Upotreba reči oko u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Siroti! Iščekivahu pomoć, ali panduri, koji su se oko plota skupili, nisu smeli prekoračiti prag trošne zgrade na kojoj su već i zidovi popucali.

sa sitnim plavim cvetovima, haljina zagasito žuta s tankim belim prugama; i na meni čista košuljica; a otac mi metuo oko vrata crnu pošu s kratkim, sitnim fronclama, preko poše su padali čisto beli koliri od košulje, prsluk beše od crne

Tetka polako otvori svoje mutne oči i zveraše, uprepašćena, oko sebe, pa onda uzdahnu: ,Oh, Obrade!... Marko, a gde je moj brat?...

može odnegovati, a ja na udaju devojka), posedamo tako za punu trpezu: ne znaš čije je lice rumenije, čije li je oko veselije; a tvoj će otac zadovoljno reći: — Maro! Danas je Božić, Maro!... Pa gledaj da mi što lepo otpevaš.

Zima prođe na miru; ali se već oko Uskrsa užurbala sirotinja, i tražaše od bogatijih svojih sugrađana pomoći; ali zaludu!...

Eno, gledaj kako goveda skapavaju od gladi: tako će i sirotinja padati pred vratima nemilostivih bogataša“. Oko Svetog Ilije, već si video bleda i iznurena lica gde tumaraju, gladna, po sokacima.

“ reče tetka iznemoglim glasom. Ja odem u podne na kazan. Tužan je u to doba bio prizor oko tih kazana. Bleda, mršava lica pružaju drkćućom rukom svoje lončiće, da im se od te posne hrane što udeli, a kuvar im,

Tako smo činile svakog dana... Ista bleda i izmučena lica oko kazana, a i ljudi su isti što tu mršavu milostinju dele. Samo jednoga dana ne beše tako. Odem ja s lončićem po ručak...

Samo jednoga dana ne beše tako. Odem ja s lončićem po ručak... ali oko kazana sva sirotinja stoji gologlava, pa i sami ljudi što čorbu dele behu gologlavi.

Ja ću tebe hraniti, nećeš ti odsada znati šta je to glad!...“ Tako on govori, a usne mu drkću od ljutine. Kad je bilo oko pola noći, on ode. Ja nisam znala šta će on da čini, ali sam videla da on u sebi nešto strašno sprema.

Kad je ušao u našu siromašnu sobicu, pogledao je zlovoljno oko sebe. Po samom izgledu njegovom videla sam da mu je nepravo što ovako jadnoj sirotici mora da očita poslednju molitvicu.

iz očiju mi nije kanula nijedna suza; neobična tišina ovlada celim mojim stvorom; led se svojom mraznom korom uhvatio oko moga skrušenoga srca; na dušu pade noć, tama u kojoj oko nije moglo ugledati nijedne zvezde, nijedne iskrice nade...

Obradović, Dositej - BASNE

je čoveka poznati, i koliko su koga glađe reči i slađe, toliko više valja stajati na opazu i dobro smatrati kakvi su oko njega tragovi, sireč: ko je, kako postupa, i kako se je pre vladao.

Svaki, esapeći po praznini trduha svom, vidi uda će mu polak malo biti; svak bi rad sve imati. Počnu se dakle oko njega čupati i derati, dok oba iznemognu i u nesvest padnu. Lisica, videći ih tako raspoložene, lagano odvuče jelenče.

” Jarac, na sve gotov, učini što mu se reče: onda lisica, popevši mu se na leđa i rogove, iskoči napolje, i skačući oko bunara počne se rugati jarcu.

„Nitkove!” — reče mu konj. — „Zaludu ti mene toliko tareš i oko mene lažeš, kad ti meni moju običnu zob ne daješ.” Naravoučenije Ovo pristoji onima koji ne ispolnjavaju svoje

Zamota se konac oko gane, i tako ostane viseći. Tada se počne ona tužiti na se govoreći: „Ala sam sasvim luda čavka!

” Jedva on to izreče, kad svi viknu: „Juriš!“, pa poteku. Žabe oko jezera čujući topotanje, uplaše se, pak ti bržebolje stanu strmoglav skakati u jezero.

Pita on: „Ko to lupa?” —„Ja sam — odgovori žena s pretvorenim glasom — što mrtvim|jelo nosim.” Kad ovi počne u mraku oko sebe pipati, ima šta nađi! Glave i kostš mršvih ljudi!

Zato, dakle, imajmo bodro oko svrh sebe, ne dajmo mesta u nami slepome samoljubiju: „drug druga čestiju boljša sebe tvorite; smirjaj sebe vozneset

Drugu noć zatim, oko večernje doba, pre prvih petala, kad sva čeljad poleže, ode starac da nagleda po običaju blago i dušu svoju; a kad nađe

Druge ptice, čudeći se tolikoj otmenosti, skupe se oko njega i načnu ga pitati drže li njem u tolikom poštenju u zemlji roždenija njegova.

119 Brat i sestra Čovek imao je sinčića vesma lepa i kćer poružnu. Ovo dvoje, kao deca, igrajući se jednom oko ogledala, počnu se ogledati tu. Onda brat načne se hvaliti da je vrlo lep, pohuždavajući sestru kao ružnu.

no lena garova, koji u sve vreme kovanja ležaše kad u jednom kad u drugom budžaku, niti on ma|raše da zna što se oko kuće padi. A kako bi kovač počeo jesti, eto ti mu garova razbuđena i gotova.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

NAJLEPŠE PESME I EPITAFI SA KARANSKOG GROBLjA Ovde počiva tiosav sin miljka i stamene vetar predvečernji oko sveće obleće juri njenu senku oko nje isklasalo žito do zvezda veče se spušta među grobove ovde počiva tiosav

SA KARANSKOG GROBLjA Ovde počiva tiosav sin miljka i stamene vetar predvečernji oko sveće obleće juri njenu senku oko nje isklasalo žito do zvezda veče se spušta među grobove ovde počiva tiosav saranjen sa sviralom ovde počiva mrtav

milisava i stojanke požive šesnes godina umre na ivanjdan venci ptica rasturaju se u nebu jedan šugav pas šunja se oko humke pokrivene cvećem prva hladna zvezda podseća na sneg mladić i devojče goli spavaju na visoravni vazduhom

- Petar i Miloje, - oko čega? - oko toga ko će ispred koga! Krv se sa kneževa raširi u narod i, dublje nego mačem iz oblaka, rascepi se,

- Petar i Miloje, - oko čega? - oko toga ko će ispred koga! Krv se sa kneževa raširi u narod i, dublje nego mačem iz oblaka, rascepi se, raskoli srpska

JADAC Užičani Sremce, Levčani Kosmajce, ekserom u oko, kundakom u jajce! Somborac nožem pori Smederevca, pa mu na kalem namotava crevca, a o kurjacima i da ne govorim!

Valjevo s grobom na ramenu, sa točkom oko vrata Vranje, Kruševac noseći odsečenu glavu, vuku se preko Kosova. Osta na severu, na vešalima, Kosmaj, vidik na

nepobedivog zida, na severcu, koja se, možda i ljubičasta, plavi u sivom bedemu, čija senka pada na Grad i na polja oko Grada! 7. Vidiš li kako, na izmaku zime, ona siva obala Dunava na jednom mestu počinje da se zeleni?

SLOVO O SVETLOSTI Sa cokulama oko vrata, bos, razoružan, raskopčan, slobodan, kroz oslobođena i spaljena polja, kroz minirane njive, pune blata, vraćam

Leđima naslonjen na srušenu kuću, u kojoj rastu kopriva i trava, i oko koje se više ni limaru, ni zidaru, ne vredi truditi, sedim na suncu, među maslačcima, i ne znam šta je veća milost

VIDIK U SLUTNjI Da li je vidljivo maska nevidljivog, poznato magla oko nepoznatog - teško nama ako nije! teško nama ako nije ovaj krompir varka koja krije nešto od krompira hranljivije!

GOST IZ OBLAKA Skočanjenim rukama prigrćući ćebe oko promrzlih ramena, s nogama u mojim cokulama, neki se bog kraj naše peći rpeje.

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

julija 1815. godine; tu je onda koje poginulo koje sa pašom živi’ u’vaćeno oko 600 Turaka. — Moj otac i mati imali su jošt više dece, no ja ii’ upamtio nisam, a čitulja je izgorela, kad su nam uz

Taj Jovan dovede sa sobom oko 30 frajkora. Međutim neki Guša, poglavica bačevački, skupio je bio svoju četu i došao u Leskovice, odveo sedam roba i

Šanac i logor na Kličevcu docnije osnovan je. U ta vremena i Koča dole oko Morave podigne čete i Turke počne tući, zato i sada Moravci zovu ono vreme „Kočinom Krajinom” a za ćesara Josifa rat

To je bilo oko 1794. godine. Međutim, otišle age i subaše po selima svoje običajne danke i desetke kupiti. U Beogradu pak bio je neki

Čete oko Beograda predvodio je Radič Petrović koji je posle s Nemcima na Francuze kao kapetan vojevao i nemešag dobio, a uz Kara

i na Kličevcu šanac načini, skupe četnike (kako mi je otac kazivao 1800 momaka) koji su šanac čuvali i s Turcima oko planina tukli se.

Moj otac ode odma na Palež i zacelo prođe vojska, oko 800 krdžalija, i ode hitno na Šabac na bair. Bego Novljanin i Ćurt-oglija, ubilci kneza Ranka, sa svojim društvom

otac ostane s vojskom u donjem gradu kod vezira, i što nije moglo vojske stati u najgornju kasarnu, paša dade trsku te oko kasarne naprave kolebe.

(Ovaj isti bimbaša, u početku Karađorđeva rata 1804. godine, oko 20. maja meseca, zastao se bio s vojskom u Požarevcu, gde ga moj stric Jakov i Karađorđe opkole; i kad se taj bimbaša

Glave obadve metne Fočić više sebe na čardak. To je bilo januarija 23. pred veče 1804. godine. Nji̓ova tela stajala su oko 80 fati niže ćuprije na poljicu do Kolubare.

No neki Živan Jerotić iz sela Blizonja, koji je onde posluživao, noću je ukrade, metne u nedra, sklopi gunj oko sebe, i tako glavu u nedrima nama donese.

leta. Sutradan eto ti počeše ljudi iz bližnji sela sa oružjem dolaziti, i svima je čisto milo i nakupi se oko 700 ljudi koje stari̓ koje mladi̓.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Glišić PRIPOVETKE Sadržaj ROGA 2 GLAVA ŠEĆERA 22 SVIRAČ 50 ŠILO ZA OGNjILO 71 ZLOSLUTNI BROJ 85 NI OKO ŠTA 97 RASPIS 109 REDAK ZVER 124 POSLE DEVEDESET GODINA 136 PRVA BRAZDA 171 VUJINA PROSIDBA 177 SIGURNA

Kad tamo, a ono — dva nazimeta nekog Sime Ivanića provukla se kroz plot, pa riškaju oko uvratina. Siromah Sima! Sad će imati posla! A to je jedan pošten čovek. Nije bogzna kakav gazda.

Na pakost njegovu prvi je komšija gazda-Raki, i dosad se već nekoliko puta svađao i sudio s njim po opštini, sve oko potre, pa eto i sad mu se nekako izmakla nazimad te uvukla u njivu Rakinu. — Ah, goni u obor!...

— Batali, more, svađu, pa se namirite lepo kao ljudi... To je sramota — komšije, pa se koljete oko nekoliko strukova kukuruza! — poče Stevan da ih miri. — Baš, gazda-Radovane, biće mnogo dvaest vreća — po duši reci!

Đura i Spasoje uzeše sekiru, svrdao i maklju, pa zamakoše, smejući se, naviše u osoje. Bilo je već oko zaranka. Sima preturio dve prazne vreće preko ramena, pa se uputio od kuće Rakine naviše pored škole.

Svi posedaše za jedan sto ukraju, što beše pod oko svima gostima. Učitelj je veoma uvažavao ta dva praktikanta, i često je govorio da nije lako naći njihove »dekoracije«.

Oni bajagi popiše još po jednu čašu, nađoše nekaku mahnu vinu, proinatiše se s mehandžijom oko plaćanja, pa odoše. Odmah udariše jedan s jedne a drugi s druge strane puta, da ih Raka ne opazi, pa u stopu za njim

— upitaće jedan. — Jest ja — odgovori drugi. — Mora da ih je nešto poplašilo. — Oko neko doba noći — reći će jedan — stade ti uktanje mojih svinja, pa bež̓ kući kao da ih neko juri.

— A šta je to bilo? — počeše ga zapitkivati i i skupiše se oko njega. — Eto šta!... Pođem ti odavde u neko doba noći, pa hajde, velim, preče je, te udarim preko livada...

i njega stigne prokletinja — prihvatiće onaj što je uvijao kaiš — Znaš kad ono, ima već valjda deset godena, beše nekako oko Ilijinadne ona velika hala i vetrina, tamo po Međedniku.

a u žilju mu zapleten čovek, crn kao ugarak, a zakačene mu na usta, pa kroz obraz i levi i desni, dve kuke kantarske, i oko vrata mu upleten kantar čitav onako sa sindžirom i jajetom...

Oni još ostaše. Malo se ugrejao pićem, a malo se bogme i uzjazbio od onih priča, pa mu sve piri nekaki vruć vetar oko ušiju. Sad će već na brod pod vodenicom. Taman da nagazi kad stade plakati neko dete u strani više puta.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Tu, pa toj krčevini, videla se kućica sa potrebnim stajama, za smeštaj kućevnih potreba. Oko svake kućice bio je zasađen voćnjak bilo od šljiva, bilo od jabuka.

Na sredini je veliko ognjište na kome vazda vatra gori. Oko vatre ukućani sede; kraj ognjišta večeraju i razgovaraju, pa tu i umorne kosti odmaraju. To su odeljenje zvali „kuća”.

do Crne Bare ima pešačkog hoda pola sahata; a Marko Štitarac od Sovljaka do Crne Bare tri put odmotava i zavija šal oko glave, samo da mu se ne bi Crnobarci podsmehpuli!... Pa kakvi roditelji opaka i deca.

Turčin natmuren ulazi u kuću i gleda naduveno i besno oko sebe. — Peci, baba, cicvaru! — Sad, aga, sad! I odmah se raspretava vatra, te mu se sprema cicvara.

Međutim, svi su smatrali za najsvetiju dužnost da klanjajy i po volji čine svakome ko je ma beo ubrus oko glave omotao. Tako su tekli sebi prijatelje. I zato su jadni Srbi morali klanjati i metanisati.

Mrzilo ga potrčati i ukaljati se. Da mu je otkud da padne s neba u usta. Pa je izbegavao poslove i muvao se oko sudnice i hana. Ni u čemu nije uživao koliko u dočeku i ispratnji Turaka.

Kovao je vazda planova. Želje mu behu veće od carskih... Imao je oštro oko da sve zapazi, imao je jako pamtenje. Dosta puta, kao besposlen pas, tumarao je po selu i oko sela.

Imao je oštro oko da sve zapazi, imao je jako pamtenje. Dosta puta, kao besposlen pas, tumarao je po selu i oko sela.

Bila je to lepota, ali ne gospodska nego junačka lepota. Što ono pesma peva „struk momački, pogled devojački”. Oko bi joj goru zapalilo. Da uprti četiri momka kao četiri snopa, pa da ih nosi preko sela!...

I ne da se to sakriti od oka koje motri!... Čovek i steže srce, i kruti se, ali ga samo oko odaje... Pogled mu se nehotice zaustavlja na onome koga voli; obrazi rumene, a on i ne zna...

I naumi da sve kaže Lazaru. I, baš na Ilijindan, oko velike ručanice, srete se s njim u šumi. — Jarane! — reče. Lazaru pade mraz na obraz, ali mu ne bi na ino.

Marinko upilji u njega. — A... ne varaj, sinak!... Ti, jest... Da pije koja curica zamakla za oko?... — Jok! — reče Lazar i poče kriti oči. — Ha!... ha!... ha!... Znam!... Jelica Miloševa!...

Dučić, Jovan - PESME

Mi smo bili sami. Hujaše negde vetar oko vile Pesmu o tuzi. I ja gledah tako Na njenom čelu i licu od svile, Gde mutno veče umire, polako.

Gola, ona čeka; a pogled, pun žudi, Vapije u nebo, i strada, i moli! I dok stidno oko u nebesa bludi, Čežnjom drhću prsa i udovi goli.

I stoj ravnodušna, dok oko tvog tela, Mesto kitnjastog i raskošnog odela, Lebdi samo pramen tajanstvene magle. ZIMSKI PASTEL Zgurena na snegu

i sa grivom sedom, On je teške šape zario duboko, Dokle mirno drži u obzoru bledom Svoj mramorni pogled i studeno oko. Dođu gradska deca sa veselim pleskom, Draže ga, i jašu, i zasiplju peskom, I biju ga svojim puškama od zova.

I osećam gde se budi, tihim šumom, Uspavana duša stvari oko mene. I miriše more ribom; dok za humom Svod se stakli, širi, mru i zadnje sene...

ZVEZDE S ostrva Lopuda Visoko u granju mirno gore zvezde, I široka pesma mora u tišini Čuje se oko nas; i ti glasi jezde Kô da rosa pada u srebrnoj tmini. U njenu sam kosu upletao strasno Mokre noćne ruže.

I taj jad u duši što te na nju seća, To je jedan njezin zaostali deo. Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko: Sreća nikad ne mre, ni onda kad mine.

I oslobođenoj od smrti, bez uza Za sve oko sebe — sad novi put sija: Kad poznamo čari pokajničkih suza, Tad postane ljubav jedna religija.

Svagda, kao krila, te sumnje beskrajne Nad svačim će tebe da drže visoko, Dokle ne zatvoriš bolno svoje oko Na međi večite istine i tajne.

žene, Vladaš mojom dušom, svom i svagda; slična Sudbi, tako i ti, silna, nepomična, Stojiš izmeđ mene i sveg oko mene.

U muzici svega što oko vas teče, Sva ste uvek puna samo večitoga, A mrete, o srca, srca! I zar stoga Ima sreće za vas, srca?

Zalud: u telu duboko Ne vri još mlad otrov želje nerasudne! Ni glas da zasuzi, ni potamni oko. Tako ravnodušna, mirna, ti si stala Izmeđ sveg i mene; sa strahom da ne bi Senka sumnje na te, kao porok, pala —

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

” Ali bolest osvajaše. Lekar u našoj varošici diže ruke, ali mu tada kazaše ljudi da mu se to samo navlači belo na oko, i da to mogu beogradski lekari da skinu, ili, kao što babica još utešljivije i ubedljivije reče, da „apeliraju”.

On se dobro zagleda u prozor, a meni između obrva metnu prst. — Mama mi je pričala, — rekoh ja, a oko mi ode za srcem i zakova se za devojku — mama mi je pričala puno koješta za vas, a i ja se sećam...

I opet beše na njoj sve drukčije, sve kao obamrlo, obešeno, bez izraza! Oko njenih očiju, a po licu, kao po nekom platnu života, kao da je neko počeo zamazivati belo, belo, belo, daleko, pustoš,

Onda Đorđe prvo obrisa oko, i pouzdanim, čisto veselim glasom obrte se pomoćniku: — A ko će mene tamo analizirati? — Šta?

Odnekud puše vetar, i to tih, topal, mirišljav vetar, i šušti lipa, i onda jedan jak vijor. I oko mene je sad gora, pusta, mračna gora, i preda mnom je staza, i opet kuka kukavica.

Samo što mi je nešto hladno po listovima. Gle! A ko mi je to metnuo porculansko oko na list? Ta to je mrtvac! Jao, jao! Ne mogu da vičem. Ma... ma... — Sine, okreni se na drugu stranu!

Setih se kad sam joj glavom ležao u krilu na klupi, u dražđanskom Velikom vrtu. Oko nas šuma i čiste staze. Kao da čujem Labu, i detao negde kljuca, i u ušima mi zuji, i ja gledam gore i vidim samo nebo

vijor silno cimnuo prozorom, ili bi napeo staru potklobučenu tapetu na zidu, pa bi odmah odleteo dalje; i dok se oko nas sleže prašina, čuje se kako u daljini huji i sve se diže u oblak. Ja sam s mamom sedeo posle ručka i pušio.

Moja mu mati priskoči u pomoć. — Pa šta sad misliš, brat-Đoko? On brzo pokupi sve oko sebe i baci pred mater. Reče: Da se oseća bolje. Da mu je Joca rekao da to može biti još bolje.

Ja i sestra da umremo od smeha, a to se i ocu dade nešto na smeh pa nekoliko puta razvuče malo levu stranu od usta, i oko levoga oka nabra mu se koža.

Uđe on, a kao da mu se nabrala koža oko levog oka. Nešto je dobre volje. Kako uđe, izvadi sahat iza pojasa, kao sanćim da vidi koliko je. — Zar si povratio?..

” I onda čisto beži iz sobe. Ali „još ovo”, ,još ovo”, uđe ti on, čini mi se, peti put u našu sobu, a tako oko tri sahata po ponoći. — Daj! — veli majci, a došao u licu kao zemlja.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Pa dok se domaćica zabavlja oko one što cvrči u velikoj gvozdenoj šerpenji i prevrće je, dotle ovaj uzima onu iz korpe.

svoje poverene mu pastve, nego sedi kao stanac kamen ili kula svetilja kraj mora, nepomičan na svom mestu, dok se sve oko njega ljulja kao talasi na uzburkanom moru. Sve se oko njega za stolom menja, jedino on sedi nepromenljiv.

Sve se oko njega za stolom menja, jedino on sedi nepromenljiv. Neko se digne da igra, nekoga odvedu, a neki sam, onako bez ičije

A gospodin popa samo sedi. U dvadeset i četiri časa tek ako se jedared diže da vidi, veli, konje, ili kolut oko meseca, na kom su kraju štapci, ili kakvo će vreme sutra biti. A zatim opet sedne.

koji je nosio do članaka dugačak pepeljast kaput na struk, i prsluk sa dva reda dugmadi i zakopčavao ga do gore, a oko vrata obavijao dva do triput šarenu cicanu maramu, i kašljao i jednako jeo žuta šećera, a brkove uvek potkresavao i

A devojke su rekle da su ga videle da prolazi na kolima, da mora da je neženjen, jer póšu oko vrata nosi baš iroški; jedan mu kraj sve lepeće preko levog ramena k’o barjak na damšifu.

pobožno krstio kad je zvonilo i kad je prošao pored Velikog krsta, kako primetiše babe; i što onako iroški nosi póšu oko vrata, kako rekoše devojke — da je, dakle, taj putnik davno očekivani učitelj.

Uz bunar je stajao nog valov oko koga se neprestano gurkala i džakala živina, a naročito patke i pačići, a onaj stari već olupani valov bio je privezan

kao ona na sokaku, nego rodna, koja su svake godine donosila rod i stokratno nagradila negdašnji trud pop-Spirin oko njih. Uvek je pod njim bilo brbljavih pataka i pačića i druge živine, a na njemu dečurlije koja se častila dudom.

Oboje stoje tako i s nekom kao roditeljskom milotom gledaju guščiće koji se guraju i padaju na trtice oko čanka s kašom. — A gde je mati? — zapitaće pop Spira. — Eno je kod krave.

se samo u kujnu, skupi se i uprepodobi i zažmuri kao da je ravnodušan prema svemu, a međutim samo vreba, i na što baci oko — to je već sigurno njegovo.

savesti i svestan svoje krivice i grehova, begao iz kujne na kakvo uzvišeno i bezbedno mesto, gde sedne, obvije rep oko nogu, zažmiri pa ćuti. A gđa Persa ga nađe pa ga stane grditi: »’Oćeš golubića, lopove jedan matori!

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

A groblje? Puno. Što kažu: čitava gora od grobova. Naročito oko crkve, jedno do drugo, pa i preko drugo — kao da žele da probiju zidove i uđu u samu crkvu — grobovi znanih ludi,

Matere malaksalo, starački, a mlađe jako, zdravo. Plaču mnogo, i nekako raskomoćeno, jednako oko groba nameštajući se ugodno, slobodno kao kod kuće. I to valjda zato, što ima mnogo da se plače. Mnogo se nakupilo.

ukočeno, čisto očajno pogledom moli popu da što pre dođe do njega, prepoje, te kako bi mogao da ide, pobegne, ne sluša oko sebe više taj plač, cvilenje. — Tugo, Mito, domaćine! — Lele, sinko! Tugo čedo!

I dok traje plač, služba u crkvi, Dok ne počne da se prepojava i razdaje svi su oni tamo, na ulazu, oko porte. Tu Menko, Taja, Naza, Stevan, Ljuba... Svi oni. I, s obe strane ulaza, lepo poređani.

Ali opet, kad bi hteo čovek da ih traži, tu bi ih, na groblju, našao. A najradije su bili oko porte, uz zidove i tu se vukli, ležali.

Neki tamo su i spavali po rupama a neki od njih, naročito stariji, kao neko prvenstvo, spavali su tu, oko klisarnice. Ali ih je bilo mnogo.

Niko ne bi znao odakle je, koji, tek bi počeo da se viđa među ostale i vuče se onako kao drugi, tu oko klisarnice, reke, groblja. A opet niko od njih u samo groblje, međ grobove, nije kao smeo da uđe. Svi su bežali.

I onako prljav, balav, osušenih nogu, ruku, a zdepast, sve prlja oko sebe gde god prođe. Ali on je uvek obilazio grobove i čisto sa nekim uživanjem tražio te koji su se zavlačili po

Cele nedelje bi tu tako oko klisarnice i groblja sedeo: da zvoni kad dolaze mrtvački sprovodi, ide s popom ili klisaricom po groblju i pomaže joj a

Bila je toliko čista, primamljiva da čak i neki varošani počeli oko nje da obilaze. Ali ona od njih je bežala kao luda. Ni novac, ništa nije htela da primi.

Dok bilo leto Naza i ne dosađivala popu toliko. Stid je bilo. Jedino, kad bi on došao na groblje ona se uvek nalazila oko njega, usluživala ga samo da bi mu pala u oči te da se on seti nje i kaže joj ako je što od vladike došlo.

Ali od vladike ne dolazilo. A međutim, dolazila zima. Za sebe se Naza nije bojala već za njega, Ljubu. Jer oko groblja i u varoši nije imao gde da spava.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Mogao je uzeti sirote, koje su oko na njega bacile, ali nemaju prebijene pare. Koje su iole što imale, očevi ni da se dadu osoliti za Ljubu.

— Dobro došli! — Drago nam je! — Izvolite sesti. Kako ste? Eto i gospodara Pere. Malen, debeo, okrugao čovek oko pedeset. — Dobro nam došli! — Oprostite što sam tako slobodan... — Drago nam je. Pa kako kod vas, pošto rana?

Ostavimo ih pri njihovim espapima. Ženske se oko ručka žure. Kakva radost za Savku! Momak joj se dopada. Dođe vreme ručku.

Frajla Savka brzo mu ruku poveže, a Ljubi ni brige. On ih časti, ali razgovor mu se jednako okreće oko Savkinog tate, šta on misli, da li je već načisto sa ugovorom.

— Što se nje tiče, to ćemo lako; neg' da vidimo onu drugu stranu. Šta vi ištete? — Tako oko tri hiljade; ako ima više — još bolje. — Moja Soka zasad neće dobiti više od dve hiljade i štafirung.

V Čekmedžijić je uzeo za provodadžiju čika-Gavru. Čika-Gavra je bio častan, mali gospodar, trgovac; golem i priličan, oko četrdeset godina. Bio je ujak Ljubin, a žene još nema. Gavra načini plan sa Ljubom da idu u selo J.

Tamo je mlada udovica, jedva joj je dvaest godina, a prilična, ima sermije oko devet hiljada forinti. Mladoj gospođi Persi otac je tutor.

da vidi iluminaciju. Načuje još i to da miraz nije baš siguran. Odvaži se celo poznanstvo prekinuti. Pred veče hoda oko kuće Mileusnića da vidi majku. Majka i Milevina sestra spaze ga i zovnu ga unutra.

Dođu kući. Frajle spremaju ručak. Prispe i ručak. Posle ručka idu svi u šetnju u baštu. Ljuba se jednako vrze oko frajle Julke.

Posle se ona udala za bogata starca, a kad je taj umro, imanje je na udovicu palo. Imanje je oko pedeset hiljada. Čika-Gavra mislio je utoliko lakše do cilja doći što je s udovicom još kao sa devojkom dobro poznat

Čika-Gavra mislio je utoliko lakše do cilja doći što je s udovicom još kao sa devojkom dobro poznat bio, pa nije morao oko nje mnogo etikecije praviti, nego je mogao odmah sa drugoga kraja šale započeti.

— Vidiš, Paulina, dete se provlači ispod astala — dobićemo goste. — Meni opet desno oko igra; plakaću. Tek što Paulina poslednju reč ispusti, a neko na vrata kuca. — Herajn! Vrata se otvore.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

razne ljubopitljive gomilice i gomile, instinktivno zgužvane amo-tamo po ulicama, ispred kafana, ministarstava, dućana i oko važnih ličnosti, bez osobitog zaprepašćenja i bez neke napregnute odlučnosti kao i bez pravog straha, čudno su

A oko kuvara iz ruskog poslanstva, pred niskom i crvenom, od cigalja, kafanom „Kod Tri Seljaka” okupila se jaka gomila i kuvar

tanki mlazevi krvi iz razbarušene kose, a ne može nikako da dođe do reči niti da se brani i sve tako do Policije. Oko Okružne Komande, gde iza prozora užurbano promiču oficirske epolete, nalaze se česte omanje grupe i ljudi nerado i

Biće nam mnogo lakše kad smo zajedno, skinućemo i dušeke dole. — Hvala vam; i naš je tvrd, od betona je. Ona grupa oko mršave maske, koju je privukla najnovija novinarska senzacija, bila je najveća.

dok se postepeno nije povratio da oseti jednu jedinu strast: jednu mutnu i krvavu mržnju na sve i protiv svega oko sebe.

I onaj ble savi svet tiska se tamo oko Ministarstva, čeka neku vajnu odluku od one kuće, kao da mu ona može nešto pomoći.

Ja ne znam i nikad ništa ne mogu znati. Ali osećam neku mutnu, bolnu i zbrkanu napetost u svima silama oko sebe i u sebi.

„Eto tamo — pomisli, on — isto kao i ovde, baš isto kao i ovde, okupljaju se ljudi sa ovakom istom uzbunom u duši; tamo oko tih zvonika ima srca što kucaju opijena istom ovom bolnom borbom svetlosti i mraka. Sve će dobro biti.

A oko njega u šljivaru, na polegloj i ugaženoj travi, ležalo je nekoliko mrtvih vojnika nosem pobodenim u zemlju ili poleđuške p

A tamo unapred, kamo se on kretao borba je još trajala samo sa sve slabijim dahom i retka zrna fijukala su oko njega da onu smrtnu svirku produže ravnicom sve do prve prepreke.

su plavile sve po nekim crnim talasima, video je samo neodređene utiske stvari pa mu se činilo kao da svi sni prostori oko njega mirni i žalosno-pusti u istini i ne žive.

onim strahom životinje koju besno gone, bežao je ludo, izmičući zrnima što su prebacivala i sa čudnim osećanjem da oko njega zvone, zvone, zvone neCRVENE MAGLE 33 prekidno i pomamno.

Afrika

„Ne, ovo nije još vaš prvi dodir sa Afrikom. Dakar nije Afrika, zemlja oko Dakara nije zemlja Afrike. Još pre trideset godina tu je bilo samo dve–tri kuće.

Eno u dnu dvorišta žena gola, samo sa „panjom“ oko bedara da bi njim držala dete na plećima. Jednim drvenim maljem tuca proso u visokom drvenom avanu. Prva gola crnkinja.

More, koje je inače toliko precizno po svojim ivicama, meko je i gusto kao krem. Oko nas narodi i narodi delfina, koji se izbacuju iz vode, kratki, skoro beli.

Preko keja se vidi drugo široko platno vode obasjano jedva mladim mesecom. Velike priče oko pitanja kad će se šalupa vraćati.

Treba pokazati strancu da je on kao u svojoj kući i da nikome ne smeta. Ne žele da skinu svoje marame oko bedara dokle god ima više od jednog muškarca u sobi. Veliki progovori, diskusije. Izbacujemo dečake napolje.

ugalj; upadaju u snažno osvetljeni krug reflektorov, vrte se u njemu sa prepunim korpama i izleću kao u igri mušica oko svetiljki. Pučina 6,00 nad Ekvatorom.

Izdaleka ovi kupasti vrhovi uvijeni u meka isparenja, kao u oblake, izgledaju kao vulkani. Oko deset časova počinjemo ploviti sasvim blizu dugih blagih ostrva, odvojenih valjda samo trakama vode od glavnog kopna.

U svakoj pirozi je samo po jedan mladić opruženih nogu po njenom dnu, a samo jedan od njih, na sasvim nagom telu, ima oko vrata kragnu ol kaučuka i kravatu od karirane svile, koju ne želi da ukvasi skačući u more.

Uniformisani bolničari, baštovani, policajci, poštari itd. Ostali se zadovoljavaju da obaviju bedra maramom, i da oko grla stave evropsku kragnu koja ima taj šik što je ležerna, nezakopčana, u slobodnom okretanju oko šije.

bedra maramom, i da oko grla stave evropsku kragnu koja ima taj šik što je ležerna, nezakopčana, u slobodnom okretanju oko šije.

Park, ogroman vodoskok, čitav bazen. Pokazuju mi u urođeničkom kraju jednu drvenu kućicu, oko koje raste pet stabala: čokolada, banana, hleb drvo, kokos i jedno koje nosi divne crvene cvetove.

Uveče sumrak lagano i čarobno pada na obale Sijera Leone dok ih brod napušta. Silazeći u kabinu oko ponoći sretam Roberta, mornara Bretonca, koji mi pokazuje knjigu što je tek uzeo od gospođice N.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

JANjA: Katica? DIMA: Katica. JANjA: Zašto ištiš ti moja Katica? DIMA: Za edno crno oko, za edno grečesko nos, za edno mladost što go ima, i za edan poštene. JANjA: A ne ištiš za novci šta ima kir Janju?

Tu su ti minđuše, tu su ti valovi U kuma Perse kapa od blonda, crvena pantljika i beo cvet; oko vrata lanac od dve struke; aljina lila-farb i crn pojas; na vratu lep bajader, pa ti stala kod stola seka Jule, milo ti

“ ili „Sad sam se osramotila!“ Kako ti to na pamet dođe, onda si prošla, nego tako govori kao da si ti gospođa, a oni oko tebe tvoje sluge. A, upravo, tako i jeste, zašto inače ne bi nam se muškarci toliko ulagivali.

Uu! (Strese se.) deset iljada! Uh, uh, uh! Oći da mi uvati šlogu... Pravo ima! Nek mi uvati za oko, da ne vidim moja nestreća na ovum svetom, da ne vidim ona kuga (pokazuje na Dimu) što mi izio moje lepe novce!

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Kad su ratovi prošli, taj narod se naselio po popaljenim turskim karaulama, pokraj skela na rekama, i oko Temišvara, koji je bio glavni grad na jugu kraljevstva i koji je bio obnovljen po nacrtu franceskih oficira, kao neka

mesta fratarski red kapucina i isusovaca bio je podigao svoje crkve, sa baroknim fasadama, a vojska, Komandu mesta. Oko Komande prilepilo se bilo nekoliko traktira i škola, kao i Teatar koji je bio čuven.

Smešio se na svakoga, a veslao je rukama, kao što se na Krfu vesla. Crni kaput, sa dva repa, kao u laste, plivao je oko njega. Bio je to čovek sa lepim, rimskim crtama lika, ali kao u deteta.

Tako je, dok se Garsuli šetao, oko topovskih đuladi i duž bedema, profoz otišao da dovede, prvo, četiri Isakoviča, koji su bili optuženi da su se upisali

Zatim bi društvo imalo da poseda uokolo, oko tronošca. U rupu, gde je bio kabao, imali su sad igrači da spuste svoje udove, a na ud da privežu konac, ili neku

I sve dok nije stigao do parade, nije više nikom dao mira. On se okretao i vrteo oko Engelshofena i dovikivao i svojoj pratnji u idućim kolima.

Polk je udarao nogama, kao da se zemlja tresla, i savijao se oko paviljona kao neka, džinovska, skazaljka. Garsuli je glasno odobravao, kao da je to bila njegova zasluga.

Garsuli je glasno odobravao, kao da je to bila njegova zasluga. Kolona je načinila karu oko malog, uzvišenog, drvenog, paviljona i kad se Garsuli pope, po ćilimu koji je bio prostrt po čamovim daskama, on je,

malog, uzvišenog, drvenog, paviljona i kad se Garsuli pope, po ćilimu koji je bio prostrt po čamovim daskama, on je, oko sebe, video talase stotine crvenih gunjeva, klobuka, šubara, glavurdi, ručurdi, nožurdi, i noseva, iz kojih je, kao

Trifun je bio komandant parade tog dana i Garsuli, sa zaprepašćenjem, vide da se oko Trifuna, pored žutog barjaka, sa crnim, dvoglavim orlovima, viju i dva barjaka od crvenog i plavog muslina.

Pošto je morao da nešto kaže Garsuliju, koji se stalno vrteo oko njega, Engelshofen je izvadio svoj švapski kamiš iz usta i doviknuo mu: „Možete da poručite, od mene, grofu Harahu, da

“ Zatim, nagnuvši se nad balustradu paviljona, starac se isprsi i doviknu Isakovičima, koji su stajali oko zastava. „Danas ću deliti dupli profunt, i, za svaki švadron, bure vina.

Teodosije - ŽITIJA

I kada je osetio da su zaspali, božastveni mladić, budno oko, ustavši od njih pokloni se pred svetim oltarem i dade svoje obete Gospodu, pošto ga blagoslovi iguman, i uze jednoga

A od prota izmoliše zapustele ćelije, maslinjake i vinograde što behu oko Hilandara, sa ovim i Svetog Georgija Imologite i Svetoga Nikolu u Milejama.

plen inoplemenicima padosmo, i neprijatelji naši ismejaše nas, i našom mržnjom postadosmo prezir i poruga onima koji su oko nas.

Jer slavu i počast, ,koju oko ne vide niti uho ne ču̓, od Boga proslavitelja svojega, jer su ga uzljubili, primaju na nebesima, i zemaljsku ne žele,

Utvrdivši sebi dom na steni u višerečenom Proseku, a ta stena je veoma visoka — oko dve stotine sežanja i više, a ispod nje, kao da se prilepila, reka velika teče, koja se zove Vardar — na toj steni,

Svi oko njega skočiše, i zapitaše ga za uzrok strašnoga krika njegova. A on, jadnik, jedva dišući kaza: — Neki strašni mladić

mesta prebivanja u pustinji gde je usamljeno živeo u postu, bolu i stradanju, i usrdno posetivši sve prepodobne koji su oko svete Lavre, i kako to i treba — ka Sodomskom Moru i u dolini samotno i ćuteći žive, i videvši one što s ljudskom

Sklonih se ka grobu svetoga Save Srbina, i nesvestan vrh njega legoh i zaspah. Oko ponoći neka svetla prilika, obučena u svetle sveštene odežde sa žezlom, došavši nada me zaspala i gurajući me, reče:

Prepodobni, po odlasku sestre svoje, pope se na goru koja se zove Sveta, i osmotri oko nje tražeći mesto gde bi podigao sebi kolibu.

borbe, tako da se i sami besi, gledajući njegovo trpljenje u stradanju i nepobedivo usrđe u borbi, sramljahu, mučeći se oko toga kako da ga ubiju u sve žešćoj ljutini.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

To je štokavski dijalekat skoro isti sa hercegovačkim. Oko 1830. godine Ljudevit Gaj je uveo kod Hrvata štokavski dijalekat kao književni jezik.

Ona se konsolidovala daleko od ovog središta, na desnoj obali Save i Dunava oko Morave, na severu poluostrva, u neposrednoj blizini nekad austrijskih južnoslovenskih zemalja.

U Srbiji su se tek oko 1876. godine počele raspadati zadruge, a u Bosni i Hercegovini oko 1880. Ali su one i danas mnogobrojne u dinarskoj

U Srbiji su se tek oko 1876. godine počele raspadati zadruge, a u Bosni i Hercegovini oko 1880. Ali su one i danas mnogobrojne u dinarskoj oblasti, samo ih je manje nego inokosnih porodica.

Na saboru koji se drži kod seoske crkve seljaci se grupišu: imućne porodice imaju oko crkve sobrašice (saborske kuće) u kojima primaju goste.

čije su psihičke osobine slične erskim sreće se u Hercegovini, naročito u okolini Bileće, Gacka i Nevesinja, u Zagorju (oko Kalinovika) kao i u gornjoj Bosni, naročito južno od Sarajeva, u oblasti velikih karsnih polja u zapadnoj Bosni, u

U svakom plemenu ima po nekoliko starih srodnih rodova koji čine plemensko jezgro. Oko ovog jezgra su se grupisali novi doseljenici sasvim drukčijeg porekla, obrazujući bratstva, i ostaci starih plemena.

Ali ako bi se njegovi potomci izmetnuli, odrasli plemenici bi se skupljali oko „zborne glavice“, zbacivali bi starog „vojvodu“ i birali novoga.

Između njih se pruža u dinarskom pravcu lička površ u kojoj su uložena karsna polja: Gospićko, Krbavsko i Gacko, oko istoimenih reka ponornica.

Ima i potomaka senjskih uskoka, koje su austrijske vlasti naselile naročito oko Otočca i Brinja, ali su i oni u Senj došli iz Bosne i Hercegovine.

Lička hajdučka epopeja trajala je oko tri veka i ostavila je u njihovu mentalitetu jake tragove. To je bila ona dinarska hajdučija, u kojoj pored surovoga,

To je bio razlog da se ustanovi Vojna granica ili Vojnička krajina, i već oko sredine HVІ veka razlikovale su se dve krajine, Slavonska sa Varaždinom kao centrom i Hrvatska krajina, čiji je centar

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Lijepo sam živio kod svoga gazde, čiča-Triše, mlinara. Miševe sam lovio, skitao se po visokoj travi oko rijeke i peo se na stare vrbe da odozgo gledam kako se ribice po viru igraju.

Ljudi će od njega po tri dana bježati, a on će im se kroz prozor u kuću zavlačiti i pod krevetom spavati. Oko neobičnog čovjeka okupi se začas velika gomila ljudi.

Čiča od straha samo zažmiri zaboravljajući da skine džak s leđa, a kad je ponovo otvorio oči, oko njega je sve bilo pusto. Razbježali se i putnici, i čobani, pa čak i ptice.

kruška — S neba padaju mačke Glomazan, težak i zlovoljan, primicao se Kruškotres Kukuruzović velikoj krušci. Oko njega se na sve strane širio leden val straha tako da je lišće u okolini zimogrožljivo treperilo, a zaspale ptice sanjale

— Au-vau, prekidajte smijeh, pogiboh od ove tuče — zapomaga on trčeći oko stabla. Čuvši ovaj tutanj od prezrelih krušaka, jedan stari miš pomoli glavu iz svoje rupe, ali baš u tome trenutku s

Zaista, čim pade drugo veče, meni vezaše oko vrata podugačak kanap i pričvrstiše ga za jednu vreću u ćošku. Još su pažljivo izmjerili da li mogu da dohvatim slaninu.

Evo me, dakle, uspuzao sam se do slanine, dodirujem je jednom dlakom brka, kanap mi se zateže oko vrata, a ja bečim oči i uzdišem: — Dajem kilometar života za dva prsta kanapa!“ JEDANAESTA GLAVA Evo za nas vojvode!

Biraće se, kaže, mišji vojvoda. Kad Miš prorok stiže s mišem domaćinom do stare pastirske kolibe, oko nje je sve vrilo od kućnih i poljskih miševa. Svi s odobravanjem primiše dolazak Miša proroka.

Kako bi bilo da te malčice gricnem, samo malo za uvence?! — Bolje bi bilo da ja gricnem onaj kanap oko tvoga vrata! — dosjeti se Miš prorok. — Onda ćeš dobiti i slobodu i slaninu.

Kad ugleda svoje prijatelje, Šarov od radosti uze cičati i valjati se. I njemu Miš prorok pregrize uže oko vrata i tako mu dade punu slobodu, koju siroti Šarov nije imao još od ranog djetinjstva. — Kud ćemo sad? — upita Šarov.

Tu gdje ima velika mrlja, okliznuo se lovac s komadom prasetine u torbaku.“ Mačak Tošo, opet, njuškao je oko rupa poljskih miševa i po raznim znacima, samo njemu vidljivim, čitao spisak ukućana.

Bilo je to slavno veselje i pijančenje. Oko ponoći, dobro podnapiti, čiča Trišo i krčmar Vinko riješili su da se popnu na nebo i da vide zašto to nema mjeseca.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

ti podignem šator od svojih dlanova Daleko u nama (1943) IGRE PRE IGRE Zoranu Mišiću Zažmuri se na jedno oko Zaviri se u sebe u svaki ugao Pogleda se da nema eksera da nema lopova Da nema kukavičjih jaja Zažmuri se i na drugo

se u sebe u svaki ugao Pogleda se da nema eksera da nema lopova Da nema kukavičjih jaja Zažmuri se i na drugo oko Čučne se pa se skoči Skoči se visoko visoko visoko Do navrh samog sebe Odatle se padne svom težinom Danima se pada

ne iziđe mu na drugo Pečen je PEPELA Jedni su noći drugi zvezde Svaka noć zapali svoju zvezdu I igra crnu igru oko nje Sve dok joj zvezda ne izgori Noći se zatim među sobom podele Jedne budu zvezde Druge ostanu noći Opet svaka noć

se zatim među sobom podele Jedne budu zvezde Druge ostanu noći Opet svaka noć zapali svoju zvezdu I igra crnu igru oko nje Sve dok joj zvezda ne izgori Noć poslednja bude i zvezda i noć Sama sebe zapali Sama oko sebe crnu igru

zvezdu I igra crnu igru oko nje Sve dok joj zvezda ne izgori Noć poslednja bude i zvezda i noć Sama sebe zapali Sama oko sebe crnu igru odigra POSLE IGRE Najzad se ruke uhvate za trbuh Da trbuh od smeha ne pukne Kad tamo trbuha nema Jedna

posoljen Neću ni u snu Nemoj da se zavaravaš Ništa ne pali neću 4 Napolje iz moga zazidanog beskraja Iz zvezdanog kola oko moga srca Iz moga zalogaja sunca Napolje iz smešnog mora moje krvi Iz moje plime iz moje oseke Napolje iz mog ćutanja na

u tebi Ravnice ti u bregove pretvorio Zavadio ti godišnja doba Odbio sve strane sveta od tebe Savio svoj životni put oko tebe Svoj neprohodni svoj nemogući Pa ti sad gledaj da me sretneš 12 Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica Ništa

klupče bez snova Probudili su zmiju Zmija je uvis šiknula Pobegli su daleko Gledali su izdaleka Zmija se oko vidika obvila Ko jaje ga progutala Vratili se na mesto igre Nigde zmije ni trave ni parčadi belutka Nigde ničeg

druge lepote Osim one koju voli i koja će mu doći glave Ne vidi PUSTOLOVINA BELUTKA Dosadio mu je krug Savršeni krug oko njega Zastao je Težak mu je teret Sopstveni teret u njemu Ispustio ga Tvrd mu je kamen Kamen od koga je

Nušić, Branislav - POKOJNIK

VI ANTA, zatim RINA i ANA ANTA (nervozno se kreće u stolici i velikom džepnom maramom briše znoj sa čela i oko vrata). RINA (obučena, iznenađena i uznemirena): Šta je, zaboga, da se nije desilo što?

Kroz dva-tri dana imam neka primanja, ali dotle bi li mi mogla pozajmiti oko 200 dinara. RINA (vadi iz kesice i daje mu): Ti si tako često u novčanim neprilikama.

Čitav intervju. SVI (pribijaju se oko Novakovića): Čitajte, čitajte!... LjUBOMIR (odvojio se, sada potišteno, ali ipak prati tok čitanja).

ogroman dvanaestogodišnji posao, koji predviđa i ogromne tehničke objekte: najmanje deset velikih gvozdenih mostova, oko stotinu betonskih mostova i veliki broj tunela i propusta. Ogromno nešto, razumeš li!

Gospodin Novaković je, na razne takse i prethodne troškove, na izradu planova, i druge stvari, uneo oko pola miliona dinara gotovog novca.

PAVLE (pogleda oko sebe): Pa onda, i ova druga gospoda. Moj drug i ortak, na primer...? NOVAKOVIĆ: Mi smo se, gospodine, rastali još za

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

- ponovio je a na temenu su mu izbile svetle i krupne graške znoja. Ono što sam hteo da kažem i ono što su dahtavci oko mene očekivali da ću reći, sada nisam imao snage da izgovorim. - Mislio sam da je stvar završena.

- raširio sam ruke, a on me je pogledao kao što se gleda stenica, otprilike. Još smo išli za Baronicom, a oko nas je već bio jedan mali milion šmrkavaca. Iz kuća kraj kojih smo prolazili dopiralo je zveckanje kašika.

Dugačak, s nogama od dva metra s kosom koja je ranije bila crvena, a to je i sada, ali samo u neznatnim otpacima oko ušiju i potiljka, on se pitao zar je to moralo baš njemu da se desi. - Šta mu se desilo?

da je to bio on i nisam rekao ništa, a onda ga više nisam video, iako sam se čitavo jedno leto pentrao na drveće oko bolnice. Pred Novu godinu je umro.

Sahranili su ga za pola sata, a oni koji su ga pratili razišli su se brzo kao da se nečega stide ili boje. Oko deset otac je prestao sa šamaranjem.

i njihov otac Jasmina i Dragana ne znaju da se smeju i kao i on imaju te okrugle male glave s ispupčenim usnama i izraz oko usana i nosa kao da im nešto večito smrdi. One su bliznake i imaju trinaest godina a Karanovo priča da će biti lepe.

Sve tri crkve, narodni odbor i gimnazija raspoređeni su oko trga i, sedeći na bilo kojoj od klupa, možete da čujete nekog klinca kako odgovara na pitanje o razlomcima, „Deus

Na prilazu jedne, od ulice zrakasto poređanih oko trga koji je neko iz vica, čega li, nazvao Pogača - videh Atamana kako se približava svojim gegavim hodom vukući Mitu

Zlato bez naročite griže savesti možemo da joj pokupimo! - obuhvatih Rašidu oko ramena, ali se ona saže i moja ruka ostade da visi u vazduhu. - U to o zlatu ne verujem! - reče.

dečake da se ne penju na crkvenu ogradu, jer je jedan crnokosi pre pedeset godina pao na šiljak te ograde i izbio sebi oko. Zbog toga je putovanje od skele do njene kuće iza groblja trajalo mali milion časova.

Gledajući Melaniju kako predaje o elektromagnetima smešeći se i vazduhu oko sebe, gledajući njeno sivo lice sa isto tako sivožutom kosom i očima, ja nisam osećao ni trunke smeha u sebi.

Kad ona prođe pored mene i nasmeši se, okretoh glavu u stranu. Bilo je nešto oko jedanaest i penzioneri su već zauzeli sva mesta oko vodoskoka.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Isa Čamčić, trgovac bez dućana, imao je kuću i trgovao je sa svačim, sa kožom, platnom, i što god mu do ruke dođe. Oko pedeset godina star, srednjeg stasa, suv, lice okruglo, nos „na nebo vopijušči“, usta uvek na smej gotova, oči sitne,

Tu je i kavana. Čamča i trguje i kavanu drži. Momka ne drži, služi on i njegova gospođa Sara. Suvonjava, visoka ženska oko četrdeset, pitomog izgleda. Uđu u kanapu.

Za sve je pripravljeno jelo i piće. Sednu i jedu. Sva porodica se sad oko njih vrze; došla je i gospođa Sara da isprati svoga Čamču. Devojke služe, mati naređuje.

No ostalima je bilo teško, i što više ostrag, to gore. Bičevi pucaju, viju se oko ušiju, konji teško dišu, sustaju, a onaj poslednji od vodene strane sve klizi i pada niz bajir, katkad ga lađa trgne

Tako isto i Krečar. Samo gospodar Sofra ne spava, no zapalio je veliku stivu lulu pa puši, oko baca pred put, — jedan mora biti budan i na sve motriti. Dođu do prvog naznačenog sela. Gospodar Sofra probudi Čamču.

— Iz Mađarske. — Ah, iz Vengerske, tamo dobro vino rodi. Imate li vina u koli? — Imamo. — Koliko? — Tako svega oko deset akova. — Drugo ništa? — I polovače rakije. — Je li dobro vino? Da koštam.

”, a Pera na to tek: „Pa onda?” Njemu su još i sada noćašnji kečevi u glavi. Dođe iz škole i Šamika, skače oko oca, grli ga, ljubi ga, a otac izvadi poljske haljine, pa dâ mu probati; dobro stoje, samo su malo alvatne, ali tako hoće

Na ručku se lepo ponaša. Frajla Lenka učtivo ga poslužuje, ali je ozbiljna. Profit baca oko na nju, ali ona ne da svoje zenice, ne da svog pogleda uhvatiti. Shvata šta Profit misli.

Opet opomene se njenog detinjstva, devojačkog doba, gde se Pelagija kao gracija oko nje savija, ljubi je, pa utone u san, misli da je na javi, — razabere se, vidi da je mašta, strese se, a srce joj se

Tako se provodi žalosno. Gospodar Sofra ima jednog starijeg šegrta, taj je sad u dućanu. Pera tek katkad obilazi oko kuće, da vidi kako je tamo, zapitkiva mlađe. Nema prave gazdarice.

Ide za ženidbom, a ne može. Ostaće ženidbe Tantalus: ženske vazdan oko njega, ali kad hoće da prihvati, svaka izmakne.

Svaki sto, svaka klupa mu je onde mala uspomena. Pera, kad ima vremena, tu je i danju i noću. Kad nije kod kuće oko živadi, on je tu. Lađare sve u oko poznaje.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Ne razlikuje tamu oko sebe i tamu u sebi, i širom otvorenim očima, u mraku, ne vidi ništa. Skakanje žabe, čelo glave, izvesno je da je

Psovao je njene zagrljaje i poljupce. Bila mu je dosadila. Izmučen, prekodan, svađom oko odabiranja ljudi, što su pristizali nenaoružani i napiti, morao je da provodi večeri sa pisarima, što su spremali

Psi, okupljeni na ivici brega, oko žena i staraca, skačući, prskajući po barama i blatu, lajahu za onima što su silazili niz brdo, na vodu.

Konj se tresao pod njim, kao pod buretom. Prskajući blatom drveće, travu i pse oko sebe, nagnao je konja nizbrdo, ka Dunavu. Izmače leleku i dreci i prokasa kroz vlagu drveća i granja.

Vratio se, da se i on opremi. Oko staja i obora bio se iskupio svet, da vidi i njegov polazak, a naročito kočije i konje i sluge njegovog brata Aranđela

Svirači, koji su bili okupljeni oko velike zastave, što se od Varadina nosila, a za kojom su jahali oficiri, na preplašenim i zapenušenim konjima, nisu

kao zapevanje i kukanje, po celoj gomili, sve do onih zaostalih i poslednjih, koji su gazili do kolena blato i tukli se oko prvih bunara na koje su naišli, trčeći posle pustim ulicama, za grajom puka što je odmicao, kroz grad.

Pa i ono malo stražara, oko logora i kod topova, udesi te se poče dozivati. Sa brda pak, i to najviše osetiše, dopirao je miris voćaka, tolikih

brdima i padinama, do dna vidika, rasle tu noć, poplavile su logor nekim šumom što je bio nečujan, ali prisutan svud, oko svakog šatora, oko kojih je isto tako, nečujno i neopaženo, niklo bezbrojno mnogo zrna zemljinih, izrivenih od

do dna vidika, rasle tu noć, poplavile su logor nekim šumom što je bio nečujan, ali prisutan svud, oko svakog šatora, oko kojih je isto tako, nečujno i neopaženo, niklo bezbrojno mnogo zrna zemljinih, izrivenih od nevidljivih krtica.

kao tekunice, od humke do humke, od drveta do drveta, probijali, kroz lanac stražara, koji su osećali de se nešto oko njih događa, ali nisu znali šta, naprežući vid da u mesečini što sagledaju, opalivši pokatkad u potpun mrak.

Većina ih, u ovom kraju, dotle nikad nije ni bila. Doživeše tako čitava čuda u noći. Svi koji su prošli žbunje oko logora, prođoše i vrtove i zidine oko grada.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

²¹ Sličnim sredstvima se katkad služe i momci da bi devojku privoleli na udaju: „Neki prosci kradom odnesu slepog miša oko kuće onoj devojci koju prose, držeći da će ona od toga kao slepa poći za koga je prose.

Da bi se za nju „lepili“ momci, ona se opasuje travom koja se zove „lepovac“, a da je momci „miluju“ (vole), veša oko vrata travu „milogleče“³¹.

Ili, u istom kraju, mlada uzme tri piljka i metne ih pod desni pazuh, pa prilikom venčanja, dok ide s popom oko stola, triput se pred oltarom pokloni i u sebi kaže: „Kako ova tri piljka poroda imala, tako i ja!

Ako trudnica ipak mora da se oprosti od kakvog bliskog umrlog srodnika, onda ona mora imati oko prsta omotane „crpljene pređe“ (crveni konac je dobro zaštitno sredstvo) „ili svile“, kako bi neutralisala ovo štetno

“⁵⁸ U istočnoj Hercegovini zabeleženo je verovanje da će ovako rođeno dete biti junak, odnosno da će biti zmajovito. Oko sastavaka dve Morave smatra se da će dete rođeno u košuljici biti, kada odraste, vidovit i zmajevit čovek.

⁶¹ U mnogim krajevima nađeno je verovanje da ako se dete rodi sa „lozicom oko vrata, završiće život na vešalima. Ako se dete rodilo sa stisnutom šakom, biće škrtica, a ako se rodilo sa otvorenom

⁶⁹ Pupak ostave dugačak oko „četiri prsta“ i vezuju. ga končićem od „crvene svile“ koja ima zaštitnu moć. Muškom detetu ostave malo duži pupak, iz

Prvih dana po rođenju, dok je još nekršteno, dete je izloženo opasnom uticaju demona koji obleću oko njega i porodilje.

Detetu se kao darovi nose: košuljica vezana crvenim končićem za koji je učvršćena para (koja se kasnije nosi oko vrata zbog uroka). Sve ovo zavijeno je u čist ubrus. Ženskom detetu nosi se još i kita cveća (udaje radi).

Poznavao sam dijete, koje je bilo nekršteno, a čuvalo tuke, dakle imalo je oko svojih pet godina.“⁵² Šta je uzrok ovom neobično dugom odlaganju krštenja?

zlo i, u krajnjoj liniji, smrt detetu), Pozderja (pozder = otpad od konoplje; kao što od pozdera nema koristi, tako i oko ovog bezvrednog deteta demoni nemaju rašta da se vrzmaju), Čađ (dete vredi koliko čađ, tj. ništa) itd.

S obzirom da malo dete najveći deo vremena provodi u kolevci i da se tu oko nje sakupljaju mnoga nevidljiva bića koja mu mogu zlo naneti, razumljivo je što je veliki broj zaštitinih mera vezan baš

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

sve koji mogu lako pasti iste sudbine, za unapred znane nevolje njine kad stanu kao oblaci da se plaste, za dom oko koga osvanu sante što ih niko ne otopi, ne premosti, za one kojima su samo laste pod strehom gosti.

ilovaču kao mak crvenu posle kiše, za neobrađenu zemlju kraj puta, u sabljičici i u draču, za raskoš korova i kukuta oko seljakovog plota i međe, za nepabirčene njive smeđe, za misao mu nesavremenu: kad čovek ima trpezu punu, neka se nahrane

pokusom preobraze u polje pšenice nečiju plevu, i u dvorce nečije šatre i čatrlje, koji mehovima, opsenarski, raspire oko nekog slave vrevu.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

uobličeni, ličnosti koje strpljivo čekaju da ih oživimo … Nekada davno izgovorene reči, rasute u vremenu, roje nam se oko lampe.

Uveče, na moru, taj džemper se mogao elegantno nositi svezan oko vrata. Na njemu se ležalo, volelo, u njemu se kisnulo.

Tehnika tako postade svojina naroda, koji je do tada mogao samo da gleda kako se oko Kalemegdana trkaju kojekakvi belosvetski tipovi — Fon Brauhič, Nuvolari i Karačola; kako primaju bukete i kako ih dame

Kalpiš, predratni automehaničar, sastavi potpuno novi motocikl snage petsto kubika i pojavi se sa njim na prvim trkama oko grada.

Postavio sam svoj detektor nasred stola i počeo da baratam oko kristalne kućice. Uskoro sam u ušima začuo veoma udaljenog Hari Džejmsa, koji je svirao kompoziciju »Ciganin trubač«.

Izgleda da sam se napio, prvi put u životu, i to od višanja! Te višnje su mi, izgleda, došle glave! Zaspali smo oko pola jedanaest i tako nismo ni dočekali novu 1951. godinu, koja se tiho došuljala do Čubure. A toliko smo je čekali!

ili ciglu ili jednostavno u prašinu, pokušavali su da povrate dah sa šugom na ramenu, dok su drugi stajali i skakali oko njih vičući: »Šuga! Šuga! Šuga! Šuga!

« Kazala je. Sada je vreme da čovek oprezno pogleda oko sebe da li ga je neko video kako se ljubi sa Žuži. Nije ga niko video sem mene.

Ali autobus je protutnjao »Argentinu«, »Ekscelzior«, Ploče; obišao oko grada pokraj stare »Loze«, ispod »Tonija«, i zaustavio se na Pilama pred agencijom, a da nije osetio ništa sem nekog

se reklamiraju cigarete ili duvan za lulu, gde ima mnogo prijatnih stvari na okupu, mnogo lepih i udobnih stvari za oko, dobro je što sam tu, a ne negde gore u kopnu, gde je sada prašnjavo i znojavo, ulice puste, a svet kunja iza spuštenih

I dok je automobil okretao oko starog pozorišta, to svetlo se ponovo odnekud pojavilo i ponovo je u njemu iskrsao mladi kontrabasista Sead, smešeći se

To je bila sumanuta mešavina »bosanove« i načina na koji devojčice okreću obruč oko bokova. Da se ne bi srušio, povukli smo ga naniže i uskoro on zaspa poput novorođenčeta. Ponovo smo pili rakiju.

Matavulj, Simo - USKOK

Struke, gunjevi, marame na ženskim glavama, zubuni i košulje lepršaju oko njih, a snažne noge pouzdano kraču gdje ni kozama nije lako!

Viđeste li ove Ličane u Kotoru! Kakvi zorni ljuđi, kakvi lijepi Srblji! Bogo moj, da su svi Srblji oko jednog gospodara, šta bi nas bilo, i ko bi nam što mogao! — Ma đe je ta Lika? — pita Markiša.

— Valaj, zgodniji i od Krcuna, a njegova rasta i skoposti — reče Markiša. — Nako što je plav! Oko principa zavrže se mala prepirka, jer Krcun, Pero, pristav, Anđe, Gorde i one tri pretržnice tvrđahu da su ga viđali,

— viknu Krcun uzrujan, krešući učestano. — On je, svetoga mi Vasilija! On... princip! Na to se i ženske načetaše oko bjegunca. Knez viknu: — Mak’te se, da ja s njim prozborim! Gomila se razdvoji: — Jesi li ti Rus, prijatelju? — Ne.

— doda njeko. — E, da! — prihvati Milica. — Ti to kažeš! A onamo sve se grabe oko njega. Ali je on izabrao! Je li da si? Baba, koja čučaše pored lonaca, ispravi se i zapita: — Oli se ženit’, Dragiću?

Silan lavež i tutnjava koraka u dvorištu prekidoše pričanje kneževo. Momci potekoše k vratima. IV Uđe oko dvadeset brastvenika.

Puro Mijuškov, Stevo Bajov, Gašo Perkov i Stijepo Mrkov, sve stariji ljudi, okupiše se oko njih dvojice. Ovaj pošljednji, ćorav i sakat u prstima lijeve ruke, izgledaše kao da se vječito kezi.

— Ne znam — veli Janko smijući se i rukujući se redom s njima... — Ne znam, imaćeš... biće ti oko sedandeset? Sakati Kezun previ se i stade udarati zdravom rukom o koljeno.

I ovoga brata našega Stijepa Mrkova, kao što vidiš, grdno su puške ištetile; eto mu izbile oko i osakatile ruku, i, ja mnim, još ga na pet-šest mjesta probušile, pa mu ni đavola!

I on je kavaljer „Svetog Đorđa“. — Šta to? — zapita ih knez. Mladići i ne opaziše da poodavno bješe nastao tajac oko njih, da ih svi posmatrahu. Krcun odgovori: — Eto, sjutra će gospodin Janko obući naše ruho.

dakle, neka si stariji od njega najviše dvadeset i pet godina, to bi sad imao oko devedeset. Starac se ljutnu: — Ja tako ne umijem računati.

Starac nastavi: — E, dakle, prvom sam pušku ponio kad je paša Mahmutbegović udarao na Kuče, bješe mi tada oko petnaest godina; prvi sam se put ranio dvije godine kasnije, u četovanju, u Nikšićkoj Rudini, baš one godine kad je

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

Kakvu devojku imam za vas, da vam vidi oko! MLADOŽENjA: Za mene? PROVODADžIJA: Za vas, za vas, s pet hiljada. MLADOŽENjA: S pet hiljada?

OTAC: Samo je ti diži navisoko, pa ćeš dobro. MATI: Zaboga, ti znaš da je devojka pod felerom, pa se mora malo više oko nje. Pomisli samo kako bi izgledala da joj nisi kupio fališan zub. OTAC: Dobro, to je zub; ali našto tako skupe aljine?

OTAC: E, šta ćemo! Čovek dok je živ sve se jednako muči: malo rānom, malo oko stoke, trgovina — ti, Bože, znaš. Ali šta znamo, kad čovek ima dece, treba da se stara. PROVODADžIJA: Tako je bogme.

KUMAČA: More, nemoj zaboraviti kad pođeš na venčanje da me povučeš. DEVOJKA: Neću, samo se ti nađi oko mene. KUMAČA: I da spavam pre venčanja kod tebe - oćeš? DEVOJKA: Zašto ne, bar ćeš me očešljati.

Ajde, mladoženja, ne treba tu mlogo oko mlade neveste nego gledaj te uzimaj što je nužno, to jest. MLADOŽENjA: Ja ću odma svršiti. (Devojki.) Preporučujem se.

TETKA: Bre toliko blago! DEVOJKA: Zato je on sa mnom onoliko igrao na balu. MATI: I ja sam se čudila što toliko oko mene hodi, i traži da se sa mnom razgovara. On se zaljubio u tebe.

MUŽ: Od teškoga probiranja najposle spade da te ja uzmem. ŽENA: Ko te je zvao? Šta si oblećao toliko oko tate? MUŽ: A šta su oni letili oko mene? Ima devojka ovo, ima ono. Gdi su ti oni mlogi novci?

ŽENA: Ko te je zvao? Šta si oblećao toliko oko tate? MUŽ: A šta su oni letili oko mene? Ima devojka ovo, ima ono. Gdi su ti oni mlogi novci?

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Dete u odraslima prepoznalo je decu oko sebe; i jedna i druga odveć dugo su bila zapostavljena. Istorija čovečanstva je istorija ratova što ih vode odrasli.

I Kerol i Lir, Lir naročito, oslanjali su se na folklorno nasleđe, na omiljeni limerik, na nursery rhymes. Tako se, oko deteta i u vezi s detetom, počela razvijati jedna književna tehnika, koja je, krajem HIX veka, doživela razmah i

Njen podsticaj može biti puka igra reči ili kakva druga, sasvim iracionalna situacija — dečja pesma oko tog nadahnjujućeg jezgra uvek pokušati da isplete jednu logičnu pričicu, da to jezgro ugradi umirujuću konstrukciju, da

Životinja — zavitla ga nekoliko puta oko sebe, i baci ga daleko od šume u kojoj je, kao žderonja, izbio na rđav glas.

Za njenu ćerku, po imenu Laura, napisao sam da je okružuje l'aura, misleći na svetli krug oko svetačkih glava. Ona je tu reč poznavala jedino u značenju najave histeričnog napada.

Ona postoji, kao što i neke druge prirodne i potrebne stvari postoje oko nas. Zmaj je pesnik preko koga nam dolaze prvi ritmovi, prva sazvučja našeg jezika.

prepričavaju svoja sitna, svakodnevna nevaljalstva Koliko me vidiš malu, Ja s ljudima zbijam šalu; Ja im zujim oko uha, Čovek maše, trepće, duha, Ljutit skoči da me smlati, Ja odletim, pa se vratim, Pa mu sednem besno, smelo,

povod avanture brzo zaboravljamo; kao i u svakoj igri, želje se pretvaraju u stvarnost: Koča plovi, leti i juri oko sveta. Sve mu polazi za rukom, svuda u pravi čas stiže.

Njegovi popravljači života samo su sanjari i dobričine, koji svud oko sebe osećaju bezizlaz i zid, i, poput Nasradin-hodže, padaju u fatalistička raspoloženja: Eto, Veliki, džabe je, džabe,

To jest, ona je tamo oduvek i postojala, i pesnik nas o tome samo obaveštava. Deda Rade preuzima brigu oko konja koji je oslepeo u ratu, vođen tim osećanjem sveodgovornosti i svekrivice: - Ama, ljudi, šta će nam stara kljusina,

Jedan od dečakovih rođaka-sanjara ovako govori o tajnama zemlje i sveta oko nas: Šta ti, bolan, znaš što se može naći ovamo gore ... Možda kakva starinska stvar, kakva ruda, pa i samo zlato...

(Ti si konj) Samo je dečje oko moglo da uoči taj pokret, tu nežnost, takav drhtaj. Priroda koju je Ćopić doživeo u zavičaju doista je onaj

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

LEPRŠIĆ: Kad Madžari zapovedaju, onda vam je dobro. GAVRILOVIĆ: Zapovedali su i do sad, pak vidim, vi ste se više oko nji ulagivali. LEPRŠIĆ: Sad je došlo vreme da im za sve nepravde platimo. GAVRILOVIĆ: Samo da možemo.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Dalmatinska, a naročito dubrovačka književnost oko 1835. godine, za vreme ilirskog pokreta, bila je od velikog uticaja na stvaranje nove hrvatske književnosti.

] Pod uticajem ilirizma profesori »Iliri iz Srbije« čitali su, oko 1838, svojim đacima u Kragujevcu Gundulića i Kačića. Đorđe Nikolajević, u Srbsko-dalmatinskomъ magazinu za 1838.

IV) REALIZAM, koji se javlja oko 1870. i traje do 1900, otprilike. U reakciji protivu romantičarske sentimentalnosti i retorike, vraća se ka zdravom

do kraja XVIII veka, pojačavala su samo i inače jako versko osećanje i vlast jerarhije, i Srbi su se sve više zbijali oko svoje crkve i crkvenih ljudi.

veka prešao je u Ugarsku, sa ostalim narodom, priličan broj kaluđera, među kojima je bilo i prepisača crkvenih knjiga. Oko 1700.

Tu je prikupio oko sebe nekoliko dobro pismenih kaluđera i otpočeo »v velicej buri i metežu« prepisivati knjige za oskudne srpske crkve, u

8 Zna se da je bio jeromonah, da je jedno vreme živeo u Sentandreji i bio u školi Kiprijana Račanina; da je oko 1736.

počinjući od stvaranja sveta, unosi i crkvenu istoriju, daje mnogo mesta »prstu božjem«, grupiše sav istorijski život oko vladalaca, ne analizuje materijal no ga prosto prenosi iz drugih knjiga, radi bez kritike, bez odabiranja i bez

U dva maha iz te knjige pravljeni su izvodi.* [Jedan od tih izvoda preveden je na bugarski.] Oko 1850. bilo je reči da se dâ novo, treće izdanje.

ima u znatnoj meri i u srpskoj književnosti XVIII veka, i Dositej Obradović i svi pisci koji su se grupisali oko njega, i koji bi se mogli nazvati njegovom školom, uglavnom pripadaju tome idejnom pokretu.

ili 1743. godine.27 Otac mu se zvao Đurađ, po zanimanju bio je ćurčija i trgovčić. Umro je oko 1748. i posle smrti ostavio je udovicu i četvoro male dece. Mati umre naskoro, oko 1752, a deca se rasture po porodici.

Umro je oko 1748. i posle smrti ostavio je udovicu i četvoro male dece. Mati umre naskoro, oko 1752, a deca se rasture po porodici. Mali Dimitrije dopadne jednom tetku.

Milićević, Vuk - Bespuće

I svi, u jedan mah, sa uzdahom olakšavanja, baciše karte, brišući maramama znojna lica pa posijedaše oko prozora. Napolju, jedno natušteno junsko popodne, sa suncem koje se izgubilo iza gustih oblaka, ali koje je ostavilo u

sa svojim svakidanjim, laganim navikama, koji čitave sate čitaju novine i raspravljaju o politici sutra u ranoj šetnji oko Cmroka u Tuškancu. I u tome svijetu on je proveo toliko godina, umirao, trunuo zajedno s njima, živeći kao i oni.

na kojima uveče umire sunce; sure šume sa proplancima na kojima ovce naliče na bijelo kamenje što se kreće; da otisne oko niz polja, puna boja, izrezana i ispresijecana međama, puna ječma što se žuti, zobi što se zeleni, rijetkih, malih

između brežuljaka, zaustavljana mlinovima, rušeći se šumnim i zapjenušanim slapovima koji prskaju i šire hladnoću oko sebe, gubi se u klance kroz koje se provlači stiješnjena i izubijana između strmih, odsječenih litica koje sijeku vodu.

i prijatne šume ,sa drvećem koje pokazuje svoje debele snažne, čvornovate žile, isprepletane, grčevito obavijene oko kamenja pored kojega se zabadaju u zemlju.

Kasnije ga uhvati san. Kad stadoše konji pred kućom, trgao se i našao noć oko sebe, sa mjesecom koji se pomalja; još mu tabao u glavi kas konja i zveckala sjeckajući zveka bronza; još neprestano kao

Gavre Đaković se sav uvukao u šubu, samo mu, pokatkad, proviri nos i oko da vidi gdje je. I tako čitav dan. Gore mu je bilo kad počivaju, kad se zgrije i iziđe opet na zimu i nastave vožnju

Oni moradoše noćiti u prvoj usamljenoj kući na koju se namjeriše, gdje ih primi jedan mršav, raspas seljak. Posijedaše oko ognjišta, čekajući da se razgori vatra, uz lojanu svijeću, zadjevenu u čašu sa kukuruzom, dok se iz nekog mračnog kuta

I zadrijemali su, sjedeći oko vatre; u drugom ćošku se micale dvije-trije ovce, i cijelu noć ječalo jedno bolesno dijete.

osjećao i titrao u vazduhu, upio se u zidove, dolazio s vjetrom; ta užasna nesreća jedne matere zavijala je u crno sve oko sebe svojim jadom i kukanjem.

Dani su mu. bili isto tako pusti i bezbojni. Diže se oko devet sati, rashladi lice vodom i silazi u baštu, gdje leškari u hladu, dok se sunce lomi kroz granje šljiva i jabuka.

u vodu od koje bije hladovina i koja protječe mirno i tiho, bistra i nevina kao plavetnilo djetinjih očiju, igra se oko kamenja, lagano i bez strasti, i pravi fine, blage bore, zaboravljajući i na kasnu jesen i na rano proljeće kad se, kao

Sremac, Stevan - PROZA

Jer ovaj (to jest Jova) izgledao je sam sebi kao onaj što jednako samo okreće »ringišpil«: sve oko njega juri i vozi se, a on samo zapinje i otaljava za drugoga.

Sve se oko njega diže i pada i opet diže, a on stoji tako nepomično. I nije to sad više ni očajanje, nego neka poštanska rezignacija

Na licu im čitaš ponos, a oko usta, koja su već sad puna vode od divnih slika koje im već unapred stvara pomoću mašte njihova oblapornost, vidiš neku

— Čuće se! — dodade domaćica (onako polako), nameštajući duge šiške i perlama optočenu belu šamijicu oko glave, dok je Jova ispod kreveta tražio papuče. — Sed’te, gospodin-Pajo, što stojite! — reče glasno domaćica.

Puja je skinuo čitav aršin, kao amerikan jake i debele paučine, i omotao je detetu oko nosa, kao prvu pomoć ranjenome.

— Nisu!... Ja sam bio barjaktar! — A bio si Orloviću Pavle! Pa?... — Pa se oko barjaktara najviše tukli... — A, a. Pa ti isp’o ka’ neki novi Katanić? Nisi dao barjak, a?

Radičević, Branko - PESME

Ti joj lice belo Vide i rumeno, I još vito telo I to oko njeno. Oči joj veljau Da meneka čeka, I da je u strau Za mene daleka.

Onda idem reci taki, Pa odrešim čamac laki, Pa se vesla mlađan latim, Pa polegnem, pa zavatim. Šikće voda oko čuna, Matica je veće tuna, Strašne stene i vrtlozi — Blagi Bože, de pomozi!

“ „Seko, sele, divna li si, Oko tvoje krasno li je, Al' za mene, dušo, nisi, Kad za drugom srce bije.“ Evo sada godinica Otkako mu ne glam lica,

na Uskrs) ŽELjA Kad sam ludo dete bio Želja mi je bila: Kad bi Bože udelio Meni jedna krila, Kad bi Boga dao oko Mene tako jasno Da po svetu naširoko Sve je vidim lasno; A da vidim de najviše Grožđa svakojaka, De smokava i

Tužan ide on na groba De počiva njemu mila, Svaki danak dugo doba Suzā onde lije sila. Ali nije sve do groba Oko suza prolevalo, Jer i nji je blago doba Jedanputa ubrisalo.

Al' opet je preveselo Vavek njemu čarno oko, Opet nosi vedro čelo Kao mladić on visoko: Ta on ima krasna sina, Pa ga gleda pun radosti Pa se seća svi milina

“ Veli jad je njega stiskô, Zamuti se njemu oko, Glavu nosi od sad nisko Ranjen' otac preduboko. Tešku ovu boljeticu Nije jadan preboleo, U lednu je nju grobnicu

“ Kad mi ono vesela Oko vrata pade, Kad suzica ona vrela Niz lice joj teći stade, Oh kada se zarumene, Kad polete ono k mene Kâno zora

i najveće, Stenu, lipu i travu i cveće, — Cveće krasno odzada i spreda, Ja te bogme onda nesam gledâ, Ka zapadu oko mi se ote Pa pogleda njegove krasote, Glednu tamo reku tu široku, Glednu, brate, goru previsoku, Ja kako se kraj

a kakva li usta, Kakva ruka, kakva kosa pusta, Kakve grudi, a kakvo li čelo, Kakva noga, kakvo vito telo, Pa još oko, ono čudo velje, Oko ovo srce mi umori!

ruka, kakva kosa pusta, Kakve grudi, a kakvo li čelo, Kakva noga, kakvo vito telo, Pa još oko, ono čudo velje, Oko ovo srce mi umori!

Ja je gleda, ali se ne mako, Planu srce baš u živi plamen, Opet osta kao stanac kamen, Sretnom suzom zasuzilo oko, Bože veli, o nebo visoko — Kažu Boga tamo na nebesi, Al' se nebo ukraj mene desi, Bilo nebo, al' za doba malo,

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Kako je na ovome našem šarenom svijetu većina stvorenja i predmeta obojena „i jest i nije“ bojom, to je s mojim djedom oko toga uvijek dolazilo do nesporazuma i neprilika.

Ni slutio nisam kakva će se bura oko toga podići. Šta! Pred čitavim razredom njegovog unuka, miljenca, tegliti za uši, a uvaženu starinu posprdno nazvati

Djedov rođak Sava, stari lopov i nikakva vjera, često bi se oko toga dohvatio s djedom. — Ma kako ti to zazireš od sata kao da je pred tobom živ stvor, a?

Nidžo, kad se vratio sa Solunskog fronta, pravio se da „zna u sat“, ali kasnije se ispostavilo da on umije samo ponešto oko male kazaljke, pa je njegovo određivanje vremena ispadalo, otprilike, ovako: — Još samo kolik za jedan nokat pa će podne.

kao da nisu ni postojale ili su, u najbolju ruku, bile nešto na formu dosadnih, vječito prisutnih mačaka: motaju ti se oko nogu, taru o kožuh, mijauču i grebu, a bez njih ipak nije nijedna kuća. Šta ćeš, božja kazna, trpi i ćuti.

još se po kući povlače ostaci pečenja i naš Žutija blaženo leškari kraj gomile kostiju, a starina Petrak već se mota oko razvaljena samara i zapitkuje djeda: — Koja će ono godina biti vašem Vrančiću? — A što ti sad to treba?

Eh, u džepu! A meni zbog njega promače dobar komad. Daj da bar čujem šta je dalje bilo. Uzalud sam se motao oko njih dvojice, starci su mramorkom ćutali. Gost je prošivao stelju od samara, a djed je pažljivo gledao u njegove ruke.

Tako je to bilo u nezaboravna plava samardžijina vremena. POHOD NA MJESEC Tek mi je peta godina, a već se svijet oko mene počinje zatvarati i stezati. Ovo možeš, a ono ne možeš, ovo je dobro, ono nije, ovo smiješ kazati, ono ne smiješ.

Kako proći! Ujutru, čim otvoriš oči, eto ih odasvud, kljucaju poput vrabaca, pa moram da zapitkujem. Ovaj svijet oko mene šašav je i budalast, a nisam ja.

Penjem se po drveću, zavirujem na tavan, švrljam oko potoka, odem čak i do malog mlina zavučenog podno našušurena gaja.

Da konji piju rakiju, hajde de. Ja se motam oko njih dvojice, više odmažem nego pomažem, prisluškujem njihov razgovor, pa se najzad toliko osmjelim da sjednem sasvim

grablje, pa se nadovezao brundati, nikako da sjaše: te ko ostavlja grablje gdje im nije mjesto, te šta trebaju grablje oko rakije, te znaju li „oni, rasipnici“ (koji to oni?

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

A zbog čega je tako rekao? Da je bar imao razloga, razloga makar kakvog, razloga makar ko oko prsta konca... Zar samo toliko: Hasanaga je rekao, i to je sve? To je i optužba, i presuda, i zakon?

Alah čuje, al on će i da oprosti... HASANAGINICA: Zasvetleo mi onda kad se sve oko mene stamnilo. Promenilo se nešto u meni. Ko da sam počela da razumem — i kolenom! Kako da ti to objasnim?

Sedi kao da senka čempresa sedi međ nama na divanahani. Oko njega uvek neka tišina. A iz te tišine prsten mu na ruci, kao zvezda! A ima i izgled!

A i materijal je prvoklasan. HASANAGINICA: Pa me čeka kraj neke vode u dženetu. u bradi mu se cvet zamrsio. Oko glave obvio belu čalmu, a ogrtačem se plavetnim ogrnuo... Stoji u cveću do kolena...

Sve dok ih nisam ugledo. AHMED: Ima li ih mnogo? SULjO: Biće ih preko hiljade! HUSO: Znači oko dvesta. AHMED: A videste li jutros agu? Svako mu puce izglancano! Pa kubure unakrst, pa noževi unakrst!

Zrakasta minđuša ima kružni centralni deo u čijem se središtu nalazi plavi kamen u kružnom ležištu. Oko njega se nižu koncentrični krugovi emajliranih pločica.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Kad njega spaze svi se pokrenu, nasmeju i uzviknu. Deca se odmah skupe oko njega i diraju ga. Žene, devojke i ludi, sve se to na nj smeši, zivka ga i dira.

Uvek nakrivi šajkaču na desno oko tako, da mu se ono i ne vidi, zakiti se cvećem oko ušiju k’o devojka, i metnuv ruke pod pojas ide on, klati se i peva

Uvek nakrivi šajkaču na desno oko tako, da mu se ono i ne vidi, zakiti se cvećem oko ušiju k’o devojka, i metnuv ruke pod pojas ide on, klati se i peva razne pesme, ali sve na jedan glas.

A još kad se bolje zagleda ona nežnost i finoća bele i providne joj kože; one fine, nežne malje ispod kose, oko vrata i pri kraju obraza; i ono kolutasto, jedva primetno rumenilo pri dnu joj lica — onda se tek oseti sva milina,

Grudi joj se tresu, podbradak igra, a rupice oko usne odskaču. — Ih, Dimitrijo! — veli ona — koga ću!... Eto, koga mi ti izabereš! Hoćeš li?

Preko njegova kosmata lica prosulo se smešenje te izgleda da svaki živac i vlas trepti. Oko širokih, razvučenih usta leprša se ponosan osmeh, a prosedu, čak do očiju, bradu svakog časa gladi svojom koštunjavom,

Bubanj bije, zurla ječi te se čuje čak iza varoši. Nasred kujne gori velika vatra, a oko nje krkću lonci i kotlovi jela; iz bašte, sve utapkane radi igre, čuje se prasak lozinke i cvrčanje pečenih jaganjaca; iz

pečenih jaganjaca; iz podruma dopire zveket čaša, okanica i točenje pića; po dvorištu se vitlaju i prevrću deca; a oko kujne, zgureni uz zid, načetali se prosjaci i ostali gladan svet...

Dimitrija se opet opi. Pa još kad ga Toda darova novom košuljom, a mladoženja stoparcem, on, uviv košulju oko sebe, i pokazujući svakom ono stopara, nije znao šta da radi od silne radosti i tolike sreće.

On diže glavu, pa kad je vide onako uplakanu i vrelu, pogled mu se smrači i zasvrbe ga nešto oko slepih očiju. Otpoče se češati. Ostale žene uzeše ga grditi. — Govori, što si zinuo some? On jednako ćuti.

Ni mišić mu se ne pomače, do samo što osećaše kako ga po telu, nogama, leđima, oko glave i po kosi nešto svrbi, golica i struže. On se poče češati. Ali to češanje beše grčevito, sa stisnutim prstima.

Dimitrija ustrepta i zažmuri. Odjednom se njegovo lice preobrazi. Mišići oko jagodica, donja usna, podbradak, sve to zadrhta i ustrepta. — Todo! — šanu on. — Ih, ta dosta!

Kostić, Laza - PESME

A ti zraci nisu zraci, granoviti to su traci, što o njima mirno vise srca moga izniklice. A oko te divne krune, neokrunke, svetle, pune, prozorna se rumen pruža; — To je, to je svecka ruža.

— U tišini, po visini nosi vila dalje sina. Oko mene zvezde blede, sve se većma gube, rede, a vila mi prstom kaže jednu malu svetlucaljku, oku mome samrtnome na dnu

” Prisluškujem božjem slovu, dovijam se blagoslovu, u slušanju usliša me: cvetak jedan pade na me. Zamirisa oko mene, pun sam sreće nečuvene, pun sam milja, pun sam vere, a nadama nema mere.

Tako su i prosci Tvoji: — ko da bira ko da broji? — Koga takne Tvoja ruka, oko Tvoje kog prosuka, biće vredan toga struka, toga lica, toga guka, tih milina i tih muka, biće vredan, kako ne bi,

A što kukam? — da sam i ja u tom jatu čelebija, oko Tebe što se vija, pa da me se, u toj četi, Tvoje srce samo seti kad inamo kud odleti, — tad bi bilo kuku-lele!

Tišina je; al' ne tišina blaženog sanka, već kao tišina oko bonika teškog; poduhuje vetar, kao isprekidano grčevito diskanje bolesnikovo.

žešća kletva, sve strašnija misô, onaj tek zna je što je napisô; jer čudan je pogled, čudan je trenut, samrtno oko mora zasenut, samo se vidi vatra sve žešća, strašan je plam, al' strašnij' navešća.

baca pred sinajskom gorostasa, celuje mu kolena, uvojke mu gladi vlasa sa čeonog što se krasa do junačkog viju pasa oko diva golema. „Hoćeš da ti kažem pravo?

A napolju, u po trema, susreta je jedna žena, ta je žena mati njena; majci svojoj ćerka pada jecajući oko vrata: „Majko mila, majko stara, opet ideš od glavara?

Za stup zlatni Astarotin, što počiva na njem greda, a na gredi krov kristalov golemoga hrama sveta. Oko struka boginjina nevesta je ruke svela, samrtne joj kapi biju s obamrla bela čela.

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Kako su ove novine veoma retke, a naročito njihovi dodaci, to je u nauci nastala mala zbrka oko prvih objavljenih narodnih pripovedaka.

Ja sam se ovđe, oko ovi đekoji mali, toliko mučio da bi naši đekoji spisatelji mogli gotovo čitav roman napisati“...

(Samo u prvim dvema Vrčevićevim knjigama nalazi se oko 700 narodnih pripovedaka, prema 120—150 koliko ih je Karadžić zapisao u raznim prilikama radeći na tome celog života.

mišljenju, pripada dubljoj prošlosti, dok pažnja pripovedačeva još nije bila okrenuta prvenstveno stvarima i zbivanjima oko sebe; uz to, takvi fantastični motivi su najčešće opštesvetski, lutajući, preuzimani, u osnovi neoriginalni.

noć stane neko na vratima lupati, zadrma se cijeli dvor, neka huka, vriska, pjevanje, sijevanje, bi rekao sama vatra oko dvora sipa. U dvoru se poplašiše i stanu od straha drktati. Naje danput neko progovori: — Otvorite, carevići, vrata!

Druge noći u isto vrijeme stane opet onaka sila, huka i piska oko dvora carskog, i neko počne na vratima govoriti: — Otvor', carevići, vrata!

I ona sila s đevojkom otide. Sjutradan kako svane braća oko dvora i dalje, pa traže traga da l' se štogođ znati može kud je ona sila otišla, ali ništa na ovom svijetu nije se

Te tako ona dvojica legnu i zaspe, a najmlađi najbolje gledaše oko sebe i često na jezero oči obraćaše. Prođe neko doba noći, dok se sve jezero stade ljuljati, pljusak od jezera udari po

— E, vala, dobro; kad je tako, sjedi! Pa svi posjedaju oko vatre, skinu onu oraniju, povade onda meso pa počnu jesti.

direka, a tako od svakoga direka ima po jedan sindžir od gvožđa, i tako su krajeve svoje sastavili pa onamo čoeku oko vrata obavili, i tako je tvrdo okovat bio da se nije mogao nikako micati.

Kako mu voda pospe glavu, u onaj mah prsnuše alke oko vrata, i sve gvožđe koje je Baš-Čelika držalo. A Baš-Čelik skoči kao munja, pa raširi krila, poleti, i u isto vrijeme

— Ima ovde jedno jezero, i pokraj jezera vrlo lepa paša, pa kako izjaviš ovce, one odmah idu onamo te se razvale oko jezera, ali koji god čoban tamo otide, onaj se više ne vraća natrag: zato, sinko, kažem ti, ne daj ovcama na volju kud

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

MAKSIM: Da muža odalači stolicom. KUM: Ili da mu lete tanjiri oko glave. SVETOZAR: No, vtoro, ni ona žena nije dobra, koja po kući lupa, praska, sluge i sluškinju gruva, mužu ne da ni

stepena. MANOJLO: To mora da je lepa nauka, škoda što je niste učili. DOKTOR: Zemlja osvim dviženja oko sama sebe ima drugo oko Sunca. MANOJLO: Šta je to: oko sama sebe? DOKTOR: Oko sebe. Valjda srpski znaš.

MANOJLO: To mora da je lepa nauka, škoda što je niste učili. DOKTOR: Zemlja osvim dviženja oko sama sebe ima drugo oko Sunca. MANOJLO: Šta je to: oko sama sebe? DOKTOR: Oko sebe. Valjda srpski znaš.

DOKTOR: Zemlja osvim dviženja oko sama sebe ima drugo oko Sunca. MANOJLO: Šta je to: oko sama sebe? DOKTOR: Oko sebe. Valjda srpski znaš.

DOKTOR: Zemlja osvim dviženja oko sama sebe ima drugo oko Sunca. MANOJLO: Šta je to: oko sama sebe? DOKTOR: Oko sebe. Valjda srpski znaš. MANOJLO: Kod nas se govori: oko same sebe, ili: sama oko sebe, a ne: oko sama sebe i osvim.

MANOJLO: Šta je to: oko sama sebe? DOKTOR: Oko sebe. Valjda srpski znaš. MANOJLO: Kod nas se govori: oko same sebe, ili: sama oko sebe, a ne: oko sama sebe i osvim. POZORIJE 6.

DOKTOR: Oko sebe. Valjda srpski znaš. MANOJLO: Kod nas se govori: oko same sebe, ili: sama oko sebe, a ne: oko sama sebe i osvim. POZORIJE 6. (ISAJLO, PREĐAŠNjI) ISAJLO: Gospodin doktor, baš sam dobro stigo.

DOKTOR: Oko sebe. Valjda srpski znaš. MANOJLO: Kod nas se govori: oko same sebe, ili: sama oko sebe, a ne: oko sama sebe i osvim. POZORIJE 6. (ISAJLO, PREĐAŠNjI) ISAJLO: Gospodin doktor, baš sam dobro stigo.

muke: ako ih nosiš pored sebe, pritiskuju te, i kao što je trska nekad šuštala: „Kralj Midas ima magareće uši“, tako se oko mene kanda glasovi razvode: „Čujte, ljudi, Kuzman ima novaca!“ — Ako ih kod kuće ostavim, ne smem nikud da se maknem.

(Udali se.) POZORIJE 6. KUZMAN (stupa) KUZMAN: Moj komša opet se kanda vrze oko moje bašte. Da ne bude uhitrio s novci. Ne škodi prokušati. (Pristupi mestu.

LjUBA: E, pa takva je sad moda. STANIJA: Ubio ti grom tu nesreknu modu! Da te moda uči da žmuriš na jedno oko, da ne ideš sas nogama, i da ne jedeš s desnu ruku. LjUBA: Vidiš, nama nije to teško.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

SRETA: More ti, misliš da sam ja pijan, ajd, ajd! SULTANA: Šta? (Pogledi oko sebe.) Gdi sam ja, gdi me je đavo dovukao? Pu! Kako smrdi! SRETA: Ti ne znaš gdi si? Deder, jesi li naviksovala čizme?

Da tako radi naš gospodin, ne bi ona njegova aspida onako praskala i lupala. Nego on cili-mili oko nje. Bre, lupaj ti nju, nek joj se puše aljine! Ajde, sad me poljubi. SULTANA: Molim te, samo to ne!

Lalić, Ivan V. - PISMO

O LETU 11 NOSTALGIJA 13 OSMEH 15 ZAPISANO NAD JEDNIM STIHOM 17 II DESET SONETA NEROĐENOJ KĆERI 19 1 PRSTEN 20 2 OKO 21 3 LAMPA 22 4 JEDNOROG 23 5 TRAGOVI 24 6 ZAVIČAJI 25 7 SREDOKRAĆA 26 8 LjUBAV 27 9 DOKAZI 28 10

Prilazili smo, a bio je dale Na svaki korak; u ćutanju žaljen, Već javljao se izmenjen u reči. Kraj mora beše čvor oko praznine, Slomljene kosti. Mrak je bio veći, A zvezde bliže za meru gorčine.

Namera je ista. (18. V 1989) 2 OKO I u neostvarenom živi namera: Da budem jači, što me manje ima; A nedremano oko-kamera Svaki moj mikroporaz čitko snima.

Namera je ista. (18. V 1989) 2 OKO I u neostvarenom živi namera: Da budem jači, što me manje ima; A nedremano oko-kamera Svaki moj mikroporaz čitko snima.

(23. V 1989) 10 POZDRAV Sve ono što sakriva u ništa Zbir oblika je skrivene namere; A nedremano oko kamere Položaj snima novih odredišta.

sam čuo te u glasu drozda, Na severu, a s proleća je bilo; Jednom si pogled krznula mi krilom Pčele što tromo zuji oko grozda. Trezna halucinacija.

sunovrati Koje crno sunce zlati, Žuta zvonca koja zvone Pri prolasku Persefone, Sunovrati, asfodele Oko kojih zuje pčele; Biće meda, zujem vele, Od narcisa, od imele, Gorkog meda, posne žrtve Posmrtne za senke mrtve...

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

pustili na Divčibare sa školom, keva ti čitavu noć preplakala, a ujutru se keva i matori podževeljali bez razloga oko toga koji će ko deo novina dobiti — on dobio oglase, a keva politiku!

koje po klubovima neprestano cvrkuću da su potpune neznalice što se tiče kuhinje: „Verujte, ne bih umela ni jaje na oko da ispečem!“ Kao, ona ima neke važnije zadatke u životu od kuvanja!

Ljuljali su me u ogromnim količinama. A ako ima ičeg što ne podnosim, onda je to svakako ljuljanje. Negde oko sedme godine kažem matorom: „Dosta, bre, tog ljuljanja, dobiću morsku bolest!

Okrene se oko sebe i ima šta da vidi: pred njegovom kućom leže dva mrtva vuka, koji, su se u međuvremenu dokusurili dokazujući svoje

On još oko tri i po minute kao tetura po poljančetu, vata se za stomak i govori li, govori, i taman kad pomislite da je najzad

Mnogo fina stvar, kad se ono baletani podignu na prstiće,. a trikojčići im zategnuti oko dupenceta! Lepota jedna!“ Bilo kako bilo, uvale nas tako matorom u ruke, a on se ponaša kao da su mu dali da drži

Koliko ćete samo puta ustajati po noći kao kakav mesečar i menjati pelene, a kad usput odvojite oko na čukarac, a njega nema pa nema; koliko puta ćete samo da cmizdrite u kujni dok vam suze budu padale u pasiranu

da sam kakva izafektirana guska, intelektualka ili nešto slično, mogao bi sa mnom da se prepireš do mile volje oko, na primer, Kafke. Od kuhinje bismo napravili nešto kao debatni klub i sve bi bilo O.K.

“ Ništa, ništa, samo ti furaj! Ko je treći? Nema ga. Tako vam je to! Dok vam sve ide kako treba u životu i oko njega, prosto je nemoguće da eskivirate sve one koji žele da se druže.

Tako i ja izaberem nešto kao cilj i odvojim pešaka najužurbanijim korakom. Kad stignem tamo gde sam naumila, obrnem se oko ose, pa natrag. Reklo bi se da sam najzaposlenija mlada dama u gradu.

Da kupi voće. — I šta se dalje događa? Između tezgi na pijaci, shvataš, sluga ugleda Smrt. Bilo je, recimo, oko pola devet ujutro.Šta uradi sluga?

U čemu je fazon? Tačno za petnaest dana ulazite ponovo u onaj isti smrdljivi razred i pogledate oko sebe — a ono svi preplanuli i samo što ne eksplodiraju od svojih sopstvenih ličnosti! Svi kao bili na zimovanju.

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

KLENAK U rešetku iza Klenka zapliće se rog jelenka. Oko kuće bez dvorišta s jednim Crnim jezdi Ništa. Zmijom pejzaž, rezbarija, sa tromeđe u me zija.

Prestižem li crnu prelju? Je li viđu što i velju? II TRŠIĆ U taljige milogledne Vuk s Filipom u snu sedne. Oko klena i jasena lete gusle i pismena. Iz Tršića istreperi u oblake jat pa jeri.

da skrunjuje: Gušoboljo sestrice, ispljuvaljku ispljuni, te razvuci povjesmo, pa da, sejo, gledamo kako prašte svjetlice oko vrućeg šporeta, gdje djevojče bolesno buncalicu mrmolji: Smuk mi pije očice, siđi, sveče, s ikone među moje koščice..

Krsna slava, Markovdan: sofrom tamjan (tamnij biva oko uglova), a svijeća perasto žut zaperak ispreda; gosti sjede, pričaju (politika tema je), zgledaju se, šapuću (neko

(Ne bježite mrakuše i vas zdjele čekaju.) - Teče pjesma sjetnica, kroz tavninu prisjetak: igram vepra Putalja oko duda kvrgavog. (Sablja mi je preslica s djevojačkom obrvom.

- Mati kolač iznosi, bosiokom načičkan. Oko stola aura, tišinini nezuji. (Sveti Marko, hitro si žito s brade prosuo!

U peći gori drvo šljivovo: grebu se senke, šape mačije; s pendžera bulji oko divovo u obrvi mu gnezdo svračije. Oblije plamen grlić testije boje hitaju.

Nevesta leži bolesna. Raseca mesec bogaze i čedno puni činije. Iz mraka tkale dolaze sedaju oko sinije. Kroz vrata hrupe kosturi: zabruje pređe koturi i zveče cevi, mosuri.

Kud me vodi šumna staza? Sjaj istočen iz Čobanca, to je sumrak kraj Kalaza. Pantelija, Čip i Bata. (Slik treperi oko gaza.) Otvore se troja vrata a ni Lovre ni Pomaza. Ravna Pešta. Veče tmolo. Sentandrejsko gde je kolo?

Natkrij, višnjo, I topolo, sentandrejsko simbol-kolo MAGARČEV BREG Nesi, breže, čudo ti za oko...! B. Radičević: Đački rastanak Ni gradina niti leja. Skrajnut krčag - Sentandreja.

Još kotrlj čujem, mučenice žuta. ISAIJE RAČANIN: ŽAL ZA RAČOM Zaplamsaj, smreko, modpim bobicama iz ruha snežnog, oko Jovanjdana.

Zlo je meni tiho reklo kad mi gvožđem uši peklo: Ja sam igra - nisam zloba, igraću ti oko groba. Zlo je meni čavrljalo kad me mrakom kotrljalo: Ne jadikuj, praško snega, ja sam alfa i omega.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

6. MITA, PREĐAŠNjI MITA (za sebe): Kog vraga, našla ga je. MARIJA: Evo, i ovaj je s njim zajedno oko mene obletao; sad me neće ni on poznati. MITA: Ja? Gospodin baron, tko je ova persona?

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

! Podzemno carstvo kroz tamu traži. U čarnoj gori koliba stoji, ko god je vidi, trese ga strava, vještica baba oko nje broji kolac po kolac, na svakom glava. Delija momče kroz goru grabi, ide u najam opasnoj babi.

Puna je varki njegova glava, podvale smišlja i kada spava; ako li padne u san duboko, još uvijek škilji na jedno oko. Provijeri triput ono što čuje, rođenom repu ne veruje, planove kuje unedogled, i nikad neće na tanak led.

vrti se, juri, nemirna čigra, na grivi vala u pjeni igra, uz pljusak vode skače visoko, veseli bistro mornarsko oko. Kad padne veče, krenu se braća, Svaki se domu — pečurki vraća.

“ U kući nered, ne može veći, čitava soba dubi na glavi: čizme na stolu, jastuk na peći, kud oko baciš — zemljotres pravi. U ćošku mreže pauci šire, iz crna lonca kašike vire.

O dobroj ribi što čuda tvori slušao mačak, oko mu gori. Protiče veče i vatra plamti, a mačak priču starčevu pamti.

II Godine gore ko tiha svijeća, ribaru starom svijaju pleća, snaga se topi, oko se muti, vremena teška starina sluti.

Opet, pred veče, ide goveče, ozbiljan korak i oko tužno, kad opet Ćira, derište ružno, krajičak ščepa kitnjastog repa i začas: frk! — načini sebi dlakavi brk.

“ Najzad se digoše uvis oko njih vjetar svira, putuju iznad gora na zmaju od papira, na zmaju čudnih šara u pravcu Kilimandžara.

oči sklopim, ja odmah vidim i potok Japru, i vrba red, evo i mlina prepunog lupe i pred njim Triša, starina sed. Oko tog mlina proskitah davno detinjstvo svoje nezaboravno . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Dva ljuta borca pod istim krovom sede zdesna i sleva, frkću i reže, hrbate ježe, a oko munjom seva. Još trenut samo, pa urnebes, počeše divlji ratnički ples!

A oko mlina, u ludom huku, mećava burno kovitlac vije. U tihom gnezdu, pod strehom samom, vrabac se vrapcu pod krilo krije

I visibaba, krivoga vrata, kroz sneg se probi, sunca se hvata, a tu i tamo veselo sine zlaćano oko jagorčevine, padinom brega, skroman i snen, dukatom žutim osu se dren.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Odjednom, sve što su ljudi govorili oko mene konkretiziralo se i stavilo ispred predela i građevina koje sam gledao.

— Ja počinjem rad u sedam. Ako pođete u pet, mogao bih vas i ja prevesti; tako bih za posao zadocnio samo oko pola sata. — Mislim da bi to bilo izvrsno, jer bih onda još stigao i da se vratim poštanskom lađicom u Huentu.

Koračam ivicom ostrvskom, udišući duboko miris vlage, šume i trava. Veče se sasvim neprimetno zamotava oko Manjeg ostrva čija je gusta šuma odmah prekoputa.

Čak se i trzaju u sanjanju. Ja ne čujem ceo razgovor koji se vodi oko mene. Sasvim sam rasejan. Mislim kako su svi ovi ludi apsolutno simpatični i prostosrdačni.

Krčmar skide ubrus koji je imao vezan oko vrata, obrisa njim usta, i spreman na razgovor, odmače se malo od stola. — Verujete li vi, gospodine, da će biti

Evo po ovoj istoj vodi sam gazio. Strašna pomrčina je bila oko nas, svaki čas sam klizao i posrtao, iako sam stavio čarape preko cipela. Ženu sam ostavio kao ludu u kući.

“ Zidar je ćutao i ćutao, pa onda reče sam: — I još smo uvek na ostrvu! Šetam strmim kosama oko Eskalone, kroz maslinjake. Ovi na prvoj dnevnoj toploti mirišu isto tako zanosno kao i da su vrt karanfila ili jasmina.

„Kakav mislim u sebi. „Tako bih voleo jednom da stvaram, skupljajući ono što je najbolje u bogatstvima oko mene, da preradim to zatim u jednu jedinstvenu homogenost.

se ogroman, jer sam središte svoga posmatranja i svoje misli, a sve to drugo, iako život kao i ja, ostaje sićušno oko mene do u beskraj.

Međutim sve je igra i zabluda ličnosti; perspektive se uređuju oko mene a ja nisam gospodar čak ni njih. Nisam gospodar ničega, ničega, čak ni sebe.

Popio sam kafu u jednoj od dve krčmice na pristaništu, zatim izišao na onaj molo što je na koljima. Bilo je oko sedam časova, ali još sasvim daleko od večeri; mogao sam da vidim, jasno ispod sebe, žurno proplivavanje čitavih jata

Ono što je iznenađivalo, beše levo od stola zidana peć za kuvanje; od rđavih starih cigalja, olepljena jedino oko ognjišta. Dimnjak je izlazio kroz gornje okno na prozoru.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Udar sudbine obiš'o me nije, Iz groba zaman dozivljem te ja; Jesenji vetar u lice me bije, Priroda ćuti oko mene sva — Ćuti, i život goni svojim redom, Ne vidi tugu, ne razume jad, Ni vrele suze po licu mi bledom, Ni smrću

Kroz tamu večeri blede Dugačke i svetle senke po zidu čudno se viju, A oko ognjišta sniskog ozebla dečica sede. Deda uzeo lulu i s pažnjom o dlan je bije, Pa ispod pojasa vadi listove duvana

Štekće lisica gladna i vihor poljanom duše, A oko pojata selskih sa rikom oblaze vuci; U selskoj čađavoj krčmi svirka se i pesma čuje, I jednoliko, sitno hore se njihovi

Zaludu mu poje brodarice vile Čudnovate bajke i pesmice mile, Zaludu ga dvori sav čarobni svet — Mutno mu je oko, srce puno studi, A bledu je glavu spustio na grudi, Baš k'o britkom kosom oboreni cvet...

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

življe Na brdu udaraju četiri puta pečat Leđa hoće da se vrate u Solun Nerodimlje Zvečan Dafine cvetaju oko hrama I peva neko večan Pođoh uzbrdo od ruske Lavre ka malom srpskom manastiru u brdu, u sumrak, da prespavam na

Odmetnik u prazno. Stražba vidovita i prečudna Bes oko krvotočenja se mota Žri i tvori pravednost ovu i svoju i inu U ime Oca i za slavu Sina tu svi stanu

nije Sinait u Gornjaku Kažem Velika je Sinajska gora iako nije od jedne ikone veća gle stub po sredini i borova rast oko svete Katarine ne gori više žbun ne traži pustinjom Mojsije vodu Lutanje ide na Sever sunce najjače sija gde se mora

reč il hulna koja je bliža ljudskoj puti da li ona što se oglasi iznutra kao vodoskok ili druga što spolja obilazi oko stuba Nađu se reči sa raznih strana jedna prema drugoj i gledaju se belo patnja od reči postaje čulna Osećaj svetosti

dosta je slušao naše kukumavke izgoreše mu nokti od silnih sveća i vrat mu je pridavljen od peškira koje vezujemo oko hrasta ništa mu naše temenanje ne prija on nema gušobolju ni šugu te kori naše običaje i basme idite za naukom

pre suda mrklini se rascepio um i naiđoše pošasti kao da se nad Srbijom do sada rat nije zbio raspukla se burad oko Fruške gore i u Župi i na smederevskom groblju alkoholni val pređe preko Save i preko sve tri Morave uz Timok da

predivnog rata njegovog bučnog i beskrajnog libreta u znaku pljačke i lova i provoda sa ženskim Srbljem nose skakavce oko vrata kao nakit i nude pomoć uz malo naše krvi naš čovek im udara šamar preko šlema rešen da pogine za

bude oganj plavet il zvezdana stakla niko ih ne sluša ko će u nestanku još red da pravi svako se svakom izmigolji oko bunara u žbunju pod orahom kućnim zar to da bude sveta tajna braka?

u svakoj jami gini gini gini u Glini pa opet do poslednjeg svetskog dana ja sam porasla noseći kondire i nosim decu oko pasa i vidim aždaju koja na njih polaže pravo jao šta se to rađa zlatno mu teme ne aždajo!

granja Hvala mu ako će da se vrati hvala svakome ko naše govore prekine ili skrati i ko nas u lepim predelima oko srca pomiluje i pozlati hvala glagolu koji nas značenjem pronikne i potomstvu što nas troši i hvala dlanu što

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

Svi ćuteći zauzimaju mesta. Muški posle izvesne pauze pale cigarete, a ženske radoznalo razgledaju nameštaj i sve oko sebe, progovore šapatom među sobom ili samo razmenjuju poglede.

GINA: Oprosti, prijatelj-Agatone, ali ja mislim, nismo došli ovde da se vređamo, već da se iskupimo oko uspomene pokojnikove, da ga ožalimo kao što priliči jednoj familiji...(Zaplače se.

AGATON: Ja ću da vas vodim, jer opet više znam nego vi. SVI (se priberu oko njega). AGATON: E, vidite najpre ovo ovde! (Soba u kojoj su.) Ovo mu dođe kao neko predsoblje, a nije predsoblje.

VIDA: Još kad smo stajali pred vratima starateljskog sudije, meni zaigra levo oko, a meni levo oko nikad ne igra na dobro.

VIDA: Još kad smo stajali pred vratima starateljskog sudije, meni zaigra levo oko, a meni levo oko nikad ne igra na dobro.

000 dinara. Nisam valjda luda...(Skida crnu maramu koju je nosila oko vrata i vadi jedan cvet iz vaze pa ga zadeva u kosu.) Što kaže Sarka, neka ga žali tetka!

VIDA: Pa jest! SARKA: Eto znam, kad sam bila udovica sa prvim mužem, pa tako, vrtio se oko mene neki mlad profesor, a ja još u crnini; pa mi on kaže: „Imao bih, gospa-Sarka, nešto da vam kažem, al' ne mogu,

MIĆA: E, da sam ja nasledio, gledao bih je, al' ovako... SIMKA: Pa ti si se vazda vrtio oko nje? MIĆA: Vrtio sam se, al' nisam ni slutio da će ona biti naslednica; da sam to slutio, drukčije bih ja, ovako mi

SIMKA: Pravo kažeš! (Ode uz stepenice.) PROKA: Ama, ljudi božji, vidite li vi kako ovaj čovek zaobilazi oko onog što ga pitamo?!

SVI: Kaži! AGATON: Nikad vam to ne bih poverio, ali... O brate... (Svi se radoznalo skupe oko njega.) Kad ste tako navalili. Ja ostajem ovde zato... čekaj, molim te, (Briše se maramom.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

22 NA DUGOM MARŠU 28 TAMO SE GINE 32 NA PADINAMA CERA 39 NA DOMAKU POGLEDA I SLUHA NEPRIJATELjA 52 OKO JEDNE PREĐICE 59 PREKO SAVE 64 ŠTO NI U KRVAVOM RATU NIJE TAKO OBIČNA STVAR 77 POD OKRILjEM KRSTA 84 RAT JE

Za jedno kratko vreme zvuci se nisu čuli... Ali naskoro dopreše oni ponovo preko neme planine. Oko mene svi su spavali. Čobanin je dremljivo posmatrao vatru i s vremena na vreme podsticao oganj.

— Je li vreme? — dodade otac, pa se diže, kao da želi da ubrza trenutak rastanka. — Sine, zar ideš? — Mati mi pade oko vrata. Osećao sam kako drhti i sve me jače steže. Zaplaka se i sestra, valjda što je videla od majke.

Narod navire sa svih strana. Jedan kapetan izdavao je stroga naređenja. Vojnici sa bajonetima svuda oko stanice... Lokomotive su pištale, signalno zvono odjekivalo, sklapale se kompozicije od praznih zateklih vagona...

Ali evo ti sad prilike da sa tim škartovima raščistiš... Prvo bih njih pustio u borbu. Ako nema jedno oko, a ima zdrave noge, natovari mu municiju na leđa, pa neka nosi dotle dok ne pogine.

Okolni se zasmejaše. — Pa to ti, bre, osudi čoveka na smrt — dobaci debeljko, mašući oko lica šarenom maramom, da bi se rashladio. — A zar ja nisam?... Zar nisi i ti? — Nemoj da ga vređaš...

— Jest, a šta ćemo onda sa mitraljezom? — E, bato, tu bih pored mitraljeza postavio one ćorave u jedno oko, ali sa zdravim nogama, pa neka oni spasavaju mitraljez. A ako svi izginu i ostane mitraljez...

Prva moja dužnost... Vraćam se šatoru i mislim, kakav ono beše postupak. Stroj... pa molitva. Oko toga nešto beše... Treba komandovati „kape skini!“, ali da li pre trubnog znaka ili posle?

Bilo je meko i prijatno... Obazreh se zadovoljno oko sebe i tada primetih da mi nema šinjela i čuturice što sam ih jutros primio.

Zvezde su nevino žmirkale.. Gotovo da zaspim, kada me probudi neki šum oko šatora. Neko zadiže šatorsko krilo. — Podnaredniče, evo, našli smo. — Šta to? Trailo se probudi. — A-ha, je li sve?

Najednom se poljana zacrnela od topova n konja. Sve je davalo utisak neke glomazne i teške mase, oko koje su obigravale sitne figure ljudi oblivenih znojem. A sunce zinulo...

Očekuje se smotra koju vrši komandant diviziona. Naskoro se uzmuvaše oko susedne baterije. Razleže se komanda i ljudi kao da se slediše. Svi zurimo negde na desnu stranu.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

lice mu imađaše izraz zaplašene, dugo gonjene, umorene zveri, koja se odjednom našla među svojima, nu ipak se okreće oko sebe bojažljivo. Pažljiv posmatrač opaziće iz očiju mu pravu sanjalačku dušu, koja živi više maštom no razumom.

Odjedared zalaja jedno pseto i iskoči iz dvorišta, za njim pojuri drugo, pa treće i oko umorna učitelja podiže se čitav urnebes.

— Ško... škola gde je? promuca učitelj oborenih očiju, osvrćući se oko sebe bojažljivo. — Škola! reče momče kao čudeći se što ovakav putnik pita za školu. Evo je, brate...

u pameti sklopio celu rečenicu kojom je mislio da joj se obrati, ali sad zaboravi sve, pa se stade nervozno okretati oko sebe. Predsednik prekide ćutanje: — Pa eto, gospodine, mi počeli da se pogađamo sa učiteljicom za kvartirinu.

Učiteljica zastade u nedoumici: valjalo je prozboriti još koju reč sa novim drugom, ali se on suviše revnosno zaneo oko svojih stvari, te i ona ode.

A Gojko posmatraše kako se čiča Stojan previja oko njegove postelje, kako je lepo razredio meko mirišljavo seno, prostro preko njega ponjavu, pa sad tapka rukama ozgo i gleda

Da li je spremljeno sve što treba za otvaranje prvog razreda ?... Kako li će ona... Ah, šta ja sve oko nje, kad ona i ne misli na mene; to sam baš dobro video... Kako me je gledala... kao da sam... kako ću reći...

Gledaćemo... Ona iziđe u dvorište. Prolazeći kroz hodnik, smišljala je kako će da vikne decu, da ih okupi oko sebe, ali čim stade u dvorištu, opkoliše je žene sa decom.

oni vas znaju najbolje, pa njih i molite. Ona stupi među gomilicu đaka, koji ostaviše igru i okupiše se oko nje. Htede se ponašati sa njima drugarski, prijateljski, ali oseti da joj njena urođena grubost neće to dopustiti.

i ne gleda u njemu kakvog konkurenta pred Ljubicom, ali tek mu je krivo kadgod ga vidi, a naročito kad stane da se uvija oko učiteljice. — Zašto niste izradili sto i tablu, kad ste radili skamije? zapita Ljubica kmeta.

A tamo dalje, iza potesa, dokle ti god oko dopire, pružila se čas talasasta čas ravna polja, po kojima su naizmence razasuti potesi, sela i šume, i tako sve do

« Deca poiskakaše iz klupa kao jarići, pa se okupiše oko prozora, a neki behu poumili i da iziđu napolje. U prvo vreme i Ljubica stade začuđena i posmatraše kako se vije i

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Kade Vide s vojske dođe, Sede Vide da večera. Stade gromot, stade tropot Oko dvora Vidojeva. Al’ govori beli Vide: “Iziđ’, ljubo, te pogledaj Šta je gromot, šta je tropot Oko dvora Vidojeva!

Al’ govori beli Vide: “Iziđ’, ljubo, te pogledaj Šta je gromot, šta je tropot Oko dvora Vidojeva!“ Kad iziđe verna ljuba: Konji mu se kopitaju — Raduju se gospodaru Da je skoro s vojske doš’o; i

Višnji! Višnji! razberi me! Snim li sanak, ili vidim: Jeli ono mlad na konja, Al’ je ono sivi soko. Ne razbira moje oko. Ah! satvori ovo more U zeleno ravno polje!

Al’ za gorom oganj gori, Oko ognja kolo igra, U tom kolu djevojčica. On se vata do djevojke, Umori se, oznoji se; Pak se maši u njedarca Te

do pojasa, A deveru, vojno le! do kolena, S mladoženjom, vojno le! ravno rasla. 65. Mi igramo i pjevamo Oko skrinje nevjestine; Neve zove rabra svoga, Da joj skrinju srebrom pospe.

Mi igramo i pjevamo Oko skrinje nevjestine; Neve zove baba svoga, Da joj skrinju srebrom pospe. Mi igramo i pjevamo Oko skrinje nevjestine;

Mi igramo i pjevamo Oko skrinje nevjestine; Neve zove majku svoju, Da joj skrinju srebrom pospe. Mi igramo i pjevamo Oko skrinje nevjestine;

Mi igramo i pjevamo Oko skrinje nevjestine; Neve zove braću svoju, Da joj skrinju srebrom pospu. Mi igramo i pjevamo Oko skrinje nevjestine;

Mi igramo i pjevamo Oko skrinje nevjestine; Neve zove sestre svoje, Da joj skrinju srebrom pospu. 66. “Obazri se, lepa Cveto, majka te zove.

Da je znala naranča Da je čaša junačka, Vrhom bi se povila, Pa bi čašu popila. I oko i čelo — Sve vam, braćo, veselo! 90. Igrala je košutica, Baština joj je; Nevestica vino pije, Prilika joj je.

I oko i čelo Sve ti, sestro, veselo! 92. Doleće cv’jetak iz tuđe zemlje, Pade đevojci u rujno vino. Sele, sestrice, zv’j

Otpuhni cv’jetak, napij se vinca, Taj ti je cv’jetak od vjerenika, Od vjerenika iz tuđe zemlje. I oko i čelo Sve nam, braćo veselo! TUŽBALICE 93.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Divna voda, divne stene za sunčanje, sve joj je divno! Kamilicu vidi, a rat oko sebe ne vidi! SIMKA: Ti glumci su uvek živeli mimo sveta! GINA: Ne stidi se ni da se goliti!

GINA: Nego nosim muške cipele, muški kaput, rintam, radim, opasujem se konopcem! Bolje da sam se ovim konopcem oko vrata opasala, nego što živim pošteno! BLAGOJE: Lako je biti pošten s takvom lepotom!

VASILIJE: To sam i hteo da kažem. Zato bi bilo najbolje da otputujemo odmah. SIMKA: Nećemo praviti pitanje oko kirije! Prenoćite, i ne mislite na pare! A posle policijskog časa ionako ne biste smeli nigde da se maknete!

DROBAC: Šta drugo? SOFIJA: Svejedno šta... Mogao si da skupljaš trave, da sve oko tebe miriše!... Mogao si da kopaš grobove, da čistiš obore i štale, da tucaš kamen! I najgori posao...

Pa i samo to iznošenje leševa, kao u predstavi!... Končić po končić... ta priča o Orestu isplela se oko njega kao mreža! JELISAVETA: Njega je, znači, ubilo pozorište? VASILIJE: Ali je zato spaslo pravog ubicu!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Osmehom ulazim, stigo ma kud, u tužne i bolne jave. Kad volim meni i gresi svud nebesa pletu, oko radosno pognute glave. Ostavljam bolnim osmehom san, da prođe i ode i mre.

Na žaru lomača jadra su buktala, ropska vam mirisna tela bludnim su vriskom nudeći se gola pala, vijajući se oko mača. Mostovi tanki zlatili se i sjali, ko meseci na reci sa neba pali.

Kad su ruke tople, kad se oči slede, preletajući one kutove blede, oko usana... Što drhte, protkani, mutnom tišinom, u kojoj su osmeh i tuga pomešani nesigurno i tamno.

I, kad, opet, kao večni cvet, nad telima umornim, nebesa zaplave. I zagrljaj opet bude svet, kao zlato oko svete glave, sa tamjana mirisom sumornim, nećemo znati koji greh to beše, među gresima što ko oblaci plove, što nam

Lepše se vama po nebu šeta, po zemlji ima blata. Čvršće grlite no nevesta zakleta oko mlada vrata. Pa kad je srce ludo tako da više voli poštenje i sve za čim je svet toliko plako no pomije i korenje.

A posao sluge dalje da vrši, za svačiju bludnicu, i skota, bog ostavlja, u ritama, čast. MIZERA Kao oko mrtvaca jednog sjaje oko našeg vrta bednog, fenjeri. Da l noć na tebe svile prospe? Jesi li se digla među gospe?

MIZERA Kao oko mrtvaca jednog sjaje oko našeg vrta bednog, fenjeri. Da l noć na tebe svile prospe? Jesi li se digla među gospe? Gde si sada Ti?

kad me prođe, da na meni stane kraljičino oko. Da me zapita meko, ko kad bi leptir šuško: Što si uvek tužan? Smešeći se počast bih šinuo i tiho rekao: Jer sam muško.

Ja sam napustio tog proleća tu akademiju na Rijeci, zbog jednog, komičnog, zamešateljstva oko jednog dvoboja. A još više zato što nisam mogao, iako sam neke predmete (pomorsko pravo, pomorsku geografiju) dobro

Ribari u crnoj maji, sa kapetanom Blaževićem. Ljudi, koji su plovili oko pola sveta. A nikad dalje od sata hoda u zemlji ovde bili nisu.

Pred nama se posle mrači i motor stoji. Mreža mu se vuče po vodi, kao dugačka kosa. Mi se vrtimo oko nje i kružimo. Sunce je tek bilo zašlo i voda zarumenela. Meseca još nije bilo, ali je noć padala u vodu brzo.

Pajvani sad već jure u dubinu, debeli, pa tanji, pa najtanji, po nekom čudnom redu. Oko barke je hladno i već je noć. Siva, kamenita i beskrajna.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

U hladu velikog drveća odmarali se Adam i Eva. U granu po džbunju, svuda oko njih gukale su grlice, cvrkutale svakojake ptice, a po šarenom šljunku veselo su žuborili potoci.

Lav i tigar dolazili su Adamu i Evi i umiljavali se, a oni ih milovali. Velike zmije uvijale se oko drveća ili se sunčale na kamenu i nisu mislile o zlu.

Velike zmije uvijale se oko drveća ili se sunčale na kamenu i nisu mislile o zlu. Oko cveća su obletali leptiri sa velikim, kao duga sjajnim krilima i zujale pčele bez žaoka.

On je mislio da su ljudi krivi što je on takav i da bi on sasvim drukčiji bio kad ne bi bilo oko njega ljudi. Ali, šta da radi?

Svud oko njega beše tišina, velika, gusta šuma, u kojoj su u proleće pevale ptice; dole ispod njega žuborili su potoci, a on je

Stranac je u neobičnoj nošnji: na njemu beo burnus privezan crnom vrpcom oko čela. Iz belog platna gleda mlado lice, bledo i spokojno.

u gosta i u njegov cvet, iz čije krune izleti noćni leptir jedan, i dok je leptir praćen pogledom sviju, letao, kružeći oko čađave lampe — Njega nestade. MUŠICE Na proplanku, u jednoj planini, pasao je stari pastir stado ovaca.

Jedna mušica dolete i stade obletati oko starčeve glave pa mu čas uleti u uvo, čas u oko, ili ga pecne u obraz, u vrat, čas pokuša da mu uđe u nos.

Jedna mušica dolete i stade obletati oko starčeve glave pa mu čas uleti u uvo, čas u oko, ili ga pecne u obraz, u vrat, čas pokuša da mu uđe u nos.

Mušica dođe i stade mu obletati oko glave: On se branio, a branili su ga i dvorjani i robovi, što su oko njega bili, ali sve uzalud...

Mušica dođe i stade mu obletati oko glave: On se branio, a branili su ga i dvorjani i robovi, što su oko njega bili, ali sve uzalud... Mušica, onako kako je mala, uluči trenutak pa mu uleti u nos.

Džomba mu beše presto, a rit carstvo. Tu beše sve živo i veselo. Oko njega i daleko iza njega, iz zagrejanog rita, ječao je kreket žaba i zvonilo žalostivo ukanje žabaca.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Nisam pošao ni nekoliko koraka, dok odjednom a oko mene se, kao oko kakvog čudovišta, poče sa sviju strana skupljati svet.

Nisam pošao ni nekoliko koraka, dok odjednom a oko mene se, kao oko kakvog čudovišta, poče sa sviju strana skupljati svet.

Čak se neki i zavadiše oko toga, a čuli se i prekori onima što su dugo uz mene. — Pa nagledali ste se, valjda, već jednom; pustite sad malo i nas

Metnuše me u fijaker, oko koga behu naoružani panduri da odbijaju svet. Onaj sede sa mnom i odvede me nekud, a sa sviju strana juri za kolima

Ja stadoh gledati niza se i oko sebe da li nije šta neobično na meni, ali ništa ne primetih. Tako sam prošao kroz toliki svet i niko me nigde nije

ga sad redovno jašem, i danas pre podne primao sam čestitanja od najotmenijih građana; a doveče će mog konja provesti oko devet časova s bakljadama kroz ulice, i zatim će biti igranka u prvom hotelu, gde imaju pristupa naj otmeniji građani.

“ Oko hotela gde sam odseo, posle ovih člančića po novinama, poče se okupljati svet. Stanu, gledaju, blenu, pa jedni odlaze,

Stanu, gledaju, blenu, pa jedni odlaze, drugi dođu, i tako u svako doba stoji oko hotela velika rula, a kroz nju se motljaju prodavci listova i knjižica, i deru se u sav glas: Nov roman: „Čudan čovek“,

Svet se počeo okupljati oko tog čudovišta, i policija, naravno, šta će, kuda će, u interesu javnog morala, zabrani tako sablažnjivu sliku.

— upitam. Mladi čovek preznu od tog mog pitanja i bojažljivo se okrete oko sebe da se uveri da li je ko čuo i obratio pažnju na moje pitanje.

Na svima okolnim kućama zazvečaše prozori i na njima se pojaviše mnoge glave. Ograde oko kuća, krovovi, sve to puno radoznala sveta, pa čak i na svakoj badži od tavana vire po dve-tri glave.

To će biti mala srebrna statua Eskulapova, koji će u rukama držati takođe srebrni divit, oko koga se prepleću dve pozlaćene zmije sa dijamantima mesto očiju, i u ustima drže sveće.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

ma gde svetla zraka i, najedared, pred tobom se nose sjajne slike, sa kojima se duša jedini i ti zaboravljaš na sve oko tebe, na ceo svet, i živiš novim, svetlim, mladim životom i blagosiljaš sudbinu za taj trenutni darak...

Kud god pogledaš, sve je oko tebe prepuno, prerodilo, učvrslo, zabreklo, sve puno i sito, sve slatko, ka' sama medovina...

uzmi makar što god, bar onu veliku, žutu karamanku, što je s jedne strane gotovo pocrvenela, a ostalo će ti mačići oko tebe oglodati i posisati!... Ti samo lezi, gledaj, naslađuj se i pitaj sam sebe šta može biti lepše...

Čuješ kikot oko sebe, al' ti se činiš da nisi ni osetio, pa ne smeš ni da se počešeš, i ako te to dobro svrbi... Okrećeš glavu na

Vetrić pirne još jače, a oko tebe počinju padati orasi, kruške, jabuke... Sve zrelo i prezrelo, sve slatko i preslatko, sve što je zametnulo,

Nastaje izručivanje kukuruza i muvanje dece oko »babica«, a u to vreme redara se ustumarala, pa juri iz kuće u mlekar, iz mlekara u podrum, iz podruma u kuću — sprema

Eno pod kačarom polegale svinje, svako sito, oblo, debelo, pa samo čeka uboj, jal' trgovca. Oko vrljika, pod brestovima, polegale ovce, opružile vratove i pritisle ih uza zemlju, pa samo brekću od trčanja i vodenjača;

Kola stadoše, rabadžija otvara vratnice, oko kojih su se načetila goveda: čekaju čobana, pa da idu na pašu. Matora Zekulja već ogladnela pa riče, a junac dvogodac

Kamara se razvršuje; veliko, teško snoplje pada na gumno, odakle ga dižu snažne ruke i nose na red oko stožera. Šire se krugovi snoplja sve više i više i najzad metut je poslednji snop na gumno...

Slama je pretresena, konji se uvode i opet počinje jednačit kas oko stožera... A ti se dohvataš debela hlada, ispod koga još nije rosa spala, baciš se u tu svežinu, pa osećaš kako se

Na zemlji čisto, jedro žito i pleva. Radi lopata i metla, a oko stožera raste gomila, ruke se sve brže kreću i eno, oko stožera se raširio veliki kup...

Na zemlji čisto, jedro žito i pleva. Radi lopata i metla, a oko stožera raste gomila, ruke se sve brže kreću i eno, oko stožera se raširio veliki kup... Sunce zašlo za breg, a hladan vetrić pirka i razgoni vreo vazduh.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

Na sredini sobe sto sa kupovnim čaršavom i oko njega stolice. Nad njim visi sa plafona veća lampa. Palanačka soba iz osamdesetih godina, u čiji se stil uneo i ukus

Najbolje je da uhvatiš pisara Sekulića; on je onako vatra čovek za te stvari i ovako obrće načelnika oko maloga prsta. JEVREM: Jest, to je istina, on je, kažu, vatra.

XIX SPIRA, SPIRINICA, PREĐAŠNjI SPIRINICA (za njom Spira): E, e, e, e, pa, zete, svetlo ti oko! SPIRA: Ama, ostavi, boga ti, kakvo svetlo oko! Kako možeš tako s neba pa u rebra?

SPIRA: Ama, ostavi, boga ti, kakvo svetlo oko! Kako možeš tako s neba pa u rebra? SPIRINICA (izbekelji se na Spiru i krsti se): O, gospode Savaote!

šta znaš... ćerka narodnog poslanika...podnesem interpelaciju...ministar se uplaši... SPIRINICA: I počne da se uvija oko tebe. SPIRA: Ama, ne prekidaj čoveka! SPIRINICA: Ostavi me da kažem, zaboga!

SPIRA: Neće dobiti koncesiju za zeta, nego će podneti interpelaciju, a ministri će onda početi lepim oko njega... a on... SPIRINICA: Pa to je isto? SPIRA: Nije sasvim isto.

Pa onda i onaj gazda Jovica povukao je sa sobom oko trideset i četrdeset, pa onda mnogi su oca prevarili, pa onda... Ja ne pamtim sve, al' znam da otac neće biti izabran.

) Bar kad bi hteo da priznaš polovinu troškova kad si mi oteo mandat. IVKOVIĆ: Ne mogu, jer sad imam troškova oko seobe iz vašeg stana... JEVREM: A ti hoćeš da se seliš, a?... (Prilazi Ivkoviću.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Ne smeš ni za živu glavu stupiti u polemiku s njim ni oko čega, jer će te zasuti i zatrpati masom citata, da ćeš se pokajati odmah.

trže kad joj pročita naslov i stade se okretati i gledati, dok se ne zaustavi na famulusu, uspravi se i obiđe jedared oko njega. — Ej, more, jesi li ti pismen? — zapita ga oštro pošto se zaustavi a gleda mu pravo u oči.

Zaustavi se na famulusu. Opet ustade, stade se šetati, obiđe oko famulusa mereći ga od glave do pete a jednako uvrće svoju broćastu bradu tako da je od jedne brade načinio tri, kao

Nemačke haljine je nosio češće po selu, a seljačke opet češće po varoši. Kad je oblačio nemačko odelo nije imao mašne oko vrata, nego je išao razdrljenih grudi kao onaj Mara iz revolucije; a kad bi se opet seljački obukao, nije smela izostati

i pratnja, sve sama divljač a na drugoj naslikano kako je lovac ustao iz mrtvih, pa sedi u sanduku i gleda začuđeno oko sebe kako sva divljač, i lisice sa čiracima i zec sa krstačom, begaju kud koje od užasna sujeverna straha.

— Tu su sliku seljaci gledali dosta radoznalo, ali ipak bez sačustvovanja, dosta ravnodušno. A tamo opet iza kelneraja, oko ognjišta za kafu, poizlepljivano mnoštvo šarenih korica od svakojakog cigar-papira, da je jedna lepota i milina bilo

? Pričekajte samo jedno desetak-petnaest godina, pa ćete videti lepo šta će biti i od Zaca, a sledovatelno i od onih oko njega. Tada će se, otprilike, ovaki razgovori voditi: »Čija je ova lepa mehana po planu?

A dopala mu se i ona živost, okretnost i uslužnost njegova. A ćir Đorđe se samo smeši, usitnio oko učitelja, pa od silna i njemu još neobjašnjena zadovoljstva i velike uslužnosti čisto ga pita očima; digao obrve preko

— Ko, učitelju? — Pa, eno onaj tamo? — pa pokaza očima na jednog postarijeg čoveka što seđaše pod hrastom, a seljaci oko njega stoje pa se razgovaraju nešto. — Pa vlast — veli mu čiča Milisav — kapetan, zar ti ne reko’ otoič? Vlast.

I ta pena, taj, tako da ga nazovem, »društveni krem« u selu, koji se grupiše polako oko Srete, — treba odsada da daje ton i impuls svima javnim poslovima.

Ali otkako je Sreta došao, i otkako su se tu počeli skupljati oko Srete i starati nekolicina njih o blagostanju toga sela, (a mnogi drugi prestali da dolaze u nju), otada je ta kafana za

A sem toga, kad još napomenemo da je i ona nekako oko to doba se strefila u selu kad i novi učitelj, a bila odnekud »ispreka« iz neke varoši — onda je, naravno, sasvim jasno

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Kod kreveta bdi mama; svetiljka drhti kroz tminu, I vetar, oko zidina, kao pas ljutit kevće. Došao i Džon Hohohond, otpasao revolver, skinuo šeširčinu Stao uz krevet, veliki kao

Četiri sata? Kakva četiri sata! Ono jeste, stajala je jedno vreme pored puta, Dok su se dečaci-rvači hvatali oko vrata, I to je trajalo — pa... jedno četiri minuta.

A kako su maločas zavijale sirene! Zajapureni, crveni poput srećaka, Vatrogasci su stajali oko cisterne Šiknuli iz čizama ko sveće iz svećnjaka...

Rečju — sve je neobično. Kad bliže priđeš svakoj stvari, Kad je prevrneš, a tamo — oko se iskolačilo! Vidiš nešto što dotle nisi video. U stvari Toga dana sve se bilo izopačilo.

Doneli dvanaest baklava, kao; I Steva od straha zaplakao. To se desilo oko podne: sva su Okna sijala, bleštao je crep. Kratko je trajalo. Ali u tom času Svet je bio dobar, i bio je lep.

I od pomrčine poneko je sećanje crnje! Sa svim prostranstvima u dosluhu, Skupivši oko sebe halje i prnje, Sa šubarom i u ovčjem kožuhu, Čuvar razmišlja: bolji je rad od nerada, Čak i kad ti je sedenje

Sa svoje strane, tata je dužan da bude dobar tata, Da se nađe detetu u bolesti, Da mu kupuje cipele i šal za oko vrata... Ali šta ako je tatina plata mala plata, Ako ni za hranu ne može dospeti?

su radišni mravi, Zabrinuti kao seljaci pravi, Od jutra do mraka, noću i danju Mravi se vrte po imanju, Svak zauzet oko svog poseda Ne stiže suseda da pogleda!

Isprsi se delija, Zavrte se kao zvrk: „Dede, stara, ti i ja Da probamo jedan trk!” Zbori, a oko mu sija, I drhti mu levi brk. „Kud i zašto da trčimo?” „U Mokronog, Bor, Šentilj!” (Ti cilj izaberi, rimo!

kako se čavke spore: Iz svih krošnji, u parku, odzvanja Rasprava o smislu postojanja; Iz trista grla diže se graja Oko pitanja: ima li kraja Taj svet, u kojem čavke i vrane Drečeći, čekaju sunce da grane!

A uokolo, dokle ti oko pogleda, Treba da pasu, da se izležavaju i da muču goveda. I pošto se to dvoje na jednom mestu spojilo, Morate,

DRVO NA UTRINI Celoga dana oko hrasta vrti se senka, Predveče, izduži se, krene preko ugara. Ovo drvo tu je tek pola veka. Ranije beše šibljak.

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Nerasvetljene misterije jeguljinog romana 63 XVIII. Od francuske obale do svetskog plodišta jegulje 68 PETI ODELjAK: OKO AZORSKIH OSTRVA (leto 1939 god.) 74 XIX. Azorska ostrva i njihova okolina 75 XX.

To je bilo jedno stvarno otkrovenje i značajan prvi korak ka rasvetljenju jeguljine misterije. Oko polovine sedamnaestog veka Mondini je prvi zapazio na jegulji uhvaćenoj u okeanu tragove organa za reprodukciju.

Sve što je izvežbano oko prirodnjaka moglo u bistroj vodi spaziti, bili su parovi crnih tačkica koje su označavale oči životinjica.

sa toga velikog putovanja po okeanima i morima, Šmit je sa istim ciljem opremio jednu ekspediciju koja će izvršiti put oko sveta. Pa pošavši iz Kopenhagena juna 1928. godine na taj put, koji je završen juna 1931.

Dugo istraživačko putovanje oko sveta nije ostalo bez avantura i nesrećnih slučajeva. Kad je brod stigao do jednor ostrva blizu severnog kraja Nove

Godine 1935. tako je razdeljeno za naučne svrhe dva i četvrt miliona danskih kruna (po tadašnjem kursu oko osam miliona francuskih franaka).

istraživanja i misije; tako je došlo do toga da dobije pomenutu pomoć od tri miliona franaka za svoje veliko putovanje oko sveta u cilju rešenja problema jegulje.

Tu je, kod svoga izlaska iz Zaliva, struja široka 50−80 kilometara, duboka oko 650 metara, i dostiže brzinu od 8−10 kilometara na sat.

majske temperature okeana na geografskoj širini Sogne-fjorda može se predvideti da li čuveni i bogati ribolovi oko Lofotskih Ostrva treba da počnu ranije ili docnije.

Kad mužjak dostigne dužinu oko pola metra (što biva između osme i četrnaeste godine starosti, prema prilikama u kojima živi), pojavljuje se kod njega

Kad ga je našla, ona ne izlazi odmah. Jegulje se oko njega okupljaju i uznemirene tu čekaju pogodnu noć, plivajući i prepletajući se jedna oko druge tu u mestu.

Jegulje se oko njega okupljaju i uznemirene tu čekaju pogodnu noć, plivajući i prepletajući se jedna oko druge tu u mestu.

Rakić, Milan - PESME

Znam te tako dobro: u rastanka čase Ti preda me stupaš sva sjajna i živa, Znam kada će suze oko da ti kvase, Znam kad ti se duša miloštom preliva, A kad u njoj nosiš svu toplinu Juga...

Napred, nemoj stati, Dok ne padne najzad sudbonosno veče. Podne, ti si gladan. Ti bi trave hteo; Svuda oko tebe buja trava gusta, I mirise njene ćuv donosi vreo. Ali bič fijukne. Zbogom, nado pusta!

Neko ih steže, a ne vidim ko je. Jauk i piska svuda oko mene. U redovima crnim kvrge stoje, U njima pište deca, ljudi, žene. Neko ih muči, a ne znaju ko je.

U redovima crnim kvrge stoje, U njima pište deca, ljudi, žene. Neko ih muči, a ne znaju ko je. Jauk i piska svuda oko mene. Steži, o steži, nevidljiva silo!

— Istok se vedri, zvezde gase... Zora. SUMORNI DANI I Opet se vraća staro vreme Sa niskim nebom mutnih dana, I oko suzi, usta neme, Sumorna pustoš sa svih strana. Mračno i vlažno ko u grobu. Memljivo svuda, svuda guši.

Ko plesniv skelet da me ljubi I koštunjavom rukom guši. Tužno, o tužno! Duša ćuti, A oko suzi, usta neme. Nesreću tajnu srce sluti, — Opet se vraća staro vreme.

Mirišu lipe s pitomog Vračara, ''Nešto se miče i nešto se mrda'', I, kao oko koje se otvara, Zasvetle vatre s Topčiderskog brda.

I oni strasni dugi časi, S neznane boljke kad se strada, Kad čista suza oko kvasi Zbog nepoznatih tuđih jada? Taj plemeniti bol sad ćuti, A život sve obvija tminom, Nameće svud svoj zakon

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

i brzinu nogah; strijeljanjem da se nadmašaju i sječenjem u opkladu plećah; da slušaju božju leturđiju i da vode kolo oko crkve — da viteštvom prsa nabrecaju. To je tamjan sveti junacima, to gvozdeni srca u momcima!

Kâ ne žele Turci dobrovanje, da u miru raširuju ovce? KNEZ ROGAN Riječanja bi li među vama oko roblja al' oko drugoga? KNEZ JANKO Bi, Rogane, grdna razgovora! Da li ne znaš Turke od Nikšićah?

Kâ ne žele Turci dobrovanje, da u miru raširuju ovce? KNEZ ROGAN Riječanja bi li među vama oko roblja al' oko drugoga? KNEZ JANKO Bi, Rogane, grdna razgovora! Da li ne znaš Turke od Nikšićah?

KNEZ JANKO Kâ iz ruge to bi u početku. Vuk Mandušić i Vuk Mićunović započeše s Hamzom kapetanom oko vjere nešto popovati; dok odjednom oni zagustiše, uljegoše u krupne riječi.

Srpkinja ga jošt rađala nije od Kosova, a ni prijed njega. KNEZ JANKO Jošt nijesam lijepo kazao oko šta se na stanak poklasmo. — Utrkmismo Vuka s kapetanom. Znate našu momčad ozrinićku: đe god dođu, svud zameću šalu.

Grdne treske povrh Lješkopolja! Dva se brata bore oko vjere, a oko njih hiljade ratnikah. Stiže sina materina kletva, pogibe mu vojska svakolika.

Grdne treske povrh Lješkopolja! Dva se brata bore oko vjere, a oko njih hiljade ratnikah. Stiže sina materina kletva, pogibe mu vojska svakolika.

Tek smirimo, dinar prekinimo i krvnice puške objesimo! KNEZ ROGAN Efendija, ti ne ugoneta oko šta se ovo okupilo, no si s kraja počeo tanjega. A mudar si i književnik, kažu.

KNEZ ROGAN Lijevo mi uho sad zapoja, ja se nadam veselome glasu. VUK MANDUŠIĆ Danu, Bajko, puhni mi u oko, jere mi se grdno natrunilo. SERDAR JANKO Ukrešite koji da pušimo!

ODOŠE KAVAZI VEZIRSKI. — BIJU SE DVA KOKOTA KOD SKUPŠTINE. KNEZ ROGAN Vidite li ova dva đavola! Oko šta se oni dva poklaše, jedan drugom oči pokopaše?

Rašta ga je Bog višega dao: kad je viši, neka je i jači! NOĆ JE MJESEČNA; SJEDE OKO OGNjEVAH I KOLO NA VELjE GUVNO POJE.

Je li čegrst kakva među vama? VUK MANDUŠIĆ Nije, brate, ništa među nama, no mu nešto oko snahe zborim. KNEZ JANKO A što je to, kaži mi natajno! VUK MANDUŠIĆ Ljepša mu je od vile bijele!

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

A starac, više ljubomoran, a i videći kako sin, zbog tih njinih ulagivanja oko njega, biva sve više nežan nego što | treba, jednako se na sina durio. Nije mogao da ga gleda, kako je govorio.

je, nameštene; da po kući, po dvorištu šušte meke ženske haline; da se viđaju lica bela, nežna, očuvana i negovana. Oko kuće jednako se dokupljivali susedni placevi i ambarevi.

A oko kuće se opet bašta jednako proširivala, punila najlepšim i najboljim drvećem: šamdudima, trešnjama i višnjama, i raznovrsn

Sofka bi tada osećala po svojim obrazima njegove ruke, prste, kako je šašolje oko vrata, po bradici i po grguravoj kosici.

i široke čohane čakšire, i tada još, onako mala, pa je već znala da će to ma- | teri činiti radost i sreću, mazeći se oko oca, počela bi da odriče i da se pravda: — Nije, efendijice, nije, tatice! Nije, živ mi ti!

A najviše bi, mećući je na minderluk, klečeći ispred nje, uzeo njene ručice da obvija oko svoga vrata, svoju glavu da meće u njen skut i da je gleda nekim tako širokim, čudnim i dubokim pogledom.

Cela kosa bila joj povezana, svi zuluvčići izvučeni oko čela i ušiju, a pretrpana mintanima i nakitima. Sproću njih sedela bi mati.

— Dobro, dobro. I ne mogući da izdrži, dok ne ode i ne izgubi se na kapiji, sav srećan, ponizan, čisteći oko sebe po svojim haljinama, a naročito cipele, i nameštajući jaku oko vrata, — Todora tresući se od bola, jada, srama i

izgubi se na kapiji, sav srećan, ponizan, čisteći oko sebe po svojim haljinama, a naročito cipele, i nameštajući jaku oko vrata, — Todora tresući se od bola, jada, srama i nesreće, okrenula se i, pre | no što je on izašao, ona ušla u kuću,

Ali ipak znalo se da se to nikada ne sme doznati. Ni rodbina, niti iko. Ono što preostalo, osobito tu njivu oko Morave, Magdini su sinovi uzeli da rade tobož na ispolicu, a u stvari više davali nego što od nje dobivali, kao znak

Isto tako kao što je za to materino zavaravanje znala, znala je i za sve ostalo što se oko nje događa i zbiva. Osobito ono otimanje rodbine oko nje, Sofke, kada su ona i mati ostale same posle očevog napuštanja,

Osobito ono otimanje rodbine oko nje, Sofke, kada su ona i mati ostale same posle očevog napuštanja, tobož prelaženja u Tursku.

Pandurović, Sima - PESME

lažni kad odu, k’o laste Što se domu svome nikad vratit’ neće; Kad uzdaha dugih podigne se plima, Kad ti oko tašta zadovoljstva prozre, U duši tvojoj kad zastudi zima, Jedna će mis’o u tebi da dozre, Velika, tužna mis’o,

Noć postaje bela K’o velik pokrov. Vidim dobro: Grupa Aveti crnih, prosjaka je stala Svud oko mene, i zloslutno ćuti. Vremena noćnog stadoše minuti. „O, kuku!! kuku!!“ pevali su petli.

Daleko, tužan, sam, sred crnih njiva, S bolom, prazninom — sve k’o da se sniva! A oko puno gorkih, teških suza. Dopire tužan žamor kukuruza Po polju punom suza, punom rose; Poslednji vetri vapaj seni

Ona, bez sumnje, leži ovde smerno S nadama mojim obojenim smrću, I ne zna da je pohodim još verno; A žuti crvi oko nje se zgrću, I piju oči, moje oči sjajne, I troše telo, iluziju snóva, I snove moje raskidaju bajne, K’o vetar

Voda se morem svud oko nas pljuska, Preliva sumnjom i prostire svuda. Nas nosi sudbe mala, trošna ljuska. ODBLESCI U Dunavu se stari grad

Slutimo l’ kad će tako biti? — Ko će Još i to znati sred mistične mreže Sudbe, čiji konci svud oko nas leže! Ona čini tačno sve ono što hoće: Za nas možda rano, na vreme, il’ kasno, U ljudskoj vrevi il’ času samoće;

Nosila se nižu. Preplanula lica, Naši pali borci vraćaju se domu. Crna masa sveta oko njih se tiska, U sumrak, kroz svetlost svetiljaka belu. Zaborav je, možda, budućnost im bliska!

Je li to večna veza, stari kraj Svih trošnih nada što klijaju sad? UDES I oko se naše teško suzom vlaži U iskrenom bolu, i sreći i tuzi; Naš je bedni život zamršen splet laži Gde se tajno

Da imala nisam vazda budno oko, Da mi glava, srce nisu bili hladni, Davno bi me — mali i krvavi plen — Zaboravili svi zverovi gladni.

Umorna, kad treba zaklopiti oko, Legala sam uvek na njegove grudi I slušala kako, k’o more široko, Ljulja me nežnost jedne moćne žudi.

Vetrovi su dobre veze, dragi druže, Sa svetom što više ne postoji sad; A mirisi duše što oko nas kruže Za trenutnu radost, za naš stalni jad.

Ko od nas mari za te prošle stvari! Mi ćemo sad opet, brzo i visoko, Na naš novi motor. Za naše su oko Putevi na zemlji samo razne crte. I videćeš, kad se malo budeš nagla, Da ničega nema.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Već oko podne narod se raziđe; nekoliko obližnjijeh Primoraca i Katunjana vrzlo se po gradu dok sunce naže, pa i oni uputiše se

Serdar je odbijao dimove: pogled mu je bio rasijan, kao onda na gradskijem vratima; ništa oko njega nije moglo svrnuti njegov pogled i njegovu pažnju. Lako se domisliti, čitaoče, gdje su serdareve misli bile!...

Serdar se diže te pogleda oko sebe; skide kapu pa se pobožno prekrsti, govoreći: „Smiluj se, Bože, meni grešnom!“ Zatijem, diže struku na glavu i

Bješe ćesarski soldat, u sivoj, dugoj kabanici. Soldat diže drhćuću ruku pak prstima tače slijepo oko, govoreći: „Dobri veče, pane!“ „A što radiš ti tu?“ „Ja pojdu do Cerna Hora. Ja sam deserter, pane!

Mimo svu tu ljepotu, odvojila joj bješe ljepota crne, kao proljetni busen bujne kose, koji bješe splela u vijenac oko tjemena, i ljepota malijeh mesnih ruku, koje kanda su vazda u rukavicama počivale, a ne žnjele i kopale, tako bijahu

Dijete, i ono briznu plakati pa se samo diže sa tetkina krila, priđe ka djedu, te mu se obesi oko vrata. Obiklo je, valjda, bilo da tako čini, u takvim prilikama.

Zatijem onaj prvi potaknu badnjake, pa pošto ostali to učiniše, posjedaše svi oko ognjišta. Milica osta stojeći, držeći visoko luč.

To je sve dogovorom bilo i očekivalo se. Uđoše, pristaviše pecivo, pa posjedaše oko ognja. „Daj, čoče, da skvasimo pusto grlo!“ reče serdar svojima. Milica mu prinese bardačić i kupu. „A, gle!

Cijelu su božiju noć vijali, a sad je u prozorje dva puta studenije no oko po noći, (ako ne znaš iz iskustva) pa i oni urlikali dva puta jače, da se po svem polju razlijegalo.

Stevane Perka Šaletina, gospodsko koljeno! Ulazite ljudi; željkuje vas Vladika sveti!“ nastavi đakon. Što oko Vladike, a što u trijemu, žagora je bilo dosta, a to je taman bilo dobro došlo našem „glagolivom“ đakonu, da po volji

A bjehu li bar sigurni na tome mjestu? Tratina bijaše prostrana koliko dva gumna; oko nje porasla visoka planinska stabla, a među deblima bilo je grmova i crnogorice podosta.

Iza stakala na oknima, viđahu se mrežaste lijepe zavjese. Oko dvora bijaše prostrana avlija zasuta sitnijem pijeskom, i zasađena granatim lipama; ta stabla pri dnu bijahu obzidana.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

) i b) suprotnog značenja (Miran kao jare, Prav kao uže u vreći, Voli ga kao kvočka uzicu, Slažu se kao oko i sô, Zadržaće se kao voda u rešetu, itd.).

). U poređenjima čuvaju se i pojedine geografske oznake i istorijske uspomene (Obilazi kao kiša oko Kragujevca, Prošao kao Janko na Kosovu, itd.

— Što vide od oca?; Pošto bi se Marko poturčio? — Za inat; Ko ti je izvadio oko? — Brat. — Zato je tako duboko). Mogu da budu i stihovane (— Kuga je u Sremu.

nepotpune, nedorečene rečenice, jer se ispušten deo kao poznat podrazumeva (Nema za Rajka kapa (u Stambolu); Ispalo (oko) koje zaplakalo; Zla godina saterala orla u dolinu (s kokošima zimu da zimuje); Sjaši Kurta, da uzjaši Murta).

Dao ti bog hiljadu pasa, pa svi ćutali, a ti sâm trčao oko kuće i lajao! Očuvao nas, bože, kratke žlice i duboka lonca, duge luke i motike tupe; kose ljenice i trave bjelice;

Bijel kao labud. Bježi od ljudi kao divlje pače. Bira kao medved gnjile kruške. Bos kao pas. Vedra noć kao riblje oko. Viri kao miš iz brašna u mutvaku. Vrvi vojska kao čele iz ulišta. Vredan kao pčela.

Viri kao miš iz brašna u mutvaku. Vrvi vojska kao čele iz ulišta. Vredan kao pčela. Vrti se kao leptirica oko sveće. Vuče se kao prebijena zmija. Gladi se kao mačka. Gleda kao mače u tiče. Gledi ko zmiče iz trave.

Napali na trešnje kao čavke ka smreku. Na stranu reve kao kozji rog. Obilazi kao mačak oko vruće kaše. Oguglao kao vo na jaram. Okupili kao ’rti zeca. Palo mu na pamet kao psu ramati.

Jako vino kao grom. Jede se kao mesec. Kao da mu sto šiljaka pod kožu uđe. Kriv kao gudalo. Lako kao pero. Lebdi oko njega kao mati oko đeteta. Leti kao munja. Leti u oči kao znoj. Lije kiša kao iz kabla. Lupa kao puto u lotru.

Jede se kao mesec. Kao da mu sto šiljaka pod kožu uđe. Kriv kao gudalo. Lako kao pero. Lebdi oko njega kao mati oko đeteta. Leti kao munja. Leti u oči kao znoj. Lije kiša kao iz kabla. Lupa kao puto u lotru. Mek hleb kao duša.

Veseli se kâ i mati mrtvu sinu. Veseo kao da mu kuća gori. Vješt kao magarac u kantaru. Vole se kô oko i so. Vole se kô psi i prosjaci. Gotov kao bos u trnje. Gladak kao ’rastova kora. Gladan je kô mlinareva kokoš.

Da mu ko dlaku od brkova popije, bi se otrovao. Da mu po kući povučeš draču, ne bi mu ni za što zapela! Dao bi ti oko iz glave. Da okusi guja od mene, bi se otrovala. Da padne s drveta, odneo bi kući granja.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Eto Turčina, da te posiječe; već daj meni tvoju kapu, a na tebi moju, pa bježi uz brdo tuda oko vodenice.“ Vodeničar, videći Turčina đe trči na konju, poplaši se, i, neimajući kad pitati, zašto će i kroz što da ga

eto lisice, đe vodi strašnoga bumbašira: ogrnuo ćurak od kune, pa i krilate tice vata oko puta.“ U tom se mačka ukrade međedu iz očiju, pa kroz travu dođe na guvno, i tražeći miša stane šuškati po slami.

16. Guravo prase sve polje opase. 17. Danju klanja, a noću zvijezde broji. 18. Dva lokvanja oko panja. 19. Dva svijetle, četiri steru, a jedan misli da legne. 20.

Zvono crkveno. 11. Pijevac i rep mu. 12. Kazan. 13. Igla. 14. Paun. 15. Kosa. 16. Srp. 17. Đeram. 18. Uši oko glave. 19. Pseto. 20. Vatra među prijekladima. 21. Grebeni. 22. Oči. 23. Konoplje. 24. Oči. 25. Uštipci.

Kad tamo, ali se zapožarilo pa u požaru zmija pišti. Kad čoban to vidi, stane da gleda šta će zmija raditi, jer se oko nje sa sviju strana bilo zapožarilo, i požar se jednako k njoj primicao.

čoban pruži svoj štap preko vatre, a ona po štapu izađe, pa njemu na ruku, pa po ruci domili do vrata i savije mu se oko vrata. Kad čoban to vidi, nađe se u čudu, pa reče zmiji: „Šta je to u zao čas! ja tebe izbavih a sebe pogubih.

” I tako gazda otide i ostane kod stoke. Kad je bilo oko ponoći, ali kurjaci zaurlaju, a psi zalaju: kurjaci govore svojim jezikom: „Možemo li doći da učinimo štetu, pa će

” I tako legne u sanduk, pa još jedan put obazre se oko sebe, kad ali onaj matori pas došao od stoke i seo mu čelo glave pa plače.

Posle dođe i najmlađi carev sin, te legne kao i pre. Kad bude oko ponoći, ali eto ti devet paunica, osam padnu na jabuku, a deveta njemu u krevet pa se pretvori u devojku.

I tako putujući naiđe na velike vratnice, i prošavši ih, odmah uzme desno, i tako oko podne ugleda grad gde se beli, i vrlo se obraduje. Kad uđe u grad, napita i dvor zlatnih paunica.

” S otim otide iz dvora. Kad zmaj dođe kući, ona mu se stane umiljavati i previjati se oko njega, i od svašta se s njime razgovarati; pa mu najposle reče: „Ala imaš brza konja! Gde ga dobi? tako ti Boga!

” Pa ga onda izvede nasred dvora, oko kojega je bio sve kolac do koca, i na svakome kocu po ljudska glava, samo na jednome nije bila, i ovaj je kolac sve

Sveti Sava - SABRANA DELA

110, 10) jer veliki apostol Pavle kaže: „Što oko ne vide niti uho ču, niti iziđe čoveku na srce, to spremi Bog onima koji ga ljube.“ (І Kor.

Jer reče božastveni apostol: „Što oko ne vide i uho ne ču, niti na srce čoveku dođe, pripremi Bog onima koji ga vole.“ (І Kor.

A u svetu subotu da odstupa svaka briga oko okupljanja na jelo nego da biva samo dijaklizmo pred crkvom po običaju. Ovakav način života imajte u svete velike

i dar nerazuman, a sud pravedni sačuvan ispitno i merila pravde i tačnost istine da se razume kao da nadzire svevideće oko sam onaj koji srca i utrobu ispituje. (Ps. 7, 9) A ovo od vas sud ispitivanja da bude.

Nepismenima, zna se, biće dovoljno kao odgovor i pred Bogom i pred nama: pažnja i briga oko službe; a one koji poznaju knjigu, te zbog službe ne mogu da ispunjavaju svoje molitveno služenje i da budu sa bratijom

I tako, poslavši, sakupi blagorodnu svoju decu i sve izabrane svoje boljare, male i velike, i okupivši ih oko sebe, poče im učeći govoriti: „Čeda moja ljubljena i othranjena od mene, ovo je znano bilo svima vama, kako Bog svojim

Čuvarom li stada svoga i premudrim braniteljem svih koji žive oko njega? Jer, vaistinu, ovo sve dogodi se njemu. „Jer ispunjen beše premudrošću i razumom, i blagodat Božija beše na njemu“.

među nama u svakoj blagovernosti i čistoti, preuspevajući i učeći sve podvigom duhovnim, govoreći nama koji smo oko njega: „Uzmite igo moje na se i naučite se, jer sam krotak i smeran srcem, i naći ćete pokoj dušama vašim.

Okončavši se jutrenje i pošto se sabra bezbrojno crnaca, tada i počeše uobičajene pesme pojati, oko prepodobnog tela, časno, i ispuniše rečeno: „Oni koji se boje Gospoda slave ga“. (Ps.

Videti udostoji se, oče bogonosni, nadom svojom i ljubavlju što oko ne vide niti uho ču, niti na srce čoveku što ne uziđe, krasan javi se božastvenim krasotama, vrlinama, Simeone

na darove koje obeća Gospod darovati onima koji ga ljube i koji se trude njega radi, jer reče božastveni apostol: „Što oko ne vide niti uho ču, niti iziđe čoveku pa srce, to spremi Bog onima koji ga ljube.“ (І Kor.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

novine PROSJAK, neverovatno star SKITNICA, preko šezdeset godina, pomalo izgubljen JAGODA, devojka iz unutrašnjosti, oko dvadeset sedam godina; odevena, po svom shvatanju, moderno; mogla bi da odgovara opisu Vukosave, koji Skitnica daje u

(Ulazi Prosjak. Dronjav, prljav, ulepljene velike kose, bradat, neverovatno star. O konopcu, vezanom oko velikog iscepanog kaputa, visi mu limeno lonče. U ruci drži neku najlon kesu.

U ruci drži neku najlon kesu. U prvom trenutku se osvrće oko sebe, ne znajući kome da se obrati.) MILE: Slabo vi ovo slušate, vidim ja! A na tapetu su kardinalni problemi!

CMILjA: A ja odma pomislila ubistvo! IKONIJA: Pa si se razočarala što nije? Ne zamajavaj se ti mnogo oko njega, taj će ti smestiti odakle se i ne nadaš! Ionako te merka u dekolte! CMILjA: Nisam ja mala!

Sasvim u fronclama! CMILjA: Ja to ne mogu da gledam očima! ANĐELKO: Malo je falilo da mu izbiju oko! Plavo ko indigo! Ko ga je samo vako životinjski... IKONIJA: Sigurno ona banda zgradilišta!

Manojlo ima durbin, revolver i pelerinu. Tanasko pušku s bajonetom. Nose francuske šlemove, porcije, a oko pojasa fišeklije. Tanasko je za pojas zadenuo kašiku. Gledaju oko sebe sa velikom opreznošću.

Nose francuske šlemove, porcije, a oko pojasa fišeklije. Tanasko je za pojas zadenuo kašiku. Gledaju oko sebe sa velikom opreznošću.) TANASKO: Otišli su, goskapetane! MANOJLO: Daj mi vamo tu bateriju i sekciju!

On malo razmišlja i gleda kuda će, a zatim obilazi oko kafane. Kad izađe sa scene, vraćaju se Tanasko i Manojlo.) TANASKO: Goskapetane, čini mi se...

Ne znam kakva je ovo sekcija! Teoretski, sve se slaže, u dlaku, a kad pogledam oko sebe, na teren, to apsolutno nije to! TANASKO: Goskapetane! Ovaj što prođe mnogo mi izgleda poznat!

u dvorištu ovnujski rogovi, alat, Svinjske dlake, ćureće glave, drva, Kokošje perje na panju i oko panja! A sa šporeta crnog, iz plave lončine, pasulj gradištanac miriše raskuvan!

Vidi se da nemaš! Nemam ni ja! A do juče... imo sam prijatelja da ne znam šta ću s njima! Kad oko sebe lupaš pečatom kao buzdovanom, možeš da kupiš prijatelja za kilo dima! Kaži šta ćeš da popiješ!

PROSJAK: Slušaj... Evo ovako... (Njihov dalji razgovor se ne čuje) IKONIJA: Što li on toliko oko Vilotijevića? CMILjA: Mene pitaš! IKONIJA: Bože moj, da nije iz policije? CMILjA: On? Obična budalčina?

Stanković, Borisav - JOVČA

slici oko 50 godina, u 4. oko 60, u 5. Do 70) TOMA, sin mu od prve žene ARSA, sin mu od druge žene DEDA-VLADIKA MITA, Jovčin

slici oko 50 godina, u 4. oko 60, u 5. Do 70) TOMA, sin mu od prve žene ARSA, sin mu od druge žene DEDA-VLADIKA MITA, Jovčin brat od strica MLADEN,

Levo i desno oko kuće lisnate voćke. Uza stubove, i uz doksat, čak do krova, penju se loze, čardaklije. Letnje jutro.

SAUGA (odlazi levo). MARIJA (gleda oko sebe da li je sve u redu. Kada vidi da ispred njegove sobe do praga još nisu donesene očišćene cipele i nisu spremljeni

Drvce poraste, zazeleni, zahladi... Ali, oko njega nigde, nigde bor, jablan, sve sučke... (Unosi se besno u vladiku; gleda ga široko, očajno, upinje se da ga on

I što žešći vetrovi njemu čisto milije. I samo gleda u njenu kuću kako vetrovi oko nje zavijaju, ulaze unutra i, možda, šibaju je, šibaju... A on samo mrmlja: »Tako, tako!

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

” U trideset godina vozrasta počinje sumnjati da nije Ni sam dosta pametan bio. Oko četrdeset godina ne dvoji više; vidi da nije najpametniji bio, obače namerava i nada se da će se ispraviti, dok i

OBZNANjENIJE Nameravam izdati na tip trista ovi[h] knjiga; svaka će sostojati se iz dvadeset iliti oko dvadeset i pet tabaka u velikim oktavu.

Užasavao bi[h] se čujući da ima veći[h] i širi[h] reka nego Tamiš i visočiji[h] planina nego unke oko Semartona. No, za ne izostaviti nijedno opstojateljstvo koje može imati kakav god sojuz s vospitanijem, neka mi se

pešteru iliti pustinju i da tu ostanem; no, onde videći da kaluđeri jedu i piju kao i drugi ljudi, i ne čujući da se oko nji[h] gdi na[h]odi kakva peštera ni pustinja, nije ovo mesto za mene, mislio bi[h] u sebi, pak bi[h] se neveseo vratio

Pošao sam s njim do Senđurđa. Moj dobri tetak to osetivši, uzjaše na konja, pak eto ti ga oko ponoći u manastir; dva igumna, domaći i stranski — jošte pri čašami.

Jednim slovom, blažen oni bogat koji s pravednim Jovom može reći — ˋbio sam slepom oko, a [h]romome noga; siroti i udovici bio sam otacˋ.

Julo, srce, Julo, dušo!», (majku sam moju nanom zvao) i više bi tu ležao, da nisu se čobani oko mene skupili i počeli me utešavati, a ni sami nisu se mogli od suza uzdržati.

Hopovo nam je u srcu bilo; k njemu smo se taštili. Oko podne dođemo u Irig i uputimo se k manastiru. Kako nam je god rekao Todor kalpagdžija, kako pređemo na manastirsku

Čemu li će se više diviti I čuditi? da sam bio sav oko, pak da sam na sve strane u jedan ma[h] gledati mogao, ni tako ne bi[h] se one krasote nagledao.

| EVO ME MEĐU KALUĐERI; ŠTA SAM TRAŽIO, TO SAM I NAŠAO Bilo je oko dva sata posle podne kad smo ušli u manastirsku avliju (jer smo lagano išli od Iriga do Hopova); istom bratija izišli

Penjući se gore, prišapće mi Nika da ja odgovaram na ono što budu pitali. „Ne staraj se”, rekao sam mu. Bilo i[h] je oko desetak. A kad upaziše oni drugi, što su se bili kojekud razodali, počeše se skupljati i oni koji otkud.

[H]oće li pravoslavije propasti ako se mrtvi ne budu oko crkve, no izvan gradova, varoši i sela zakopavati? [H]oće li pravoslavije posrnuti ako narod ne bude drugi[h] praznika

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

dekanata, dvjesta devedeset i sedam parohija, sto trideset i tri kapelanije, sedamdeset i tri manastira i u njima oko dvije hiljade pet stotina manastirske čeljadi.

U Dalmaciji ima katoličkog naroda oko četiri stotine hiljada duša; ova je siromašna, te se njezina djeca klančaju na sve četiri strane svijeta radi hljeba

lakata dugu; uz kuću naslon; pod kućom vrt i desetak dana grohota, kao što je sva zemlja u Zvrljevu; pod brijegom oko petnaest motika vinograda i nješto zagajene ograde.

III IZBOR Bješe u početku jeseni. Jednoga radnoga dana, odmah sunčanom smiraju, Kušmelj i njegovi okupili se oko trpezice, na kojoj se dimljaše pura u drvenoj zdjeli. Sjever je jako duvao.

po kotarsku, sa čitom kubura za pašnjačom, držaše konja za uzdu, Kušmelj dopade, izvuče bratovu nogu, pa obuhvativ ga oko širokog struka, pomože mu da sađe. Pa onda se braća poljubiše usumit dva puta.

Brne naslonio pleća na poviju od tronožne stolice, prepleo prste na trbuhu i obrće palac oko palca. Sejiz unese bisage, a Bakonja sedlo. — Ne znam šta ću! — reče Kušmelj češkajući se po glavi.

Izdaleka ljudi skidaju kape, a žene se klanjaju! Ko ti se primakne, ljubi ti ruku i konop oko pojasa!... Bakonja duboko uzdahnu. — Šta ti je? Zašto ne ideš? — zapita ga mati. Bakonja odmahnu glavom.

Stipan pripali cigaretu fratru pa se poizmače. Jerkovići razumješe sad da je blizu čas u kome će se izleći ono oko čega se sve obrtalo, te umukoše i pogledaše Čagljinu, a on skupio prstima mrske na čelo, kao da pribere misli.

Frane. Bakonja stade gledati manastir. Bješe na jedan pod, ali je imao oko dvadeset prozora u licu. Crkva je svojim obijeljenim pročeljem prilijepljena uza nj.

Najzad stigoše do kraja. Tako jednijem gredom obiđoše manastir. Kušmeljić izračuna da će u toj kući biti oko četrdeset suvota, a kad se tome doda tavan i podrum, onda bi se u manastir mogao smjestiti gotovo sav zvrljevski narod!

Na drugoj stijeni višaše slika koja prikazivaše gomilu ljudi što sjede oko stola. Svi su bili kosmati i svi osim jednoga imadijahu njeki svijetli lopar oko glave.

Svi su bili kosmati i svi osim jednoga imadijahu njeki svijetli lopar oko glave. Pred tom slikom bijaše nalonja i na njoj otvorena knjiga.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Jer ove smo noći doživeli sve Dok rušilo se lišće oko nas na tle. Sad svanjiva jutro: ispražnjeni svet. Život će odsad biti više predah.

Štrči mi iz loga gle čitav stub tela: Već sam sav otkriven i povratka nema. Krišom oko bacam u dalj gde se sprema Nemi doček gvožđa, zida, stakla bela.

Ja silazim, biljni svete, sa tvog praga. Ali: kad se opet trujno oko smrači Na porugu svetu u trave ću leći Pa bilo to živinski, kukavički, pseći.

Žuta mrljo, Pod kojom sam se žego, čistio i prljo! (Na nekoj padini sad u žitu, raži — Jedna sama bulka moje oko traži.) Sloboda je usamljenost, al ne leči. O teži je muk od teških reči.

Ceo dan sam išo, a kad me mrak tače: Stojim usred magle neodmako skoro. Sad bar imam tvrdi oklop oko uma I mogu da stojim uspravno, bez straha. Nek o glavu doba lupa iz sveg maha.

SA USPOMENOM NA JEDNU PANONSKU SOBU Krevet u duborezu. Perina, prekrivači: Na vrata stavi rezu I polako se svlači. Oko na kitnikezu. Porculanski jahači. Draperija u vezu: Ceo prostor zamrači.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Nešto otegnuto ostade u meni. A prerovski lovci na divlje guske rasuše priču oko ognjišta sa širokim i čađavim jednjakom.

Opletoše oko mene svakojake priče, tajne i nagađanja, i posle deset godina još jednako pletu, jer mali je ovaj svet pored reke,

Katićeve komšije kunu se u decu da se oko ponoći iz podruma čuje zveckanje i treskanje i cika kao kad se ženska deca golicaju.

Ovo malo zemljice oko Morava jedva se napuni narodom, pa se brzo iskrene i raspe preko Save. I opet noću sa planina silaze ludi i voda.

Kad tebi otimaju, i ti otimaš. Veruj mi, u zlu su svi ludi zli. Tu, kao što Ti kazah, na ovo malo zemljice oko Morava, privremeno se živelo. I jatagani se brzo istupe. Kost čovečja tvrđa je od stare klenovine.

Svi su naši vratovi napred povijeni. I tanji su od trave. Oko ovih naših lepih rečica sa skobaljima, da bi dugo živeo, i u groblju sahranjen bio, morao si biti idi zelena kukavica,

I te reči tiho su gorele u belom dimu. Ćutao je, pa se okrenuo: da li su čuli I ovi što sede po minderlucima oko širokog ognjišta, gde mrmore iste priče čađavi lonci puni jagnjeće čorbe i gde u bakraču obešenom o tavansku gredu

Pa posle — svadba, ja u čelu sovre, a muzikanti oko mene. Onda opet deca. A kad umrem, svi kažu: „Tolini unuci...“ — A koju ćeš kuću i njivu da mu daš? — Dotle je moj.

— Šta će mi? — Tola dohvati pušku, začuđen Đorđevim strahom. Dukati ga izmišljaju, pomisli, i reče: — Moje oko neće promašiti. Ne boj se.

Đorđu se ne svraća: pri svetlosti SVI će mu videti lice. Rabadžije se gomilaju pred mehanom, a sneg obleće oko fenjera. Sve su mehane iste. I fenjeri, i drumovi, i njihovi povraci kući. Predomisli se i, noseći pušku, uđe poslednji.

Od svoje šesnaeste potuca se on po putevima, dalekim varošima, mehanama, gloži se oko svakog marjaša, duša mu na svinje smrdi.

Pseto laje ljutito i izgubljeno. ...Simka sedi na ivici kreveta i zamišljeno gleda u plameno i kockasto oko niske peći, i ne čuje to jedino prerovsko pseto noćas kad je selo zadavljeno snegom, ubijeno pomračinom što se izmešala

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

prikovana za krevet, devojčica je živela u samom korenu visoke, previsoke, u srce neba zarivene betonske kule. Oko nje je brujao grad, ali kroz prozor svoje podrumske sobe mogla je da vidi samo stopala prolaznika u neprestanom pokretu.

Žurim. — Ko si ti i kuda žuriš? — devojčica se trže i obazre oko sebe: nigde nikoga. »Verovatno još sanjam?« šapnu sebi, kad onaj glas ponovo reče da mu se žuri.

Kada se pažljivije zagleda, vide nečije svetle, radosne oči i šarenu maramu oko okruglog lica. To ne može biti Tataga! Devojčica zaviri još jednom. Iza okna joj neko prijateljski klimnu glavom.

Do njih ne dopiru ni mačke ni domaći zadaci! — ne verujući samome sebi Plačko opazi kako se vazduh oko njega zgušnjava i pretvara u vodu.

— ne verujući samome sebi Plačko opazi kako se vazduh oko njega zgušnjava i pretvara u vodu. Svuda, dokle je dopiralo oko, lelujale su morske sase i korali, strelimice jurila jata riba.

— Gle nove zvezde! — veselo im namignu Mesec. — Zvezdice lepotice, nove sestrice! — uhvati se oko njih kolo zvezda. Kao srebro zvonio im je glas, smeh žuborio.

Tek na zemlji, pomešan s lišćem breze, on vide da je postao žut, i osmehnu se: »Šta ima lošeg u tome? Zar i ovi oko mene nisu lagani i žuti, svi žuti?« List jasena podiže pogled uvis i postiđeno saže glavu.

Nisam mogao ništa da kupim. — Koji je đavo ušao u njega? — pitali su se roditelji, a oko dečaka je rasla praznina. Drugovi su već otvoreno bežali od njega, ribe i rakovi zavlačili se u dubinu, jer ih je gađao

Polako zaboravi i na san, i na pesmu, kad je, jednoga jutra, trže nečiji duboki uzdah. Okrete se i pogleda oko sebe. Nigde nikoga. Napreže Bela žaba sluh. Gle, pa to lokva uzdiše, teško, preteško. Zagleda se u lokvu.

Ah, to je mačka prela! Starac se okrete ka dvorištu, ali u prvi mah ne spazi ništa. Svuda, dokle je oko dopiralo lelujala se mesečina kao vilina kosica.

Ni sam ne zna koliko je spavao, šta je sanjao... Ali, kada je otvorio oči, sve oko njega blistalo je u mesečini. »Gle kako sam žedan!« — pomisli, ali teško mu je bilo da ustane.

— Gle, ja putujem! — zapeni od uzbuđenja, pa izronivši svetlu glavicu, reče svetu oko sebe: — Dobar dan! — Dobar dan i dobro nam došao! — uzviknu jato tek rođenih riba i pope mu se na leđa.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

što je preostalo od šanca pričali su da su nalazili, naročito u blizini Stambol-kapije, možda baš na sadašnjem prostoru Oko Narodnog pozorišta i Doma JNA, gde je mali skver pod kestenovima i, niže, na uglu Jugovićeve i Francuske, delove

godine. Na ograđenom travnjaku oko spomenika kovitlaju se davne decenije, i srča, i komađe pakpapira i tankog kanapa, i poneki pucanj iz kubure zaostao iz

ULICA GOSPODAR-JOVANOVA Oduvek je voleo drveće i oduvek voleo da bude u senci. Otuda oko podne, kad polazi od ugla Francuske, Gospo– dar Jovan je uvek pomalo uvređen: u ulici koja nosi njegovo ime nema vi

I svuda kroz senke, divlje i pitome, koje su se mrsile oko kolena, zaplitale stopala, i mirisale. Dežmekasti Gospodar Jovan lakim hodom prelazi Dositejevu ulicu i čudi se kako

Te sumnje su mu oduzimale snagu. Prašina kroz koju je prolazio, dizali su je i drugi uhapšenici, iza i oko njega, sivkasta i gusta, ulazila mu je u krv, u dah i slegala se u nekom pramraku što se, svuda, otvarao u njemu.

Dostojanstven, Knez je silazio niz savsku padinu a oko njega je bio muk gomile i istegnuta, lepljiva laž. (Pod ruskim ali i turskim pritiskom, Vučić je naredio da se Knez ima

Praktičan i imućan, Pavle Nešić je poslao sina na trgovačku akademiju, u Beč. Svako prepodne, oko deset sati, Sima terdžuman stoji na uglu Simine i Kapetan-Mišine ulice, gde je u njegovo vreme, po prilici, prolazio

“ Sada, Sima žuri, koraci su mu sve duži, i luđi; uzalud Sina opominje, Sima ne usporava. Stiže u pravi čas. Oko česme gomila, što veća to i tiša: nem obruč sklopljen oko nizama1, obruč koji se sužava.

Stiže u pravi čas. Oko česme gomila, što veća to i tiša: nem obruč sklopljen oko nizama1, obruč koji se sužava. Dečak, ranjen u glavu, leži, možda još živ.

Samo je imao da bude spreman na sve. Išao je iza nizama, sav oko i yxo, ni o čemu nije mislio, i, unutra, neka tupost, a ipak je video svetlosti na prostorima neba, sve neuhvatljivije

Svud oko njega su i hrast, i brest, i glog, a nad njim polako odmiče poslednja četvrt osamnaestog stoleća i klizi, iznad pašnjaka i

Čudi se i nastavlja da posmatra taj svet oko sebe koji izgleda drukčiji od njegovog. Poučen iskustvom sopstvene smrti, kije siguran da li je uistinu drukčiji ili

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Mi hitamo žurno; Nejasno nebo nad nama se svodi, Pod nama more nemirno i burno. I zaman hita naše slabo oko Kule tog mora da pozna i spazi; Istina mora da leži duboko Mi nad njom gremo po neznanoj stazi.

Ne! S teškom kotvom ne srljaj duboko, Ranjeno srce drukčije nam zbori! Niti u pustoš puštaj žudno oko, Da te nespokoj za saznanjem mori.

zemljicu vrgnut'; Al' što pevah neće propanuti, Nakon mene hoće ostanuti, Dok se poje, dok se vince pije, Dok se kolo oko svirca vije, Dokle srce za srcem uzdiše E, pa dotle, a kuda ću više! Br. Radičević III ONAMO, 'NAMO...

Pevao mu srpsku slavu i srpske junake Pevao mu ljute bitke Muke svakojake. dedi oko zablistalo, Pa suzu proliva, i unuku svome reče da gusle celiva.

Oho, sele vita stasa, Drž' se braci oko pasa! Kolovođa kolom vija, Kolo leti, znoj probija Al' u tvoji' nedri tude Okle snega do dve grude?

Na glavi ti venac od pomenka, Mile grudi bela ruža čuva, Oko pasa plavičasta sasa, Oko srca stručak miloduva. Začudih se, na što tol'ko cveća; Al' mi cveće tihano progudi: „Tiho,

Na glavi ti venac od pomenka, Mile grudi bela ruža čuva, Oko pasa plavičasta sasa, Oko srca stručak miloduva. Začudih se, na što tol'ko cveća; Al' mi cveće tihano progudi: „Tiho, tiho, tako srećan bio, Da

Zora će nas razgoniti brzo, Al' će ostat' iz cveća, iz bila, Čista duša oko tvoje duše, Čisto milje oko tvoga milja“. J.

Zora će nas razgoniti brzo, Al' će ostat' iz cveća, iz bila, Čista duša oko tvoje duše, Čisto milje oko tvoga milja“. J.

“ J. Jovanović Zmaj XXX ZIMNjI DAN Oh, kako je sivo, tamno, K'o da nije danak svan'o; A nebo je tako mutno, Kao oko isplakano.

A ja gledam kroz tu tamu, Gledam, gledam na visoko, Gledam u to setno nebo, U to suzno mutno oko; Gledam u taj sumor jadni, u prazninu tu golemu, u taj uzdah grdni, hladni, Gledam u tu setu nemu; Pa to mi je sada

golemu, u taj uzdah grdni, hladni, Gledam u tu setu nemu; Pa to mi je sada lepo Pa to mi je sada milo Kao da mi nikad oko Nije sunca ni vidilo, K'o da nikad premaleća Mom životu nije bilo, K'o da nikad nije sunce Sreću mojy poljubilo. J.

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

“ Obodri me sin besmrtni neba i spravi me na breg nepoznati. Ljubopitstvo duhe besamrtne srojilo je oko mene krugom, al' pogledi blagi i pronicni jednoga se s mene ne micahu, u njim' sjaše sveta simpatija.

i granice osv'jetliti bića, da će pravde ime svetkovati sa mračnošću zasuti mirovi, kako što se na nebu svetkuje. Oko gore prestolodržeće četiri su gore od almaza, previsoke, u pravilnom redu; iz njih biju četiri fontana sa žalošću

Hod se njihov upodobit može hučnu hodu dva morska vojvode, kad se dignu na bijela krila i veselim lete okeanom, a oko njih u dugačke vrste igrajući prosiplju s' valovi; tako divno nebesno voinstvo dva vojvode svoje sprovođaše.

kako ja o njemu mislim: šar nebesa prestolodržnoga najsjajni je i najveći, zna se, - sredina je on prostora svega. Oko njega kolah nebesnijeh milioni voobražam da su (neka čislo i umnožim kolah u najveći stepen sčislenija što besmrtno

Satanine mračne namišljaje vidi moje svevideće oko: on je bunu zažeć namislio na ravnine neba opširnoga. Slijepa mu smjelost pokazuje da će vaše sile pob'jediti,

Ovo strašno padenje nebesah načalo mu u tmine unese, tme vjekovah vječno neprohodne oko njega nagomila krugom. Prostor cjeo u stara vremena bješe sv'jetlim zasut šarovima, lica tame nigđe bilo nije.

“ - Gavril poče arhangel zboriti; no hulenja hiljade krikovah na višnjega i na dva vojvode oko njih se počeše horiti, Gavrilovu riječ presjekoše.

On užasne primjere hrabrosti kazivaše na poprištu bojnom; oko njega strašne mješanije predstavljahu tušte besmrtnikah.

u vidu se uredi vijenca pravilnoga, no debljinom strašna, pa se poče vrćet sa hitrinom na zefirna razljućena krila oko trona i gore sveštene sa potresnom preužasnom jekom.

mirijade sv'jetlijeh mirovah tajnom sudbom i strašnijem stresom iz svojijeh kolah iskočiše, srojiše se tvorcu oko trona, svaki punan besmrtnog voinstva, i otada voljom svevišnjega postadoše nebesni kuriri.

Popa, Vasko - KORA

zavodi me modri svode Ne igram Ti si svod žednih nepaca Nad mojom glavom Trako prostranstva Ne obavijaj mi se oko nogu Ne zanosi me Ti si budan jezik Sedmokraki jezik Pod mojim stopalima Ne idem Disanje moje bezazleno Disanje moje

svoje krvave glave Koja je u noć gnjura Odskoči Na legalo da uzleti MASLAČAK Na ivici pločnika Na kraju sveta Žuto oko samoće Slepa stopala Sabijaju mu vrat U kameni trbuh Podzemni laktovi Teraju mu korenje U crnicu neba Dignuta pseća

za nama Iz svake nade Koju gajimo Po jedna zvezda nikne I odmiče nedostižna pred nama Čuješ li metak Koji nam oko glave obleće Čuješ li metak Koji nam poljubac vreba 2 Evo to je to nepozvano Strano prisustvo evo ga Jeza je na

je dogorela Do nokata praskozorja Crne opeke Već su popločale Ceo nebeski svod 7 Nad mirnim vodama Zubate oči lete Oko nas modre usne Na granama lepršaju Krici udaraju o plavet I padaju na jastuke Kuće nam se kriju Iza uskih leđa Šake

nam hodnici mutni Sa trepavica niz lice Ljutom usijanom žicom Gnev nam porubljuje misli Nakostrešene makaze Oko golorukih reči Otrovna kiša večnosti Pohlepno nas ujeda 13 Ruše se stubovi koji nebo drže Klupa sa nama polako U

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Duž jednog dela one staze nazirem, među tamnim džbunjem, beličastu neku pantljiku, dugu oko sto koraka, kako se svetluca na mesečini.

pratnjom na nekoliko koraka do mene i seda na kamen prekriven mekom mahovinom; njegovi učenici porazmeštaše se po travi oko njega.

“ reče Pitagora. Mladi učenici, koji su tek nedavno primljeni u Pitagorinu školu, poskočiše radosno i okupiše se oko starešine kao pilići oko kvočke.

učenici, koji su tek nedavno primljeni u Pitagorinu školu, poskočiše radosno i okupiše se oko starešine kao pilići oko kvočke. „Oni stariji“, nastavi Pitagora, obrativši se tim mlađima, „znaju to, ali vama moram da rastumačim“.

O tome ćemo se idućih noći još sigurnije uveriti i uvideti da se zvezdano nebo pri tome obrće oko one ose koja spaja naše stajalište sa onom zvezdom onde“.

Produžite, u mislima, duž ograničenu stražnjim točkovima tih kola za petostruku njenu dužinu, pa će vam oko zapeti na tu zvezdu.

Ta zvezda se ne pomera nikad sa svoga mesta. Oko nje se kreću sve ostale zvezde u kružnim putanjama čiji je poluprečnik utoliko veći, ukoliko je uočena zvezda udaljenija

Pitagora ispita svoje mlade učenike kako se kreću pojedine zvezde oko polarne, zahtevajući od svakog da mu prstom pokaže kako izgleda putanja ove ili one zvezde.

jednog šestara zabili u polarnu zvezdu, a drugi u tu krajnju zvezdu nebeskih kola, pa tim šestarom opisali krug oko polarne zvezde.

nam da se sve ove zvezde nalaze pričvršćene na prozračnoj, kristalnoj, lopti, sferi koja se obrće ravnomernom brzinom oko one ose koja, prolazeći kroz našu Zemlju, prodire tu sferu kod polarne zvezde“. „Tako je!

Ravnomerno obrtanje takve sfere oko njene ose, kojim ostaje ona stvarno u samoj sebi, savršena je slika neprolaznosti, dok nam pravolinijsko kretanje, koje

On sede opet na kamen, a učenici se zbiše još jače oko njega da bi ga što bolje čuli. Pitagora poče da priča. „Moje rodno ostrvo Samos nalazi se pred maloazijskom obalom

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

zavise, recimo, od toga, na koju stvar zaustavljam svoj pogled ili kakve prirode ili vrste zvuk ili šum osećam oko sebe.

malo docnije voz stade i ja siđoh pred stanicu da bacim pogled unaokolo, bar koliko dopušta slaba svetlost pred njom i oko nje. Ali mi se sad sve učini drukče nego nekad.

godine, kad sam je držao na srećnom srcu i unosio se u njene očice da saznam: da li i koliko razume o licima i stvarima oko sebe, ona je znala sasvim malo, poznavala svoju mamu i tražila svoje sledovanje onda kad je osećala glad.

— Nikola — rekoh uklanjajući maramu s očiju — ti znaš i moje nesreće. Ali veruj mi kao bratu: do danas zbog njih moje oko nikad nije zasuzilo.

Tako mi je dobro bilo uz tebe. A sad, kao dete koje gleda kako se razilaze svi što su oko njega bili da ga teše dok mu majku ne sahrane, kao i ono, i ja sam se nadao da me nikad nećeš ostaviti.

— Živio, pobratime! — i ja zgrabih za uzde. On me spazi, skoči hitro na zemlju pa se srdačno izljubismo, dok je svet oko nas brisao oči tronut našim bratskim zagrljajem.

naređenja, vojnici dobiše „voljno“ pa se razdragano klicajući razmileše po širokom, ograđenom, prostoru ispred kasarne i oko ograde načičkane svetom, gde nastade srdačan razgovor između braće koja su se upoznavala.

Na peronu jadno osvetljene stanice tiskale se otrcane prilike nekolicine nosača i dece i drsko se grabile oko stvari putnika. Ja se obazreh svud unaokolo, željno tražih da vidim Nikolu, ali uzalud: njega nije bilo na stanici.

A ja sam ga svaki čas pitao: „Je l' te molim vas, može li se inače?“ Pa se sve počelo talasati oko mene kao nekad u kabini „Verdona“ kad sam bolestan putovao u Bizertu.

Zagledam bolje i poznam svoju novu mašnu na zavezivanje, iskrivljenu, razvezanu, pijanu. Pogledao oko sebe ili u ogledalo, svejedno: svud se ugibalo, talasalo, klatilo, kovitlalo.

— Ne dajte, dakle, tavan! Pridržite lampu! Aman! — Ne dajte tavan! Pridržite lampu! — vikali su svi oko mene. Pa ja sedoh u najvećem uzbuđenju, a svi prilažahu da mi čestitaju.

Ali bludna para slatke požude izbijala je pomamno iz žene, ona opoj se rasprostirala oko nje i bila jača od svega. Sve se oko mene okretalo. I ne znajući više šta činim ja strasno prošaptah. — Snajkice!...

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

I nema u tome ni traga kakvom raznježenju nad samim sobom: mi prisustvujemo, s crnim florom oko šešira, ali sasvim suha oka i spečena nepca, tom posljednjem aktu dugovanja prema nekome ko nam je zadao i previše

Što li sve malograđanska glad za senzacijama i gusta, paklinasta fantazija pučkih ženica nisu izmaštale i saplele oko te smrti!

Ja te ne poznam!... Ona bi se osmjehnula, ali je i taj osmijeh ostajao ograničen na sama usta i treptao oko njih, tek blijedo i mutno uočljiv na krajnjoj ivici vidnog polja.

Izgubio sam je vrlo rano, na samom prelazu iz djetinjstva u dječaštvo. Njenim nestankom kao da su se sve stvari oko mene ispraznile, i svi drugi osjećaji izgubili svoj skriveni izvor i svoj pravi osnov: njenim nestankom kao da je

Kasnije, u vrevi života, kao da potpuno zaboravimo na pejzaž, potpuno izgubimo vezu sa stablima, s prirodom oko nas.

Zagrijevali su se u diskusijama oko povišenja tržne takse, oko šiljanja pozdravnih brzojava crnogorskom knjazu ili protestnih brzojava u Drajfusovoj aferi, a

Zagrijevali su se u diskusijama oko povišenja tržne takse, oko šiljanja pozdravnih brzojava crnogorskom knjazu ili protestnih brzojava u Drajfusovoj aferi, a kasnije s uzbuđenjem

Onda bi mu izbile graške znoja na čelu, zbacio bi nogu koju je dotle držao preko noge, a između njega i svega oko njega zalegla bi neka nagla i velika daljina: to je bio čas kad se rodila svjesna misao.

Još dugo pošto joj je prestala ta mljekovita funkcija, ostala je u našoj krvi da se brine oko mene. Nekad dojilja, sad mi je postala dadilja i društvo. I to najmilije društvo.

njega presumićeni madraci; jedan kraj sobe potpuno ispražnjen, na podu velik lavor, a nad njim na plafonu mrlja vlage oko pukotine iz koje je za jačih kiša prokapavalo. A preko svega debeo sloj prašine.

Došao bi mi avetinjski spor i učaran ritam života oko mene: nepoznat nemir pokucao bi na pragu svijesti, kao nagovještaj jednog kataklizma.

Svaka mrtva stvar oko mene dobijala je tada živo srce i u njoj su damari odbrojavali časove nepovratnog. Trebalo se trznuti, prenuti.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Popa već pozvao odbornike u zasedanje, pa odlučuje sa njima ko će šta nositi. Krst dadoše od prve kmetovu sinčiću, ma oko barjaka se nikako ne mogoše pogoditi.

I Đurica je mnogo mislio, tako mnogo, da nije ni opažao kud je prolazio, ni šta se oko njega zbivalo. Samo kad bi krstonoše minule pored kakva bogata doma, gde su domaćice iznele nekoliko karlica mleka,

Kad se izređa pod zapisom sva čitanija, narod zasede u sovre, koje su podignute oko zapisa. Svako pleme imalo je svoju sovru — četiri direka, po bodena u zemlju i spojena prečagama, preko kojih su

Lepo je videti oko crkve ili, kad je crkva daleko, oko sudnice gomilicu ovakvih stajica ispunjenih veselim narodom, koji se sabrao da,

Lepo je videti oko crkve ili, kad je crkva daleko, oko sudnice gomilicu ovakvih stajica ispunjenih veselim narodom, koji se sabrao da, ovako u skupu, provede blag dan...

Ali se hitro pružiše mnoge ruke i dočepaše Đuricu. — Natrag, kome je život mio! — uzviknu Đurica i mahnu nožem oko sebe, pa, videći se slobodan, potrča opet k Sretenu, ali ovoga zagradi trostruka lesa momaka, a na Đuričino rame, kao

Ali kad se malo pažljivije razgledaju one jedva primetne bore oko krajeva očiju, koje izdaju lukavo i podmuklo srce, i kad se čovek malo bolje zagleda u ono neobično sevanje očiju mu,

Opasivao je oko sebe dva široka pojasa, pa širok kajiš sa dva uboda, o kome je visio, niz bedra, lep belokorac u pakvonskim kanijama.

U kolo je stupao gordo i drsko, i kad god se hvatao do momaka, video mu se oko usana podrugljiv osmeh. Ali čim bi se koja viđenija devojka do njega uhvatila, a to je vrlo, vrlo retko bivalo, on se

Čekala je tri večera uzalud. Četvrtog večera, oko ponoći, uznemiri se stoka. Ovce pođoše i okretoše glave niza stranu.

Imanja, može se reći, i ne imađaše. Jedna kućica sa danom oranja oko nje i jedna njiva u planini — beše mu sve nasleđe od oca.

Posle, kad svojim oštrim i pronicljivim umom oceni svet i okolnosti oko sebe; kad prouči sva lica, koja rukuju sudbinom naroda; kad oceni pravu razliku između strogih i suvih zakonskih

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Kad stari dođe na jedno polje, uzme i ocijedi kabanicu, a od one svake kapi postane ovca, tako da najedanput sve polje oko staroga zakrile ovce. Kad to starac vidi, sjede među njih, pa je kod njih bio.

Kad tamo, ali se zapožarilo, pa u požaru zmija pišti. Kad čoban to vidi, stane da gleda šta će zmija raditi, jer se oko nje sa sviju strana bilo zapožarilo, a požar se jednako k njoj primicao.

joj čoban pruži svoj štap preko vatre, a ona po štapu izađe pa njemu na ruku, pa po ruci domili do vrata i savije mu se oko vrata. Kad čoban to vidi, nađe se u čudu, pa reče zmiji: — Šta je to, u zao čas! Ja tebe izbavih, a sebe pogubih.

I tako gazda otide i ostane kod stoke. Kad je bilo oko ponoći, ali kurjaci zaurlaju, a psi zalaju. Kurjaci govore svojim jezikom: — Možemo li doći da učinimo štetu, pa će

I tako legne u sanduk, pa još jedanput obazre se oko sebe, kad ali onaj matori pas došao od stoke i seo mu čelo glave pa plače.

— pa iziđe pred kuću, kad ima šta vidjeti: puna avlija drva. Povrati se sad da budi sina, kad pogleda oko njega čudo i zahiru, probudi ga, pa mu reče: — A šta je ovo, sinko? — Eto vidiš, mati, to sam ti stekao za konja.

Tako je prošlo dva dana, kad, jednom u onome mraku popipa oko sebe, kad mu nema mačke ni šteneta. Sada mu još teže bijaše snositi svoju sudbinu, ali ne potraja dugo, dok se opet

Sada mu još teže bijaše snositi svoju sudbinu, ali ne potraja dugo, dok se opet oni stadoše oko njega umiljavati. Kad ih poče milovati, opazi im po trbusima da su siti, pa će sam sebi: — Bogme oni su negdje našli

Posle dođe i najmlađi carev sin, te legne kao i pre. Kad bude oko ponoći ali eto ti devet paunica, osam padnu na jabuku, a deveta njemu u krevet, pa se pretvori u devojku.

I tako putujući, naiđe na velike vratnice, i prošavši ih, odmah uzme desno, i tako oko podne ugleda grad gde se beli, i vrlo se obraduje. Kad uđe u grad, napita i dvor zlatnih paunica.

S otim otide iz dvora. Kad zmaj dođe kući, ona mu se stane umiljavati i previjati se oko njega, i od svašta se s njime razgovarati, pa mu najposle reče: — Ala imaš brza konja! Gde ga dobi, tako ti boga!

Pa ga onda izvede nasred dvora, oko kojega je bio sve kolac do koca, i na svakome kocu po ljudska glava, samo na jednome nije bila, i ovaj je kolac sve

Petković, Vladislav Dis - PESME

I pogledom već umornim preživela gledam doba I sve što je nekad bilo, i sve što je oko mene; I čudna se slika stvara: neko more od pepela, Nad njim vazduh, paran krikom, kao da je smeh sirene.

nečujno preko moje glave, I pojave se san, dubine zvuka I melodijâ — tad prijatne jave Opkole mene, i tad moje oko Ne vidi više predeo od splina: Ja se osećam podignut visoko, I tad pevamo ja i violina.

Odmani rukom i zatvori oko, Crvljivo doba neka naglo tiska Spomene, slavu, u blato duboko, Gde porok cveta i razvratnost niska.

Nebo se promeni, Plavo nebo tad se naoblači. Svi stadoše pokriveni tamom Kod postelje, oko njenog gnezda, I disahu u ćutanju samom, Dok na nebu ne izađe zvezda.

spavala pokrivena mirom, Mrak se širio k'o more duboko, A ja sam budan, s tobom i sa lirom, Doček'o zoru, ne sklopivši oko.

i veče Pokupe bole i duh što me peče, Nek nose do nje, do plavoga neba: Ona je tamo, angeli je dvore, Ona je divna, oko nje su nade, I plave misli, i sve one pruge Velike sreće; ona živi dane Što čovek katkad u časima tuge Prozire, ali

Šta li radiš sada, je li, nebo moje? Da li mi se nadaš, da l' te slutnja peče? Kuda oko gledi iz odaje tvoje Kad dan mrtav padne na radosno veče? O, ne tuguj za mnom. Lili, o ne brini.

I trag joj ostaje, i slika se stvara: Nebo plavo, vedro, kao njeno oko, Pogled koji priča, teši, razgovara, Pojima i voli i gleda duboko.

SLUTNjA Nebo mutno, izdubljeno, kobno; Dan ubijen pritisnuo boje, Svetlost, oko; i mrtvilo grobno, Mir i strava oko mene stoje. Kroz prirodu, preko drva, ružno Jesen ide; gole grane ćute.

SLUTNjA Nebo mutno, izdubljeno, kobno; Dan ubijen pritisnuo boje, Svetlost, oko; i mrtvilo grobno, Mir i strava oko mene stoje. Kroz prirodu, preko drva, ružno Jesen ide; gole grane ćute.

Sve je sad prošlost; nju niko ne čuva; Pust vetar meni oko glave duva. I moja ljubav, i ona je vani: Bez mene, tiho, udaljena trune; Ne čuje moji kad padaju dani, Ne vidi groblje

Volim te srcem što još zna da bije Propašću mojom, mojim grobom, mada Za mene nema svetlosti ni sada, I oko moje dan više ne pije. Nada mnom ljubav nema više vlasti.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Ponekad sam video kako je sve oko mene ispunjeno plamenim jezičcima. Umesto da se smanjuje, njihov intenzitet je vremenom postajao sve jači i čini se da je

da se smanjuje, njihov intenzitet je vremenom postajao sve jači i čini se da je dostigao svoj maksimum kada sam imao oko dvadeset i pet godina. Kada sam boravio u Parizu 1883.

“Koliko Vam je godina?“, upitao je, ispitivački me posmatrajući. ”O, oko pedeset devet”, odgovorio sam. “Zašto?“ “Pa”, odvratio je, ”video sam da to mačka čini, ali čovek nikada.

Čitalac će moći i sam da prosudi ukoliko navedem nekoliko primera. Jednom prilikom, kada mi je bilo oko četrnaest godina, želeo sam da uplašim neke drugove koji su se kupali sa mnom.

Moj drugi projekat je bio da konstruišem prsten oko ekvatora, koji bi naravno slobodno plutao, a njegovo okretanje kočile bi sile reakcije i time omogućavale putovanje

Tu bih oko pola osam doručkovao onako kako to čine drvoseče a onda bih, željno čekajući vreme ručka, krckao lešnike za direktora

Kad sam 1900. godine ostvario snažna pražnjenja od 100 stopa i kada se struja rasprostrla oko Zemlje, setio sam se one prve majušne varnice koju sam ugledao u svojoj laboratoriji u ulici Grand i doživeo uzbuđenje

Prve zadovoljavajuće rezultate dobio sam u proleće naredne godine kada sam pomoću svog kalema ostvario napon od oko milion volti. To nije bilo mnogo u poređenju sa današnjim mogućnostima ali se tada smatralo podvigom.

električna kolebanja jačeg intenziteta no što stvara munja i pustio struju dovoljnu da upali više od dve stotine sijalica oko Zemljine kugle. Z. Teslin bežični sistem.

Sa ovakvom stanicom bilo bi izvodljivo dostići električne aktivnosti do oko deset miliona konjskih snaga i ona je tako projektovana da bez posebnih troškova može obavljati ogroman broj tehničkih

Na ostrvu Long Ajlend (Long Island) izrađeno je postrojenje sa tornjem visokim 187 stopa sa sfernom kupolom prečnika oko 68 stopa. Ove dimenzije su bile odgovarajuće za prenos praktično bilo kog iznosa energije.

glas i lik na svakom mestu i fabrike udaljene hiljadama milja od vodopada dobijaće energiju, leteće mašine će leteti oko Zemlje bez prestanka i Sunčeva energija će uticati na stvaranje jezera i reka za proizvodnju energije i za pretvaranje

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Kao dečak ja sam bio na mnogima od njih u kući svoga oca. Stariji ljudi bi posedali oko tople peći na klupi napravljenoj od istog materijala kao i sama peć, obično od mekih cigala, omalterisana i okrečena.

Seoski volovi bili su podeljeni u krda od oko pedeset grla i svako krdo je čuvala grupa od nekih dvanaest dečaka iz porodica kojima su pripadali volovi.

Znali smo takođe da negde duboko u noći, kada čujemo slabačak zvuk crkvenih zvona u rumunskom naselju, oko četiri milje istočno od nas, preko kukuruza na naš pašnjak duva povetarac koji nosi miris slatkog, mladog kukuruza našim

Oni su bili jedini znaci o postojanju sveta oko nas i gospodarili su našom svešću dok smo obavijeni crnim pokrovom noći i okriljeni bezbrojnim plamtećim zvezdama

I danas verujem da su ovi oblici opštenja osnovne radnje u vasioni oko nas, i još uvek razmišljam o njihovoj prirodi. Moji učitelji u Pančevu pomogli su mi da rešim neku od zagonetki ove vrste

godine, u proleće koje je došlo iza onog Božića kada su se moj otac i moja majka saglasili da se ne slažu oko predloga da pođem u Prag.

Prota i njegova crkvena opština obećaše da će pomoći oko mog školovanja u Pragu, ako već moji roditelji ne mogu smoći dovoljno novaca.

Ispričao mi je da živi u Budimpešti. Pomogao mi je oko mojih torbi i ostao sa mnom sve dok me nije smestio u voz koji me je poneo u Prag.

Upozorio me je da će oko četiri sata izjutra moj voz stići u Genzerdorf (grad gusaka) i da tu treba da presednem na drugi voz koji će me

Primetio sam da je ovaj naš razgovor privukao pažnju osoba oko nas, a naročito dvoje starijih putnika, jednu gospođu i gospodina. - Što se plašiš za svoje torbe?

I zašto da čovek lupa glavu oko tople odeće kada ide u Njujork? Zar nije Njujork mnogo južnije od Pančeva, i zar se može pomisliti da Amerika nije topla

koji se ukazivao sa broda u toku približavanja Novom svetu kao da mi je nagoveštavao da ću biti dočekan dobrodošlicom. Oko broda je sve vrvelo od života i užurbanosti a to je dostiglo vrhunac kada smo ušli u Njujoršku luku.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Gde—gde uza zid, oko trga, prislonilo se dvoje—troje težačkih mladića. Smeju se, zaćute, pa odjednom uglas zapevaju.

Žerava i kamenje kresi se, rekao bi i ono će plamenom da plamsa. Točak se vrti i škripi. Oko njega odapiru se i okreću mlade devojke.

Kamen zastruga, mašina, previjena, zacvili i stade. Radnici odahnuše; odbacuju rukom topal znoj što im se lepi oko kose i kaplje im niz čelo. Doba je da se odmore. Muško i žensko spustilo se na vruće paštice do ognjišta.

Muško i žensko spustilo se na vruće paštice do ognjišta. No nogama ostade starešina, s omotanom skupljenom maramom oko glave. Dohvati pliticu krcatu suhih smokava i staklenicu rakije, stavi pred društvo i sede. Zalažu se.

Devojke gledaju. Čude se njenoj nevezenoj i šarenoj pregači i beloj kao sneg marami što je ovijena oko kovrljka. —Odakle si? — upita je neko od njih. —Iz daleka, čak iz Zagore. —Pa si ovde došla? —Eto, od nevolje.

Nastajnog dana isto se radilo. Nije smetalo što je vetar silovito hukao i tresao maslinovim granama. Drugi dan, oko podne, ostavili su posao. Počelo je da rominja.

—Da—nu... Bog ti dao! — željno ga uhvati za reč. Oko desete došao je lekar sa županom. Cveta ga uvede u kućicu. Lekar pregleda bolesnika i zabeleži mu na hartiji lek.

Nikome se od društva ne javiše, jer ih je sve poslao gospodar nekuda na radnju. Parobrod je imao da krene oko jedne, a već zvoni podne. Cveta pomisli da je bolje da ga pričeka, ako će i duže, da je ne ostavi.

Cveta zastade pred svojom kućom pod ogolelom murvom. Ugleda da su kućna vrata zaprta i da oko kuće nema ni žive duše. Ona ni u snu ne naslućivaše zla, niti mu se nadaše.

—Uđimo! — nestrpljivo će Marko. Što ćemo napolju? Stupe u kuću. Oko rasplamsale vatre okupila se domaća čeljad; između njih i njeno dvoje nejačadi. Dovečeravahu.

Momci priskočiše, stadoše ga grditi i potisnuše ga svom silom napolje. Na ulici čeljad se oko njega kupi: smiju se ludome seljaku, a njemu se čisto bliješti; nešto kroz zube smrsi, pa, postiđen, požuri odatle, da

A pred njima stoji raskomadani hleb; sunce ih grize i more miruje; oko njih se sve upokojilo. Radnici, pošto se založiše, rastrkaše se da se vina napiju, da bolje odole poslu.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Poslužiću se ovde dobro poznatom slikom znamenitoga nemačkog lingvista Vilhelma fon Humbolta: oko svakoga čoveka njegov maternji jezik opisuje krug i iz tog se kruga može izaći samo ako se u neki drugi krug uđe.

nijedna druga književna tvorevina kod nas u kojoj su tako uspešno razbijene lažne pozlate i predrasude koje se pletu oko ovoga mita, a pri tome ništa nije izgubljeno od njegove univerzalne ljudske mere.

Pesma počinje stihovima: Zujkale su pčele uljanikom Oko trmke, oko svoje crkve, Kâ da zbore tajne razgovore, Slušao ih protopop Nedjeljko.

Pesma počinje stihovima: Zujkale su pčele uljanikom Oko trmke, oko svoje crkve, Kâ da zbore tajne razgovore, Slušao ih protopop Nedjeljko.

uključio tako visoko organizovanu kulturu, koja baš zato što je po tipu stara (tradicionalna) i složena razastire oko likova gustu mrežu najraznolikijih zabrana. Sa te strane ona je zaista „surova“.

Stari, vekovima čuvani običaji nisu samo sputavali ličnost, kao što se to danas nama čini, nego su oko nje stvarali i izvesnu zaštitnu sigurnost koja ju je povezivala s kolektivom.

To je početak i nove srpske književnosti, pa prema tome i kulture. Oko sredine veka Karadžićev novi književni jezik prihvaćen je i u Hrvatskoj.

godine ili oko 95. A kao mesto nastanka uzima se ostrvo Patmos, gde se tada u progonstvu nalazio apostol Jovan, autor Otkrivenja.

A i jedno i drugo više postoji za naše unutarnje oko i uho nego za spoljnje. Književni istoričari, koji vole sve da klasifikuju, podsećaju nas da su parnasovci još u

Zato mešanje čulnih utisaka nije toliko značajno kao prosta sinestezija, nego pre kao razaranje onoga što naše spoljnje oko vidi, da bi se otvorio put za unutarnje.

na Žepi“ sadrži može se, prema tome, preslikavati na stalni, večni čovekov napor da uredi, smisleno organizuje svet oko sebe i u sebi, da prevlada snagu rušilačkih sila i nereda.

dolazi na drugoj ravni, gde se zajedno s evolucijom pesničkih oblika pomera čisto vremenska tačka s koje pesnikovo oko gleda.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

Kad sam ja zadovoljna, šta vi imate tu? ŽIVKA: Pa već ti, znam ja tebe. Ko dirne njega, kao da te je u oko dirnuo. DARA: Pa jeste! XVIII PREĐAŠNjI, PERA PERA (na zadnja vrata): Izvinite, ja...

DEVOJČICA (ode). ANKA (ode za devojčicom). XXI ŽIVKA, DARA ŽIVKA: Ju, ju, ju, ala mi zaigra desno oko... najedanput zaigra. DARA (koja je bila kod prozora): Evo ga Čeda. ŽIVKA: Je l' trči? Je l' se smeje?

Pitaj ga, pitaj ga šta je. DARA: Ušao je već u dvorište. ŽIVKA: Da znaš da nam nosi dobar glas! Nije meni badava oko tako najedanput zaigralo. XXII PREĐAŠNjI, ČEDA ŽIVKA (Tek što se Čeda javio na vratima): Govori!

” A oni oko stola svi skidaju kapu: „Zbogom gospodin-Vaso!” – „Hoćemo li se videti sutra, gospodin-Vaso?” A meni, pravo da ti

Iz raznih vrata... sa raznih strana dojure DARA, ČEDA, RAKA, ANKA i svi se skupe oko nje da je povrate od kašlja. Dara je uhvati za desnu ruku, u kojoj je cigareta, a Čeda za levu, u kojoj je pismo.

PERA: Pa... kako da vam kažem, gospođo... čita. Sad sam baš prošao kraj hotela „Pariz”, pa skupili se oko stola, a jedan glasno čita. ŽIVKA: Pa dabome, kad u ovoj zemlji nema zakona.

Tako vam je to: dok sam bila ministarka, ceo svet oko mene; te svi mi prijatelji, te svi me poštuju, te puna mi kuća poseta.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

finim prelazima; zatim obilje čulnih utisaka koji su prelomljeni u doživljaju lika; najzad, hotimično vezivanje opisa za oko i uho glavne junakinje, za njena izmenljiva telesna stanja.

Otuda i telo Sofkino nije dato samo onako kako bi ga spoljnje oko videlo, kao telo-objekat, nego opis često kreće iznutra, iz subjektivnoga telesnog samoosećanja.

] a sva se tresla, valjda od svega ovoga što je oko nas sve silnije i silnije bivalo. Tresla se ona i sva mirisala, mirisala, tako mirisala!

Očigledno je da je Borisavu Stankoviću bio neophodan pripovedač čije bi oko - nasuprot svim zabranama, strogim konvencijama koje ljubopitljivi pogled zaustavljaju već na dvorišnoj kapiji - iznutra

I zaista, ako Stanković nešto nije bio, onda nije bio pisac od discipline; pisac koji bi negovao jezik ne žaleći truda oko nameštanja i najsitnije pojedinosti; najzad, pisac koji bi dovoljno polagao na veštinu komponovanja književnog teksta.

” Tako su mislili, redom, ondašnji najznatniji srpski teoretičari i kritičari okupljeni oko časopisa Srpski književni glasnik; znači oni koji su sve do prvog svetskog rata presudno uticali na formiranje književne

Ali on na likove gleda kao svedok sa strane, kao oštro, prodorno, ali uvek i „tuđe“ oko. I ne uzima vidljivog učešća ni u jednome delu radnje.

Nepravi upravni govor, kad se iz ovog ugla posmatra, izgleda veoma pogodan za roman u kome se opisi usredsređuju oko granice među unutarnjim proživljavanjem likova i spoljnjim događanjem.

nadala, ipak, kad spazi da je zaista on to, poče se tamo, ispred kujne, unezvereno da vrpolji jednako okrećući se oko sebe i nanovo gledajući da li je sve počišćeno i raspremljeno kako treba”.

Valja prvo videti kakve je prirode sam opis. A on deluje kao da je ceo prizor snimilo - poput tajne kamere - nečije oko, uz to oko koje dobro poznaje Todoru i zapaža svaki njen pokret, povezan sa skrivenom slutnjom i pomišlju.

A on deluje kao da je ceo prizor snimilo - poput tajne kamere - nečije oko, uz to oko koje dobro poznaje Todoru i zapaža svaki njen pokret, povezan sa skrivenom slutnjom i pomišlju.

To, izvesno, nije autorovo oko, jer je on sam za se u romanu bezličan. Čovek bi se ovde mogao prisetiti Stankovićevog pripovedača iz Starih dana,

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Poređaće se oko izvora nasred sela gledanici — momci za ženidbu. Doći će da zahite studene vode nakićene gledanice i baciće kitu tek

A manastir se nalazi između tolikih nahija kojima je sudbina dodelila tu zlu sreću da oko staroga Rasa čuvaju zaveštane spomene. Zato je ovde sabor o Petrovudne svake godine neobično mnogoljudan.

Privezali u šiblju sedlenike, a postavili sovre od prtenih kanavaca i okružili ih. Posedali na sarajevskim velencima, oko njih pune bisage i torbe, ogromne čuture i vrgovi.

Do njih su Pešterci i Štavičani. Ogromne divne muške prilike u kao sneg belim čalmama oko glave. Na čudo krupna ženskadija.

Svi su ljudi sa oružjem i ono je oko njihovih sedišta zgomilano u prave drvljanike. Domaćice im spremaju saborske cicvare, a oni piju kao nemani.

Tvrdo drže sve četvoro posta i ljuto se krve sa svakim ko to želi... Sredinu zaravni zauzeli Kolašinci. I oko njih su drvljanici od pušaka. Osećaju se da su na domu i nekako bi hteli da su boli od svih. No uzalud.

Jer su očigledno pokazni i omašuju na Crnogorce i Arnaute kad im je široko oko vrata. Pobožni su samo kad Ugledaju ćivot Svetoga Petra, a božja vera, uštinuće kakvu snašu iz drugoga sela čim iziđe

Nosio se čisto i bogato ali mu je ruho bilo staroga kroja kao i oružje. Mesto žutoga redenika oko pojasa, pasao je on ogroman starinski silav i u njemu dve ledenice i jatagan.

Pošteno su ludi zapinjali oko agina prinosa, pa je ovaj hteo da im To na rastanku prizna, aganski i muški. Silovit i granovesan je Turčin bio Hamza

Pred berbu mu beše došao sa svojim momcima Seno Durut i uvelike počeo da oko bačava likom priteže jasenove obruče. Taj naočit a skroman Kolašinac nešto se odavno sviđao silnomu agi.

Pri otškrinutim vratima, kao što to svi po selu čine dok ne legnu, Bogdana je nešto radila oko naćava, koliko da zabašuri i sebe i svoje dete da je ne zapitkuje kad će mu otac doći.

Prebledeo, smutio se, te mu još smešnije došle i šalvare i bedna čalmica oko glave. Nikad Bogdana nije mogla ni sanjati da je njen Miloje postao tako bedan Mustafa, ne silni novi Turčin, no onaj

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

243 DUHOVSKA PESMA 245 LEPTIRICA 246 BABIN SAVET 248 POD ČERGOM 250 KO OKO ČEGA 251 NEBALADA 252 ČUDAN SAN 254 POKVARENA ROMANCA 256 ONOM SLONU U BEČKOM POZORIŠTU 258 PESMA O PIĆU 261 ĐAVOLSKA

Umákô bih šećer u med Da ti bude slatka hrana; Purpur, svila i kadiva Za tebe bi bila tkana. Oko tvoga zlatnog trona Podigô bih đulisade. Na šest hata arabiskih Vozila bi s’ kroz livade.

I zasuzi mu oko i nabra mu se čelo, Uzdahnuo je gorko: „Izgubio sam raj!“ Oh, noć je bila crna, tama je bila gusta, Ni od kud jedan

— To je ono od čeg’ podlost zebe, Što prožimlje dvore i kolebe, Pa se kupi, zbira i sazdava Kao svetlost prava Oko žrtav’, mučeničkih glava — Vrle krepeć’ hude zastrašava.

“ Šaputô sam jošte mnogo, I od mojih uzdisaja Ispleo se zračni venac I digô se, uzvio se Oko glave pesnikove. Ali tu je veće bio Jedan venac, mnogo veći, Tako isto uzdisajni — Možda ga je Srpstvo celo Od

Zastava se u vis diže, Ali jedna samo Na njoj piše: „Srpstvo pada, Al’ mi ga ne damo! Oko hrama svetinje nam Biće bedem živi: Slozi našoj, žrtvi našoj Nek’ se svako divi!

Oštra zima, al’ joj blaga nega, Zima stere pokrivač od snega. Zima zbira oko ognja živa, Gde nas guslar pesmama dariva. A u školu čilo idu đaci, Da s’ pokažu na zimi junaci.

“ Tišina zastrepi, Oko nam zaslepi I razli se seta Kao miris tužna cveta S nekog lepšeg sveta. I ja slušah jako, Pa sve tiše, tiše I na

“ Ode starac. Nađe babu. Baba carica. Ona sedi za trpezom, — pir, blagovanje, A velmuže i boljari stoje oko nje Pa joj toče staro vino, ono zamorsko.

“ Gaga sina ćuši Pa mu reče: „Râno, Kad već u snu kradeš, Kradi što valjano!“ KO OKO ČEGA „Oko sveće leptir leće, Ljubav njemu ne da mira, A kad jutro osvanulo, Nit’ je sveće ni leptira.

“ Gaga sina ćuši Pa mu reče: „Râno, Kad već u snu kradeš, Kradi što valjano!“ KO OKO ČEGA „Oko sveće leptir leće, Ljubav njemu ne da mira, A kad jutro osvanulo, Nit’ je sveće ni leptira.

“ I ja lebdim oko flaše, Jer mi za njom srce vene; Doć’ će vreme, pa gle nema Ni flaše mi, pa ni mene — Samo sume neplaćene.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

FEMA: Propopo, Ančicken. Ti si služila kod noblesa, kako se sad nosi šal? Preko ruke ili oko vrata? ANČA: Preko ruke, milostiva gospoja. (Zabeleži.) FEMA: To je moj gust.

Moraš imati od paučine, i natrkačiti kraklje ili žirafe, kako bestraga zovu; oko vrata kulje i tarane; moraš naobručati glavu i sapeti ruke sa zlatni lanci, a to sve otkuda ćeš?

RUŽIČIĆ (Evici): Zdravstvuj cvjete ljubovi, orošeni strujom nimfa. Zefiri Amora oko tvoji persiju lete, i sjajnopune oči tvoje strjelu Kupidonu zatupljajut. (Oda gore-dole.

Ah, ja od radosti opet padam u nesvest, kad pomislim kako će oko mene moje komšinice puziti, kako će me nazivati milostivom gospojom filozoficom, a ja ću nji preko gledati, da pokažem

MITAR: Šta, ti ćeš me jošt isterati? A ne znaš li, nesrećo, kad nisi imala šta jesti, nego si se oko mene kao kučka šunjala?

MITAR: E, ako oćeš ti na to, to je moja žena od vas sviju najveća pomodarka, zašto ona nosi klepetušu oko vrata, a to je samo u Londonu običaj. FEMA (Sari): Može to biti, ma šere? SARA: Uj, žurnalu nema granice.

Poganije ženske, šta mislite vi šta je to moda? Jedan ima guke oko vrata, pa meto krogn da zakloni svoju bolest, a drugi to taki za modu uzimaju.

Miljković, Branko - PESME

skameni siva Ovde su svi prvi put mrtvi iza poslednjeg sunca O zašto smo tako sami i slabi i krti Dok se zemlja okreće oko svoje smrti negde ispod zemlje zri tišina zla Najzad sam dovoljno mrtav ništa me ne boli Drvo se naginje nad zaboravom

Lice bez očiju na pustome zidu biti. Crvene ptice pevaju u mome mesu. Crne ptice obleću oko moje glave. Neka mi čelo bude načeto u lesu gubom i kamenom ispod letnje trave, ako izgubim tvoje divno lice na ovoj

I to je sve što je ostalo od moga glasa. U tihom se cvetu neke vatre pale. Izgubljene u svetu varke mi oko snuju. O tužne noći preko sna mog pale! Nek nebo usni oganj i oluju! U tihom se cvetu neke vatre pale.

nedostojnog vetar obavije Kulo s vrhom van vremena na koju dišem Tesno je nebu u ptici ptici još više Moje izdvojeno oko van glave bdije.

I mada je supstancija tih zvezda oko glave nematerijalna, one pripadaju čovekovom prostoru. Ali to lice ostaje najbolji dokaz zelenoga sunca i viđenih

Ipak ništa nije izgubljeno, jer praznina je to čega nema. Ali ima nešto oko njegove glave što je čista lepota i neprevaziđena vrlina, a slično je praznini.

O, opija me vatra tako trezna Oko tvoje glave ko proleće! Ko tebe nije video taj ne zna Sebe, ko tebe ne vide taj neće Nikuda stići, jer beskrajan je

Pokloni svoju biljnu mudrost danu. Otvori put u reči, u riznicu golje. Oko zahodi sa suncem, ne srce. Osvanu Varka, rekavši: hajdemo u polje!

inspiracija za muzičku fotografiju praznine koja se penje slična praznim vodoskocima zvezdi crnoj ko sklopljeno oko hajdemo proste vode hajdemo to je mala šetnja do uvežbanim navikama šta njena zlatna ludost misao koja se

smo mi bolesni od zdravlja Od sunca kome je najbliža Naša rana nedostižna II O hladna vatro koja izgaraš Svud oko mene a dan ne stvaraš Ne znaju kuće gde odoše ljudi Nit pozna jutro one koje budi Al zna ih ponoć puna suncokreta Biljni

a osvetljavaš Slikama od juče, danas van vremena, U pustinju se pretvara svet koji spasavaš — Zalud ptice kruže oko tvog imena.

PESME MORAVA 1 Noć, još nisam bio izašao iz noći pune pravednosti i transcendentalnih munja a u mome duhu oko koga su se rojili zlatni insekti čula se zimska muzika što sanja slatke vrhove.

Krakov, Stanislav - KRILA

Muzika je svirala. Jedan plavi dečko, bez ratne spreme, radovao se što prolazi kroz grad u kome se smeje jedno oko Svetoga Sergija, i plaču anđeli na svili nad mrtvim telom Isusa od zlata. — Srbi, Srbi, odilaze na front.

Vojnici su bežali kao pomamljeni. Jurili su kroz vrbe, i skakali preko reke. Voda je izbijala uvis mlazevima oko njinih nogu. Kuršumi su jaukali kroz prestravljene vrbe na obali.

Ispod kamena su izmilele šarene zmije, i grejale se na pripeci. U klancu je još tutnjilo. Pisar Kazimir je obilazio oko šatora i šaputao posilnima: — Sveta krv čoveka proliva se nemilice... Čujete li? Grmi...

— Bože, Bože, kako je sve to strašno, — stresao se taj zgroženi junak. Oko njega je mnogo onih koji su noćas ubijali, no oni ne misle o tome, već žurno rade, i zveče alatom o kamen i otvrdlu

Samo se jedan budni deo drži čvrsto i uporno. Vatreni obruč se steže oko njih sve više. Oni se brane sve upornije. Dole ispod njih na ”Čepu”, slikar—kapetan sa čupavom bradom, ispravljen i gord

U moru se kupali oficiri iz depoa, prostitutke, grčki dečaci, — mornari se kupali goli oko svojih brodova, — samo Jevreji nisu ulazili u vodu. Vile kraj mora imale su svoja kupatila.

Vile kraj mora imale su svoja kupatila. Oficiri iz štabova većinom gojazni pukovnici, i tumači, kupali se oko mesta, gde se kupale ljubaznice albanskoga paše. Imale su bela, uranjena tela, i nosile nestašne kostime.

Nije on hteo u Bizertu. Ne zbog sumarena. Zbog njih je potporučnik iz trećeg poziva kome je kamen na putu izbio oko, utekao noću iz bolnice bez traga. Bio je saznao da je određen u prvi transport za Bizertu.

Nosio je samo crni zavoj na licu. Mija pak nije hteo nikakvih pokreta, promena. Sve je bilo tako mirno i belo oko njega, i dosadno, da je on na kraju zavoleo tu jednolikost i dosadu.

Šume su gorele na suncu. Nevidljive bube pevale su. Ranjenici su ječali, urlali ili izdisali. Oko krvave vate po zemlji mileli su mravi. Poljski su miševi cikali od zlobe. Mrtve su sklanjali u stranu.

Na nebu su zlokobno pevala dva aeroplana. U štabu na Čeganu sedeli su oficiri oko komandanta, koji je nudio konjakom samo još debelog artiljerijskog pukovnika, i svi gledali u karte.

Bar po izgledu. Uostalom svima je bilo podjednako. Oko sviju je sevalo, grmelo i jaukalo, i svi su isto umirali. Svi su ljudi mirisali na raskopanu zemlju i na sumpor.

Petrović, Rastko - AFRIKA

„Ne, ovo nije još vaš prvi dodir sa Afrikom. Dakar nije Afrika, zemlja oko Dakara nije zemlja Afrike. Još pre trideset godina tu je bilo samo dve–tri kuće.

Eno u dnu dvorišta žena gola, samo sa „panjom“ oko bedara da bi njim držala dete na plećima. Jednim drvenim maljem tuca proso u visokom drvenom avanu. Prva gola crnkinja.

More, koje je inače toliko precizno po svojim ivicama, meko je i gusto kao krem. Oko nas narodi i narodi delfina, koji se izbacuju iz vode, kratki, skoro beli.

Preko keja se vidi drugo široko platno vode obasjano jedva mladim mesecom. Velike priče oko pitanja kad će se šalupa vraćati.

Treba pokazati strancu da je on kao u svojoj kući i da nikome ne smeta. Ne žele da skinu svoje marame oko bedara dokle god ima više od jednog muškarca u sobi. Veliki progovori, diskusije. Izbacujemo dečake napolje.

ugalj; upadaju u snažno osvetljeni krug reflektorov, vrte se u njemu sa prepunim korpama i izleću kao u igri mušica oko svetiljki. Pučina 6,00 nad Ekvatorom.

Izdaleka ovi kupasti vrhovi uvijeni u meka isparenja, kao u oblake, izgledaju kao vulkani. Oko deset časova počinjemo ploviti sasvim blizu dugih blagih ostrva, odvojenih valjda samo trakama vode od glavnog kopna.

U svakoj pirozi je samo po jedan mladić opruženih nogu po njenom dnu, a samo jedan od njih, na sasvim nagom telu, ima oko vrata kragnu ol kaučuka i kravatu od karirane svile, koju ne želi da ukvasi skačući u more.

Uniformisani bolničari, baštovani, policajci, poštari itd. Ostali se zadovoljavaju da obaviju bedra maramom, i da oko grla stave evropsku kragnu koja ima taj šik što je ležerna, nezakopčana, u slobodnom okretanju oko šije.

bedra maramom, i da oko grla stave evropsku kragnu koja ima taj šik što je ležerna, nezakopčana, u slobodnom okretanju oko šije.

Park, ogroman vodoskok, čitav bazen. Pokazuju mi u urođeničkom kraju jednu drvenu kućicu, oko koje raste pet stabala: čokolada, banana, hleb drvo, kokos i jedno koje nosi divne crvene cvetove.

Uveče sumrak lagano i čarobno pada na obale Sijera Leone dok ih brod napušta. Silazeći u kabinu oko ponoći sretam Roberta, mornara Bretonca, koji mi pokazuje knjigu što je tek uzeo od gospođice N.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

(Počivka.) Radače, slušaj!... RADAK: Čujem, Stanoje! I čisto čitam tvoje bolove Iz one kapi što je u oko S krvavim umom mrko kanula.

(Zvera oko sebe.) Ha, dobro!... Eno ih!... Vidim ih još!... Pored onoga bora minuše, A malo dalje modre visove Koluti plavi

Samo ćut’, da ne opazi ovaj pogani Cincarin, što li je... Te se sad vrzem oko Dunava, kad uzmoram... znaš!... Pst!, neko kao da dolazi!... VUK (iza bine viče): Ovamote! Hej!...

A, vere mi, i tu nas goniše sve do mokroluških baruština... A posle prestaše... Tek oko Gorice ugledasmo dva-tri Turčina... (Porfirije dolazi i donosi čitavo breme drva.

Dok juče sa zorom štuče nekuda, a oko ićindije evo ga opet u grad sa nekakvim Mehmedom iz Arnautluka!... Ćerim gleda, pa tek vrti glavom...

Vele da je nekakvu curu baš samome veziru oteo. Al’ o tome drugi put!... Kakva je, Huso, ona baba što se oko vrata šunja?... Da je noću vidim bih od nje u svijet bježao!

(Glasno.) Pa, bako, bješe li mlad?... STANA: Mladić je još. (Briše suze.) Uzorit mladić, dičan, ugledan! Oko mu crno kô u sokola, A duga kosa sve do ramena Zagasit prisen daje obrazu, Te mu se lice sija snežinom, Baš kao

Da l’ zato samo da slušajući Gospodstva vašeg grozne ćefove, U jedu svome i očajanju Oko i uvo kune večito?... HASAN: I to je čuo: Tu pređe da si s živih Turaka Oružje sjajno dole skinuo, Noževe, puške,

HASAN (gleda za Glavašem): E, čuste l’ Stanoja? PRVI TURČIN: Silan, pa se još više sili! DRUGI TURČIN: Oko tebe, muselime, i kojekako. ’Ma pašu ne cijeni koliko svoga dorata! HASAN: Pa onda vele: „Pokorna raja!...

Stanoje gleda oko sebe. GLAVAŠ: Nje nema tu!... Gde je?... O, bože moj, Čudan je izgled moje kolibe! Crna kô nebo oko ponoći!

Stanoje gleda oko sebe. GLAVAŠ: Nje nema tu!... Gde je?... O, bože moj, Čudan je izgled moje kolibe! Crna kô nebo oko ponoći!

ŠESTA SCENA Pred Glavaševom kolibom Glavaš leži mrtav, a u zastavi vidi se kako koliba gori... Turci se skupili oko mrtva Stanoja, s golim noževima. PRVI TURČIN: Moja je glava! Ja ću je mojim nožem srubiti!

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Kad sam sinoć oko 11 časova u veče otišao đeneralu Černjajevu na raport, zatekoh ga svučena gde leška u krevetu, a do njega mali stočić a

000 ljudi, a u isto vreme krene se i Sulejman od Pandirala takođe sa 8.000 boraca. Borba oko Gramade i Derventa trajala je tri dana i Hrvatović najposle bi prinuđen da se povlači naglo Knjaževcu, jer mu je

Naslon Hrvatovićevih položaja pred Banjom bio je Aleksinac, oko 30 kilometara udaljen od Banje i svezan s njom dosta dobrim putem.

Osam bataljona siđoše u dugim redovima sa svojih logorišta sa visova oko šančeva, postrojiše ce na drumu i odmarširaše Aleksincu.

Otac prota opipa se pri tom po svome crvenom pojacy koji ce ugledno vio oko gojaznog, okruglog trbuščića. U tome baš popesmo se na jedan brežuljak i naš kočijaš tek najedanput vikny preneraženo:

vrh toga prtljaga sede čoporići male dečice, šćućurili jedno uz drugo svoje male glavice pa radoznalo glede šta se to oko njih sve, zbiva, ne pojimajući zašto je cve to, zašto ih je prestravljena mati onako brzo pokupila, potrpala na kola, pa

Izgibe narod, izgibe, izgibe. Jedni zašli, gospodine, te pale celo i seku što ufate, a drugi se nanizali oko sela kao čavke, pa koj navre da bega iz selo, oni ga, ete, fanu (uhvate) i jala glava dol.

ili kolonu, pa za po časa opet napusti to mesto, savije u levo, u desno ili napred, pa opet otvori vatru na naše. Oko dva i po časa posle podne Turci izmeniše svoj streljački lanac, uvedoše u borbu odmorne trupe i njin se lanac odmah

Za lancem se primicala i artiljerija, starajući se da se što bliže prikuči našim položajima. Naši se behu pribrali oko tešičkih šančeva i odatle su se branili.

Zatim oficir brzo odjuri drumom put Žitkovca, a Komarov se vrati k nama. Borba oko Tešice jednako je trajala; ranjenici su jednako prolazili.

Malo posle prestade borba oko Tešice i naša ce vojska povuče. I to je još sreća! Puškaranje ce postepeno prekide. Ovda onda puckaralo ce još pogdegde

! Neka nam dobra cpeća bude na pomoći, ali ovo ne sluti na dobro. Oko 6 časova u veče vratim se u Aleksinac. Štab se već bio vratio.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

XI „Aj, pusti me da odletim — Mio mi je let. — Da obiđem, da posetim Tvoj rumeni cvet. Da ja vidim oko cveta Kako trepće maj.“ Tako mi je prošaptao Jedan uzdisaj.

Na glavi ti venac od pomenka Mile grudi bela ruža čuva, Oko pasa plavičasta sasa, Povrh srca stručak miloduva. Začudih se, otkud tol’ko cveća, Ceo vrt se preselio amo!

Zora će nas brzo sa nje stresti, Al’ će ostat’ ispod cveća, bilja, Lepše cveće, duša tvoje duše, Čisto milje oko tvoga milja.

HHHІV Imam pesme, ako nemam zlaga, Pesme-biser dragoj oko vraga, Sitne, male, nek joj bolje liče, Nek ih više, nek se više diče.

Saviće se biser oko zlaga, Saviće se triput oko vrata, Što preteče, nek u nedra teče Što ostane, nek u nedra pane...

Saviće se biser oko zlaga, Saviće se triput oko vrata, Što preteče, nek u nedra teče Što ostane, nek u nedra pane...

XL Hoće da se i nasmeju, Što na tebi nema zlata; Niko ne zna tajni biser, Što ga nosiš oko vrata. Kad si rekla, biser da je... Ova rečca, ova mila, Ona me je u najveće Sinje more pretvorila.

Ova rečca, ova mila, Ona me je u najveće Sinje more pretvorila. Pa te more grli, ljubi, Pa se more plimom diže, Oko toga bela vratalj Sav će biser da naniže.

XLІ A našto moje pesme, Zar one trebaju, Kad oko mene sami Poljupci pevaju! Kad tako malo stvorče. Poljubac, pevat’ zna, A kako ću da ćutim, Zar motu da ćutim ja?

na grudi, I niko nema ni reči, ni glasa, Niko s’ ne usudi Dotaknut se krila tog sna, il’ jave, Zatalasat’ vazduh oko mrtve glave.

Oh, kako će na te glase Crna guja jada moga Upiti se, stegnuti se Oko srca ranjenoga! Pa će možda smrtnim stegom Razdrobiti svu tegotu, — Vi’š, kako su lepi nadi, Što me drže u životu!

Što te ljubi, što te pazi, Oko tebe brižno leti, Otruje te, Bože sveti, Al’ ti ne da još umreti! A kad zaspiš, ona šapće: „Spavaj, spavaj, žrtvo

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

TREĆA KAPIJA SLOBODE OTVORENA — Dok su se na Kajmakčalanu vodile ove krvave borbe, mi, četnici, nalazili smo se oko Lerina... — Molim! — upade kapetan Radojčić. — Sad stupate na scenu vi? — Da. — Onda da izvučem kratak zaključak.

— I kad me ti malopre zapita kako izgleda Kajmakčalan, otkuda sam mogao da znam. Visoko do neba! Oko ponoći začu se brza puščana paljba. To je, ljudi, vrilo. Nikad kraja...

Pred našim očima, preko Čegaljskih planina, ukazuje se ravnica, i u njoj mirno, plavo Ostrovsko jezero. Kao oko... A nad nama se razleže prasak pušaka. Malo niže puše se kazani. Okolo vojska leži kao snoplje.

Zastali smo da vidimo gde li je zaklon komandanta pešačkog bataljona. Mora biti negde tu oko nas... Okrenuo sam se slučajno. Ostrovsko jezero... a još dalje ravnica, nad kojom lebdi prašina. Trgao sam se.

„Hvala vam, braćo!“ — uzvikuje razdragani komandant, kao da smo mi došli po našoj ličnoj volji da mu pomognemo. Oko podne vratili smo se kod svojih četa. Na vrhu se razlama bugarska artiljerija.

Pri vrhu poče vetar da duva. „Evo smo!“ — šapnu neko. I stroj kao po komandi polete. Nešto je pištalo oko mojih ušiju, i ja se najzad sapletoh. Pao sam u neku rupu.

— Pa ovde, bre, sve sam kamen! — veli jedan. Tada mi je tek bilo jasno. Zemlja zdravica je ovde oko pola metra dubine, a dole je kamenita podloga.

Grozno su izmrcvareni. Raščistili smo te zaklone. Oko podne stigoše i dva francuska oficira da vide može li biti šta od topova.

Bilo je teško posmatrati. Kukali su, grešnici, ali im ništa nije vredelo. Oko podne utiša se artiljerijska vatra. Ležao sam u rovu. Sunce me obliva zracima i kao da me nečije ruke omađijavaju.

A ovi su preko telefona sigurno zakukali, te oko podne prestadoše sa gađanjem. Koliko sam mogao videti kroz puškarnicu, ceo plato bio je pokriven leševima naših i

— zapitkuje Mišić. — Imao sam. Ali ja sam bio najbliži komandantu. — More, šta se natežete oko toga — nervira se Radojčić. — Zvao ga čovek, pa kvit. Šta vam je naredio?

Mislio sam šta da radim... Posmatrao sam kroz puškarnicu. Vidi se da je ranije oko tih žica bila velika borba, jer je među žicama ležalo nekoliko mrtvih vojnika, naših i bugarskih.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Govorili su njime, pisali, kraj svega, pravi, jedini naši tadašnji pesnici. Nataložilo se, prvo oko osećanja i misli izrečenih u tim starim tekstovima, pa onda nekako i u rečima samim — kojima muzikalnost niko osporiti

Potoke već ot suza lijet oko moje, jerbo srce žalosti ispuštana svoje: iznemogla snaga sva, pun je svak žalosti, jer sam se ja lišila moje sve

Pita l' tebe tko za mnje: „Znaš li ono tko je?“ — „Dosad“ reci, „nije g' vid'lo oko moje; Neverno, čula sam, njegovo je srce.

Frizur nosi holandijski, kada šeta, igra poljski. Za njom skupa svila šušti, oko grla sva se zlati. Lepo harfu znade biti, nuz to lepše jošt pevati: K'o slavujak na grančici kad popeva milosnici; Ni

harfu znade biti, nuz to lepše jošt pevati: K'o slavujak na grančici kad popeva milosnici; Ni kumrija ne mož' lepše oko malog svog kad laže.

Iglicama igra — tokorse plete, Tri milosnika oko nje lete; Trči, hodi, izviruje kud ko prolazi, Raspituje koji kojoj, kade dolazi, Sad želi, sad ljubi, a sad omrazi.

mene, evo, ja sam naše jelo, davno je smert moje zaslužilo telo; Zaslužilo da ga ljute zmije piju i da se kao loza oko njega viju; Zaslužilo da ga grozna vatra pali, da ga peče tjaško, al' da ga ne spali; Zaslužilo telo da sad zjelo

burja duše, sn'jeg u oči sipa, U domove zaviruje, po tavani đipa, Ljude za pešč juri, miše pod ognjište, Deca oko oca i matere vrište. Pes ne dira mačku, maca mišu gladi, Iz serca im zvjerstvo ljuta zima vadi.

Ja se iz' sna tergoh, serce vo mnje dahti, Oko ne smje na pendžer, kto jest tu da čvahti. Ja u sebi mislih: — Vala, evo bede!

Naposljedok vidjeh da nikogo nema, Son mja zovet spati, i oko mi drema. Ja, ostaviv sablju, u postelju legoh, Videći da nemam bojati se čego...

“ Miloš često zamiče svojim crnim brkom, A nožica za nogom poskakuje trkom; Perjanice sve lete momkom oko glave, Momke okom streljaju lepotice plave; Gledaj kako svirac duvajući crveni, U lepota cveće na grudi se

—, K'o na čudo, il' od straha nekakva tu lica. Dovrebam se, pronre oko, — šta da ti sad kažem? Kako l' da ti, što nemožno, slovami izlažem!

Jakšić, Đura - JELISAVETA

— Ali ne taku, o gospodaru! Sve što je u snu oko videlo, To beše pusto, nemo, divije — Nigde kolibe, nigde plamena, Nigde klisure, nigde kamena, Sve se u sinje more

Ne bješe se lijepo ni razdanilo — još je i mjesec pomogâ suncu sjat — kad se boj zače; i krvavo je trajâ, hej do oko doručkovišta, a niko ti ne umjede reć na čijoj je bandi veća pogibija...

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

— Svanulo već! — protegnu se Lujo, protra oči i pogleda oko sebe. — Jabo, bate, što me nijesi probudio? Jablan je rano, vrlo rano ustao i dobro se napasao.

Čuva ri hajkaju! Strašila na ogradama oko kukuruza lepršaju se. Sermija se izgoni na pašu. Vika, dovikivanje na sve strane. Lujo ide zamišljeno za Jablanom.

Lujo ide zamišljeno za Jablanom. Udubio se u misli — ne čuje on te galame, tog života koji se oko njega širi. On misli o Jablanu i mejdanu. Vrcnu se, kao da se nešto dosjeti.

Torovi prekrili pola polja, a staje se okupile oko jednog zaravnjaka kao mala kasaba. Glas se Reljin širio. „Šta toliko teslaišeš!

a za njima bi ponosito jahao na brnjašu Relja, obučen u modri koporan i crvene, skerletne čakšire, sa crvenim šalom oko glave i krupnim, srebrnim tokama i ilikama na prsima, pod punim pusatom.

blečalo blago, torske su ljese bolno, kao da cvile, škripjele, čobani su snivali nemile i čudesne snove, a psi su oko torova nekako tužno, pretužno urlikali i zavijali kao gladni kurjaci usred zime na planini.

Zar nije tako, brate Krstane? — Tako je, brate, tako... I blentavi je Krstan i dalje nešto mumlao. pretresao, a oko njeg' se dizao i lomio grozan i jeziv jauk i lelek.

Onda bi se na jednom trgao, zanio, podbočio bi rukama slabine, okrenuo bi se prema torovima, oko kojih se razlijegaše jeziva piska orlova i studeno graktanje vrana i gavranova, pa bi kao upola jauknuo: — O vi crni

Najviše je čamio u kući i oko kuće, i vrlo je rijetko izlazio među svijet, koji gledaše u nj kao u neko čudo i strašilo.

Povrh njihovih glava šuštao je i meko lepršao snijeg koji je piskavo škripio pod nogama, a oko njih je kao bolno čamila jezivo bijela zimska noć, bez glasa i daha.

— Da — jedva čujno i s naprezanjem odgovori Vujo. Relja skide šal, strese snijeg s njega, i omotaga čvrsto malom Vuji oko glave i ušiju. — Utopli se malo, po Bogu brate, jer sve mi se čini da se sprema velika mećava...

do njihovo kratko, iznemoglo disanje, i ono lagano, drhtavo izumiranje vjetrovo što treperi i klizi po sniježnoj bjelini oko njih. — Moremo li, Vujo? — viknuo bi starac poslije odmaranja, stežući čvršće privuzu u rukama. — Moremo, moremo!

Bojić, Milutin - PESME

Pustoš bez iskre svetlosti što plama Svud oko nas je, a nama se čini Istine zublja da gori u nama I da nas vodi nebeskoj visini.

Nek' moja sreća sanja i na laži. Više je volim no nauke vaše: I ludu mladost moje oko traži, A najmudriji grobari ga plaše. U duge, kišne i jesenje noći Kraj razrušenih gledam žrtvenika.

Od strasti su moja usahnula rebra. A danas mi oči ustreptaše besom I zazvoni duša ko harfa od srebra. Tvoje oko prosu drhtaj mojim mesom.

Kô uzdrhtalo lišće tobom kruže Seni dedova sa časnim putirom, Dok oko tebe jesen veje mirom I sa padina sveža groblja tuže.

Zrače, željan sam tvoga zagrljaja, Jer dršćeš prepun purpurnoga praha, Mirisa njenog osmeha i daha, Sav oko mene hoću da se sviješ.

Čuj, tutnji, žuri svom cilju sve daljem, Tisuć mirisa u zagrljaj zbira I rastura ih stazama svemira. Nek nađe tvoje oko koje spava! I nek tvoj lepi lik mu tutanj smiri, Da stane, da te pomiluje meko I da othuji daleko, daleko.

I nek tvoj lepi lik mu tutanj smiri, Da stane, da te pomiluje meko I da othuji daleko, daleko. I dok se tvoje oko tiho širi I oko tebe niz mirisa plete, Da čuješ moju dušu punu sete.

I dok se tvoje oko tiho širi I oko tebe niz mirisa plete, Da čuješ moju dušu punu sete. XXIII Čitave noći sažižu me, peku Negdašnji snovi proživele

I žudim kosu tvoju tako meku. A čežnje moje, sve dublje, sve veće, Očajna neman crnom kosom sreće A oko grli pučinu daleku. I sve je pusto u okolu celom I raskoš boja zvoni mi opelom Kô sjajni prolog neke patnje grozne.

A sad je tužno svud kud oko trene. O, jadni moji ljiljani i lale, Nemamo sunca. Treba da se vene. XXIX Hodite opet, moje noći mile, Noći

Tad ćeš osetiti kako se talasa U tvom srcu ljubav spržena očajno I moje ćeš oko koje slava greje Osetiti kako ponosno se smeje. Pojmićeš, no dockan, šta ostaje trajno.

Oproštaj će doći i za te, no kasno Doći će u jesen tvog palog života, Kad izbledi mladost, potamni lepota I utrne oko vatreno i strasno.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

SVI (sem g. Žike): A-a-a?!! JEROTIJE (zbunjen): Ama... sumnjivo lice? ALEKSA: Onaj što ga tražimo! (Svi se okupljaju oko njega.) JEROTIJE (imitira ga): „Onaj što ga tražimo!” „Onaj što ga tražimo!”...

Već sam i zaboravio za tebe. Daj ovamo! (Uzima krpu i obavija je sebi oko glave.) MILADIN (nastavlja kazivanje): Pa taj Josif, iz sela Trbušnice, uvraća tako češće kod mene u dućan...

MILADIN: Uh, zasvrbe me, do srca me zasvrbe! ŽIKA: Eh, pa i ti! Nije ti valjda s te strane oko. Šala, brate. Znaš kako je, činovnici se šale između sebe, a ti opet... Sedi, sedi sad slobodno!

) XXIII ŽIKA, MILADIN ŽIKA (ostavši sam, hukne i seda na svoju stolicu. Nađe odnekud onu krpu koju je ranije držao oko glave, pipa je, pa kad vidi da je još vlažna, metne je na čelo; zatim nasloni glavu na obe ruke).

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Svrha tih spisa zahtevala je da oni budu savršeno jasni svakome, kako bi se izbegli nesigurnost i sporovi oko tumačenja.

Često se događalo i da se reč ili oblik iz crkvenog jezika unese u kontekst narodnog jezika. Oko 1400. godine pravopisna norma u srpskim knjigama znatno je izmenjena u težnji da se arhaizira i približi grčkim uzorima.

Proglašen je hrvatski književni jezik kao poseban entitet, a rasprave oko toga poslužile su za psihološku pripremu političkog odvajanja.

srpski svetac jeste zetski knez Vladimir, idealan hrišćanski vladar, koji nepravedno strada u dinastičkim borbama oko vlasti (1016).

Zapovest takvog oca sinovima da se ne sukobljavaju oko prestola i vlasti, već da žive u bratskoj ljubavi i slozi, deluje kao proročanski zavet, te stoga završna scena, u

štiti svoju državu, koju je i za života branio, ali i svoga izabranika, sina Stefana, podržavajući ga tako u borbama oko prestola.

Među njima je Grigorije Camblak, koji za vreme svog kratkog boravka u Dečanima piše Život Stefana Dečanskog (oko 1405) kao velikomučenika, potpuno u tradiciji bugarske Trnovske škole, u strogo hagiografskom maniru kakav u Srbiji

godine, oko koje se koncentrišu "male teme" i sklopovi motiva u korelaciji s njom ali i u međusobnoj, uzajamnoj vezi.

v. - oko 1747), koji je pisao uporedo i stari, srpskoslovenskim, i narodnim jezikom. On je vrstan znalac srpskog jezika, istinsk

pesme rodoljubivo prigrlila, Vukov narodni jezik činio se većini primitivan i nedovoljan za najviše kulturne potrebe. Oko osnovnih pitanja jezika i književnosti između pisaca iz te sredine i Vuka Karadžića vodio se u toku nekoliko decenija

Sintetičan po svojim zahvatima u tradiciju, Gorski vijenac je takav i po svojim umetničkim osobinama. Oko jednog događaja nevelikih razmera Njegoš je prikazao čitavu crnogorsku istoriju, opevao slavne događaje iz prošlosti,

Pisao je lako i brzo i nikada se nije posebno trudio oko forme i izraza. Otuda kod njega ima dosta aljkavosti i nemara, ali nema monotonije.

Jakšić, Đura - PESME

1875. KARAULA NA VUČJOJ POLjANI Nasred kule karaule, Oko vatre na ognjištu Stražari se iskupiše... Vatra gori, plamen liže I po tamni duvarovi Gorostasne senke diže, Kô da

Čelo mu je bez oblaka, Mudro oko puno plama, Gleda decu crnog mraka, Gleda četu pustinjaka U tim crnim mantijama...

Nastasijević, Momčilo - PESME

Starog modrokrvi naruči starac vina i devojku. O, trikrat suva bi listala grana, trikrat bi oko trulog panja namotalo leta, koliko vinu i njoj. I samo i samo smežurava ruka o dojku.

POGLED 1 Pogled je — gine oko. Nesitom utol mrenje. Nestati — to moj put. I mesec samrtno kad žut, táme to zemljom vrenje — bubri u dojke, ljubi

3 Tajna to tajni, za dalju nekud menu otvori vid. I obnevidi oko, gde progledala duša neproboja kroz tvrdi prostreli zid.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

u bašti, i mati mu unutra opkoljena belinom rublja, odudarajući od tamnog crvenila po sobi prostrtih ćilima, jastuka, i oko njih cela kuća, i okolni zidovi, a tako su izgledale i susedne kuće, tako ulica, tako iza njih čaršija iz koje se čuo

sama, samo s jednim rođakom, i, kako pričaju, preobučena u muško odelo prešla granicu, otišla u svoje rodno mesto tamo oko Peći i Vučitrna i sva imanja rasproda, donese novac i plati. Ostatak novaca zakopala u podrumu. I tako sve spasla.

Malo pogrbljena. Zabrađena zatvorene boje šamijom da joj jače odskače i beli joj se vezena oko vrata bela maramica. Suva, pametna, stroga lica; očiju uvek jako, jasno otvorenih, uzdignutih, malo nabranih.

Suva, pametna, stroga lica; očiju uvek jako, jasno otvorenih, uzdignutih, malo nabranih. Uvek u poslu i to sve oko kuće, tamo po gornjem boju, sobama, odajama.

A naročito je to mnogo značilo za mater i njene, njihnu kuću, koja gore, oko sahat-kule, istina je bila dosta imućna, ali one odavno ostale bez matere, ona i sestre joj, i cela kuća bez domaćice

Još tromija govora. Obučen navek gotovo u nove čakšire, opasan pojasom i u mintanu koji mu je bio tesan. Naročito oko široka mu i kratka vrata.

i odmereno rču od srećna zadovoljna sna, ne brinući se ni o čemu, ne osećajući nikakve brige, misli do jedino osećajući oko sebe ututkanost, suvotu prostrane sobe, mekotu i toplotu postelje i napolju široku beskrajnu, do na kraj sveta toplu noć.

Sem na pratnji, prilikom sahrane, a više nikad. u modrini zore, gotovo u mrak budio bi se. Oko njega po sobi već su bile prazne postelje matere, tetke, strine.

Ne toliko da mater i njih teše, koliko da pomažu pri gotovljenju jela, spremanju za na groblje. Njihne postelje oko Mladena nazirale su se, belile prazne, sa usturenim jorganima. Iz kujne dolazila je svetlost sveće i sa ognjišta.

Iznosi one grede, poluge gvožđa i sve što stoji ispred dućana, oko ulaza. Mladen, pomažući sluzi, gleda kako on sve ređa: svaku stvar na njeno isto mesto namešta, veša, dok dućan ne

Navlačio bi jorgan na glavu, ugurivao oko matere drhteći od straha, jer je znao, bio siguran, da baba pored bola, tuge za ocem, još i zato tako cele noći sedi:

I čim bi tu naišao, znao je da je sad već tamo oko razgrejanog mangala, u ćurku, sa brojanicama, sam glavom hadži Zafir.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Bela loza, pavit, pavitina, V. Šulek, Rad, 39, 16. u Šuleka (Imenіk) 33 naziva. Vezuju je oko sebe, i govore basmu, žene koje žele da imaju dece (ZNŽOJS, 7, 1902, 179). Cvetom se kade od uroka, plača i strave (S.

pa ga pitali šta je lijek od metilja, on im je kazao: kad polipšu sve ovce do jedne, onda onu pošljednju treba obnijeti oko tora, pa više ni jedna neće lipsati osim nje«, Vuk, Rječn., ѕ. v. metilj). B. l.

pokladama svi se mažu ‹njime› ili ga jedu, od veštica (ZNŽOJS, 7, 139; 23, 315); pred spavanje za preporuku (je› metnuti oko vrata venac b. l., takođe od veštica (ZNŽOJS, 6, 300); božićni b. l.

l. (SEZ, 19, 101), ili mu se veša oko vrata (SEZ, 17, 73; 19, 95), ili se natakne na vreteno i obesi uz verige (da brani novorođenče od veštica, ŽSS, 194,

O Đurđevdanu meće se b. l. u torbu sa semenjem koje se, u apotropajskom cilju, sipa oko tora (SEZ, 19, 51). Od veštica i svakog zlog dihanija uopšte mažu se i deca i odrasli b. l.

Njime se detetu mažu ona mesta za koja se misli da ih siše mora (Begović, 163). Teletu se b. l. veša oko vrata, od uroka (SEZ, 14, 338). B. l.

Lečenje se obično vrši uz magične radnje i po naročitim magičnim propisima. B. l. se baje oko bolesnog mesta (ŽSS, 329). Koga hvata groznica, ispeče pre sunca glavicu b. l.

U okolini Ćustendila nalazi se crkva Spasovica, oko koje ima mnogo božura: za taj b. priča se da je ponikao iz pomešane krvi Srba i Bugara, koji su se nekada tu sukobili

»Te sarani dvoje dece svoje: Na Momiru zelen bor nikao, Na Grozdani vinova lozica; Savila se loza oko bora«... Vuk, Pjesme, II, 29, 390 idd. Upor.

Prvoga dana kod njega se drži sabor, koji kulminira u obedu, pri kome mesto u začelju zauzima bor; oko bora izvode se i viteške igre, i igra kolo, pevajući pesmu (svakako obrednu) u kojoj se apostrofira b.

Garom od b. pravi se novorođenčetu krst na čelu, kao utuk od babica (SEZ, 45, 1930, 42; 184); ili mu se b. meće oko glave (»da bi spavalo«, SEZ, 16, 1910, 171). Tkanice kojima svekrva opasuje novu mladu, na tri mesta zakićene su b.

B. se baje oko bolesnog mesta (ŽSS, 329; SEZ, 16, 275); čisti se prilikom vračanja, voda (SEZ, 17, 1911, 578); prilikom setve meće se

Ćipiko, Ivo - Pauci

— i pokaza na čovjeka sitne glave, s perčinom, mokra sa poderanim gunjcem, koji se još odjutros vrti oko banka i za sobom ostavlja trag blatnih popriječanih opanaka.

ležahu: baruta, da pucnjavom proslavi Božić, i zdravih jabuka, da njima daruje koju lepu djevojku na kojoj mu u kolu oko zapne. Odumio je ovoga Božića povesti iz kola prvu koja mu se svidi. A nekako dosada bio je teške sreće.

Lani, ugrejan vinom i zabreklom momačkom snagom, upade mu u kolu u oko jedna hrišćanka, koju tada bijaše prvi put vidio, ali je po čuvenju poznavaše.

Pade mu oko na njegovu torbu: prazna je; iz nje ne viri ni božićna svijeća ni bakalarev široki rep. Preteče ga, a zanesen svojim

Gdje će je utrošiti? Želi svim srcem da se razgali. Oko podne dođe u pohode božićni polaznik, hrišćanin Vojkan Vujić, čestita i želi sreću i blagoslov kući, blagu, polju i

—Hoćeš? —Hoću, Prečiste mi djevice! Časom ćute, osluškuju ispod kabanice svoj ispremješani, topli dah. A oko njih sve ćuti, samo vječita rijeka šumi ...

Nad sve, dokle oko dopire, pala je duboka, snježana, zimnja noć, čista, bijela, neoskvrnuta kao Prečista djevica! ...

svojom sivom svjetlošću; sunce još oklijeva, premda visovi planine već se obojadisaše ružičastom bistrom bojom. Oko njih leži satrven, pogažen snijeg, i lijepo se vidi trag njihovih noćašnjih stopa.

—Volila bih da nam je novi snijeg zameo trag — veli Božica, kao poplašeno gledajući oko seba pogaženi prljavi snijeg. — Ne budali!

—I čuo sam: „Radi” , — prihvati Ždrale. Pokriše bolesnika po glavi i s pomnjom skupiše kabanicu oko njega, pa se nadniješe nad vatru. — Još jednu čašu za dobra puta! — nudi ih Ilija i nalije.

Odnijeće me vrag ali neka, — parbaćemo se. — Za parbu treba novaca, — opazi stari, motajući peškir oko glave. — Ima novaca, djede!

Gleda na svoj šumski odgojak: oko kolibe, kako lijepo napreduje. Bujan je i zelen, a otac veli da se sjeća kad je tu golet bila.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Ipak sam otišao jer su proklete muve bile nesnošljive; zujale su mi oko nosa kao oko kakve crknute mačke. Doroteja sam zatekao na kupanju.

Ipak sam otišao jer su proklete muve bile nesnošljive; zujale su mi oko nosa kao oko kakve crknute mačke. Doroteja sam zatekao na kupanju.

Voleo bih da još koji put prošetam livadama oko Morave, ćuvicima Dilja i proplancima Gradine. Da li mnogo ištem od tebe, Gospode? Dimitrije Nisam ga omrzao.

Nedeljne službe obavljaju se u praznoj crkvi. Prohor je lukav. Tačno pogađa ono oko čega se i Makrije dvoumi: da li manastir da pretvori u stecište kužnih i ubogaljenih, ili će to ostati hram odakle se

Jedan obesni deran među njima setio se zgodne ujdurme. Razlupali su oko pećine ptičija jaja, pokidali ptićima glave i njihova majušna tela zatrpali lišćem.

Kolebam se oko jedne stvari: da li da mu kažem sve ono što sam doznao o vlastelinu. Iguman misli da samo on zna. Prostodušni starac.

Kako dođe, odmah se užurba oko Lauševe rane, gviri u nju, petlja nešto s krpama i travama. Kao da, sem rane, na svetu ničega nema.

Da li sam kriv, Gospode, što su mi ljudi, koji su oko mene, zagorčali sav moj kukavni život, što sam usamljen kao kurjak, izvrgnut poruzi, star i razjedan svakojakim

Obreo se on tako jednoga dana pred Laušem. Okolišio je najpre kao mačka oko vrele kaše, kurvinski se oko njega okretao nekoliko dana, dok mu nije izdaleka stavio do znanja kako je on eto i od toga

Obreo se on tako jednoga dana pred Laušem. Okolišio je najpre kao mačka oko vrele kaše, kurvinski se oko njega okretao nekoliko dana, dok mu nije izdaleka stavio do znanja kako je on eto i od toga vešt, te zna da vrati

Lauš je neko vreme stajao kao opčinjen, dok mu Janja nije prišla i počela da se uvija oko njega, milujući ga nežnim, veštim pokretima ruku. Bože kakav je to bio prizor! Dok sam to gledao, svršio sam dva puta.

prevare nekog mesnog oružara, kojem je ćerku lečio od žutice na gaj način što ju je po ciči zimi terao da trči naga oko kuće, posle čega je jadna devojka umrla od nazeba. Izgleda da su mu zbog toga odsekli i nos.

Ilić, Vojislav J. - PESME

Gle, majska ruža oko nas Čarobno, slatko miri; Nad njome tihi, sanjiv kras Proletnja nojca širi; Pod njome slavuj, mili drug, u suton peva

Udar sudbine obišô me nije, Iz groba zaman dozivljem te ja; Jesenji vetar u lice me bije, Priroda ćuti oko mene sva Ćuti, i život goni svojim redom, Ne vidi tugu, ne razume jad, Ni vrele suze po licu mi bledom, Ni smrću

On raznosi slatki miris i leluja kose tvoje, A ti spavaš, slatko sanjaš, moja ružo, cveće moje! Oko mene nikog nema, niti čujem živa java, Nebo ćuti, zemlja ćuti, sve spokojno, mirno spava.

Da, mi smo već stigli tamo. Oko nas mladost je bujna, Pod nama ruine stoje, odlomci vremena davni'; Nad njima bokori šušte i ruža miriše rujna Već

Kako si čupava strašno! Ah, tvoje usnice rujne I strasno, vatreno oko, i grudi sveže i bujne, Vesele oko moje. Dodaj mi zlatni pehar.

Kako si čupava strašno! Ah, tvoje usnice rujne I strasno, vatreno oko, i grudi sveže i bujne, Vesele oko moje. Dodaj mi zlatni pehar.

Kroz tamu večeri blede Dugačke i svetle senke po zidu čudno se viju, A oko ognjišta sniskog ozebla dečica sede. Deda uzeo lulu i s pažnjom o dlan je bije, Pa ispod pojasa vadi listove duvana

“ (ŠTEKĆE LISICA GLADNA...) Štekće lisica gladna i vihor poljanom duše, A oko pojata selskih sa rikom oblaze vuci; U selskoj čađavoj krčmi svirka se i pesma čuje, I jednoliko, sitno hore se njihovi

dan S Algavre prohladni vetar leluja njezine grane, I ona sneva san: Pod njenim korenom slatkim pustinjski istočnik Šumi Oko nje peščano more i žubor kladenca čista, Poklonik prolazi tuda i struju ledenu pije, I džigit npoleće s konjem, i beli

gde memla caruje prava, Sin žalosnoga krpe na crnim ritama spava, I sanja sutrašnji praznik: kô lica anđelski čista Oko Isusa Hrista Mnoga se skupila deca.

Kleon Sve je samo simbol što ti vidi oko, Sve što dušu tvoju i vedri i mrači. Simbol je i zemlja, i nebo visoko, A suština ono što on sobom znači.

Vali bruje... No nad hukom rečnom, Što s grmljavom oko njega stiže, Sam Babakaj sumorno se diže Mračni borac na bojištu večnom. 1892.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Pođimo njome gore. Ona je blagoga nagiba, i po njoj se lako korača. Savijajući se oko njenih bokova, rampa se obavila oko kule kao bršljan oko stabla.

Pođimo njome gore. Ona je blagoga nagiba, i po njoj se lako korača. Savijajući se oko njenih bokova, rampa se obavila oko kule kao bršljan oko stabla. Mi se penjemo brzim korakom tom zavijenom rampom, i evo nas na vrhu kule. No, šta je ovo?

Ona je blagoga nagiba, i po njoj se lako korača. Savijajući se oko njenih bokova, rampa se obavila oko kule kao bršljan oko stabla. Mi se penjemo brzim korakom tom zavijenom rampom, i evo nas na vrhu kule. No, šta je ovo?

I ona je kvadratne osnove, i oko nje se obavija rampa istoga blagog nagiba. Zato je ova kula nešto niža od donje. Gledajući njenu gornju ivicu, vidim da je

Te nam zvezde izgledaju kao prikovane na nebeskom svodu i ocrtavaju na njemu različite figure, tako da ih oko samo od sebe vezuje u skupove ili jata.

Prateći to kretanje iz noći u noć, iz godine u godinu, oni su uvideli da se celo nebo obrće oko jedne ose, koja prolazi kroz stajalište posmatrača i kroz jednu tačku na nebu koja jedino izgleda nepomična.

da je to obrtanje zvezdanoga neba, koje se naučno zove dnevnim kretanjem neba, samo prividno i posledica rotacije Zemlje oko njene ose.

Isto tako i bubamari koja sedi na točku preslice izgleda da se ceo svet oko nje okreće, a da miruju samo ona i taj točak i svi oni predmeti koji stoje u produženju osovine točka.

Mi danas znamo da se sve te planete kreću oko Sunca, oko koga i naša Zemlja optrčava, pa iz toga stvarnoga njihovog kretanja sleduje ono prividno koje nam se na nebu

Mi danas znamo da se sve te planete kreću oko Sunca, oko koga i naša Zemlja optrčava, pa iz toga stvarnoga njihovog kretanja sleduje ono prividno koje nam se na nebu ocrtava.

Sunčeve porodice toliko udaljene, da se ni njihovo vlastito kretanje, ni ono prividno koje sleduje usled obilaženja Zemlje oko Sunca, ne može okom zapaziti.

Mi danas znamo da on obigrava oko Zemlje, a da su njegove mene posledice njegovog osvetlenja Sunčevom svetlošću. Najsjajnija pojava na nebu je Sunce; no,

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

priželjkuje božji gnev koji će poboljšati njegovu materijalnu situaciju (da „boga“ rastera crne hale koje se otimaju oko dukata, gurne nogom sto i prospe dukate na zemlju).

Ti joj lice belo Vide i rumeno, I još viti telo I to oko njeno. Oči joj veljau Da menena čeka, I da je u strau Za mene daleka.

– Kada me kakva nevolja goni, Te oko moje suzica roni; Il' teška bolja kada me svlada, Da mi sav život u muci strada; Uzdišuć jako po tisuć krati'; Zovem te

A kraj sobe oblačići To su jata đavolova. Pa se krve crne hale Oko zvezda – suha zlata, Oko starih mamljivica, Grešnih para i dukata!

A kraj sobe oblačići To su jata đavolova. Pa se krve crne hale Oko zvezda – suha zlata, Oko starih mamljivica, Grešnih para i dukata!

Nađe da se igraš oko mojih leđa; Da mi ne daš mira u snu počivati; Čekaj, sad ćeš dobro ti mene poznati.“ – Miš u lavljoj šapi poče

Bokor cveća Od najlepšeg pramaleća; Bogom cveća mirisava, Miris mu je: stara slava! Oko njega, dike moje Čista traka od tri boje, Traka vere, milja, nada, Da će sloga svud da vlada! Šta je Srpstvo?

U gorici prezelenoj srce im se snaži, tu im oko leptirića šarenoga traži – na breg, na breg! Tu uskliču ponosito kol'ko šuma vredi, a proleće iza džbuna ćuti, pa

Veselost se ogleda, Svud na ovom svetu, U sunčevim zracima, U mirisnom cvetu. Sve što oko božije, Sa nebesa gledi, To ne živi nikada U žalosti, bedi.

Stanković, Borisav - TAŠANA

i kroz koja se vidi celo dvorište patosano kaldrmom, pa i sama kućna kapija, dvokrilna, na svod, kao i ostale zgrade oko nje: kujne, štale, ambari. Vidi se čak i preko kapije suprotna strana ulice sa poređanim kućama, baštama.

Ako uzdahneš — pokojnik; ako udišeš, što god pomirišeš — opet sve na pokojno, na mrtvo. Svuda oko tebe samo pokojno, mrtvo, i ja pokojna, i mrtva, a ovamo još dobro da se jede, pije...

KATA (uplašeno odskoči od nje): Ama, jesi li luda? Kakav strah? (Rešeno namešta šamiju oko glave.) Idem ja, idem ja sama da zovem dedu kaluđera, da vidim što je to, kakav je ovo strah?

(Odlazi.) TAŠANA (za sebe): Ne treba, niko mi više ne treba. (Seda, raskomoćuje se, razrće oko čela kosu, oko vrata odelo, da se osveži. Odjednom uzdrhta, skoči. Tare rukom usta i obraze.

(Odlazi.) TAŠANA (za sebe): Ne treba, niko mi više ne treba. (Seda, raskomoćuje se, razrće oko čela kosu, oko vrata odelo, da se osveži. Odjednom uzdrhta, skoči. Tare rukom usta i obraze.) Oh, što me svrbite, pusta ostala!

Pa još noću, kad se ostane sam... onda je tek teško i strašno: tu je on, a nema ga, mrtav je. (Pokazuje oko sebe): Svuda je on: oko mene, oko dece, u postelji... Živ je, čisto kao da diše a međutim nema ga, nema, nema, dedo!

onda je tek teško i strašno: tu je on, a nema ga, mrtav je. (Pokazuje oko sebe): Svuda je on: oko mene, oko dece, u postelji... Živ je, čisto kao da diše a međutim nema ga, nema, nema, dedo!

onda je tek teško i strašno: tu je on, a nema ga, mrtav je. (Pokazuje oko sebe): Svuda je on: oko mene, oko dece, u postelji... Živ je, čisto kao da diše a međutim nema ga, nema, nema, dedo!

MIRON (kadi. Zatim »Blagosloven Bog naš«... i čita nečujno. Potom uzima bosiljak i škropi vodom po sobi, oko sebe, a najviše po Tašaninoj glavi). (Usled svežine vode, Tašana se sasvim umiruje.

SLUŠKINjE (odlazeći): More, strašan je! Ulazi Tašana. TAŠANA (obučena raskošno, ne mogući da veže nizu dukata oko vrata čisto se spotiče idući. Stani): Stano, veži mi nizu. Otkada je vezujem pa ne mogu.

Po ćoškovima na zemlji po dve tri tronožne stolice oko mangala sa ugašenim žarom. Kelneraj u uglu ograđen i po njegovim pregradama poređana stakla, čaše i litrovi.

JUSUF BEG Šta tako duboko misliš, Rešide? REŠID BEG Gledam kako reka podlokala Vaskinu baštu. Plot, oko nje, sav se naherio. Gore, zasađeno njeno cveće, paprike i crni luk. Sve će to da se stropošta u reku.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Ali majstor Kosti zamače za oko zdravlje Ristanino, smernost, neki sladak glas, i naročito osmejak, koji, uostalom kao kod svih što od tuđina strepe,

Ali kao što sve oko čoveka u toku njegove sudbine dobija druga i druga značenja, tako biva i s rečnikom. Reč koja je nekad bila izraz

Ne znam šta će mu Bog dati...” Jedne oblačne oktobarske večeri, oko deset sati noću, odjeknu pucanj iz grube, teške puške. Čulo se, naravno, u svoj varošici, ali niko nije ispao na ulicu.

Kad momak rano izjutra seče i vadi povrće za pijacu, starac uzima snopiće, čisti ih od zemlje, miriše ih duboko. A kad oko podne momak vrati neprodatu, svelu zelen, starac je opet grabi obema rukama, meće u vodu, prska, miriše.

Sin sve više liči na oca. Smanjio se, osušio, osedeo, oko očiju mu se iskopale duboke bore, dobio i na leđima staračku grbu koja premaša pognutu glavu.

— Otac naš je bio sevdalija: lepo uzdisao, lepo pevao, lepo ćutao i kroz suzu gledao. Julica nema oko Boška Perčinovića, ali ima njegovu suzu. Tek je vidim, ne znam o-što zašto, hoda po kući kao i obično ali u oku fenjer...

A ja, fala Bogu, i odrasla sam, i prerasla sam, i za sevdah ne znam, ali neka me što malo takne u srce, oko plače. Izgrdim momka, onog pustog kockara Milana, koga bi trebalo i da izbijem, ali mi odjedared dođe žao što je

Iznutra po prozorima, još i drveni kapci. Ulaz u kuću je samo jedan, masivan, okovan, jednokrilanj Svud oko kuće brisan prostor, bašta čak dole, iza sporednih zgrada. Dva vezana vučjaka, i jedno pušteno čobansko pseto.

Toša, naprotiv. Ne kao bekrija, nego kao član društva, i kao društven čovek. Ali nikad nije noćivao u varoši. Oko ponoći, pa i posle ponoći, čuje se znak piskavog zvižduka stražaru, eto gos-Toše na salaš, svojim kolima, na konju, ili

Malo pomalo, o senki je čuo Petar, pa Švabica, pa Mađarica, pa i Ljuba. Ali je tu domaća spletka oko „intimnog” događaja jedne bogataške kuće prekinuta, i Ljuba je i dalje uspremao avliju i radio baštu, i nije mario za

Tako, s Božjom pomoću, gos-Toša je svaki dan već oko dva sata zaključavao za taj dan svoj kontoar. — Moj otac je govorio: Bogu božje, caru carevo, a sve drugo u kasu i pod

Za mnogo godina nikakav sumnjiv znak oko njegove kuće, nikakva krađa ni ucena. On nije prešao u varoš ni kad je ostao sasvim sam na salašu.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Tako, na primer, koji žele da im sin trgovac bude, neprestano mu s krajcarama oko ušiju zveckaju, predstavljajući kako je teško novac dobiti; dobro ga s rečma pro cent, per meѕo obučavaju, uzajmljuju od

Ljubim vam oko. »Aljine prave čoveka«, opšta je poslovica, i čitatelji će moji sa mnom zajedno trud položiti za iskusiti kako je Roman

On ne uzmože dalje trpiti napadenije vooružani; trgne se iz sna, đipi, i — oko sebe vidi mložestvo majmuna, koji se između sebe igraju, zvrcajući ga malim grudvicama.

bilo kad bi naše lepotice pomislile da lep dolazi od lepiti; i da lep mladić često ništa drugo nije nego od gipsa lep, oko kojeg se one (i same belilom izlepljene) kao muva oko sveće nesmisleno lepe, ne smatrajući što je žena takvom mužu

lepiti; i da lep mladić često ništa drugo nije nego od gipsa lep, oko kojeg se one (i same belilom izlepljene) kao muva oko sveće nesmisleno lepe, ne smatrajući što je žena takvom mužu donde samo krasna, dok se od nje može vući asna, sirječ

Tu se razgovaraju kako je žito u Banatu. Devojka, međutim, donosi šljivovicu i goste poslužuje. Ona je taki bacila oko na mladoženju, kao i on na nju.

Ljubov je jelo od vozduha zgotovljeno. Ljubov je zdanije u velikom od nas rastojaniju, koje se izdaleka vrlo prijatno za oko predstavlja, a iz bliza pokazuje koliko smo se prevarili.

), umnožavanje NABLjUDAVATI — posmatrati, paziti nekoga, starati se oko nečega, pokazivati naročito interesovanje NAVALICE — vredno; hotimično, namerno NADEŽDA — nada NAMALAN — naslikan

) — stara ugarska mera za dužinu (oko 75 cm) ROŽDENIJE — rođenje ROMANTIČESKI — kao u romanima RUKOPOMOĆ (zast.) — pomoć, potpora SANGVINIKER (nem.

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

IZVOR Moj zaludni hodu Na Savinu vodu (Srpska narodna pesma) SAVIN IZVOR Bistro oko u kamenu Otvoreno zasvagda Četvorostrukim poljupcem štapa Sanjivim zelenim trepavicama Trava i skriva i otkriva Studenu

glava Sa dugom u čeljustima Umivanje ovom vodom Leči od svake smrtobolje Gutljaj ove vode Od svake životobolje Bistro oko u kamenu Otvoreno za svakoga Ko crnu svoju suzu ovde napusti ŽIVOT SVETOGA SAVE Gladan i žedan svetosti Napustio je

je štap Vratio se na zemlju I tu našao i svoje i sebe Živi bez godina bez smrti Okružen svojim vukovima SVETI SAVA Oko njegove glave lete pčele I grade mu živi zlatokrug U riđoj mu bradi Zasutoj lipovim cvetom Gromovi s munjama igraju

zemlje Na njima ne prežive Putuje bez puta I put se za njim rađa SVETI SAVA NA SVOME IZVORU Gleda u kamenu Svoje treće oko Vidi u nepristrasnoj vodi Svoj poharani ćivot Prepun zrelih sisatih krušaka Vidi svoju vučju glavu I na čelu ispisan

očnih duplji Gleda do na kraj sveta Crna vidovitost Između krezubih vilica Zaglavila se Golema poslednja psovka Oko smrti zazidane u kuli Lobanje u mestu igraju Završno zvezdano kolo Kula smrti U njoj gospodarica uplašena Od sebe

beloga grada Prolazio si nešto posle ponoći Ognjenim poljem vračeva Između senki kuća i lipa Nosio si živo vuče oko vrata Svirao u lipov list Dve iskre ti igrale po kožuhu I ljubile riđu bradu i ruke Nisam te zaustavljao Razbio bih

sam lipov list I svirku ti produžio NEBOJŠA KULA Po ceo dan se gola ogledaš U rajskoj reci Okrećeš se oko sebe I otkrivaš belom gradu Osam svojih kamenih bedara Po celu noć letiš nebom I s crnim se ognjevima biješ Za sunčevo

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Ono ja što je niklo iz prvoga moga osmeha prošlo je kroz život sa osmehom na usnama, gledajući sve oko sebe veselim pogledom i vedre duše.

Jedina stvar koja me je u to doba naročito nervirala, to su bile porodične konferencije, koje su redovno održavane oko moje kolevke. Tema razgovora koji se u tim prilikama vodio bila je uvek pitanje: na koga ličim.

Ali oni koji su se okupljali oko moje kolevke pronalazili su uvek po nešto novo na svakome mome delu tela i uzvikivali: — Ju, ju!

Ja sam, razume se, bacio oko na paru, i otada pa sve dosada taj mi je ukus ostao neoslabljen. Ali, u trenutku kad sam koračio da uzmem paru, nje

Ja sam, igrajući se oko karlice, seo u to testo, i dao mu takav oblik kakav se nijednom modlom ne može postići, na stranu još što su jedva

u kazan u kome je bila spremljena voda za pranje rublja; jedanput sam ispao kroz prozor; jedanput turio sestri prst u oko; dva puta sam pao niz stepenice sa gornjeg sprata i otkotrljao se na donji.

Razume se, sutradan je nastala jurnjava oko razmene stvari, razna sumnjičenja i porodične neprilike, što se sve svršavalo na mome turu, na kome je već bila ispisana

Razume se da smo najradije igrali ono što se oko nas dešavalo. Ako bi naišao kakav cirkus, odmah sutradan mi smo se prevrtali, krhali stolice, sekli konopce razapete

On je svoj predlog završio Mojsijevim načelom: „zub za zub, oko za oko!“ tj. tražio je da mi za počupano pola repa i nešto malo perja na glavi našega plovana očupamo potpuno sve

On je svoj predlog završio Mojsijevim načelom: „zub za zub, oko za oko!“ tj. tražio je da mi za počupano pola repa i nešto malo perja na glavi našega plovana očupamo potpuno sve guske

Guske su očajno pištale ali smo mi, držeći se onoga: „zub za zub, oko za oko i perje za perje“, nastavili posao sve dok guske ne bi ostale gole kao da su se toga časa iz jajeta izlegle.

Guske su očajno pištale ali smo mi, držeći se onoga: „zub za zub, oko za oko i perje za perje“, nastavili posao sve dok guske ne bi ostale gole kao da su se toga časa iz jajeta izlegle.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Sa ludačkim besom zakovitla šrapnel iznad naših glava i stotinama kuglica zaprašta oko nas. Svi smo se prilepili za zemlju. Jedino je ostao potpukovnik Petar i grizao donju usnu. — Ah, strašno!

A u neposrednoj blizini našoj se krši i lomi, i mi, drhtavim rukama, vezujemo grubi zavoj oko glave ranjenika. — u vojsci su nas naučili kojekakvim tričarijama, niko nam ne pokaza kako se pravi zavoj — ljuti se

Iz pešačkih zaklona niko se ne pojavljuje. Gr-u! Gr-u! Gr-r-r-r-ru! Kovitlaju, prašte, riju granate oko nas. Ah, najteže je kad zaurla ona teška. Gr-r-ru! Očni se kapci grčevito zatvaraju. Gr-u!

— Eno onde! — z astade starac. — Tamo je crkvena porta. Eno je i vatra. Oko vatri su promicale neke prilike. Na vratima crkve blesnu svetlost. Ulaze... Ima ih više. — Polako, na prstima!

Uh, ala me ošinu bičem. Udarih ga pesnicom. Nešto se na putu isprečilo. Konj preskoči. Već sam negde oko polovine baterije. Gde li je komandir? Poslužioci se pribili jedan uz drugoga. Ispod topovskih šina senu varnica.

Te noći naiđosmo i na jednu vodenicu. Po staroj navici svojoj da obilaze oko kuća, zastadoše pešaci pred vodenicom i počeše da proviruju kroz razređene daske.

Jer poginuo je vodeničar, ali je vodenički točak ostao da se i dalje okreće. Pred zoru smo prešli neku reku. Oko podne zadržasmo se na bagrdanskim položajima. Još kao deca slušali smo od starijih za te položaje.

Sledećeg dana rano izjutra komandant je dobio izveštaj da će oko devet časova doći Kralj, da obiđe položaje. Tačno u devet došao je sedi Kralj u pratnji ađutanta i svoga ličnog lekara.

Kako za nas mlađe nije bilo zaklona, to smo ležali prikriveni u žbunju, strepeći da nas ne zaspu kuglice šrapnela. Oko podne, paljba artiljerijska prestade... Doneše tada i ručak za Kralja.

Ali obruč se sve više steže oko nas. Ponekad se borba prima samo zato da bi otišli nejač i komora. Pred Jankovom klisurom stalo se, i ni maći.

Iza jedne okuke ugledasmo opet vatru, oko koje su posedale žene i podbrađena deca. Malo podale grupa ludi sa fenjerima. Drali su jednoga vola.

Što izmakne čitavo ispod njegova štapa, sačekuje revolver poručnika Branka. Oko tri časa posle pola noći, klisura je bila ispražnjena i put slobodan. — Jesi li video, bato?

Petrović, Rastko - PESME

gde sija mesec puni, Izljubiću se sa zverovima svima, Za dobro upitaću se zdravlje, Postavljena su evo srebrna postolja, Oko njih su Tatari, Skiti i Huni, A mnogo medovine i uzljućenog mleka ima I prosipa se vino; Gojno se slavi slavlje.

Pojuri automobil noseći na sebi četiri sokolara razdražena. Baraža je gađala u nebo da bi sprečila ulazak pticama: Oko grada tako je zid od vatre, dinamita i eksplozije. Oko grada, Da li se sećaš?

Baraža je gađala u nebo da bi sprečila ulazak pticama: Oko grada tako je zid od vatre, dinamita i eksplozije. Oko grada, Da li se sećaš? Kad se setim, moje je sećanje onda jače od svesti.

Njegov mozak tek utiče u lobanju: Tako mu oko sveg tela kruži čudna misao; O veličanstveno je da se u davnom ovakvom moru I čekanju, ne utapa ni jedna vizija

Reči nam zvižde brže no kuršumi; Bože, spasi dušu našu u prašumi! Koračamo, a palac kroz poderotinu od cipele, A oko kroz poderotinu lica: Uči uglasti kostur kamena i sardele; Pa uzbudljivije od ljubičica Miriše ljuto mleko nepomuženih

što higijeničari preporučuju i taman koliko traže sva moguća nadraženja creva, želudca, jednjaka, sluzokože u ustima i oko jezika. I jesti kakve hrane? Odabrane!

VUK II Oko ponoći se digoh malaksao snom, Zamočih glavu u vodu, dugo ostadoh nem, Zamočih ruke nadute, i ne pogledah u dom: Svežin

Ja znam mnoga bića ovde, koja pripadaju drugome zvezdanom kolu; Konje koji se kreću, kroz noć, oko drugoga nekog sunca; Ja znam planeta-ljudi koji uginu u neizdržljivom bolu Što ne sagledaju Zakon svoj ni sa jednog

Raziđu se tako u plavilo ulice drage Beograda, I bregovi što su oko njega, i šume što su k zapadu još dalje, Svim tim jedna ljubav za rasticanjem ovlada, I za svim tim, moja, proteče ljubav

Od Livna sam. Deset godišta da poljanu nijesam vidio, Ni goru oko Glamoča. I tamo sam čuvao ovce stričeva. ”Zemlja je ko zemlja, I u ovoj ođe ima vode i snijega, i krtola, pa dosta, A

od plute igrah na plećima od valova Kotrljačima što ih zovu večnim, žrtava i topljenja, Deset noći, ne žaleći blesasto oko farova.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Na tu pomisao oči ribice postajale bi velike i zamišljene. Ali, uzalud je obilazila oko čamaca, uzalud ulazila u mreže! Prevelika su bila okca mreže.

— uzviknu čovek, dok su dva tuđa prsta dizala uvis tajnu Sedefne ruže, a nečiji uzbuđeni glasovi zujali su joj oko ušiju.

Na kraju je pristao da ga deda za nos i uši vuku. Šta je mogao drugo? Gladni su mu bili i želudac i oko: samo je hranu sanjao.

Radoznala je bila Kapljica, rumen i začuđen Cvet. Kako i ne bi? Svuda oko njih treperilo je žuto more peska i nigde ni druge Kapljice, ni drugog Cveta.

Kako su raskošni bili korali! Kako umiljati glasovi morskih zvezda! Zavrte se šareno kolo oko Kapljice, uhvati se Kapljica u kolo. Hoš, hop! Ko će brže? Ko veselije? Cup, cup!

Pužić zalupi vrata i utonu u san. Ali, Kapljica ne krete svojim putem. Nešto ju je nosilo, nešto ju je guralo. Svuda oko nje bila je tama.

Oj, kako je umoran bio 3račak! — Ko zna postoji li još uvek tvoj Cvet! — reče 3račak. — Zar ne vidiš da je svuda oko nas samo pesak? Oblak koji ih je nosio rastapao se od vreline, ali Kapljica nije odustajala. — Još malo, još maličko!

— Ko to govori? — žena pogleda oko sebe, ispod sebe, ali nigde nikoga nije bilo. »Mora da mi se pričinilo?« pomisli, ali glas ponovi istu primedbu.

Nad poljem makova, sve dokle je oko dopiralo, lebdelo je i igralo se čitavo jato majušne, nasmejane dece. Kako im je smeh zvonio!

Kako im je smeh zvonio! Kako su, kao da je začikuju, kružila oko ženine glave! Polete žena da bar jedno od njih stigne, ali što je brže ona letela — deca su sve brže odmicala.

Reči učitelja zujale su kao mušice oko njegovih ušiju: čuo ih je, ali nije mogao da razume. — Nikada ja to neću naučiti, majko!

Da bi ti sin do nje stigao — ti moraš da nestaneš, moraš da u sunčevu peć — dok sunce oko zemlje ne obiđe — golim rukama bacaš žar! — reče strogo Sunčeva majka. — Bolje se vrati odakle si i došla.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Kroz njih se vidi balkon sa svojim u bojama i rezbarijama drvenim stubovima. Oko balkona i prozora puža se loza i divlja ruža.

sa zapaljenim kandilom, opkoljen srebrnim i zlatnim hadžijskim jerusalimskim ikonama i ikonama iz Svete Gore, Rila, Peći. Oko ikona kite suvog bosiljaka od škropenja svetom, krštenom vodom, i venčići od duhovskih crkvenih trava.

Pod je zastrt velikim ćilimom sa vezenim Solomonovim slovima. Oko ćilima, uza zid, minderluci, pokriveni dugačkim ćilimom i jastucima crvene boje, t. z. »čupavcima«.

KOCA (cikne držeći se za obraz): Jao, izede me! — Ala si ti, Vaska! A ne znaš kako boli! VASKA (oko nje): Jest, boli. A kad bi te on mesto mene?... (Pokazujući joj na obraz): Kad bi te on poljubio, onda?...

(Pokazujući joj na obraz): Kad bi te on poljubio, onda?... KOCA (zapušavajući Vaski usta, uplašeno zvera oko sebe): Ćuti, slatka, čuće ko!... (Odlazi bežeći.) Ulazi Stana.

VASKA A što plačeš? STANA Pa kako da ne, Vaska?... Eto, vi svi pevate i igrate, (okreće se uplašeno oko sebe) a ja sama! Nigde nikoga kod kuće nema. Ni otac, ni brat. Otac, već znaš, ljut, besan.

Svi dušu nosimo. Ali za to... TOMA Eh, poštena: Sigurno radi njenog poštenja toliko se besni i trči oko nje. ARSA Ništa ti još ne znaš, hadži! Oni mladi, pa već čovek i da se ne ljuti.

Zar za njih, Cigane, jošte muka? Pa ja, u tursko vreme, po deset od njih da na jedan kuršum nanižem, pa još tada oko da mi ne mrdne, a kamo li sada... ARSA Eh, nemoj to! Prošlo je to vreme.

DRUGI ČIN Sobina, predgrađe vranjsko. U prostranom dvorištu vodenica od trošnih zidova, pobelelih od brašna. Oko nje, već zarasli travom, razlupani i truli vodenični kamenovi između kojih se vidi jaz vodenični, u kome prska i šumi

Na kapiji stoji obešen fenjer, koji zajedno sa mesečinom osvetljuje vodenicu i oko nje tamnu goru, čija se debela, mrka kestenova stabla crno ocrtavaju. Iz daljine počinje da dopire svirka i pesma.

(Razdragano Koštani): Pevaj, kćeri! Pevaj, i baba ima bakšiša. SALČE (Koštani, koja gleda oko vodenice u drveće, goru): Kosa ti se zamrsila. (Opravlja joj kosu i odelo.) KOŠTANA (zabacuje kosu): Neka se mrsi!

STOJAN (posrćući, silazi sa čardaka i tare usta): Usta mi izgoreše!... Oh! KOŠTANA (silazi za njim; i brižno oko Stojana): Bolestan si? Da ne sviramo i ne pevamo više? Ho ćeš, a? STOJAN Daj da te ubijem! KOŠTANA Zašto?

Šantić, Aleksa - PESME

1912. LjUBAVNE PESME GRIVNA 1 Kupiću ti zlatnu grivnu, Divnu Grivnu! Nek' se niže, ružo b'jela, Oko tvoga grla b'jela, Pa kad skočiš, sele laka, Neka čini, cika, caka, Cika, caka!

Ti ne znaš... Tvoju noć svetle dragulji, Dokle iz tame sve u okna moja Kô slepo oko pozni mesec bulji. 1911. EJ KONjICU Ej konjicu vjerni, ej ti moje krilo, Gdje je doba ono, gdje su dani oni Kad je

skrušena i sama, Pred mramorom stoji, tu, u vrhu sela, I dok rana zvona zvone s tornja hrama, Obruč zlatan dršće oko njena čela. 1923.

I jedan oblak, pun tople krvi, Nad njima, gori, lebdi visoko. I kroza nj jedno sjajno i budno Gleda ih oko... Prve zvijezde u suton rone; Sav požar neba tiho se gasi, I glasi Večernjih zvona zvone I mirno teku Kroz večer

Znaš gdje laka srna pase, Voda pada s hridi gole, Kako bršljan obvija se Oko breze i topole? Tako ona, vita, lomka, Obvi ruke obadvije Oko pasa smjela momka Što mu čelo samur krije.

Tako ona, vita, lomka, Obvi ruke obadvije Oko pasa smjela momka Što mu čelo samur krije. Ne pitaj ih kuda jezde, To ne smije niko znati, Do li ponoć i zvijezde

U velu kô pena što je; I sva kô jedna ruža je bila, A s nje dragulji siplju boje, Po njedru joj se zlatna vlas vije, Oko joj slatkim pozdravom grije. Tu zagrle se njih dvoje.

Sve dok ne legnemo dole u grob ledni, Mi ćemo oboje, draga, biti bedni. Oko usana tvojih podsmeh vidim hudi; Vidim gde oholost nadima ti grudi i vidim gde prkos iz oka ti sija, No ipak si

Tu u noć nemu sam bio, Sav bolom obuzet; Na mesečini se nji'o Bednih grešnika cvet. 63 Svuda gde sam, oko mene Pomrčina, guste tame, Otkad milo ne gledaju Tvoje sjajne oči na me.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Treću etapu karakteriše „slivanje pesama oko jedne fabule“, postanak velikog epa. Između prve i druge etape — smatra se — nije veliki vremenski razmak, jer se vrlo

Stefan Nemanja proglasio se za velikog župana oko 1170. Od toga vremena pa do 1196, kad se zakaluđerio, on je u nizu ratova uspeo da znatno proširi srpsku državu i da

Poslednji je nepoznat istoriji. Vukašin, koji je oko 1350. bio župan u Prilepu, proglasio se za kralja izgleda 1365.

On je takav kad zadrema na kulašu, jer je „zlu nauku“ da pospava svagda oko podne naučio po planini ovce čuvajući.

Ta srpska priča stavljena na Hartiju oko 1431. godine, i autentična koliko god može biti, zametak je i jezgro cele kosovske epopeje.

Ali ni M. Konstantinović, koji je ovo stavljao na hartiju negde oko 1499, ne pominje Vuka Brankovića kao izdajnika, a o njemu govori odmah zatim, bez ikakva znaka sumnje.

Polje oko Kruševca bilo je pokriveno zelenom travom. Na njoj, na drveću, na kućama, na mladim junačkim licima drhtala je jasna

Milica je devet puta hvatala za uzdu bratovljeg konja i devet puta sklapala bratu ruke oko vrata. I devet puta ponosne reči junačke vere ispunile su grad i polje: Idi, sestro, na bijelu kulu; a ja ti se ne bih

kiridžija vidi šareno gubavo muško ždrijebe, učini mu se da će od njega dobar konj biti, i uzme ga za rep da omahne oko sebe kao što je ostale konje ogledao, ali se ono ne dadne ni s mjesta pomaći; onda ga kupi u kiridžija, izliječi ga od

na Turčina, majko, kad tu age Belil-age nema, no mu stoje bakračlije prazne; na labudu nema gospodara, nego dvije pole oko konja.

To je sasvim prirodno. On je u stanju da ljuljne topuzinu od šezdeset i šest oka, u stanju je da omahuje oko sebe konje držeći ih za rep, i tako dalje. Zar bi mogao to da čini a da ne prekorači običan jelovnik?

Protiv te zapovesti pobunilo se celo njeno biće. Ali kako da pomiri nesrećnu braću koja su se ljuto zavadila „oko vrana konja i sokola“?

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

sam hartiju i olovku I nacrtao mišolovku U mišolovci parče sira I još jedno parče sira Da miš može da bira Oko sira sam nacrtao čamac U čamcu upalio sveću Da miš bolje vidi mamac Da ne kaže NEĆU Ali čim sam nacrtao miša

stekao Kojim je nebom kružio Da bi oca zaslužio OVO JE VREME ČUDA Ovo je vreme čuda Ujaci padaju s duda Tu oko Gore Fruške Stričevi padaju s kruške Život je jedna farsa Tetke padaju s Marsa Svi znanci i svi stranci Možda

Biću kuvar Al ni to me nije htelo Zagore mi prvo jelo Rekoše mi budi lovac Dadoh novac Biću lovac Lovio sam oko Šapca Ulovio jednog vrapca Rekoše mi budi šuster Pade luster Biću šuster Nešto mi se gorko zbilo Ubode me oštro

ne radi — ona se hladi Na jastuku se hladi U mom jastuku ima čičak Jedan san mali Jedan sničak Čim trepavice oko svuče San se u moju glavu uvuče Počne da leti po mojoj glavi Pa čas se žuti Čas se plavi Pa mi najlepše slike

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Kraj njegova groba, pod kruškom divljakom, za vrelih ljetnjih dana hladuju čobani. Okupe se oko kamene nadgrobne ploče bez natpisa, naherene i obrasle mahovinom, pričaju i smiju se, a kad u širokim bukvama zašumi

Zimi su sve staze i putevi oko Gaja išarani zečjim i vučjim tragovima. S njima se ukršta trag lisice, a ponekad i zloćude divlje svinje koja se spusti s

Boli kao vrag. Mašio bi se za drugi i odmah trgao ruku. — Ne, ne, ni taj neću! Nečim sličnim vijali su me oko crkve kad sam skidao vrapčija gnijezda. Sve su mi noge bile modre. Odlučio se najzad za jednu potpuno suvu mladicu.

svog mršavog sitnog strica, a zimi, bogme, i stričeve stare cokule, krut crn gunj i dugačak šal kojim bi se omotao oko vrata jedno četiri puta.

Uvijek je ćutke, i nepozvana, išla za dječacima, posmatrala šta rade i kako se igraju, pronalazila ih u ribarenje oko rijeke, u krađi lubenica, u potrazi za ptičijim gnijezdima.

Jednom su mu čak, u nekoj crkvenoj procesiji, dali da nosi pred narodom krst, a on ga je pograbio i trkom pojurio oko crkve tako da su babe digle viku: — Držite ga, odnese krst!

— Stoj! — ispade preda nj dugački Stric, a zahuktali Đoko, prije nego se mogao zaustaviti, još dvaput optrča oko Strica i tek onda zastade još uvijek pocupkujući i podviknu: — O-op, sto-oj! — Tebe danas istukoše, a?

U ruci je nosio dobro naoštreno sjekirče i zvjerao lijevo-desno kao da nešto očekuje. Onda sastavi ruke oko usta i javi se glasno i otegnuto: — Ku-ku- ku-ku! Tišina. Šapuće samo ustreperen list i negdje šuška sakriven kos.

— Jao, propadoh! Prestrašeno je buljio oko sebe, jer je upravo sanjao kako pade s neke kruške. Kakve, vraga, kruške, kad je nad njim bukva!

— Ja i Žuja lovićemo zečeve! — dočeka Đoko Potrk, uze od Nikolice uzicu i zajedno s kujom pojuri u krug oko čitavog logora. — Pravićemo Žuji kućicu! — predloži Lazar Mačak. — Ol rajt! (Vrlo dobro!

— Šta, ti misliš da ja ne znam ćutati?! Dabogda crkli i ja i Žuja, ako riječ proslovimo! Okupljeni oko groba slobodarskog hajduka, koji je smjelo prkosio svakoj sili i nepravdi, ovi nedorasli dječaci, istinski uzbuđeni,

Iako mali, oni su ipak bili djeca svoje zemlje. Zbog toga se, dok su stajali oko hajdukova groba, našem Jovančetu naresila suza u oku.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

ZEMLjE 279 PLAČ NAD CARSTVOM 280 U PREVRATNA VREMENA NEPREVRAĆEN 282 GODINE HILjADU SEDAM STOTINA TRIDESET DRUGE 284 OKO GODINE HILjADU SEDAM STOTINA ČETRDESETE 286 GODINE HILjADU SEDAM STOTINA ČETRDESET PRVE 290 GODINE HILjADU SEDAM STOTINA

323 1736. 324 Oko 1740. 325 1741. 326 1743. 349 1745. 354 1746. 357 ZAGONETKE 359 UDVORENjE ARHANĐELA GAVRILA DEVOJCI MARIJI 360 I PROLOG

Ama zato izvestiću vam što ću ja učiniti tome mome vinogradu: razbaciću mi oko njega obgradu, soboriću duvar, ostaviću ga pusta, neobrezana ni opkopana; neka da svašto po njemu gazi i tre ga: što u

Miši, žabe, gusenice, muhe, Skakavci pojedaju zemlju I množe se ... Tuča, grad bije, suša, I pak zimna i kišovita Oko žetve vremena. To teke malo se sade Ukazuje na nas zlo.

galije se od pristanka im na širinu izvlače pojući nove Bogu pesme s velikom hvalom; elćeni se pružaju, oko njih obskače riba delfin, što na sebi topljenike prihvatajući na suho iznosi; napreduje pred korabi i more brka lepo,

svuda obleću tražeći medenu slast, te jedne prave satove, pune š njima košnice, a druge snose med, puneći okna, — čudnu oko toga majstoriju nama nedoznanu, provodeći im!...

Popre nego ustom i ustnima i jeziku, — ovim eto, otvoriti se i privući u sebe duha! SVEĆA JE MORE Morsko oko u ruku Hristovih je; zemlja telo je, tome telu sveća je more, s kojim no vode videše u Jordanu Boga i uplašiše se: more

To potpaziše drugi i kazaše mu ocu. Na to razljuti mu se otac, i taki kćaše da ga umori. Nego mnoga mu gospoda skočiše oko njega i jedva ga odmoliše da ga za tu malu stvar, a neznanu, ne smakne.

Dopade on na vrata, iskrha i izlomi direke, zasovnice i katance sve zdruzga rukama oko ponoći. Uze gradska vrata na svoja leđa, zasloni se š njima, da ga ne mogu streljajući za njim ustreliti, izmače između

Jerno u to njegovo dobi već bijaše prestalo i utaložilo se hristjanskoj veri progonjenje. Izposatira on oko sebe ona poganska carstva mučiteljska s častnim krstom: ponapre kako preuze od Magnencija Rim ta onde se i ocari, posle

rugatelju, nisi li ti taj bezakonik, štono se uzrokom činiš da hodiš u crkvu na jutrenju, a ti, jedan zločestniče, oko ponoći raniš, te na svoju jutrenju sotonsku ideš probirajući po domovi tuđe žene kad su ljudi u crkvi.

I posluša ih narod! Đipiše malo i veliko, svi udundar sa ženami i s decom, jedni uglas vičući oko cara moleći ga, a drugi zagnaše se i preoteše ta iz dželatskih ruku, te ga i kurtalisaše od smrti.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Kad Pote ne dobi očekivani drugi šamar, on polako ispruži šiju i glavu, pogleda plašljivo oko sebe, uze onu zečju nogu i minđuše, šmrknu i produži posao i ne razmišljajući baš mnogo zašto je dobio šamar.

Jednom reči, vladao se potpuno gospodski, i bilo mu u konacima sve asli pašinski. Gde god čovek baci oko, svuda vidi samo gospodstvo. A tek unutra, u kući, u predsoblju, šta sve čovek može da vidi!

kad bi mu prebacili i dirali ga, — on bi se branio da mu nije ni do kakvog đavolstva, nego da mu se uvek nešto stegne oko srca: pada mu, veli, na um njegova Jelisaveta, koja bi sad isto tolika i istih tih godina bila!...

A nikad sama nije išla: uvek je oko nje bilo bar pola tuceta nekih tetaka i strina. Kad ide, ona se lomi u struku, sitno korača, a glavu izdiže i pruža je

Anasana!“ reknu kad Manča prođe kraj njih, pa se od silna čupkunluka lomi kad ide, a nakrivio fes na jedno oko. — „Eh crna Jevdo, što rodi sina čapkuna!...

terzija joj počne da meri i šije fustane — ona je za udaju; a dečak, čim počne da krivi noge i nakrivljuje fes na jedno oko i da gleda vrhove od cipela — on je već za ženidbu!... Čim otvori dućan, odmah oseća da mu treba i domaćica.

A ako su je baš kadgod i poveli, to je uvek bilo posle dužeg svađanja i pogađanja oko postavljenih uslova, na koje je uslove Doka teško pristajala.

Povlači se u samoću, onu tako milu samoću mladim stvorovima koji ne znaju šta im je, a željni su da pate; onu samoću oko koje vri život i čuje se žagor, a oni, skriveni u toj samoći, uživaju jer znaju da ih niko ne zna gde su.

je na nju neprestano mislio, prirodno je da je želeo i da je vidi, a još prirodnije da ju je čak izdaleka opazilo oštro oko njegovo, a znao je i sve haljine njene koje su boje, i izdaleka mu padale u oči.

žapci, kao po nekoj komandi, u gustim redovima poskaču i glavački bućnu u vodu, — tek tada trza se Mane i gleda oko sebe kao da se pita: otkud on čak tu?! — i vraća se natrag!... Tako, eto, počesto radi Mane.

Vitak u struku, sa lagiranim kaišem oko pasa, na kome je visio tesak, sa šiljastim cipelama i još šiljastijom šiškom ispod nakrivljene francuske kačkete, činio

“ A pobratim Pajica mu odgovara: „Za koga, more, gazimo ovo blato, a pobratime?!...“ A bacao je oko — nije šala, toliki trijumfi! — i na Zonu Zamfirovu, ali još nije preduzimao ništa. Nalazio je da nije vreme još.