Obradović, Dositej - BASNE
Pređe dan hoda dalje i ostanovi se s druga tri odšelnika, no svake godine iđaše posetiti grob svoga ljubimoga Osmana na dan pogrebenija njegova. Kad to saznadu drugi, vesma se soblazne i počnu sumnjati o njegovom blagočestiju.
da se ovi pritom prestavi, i na samoj smerti čuju od njega ove reči: „Pravedni i blagi bože, da budet duša moja s dušom Osmana moga!
Prilažem ovde jedan lep paragraf njegove predike, u kojemu on dokazuje da Patermutije mogao je ljubiti Osmana kao druga, komšiju iliti sosjeda, i kako blagodjetelja svoga, mogao je i bogu se za njega moliti: iz ovoga se toliko
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Jevta Popović, 1826, izdao je Suze Radmilove od Vlaha Minčetića, a 1827, rđavo i skroz nekritično, Gundulićeva Osmana, i to kao prvu svesku svojih Raznыhъ dъla. [Osman je 1826. prvi put izdan u Dubrovniku; već 1827. izišao je ćirilicom.
(Pobratimstvo, pesme Omer-bega Sulejmanpašića Skopljaka, Osmana A. Đikića i A. S. Karabegovića, Beograd, 1900; Ašiklije Osmana A.
Đikića i A. S. Karabegovića, Beograd, 1900; Ašiklije Osmana A. Đikića, Mostar, 1903; Pjesme Avda Karabegovića Hasanbegova, Beograd, 1902, Sombor, 1903. i 1904.
Kostić, Laza - PESME
” „Nevolja beše, dobri moj oče, nevolja beše, al' sada se doče, jer evo nađoh utočište naše, iz harema mrska Osmana paše: ropstvo mi dođe nesnosno, mrsko.
Zar ne znaš, bolan, ne znao boga? Zar ne znaš vole paše čestitoga? dosta smo krili tuđe bitangaše, nemilost navukli Osmana paše, zar nisi čuo kako paša preti, nisi ga čuo bogom se kleti, ako još jednog primimo begunca, nećemo više gledati
Al' nikad još valjda nisi bila taka ko sada ispod šatora laka, Osmana paše šatora bela, nikad se još nisi tako otela! Čestiti paša zamišljen ćuti, pred njime ćute oci pognuti, doveli su bulu
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
Francuskoga da ne bi brijega, aravijsko more sve potopi! San pakleni okruni Osmana, darova mu lunu kâ jabuku. Zloga gosta Evropi Orkana!
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Puče iz dževerdara. On kroči brže, a iza nekoliko koračaja obrne se i lijepo ugleda Osmana raspružena na zemlji. Pa potrča, držeći pušku u ruci, napriječac.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Lešjaninu je takođe zapoveđeno da se što bliže primakne Zaječaru, da motri na držanje Osmana u Zaječaru, pa ako bude zgodan trenutak i da ga napadne i, ako je moguće, zauzme Zaječar.
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
»Da mi ne bi ive i omana, Ne podgojih svog sina Osmana« (іbіdem). IVANjSKO CVEĆE Labkraut (galіum verum). Ivanjsko cveće, ivanova trava, gospino cveće, gospin prostirač
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Ja sam doduše nedavno pročitao još jedamput Sveto Pismo, pošto me je neposredno pre toga jedno delo mog prijatelja Osmana Nuri Hadžića upoznalo sa učenjem Muhameda.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
bi bila; da je guja, pod kamen bi bila, Nit' je vila, niti guja ljuta, već to cvili Perović Batriću u rupama Ćorović-Osmana... (Perović Batrić) Šta se b'jeli u gori zelenoj? Al' je snijeg, al' su labudovi?
Malo Todor kroz otoku ide, nađe Todor na drumu široku od Cetinje Bojičić-Aliju i kod njega Tanković-Osmana, štono jeste curi mušterija: oba drže preko krila diljke, drže dobre konje za dizgene, kod svakoga po tridest
Tale, jer je Tale junak na mejdanu; s njime vode Bojičić-Aliju od Cetinje, grada kamenoga, s njim poredo Tanković-Osmana; dadoše ih Janković-Stojanu, Stojan dade Jeroglavac-Marku, Marko veže za jele zelene.
A četvrtu knjigu opravio, posla knjigu u tursku Udbinu, na sestrića Tanković-Osmana: „O sestriću, Tanković-Osmane, pokupi mi po vašoj Udbini udbinskijeh na glasu junaka na prijepis pet stotina
Malo stade, zadugo ne bilo, al’ eto ti Nakić-Ibrahima i sa njime Tanković-Osmana, oni vode hiljadu junaka; njih daleko Alil susretnuo, silnu vojsku u polju ustavi, age vodi na bijelu kulu.
Nit’ je vila, niti guja ljuta, već to cvili Perović Batriću u rukama Ćorović-Osmana. Osmana je bogom bratimio: „Bogom brate, Ćorović-Osmane, nemoj mene izgubiti glavu, evo tebe stotinu dukata; sedam
Nit’ je vila, niti guja ljuta, već to cvili Perović Batriću u rukama Ćorović-Osmana. Osmana je bogom bratimio: „Bogom brate, Ćorović-Osmane, nemoj mene izgubiti glavu, evo tebe stotinu dukata; sedam brata,
Svi padnite po travi zelenoj, ja ću pasti drumu na sredinu, čekaćemo Ćorović-Osmana; ne palite puške dževerdare na Turčina Ćorović-Osmana, ne bi li mi bog i sreća dala da bi njega živa uvatio; ako li ga
po travi zelenoj, ja ću pasti drumu na sredinu, čekaćemo Ćorović-Osmana; ne palite puške dževerdare na Turčina Ćorović-Osmana, ne bi li mi bog i sreća dala da bi njega živa uvatio; ako li ga ne bi uvatio, udri koji — rodila ga majka!
travi zelenoj, Radul pade drumu na sredinu; u to doba Ćorović Osmane, no se skoči Perović Radule, te on vata Ćorović-Osmana: jednom rukom konja za dizgene, drugom rukom Turčina za prsi, obali ga u travu zelenu.
Ostalo mu priskočilo društvo, te Osmana živa uvatiše. Tad besjedi Ćorović Osmane: „Bogom brate, Perović-Radule, nemoj mene izgubiti glavu, evo tebe hiljadu