Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Ja pređem u Zabrežje u kuću Pantelije Ružičića, i na maloj stolici klečeći pišem noću, a Pantelija drži sveću; pisao sam kako sam umeo.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
patiti i nas i sebe — lijepo ga moli sekretar štaba bataljona, Rade Čuvida, bivši opštinski činovnik, ali oznojeni Pantelija samo iskosa zriki u sirov ljeskovac u Radinim rukama i domaćinski poslovno niječe: — Vala, Radoje, da imam šta
— Zar i ti, Veseline, dijete moje, a sin bi mogao da mi budeš?! — mučenički se obzire osumnjičeni Pantelija i kao najviše mu došlo krivo baš na toga mladića: ta nije od njega lijepo ni da sluša o takvim rabotama, a kamoli da o
Žena udovica, popila ona, popio ja, pa šta ćeš, svakakve se tu rabote dese — sleže Pantelija ramenima. — Ko će znati šta se u onome pijanstvu i mraku sve ispodogaćalo.
Komandir im je dobrodušni dugajlija Pantelija Hinić. On lično zaustavlja putnike i pregleda legitimacije. Tek je rat završen i po gorovitoj okolini još lutaju male
Drumom, već izdaleka, čuje se zvrjanje kola. Pantelija zateže bluzu i kreće na rampu. — Vi, momci, budite spremni — opominje on svoju naoružanu bratiju povaljanu po paprati
Na glavi mu stoluje golema crna jagnjeća šubara. — Stoj! — službeno kaže Pantelija i diže ruku s dlanom okrenutim putnicima kao da im pokazuje nešto napismeno.
! Otkuda baš ti ovdje? Nijesam te vidio ima dobre dvije godine. Sad Pantelija obradovano razvlači usta i širi obje ruke u susret kočijašu. — Kume Petre, oče rođeni, otkuda ti?
se po ramenima, pa se onda poizmaknu da bolje vide jedan drugog, opet se grle, pa kum Petar briše zavodnjene oči, a Pantelija raznježeno šmrče i gleda u stranu.
— Pa gdje si ti meni, kume Petre, dosad bio? — prijekorno se zagleda Pantelija u došljaka. — sve štokud po stražama i osiguranjima, pa nikada da te vidim.
O moj kumiću, jabuko moja, hodider ovamo. Opet se grle, lupaju po ramenima, a onda se zarumenjeni kum Pantelija izmiče za korak od rampe, zateže bluzu, salutira i kaže ozbiljno i službeno: — Druže, molim legitimaciju.
Evo, da ti pokažem. — Ma šta ti to meni veliš, kumiću? — Tako ti je, kume — ozbiljno kaže Pantelija. — Dešava se tako nekima, propuste seljaka bez legitimacije, a kad tamo, preobučen bandit. — Pa zar ja bandit, kume?
— Eto ti, de. Znao sam ja da ti na svoga kuma nećeš baciti ružnu parolu. Zar mene legitimisati? Pantelija se opet ukoči iza rampe i tvrdoglavo ponovi : — Kume, propis je propis. Ne znam ja ko si ti dok ne vidim.
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
Put po krugu - nigde znanca. Kud me vodi šumna staza? Sjaj istočen iz Čobanca, to je sumrak kraj Kalaza. Pantelija, Čip i Bata. (Slik treperi oko gaza.) Otvore se troja vrata a ni Lovre ni Pomaza. Ravna Pešta. Veče tmolo.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
U neke, bude ustupljena opštini, a opština odmah nađe kupca. Javio se Savi, kao budući komšija, činovnik Pantelija Rajić — tako se kazao.
Zapravo, nije ga ispratio, jer činovnik Pantelija Rajić, po naređenju ćerke, nije ulazio pođonaru u kuću, pozvao ga pred kuću.
— Nije trebalo njegov inat dočekati s našim inatom, ali jesu li se dve žene usprkosile, ni top ne pomaže... Pantelija Rajić i jeste i nije bio činovnik. Bio je u sudu, u arhivskom odeljenju pisar.
Bio je u sudu, u arhivskom odeljenju pisar. Žena njegova i kćer Nata glasile su se „činovničke”, a Pantelija je govorio: pisar u sudu.
prvog upoznavanja oči u oči svih iz činovničke i svih iz šusterske kuće, naravno, na zemljištu neutralnom, ispred kuća. Pantelija i Sava su predlagali da se uglavi čreda, ili da se zemljište podeli u dva dela, i svaka strana o jednom da brine.
Sećali su se kako je nekada, jedne jeseni, Pantelija prvi put prešao k njima da vidi koliko je roda na granama koje su „prelutale kud ne treba”, pa otišao kući da referiše,
— Kuću pođonarevu da oduvamo, ne možemo; velike grane da posečemo, unakazićemo drvo i — upada u reč Pantelija — i možda zaseći u život, i, sačuvaj Bože, ubiti drvo! — Pa se svi troje zagledaju kao nekuda u mutnu budućnost.
Kad se Savina žena spremila da na poziv mlađeg sina putuje u Ameriku, Pantelija je došao u veliku krizu da na vreme plati poslednji deo duga na kući, i da plaća doktora koji mu je lečio ženu.
Isplatila dug, poslala mater u banju. Kao da je, prilično visoka, još porasla, i još se ugojila. Čovek. Pantelija, pun respekta, prepisa kuću na kćer. Kao isključivi posednik, Nata odmah poče da raspolaže.
đavo će znati šta mije... matora, luda..” Sirotinja je žilava; a kako i da ne bude, kad na njoj svet stoji. Pantelija je počeo pisati po Gornjoj Varoši pisma i molbe, a Nata, svedavši „apsalutno” na relativno, sašila je nekoliko haljina
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Zemlji pade Damnjanović Panto, zemlji pade, pušci oganj dade, Pantelija ubi u ordiji iz Brčkoga Gliban-barjaktara; i on pade, ni nogom ne mače.
Panto, — pogubi ga Derviš od Zvornika: Derviš-aga Pantu dolećeo, udari ga sabljom iznenada, ujednom mu odsiječe glavu; Pantelija osta na nogama, glava pade u travu pred telo, mrtva glava sa zemlje govori: „Ti si, dedo, puška te ubila!
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
— Evo je! Tu nas neće naći ni sveti Pantelija. Nikolica odjednom zaprepašteno izbeči oči. — A šta ću ja s mojom Žujom? Ona se ne zna penjati.