Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
ZADUŠNICA 2 II MANASIJE 5 III LjUBA I NAZA 7 IV TAJA 12 V MITKA 17 VI BEKČE 20 VII 22 VIII BILjARICA 23 IX PARAPUTA 25 H JOVAN 27 XI MENKO 28 XII COPA 29 XIII STANKO „ČISTO BRAŠNO“ 31 XIV Č’A MIHAJLO 33 XV MASE 36 XVI
IX PARAPUTA Za njega se ne bi znalo, niti bi ga toliko gledali kad bi se on, obično subotom, pred mrak, pojavio. Sav naguntan, sa
Drugi od tih krpa ne bi mogao ni da kroči a kamo li da još kao on poskakuje pred svetom i dere se: — Paraputa! Paraputa!...
Drugi od tih krpa ne bi mogao ni da kroči a kamo li da još kao on poskakuje pred svetom i dere se: — Paraputa! Paraputa!...
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Dobar primer za to sadrži kratka priča Paraputa. Paraputa je jedno raspamećeno stvorenje iz bogate Stankovićeve galerije: bolesno pirofobičan, on gubi glavu već pri
Dobar primer za to sadrži kratka priča Paraputa. Paraputa je jedno raspamećeno stvorenje iz bogate Stankovićeve galerije: bolesno pirofobičan, on gubi glavu već pri pomenu
i porod neželjena porekla; naposletku, zatvorili su je u kuću i doveli Paraputu da celog veka samo njega dvori i čuva. Paraputa je, očigledno, poslužio za Tašanino izopštavanje, zapravo za njeno neobično progonstvo po „kulturnoj vertikali”.
Ili bi možda bolje bilo reći uz naličje, budući da je Paraputa živo oličenje takvoga naličja, kao i svi oni „božji ljudi” kojima je Stanković upravo sa tim rečima u naslovu posvetio
On nije kažnjen, nego je, više od toga, proklet. Kažnjena je hadžika Tašana u priči Paraputa zato što se kao udovica upustila u nedopuštene odnose sa nekim Manom, pa joj je na dvorenje i čuvanje određen božji
Stanković, Borisav - TAŠANA
i gordi tast najbogatije kuće SAROŠ, pevač, muhamedanac ali domorodac, prisni drug Tašaninog pokojnog muža PARAPUTA, prosjak, blesast, polulud, tako zvani »Božji čovek« MANE, Grk, kafedžija ARSENIJE, klisar Mironov BEKČE, otmeniji
(Polazi.) Sa ulice počinju da dopiru uzvici dece: »Žiž, žiž!« i besomučno deranje Parapute: Izgore Paraputa, izgore, ah! MIRON (prilazi prozoru i nagne se napolje): Opet ga ova deca uhvatila, opet ga uplašila bacajući mu
Ah, on se opet iskrao iz crkve. Govorih klisaru da ga dobro čuva, ali uzalud. (Naginje se i viče): Paraputa, Paraputa, ja sam, deda tvoj, ne boj se! Nećeš izgoreti! PARAPUTA (spolja, neviđen): A, ti, dedo? Dobro!
Ah, on se opet iskrao iz crkve. Govorih klisaru da ga dobro čuva, ali uzalud. (Naginje se i viče): Paraputa, Paraputa, ja sam, deda tvoj, ne boj se! Nećeš izgoreti! PARAPUTA (spolja, neviđen): A, ti, dedo? Dobro! Evo jedem ja, jedem.
(Naginje se i viče): Paraputa, Paraputa, ja sam, deda tvoj, ne boj se! Nećeš izgoreti! PARAPUTA (spolja, neviđen): A, ti, dedo? Dobro! Evo jedem ja, jedem. MIRON Ama zašto zemlju jedeš, za Boga?
PARAPUTA (spolja, neviđen): A, ti, dedo? Dobro! Evo jedem ja, jedem. MIRON Ama zašto zemlju jedeš, za Boga? PARAPUTA Jedem, jedem! Zemlja sam... I ti si zemlja... I svi smo zemlja. I svi ćete biti zemlja. MIRON Jest, jest.
(Odlazi.) PARAPUTA (odlazeći): Zemlja sam, i ti si zemlja. Svi smo zemlja. I svi ćemo biti zemlja. DRUGI ČIN Dok je u prvom činu sve
STANA (pušeći namešta po sobi). Utrče sluškinje. PRVA SLUŠKINjA (preplašena, preneražena): Jao, Stano! Eno ludi Paraputa gde se valja po avliji. STANA (ljutito): Pa što ga ne nahranite i napojite? PRVA SAUŠKINjA (uplašeno): Neće!
Samo zašto ne ideš u kujnu, i tamo će ti dati da jedeš i piješ. PARAPUTA (mumla): Moja je ovo kuća kao što su i sve kuće moje! I vi ste svi moji!
I zašto onda zemlju? (Umiljato): Ali idi sada, Paraputo, u komšiluk, u drugu neku svoju kuću. Vidi se kako Paraputa odlazi mumlajući: »Moja je, moja kuća«. STANA (sluškinjama): Eto vidite, i što ste toliko zalarmile.
HADžIJE Blagodarni smo, dedo! Ulaze Arsenije klisar i Paraputa. ARSENIJE (vodi Paraputu): Dedo, evo dovedoh Paraputu.
Ulaze Arsenije klisar i Paraputa. ARSENIJE (vodi Paraputu): Dedo, evo dovedoh Paraputu. PARAPUTA (kad vidi sve u sobi, počne da uzmiče): Žiž, žiž, izgorećete Paraputu! SVI Nećemo, nećemo, Paraputa.