Stanković, Borisav - TAŠANA
STANA (ne dajući mu da uđe, zaklanjajući ga na vratima, blago): Tvoja, tvoja, Paraputo. Samo zašto ne ideš u kujnu, i tamo će ti dati da jedeš i piješ.
I zašto onda zemlju? (Umiljato): Ali idi sada, Paraputo, u komšiluk, u drugu neku svoju kuću. Vidi se kako Paraputa odlazi mumlajući: »Moja je, moja kuća«.
Ovde se nema šta više. SVI (krsteći se pobožno, odlaze). TAŠANA Ne boj se ti mene, Paraputo. Čuvaću te ja. PARAPUTA Ne bojim se. Jer i ti si zemlja kao i ja. TAŠANA Oh, jeste.