Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
— pokazivajući joj na svoje krpe, odelo koji će da mu izgore od bačene žigice na nju. A svi su znali zašto ona toga, Paraputu, evo već celoga veka nadgleda, čuva.
I šta su mogli drugo? ... Naposletku jedva su iznašli, doveli toga Paraputu i dali joj ga, da celog veka, gotovo zatvorena u kući, samo njega hrani, čuva, nadgleda.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
kad je ovu priču razvio u dramu, Stanković joj je u naslov stavio Tašanino ime i Tašanu je doveo u prednji plan, dok je Paraputu povukao u zadnji, načinivši od njega epizodičan lik.
čoveka u mahali, čak za slugu, ali će s njim doći i porod neželjena porekla; naposletku, zatvorili su je u kuću i doveli Paraputu da celog veka samo njega dvori i čuva.
Ali je zato usledila i poznata nam kazna: hadžije su joj dosudile da navek dvori božjeg čoveka Paraputu. Kao što se vidi, ponašanje likova u visokoj je meri uslovljeno, ograničeno; bilo da oni sami potiskuju svoje nagone i
Stanković, Borisav - TAŠANA
Sal ni ti još jedno kotliče daj. STANA (odsečno): Nema, i sada ste već pijani. SELjAK Pa i ludog Paraputu napojiste i naraniste, a nas, čivčije, nećete. STANA Posle kad večerate, tag će još da dobijete, a sag nema.
I zašto zemlju, kad je i za ptice Bog dao hrane. (Spazi na ulici jednog prolaznika): Čorbadži Stojane, pričuvaj Paraputu od dece, dok ja stignem da ga uzmem i odvedem kod mene u crkvu. (Odlazi.
TAŠANA (odlazi u svoju sobu). MIRON (jednom trgovcu): Idi u crkvu i kaži klisaru da mi dovede Paraputu. TRGOVAC (odlazi). MIRON Znao sam ja to i zato potrčao.
Zato ona mora da živi. Ali da bi svoj greh ispaštala, bila kažnjena celog života, ovde, u ovoj kući, ima Paraputu, onako unakaženog, blatnjavog, što se valja po ulicama i spava po kamenjarima i pod plotovima, da neguje i dvori...
HADžIJE Blagodarni smo, dedo! Ulaze Arsenije klisar i Paraputa. ARSENIJE (vodi Paraputu): Dedo, evo dovedoh Paraputu. PARAPUTA (kad vidi sve u sobi, počne da uzmiče): Žiž, žiž, izgorećete Paraputu!
HADžIJE Blagodarni smo, dedo! Ulaze Arsenije klisar i Paraputa. ARSENIJE (vodi Paraputu): Dedo, evo dovedoh Paraputu. PARAPUTA (kad vidi sve u sobi, počne da uzmiče): Žiž, žiž, izgorećete Paraputu! SVI Nećemo, nećemo, Paraputa.
PARAPUTA (kad vidi sve u sobi, počne da uzmiče): Žiž, žiž, izgorećete Paraputu! SVI Nećemo, nećemo, Paraputa. PARAPUTA A jedete li zemlju? Svi ste zemlja.
ARSENIJE Ne smem, dedo. Ubiće me ovim kamenjem. Ti znaš, da mu samo ti možeš uzeti. MIRON (čisti Paraputu od zemlje): I gde ovoliko zemlje i blata nađe? Sav se zemljosao. (Vadi iz njegovih nedara kamenje i zemlju.
PARAPUTA (trepćući, gleda pobožno u Mirona): Hm, hm. Slušam. Ti i Bog, dedo. MIRON (posadi Paraputu da sedne): Sedi tu. (Dovodi Tašanu): I sada ova, ne žena, nego majka, ona će ti druga majka biti.
Hajde što ja, kao sluga, porad hleba, moram ovde služiti, i na njega, Paraputu, paziti, ali kako ona može? Kako se njoj ne dosadi da samo nega dvori, čuva?!...
tiho produžava posao, jer odozgo, na stepenicama, pojavljuje se Tašana s poslužavnikom jela i pića, spremljenih za Paraputu.) TAŠANA (stara, pogrbljena, ali još sa tragovima nekadašnje lepote. Zabrađena je duboko. Jedva joj se oči i čelo vide.
TAŠANA (doseća se i zaustavlja ga): Arso, sinko, da li gde usput ili tamo kod vas, na groblju, ne vide Paraputu? (Brižno Mironu): Opet mi se, dedo, jutros iskrao, opet nekud zalutao.