Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Jednog dana prebaci Simeun štuc pre'o ramena, pa će pokojnom Parteniji: — Sveti moj oče, ti čuvaj ovu našu svetu ćabu, a ja odo' u eškiju. Više se, veli, ovaj zulum ne mere trpljeti.
nekako žalostivno otpjeva uz Kurepovac tamo prema Grmeču: Već je krvca iz zemlje provrela, zeman došô, valja vojevati. Parteniji se nešto ražali. Ide, a suze mu vrcaju, krupne kô lješnici: — E, moj Simeune, moja grdna rano! Proklete te tvoje ćudi!
— Ustavi, Simeune! Ustavi, bolan! stadosmo i ja i Partenija vikati. Ne pomaže. Puška jednako prašti, ne prestaje. Parteniji pade s glave kamilavka i odvalja se u potok, a jedno mu zrno probi džube na dva mjesta.