Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Njeknja si zborim ništo sas onoga mojega komšiju, čorbadži-Petrakija. More, ima si čovek golemu muku sas onoga njegovoga Mitku. Pričaše mi čovek sve...
— E, e! Tuj mi se uvrte, — reče Jevda i pokaza čelo — ete, taj Mitka!... Pa što zbori Petrakija, dve ti oči?!... — Lošo zbori, mnogo lošo zbori. Daviju mi pravija!...
— „Lasno ti teb’, — reče mi njeknja Petrakija — imaš devojke, sina nemaš, — brigu nemaš!... A men’ me izede ono moje pcetište!“ — A ti, vikam, zašto ga ispusti?
Ama se vukujem i teglim s njeg’ kako ala s beriket. Da čuješ sal“. i stade da priča. Pričanje nesrećnog oca Petrakija o svom nesrećnom sinu Mitanči „Polani, reče, — otpoče bata Tasko Jevdi Petrakijevu priču — kad mu kupi’ jedne putine
Stiza nedelja, pa svetak, pa nedelja, pogledam ja — a on si jošte ide u pocepane putine! Čorbadži-Petrakija sin, pa si ide kako izmećar, belosvecki niki! A zašto, more, ti ne obukuješ nove putine, vikam mu ja, što me reziliš?!
Ti si trgovac, ama ovoj će, reče, iskoči jevropejski trgovac, galanteris’...“ A ja si sal ćutim, — zbori si Petrakija — pa vikam: Može, istin’, da sam čovek pros’ pa se ne razbiram u sagašnje vreme; pa si oćuta’ n otrpe’ niko vreme.
dan u nedelju, reče mi jedan, — a beše kod men’ jošte u turcko vreme kalfa — ništo lošo za Mitku; reče: „Pazi se, gazda-Petrakija, da te ne orezili, reče, tvoj Mitka.
— „A ja si, reče Petrakija, ufati’ tag niki stra’ i zort; — zašto si premećem po moj pamet, pa ufati’ i priseti se za mnogo, ta reko’: More, neje
Kude si ide, što Praji kad se vrće dom — nikoj ne znaje i ne smeje da ga pituje... „A ja si, — reče Petrakija — kad mi reče čovek toj, brgo dom.
Nedelju dana ne smejaše da si do’odi dom, veće zaredi po tetke i po strinke na noćuvanje... „A da beše tagaj tuj, reče Petrakija, — ća’ s ono sikirče da ga utepam!“ — Eh, eh, adžamija, pa ludo... — Vide li, Jevdo, što ni s napraji odi naš varoš?!
— Vide li, Jevdo, što ni s napraji odi naš varoš?! — Leleee! — huče Jevda. — A tatko mu Petrakija turi ga u novine i reče: „Od danaske mi veće Mitanče neje sin, ni mu ja pa tatko; toj vi je, vika, na znanje i, ete,
A frajla Kermina posede si malko; čeka, belkim, da se izmire sas tatka Petrakija, ta kada si vide što ništa neće bidne, — a ona si ufati svet... Koj gu znaje kude je sag!... U cirkus niki zar...