Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
Boga im pešačkog, mislim ja, pa zašto će onda pešadija i konjica? Kaže meni komandant armije ovako: „Vidite li, Hristiću, ono tamo gumasto drvo?“ Vidim, kažem ja.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
„šerežana“, da bi se, iznenada, pomakli, pretvorili u kolonu, koja maršira, i menja oblik, kao na nekoj tabli šaha. Pešadija je, te godine, bila, prvi put, uniformisana, pa je, izdaleka, imala boje cvetnih leja.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Na putu u gornji deo grada, gde behu utvrđenja, videla se, u prašini, pešadija i artiljerija, pomešana, kako odmiče. Vuičevi pukovi, podišli sa Zapada, tukli su je, pri odstupanju, klečeći i stojeći
Radičević, Branko - PESME
Tutnji zemlja, konjanici sukte, Čila srca od veselja bukte, Pešadija puške zagrlila, Pa za njima tragom se savila. „Juriš... ne daj!“ i „Ala il Ala!“... Bože mili, na svemu ti vala!
Mrak i gora... Put se tud veruga... Njime ide drugan ukraj druga. Konjanici pa i pešadija Sukću putem kao kakva zmija — Zmija, brate, crna, duga, ljuta, Da što osta Turaka proguta.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Sa artiljerijom je maršovala i pešadija, nekad naporedo, a neki put smo je sustizali. Zapamtio sam tako mnogo lica iz pojedinih pukova.
Onda se još žurnije prihvataju posla, i puk je za kratko vreme bio spreman za polazak. Pešadija je već izlazila na drum i hvatala desnu stranu puta.
— Kako, kako! Mi se zagledasmo kao da se čudimo ovoj tišini što je svuda oko nas vladala... A, sem toga, naša pešadija ležala je po okolnim njivama i livadama. — Zašto su nas izbacili ovoliko napred?
Četvrta baterija štitiće i nas i pešadiju u nastupanju. Primakosmo se vrhu da vidimo gde je pešadija. Patrole se ne vide, ali streljački stroj nastupa obazrivo. Niko ne zaostaje.
I svitnu. — Hiljadu pet stotina. Naša pešadija, podstaknuta artiljerijskom vatrom, otvori još žešću paljbu. Pucnji od pušaka i mitraljeza sliše se u jedinstven, gromki
— smeju se vojnici Tanasiju. Kada i poslednji voz beše izvučen na plaTo, komandir naredi da se stane, dok pešadija ne izbije na određenu kotu. Gledajući sa ove visine, ćuvici štrče prema horizontu kao vrhovi talasa uzburkane vode.
— Na svoja mesta! Tek oko deset časova kretosmo. Niko više i ne pita na koju ćemo stranu. Sa nama trapulja polako i pešadija u beskrajnoj koloni. Naiđosmo i na neku komoru i komordžije se sručiše sa strane puta, dok prođe artiljerija.
Vidi se silueta neke građevine, sigurno škole, a malo zatim zastadosmo. Čuju se glasovi: „Pešadija napred!“ Odjekuje klopot fišeklija i bat nogu... Kada naiđe i komora, onda krete artiljerija. — Drži desno!
— Što ne gađate? — dojuri zadihan jedan pešadijski oficir. — Pešadija već prelazi. Kroz pucanj pušaka i fijuk zrna, čuje se neki uznemireni žagor, zveket lanaca i lupa metalnih čamaca.
Potporučnik Aleksandar poznade neke, te im doviknu s konja: — Ručajte brže, dok nije naišla pešadija! — onda se okrete meni: — Znaš... i mi poljaci smo gospoda, ali ovakvih ladoleža nema nigde.
Pokraj puta vidimo mrtve. Sigurno su bili teško ranjeni, pa su pri prenosu umrli i bolničari ih ostavili tu. Pešadija je zamakla. Čuje se težak fijuk artiljerijskih zrna i prasak šrapnela nad selom.
Komandant diviziona odjaha sa komandirima. Sigurno traže položaj. Tada se naredi da pešadija krene. Oficiri skreću pažnju da nijedan ne zaostane. Pešaci potrčkavaju, pa se zbijaju.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Oko sedme baterije bilo je sve granatama razoreno. Kao crv, primećeno je, gamiže neprijateljska pešadija sve bliže... Gru.. Gruuu...
Oko podne divizijski štab je izbio na južnu ivicu Ferizovića. Iz svih ulica izlazila je naša pešadija, goneći pred sobom čopore Arnauta, koji su gađali iz kuća. Tu stadosmo.
I ja im ovu molbu ispunjavam. Završavam ti svoje pismo u času. kad naša pešadija uskače u šančeve Crvenog Brega, koji je zauzet.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Sve što je van šanca uzelo je neki uk, pa samo pali i grmi u šumu na kosi. Samo je pešadija u šancu još ćutala ne opalivši ni metka.
— Gde vam je vojska? — Baterije su na logorištu, a pešadija ne znam gde je... — Šta, šta, šta velite vi!? Vi komandant smete peći da ne znate gde su vam trupe!
Do moga polaska konjanici se još nisu bili vratili iz Šiljegovca. I tako, ja faktički sad ne znam gde, je moja pešadija, ali g. đeneral vidi da to nije moja krivica.
Đorđevića da razmotri knaževačku okolinu, kako bi naša pešadija što sigurnije nastupala. Ovaj eskadron prvi uđe u porušenu varoš, izvesti Hrvatovića o stanju Knjaževca, pa i ne
Ovaj eskadron prvi uđe u porušenu varoš, izvesti Hrvatovića o stanju Knjaževca, pa i ne čekajući da prispe naša pešadija, produži dalje izviđanje u pravcu Tresibabe.
Da se spusti u potok pada uzmiče drumom — ne sme, jer nema kad — turska će je pešadija pristići. Izgledalo mi je da je cve, sve propalo.
Izgledalo mi je da je cve, sve propalo. Spas je još ležao u tome ako se mogne zaustaviti i povratiti naša pešadija da zaustavi napredovanje Turaka dok se baterija povuče. Viknem konjanicima da se proderu što god mogu: »ypa!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
U gustim redovima nastupala je ruska pešadija. Krupni plavokosi mladići pod šlemovima, nasmejana lica i dobroćudna izgleda, gledali su veselo kao deca, gazili
Tada mi iznenada padoše na pamet reči koje sam nekada slušao: „U ratu nastupa prvo pešadija. Za njom artiljerija. Onda se ređaju štabovi divizije, armije, Vrhovne komande. Najzad idu liferanti i zabušanti.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
smesta!... Razumem... razumem! — govorio je komandant. — Pa se okrete nama. — Hitno odstupamo. Sa susednog sektora pešadija odstupila. — On se najednom zamisli. — Uh... tamo je naša baterija! Da li su je izvestili pešaci?
Gazili smo vodu, saplitali se o kamenje. Bili smo prokisli do kože. S nama je gamizala i pešadija. Onako u mraku, prepušteni gotovo sami sebi, izmučeni i jadni, davali smo utisak razdražene gomile, i vojnici su već
Pred nama je bio položaj Kamenita čuka, gde se nalazila pešadija. Ama ništa više, već uzmi samo imena: Vražja glava, Kamenita čuka... pa možeš da zamisliš kakve su to čukare i gudure.
potukoše pešadiju — bunim se ja. — A—ja!... „Divizija je tako naredila!“ — odgovara lakonski komandant... Pešadija vapije za pomoć, a baterije ćute, jer više komande vele: neka se zna da mi nismo dali povoda za rat... Eto...
po deset. Sa ljudi je lio znoj. Cevi su buktale, a rovovi bugarski su plamteli i purnjali. Pešadija je podilazila. U tačan minut prekinuo sam paljbu. Tada se prolomi: „Ura, ura, ura!...
Komore se uveliko osipaju. Izvan Mitrovice počela je i pešadija, dok su artiljerci još uvek vezani svojim osećanjima za oruđa.
Kao hijene, čekaju oni podmuklo svoj plen. Samo kada naiđe pešadija sa puškama uzmiču krišom i, čučeći na nekom bregu, posmatraju iznurenu vojsku.
Tako je pao s konja i jedan vojnik, nekoliko puta je očajnički mahnuo rukom i nestalo ga. Nailazila je pešadija. Vojnici su se svlačili goli, pa su odelo i spremu vezivali o vrat, a oni, zagrljeni po dvadesetorica, nailazili su u
Poneki prilaze svojim poznanicima i pozdravljaju se. Oko podne poče da prolazi pešadija. Dugačka povorka plavih uniformi otegla se pored morske obale i zamiče za jedan rt, koji je zaišao u more.
Sigurno Bugari spavaju... A šta li će sutra biti?... Ne sutra. Ponoć je prošla... Gde li je pešadija? Njima je teško, mnogo teško, jer oni danas svojim grudima treba da pronađu neprijatelja. A biće mnogo mrtvih!
Potpukovnik Petar priđe nam: — Ne valja. Neprijateljska pešadija prišla do žica. Vojin počeo da dejstvuje, ali je zaćutao.
Jedan ordonans u prolazu reče da su Bugari razbili jedan naš eskadron, koji je bio na predstraži pred nama. — Je li pešadija stupila u borbu? — zapita neko ordonansa. — Nije još... To je glavno.