Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Što je ovoj? Batisa ni se sve; sve se batisa, bata-Tače!... E, kako to?... Niki me ič ne pituje, a belkim sam majka!... — E, — uzdahnu Tasko —— toj si je, Jevdo, naš k’smet...
— Ama, bata-Tasko, neje mi men’ muka ni stra’ za toj! Neje, dve mi oči! Ako što neće da me pituje; ako, bata-Tasko! Ta što da mi je pa za toj? Drugo zastupi sag! Srbija! Srbija — slobodija!... Ako za toj!
A ključ si turi u džep, pa si ide! Kude si ide, što Praji kad se vrće dom — nikoj ne znaje i ne smeje da ga pituje... „A ja si, — reče Petrakija — kad mi reče čovek toj, brgo dom.
Što si ne ćutiš veće?!... Što si ne ćutiš, nesrećo, kad ti nikoj ništo ne kaza, ni te pa pituje?!... — A što koj da mi kazuje kad si sama sve znajem i sve vidim? Zamiluvaše se deca, ta što... sag gi je vreme...
Dževap ne mogašem da si veće dajem, — tol’ki me pituvaše! Koj me sretne na put, ne zbori mi: „Živo-zdravo“, ni me pituje: „Kako si, Taske?“, veće si zbori: „Lele, a što vi ocrni obraz Zonče vaše?!
Sreto’ se ja i s njuma, — veli Taska — ama ne smešem da gu pitujem ništo zašto je luda.. Ama ona si mene pituje: „Živo-zdravo, Taske!“ viče preko sokak. „Što se, mori“, reče, „naprajilo toj pri vas? Koj se to udava, koj se pa ženi?