Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
od jutra do mraka, i celu noć bije monotono u prozore, i ujutru opet osvane oblačno nebo, kiša i blato; i vidiš samo pokisle kokoši pred kućom i čavke na granju, i vrapce čuješ pod strehom kako džakuju.
kako se, večito gladne, ustumarale po avliji i jednako brbljaju i brljaju kljunom po žitkom jesenjem blatu; vidiš i glupe pokisle kokoške i još gluplje i mizerne ćurke (koje ti izgledaju kao kakva stara koketa sutradan posle burnoga bala), kako su
Pozn’o je ono mesto gde je vranac stajao, pa puno sveta oko njega — a sada sve pusto, nigde nikoga, samo pokisle vrane i gavrani grakću i preleću sa bagrema na bagrem.
Sve je sada sumorno, i njive i drveće. Po putu nikoga; po njivama nikoga, a dudovi ogoleli, pa im se crne pokisle grane. Tek na nekom vidiš vranu ili parče repa od dečjeg zmaja, koji je bog te pita s koje strane pao i zalleo se u
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
i Petar Isakovič, sa ženama, počeše zatim da se spremaju, da idu iz Temišvara, a sedeli su, uveče, u traktiru, kao pokisle tice. Kao kad se čeka vest da je neko u porodici umro.
Isakoviči, tog dana, nisu ni izlazili iz kuće. Bili su se okupili, kao pokisle čavke, u polumraku, u kući, oko one izbe u kojoj je ležao Petar, a u koju je zalazila samo Varvara, kao neko
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
kroz koji je, deset žalosnih jeseni, mrtvo gledala u blatne kolovoze ia širokoj i pustoj ulici palanke, i gdekad pokisle konje koji su se pušili i mokre dizgine i ruke pogurenog u taljigama seljaka pod kapuljačom; pa beskrajno duge zimske noći
se sve više puni, izmešao se miris i smrad od pokislog sukna, obojaka, rakije, dima i prašine, od kujne, od štale, od pokisle pseće kože.