Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Dečaci naložiše vatru, krše suve grane i prilažu na nju. A kad se plamen veselo diže u posureli vazduh, poklekoše do nje. Milivoj, gledajući plamen, krši ozeble prste. Dođe mu da zagazi u vodu i da priđe k vatri.
Ćipiko, Ivo - Pauci
Načičkala se glava do glave. Ivo popođe i pogleda unutra. Misa započe. Čeljad križaše se i poklekoše, a on se nanovo povrati na ulicu. Tumaraše dalje selom.
Zaslavi na „podizanje”. Svi poklekoše i prignuše se k zemlji; glasno moleći, skrušeno se udarahu u prsa. Ivo nestrpljivo očekivaše da iziđe taj narod;
Ala, Mare! — javi se ženi... — Eto, sad ni nje ni! Kad se bog slavi, nikad ih nй! Najposlije poklekoše pred slikom. Najamnica naglas otpoče moliti „Gospinu krunicu“; drugi odgovarahu, a tako se je svako veče pred večeru