Crnjanski, Miloš - Seobe 2
u polumraku, Pavle je, za trenutak, sećao se, još, konjanika i konja, koji ostadoše u manježu, da se, kao igrači u polonezi, ponosito, obilaze, sastaju, i rastaju.
Kad god bi koračala, pored Višnjevskog, činilo joj se, da igraju u nekoj, kako to on reče: polnočnoj, polonezi. Ta strasna žena, međutim – koja je bila navikla na muža i bila sa njim zadovoljna i sretna – uspevala je uvek, nekako,