Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Izglasan, pravovaljano, duž celog Pomorišja, i Potisja! Trifun im je govorio da treba izdržati još samo malo. Austrija je matora škorpija, i to su njeni, poslednji, trzaji
Ubica je bio neki Peja Zekovič, a Pavle se seti da im je to neki daleki rođak i da ga je Trifun bio, iz Potisja, sa sobom doveo. Bio je inače miran čovek, kršan, lep, mlad, ćutljiv. Pavle se docnije sećao da je živog čoveka sanjao.
Ubili su joj, na Begeju, muža, a to je bio njihov seratlija. Oni su ga doveli u Mahalu iz Potisja. To je sirota žena, žuta od popara, i nema na svetu nikoga.
Pomorišje je bilo, većinom, te godine, već prošlo, ali se narod iz Bačke i Banata, iz Potisja, još selio. Katkad, među tim transportima, bilo je ljudi i iz Like, pa čak i iz Paštrovića, i Arnautluka.
1753, obukao i naselio, na naselja, duž granice tatarske i poljske, mnogo oficira i doseljenika, Srba, iz Pomorišja i Potisja, i Temišvara. Tri hiljade i sto dvanaest vojnika i oficira. Među njima i Isakoviče!
Da je ugojena kao top. Da liči na bure. Iako ti serbski oficiri, iz Srema i Potisja, nisu tražili od svojih žena da budu, kao što su bile žene u Vijeni, u to vreme, ti oficiri su bili stasiti, mladi,
Početkom oktobra godine 1753, u Kijev su stizali poslednji talasi iseljenika, iz Potisja, koji su imali pasoš i koji su bili pušteni. Stizali su, čak i oficiri, kao prosjaci.