Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Krv je naglo jurila po žilama, kao planinski potočić kad se voda u njega slije; lepo je osećao kako se ponegde zgusne i zastane od silne navale...
Radičević, Branko - PESME
Al' opeta čini se meneka Kao bela da zorica zori, Tice poju, gore stoji jeka, A kraj mene potočić žubori; Ja se šetam, družina sa mnome, Mi idemo Stražilovu tome, Pod nogama ona rosna trava, A sa strane brda
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Pazi, pazider tamo po asfaltu, eno krv teče kao potočić, to vidim prvi put u svom vijeku. Ilija se, konačno razbistren, široko ogleda oko sebe, prinese zatim časovnik do uva
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Brzicom oštrom ko munja šiba pastrmka smela, vatrena riba. Podno bregova zaravan mala, tu Japra nije potočić više, strmoglav juri u badanj uski: evo ti mlina starine Triše.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
Po poljima travnim razleže se jeka, Odjekuje nebo i gora daleka. I kroz tihe ravni potočić krivuda, A pesme i svirke razležu se svuda... Od zdravlja i sreće nadimlju se grudi, Ustanite, deco, rujna zora rudi.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
A pogled nikako da se odvoji od obezglavljenog trupa, odakle krv lagano otiče, ljudska krv, a potočić se probija kroz prašinu i sitno kamenje kao crvena traka, koju ljudi kidaju svojim nogama.
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
Dok sidemo kâ na ovo polje, počinemo pod jednu jabuku, ispod koje i potočić vraše. Svi se u hlad pod njom sabijemo, uberemo zrelijeh jabukah, kao cukar svaka bješe slatka; pop očita pod njom
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Al' opeta čini se meneka Kao bela da zorica zori: Tice poju, gore stoji jeka, A kraj mene potočić žubori. Ja se šetam, družina sa mnome. Mi idemo Stražilovu tome.
Sad nema ljubičica! Tu, pogružena u duboku bolu Potočić slušam gde žuborom zvoni, I šumor lišća, što kroz goru goni Dah povetarca u dremljivu molu; A šuma miris cvetna
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Biće to - tako rasuđujem - neki potočić koji je na tom mestu svoje korito položio u uvalu staze. Napregnuvši oči vidim da se ta svetlucava traka kreće uz brdo
Oni ućutaše i predadoše se uživanju prirode. Demokritov vrt beše zaista pravi zemaljski raj. Tu, pored njih, žuborio je potočić, a u krošnjama drveća cvrkutahu ptice. Posle dužeg ćutanja progovori Demokritos.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Kraj mene, veseo, živ, bujan, bistar, kristalan, blistao se, čavrljao, mazio se potočić. Voćke su širile svoje mlazeve miomirisa. Svud oko mene kucala je bezumna radost života. Bila je nedelja.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
A ja s dragom malo niže Po ruke se držeć’ toplo, Kroz grudi nam strujao je Kao majski miomir. Potočić je žuborio Kao pesma putnikova, A nad nama oblačići Nizali se, gubili se.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Neprijatelj se primiče kradomice, vreba, puzi, previja se... upotrebljuje kao zaklon svaki žbun, svako brdašce, svaki potočić, svaki šumarak.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Gromke eksplozije svaki čas potresaju klisuru. Vojnici ćute, a jedan potočić žubori. Iza jedne stene njih nekoliko previjaju dvojicu ranjenih.
Na njegovom vratu videla se velika rana... Glava mu klonu u stranu. Krv je tekla iz njegove rane i crven potočić curio niz kamenje. Prasak se razleže svuda naokolo. Artiljerija naša sve je žešće tukla i raznosila njihove rovove.
Sa svih strana je sevalo, grmelo, gruvalo... Sa šlema je curio potočić vode i slivao se niz leđa i vrat. Osećali smo vlagu po telu, i jeza nas poduhvatala.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Bio sam ti ukraj gaja s one holma strane Gdi potočić ispodmiva šumarica grane. Jedno mjesto zeleni se usred gustog hlada, Okruženo sa tri strane kao svodom grada; Odovuda
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
Narod u Sloveniji veruje da je Isus bio razapet na l. drvetu (Rad, 1. s., 172). Pored svete lipe u Banjaluci bio je potočić.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Šta mu je nedostajalo da bi uspeh prijanjao za njega? Naravno, ništa. Sada stari pokušava da zajazi potočić i da ga vrati ponovo u izvor.
Odista sve je ovde sazdano kao u dečjem snu: žuboravi potočić, slap, vir, okomita litica, zeleni pašnjaci, gorostasni hrastovi. Predeo je svež. Omamljujući.
Ilić, Vojislav J. - PESME
1892. KLEON I NjEGOV UČENIK Učenik Čestiti Kleone, krenimo se dalje! Svaki žbun me sebi, svaki cvetak mami, I potočić bistri što nam žubor šalje, I vis Filopape u jutarnjoj tami.
1892. NIOBA U hladu žalosnih vrba, gde vale potočić broji, Slivena od hladnog tuča Nioba očajna stoji, Sa bespomoćnom tugom ruke je klonule svila Na svoja umorna krila.
A daleko tamo, gde se gora diže, Okićena cvećem, plavom nebu bliže; Gde zanosno slavuj o ljubavi zbori; Gde potočić tiho žubori, žubori, Snevajući rajske čari i milinu, Zagledô se pastir u daljnu daljinu.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Semerinških planina, onde gde se one spuštaju ka dolini reke Švarce, izbijaju iz jedne uske dolinice jedan užurbani potočić i jedna vrckasta stazica, koja se privila uz potočić kao devojka uz svoga dragana.
reke Švarce, izbijaju iz jedne uske dolinice jedan užurbani potočić i jedna vrckasta stazica, koja se privila uz potočić kao devojka uz svoga dragana.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
A tek kako mora biti očajno teško onima u rovu, gde paljba ne prestaje. Naiđosmo na jedan potočić, pored kojeg je sedeo ranjenik i prao već usirenu krv sa rane. On nas i ne pogleda. Valjda mu je dosta i njegovih muka.
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Kroz jarugu, duboko u Gaju, mrmori uzan potočić pun trula lišća i brzo se gubi u tijesnu kamenitu ponoru. Nema te babe u selu koja bi se usudila nadviriti nad to
— A ja: ne uliva se, kažem, nigdje. „Kako nigdje?“— izbeči se on. — Lijepo, velim, ponire pod zemlju kao onaj potočić u Prokinom gaju. — Uhu, brate moj, ti si zagrdio! Kakva ponornica! U Crno more, bolan.
može popeti gore, u široku krošnju, a jednog dana izgubio se nekud prema stenovitoj jaruzi kroz koju je romorio taman potočić. Satima se nije vraćao. — Kud li se izgubi Mačak?
Tamo je ona duboka jaruga, ponor gdje uvire potočić, drekavac, uuh! Pažljivo razmičući ljeskove grane, on se šuljao ivicom Gaja, zagledao tragove, tražio nije li negdje
— Idemo tamo, šta veliš, majstore? — Možemo — tiho se saglasi Mačak. Poslije sedam-osam koraka naiđoše na bistar potočić, koji im je sjekao put i brzao nekud u tamu. — Da krenemo niz potok? — upita Jovanče. — Hajdemo.
— Da krenemo niz potok? — upita Jovanče. — Hajdemo. Dugo su išli niz tunel gazeći potočić. Ukvasiše se niz kraće brzake, bukove, pa čak i čitave male vodopade.
— Primičemo se nekom otvoru, otuda duva — reče Lazar Mačak. Brzajući, potočić je zakretao hodnikom udesno i gubio se u jednom tako tijesnom otvoru da je nemoguće bilo unutra se zavući.