Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
— urlao je iz basa potporučnik Aleksandar, prilazeći sve bliže grešnom Vučku. — Gospodine potporučniče, ja se zovem Vučko Stojković, redov pete baterije...
A to još više naljuti komandira. — Nije tako, gospodine potporučniče! Posmatram ih ja odavno kako su se na sedlima skljusili kao bake neke.
— Još noćas da se ćebe nađe. Gde znaš... gde znaš, i da me sutra izvestiš: gospodine potporučniče, našao sam ćebe. Jesi li razumeo? — Razumem!
Kao da pribira snagu, uzdiže ramena, onda pozdravi. Iz njegovih grudi se prolomi krik: — Gospodine potporučniče, moj je brat tamo. — Pomoćnik na njegovo mesto! Top grunu, cev se trže unazad i ašov lafeta se zari u pesak.
Tek neko razmače šatorsko krilo i posilni promoli mokru glavu. — Gospodine potporučniče, zove vas komandir... — Ih, bogamu, ko će sad po blatu!... —... a posilni komandantov pakuje stvari. — Nije moguće!
— A bre, ovaj moj šinjel težak je sto kila. — Gospodine potporučniče, kako ćemo da izdelimo kafu? — Kakvu, bre, kafu?!... Ko daje to sad! — Pa... nabavili su... — Ko? — Naši... ovaj...
A šta — namignu na Aleksu — došao majčin sin. Da vidiš sad kad zavapi: „Gospodine potporučniče, u zoni sam pešačke vatre, ne mogu da osmatram“ — potporučnik Radojko pljesnu rukama i protrlja dlanove, a iz grudi mu
Od uskog proreza gde je bio top zjapila je sada široka breša, kao razjapljene čeljusti. — Oćemo li, gospodine potporučniče? — zapita kaplar desetar, gotov da iskoči iz rova. — Prekini paljbu!
U drugoga je iz usta i nosa tekao mlaz krvi, ostavljajući trag po kome su gazili vojnici. — Gospodine potporučniče — obrati se Radojku kaplar desetar — kome ćemo da predamo njihove stvari? — Šta imaju?
Na vratima se pojavi baterijski narednik i stade mirno pred Aleksandrom. — Gospodine potporučniče, stanje je ratno. Nema ništa novo.
Uto se pojavi jedan vojnik: — Gospodine potporučniče, doveli smo ga... — Ama, bogati — povika veselo i skoči. — Čekaj, čoveče, da pojedemo ovo... — Znaš, interesuje me!
Vidimo vojnike četvrte baterije kako se objašnjavaju nešto žučno sa našim. — Šta ćete vi ovde? — Gospodine potporučniče, ukrali nam svinju... — Šta, bre, šta reče?! — Našu svinju ukrali, ene je, ene, gospodine potporučniče.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
kako se usiljava da se ne sruši i slušamo kako mu četni narednik glasom, koji drhti, dobacuje: do viđenja gospodine, potporučniče.
— Govori gde je groblje? — ponavljao je on skora očajno. — Šta je vama, gospodine potporučniče, kakvo groblje? — Kako šta je meni? Šta je tebi? — kaže mu on. — Odgovaraj gde je groblje!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Nekako pred podne obrati mi se telefonista: — Gospodine potporučniče, da čujete. Razgovara naš komandant sa nekim. — Dohvatio sam slušalicu.
— Kamo tebi bajonet? — zapitao sam jednoga. — Prebio mi ga kuršum, gospodine potporučniče. Neki zaostali na onom kamenjaru i obavijaju zavijače. Bojović je nervozno pušio.
Reka mi je ostala za leđima mnogo dalje. Ne potraja dugo, a onaj se vrati sav zadihan. — Gospodine potporučniče, dole na reci su Bugari. Pretrnuo sam. Tačno iza mojih leđa. Ali i ja sam se postavio iza njihovih leđa...
Vojnici se pridigli, zverajući, na koju stranu da otvore paljbu. Pored mene slomata se podnarednik. „Gospodine potporučniče, eto Bugara sa reke.
Smeh se razleže. „Fikus“ ga gleda zavodnjenim očima i, kao strogo, veli: — Gospodine potporučniče, biću prinuđen, da vas putem milosti svoje vežem... — Ko, je l’ ja?
Dežurnom oficiru nije bilo teško da ih pronađe. — Gospodine kapetane... gospodine potporučniče — drmao ih je redom — na raport kod gospodina upravnika u devet časova. — Ko, je l’ ja?
Trgao sam ruku i poljubio ga u čelo. Gruji navreše suze u oči: — Hvala vam... gospodine potporučniče... Pozdravite mi gospodina potpukovnika, gospodina poručnika Luku, gospodina potporučnika Vojina. I sve drugove.
— Odakle si, druže? On zauze stav „mirno“ i pogleda me dobroćudno. — Gospodine potporučniče, ja sam iz Vlakče, srez jasenički, okrug kragujevački. — Šumadinac? — Jeste, gospodin potporučnik.
Preda mnom je četinarska šuma, sagorela i iskidana od bombi i granata. Dva sveta... — Šta mislite, gospodine potporučniče — zapita me Stanko — kada će se završiti ovaj rat? Dve godine ginemo na ovim položajima, i ni maći.
— Pa, ka velim, da ubrzam rat, ne bi li jednom otišli svojim kućama. — Stanko zastade. — Gospodine potporučniče, dovde je naš odsek. Odavde drže pešaci. Razlike nema. Rovovi se prepliću, slivaju i gube u podzemnim lagumima.
Onaj se svuče u rov. — Da ih samo ne primete — strepi jedan od vojnika. — Gospodine potporučniče, zovu vas na telefon. Prihvatih slušalicu. — Šta je, majku mu, dokle ćemo da čekamo? — pita komandir poljske baterije.
— Reci, de, slobodno! — reče Mu Dragiša. — Gospodine potporučniče, skrcao bi je na licu mesta. Nasmejali smo se. Smejao se i Dragiša.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Zaustavismo konje, sa kojih je odilazila para. — Svršeno je, gospodine potporučniče — progovori Gruja. Vrane i gavrani zagraktaše nad našim glavama... Sa desne strane bila je jedna kućica.
Ali na kolenu Đurinom svetlucao je bajonet sa puške. Uza stepenice je išao neko. Čuo se zveket mamuza. — Gospodine potporučniče, javlja komandant da nećemo ostati ovde, već idemo pravo za Peć.
Dušan zaćuta. Šatorsko krilo se razmače. — Gospodine potporučniče, zove vas hitno ađutant puka — reče ordonans. Ne beše mi pravo što sad moram da gazim blato. Ali se ipak digoh.
Jedan otresit mladić, sigurno bolničar ili medicinar, priđe mi. — Vi tražite, gospodine potporučniče, nekoga? Odgovorih mu nešto, zatim ga polako zapitah, od čega boluju ovi vojnici. — Od svačega...
Preda me istrča jedan vojnik u šlemu, preplanula lica, koji me oslovi s detinjskom radošću: — Dobar dan, gospodine potporučniče. Ja sam Milojko. — Zdravo, Milojko? Gde je baterija? — Ovim putem pravo, pa na desnoj strani. Idemo i mi.
Natrag!... Potporučniče, vraćajte ljude i konje. Brzo, brzo! Nalazio sam se u gomili od preko tri stotine ljudi i toliko konja.