Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
— A zašta me onda bije? — pita đakon. — Zašta, zašta? — veli gvardijan. — Jeto tako! Potriba se čoviku iskaliti, a ti si mlađi, a... ajdemo. Ajdemo-te da se svrši šta je triba!
Nije se zađakonija još, ali oće sutra, pošto se izabere novi gvardijan. Nije sve doučija, ali je potriba manastiru đakona, pošto se Čimavica neće vraćati.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
— Ali, čovječe, daj se razlogu! Niko vam ne kreće u sveca... — Onda ča je bilo i potriba metnit drugoga na njegovo pristolje? — nabaci svoju Bukalo i izvadi iz usta lulicu.
Ćipiko, Ivo - Pauci
Ma ne smeta, nu one bi nam mogli dat'. Tribuje, sutra će mi Jure u varoš, valja da kupi hiljadu stvari, a potriba nam je i od modroga kamena... —I meni je prispija.. —Govori da je u vas skuplji... —Pa?
—I meni je prispija.. —Govori da je u vas skuplji... —Pa? A kad vam je potriba, ko vas pomaže? Neka ih kod mene; sarčićete ih lako! — Bar mi dajte još dva fiorina, potriba mi je!
—Pa? A kad vam je potriba, ko vas pomaže? Neka ih kod mene; sarčićete ih lako! — Bar mi dajte još dva fiorina, potriba mi je! Šjor Luka maši se u pehar i uruči joj novac. Žena pozdravi i ode.
— javi se djevojci povjerljivo. Ona ga trenom pogleda i nasmija se. — Kuda se gubite? — reče. — Bar vama nije potriba mučiti se. — I djevojka nastavi posao. Brala je dozrele višnje i stavljala ih u krto, što joj je visio o lijevoj ruci.
— Sve je zatrlo! — reče onaj stari što moljaše. — Nije još sve! Nu ako bude potriba, navratiće— odgovori neko tako cinički da se Ivo trznuo i pogledao mu u mrko lice.
— Niste nam dužni, i fala vam! — zahvali mladić i k'o za. se reče: — Potriba je uvik... I oni šutke hodahu dalje, ni ne opazivši da se nebo bijaše već na više mjesta progalilo, pa dok dođoše
Tako dočeka jamatvu... Više nije bilo prvašnjega veselja, strke i gonjačeve pjesme. Selo se sneveselilo. „Nije nam ni potriba izmrškat' se”, govorili trgači i mečari... Pa i na ono malo nasrnuli zvani i nepozvani.
— Danu, — javi se— vidite mi ovu kartu! Da mi je jučer vaš otac. — I izvadi je iz džepa i htjede da sjaše. — Nije potriba, — ubrza Ivo, pokroči k njemu i dohvati kartu. Umah razabra da je to poziv u šumskom prekršaju, i tako mu protumači.
Prvo su pozvali nikoga čovika iz krajine; pravi gospodin, uliza je s dva advokata. — Je li bilo njemu potriba do ovoga doći? — govori na vas glas nika žena, obučena po zagorsku. Niko od čeljadi upita je: „Ča je učinio”?
— I uvi jek tako? — opazi Ivo. — Uvik... i nigda mi ni bilo od nikoga potriba. — A da vam dođe do nevolje? — Bilo je i toga, pa, čovik može podnit više od ijedne beštije! — Ma treba jesti!
Nimaju potribu od čovika. Jema ih pa ne misle drugo nego za jiće i spanje. Mlaka im je krv. A meni je nikako potriba da mi čovik zapovida ...
— Fala! No ne treba da se mučite. Kad puste staroga Antu, poći ćemo u varoš u notara. — Ča je od notara potriba? — opazi stari. — Bravo! Dakako! Ne bacam ja novac tako! Njegov dug preći će name, a ja ću se uknjižiti. Dakako.