Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
— Ne idem ja više u školu pa da me učitelj izbije kao tebe danas — dočeka Stric. — Eto baš nije mene, nego Boku Potrka! — zlurado zakrešta svadljivica. — A koga još? — E baš ti neću kazati! — Ne znaš, pa zato nećeš.
— E baš ti neću kazati! — Ne znaš, pa zato nećeš. Ne znaš, ne znaš, baš, baš! — Znam, baš znam: Đoku Potrka i Lazara Mačka, eto ti! Obojicu je danas istuko. Eno ih, ostali su u zatvoru.
I Potrk i Mačak bili su nadimci. Potrka su zato tako nazivali što je trkom i dolazio u školu i vraćao se kući, potrkivao je i onda kad na tablu izlazi.
“ VII Družina malog Jovančeta polako je rasla. Dan-dva poslije Mačka i Potrka, Stric je u logor doveo novog druga, Nik Ćulibrka. Ovaj vojnički salutira i pozdravi na engleskom: — Halo, bojsovi!
Četa je mogla da pohvali, da osudi, da odbrani, a kad četa nešto kaže, to je onda — ehe! — nisu to priče Đoke Potrka. Čak i naveče, kad bi se koji od naših dječaka zatekao negdje podalje od kuće i morao da se vraća sam, po mrklu mraku,
Lazar Mačak i Lunja stoje na uzvišici više druma i pogledom ispraćaju bataljon. — Eno ih! Eno Nika i Vanjke! Eno Đoke Potrka! Mačak u koloni otkriva jednog po jednog svog druga.