Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Zovem ja! Molim! On ništa; valjada je bio sasvim gluv. Ostanem na bregu predgradija, koje sam potom saznao da se Mandoć zove, obzirući se na desno i na levo i ne znajući ni kud ću ni što ću.
Sat po podne, sunce pripeklo, niti daje tu više | stojati. Upazim na kraju predgradija široku ogradu zida, unutra zdanija i lepa cerkov.
krasote bašče i rajevi; Belvedere, besmertnoga princa Evgenija dvorovi i sadi, sve je to bilo meni otvoreno. Predgradija sva oko Beča i vertogradi, bili velike gospode ili graždana, gdi je god slobodno bilo ulaziti, tu mi niko nije smeo
Ne valja premolčati da Hioci imadu na najlepšem mestu predgradija pri moru preizrjadno ustrojeni [h]ospital s širokim sadom za 50 bolni[h], strani[h] ili domaći[h], podalje od grada
nedelju po ručku s namerenijem da ga sutradan na poštu dam, kad eto ti dva moja učenika dođu zvati me da idem s njima u predgradija prohodati se. Jedan je Carigrađanin Grigorije Mavrokordatos, a drugi, iz Tesalonike, Toma Papazoglus.