Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Ali nabrzo ubarabariše. Jedan drugom ne mogoše odskočiti... Svi stali i glede. I devojke dođoše; čak i Stanka prenuše iz njegovog raja. – Ne možeš, Pero, ne možeš! — veli Lazar ponosito. – A vi ne možete ni donde! – Pa i mnogo je!
— Pa ko je? — rekoše uglas i pop i kmet. — Video ga moj Lazar... Juče je i pucao na njega... Obojica prenuše. Još sinoć za večerom čuli su šta je juče u kolu bilo. Obojica najedanput viknuše: — Stanko?! — Stanko — reče Ivan.
Taman on utanačio, taman se razigraše srca hajdučka, taman se sve pretvorilo u uvo, a ču se lavež... Hajduci prenuše. Gusle umuknuše i svaki prihvati svoju pušku. Zavrzan se odazva lavežom. Lavež se opet začu...
I oroz na njegovoj puški kvrcnu. Taj nejaki zvuk oroza jeknu strašno. I Marinko i Kruška prenuše i skočiše. — Ići ćemo! — rekoše obojica u glas. — A... ići ćete!... — nasmeja se Zavrzan. — Onda, druga stvar.
Dok ti se otvoriše oboja kućna vrata; vetar povi plamen na ognjištu. Svi prenuše i zaprepastaše se... Na vrata posukljaše grlići od pušaka. Jedan trenut postoja tako, pa se na pragu pojavi Stanko.
Stanko je nešto razgovarao sa Surepom... Dan već osvojio... Najedared pripucaše puške, ne blizu, no u daljini. Svi prenuše. — Šta li je ono? — upita Stanko.
I to sve nekako čudno teknu... Zeka se stade osvrtati... Surep se uzjazbi... Nogić, Jovan, Jovica, Ivanko i... svi prenuše. — Zavrzane! — jeknu Surep. Ali se niko ne odazva... Najedared pobesne sve. To više ne behu ljudi nego ljuti risovi...
Vojvode ne behu pospale. Sedela su sva trojica i premišljaše šta da čine. Kad Deva uđe, svi prenuše. — Otkud ti?... Što si mokar tako? — upita Čupić. — Od Turaka. — Od Turaka?! — upitaše začuđeno.
— reče on skidajući kapu. — Hvala ti kad nam šilješ tvoju milost u ovom času... Najedared se nešto prolomi. Oni prenuše... Poljanu pred šancem pritiskao Turčin... — Mirno, sokolovi!... Samo u meso gađajte!...
Dučić, Jovan - PESME
Od toga u opnama jajeta pod njim prenuše se i slatko zatreperiše tek začeti životi... Tri mala nova srca zakucaše uzbuđeno i udariše neodoljivo u pomrčini.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
“ Ljudi se prenuše. Obazrivo se dižu i unezvereno pogledaju okolo sebe, pitajući se očima: šta se ovo zbi! Na suprotnoj obali muzika
Pomerih se, i moje mamuze zvecnuše. One kao da se prenuše. Sofija uzdahnu i nastavi: — Ivicu ašova zavukoše ispod poklopca. Nešto krcnu... Otvoriše. Sestra vrisnu i pade.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
I nemogući više od sevdaha, baci tas od sebe. Tas zveknu, odskoči i zvečeći otkotrlja se. Sve se prenuše uplašeno da ih amamdžika za to lomljenje posuđa ne grdi.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Najedared kosači se prenuše. Neko iza njih povika: — Stoj! Podizaše glave i uprepastiše se, videvši Đuricu i Pantovca s naperenim ostragušama.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
koji su u marširanju prolazili pored tamnice; te koračaje oni su u pameti besvjesno pratili; kada ih nestade, kao prenuše se. Pa i sudac ih opominje da je vrijeme rastanku.
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
pogleda i mračna lica i tek posle dužeg ćutanja neko će reći (nisam ga spazio ko) da bi se moglo pristupiti razgovoru. Prenuše svi, pogledaše se među sobom i ponudiše najpre Milovana Glišića da predsedava.
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Dolete do njih, strže im marame s glava, poče da beži. Ali, prenuše se veštice, pa za njim. Trči Varalica brže od vetra, ali dah veštica, svejedno, oseća na potiljku.
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Plakao je sve neutješnije, poče najzad glasno i da jeca tako da se i ono troje s raskršća prenuše i oslušnuše. — Neko plače! — šapatom reče Lunja. — Eno, iza onog žbuna.