Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Potraži, potraži!... — Ovdje nejma!... Ako nijesu na tavanu... — Potraži na tavanu. Doneše stube i Turčin se prepe na tavan. Pošto je u svaki ćošak zavirio, on se vrati. — Nikog? — Nikog!
Velimo li? — Velimo! — Onda, Ivane, evo! I on uze štap koji mu Jova pruži, pa ga dade Ivanu... Ivan se prepe na doksat, pa se poljubi s Jovom.
Imaju i svoj šarampov; iskopali noćas... — A ima ih više od naših? — Ima... — Stanite! — reče on družini. Pa se prepe na jedan hrast, sa koga je video borbu... Razgledao je prilično, pa se tek nasmeši i siđe s drveta. — Hajd̓ sad!
— Nađite mesta Devi!... — viknu starojko. — Evo!... Evo!... Hodi ovamo!... — viknuše sa sviju strana. Deva se prepe na ona koja mu behu najbliža. — Jeste posedali? — Jesmo. — Polazi!... — zapovedi starojko.
Phi!... Sramota!... Ja ću tamo doći da vas šamaram! — čulo se ispod šanca. Stanko se prepe na bedem i pogleda. Grdna ljudina, obrijana čela, razdrljenih, čupavih grudi, zasukanih rukava, seđaše na rudini i
Radičević, Branko - PESME
Šta bi ovo nuto sade?“ Pa ga stište i obode, Konjic naže već dva puta. Gle i treći, — sad prepe se, To bijaše muka ljuta, Od gneva se junak trese: „Nuto, srećo, nuto, zeko,“ — Pa ga savi opet preko.