Ćosić, Dobrica - KORENI
Za ručkom ne bi reč progovorili. Iz Palanke bi pošli tako da u suton stignu u Prerovo. Čim bi izišli iz mehanske avlije, on bi dizgine pružio Vukašinu i uživao što vešto i lako vlada konjima, neumornim u
Išla na dvorske balove. Igrala sa knjazom Aleksandrom, trapavim... Narod — to je njoj nešto prljavo i lukavo. Prerovo — vučja jazbina! S njom, šta će biti moj život?
— Gazda-Đorđe, vojska otišla u Prerovo! Sad mi je čovek javio. Aćim podigao bunu! — drma mu rame Ika. Đorđe jedva podiže glavu, gleda ga iz daljine, prazno.
A ako je vojska stvarno otišla u Prerovo? ...Za večerom se Aćim hvalio, prekjuče je to bilo, da je i četvrti put najurio iz sela sreskog kapetana koji je
„Simka da me ne čeka u kući!“ Viknuo je, šibnuo konje, i oni su galopom projurili kroz Prerovo i uzbrdicom više sela pošli hodom. Kud ću sada? Kući... ne Bičem zapraska po hladnoj belini jutra.
— Čovek koji se poneki put ne napije nije čovek. Samo da ona vojska ne napravi neku nesreću. U Prerovo je otišla. — Ćuti! ... — Dok svane, u selu si.
Iscurilo, potrošilo se, i sad rakiju sipa u glavu i mešinu. Znao je da će vojska doći, pa pobegao. Dok se Prerovo ne smiri, neće ga biti. Samo, hoće li Prerovo sada poći za njim, kao nekad za Vasilijem? — Šta misliš, Stevo?
Znao je da će vojska doći, pa pobegao. Dok se Prerovo ne smiri, neće ga biti. Samo, hoće li Prerovo sada poći za njim, kao nekad za Vasilijem? — Šta misliš, Stevo?
— Osluškuje mukli strah sela što kao vetar šuška u suvim kukuruzima. Magla nadolazi da skrije Prerovo. Izgoreće danas. Ako je ono kao nekad, kad je Vasilije pod ovim bagremom skupljao seljake. I mogao da ubije.
Ne misli o vojsci koja ide, zna da ide na Prerovo, ne misli o tome koliko je strahovala dok ga nije skinula sa sanki, jedna, jer je pred njegovom klonulošću i sama
Stiska usne, žmuri, teško otkida noge od zemlje, u stopalima mu celo Prerovo. — Vi, mlađi, nastavite — reče kad se srce rasturi u lupnjavi; uđe u opštinu, u kojoj, poguren i zamišljen, sâm sedi
— Jači smo mi, Stevo, i od puka vojske — podiže ga ubrzano srce i on ustade. — Možda nisu ni pošli u Prerovo. Skoro će podne. Nek idu ludi kući. Poslova uvek ima. A ako zatreba, lako ćemo ih skupiti.