Krakov, Stanislav - KRILA
Odjednom ispod Čegana prolomi se vatreni potop. Šume i jaruge oživeše, i stade nešto kroz njih promicati. Svetlucali su bajoneti i šlemovi. — Naši, naši, — zakliktaše promukli glasovi.
Noć je bila hladna, puna magle, a prve snežne pahuljice stadoše opet promicati. Oko belih šatora na slaboj svetlosti žurNo se radilo, ječalo i izdisalo, a novi ranjenici neprestano pristizahu i svi
Tice su imale crne krstove na krilima, n neprestano rasle. Što već Sergije ne leti brže? Odjednom nešto svetlo stade promicati. U zraku se splelo bezbroj pravih svetlosnih konaca. Aparat se nemoćno tresao n sporo bežao.