Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Marko sa ženama ugrabi mesto ispod vrela, u prošarici; ni brige ga što sunce peče. Naručio pečene ovnovine s ražnja i sklenicu vina — vina što kad ga okusi, pomisli: „Gorilo
U prošarici pokaza se krst, na mahove zasija u suncu, i litija suče se polako, mirno, izdržljivo. Četiri mlada čoveka, u belim tunik
Toga časa moleći sjeti se crkvice u svome selu, u polju, u prošarici mrkih čempresa, gde ga je majka vodila na proštenje. I u njoj je Majka božja i liči na ovu crnomanjastu, okrunjenu, ljupku.
Ćipiko, Ivo - Pauci
Sunce šumu obasjalo, pa vršci mladih bukvica, rekao bi, upalili se po njemu, u prošarici isprekrštale se plavetne sjene i mirno opočivaju na mekom bakarastom sušnju.
Tu, u prošarici, za ljetnjih, popodnevnih omara, Rade sa stokom planduje. Uputi se planinom ravno k jami, gdje još snijeg leži, da se
U odblesku raznih boja od stakala na prozorima, u onoj tajanstvenoj prošarici, klečala je žena pred njim, ispovjedajući se.
Trpeza, za koju posjedoše, udešena je naročito za današnji dan, između drveta, u prošarici. U čelu stola posadi pop Vrane staroga fra—Jeru, goleme, kratke šije, ćelava, kome su i sami prsti na ruci pretili; o
Kod šampanjca fra Ante diže se da nazdravi svečaru. U prošarici, dok govori, pogdjekad odbljesnu se u suncu naočari. Dok se diže, fra Jere gurnu staroga kaluđera oca Dionisija što do
Maša gologlava rasprema sto; sunce u prošarici prosiplje joj se po plavoj kosi, a pop Vrane nikako da s nje oka skine. Iza veselja u dušu mu useljava se laka tuga,
A blagi jesenji dan ugodio. U odgojku, u prošarici, igra sunce i odbljeskuje se u pretežitoj bakarastoj boji, i odvaja se od puste okolne goleti.