Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
I još nešto. Tada je bio u Zarožju kmet neki Purko, jedan od ono malo Zarožana koji nisu zaturali vilama orahe na tavan, ni pojili vrbu, ni istezali gredu, ni sejali so.
Taj je Purko bio pametan čovek, iako je nosio najduži perčin u svem selu. Onda se Zarožani nisu šišali, nego su i oni i svud po
— More, ljudi — počeće Purko, zaparavši malo onim patrljkom ispred sebe — šta ćemo s našom vodenicom? Vodeničara nema, niti ga možemo naći.
Svi se malo zamisliše. — Ja velim, braćo — reče kmet Purko i zapara dobro onim patrljkom — da još jednom ogledamo. Da nađemo kako bilo vodeničara... — Aja! — dočeka čiča Mirko.
— Ama, da mi zovemo popa — reče neki Srdan — nek očita što... — Ta čitao je, Srdane, i čitao — odgovori Purko i nogatnu se — pa nikakve vajde. — Ja velim, ljudi — reče čiča Mirko — da mi gradimo nama drugu vodenicu.
— upita Đilas. — Pa ugarak u nju! — reče čiča Mirko. — Doduše, bolje i to nego da svet propada... — dodade Purko. — Od kmeta i beseda! — podsmehnu se Ćebo. — Nemoj tu drobiti! — oseče se čiča Mirko i ustade.
— Ko seje so niču mu skakavci. — A jesi istegao gredu, Srdane, a? — podsmehnu se Ćebo. — Okanite se, ljudi! — Viče Purko, jer vide da će biti rusvaja. — Ako si i istezao gredu — reći će čiča Mirko — nisi skakao u jarinu kao Đilas.
Kao da ih je stid što su onako završili svoj pređašnji sastanak na Ivanjdan. Pa i kmet Purko nešto okleva. Otkad su ljudi došli, a on još ne izlazi iz kuće. U zlo doba eto ti i njega — iznese pun bardak rakije.
— Ama gde si, dobar čoveče? — upita ga čiča Mirko. — Ta ono.. znaš... čeljad... — poče kmet Purko zamuckivati, kao čovek kad hoće da zabašuri što, pa tek pruži Mirku bardak: — De, bogati, nazdravi!
— E, braćo, srećan dan, srećan rad, srećno viđenje dabogda! — reče čiča Mirko, pa nateže bardak. Purko se, međutim, upita za zdravlje sa Ćebom, Srdanom, Đilasom i ostalima. Oni se čine — ni luk jeli ni luk mirisali.
Kad su se svi obredili i kad je poslednji spustio prazan bardak na zemlju, poče kmet Purko: — Vala, ljudi, mi smo se često sastajali. Bogu hvala, često smo se i sporečkavali...
— A, bogami, i pobili — dodade Đilas polako. — Tek nikad se nismo onako dušmanski razišli — nastavlja Purko, čineći se i ne čuo Đilasa — kao onomad na Ivanjdan... — Batali, kmete, bogati! — dočeka ga čiča Mirko.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
vodi čitavu tevabiju gladnica i najamnika, kao stari persijski carevi; takvom pisanju dao je, valjada, povoda i džgoljavi Purko, jedini iz pratnje kapetanove. Propištalo je, veli, selo od proždrljivosti kapetanove.
« A dopis završi sa: »Ima reč kapetan i g. Purko.« Tako je postao ovaj drugi Sretin dopis iz ovoga sela. Prvi, koji je davno poslan, ali još nije izašao u novinama,
Prvo pitanje: »Zna li gospodin ministar, i je li mu poznato, da g. Jakov Purko, pandur sreskoga načelnika (Sreta je namerno pandura titulirao gospodinom i izjednačio ga s ministrom, a načelnika
Žika ne jamči ni za šta. »Nema elbeta, gospodine Purko, loša slugo lošeg gospodara!« svršuje se dopis, a potpisan: »Žika B. Šljivić — Seljo«.
— More, je l’ sam mu se ja samo jednom počeo penjati za vrat, neće ga on majci dugo kapetanovati, ni Purko pandurisati!