Jakšić, Đura - PROZA
Možda bi, siromah, i dalje o svome učeniku razmišljao, ali se utome približi kmet Radovan sa Nikolom Belićem, koji beše u velikoj ljubavi sa kmetom.
— He, učo, — reče kmet Radovan, — a što si se tako zamislio, kao da ti je grad pobio polja i vinograde?... Učitelj se diže sa svoga mesta, pa se
Učitelj samo ćuti i sluša, pa se nekako setno smeši. — Ne smej se, učo, — veli kmet Radovan, — a, evo, juče sam zbog nekakvoga kuluka šiljao birova njegovoj kući, pa čudo: veli da u gvozdenim loncima kuva ručak!..
He, glavo! — Biće, Nikola, biće baš da su mađije... O tome su mi već i drugi pripovedali, — reče kmet-Radovan. — Al’ eto, — misli učitelj, — kad momak voli devojku, šta mu znaš?
— Pa sumnjaš li, Nikola, na koga? — reče kmet Radovan, malo kao zvaničnim glasom. — Stvar se mora izvideti, mora se pronaći ko je u Planincu palikuća.
— Tu ima traga, — mrmljaše kmet Radovan... — A i moja Stojna bila je odjutros kod baba-Jane vračare; gledala je u pasulj, pa veli: „Mlad, visok momak, tu je
Gle šta mi učini!... Učitelj se trže: — Nikola, to nije Bogdanovo dete učinilo! — Bio ti je đak, — reče kmet Radovan, — ’ma, učo, on ima još jednoga učitelja; ta ne ide on badava Sremčevoj kući! Gde je Laza birov?...
— Oh, vidim ja — reče kroz suze učitelj, — vidim ja da je dete nevino! — Ćut’, učitelju! — opreči se na njega Radovan. — A ti priznaj da si zapalio kuću Nikole Belića, svoga zakonitog tutora! — Ja?
— Dobro, gospodine... — veli kapetanova senka. — Drugi niko nije pred vratima?... — Tu je i kmet Radovan iz Planinca, sa još nekim ljudima. Doveli jedno momče. Vele da je zapalio kuću svome tutoru.
njega zatvoriše u podrum, a kmetu Radovanu reče: — Ti, kmete, ostani, s tobom ću imati još i druga razgovora. Radovan ostade.
kazivanju veruju, navodio je kapetanove reči: „Voleo bih“, — veli kapetan, — „da su mi u srezu svi kmetovi kâ ovaj Radovan, nego da me nameste za vezira u Bosni... Gle kako pronađe onaka zlikovca, palikuću!... Čovek je to!... Čovek, vere mi!.
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
uša! — Bolje, more, bolje!... Gore uvrh njive!... Eno ih, potrči, more! A čekajde, zapamtićete vi ko je Radovan, beli!... — razvikao se gazda Raka, pa polete kao smušen za Pajom.
— Neka, neka, gazda-Rako!... Mogu ja još toliko platiti. Nemoj misliti što sam ja siromah, a ti — gazda Radovan Radišić!... — Batali, more, svađu, pa se namirite lepo kao ljudi...
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
su često želeli da im dete bude veselo, radosno i srećno, pa su stoga deci nadevali sledeća imena: Veselin, Veseljko, Radovan, Radoje, Radosta, Radislav, Radojka, Sreten, Srećko, Sreta itd. Imena-blagoslovi su i: Blagoje i Blagovan.
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
PANDUROVIĆ 363 2) PRIPOVEDAČI 364 BORISAV STANKOVIĆ 365 IVO ĆIPIKO 367 PETAR KOČIĆ 369 MILUTIN USKOKOVIĆ 371 RADOVAN PEROVIĆ NEVESINjSKI 372 VELjKO M.
bolje no iko, i pismeniji je no mnogi drugi pisci srpski, koji vrlo često ne idu dalje od svojih trenutnih nadahnuća. RADOVAN PEROVIĆ NEVESINjSKI Od mlađih pripovedača, Radovan Perović Nevesinjski (1878*), rodom Hercegovac, oživeo je staru
RADOVAN PEROVIĆ NEVESINjSKI Od mlađih pripovedača, Radovan Perović Nevesinjski (1878*), rodom Hercegovac, oživeo je staru folklornu pripovetku Stjepana Mitrova Ljubiše.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Ti ćeš ga, Đurica, zaustaviti i uzeti pare, a ova dvojica će biti s tobom. Radovan će ti sve kazati šta imaš da činiš; on je najbolji majstor za te stvari.
Samo treba srce da ti je odvažno, pa ne beri brige. Radovan i Kosta će se nagaraviti i prerušiti, da ih niko ne pozna, a za tebe već ne mari...
Tu, na jednoj većoj zavojici, leže u pavitini S jedne strane Radovan i Kosta, a s druge sam Đurica. Prva su dvojica po celom licu nagaravljena i uvezana širokim, garavim peškirima, te im
Oni leže mirno, pogledajući samo naviše uz put, od kuda je imao doći osuđeni putnik. Radovan je, još dok su bili na noćištu u šumi, dao Đurici sva potrebna upustva u kojima su predviđeni razni slučajevi, pa sad
Ako si ti svakad tako junačan, onda je bolje da se vratiš kući, pa da gledaš svoja posla — odgovori mu Radovan ljutito, pa se okrete i ode uz potok.
To treba da se uzme pametno: ako može lepim — dobro, ako li ne može — Radovan će znati šta treba da se radi. Sutra će on biti kod kuće, to sam doznao, i vi ga morate napasti danju, jer mu se noću
Tu ih sačeka njihov uhoda iz istoga sela, koji im dade sva potrebna obaveštenja. Prema njegovu saopštenju, Radovan odluči da se napad izvrši oko podne, čim se ukaže zgodno vreme; ali ako bi se ukazao zgodan trenutak, odlučiše da
Jedni držahu zapete pružene puške, a Drugi noževe. — Ćut! Da se niste makli! — viknu Radovan, trčeći sa Đuricom i Mitom k njima. Novica i Kosta utrčaše u kuću, i odmah se tamo začu vrisak i kuknjava.
— Brže pare daj, nemamo kad da razgovaramo s tobom! — viknu Radovan i opet podiže nož. — Vi znate da je sav moj novac po narodu; kod sebe ne držim ništa.
Pljusnu krv niz lice Đorđevo, a on istoga trenutka, kao zver, jurnu na zlikovca i udari ga nožem u rame. Radovan planu, sevnuše mu oči kao u tigra, pa odskoči u stranu od razjarenoga Đorđa.
Zlikovac pade, ali istoga trenutka Radovan okide pušku i Đorđe se zanjiha, povede se u stranu i preturi se... — Tajo!.. kuku, tajo! ...
— Ih, bolan brate! — odgovori Vujo, ali mu nestrpeljiva radoznalost ne silažaše s lica. — A drugi ? — Radovan i Kosta dobiše po jednu ranu, a Đorđe ostade mrtav pored Mite. — Naopako, šta učiniste! ... A novaca?
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Autor zamašne i kod nas najznačajnije studije o hrvatskome i srpskom ekspresionizmu Radovan Vučković, štaviše, iznosi jedan u ponečem možda i prejak sud: „Ideja sumatraizma, koja se pripisuje Crnjanskom, i bitno
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
— Moj rođeni! — Onda gleda „Mahera“ poluotvorenim očima. — Znaš... poginuo kaplar Stojadin, onaj... i Marko, i Radovan. — Njegove oči napuniše se suzama.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
105 MILOŠ I RADOVAN 106 MLADEN I MILOJE 110 KOVČEŽIĆ NEBOGOGA PAVLA 116 ŽENIDBA PO MODI 118 HUDA SRPKINjA 120 POSLANICA DRAGU TEODOROVIĆU
Zbogom, dakle, vitezovi! Kad samvika neće, Ja ću pjeti što je milo, ljubve brati cv'jeća. Pavle Solarić MILOŠ I RADOVAN Hodi, sjedi, Radovane, da ti Miloš kaže Novi slučaj koga mnogi sve zaludu traže.
9, str. 38, u nizu Solarićevih posmrtno objavljenih stihova; fragmentu sam naslov dao ja. MILOŠ I RADOVAN (str. 91). Objavljeno u Letopisu Matice srpske 1827, č. 8, str. 46—51.
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
veka karakteriše veći broj časopisa namenjenih deci školskog uzrasta (Dečji prijatelj pokrenut je u Zemunu 1875, Radovan u Novom Sadu 1876, Golub u Somboru 1879, Zmajev Neven 1880, zatim Srpče u Beogradu 1881, Đače u Nišu 1888, Mala
U Pešti je, između ostalog, objavio delo Škola i život, uređivao pedagoški list Srpska narodna škola (1870–72) i Radovan (1876. u Novom Sadu). Popović je izdavao zbirke i antologije pesama i priča za decu.
zbirkama Venac pesama, Slike i prilike i Polaženik) često nije potpisivao ili ih je objavljivao pod pseudonimom (Braca Radovan ili Čika Steva).
Dani odmora 1878, Veliki srpski deklamator 1879, Srpski deklamator 1879, Bosilje 1880, Male gusle 1881, Mali svet 1882, Radovan 1883, Polaženik 1886, Badnjak 1891, Biser cveće 1905.
Stevan V. Popović u Novom Sadu pokrenuo prvi ilustrovani poučno-zabavni list za decu – Radovan 1877. Stevan V. Popović: Radovanov dar 1878. Stevan V. Popović: Dani odmora 1879. Stevan V.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
tuže se da je policiska služba teška, da je njima često glava u torbi. I zato, kažu, moraju pomalo i piti... Kaplar Radovan priča mi, kaže, „Pre tvog očuva, dvojica su nam starešina poginuli.
— Ti si gospojica, Soko — tumači Mija — ali da znaš da među skitnicama ima i ženskih, žena i devojaka, kaže Radovan. Muški su zatvoreni još i zato što kradu i švercuju, a žene uvek samo zato što skitaju...
Krivci su: kaplar Radovan, tri policiska stražara, i Mija Frušić... Varošica izgubila potpuno moć govora. Kao krtice u rupe, sve se zavuklo u
Prvi put u sto godina možda, naprotiv! popeli se čudo i pokor na vrhunac, i pogodili ljude negde u dno srca... Radovan, uvek čestit čovek, otac dvoje dece, ima odlikovanje za čovečnost u svojoj teškoj službi. A Mija, dečko, dete...
Taj treći starac najzad stade nasred ulice, uhvati se za glavu i poče vikati: Radovan je čestit čovek! a Mija je dobro i poslušno dete!... šta je ovo, ljudi, braćo, ljudi, ljudi!...
Palanka ima srce. Samo, eto, mnogo treba putovati da bi se stiglo na dno toga srca. Radovan raščinjen: kud su dve zvezdice, kud je dugačka sablja — niko ne viri.
Mijo, sine moj, kuda ćeš sad! Mijo, ljudi, ja sam kriva, zar može majka ne znati da joj dete nije leglo u postelju!” — Radovan kleči pred sudijom: „Nema leka! Sudite mi što brže, odmah, i na smrt!