Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
REDAK ZVER Pod Kosmajem, u Nemenikućama, ima neki Radoš, lovac da ga šale nema u svoj kapetaniji. Od njega se ne može sakriti ni zečja loga, niti lisičja rupa, ni jazavčeva
Kud navije pušku — nikad ne promaši. Istina, u tom kraju slabo ima lovaca: gotovo jedini se Radoš tim poslom i bavi. Nikad ti on ne skida pušku s ramena.
A pošao u njivu, a u drva, a u vinograd, a u livadu — svakad će je poneti. Baš na Male Vračeve poranio Radoš da obiđe nivu, pa onda da provrlja malo po Kosmaju — ionako je svečanik, e da ulovi što besposlen; a tu noć bilo je
Aja! Ne možeš ti njemu ništa! Uzeo on pušku, pa ode naniže u njive. Brzo je Radoš obišao njivu dole u Trnavi. Tu je u ritu pucao na jednog ražnja, ali ga promaši. Bi mu malo krivo.
Bi mu malo krivo. Odavno mu se nije desilo da mu ode metak naprazno. Odatle Radoš zaobiđe ispod donjeg Kosmaja. Zađe u šumu — vrljaj tamo, vrljaj amo, dok klisi ispred njega zec; opali za njim i — opet
»Bog s nama! šta je ovo danas!« reče Radoš glasno. Napuni pušku, pa pođe dalje. Pređe preko Košutice, ali nigde ništa.
Ele, vrza Radoš od bukve do bukve, od grma do grma, dok ti tek smotri — nešto se miče oko jednog žbunića. On onda polako, polako — pri
Kad tamo, ima šta videti!... Golo, nago golo dete, sve čupavo a repato, vrda oko žbunića. Trže se Radoš i stade. Trže se i ono dete, pa stade žmirkati i gledati pravo u nega.
Sad ću da pucam! — i navi pušku na nj. Ono tek odlomi od žbunića grančicu pa nanišani njom na Radoša. Radoš se sav ohladi. Spusti pušku, pa poče polako izmicati natrag. Ono sve bliže k njemu, pa udri kamenjicama.
Ono sve bliže k njemu, pa udri kamenjicama. On onda stište bežati što igda može, a ono sve u skok za njim. Skotrlja se Radoš niz neku jarugu, sav se izubija i izgrebe, pa beži što je živ! U onom strahu osvrte se.
U onom strahu osvrte se. Kad ono dete baš nad samom jarugom, pa gledi u njega. Radoš nadade tutanj i, sav raščupan, izgreben i uzveren strča dole pred mehanu u Tresijama... — Ene de!...
Gde se osakati tako? — navališe seljaci pitati ga i svi se zgrcaše oko njega. — Prođite se! — jedva odgovori Radoš zaduvano i usplahireno. — Da nisi otkud nagazio na kurjaka? — Da nije hajduk? — okupiše zapitkivati. — Nije, braćo!
Jakšić, Đura - JELISAVETA
ĆURĐE CRNOJEVIĆ, knez Crne Gore VAVILA, vladika crnogorski STANIŠA CRNOJEVIĆ, brat knežev RADOŠ ORLOVIĆ, serdar ŠULOVIĆ, serdar MIĆIĆ, serdar ĐURAŠKO, kapetan VUKSAN, kapetan BOGDAN ORLOVIĆ BOGDAN ORLOVIĆ
KNEZ ĐURĐE: A bratstvo? JELISAVETA: Zar ti je brat? KNEZ ĐURĐE: Nije! JELISAVETA: Nije, — Nit’ ti je Radoš veran prijatelj! KNEZ ĐURĐE: Kako?... Zar i Radoš?...
KNEZ ĐURĐE: Nije! JELISAVETA: Nije, — Nit’ ti je Radoš veran prijatelj! KNEZ ĐURĐE: Kako?... Zar i Radoš?... JELISAVETA: Radoš i on — obojica se Sa buntovničkim srcem podižu, S prestola tvoga da te obore...
JELISAVETA: Nije, — Nit’ ti je Radoš veran prijatelj! KNEZ ĐURĐE: Kako?... Zar i Radoš?... JELISAVETA: Radoš i on — obojica se Sa buntovničkim srcem podižu, S prestola tvoga da te obore... Il’ još ne vidiš? E, Đurđe! Đurđe!.
Sad zbogom!... DRUGI DEO PRVA POJAVA Skupštinska dvorana. Vladika Vavila, Radoš Orlović, Katunović i Vuksan. VL. VAVILA: Vek protiče, deco!
Bog je to hteo, deco, bog!... RADOŠ: Sed’ oče, prosti! Reč ti uzedoh; — Al’ i ja klanjam prema istoku I metanijama bogobojaznim Pogled povraćam
VAVILA: Ne greši, sine!... Al’ onaj što je venac trnovi Za spasenije ljudi nosio, U mrak je vrgô silu satansku. RADOŠ: I opet velim da je satana Kršeć po mraku gvozden ogrljak Kroz trošnu zemlju, crne slojeve, Kopajuć gneva oštrim
VUKSAN: Svet otac jednu, te jednu, gospodo! Kao da nije knjigu učio — Ne zna duždeve — ne zna prevaru! RADOŠ: Jest, oče! Al’ kad za dužda padnemo svi, Šta će nam posle njini mačevi? Šta će nam puške, što li štampara?
Ako ne oni što nam dadoše Đerku, onako divnu gospođu, Oružja, džebane, štamparu, Ako ne oni, neće Arnaut! RADOŠ: I Cigane bih zvao u pomoć, Samo Latine — ne! VUKSAN: Cigani su diviji, Latini podli i lažljiviji.
RADOŠ: I Cigane bih zvao u pomoć, Samo Latine — ne! VUKSAN: Cigani su diviji, Latini podli i lažljiviji. RADOŠ: Pa onda, ko zna da l’ i dadoše? Il’ samo naše lakoverije Sa obmanama goje večitim? VL.
— Al’ tebi, Radošu! RADOŠ: Nemoj se posle ni meni čudit, — A mislim da se ne bi mogô Kad bi mi znao mudre razloge U drugom veku što sam
na burnoj sili premeće Krijući svoje nade jedrila, — Naroda srpskog znajuć sudbinu Zadrktao sam često za tobom... RADOŠ: A ja ti sumnjah i o tazbini — Oprosti, kneže! Ma Latini su!... KNEZ ĐURĐE: Sad su nam braća.