Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Spolja čujem bat nečijih nogu i neko pita za potporučnika. — Potporučnik Radojko — veli mi Aleksa. — Pomaže bog... A tobdžija stigao... Sedi, sedi, druže.
Da vidiš sad kad zavapi: „Gospodine potporučniče, u zoni sam pešačke vatre, ne mogu da osmatram“ — potporučnik Radojko pljesnu rukama i protrlja dlanove, a iz grudi mu se zatalasa široki smeh, koji otkri njegove bele i sjajne zube.
srećan slučaj, nazovite ga kako hoćete. Pa ti znaš šta je bilo pre tri dana. — Onda se Radojko okrete meni. — Narede da bacim bombe. Noću je to bilo. Uzmem sa sobom četiri vojnika i ponesemo po pet bombi.
A vabe ga kao: Radojko Savić — pa se grohotom nasmeja. — A ovaj je mitraljezac, inače zvani „gospodin Aleksa“. Potporučnik Aleksa se
Potporučnik Radojko zadovoljno trlja ruke i puni svoju kutiju. Onda se diže. — Druže, drži... — Hvala... hvala, nemojte, gospodin
A onaj jauče... Sad će, sad... Sunce sija, a zemlja plitka... Srce dumbara po grudima kao mal. — Eto ih! — viknu Radojko i poletesmo ka puškarnici.
— zapita kaplar desetar, gotov da iskoči iz rova. — Prekini paljbu! — viknu potporučnik Radojko, bojeći se da vojnici bez naređenja ne izvrše juriš.
— Dojadi mi ovaj vojnički griz i pirinač. A jednoga dana razlupaše nam kujnu, pa ceo dan na suvome hlebu. Naiđe i Radojko. Pita odmah za novosti. — Bre, majku mu, što ne kažu dža ili bu, pa da kidišemo. Dojadi mi ovako.
— A šta namerava večeras? — Hoće psu da veže praznu kantu za rep, pa da ga pusti između rovova. Napravio je Radojko čitav plan za jednu umišljenu ofanzivu. Meni je dodelio da otvorim brzu vatru na austrijske rovove.
— Eto, vidiš — priča nam ljutito Radojko — kada oni iz pozadine narede „da se neprijatelj uznemirava“, pa padnu tri mrtva i nekoliko ranjenih, onda nikome ništa.
Najednom se promoli jedna pokisla glava, pogleda nas unezvereno, i tek progovori: — Pogibe potporučnik Radojko! — Šta?!... Kako?!... Nije moguće!... — povikasmo uglas i skočismo.