Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
— Neka vodnik drugoga voda ne drema! — viknu besno komandant. Onda se obrati komandiru: — Razornom! Drveta se poviše od silnoga treska i u ušima pisnu. Nesvesno smo pritiskivali ušne školjke.
— Po pet razornom granatom. Kao da su se nišandžije utrkivale u brzini, pucnji su se sustizali ili slivali u urnebesni prasak, a iz
baterije strmoglavce pade sa drveta, a poručnik Dobrosav raskrečio noge na nasipu i komanduje iz sveg glasa: — Po pet razornom granatom! Težak miris bezdimnog baruta štipa za grlo, a gust oblak prašine obavio bateriju, te sunce škilji...
Zasu nas sitno komađe zemlje sa nastrešnice. — Poče razornom... kopaj zemlju i bacaj gore! — reče Trailo. Iako umorni, gladni i žedni, vojnici zapeše da riju.
— Ako te ima Bože, podrži još malo, još malo — šapće Tanasije ispod nas. — Po deset razornom! — viče narednik stisnutih pesnica... jer se oni kolebaju... ne, ne, novi pridolaze...
Živeo tobdžija!... Ura, ura! — pa u oduševljenju dočepaše pešaci puške i nastade brza paljba. — Po pet razornom. Kroz pucnjavu pušaka groktala su razorna zrna, bacajući komade zemlje i zatrpavajući neprijateljske rovove.
Levo i desno hvataju vezu. Baterije na celom frontu gađale su najžešćom vatrom, neke šrapnelima, druge razornom. Linija streljačkoga stroja se zalamala, na jednoj strani su već prilegli uz vrzinu, a na drugoj trčećim korakom
— Razornom granatom! — viče Tanasije. Urlali su topovi, dok su granate cepale i parale vazduh, pa su, uz strahoviti tresak, rile
Ogromni komadi zemlje leteli su u visinu i naposletku ostadoše četiri crna stuba dima. — Haubica! — Po tri razornom! — viče Tanasije.
Namršteno i tupo gledamo preda se i očekujemo novu komandu, ili smrt. — Po pet razornom!... Sa savršenom tačnošću ljudi su rukovali spravama, topovi su urlikali...
prvo prebačajni, onda je komandir skraćivao, zatim povećavao da ljinu za pedeset metara, još za dvadeset i pet, onda razornom granatom... Našli smo ih i tučemo njihove rovove. Ali onaj brđanin dosadi...
Grozničavom brzinom sručiše se razorne granate između naših topova... — Razornom granatom! — preuze komandu naš komandir.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Moja je komanda u roku od dvadeset minuta bila: po deset, razornom granatom, po deset... po deset. Sa ljudi je lio znoj. Cevi su buktale, a rovovi bugarski su plamteli i purnjali.
Gospodine kapetane, mitraljez nas tuče... Prva brdska povećaj za dvadeset pet!... Alo, alo!... Po tri razornom granatom... Druga poljska, popravnik... Gospodine kapetane, zrna padaju u bateriju... Podbacilo, povećaj mesni ugao!...
Alo, alo, alo!... Žica sa osmatračnicom prekinuta... Levo, pet hiljaditih... Po tri, kosi!... Ranjen vodnik!... Razornom granatom!... Borba se razvija i njena žestina se povećava, iz časa u čas, jer su ljudi prišli na domet.
Dobro je! — viknu pešadijski potpukovnik. Izbačen je još jedan kontrolni plotun. Onda razornom granatom. Na položajima, oko bugarskih rovova kuljnu dim i prašina. Po pet razornom!... Po pet razornom!...
Onda razornom granatom. Na položajima, oko bugarskih rovova kuljnu dim i prašina. Po pet razornom!... Po pet razornom!... Po tri s košenjem. Iz rovova neprijateljskih kao da je sukljao plamen.
Onda razornom granatom. Na položajima, oko bugarskih rovova kuljnu dim i prašina. Po pet razornom!... Po pet razornom!... Po tri s košenjem. Iz rovova neprijateljskih kao da je sukljao plamen.
I sad je došao čas. — Po pet razornom! — Oh! posred rova! — zaklikta zadovoljan pešadijski potpukovnik. Sad lete rasparčana tela, a kroz onaj dim razleže
Sad lete rasparčana tela, a kroz onaj dim razleže se jauk. — Udrite još žešće! — viče krvoločno pe šak. — Po deset razornom, košenjem levo i desno. Vojnici potamneli od užasne jare, koja je treptala nad topovskim cevima.