Krakov, Stanislav - KRILA
– Diži se! Oznojena tela dizala se leno, i zabacivala gunđajući na umorna pleća sav teret ranaca i spreme. Ruke su bile trome i nisu otresale prašinu sa čakšira i leđa.
Zemlja se zapuši od eksplozivnih zrna. Nije ništa razumeo. — Šta je? Šta je? Niz selo su bežali vojnici bez ranaca i šlemova. — Bugari. Bugari... — Stoj... stanite... Odozgo niz padine brega se valjali zgusnuti redovi.
Napred, pa sa srećom! Kolona se krete. Pod stenama leže uvijena tela, gomile ranaca, bačeno oružje. Tu je prvo sklonište ranjenih. Donose ih često. Tamna je noć pala. Šapću se komande.
Teret ranaca oslobodio je još maločas pleća. Mrak koji uvek skida hrabrost ljudi sada im je dao. Ne vide se mrtvi, i juri se napred.