Ćosić, Dobrica - KORENI
— Treba da se raduješ! — ljutito reče Aćim. — Pa radujem se — gotovo prošapta Đorđe. Obojica gledaju raskrvavljen mesec. — Ja sam išao u Beograd da molim tvoje prijatelje i Vukašina da te spasavaju iz apse.
Nije se smirivao ni one noći kada su ga njegovi dojučerašnji prijatelji i jednomišljenici izubijali u mraku. Ni tada, sav raskrvavljen, nije prestajao da viče: „Kukavice! Brankovići! Podrepne muve!