Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Nekoliko ih je bilo već pohapšeno. A kad je uhapšen čak i oberst Rajko Preradovič, pa zatvoren u Štokhaus, u Beču, mnogi napustiše nadu da će Rosiju ikad videti.
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Devedesetih godina izlaze glavni njegovi pripovedački poslovi: Ikonija vezirova majka (Beograd, 1891), Rajko od Rasine (Beograd, 1892), Knez Gradoje od Orlova Grada (Karlovci, 1899), i, nešto docnije, Siromah Marko (Mostar,
Radičević, Branko - PESME
Ali ništa, šat još docne nije“, Te polako dvorima se vije. I u dvore Gojko ulegao, A lepo ga Rajko dočekao, Ponudio kâ što valja gosta, Mudrih reči prozborio dosta, Pa je onda vako započeo: „Ču li, sine, što bih
pa se pokrvismo, Izgibosmo, ljuto s' izranismo, Bez rane nas ne osta jednoga, Svaki bratski branio je svoga, I sam Rajko u boj se nagnao, I on rane u ruku dopao — To su, brate, to su jadi naši, Ali evo i tvoji i naši.
Zato kaži što je moja želja: Koga mi ti kažu roditelja?“ Tako pita Rajko, sablja stara, A Mileta njemu odgovora: „Pravo ću ti sve ja kazivati Što si, oče, rad od mene znati.
je i kako je, Vidi drusto zeka slomljenoga, Svak mi od njih nudi konja svoga, Još me svaki od nji zapitkiva: „Šta je, Rajko, a za Boga živa?“ Svaki tede meni da pomože, Al' mi udri u srdašce nože.
“ „Oh, moj Rajko, zbori, pa me čuj!...“ Aja opet ruži ga i psuj! Ali planu Zmaj Ognjani Rade, Pa ovako besediti stade: „Neću, neću,
Tri već dana, al' još nije dosta, Još ne pušta Rajko svoga gosta, Te ga vodi u svoje šljivike, I na njive i u uljanike, Pokazuje stoku nebrojenu, I ostalu pustu carevinu.
Ode nojca, sviće danak peti, Tu Mileta doma se oseti; S njim se prašta Rajko Žeravica I dade mu mamena konjica: „Evo konja, ne zaboravi nas, O jaši ga, a u dobar čas!
Prva četa, nju vodi Nedeljko, Drugu četu vodi silan Veljko, Treću vodi Podgorica Rajko, A četvrtu Kosoviću Vlajko, A pred petom tu mi vidiš Gojka, Mlado momče, lepo kô devojka, Al' je, brate, guja
Gojko, Rajko, Mileta, Nedeljko, I još Vlajko i taj silan Veljko Sa Turcima de se udesiše, Udriše im, ljuto i izbiše. Bog Srbinje
Ajde tamo ceno seče Vlajko I taj Gojko i sokole Rajko, Nji trojica sa tri silna paše Po polju se bojnome poklaše: Dim i para kâ nebom oblaci, Zveka, cika padaju junaci, —
Dim i para kâ nebom oblaci, Joj, što čine srbinjski junaci! Ode glava, — To učini Rajko, Ode druga, — odrubi je Vlajko; „Ala! Ala!“... ode jedan s glasa, Ode paša, brate, posred pasa.
“ I udari na srbinjske čete, Pa u časak ljuto i pomete. Ao Bože, ao moja majko, Što to Gojku povikao Rajko? Viknu Rajko: „Što li ćemo jako?“ Nazad Gojko: „Ništa, već ovako!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
— i, vadeći palidrvce, dodade: — Lako je vama, artiljercima. — Jest, vozarima — dodaje Rajko punilac — a mi poslužioci idemo stalno peške. — Eh — manu rukom pešak. Zatim pripali cigaretu.
— E, ljudi, šta ovo bi! — Od početka naopako... — Da grdne nesreće! — Sve ih porobiše... — Ih, ih! — lupi se Rajko punilac po kolenu. Kroz kukuruz, prema mesečini, ugledasmo našeg komandira. Prilazio je lagano. Pozva nas vodnike.
Mrzovoljno se dižu, kao da se nude ko će prvi. A kad punilac Rajko iskoči, onda hitro za njim poskakaše i ostali i zauzeše svoja mesta. — Na neprijateljsku bateriju... plotun zdesna!...
— Auh! — viknu Rajko punilac, pa se pljesnu po ustima i razrogači oči. — Ja, majku mu, odakle ovaj! — reče podnaredNik Trailo.
“... Neki put iznenada ovlada mrtva tišina... Tek povremeno zašušte već zreli kukuruzi. Ili se Rajko punilac žalio što topovska zrna nisu četvrtasta, pa da ih naslaže na gomilu, gde bi mogao i glavu da stavi, jer se
Ali kada Rajko punilac to glasno reče, onda namah osetismo da je to mogućno. Usplahireno se pogledasmo, a topovođa Trailo mu dobaci:
Tanasije u kukuruzu zanemeo, a mi polegali jedan preko drugoga i telima našim zaklonili ubojna zrna... Jer Rajko je kazao, a Rajko je baksuz, pa da nesreća ne bude strašnija... Sad je na nas red... Zloslutni i jezivi šum...
Jer Rajko je kazao, a Rajko je baksuz, pa da nesreća ne bude strašnija... Sad je na nas red... Zloslutni i jezivi šum...
Poleteše u zaklon. Ali jedan se povede i pade pred otvorom. — Rajko, Rajko — povikaše vojnici. Jedan ga dohvati za ramena, ostali ga prihvatiše i spustiše lagano između granata.
Poleteše u zaklon. Ali jedan se povede i pade pred otvorom. — Rajko, Rajko — povikaše vojnici. Jedan ga dohvati za ramena, ostali ga prihvatiše i spustiše lagano između granata.
A usta nam se zalepila od žeđi. Povremeno smo gađali celo poslepodne. Rajko je ječao i tek bi prevalio preko usta: „Vode.“ Mi smo ćutali.
Sunce se izgubi među ševarom i svež vetrić pirnu sa Save. Otvorenih usta dišemo. Ali je još vidno... Rajko ječi i vapije za vodom. Paljba se utišala, te Jankulj izjavi da će ići za vodu, makar poginuo.
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
je, pa je govorio: “Pokri’ lice, Budimko devojko, Sa tebe se paše posvađaše, Sedam paša, od sedam gradova, I knez Rajko iz ravnoga Srema.“ 194. Mislila sam (o zlu ne mislila!) Što bih dragom od milosti dala.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
Što ne može bolan Rajko, to će žalosnica majka. — (Reče se kad se što pripravi bolesniku za ponude, pa pojedu zdravi).
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Na ulazu se pojavi visoka figura jednoga oficira u lakovanim čizmama i konjičkoj uniformi. — Rajko Filipović, konjičko-pepšadijskomitraljeski poručnik. Inače, sada na bolovanju na leđima Ježa.
“ Onaj ga dostavi, i oni ti njega hop! — u pešadiju, na najistaknutije mesto. — Ježu na leđa — dodaje poručnik Rajko, i sruči čašu vina u usta. Potom lupi čašom o sto i uzviknu: — Ho-ho-ho! Čudim se, grofe, kako te ne uhapsiše?
Čudim se, grofe, kako te ne uhapsiše? — pita ga podsmešljivo Kosta. Poručnik Rajko širokim zamahom ruke prinese cigaretu ustima. Onda hitro povuče ruku i udahnu.
— On je dobar čovek. — To je lepo od vas, barone, što me tako zastupate... Slušaj, druže — obrati se tek sad Rajko prirodnim glasom Kosti — hoćemo li da ih pomognemo? — Nemam naređenje, jer će oni svakako to u tišini da izvrše.
— Nemam naređenje, jer će oni svakako to u tišini da izvrše. Uostalom, ako ustreba, mi smo uvek za gužvu. Rajko se protegnu. Onda izokrenu glavu, i u tom stavu, raširenih ruku, ostade, gledajući fotografiju.
Poručnik Rajko se namršti, kao da razmišlja. Onda obuhvati šakom obraze, povlačeći prstima niz bradu i poče da uvija dlake.
— Ha-ha-ha! — nasmeja se slatko Kosta. — Dragi moj... šest godina, četiri meseca i četrnaest časova. Rajko ga pogleda u nedoumici. — Da, da — potvrđuje Kosta. — Celo sam jutro to računao...
— Da, da — potvrđuje Kosta. — Celo sam jutro to računao... — To ti je ono: dokon pop jariće krsti. — Ali Rajko se prenu. — Čekajte malo, barone, da ja vama probam glas. Postaviću vam prostiji zadatak. Ali brzo da mi odgovoriš.
— Čekajte malo, barone, da ja vama probam glas. Postaviću vam prostiji zadatak. Ali brzo da mi odgovoriš. — Rajko pruži ruku prema Kosti i raširi prste. — Barone, recite mi, koliko ima prstiju? — Pet.
— Rajko pruži ruku prema Kosti i raširi prste. — Barone, recite mi, koliko ima prstiju? — Pet. Rajko pruži i drugu ruku i raširi takođe prste. — A sad? — Deset. — A koliko će imati deset ruku? — Sto.
Rajko pruži i drugu ruku i raširi takođe prste. — A sad? — Deset. — A koliko će imati deset ruku? — Sto. Rajko skoči i plesnu rukama. — Eto ti tvoje matematike!... Ne znaš! Uvaženi barone!...
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Novog Sada; Jovan Sevdić, akademski slikar i restaurator Zavoda za zaštitu spomenika kulture Vojvodine iz Novog Sada; Rajko Veselinović, upravnik Gradskog muzeja iz Pančeva; dr Marko Maletin, 6.
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
708) kaže se: »U ruku joj mača od b., od b., od srpskoga cveća«. U popularnom srpskom romanu »Rajko od Rasine«, od Č.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
koje su cele u dijalogu: Marko Kraljević i beg Kostadin, Dioba Jakšića Starina Novak i knez Bogosav, Margita djevojka i Rajko vojvoda i dr.
vojvode Kajice, Sekula se u zmiju pretvorio, Bitka na Krbavskom polju, Ženidba Maksima Crnojevića, Margita djevojka i Rajko vojvoda, Ivo Senković i aga od Ribnika, Smrt Senjanina Iva, Ženidba Milića barjaktara, Ropstvo Jankovića Stojana,
Brata željni Nenad — to su sva braća koja su tugovala za braćom. Margita i Rajko — to je ceo narod u vekovima tuđinskog gospodstva. I svi su prikazani tako da izgledaju kao izvajani.
Dokle su se bili sastanuli, cijepaše kićene darove, zavijaše svoje rane grdne. 58 MARGITA DJEVOJKA I RAJKO VOJVODA Još zorica ne zabijelila, ni danica lica pomolila, a od dana ni pomena nema, pošetala Margita đevojka u
po Slanom Kamenu; rano šeta bosa po kamenu, rano šeta, tanko popijeva, a u pjesmi kunijaše Rajka: „Bog t’ ubio, Rajko vojevoda!
Tako pjeva Srijemka đevojka, ona misli niko je ne sluša, al’ to Rajko i sluša i gleda, pa doziva Margitu đevojku: „Sele moja, Margita đevojko, nemoj kleti vojevodu Rajka!
Šta će kome učiniti Rajko? Šta će sebe? Šta li će Srijemu? A šta li će u Sr’jemu Turcima? Dokle bješe vojevoda Mirko, bješe tada mlogo
pa su preminuli: koji, sele, oni počinuše, a koji li oni izginuše; danas toga nema ni jednoga, sam ostade u Srijemu Rajko kao suvo drvo u planini. Šta će sebe? Šta li će Srijemu? A šta li će u Sr’jemu Turcima?
A šta li će u Sr’jemu Turcima?“ Pa izvadi nože od pojasa, udari se posred srca živa, mrtav pade na zemljicu crnu. Rajko pade, Margita dopade, pišti ljuto, kako zmija luta: „Braćo moja, srpske vojevode, kako biste, kako preminuste, a kako
Skadra, Ženidba kneza Lazara, Uroš i Mrnjavčevići, Zidanje Ravanice, Ženidba Grujice Novakovića, Margita djevojka i Rajko vojvoda.
58 Margita je ličnost nepoznata istoriji. Rajko je, po jednom mišljenju, čelnik Radosav iz XVI veka, koji je bio u službi cara Jovana u Subotici, a zatim turski vazal u