Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Oboje su završili igru, zadihano a prebledeli. Mlada devojka posmatrala je di Ronkalija, zatim, dugo, zamišljeno. Božič je sa domaćinovom ćerčicom igrao. Napadao je kao da ujeda.
Pavle je tek tad ugledao, kraj svoje postelje, na drugoj strani, Božiča i veterinara di Ronkalija. Smejali su mu se obojica Božič mu doviknu: „Alal onom, koga je ova mala, noćaske, u krevetu imala!
Isakovič je, tek sad, primetio da je Božič kreatura di Ronkalija i da ponavlja ono što čuje od di Ronkalija. Posle ručka, Isakovič je primetio i to da gospoža Božič traži priliku da
Isakovič je, tek sad, primetio da je Božič kreatura di Ronkalija i da ponavlja ono što čuje od di Ronkalija. Posle ručka, Isakovič je primetio i to da gospoža Božič traži priliku da ostane sa njim, nasamo.
Valdenzera više u ergeli nije bilo. Na njegovo mesto bio je došao neki drugi Bereiter, rođak di Ronkalija. A za Valdenzera i njegovu familiju nije više bilo mesta u Herrenhausu.
Veli, njegova ćerka odlazi kod njegovog prijatelja, di Ronkalija, u Beč, ovih dana, za sobaricu. Di Ronkali, kaže, uzeo mu je bio Francl, ali je ta mala sobarica bila šašava, pa je
Mogao bi da živi tako lepo. Prema mišljenju di Ronkalija, sva mudrost ovog sveta, mogla je da se svede na jednu jedinu izreku, na njegovom maternjem jeziku.
Isakovič je bio već uzeo svoju abu i sablju. Iza njenih leđa, međutim – pored di Ronkalija, koji mu se klanjao – Pavle primeti kako ga Božič gleda, sa mržnjom, zrikavo.
Niti je više uzimala pod ruku Božiča, niti se naslanjala, bestidno, na di Ronkalija. Popela se, sama, na prvi sprat, gde je bila njena ložnica.