Upotreba reči ruka u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Oh, bože! Hoće li doći dan? Hoće li doći čas?...“ — I njegova suva ruka lupaše nemilostivo po ranjenim grudima. Ja sam strepila od strâ, a tetka mu ulevaše nadu u ranjene grudi: „Doći će dan,

“ On onda reče: „Pa neću ni ja ići u kolo!“ Reče i ode... Kad je to govorio, glas mu je zadrhtao, a vrela ruka dotače se moje ruke...

“ Osećala sam kako mu ruka na mome ramenu drkće... Ja sam sva pretrnula, učini mi se kao da ću onog časa pasti. Utome čujem iz kuće gde me tetka

oblaci, izgledaju kao lep venac od samoga cveća — i, odista, učo, katkad ti se čini kao da ga je neka veštačka ruka u ono modro kamenje uplela, tako su divni i šareni.

Kad su se i oni pustili, pobratim, dođe meni, prebaci svoju ruku preko moga ramena, ruka mu je drktala, a beše vrela kao živa vatra. „Pobratime“, reče mi, „čija je ono devojka što je do mene igrala?...

Posle toga se ispravi i, ćuteći, uhvati me za ruku; ruka mu beše hladna kao led, ne reče mi ništa, nego me povede kući.

Kad ste ispisane retke proučili ruka vam je klonula, suv kostur vašeg golemoga tela tresao se tako da se jasno čulo cvokotanje zuba i klepet vaših suvih

Ej, Jelo, Jelo! Jelica mu htede dodati ružu, ali joj ruka zadrhta, a lepo cveće pade na zemlju. Oh, i ja sam video to cveće; video sam njih dvoje kako rumene, kako im grudi

pokazivaše kako je srećna u njegovome zagrljaju, pa, i sama ne znajući, prišapnu mu na uvo: — Oh, dragi moj Milane!... Ruka joj je drhtala, sva je strepela od razdraženosti. — Oteše mi te, grlice moja! — I opet sam tvoja!

Obradović, Dositej - BASNE

Kad se čoveku prst na zlo da, radi svakojako da ga izleči; a kad vidi da sva ruka od njega bjedstvuje: „Reži brže bolje” viče, i za izbaviti svu ruku ne mari za koji mu drago prst.

Čovek nije kao kurjak za samoću od boga stvoren. Jedna ruka bez druge zlo stoji, a bez prstiju obadve jošt gore. Blagopolučije opštestva sostoji se u jednodušnom svakoga svojih

Ovo su dragoceni dijamanti, no potrebuju da ih ruka mudrosti očisti, ugladi i osvetli. Raspuštenije i rastljenije narava nipošto ni od koga naroda među se ne primaj.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

Soba se dimi od kafa i od lula. Tvoja glava, il ruka, šta je sad palo na vagu? Ne znaš, ne vidiš, ne čuješ, sve se to radi u mraku.

da se, kad sjaši, dizgini i uzde oduzmu od suknenog hajduka zato da ih, uzjahavši, uzme gvozdena rukavica i ruka; da se ruke, vezane naopako, dreše da bi vezale brata jedinoga; da se od đavola oslobađa tako što se crnji đavo

se od brata sakrivati kod jazavca i vuka, kad će nad crkvama od pepela zvona od blata da klati u magli beznadežna ruka.

A meni se spava! Napadaju me mravi, ruka mi se do lakta crni od mrava! A meni se spava! U sela nam ujahuju vojnici, pale sena, hvataju guske i patke, na

Knez levom rukom pridržava uzdu, a desnom rukom pokazuje na jug: juče je ta ruka bila putokaz u pobede od kojih se očekuje da oslobađaju i ujedinjuju gradove, klance i planinske vence, slivove

Greje, ko da se na neki smrtni greh izliva milost, sija, kao da nečija gladna ruka vrapce hrani. VEST Preko ljubičastog polja, u kasnu jesen, brzo i šumno, prelete jato vrabaca iz bukve u hrast.

katance, brave i vrata, braću u kazanu olova koje ključa, sve što su bezbrojne ruke zaključale, neka nam Tvoja treća ruka otključa!

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Spade Petru i druga pranga. On uze bukagije u ruke pa nosi, a opuči sad brže... Ide tako ide, dok ti njega neka ruka dohvati ostrag za rame. Okrete se Petar, kad — ali opet onaj pop. »Daj mi, more, te bukagije!« — Ne da on nikako.

Kapetan Vučeta jako je voleo Strahinju, mada se nije umnogome s njim slagao. Strahinja mu je bio, štono kažu, desna ruka i kad se god desi kaka zapletenija i poteža stvar, Strahinja je raskrsti.

Ti dobri ljudi pomagali su joj svakad u težem radu poljskom — što već ne može da savlada slaba ženska ruka. Oni joj uzoru malo njive, poseju i srede kao sebi. Ostalo radi sama Miona. Sama okopava, plevi, žanje.

Rad je težak, a detinja ruka još nejačka. Nekoliko puta Miona htede da pritrči i da mu pomogne... ali nešto ne smede. Ni sama ne zna zašto!

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Zatvori oči da ništa ne bi video... I učini mu se kako priđe neko i nadenese se nada nj; neka ledena ruka uhvati ga za vrat i steže...

On oseti kako ga ta ruka sve više i više steže: kako hladni prsti utanjaju sve više i više u oblinu njegovoga vrata. Dah mu se poče gubiti... I...

Sladak je život u domu tvome!... Slatka je ruka materina; blagi su ukori staroga babe!... Hodi k nama! Sve će biti što ti duša zaželi. Dovešćemo mi tebi i Jelicu!...

I svih pedeset srca potegliše Aleksi: želja sviju beše da se ništa ne nađe!... Sima je čeprkao. Njegova ruka napipa nešto u đubretu; neki gajtan natače mu se na prst. On povuče...

Osećao je čisto kao da ga po kosi mazi topla i nežna ruka Jeličina... Pa se zagleda u prošlost, skoru prošlost, i uzdahnu...

— Valja! — reče harambaša. — Muški! — hvali Zavrzan. — Ruka ti valja Carigrada! — reče ćutlivi Surep. — More, glave turskog cara! — viknu Zavrzan. — Na posao!

Pre ću skončati u Starači, kao ona nesrećnica, nego što će se moja ruka druge muške ruke dotaći! Sad znaš sve!... Kuni me, ubij me, drukčije biti ne može!...

Zraka mesečeva probi kroz maglu i stade mu vraćati život i svest... I kao neka topla i nežna ruka, pade na čelo njegovo, pa poče zagrevati i srce i snagu...

Suvo granje pucalo je pod nogama njihovim. Ovde-onde zašušti nešto tiho, tajanstveno, kao da neka nevidljiva ruka barata po opalom lišću. Stigoše pred kuću Nogićevu.

— Ne, sinko, — reče popa mirno i blago — moja se ruka maša samo blagosiljajući... Ljubi!... I podnese mu ruku. Stanko se zagleda u one bistre oči, u taj izvor ljubavi i

Ljubi!... I podnese mu ruku. Stanko se zagleda u one bistre oči, u taj izvor ljubavi i milošte; ruka mu sama pođe i smače kapu... I on prihvati ruku starčevu, pa je orosi suzama... Popa ga poljubi u oba obraza.

— Reče da neće, a bog bi je znao zašto?... Lazaru se okretala kuća oko glave. On oseti kao da mu neka ledena ruka uhvati srce... Jeza ga prožma svega od glave do pete. — Lepo, bogami!

Dučić, Jovan - PESME

288 OSTRVO PAPAGAJA 289 RUKA 290 OGLEDALA 291 OTROV 292 ZOHRA 293 PROROCI 294 DUBROVAČKA PESMA 295 KAZNA 296 SVETLOST 297 SREĆA 298 PESMA O

ZAŠTO? Kao skrušen braman što sa strahom čuva Urnu, što prah dragih pokojnika krije, Bezbožnička ruka da je ne razbije, I pepeo sveti vetar ne razduva — Muzo, zašto i mi ne čuvasmo tako Srce sa pepelom pokojnikâ mili?

Sama bdi madona. Tako neutešna tvoja ljubav. Ona Bdi u duši i sad, očajno, bez cilja: A bleda joj ruka i sad blagosilja.

S glasom o pobedi; beše u čas zore Himna zemlje suncu; a samo za mene — Red crnih zastava što kroz mrak vihore. Ruka ti je bela meka kao cveće, A moja ostade sva okrvavljena.

nose, I čiji dah topli struji s mirnih zvezda — Kad nebrojne oči otvorite, kada Pružite spram sunca bezbroj svojih ruka, Sve šume bez konca i mora bez luka Vaš svetli dolazak pozdraviće tada.

ČEDNOST Dokle spavaš, jedna ruka nevidljiva Brižno svu noć vaja tvoje male dojke, Briše i popravlja, i vuče, i sliva, Kreće mirne crte i pravi uvojke.

PAŽ U paža Miloša oči od smaragda, Ruka od albastra i vlasi od lana; Pauni carice presreću ga svagda, Carski lavi piju iz njegovog dlana.

naterivao u vodu gde ih je davio; zatvarao u pećine gde ih je zaziđivao; i padao je premoren, licem zemlji, krvavih ruka, i sa istupljenim oružjem.

Ali prvi čovek i prvi kralj ostrva poludeo je od straha. RUKA Po mramornim stepenicama koje silaze u more, okružena narodom, lepa žena Pobedioca čeka povratak u luku njegove

Na nokte ruka i noga meću joj rumeni bakam iz Angore. A ona je nekad bila kraljica u jednoj zemlji s onu stranu peska.

On je išao sve dalje, i sejao, i pevao. Ali kad se njegov glas ugasio i ruka malaksala, i kad je pošao da se vrati otkud je došao, on se izgubi u moru svog klasja koja je sam posejao, i u

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Ali ona ima nešto u ruci što smeta da se moja ruka sljubi s njenom, i ja odvih jedno parče hartije. Gle šta je sad sveta!

Posle mi se činilo da mu je ona snažna ruka od kabaste hartije, da ne može više njom udariti — i sve tako koješta. Bogzna dokle bih ja tako virio, da me se opet

Bogzna dokle bih ja tako virio, da me se opet ne dotaknu majčina ruka. Ništa mi ne reče, samo onim blagim očima pokaza put vrata.

Kažite, deco, gospodinu da Miša nije mogao pre doći — imao je posla. O, ova ruka! Da mi je da je se sit naljubim, kad ona spava, kad me ne vidi!

— Moj sin? Kazandžija! Eh, da vidite kako taj radi. U njega ruka, vidite, ovde deblja nego u mene noga ovde. Ja sam zbog ovih oskudnih vremena prodao sve što sam imao — šta će mi?

Ostadosmo bez kuće i kućišta. Kapetana kao da neka ledena ruka ščepa za srce, ali ta ruka isto tako naglo popusti, jer on u isti mah opazi kako se preko ćuprije kreće jedan čovek u

Ostadosmo bez kuće i kućišta. Kapetana kao da neka ledena ruka ščepa za srce, ali ta ruka isto tako naglo popusti, jer on u isti mah opazi kako se preko ćuprije kreće jedan čovek u prostom vojničkom odelu, a

Ona se poprilično zateže, ali prilazi bliže i bliže: i poduzima je tajanstvena vatra kad joj se muška ruka savi oko pâsa. Dobra devojka, da je Burmazović nije strašno razmazio. Al' šta je znao raditi?

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

moj Proko (ili kako već bude ime pokojniku) — uzdiše Gliša Sermijaš, pa pruži ispražnjenu čašu da mu se natoči, a ruka mu drhće.

Od čega bi, na priliku, eto gospoda pope živili da nemadu eto tako ponikog da venčadu. Što kažu: Ruka ruku mije!.. Za svakog je bog ponešto ostavio, i, što kažu, opredjelio.

čuje svatovska pesma što je pevaju devojke kad nevestu češljaju; čuje se pesma: Dok stane tuđa plesti pa kleti, I tuđa ruka kosu krzati, A ti ćeš, Julo, onda plakati. Onda ćeš svoju spominjat’ majku: Oj majko moja, oj nego moja!

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Oh, zašto si me dodirnuo? Neka je proklet onaj trenutak kad si mi prvi put prsa pritisnuo, kad me je prvi put tvoja ruka obuhvatila. Zašto si me dodirnuo?

Tada, najedanput, njegova drhtava ruka jako pritište slušalicu i on se odazva pa se ukočeno zagleda u zemlju i pobledi.

„Jest, kuća, samo kuća, o drugom čemu ja ne umem da mislim.“ I njegova desna ruka grčevito steže karabin položen na travi, pored njega.

On naperi u sred čela, ali se ruka ukoči. — Pucaj! Pucaj! i bezumna, gorda zver zabaci onu lepu glavu Meduze koja okamenjava.

Gle, ja ne vidim ni krvi u obrazima ljudi. Kao iza maglovitog stakla, blede i beskrvne, proleću maske mimo mene, a ruka, najboljega moga druga ruka, kao ledene ručice gvozdenih vrata, smrzla je i mrtva.

Kao iza maglovitog stakla, blede i beskrvne, proleću maske mimo mene, a ruka, najboljega moga druga ruka, kao ledene ručice gvozdenih vrata, smrzla je i mrtva.

Afrika

i ništa mi nije smetalo da vidim svoju ruku belu, danima, sve dok mi iznenada ne bi palo na pamet: „Gle, moja je ruka bela“ Kad sam se posle četrnaest godina takvog života oženio iznenada iz ljubavi, ja sam sa svojom ženom po evropskim

Njegovo umorno, izbrazdano, debelo lice gleda nas žmirkajući i ljubazno, dok druga ruka već traži po stolu virđiniju i ne može da je napipa. Odjednom smo sasvim u mraku. Jedino se još belasaju naša odela.

Ovi su odmah uhapšeni. u okolini, na ivici šume, nađena je jedna ruka i ostaci vatre. Iste noći dvojica od uhapšenih bili su otrovani.

N. se zabavlja da ga od šale boksuje; u nos, u mišice, u rame. Mladić se dobroćudno smeši i samo kad misli da će ga ruka N-ova dotaći i u prsa on šakom pokriva jednu mrlju na grudima.

što grdno liči na našu kolevku; u to stane sva odeća, sve posuđe, sva živina, a ravnotežu toga na glavi ne mora čak ni ruka pridržavati. Napred ide crnčeva kozica, pozadi žena sa decom privezanom na leđa, i još dalje mršavi žuti afrički pas.

ima oko grla ogromno široku gvozdenu ogrlicu, crnu, zarđalu, koja je vezuje jednim neverovatnim lancem, debelim kao ruka, za zid pred kim se nalazi. Kada me vidi, žena oživljava i počinje neko beskrajno brbljanje na arapskom.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

(Petru.) Čiča Pero, idi brže. Traži te gospodar. PETAR: Naći ću ja majstore za kože, koliko god oće, tek moja ruka neće pristupiti. (Otide.) MIŠIĆ: Ovaj sve o konjma brigu vodi.

Da ti baci u procesu da izgubiš tvoja kuća. Oho, oho! Stani, Janja! To je zlo, veliko zlo, već si padnio u voda, ruka čini tapa, tapa; voda čini upa, upa, teće si se udavio, teće propadnio. Nega da si ubiiš. Kako si ubiim?

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

) U redu, Petar je stajao kao ukopan, sa rukom na sablji, prebledeo, sa kožom kao majske ruže. A i njegova ruka, na sablji, bila je bleda, kao od voska. Međutim, nozdre su mu bile rumene i kao da je dahtao od ljutine.

Osetio je kako joj ruka drhti, kad je za ruku uze. Zaboravljena skoro više od godinu dana, ta slika njegove mlade, pokojne, žene, pojavi se

Ona mu, međutim, uze i ruku, nežno, pa poče da ga privlači bliže. A ruka joj je bila, u travi, hladna, kao zmija. Reče Isakoviču da joj Sunce svetli u oči, a ničto ne vidit sja!

Taj pas je bio miljenik te senatorove siromašne rođake, koju je senator sad bio udao. Te noći, ruka mlade žene ostade viseći, iz taljiga, u zagrljaju.

A pas, kad vide, i poznade, tu ruku, priđe joj i nasloni na nju svoju njušku. Osetio je, valjda, da će ta lepa, nežna, ruka, uskoro, biti u grobu, pa je nad njom prolio suzu.

Kao i Isakovič, i Božič je sumnjao da će se Mucule, Malenice, Monastirli, brinuti da se ruka kneza Lazara sačuva i zlatom ukrasi.

predgrađu, kroz koje je drum iz Švehata u Beč zalazio, Pavle pogladi brke, po svom običaju, a niko nije video da mu ruka drhti, primetno. Bio je blizu Bestuševu, pa ipak, daleko.

Takva je ruka retka u naših sunarodnika, čista, glatka, topla. Ima blag osmeh, a govori crvenim, neobično crvenim, debelim, usnama.

Pop se onda zagleda nekud u daljinu i prestade da pije. Smert, kaže, kao materina ruka, uspavaće i grešnika i bludnika i ubicu. Kapetan njega uzalud plaši, ako ga plaši.

Kad mu priđe ruci, osetio je, kaže, kako joj drhti ruka. „Je li lepa?“ pitala je Varvara. I Ana. Pavle reče da jeste. A reče to snuždeno. „Je li onakva kakva beše Kumrija?

Trifun je lud. Dok je živ, kaže, hoće da zaspi na njenoj ruci, ispod bagrema. Uzalud mu ona govori da joj trne ruka. „Zar se ne stidi od Kumrije?

Zašto? Isakovič oseti tada kako ga, sa leđa, drma Volkovljeva ruka. On onda ustade i raskreči noge – u stav slušanja – a noge su mu bile deblje ispod kolena, pa je stajao čvrsto – pa

Teodosije - ŽITIJA

Pomozi mi, Gospode Bože moj, i spasi me po milosti tvojoj̓ da se javi neizmerno silna ruka tvoja i da zapreti onima koji se na me podižu, da vidi neprijatelj moj sramotu svoju i da se postidi, i ruku svoju da

Kada je božastvena služba bila svršena, car i svi carevi ljudi skupiše se da ih blagoslovi ruka novoposvećenoga arhiepiskopa.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Ima muklih glasova. Staroslovensko jus se izgovara na razne načine, kao e a, o (reka, raka, roka = ruka). Upotreba člana, kao i nekih konstrukcija (imam čujeno, imam videno), pokazuje strani, verovatno romanski uticaj,

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

ali samo na jedno okce i to škiljeći — pristade skitnica i otvori džak taman toliko da bi se unutra mogla zavući dječja ruka.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

crnu igru odigra POSLE IGRE Najzad se ruke uhvate za trbuh Da trbuh od smeha ne pukne Kad tamo trbuha nema Jedna se ruka jedva podigne Da hladan znoj s čela obriše Ni čela nema Druga se ruka maši za srce Da srce iz grudi ne iskoči Nema ni

smeha ne pukne Kad tamo trbuha nema Jedna se ruka jedva podigne Da hladan znoj s čela obriše Ni čela nema Druga se ruka maši za srce Da srce iz grudi ne iskoči Nema ni srca Ruke obe padnu Besposlene padnu u krilo Ni krila nema Na jedan

ni trave ni parčadi belutka Nigde ničeg daleko u krugu Zgledali se osmehnuli I namignuli jedni drugima SAN BELUTKA Ruka se iz zemlje javila U vazduh hitnula belutak Gde je belutak Na zemlju se nije vratio Na nebo se nije popeo Šta je s

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Zlato bez naročite griže savesti možemo da joj pokupimo! - obuhvatih Rašidu oko ramena, ali se ona saže i moja ruka ostade da visi u vazduhu. - U to o zlatu ne verujem! - reče.

- Ako hoćete da umrete, umrite kad ja nisam na liniji! dobacio je dok smo trčali niz nasip. Rašidina ruka u mojoj bila je uznemirena kao ulovljena ptica. - Mogli smo biti sada... Mogli smo biti sada...

- raširila je oči i ja sam video kako joj zenice svetle u mraku kao zenice mačke. Ruka koju je držala u mojoj bila je suva i vrela. Rekoh joj da ćemo ići auto-stopom. - Ti znaš šta je to?

Oboje smo to osećali i oboje smo ćutali, a onda se ona, došavši već nadomak Tise, okrenula i pošla prema gradu. Ruka kojom me je dodirnula bila je suva i vrela. - Oprosti, mama! Oprosti! - rekao sam. Ti znaš da ne mogu da dođem.

- Kako je zabavan mali Emilijan! - rekla je Baronica i zakikotala se, aja sam osećao kako se Rašidina ruka hladi u mojoj. - Doći ćemo drugi put! - rekao sam. - Ribe sad spavaju. - Mislite?

Kao i uvek kad bih mislio o tome, počinjao sam da mrzim samoga sebe. Rašidina je ruka još bila na mojoj, a oči su joj bile zasenjene i srećne. - Morao si misliti na mene kad si ono pisao?

Mama je shvatila da sam čitav; otac da sam kompletno čitav; oni ostali da mi čak ni jedna ruka niti noga nisu polomljene. Postepeno, njihovo uzbuđenje okretalo se protiv mene.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

i, razbarušivši drhćućim rukama svoju kosu, tresući se od zime, kao u ledu, vide kako se iz pomrčine pojavljuje jedna ruka. Prsti su joj, beli kao kreč, puzili svaki zasebno, grčeći se, sve bliže.

drugog, sa kojim beše provela samo jednu noć, isprva tako beznačajnu, groznu, odvratnu, kao i ta njegova glatka žuta ruka, tvrda kao ćilibar, isprva tako bojažljiva, u mraku.

Prsti su joj bili čvornovati, a ruka izukrštana debelim žilama. Razrogačenim očima gledao je Vuk Isakovič sve to, pogledom uprtim u njeno ostarelo lice sa

tim njegovim vojnicima, i kolima, duž celog puta na ratište, nadao se da će biti ispružena kao neka Božja, ili ćesarska ruka.

Dovoljno je bilo da se na kapiji pojavi njegova žuta ruka i poznati rukav, da mu ugledaju samo jednu stranu lica, pa da svi udare u kuknjavu i plač, busajući se u grudi, kao da

među bedemima, pod ogromnim svodovima kapija i jahao na most, na vodu široku, pred zelene vrbake i velika nebesa, ruka mu je visila, držeći sablju, bez snage. Bio je i to svršio.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

kuda noću, mogu nju i njen porod ugroziti zli duhovi ili može da „nagazi“ na „sumuvile“, pa da joj se od toga oduzme ruka, noga ili da onemi, a dete koje bi kasnije rodila bilo bi na isti način oštećeno.

u usta, pa da tom vodom, koju sipa u svoju levu šaku, umije dete (od brade ka čelu) i da izgovori sledeću basmu: „Leva ruka krsta nema, moje dete (po imenu) uroka nema.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

raži, voli da s proleća osvane u cvetu trešanja i jabuka, zemlja čezne da je stogovima sena i slame zimi utopli ljudska ruka.

Ako se ni njihova ne digne ruka, ako i one obore čela, da se pozove i carica sama, do trga da je doprati cela svita.

A ako se, i iz tamnice izveden, opijati stane, da mu se odseče ruka kojom je točio pehare. ZA ONE KOJI CARSKE DRUMOVE ORU Tražim pomilovanje za zovinu sviralu nedužnu koja govori u lice

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

glavom bez obzira, sve dok te malaksalog i izmorenog, onoga dana kada budeš ležao na samrti, ne dodirne jedna blaga ruka i dok poslednji put ne čuješ reč: Šuga! I to je šuga.

To je Alber Kami. Devojka zbog toga pruža svoju dugu, golu ruku, koja izgleda kao prva ruka na svetu, i zaklapa korice knjige koja izviruje ispod kreveta. Tako Kami žmuri u tami zatvorenih stranica.

A onda, kažu, profesor više nije mogao dalje; najpre mu se ukoči ruka, pa onda cela leva strana tela, a zatim mu se oduzeše i noge; bio je nezdravo rumen u licu, a posle toga mu koža dobi

Kažu da ima nekoga. Ponekad se viđaju da se dogovore oko otplate kredita. Nikome ne otkriva da mu leva ruka pokatkad trne i da često izgubi dah. Jednog jutra, sredovečni begunac se ponovo budi u svojoj staroj bračnoj postelji.

Žan Žikova ispružena ruka ostade, pred svima, u vazduhu... —Zar me se ne sećaš? — upita malo zbunjen. — To sam … ja … —Poznajem te — reče šef.

gotovo dotetura do vrata, osećajući im poglede na temenu, na leđima, na bokovima i listovima nogu, a onda, kada joj je ruka već bila na kvaki, nadzornik je zovnu: — Hej — viknuo je — zaboravili ste ovo... — Šta? — Upaljač.

Matavulj, Simo - USKOK

Razumij ovaj dar!“ Njegove oči takođe planuše, a ruka mu zadrhta, primajući oružje. Gust, tih snijeg padaše kroz crnu noć.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

To izgleda nesrećno i nategnuto, i liči na simuliranje igre: Ruka ruku mije ... Daj mi, čile, jednu ruku Da ne tražim dalje, Prozborih kroz svoje tek izrasle malje, a i odgovor je

M. Pešića, razume se): Pogledajte, moja ruka preti da prekrati mladosti vam čar! ... U životu nije novo mreti, al živeti već je teža stvar!

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

književnosti naziva »najobrazovanijim čovekom tadašnjega ruskoga društva«, i koji je u crkvenim reformama bio desna ruka Petru Velikom.

što je njegova: Bolje čedo i pređavolasto Neg̓ bogaljče i slepo i kljasto, Da uz tuđi korak naramljuje, Da ga tuđa ruka zaranjuje!

kome se osetila neiscrpna snaga njegova, zreliji talenat, veće književno iskustvo, šire shvatanje književnosti, sigurnija ruka.

Milićević, Vuk - Bespuće

I oni se rukovaše bez riječi; njegova ruka bila je hladna kao usred zime. I dugo poslije toga, podnimljena rukom, dok se slijevao suton u gustim mlazevima, ona

Sremac, Stevan - PROZA

Ali Maksim nije bio taj čovek. Ne, ruka bi mi zadrhtala kad bih ja takvu klevetu napisao! Bio je blage duše, suvremen, znao je Emila devetnaestog veka napamet

Radičević, Branko - PESME

“ Ove reči — slatke strele — Minuše mi grudi bele, Skoči mlada, njemu stigo, Digo krčag, ruku digo, Ruka drkta — krčag dole — Ode na dve — na tri pole. Još od njega leže crepi, Ali de je onaj lepi?

“ Putnik ište, otac daje, Eto putu dođe kraj, Al' i moja ruka daje, Dragi rode, pesmu naj! 1843, 5. dek. VRAGOLIJE Momak ide vragolan, Po gori se širi, Lep je kâno lepi dan

“ Pa polete pred miloga, A on klonu s konja svoga — Ao jada iznenada! Glava njemu razbijena, Ruka desna salomljena, Kroz zavoje krvca lopi, Jadna moma ruke sklopi: „Pa zar tako, dragi moj!

(1845, mart) ? Nikad nije vito tvoje telo Ruka moja mlada obavila, Ni s' u tvoju usnicu upila Moja usna ikad, čedo belo!

Moma pravo ka meneka šeta, Moma samo, ali kaka kleta, Kakvo lice, a kakva li usta, Kakva ruka, kakva kosa pusta, Kakve grudi, a kakvo li čelo, Kakva noga, kakvo vito telo, Pa još oko, ono čudo velje, Oko ovo

Mlogo li se tako kadikada U se glava pouzdala mlada, Telo čilo, a umešna ruka, Sretno sam se ja uvek izvukâ, Ja sam tebi mlado telo predô Kâno ocu svome što bi čedo, Jer da tede, mogaše me

Svirac svira, Srce dira, Ruka s' diže na posao, Da l' će kome biti žao? Noga lupa, diže pra, Naokolo svuda stra.

Sada udri pravi rupetine, Bacaj u nji turske trupetine, Ali evo ni srpska ledina Ne privata srpska dušmanina: Onde ruka, onde viri noga, Onde komad pleća dušmanskoga. Bože, Bože, do neba ti fala!

Udara im sa strane svakoje, Ponajljuće gde je Radivoje, Tu je pokolj, tu bez nada muka, Dršće Turkom i srce i ruka, Svaki vidi e sve već propade, Ma se biju — al' zaš ne i Rade?

Kad na susret njemu odsjajuje Krasna kita gorskoga cvijeća, Četa, brate, gorskijeh hajduka, A jedina još Srbinu ruka U toj zemlji — Bog joj pomogao, Pa joj više takih tića dao!

ruku, Sakrha mu ruku u ramenu, Vas zadrhta Milun, progovori: „Jao Fato, prihvati mi pušku, Lijeva me iznevjeri ruka, Pomozi mi pušku napuniti.

Gledni tamo za jednim kamenom Leži jedan junak na samrti, Klonula mu ta desnica ruka, Al' još puške male ne upušta, Zapeo je, čeka, pogleduje Kad će Turčin doći mu po glavu.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

ovu gorku kap svoga prvog, dječjeg, raspeća: pored mene je ovaj smjeli, nevezani, koji sve hoće i sve može, njegova je ruka na mom ramenu, a dolje, u toploj dolini, čeka me i misli na mene onaj drugi, dobri, drago gunđalo, koji će do kraja

Dokle god doseže vrijedna ruka ljetopisca-mlinopisca, tu ti je ugljenom zapisano ko sve „timari“ kobilu ili kozu (magarica u nas nema!

Sava samo pokorno povi pleća i uvuče glavu među ramena. — Ožeži, brate, koliko bolje možeš, posvetila ti se draga ruka!

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Soba se dimi od kafa i od lula. Tvoja glava, il ruka, šta je sad palo na vagu? Ne znaš, ne vidiš, ne čuješ, sve se to radi u mraku.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Prsti ruku joj behu pomodreli i izbodeni iglom. Kao da me nečija ruka uhvati za srce i steže ga jako, pa ga onda opusti te da se što više raširi i razlije gorčinom. — Što pitaš?

Ponekad bi se tek uzdigla čija kapa i ruka. Bubanj i zurle sve su jače pištale i bile, te sa promuklim glasovima i velikom jačinom uzdizale su se i rasprostirale..

Sve ćemo, samo nas ne diraj i ostavi“ ... Iz svega isticaše se tvoja ruka, ruka ženska, ponizna, tiha, bez smelosti i jačine, ali žilava, durašna i istrajna do kraja života.

Sve ćemo, samo nas ne diraj i ostavi“ ... Iz svega isticaše se tvoja ruka, ruka ženska, ponizna, tiha, bez smelosti i jačine, ali žilava, durašna i istrajna do kraja života.

U zraku bruji klik devojaka i njihovo tapšanje, iz bašte pirka svež vetrić, a hladovina sa svežinom se sve više širi... Ruka mi se dotače njenih toplih grudi, klecnuh, stisnuh je; glava mi klonu više njenog ramena, te moj obraz dodirnu njen, i ne

Idu one lako, plašljivo. Drže se ruka za ruku i koso okreću k zidu, da im „muškarci“ ne vide nabrekle grudi. A „muškarci“ zabacili dolame preko ramena,

Brzo bre, eno komšije već trinaest tovara, a mi?... Ih!... I brzo se saginje, mulja besno, a ruka mu se crveni kao krv od grožđa. Odvojih se od trešnje i sedoh do jednog čokota. Nisam hteo da idem tamo kod njih.

Osta samo peteljka. — Čekaj. Ja ću... — I saže se. Obrazi joj plamte, ruka drhti, a tako je topla, meka i mila. Lenka odseče grozd. — Evo! — I pruži mi ga.

Uze mi ruku, okrenu dlan i zagleda se u nj. Kako je čudno odudarala moja bela ruka od njene koščate, suve, crne ruke. Glava joj je bila umotana krpama i starim šamijama, ispod kojih su padale njene

Sedi ti, tako, do mene. I pomiče se da joj načini mesto. Majka seda, klekne, i nudi č’a-Jovana, a ruka joj drhti... — Kusni, Jovane. Obiđi. Ja baš za tebe ostavih. Fala ti što si nas se setio.

Kao da je osećao da će, ako uzme, uvrediti Mariku, koja je jednako u njega gledala. Ali valjda pomisao da je to Marina ruka spravljala, i, kad je čula da je bolestan, da je, šaljući mu ponude, spravljajući mu ih, možda, sigurno i plakala za njim,

Kostić, Laza - PESME

zvezda znade; već pođite do javora, pobratima onog bora, što ga stuži i cacyši neiskazom veljih muka Kosovkina bela ruka, te je njemu ruka mala grdne jade zaveštala; a kad guslar po njim gudi, iz javora jade budi, iz tamnice jadi lete da se

pođite do javora, pobratima onog bora, što ga stuži i cacyši neiskazom veljih muka Kosovkina bela ruka, te je njemu ruka mala grdne jade zaveštala; a kad guslar po njim gudi, iz javora jade budi, iz tamnice jadi lete da se braća jada

Tako su i prosci Tvoji: — ko da bira ko da broji? — Koga takne Tvoja ruka, oko Tvoje kog prosuka, biće vredan toga struka, toga lica, toga guka, tih milina i tih muka, biće vredan, kako ne bi,

zvonom odgovara, i sluša ga sveti ikonostasak, i s njega sluša u okviru malu svetitelj Đorđe na belome ždralu, drkće mu ruka kako oštro sluša, sve žešćim gnjevom aždaju guša; i beli ždrale kô da uhom striže, iz nozdrva mu modar plamen

Gledao je vajaoče punu čari, punu mila, sve mu ruka lakše kuca, sve mu lice bleđe biva. Usami se, ne zna šta će, kosu mrsi, ruho kida, zamršaje srca svoga u lavirint

Za belu je hvata ruku Samsonova ruka leva, a desna se slepo strmi, da se maši vrata njena. desna Mu se slepo strmi, al' umesto vrata bela, za grlo je

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

sjeti se hadžija da je prevaren te počne za onih sto dukata tužiti, veleći: Đe ja gotovih sto dukata pustih iz ruka, lakomeći se na više!

Curica joj reče: — Moja tetka, moja, kakva je nešto u tebe lahka ruka, a u moje mame teška. Majci se ražali, sve joj suze svrnu na oči.

Lalić, Ivan V. - PISMO

sve više znam da nestaćemo Kao dva pozna ploda s iste grane, Koje zajedno strese krajem dana Odlučna, blaga ruka baštovana.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Ne paleći svetlo, ubacimo u špajz i kao mesečar napipam levom rukom frižider. Odjedanput, desna mi ruka u potpunoj pomrčini otkri nešto živo i toplo. Vrisnem: „Lopovi!“ i upalim svetlo.

Ma ne napravi ni pet koraka —cap! — ruka mu se sama podiže, kao, fol, do kose; sakriva momak zbunjenost! Sule je radio na još nekim važnim teorijama, između

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

CRNA BARA, III Alge zrače sa lomače. Žarka ruka plahte stere. Cvate oči u matere. Peva duša povrh drače. Zveče, zveče beočuzi.

Trese se kuća s krova, s temelja: jauče Sreda, kuka Nedelja, čangrlja ponoć drven-žlicama. Tek koščat-ruka kostreš-starice ispruži hranu gladnim pticama, za smiraj dušā zdelu varice.

Sentandreja, Іrіѕ florentina. Puklost breskve s večernjeg nalonja prospe celov kućom po nekući. (Čija ruka pod orahom konja u zrak preže?

Lastavicom trepne streja. Lanen glas je Sentandreja. Reč do reči - drhtav dodir: prsten, ruka, zlatan kondir. Kućne senke, u treptaju, ne gase se - a ne traju.

Tek listak žut sam među inocima. Krivuda pismo: ruka mi je brena a inicijal senina je sena, bez ječmen-klasja prisećanja trina. U psaltir-tkanju slovo iže svelo.

A ruka moja neka zlopati se kad dršće stilo dok rumenim spise. U časnom stroju blistaj, pravopise, sa čednih reči što te ob

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Niti je sluša, niti je pita, čitave noći po nebu skita. „Ala će sjutra šiba da radi! Svrbi me ruka!“ baka se sladi. Dremljiva ponoć po šumi lunja, a stroga baka na pragu kunja, drži u ruci od breze prut.

tminu, uz divlji klanac, pustome mlinu i pjeva gromkim glasom: „Niti se bojim lava ni vuka, da nekog bijem svrbi me ruka, požuri, dive, kasom!

MAJKA Već mornar Mesec pučinom jedri, nakraj mu noći luka. Na meku kosu dečaka snena spušta se topla ruka. Smeška se dete, život je bajka. Čuva ga, pazi voljena majka. Dečak je snove sanjao strašne, budi se, traži spas.

Narašće dečak, postaće čovek, vreme će najzad poviti stas, al će se večno pamtiti ruka, mamine oči i mio glas. KUDA ĆEŠ, MESEČE?

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

On ne kao da prezdravlja već kao da ide smrti; tako je izbolovan njegov osmeh, i tako je bez života ruka koju pruža. — Zdravo, dragi Pipo, sedi, sedi, molim te odmah i metni kapu... Tako. — Vi ste žena Pipova?

Ribari na jezeru sigurno me više ne čekaju i večeru nigde ne mogu tražiti. Jedino mi je ruka sa satom ispružena na mesečini. Pet minuta svršavaju takođe. Treba da se dignem.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Nalakćen na stolu on je mračno ćut'o, Kao tajni užas da mu duši mori — No bezumno ruka poletela maču. Kad se krik užasni još jedan put začu.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

I njegovo telo je mač jedan kažem i dižem oči. Gore se beli posteljina u kojoj je spavao bog. Ruka se jedna spušta na moju glavu. Sviće. Treba da uredim postelju. Radujem se veoma.

Agaren ni odstupnik da brani tvoj rod Niti će palikuća od požara da spasava Iz ropstva misirskog neće te izvesti ruka faraona Lažni izbavitelj prečicom vodi do novog ropstva i Vavilona Sava na lomači Ko je to sa mnom na Vračaru bio

i ćuti Kako je oskudno to što čovek tvori misle zlotvori a on se na zvezdanom crtežu jednoruk bori druga mu ruka tone ispod ostrva gde su mu dvorovi podvodni susret ima i rukuje se u mislima odjednom sa Svima. 5.

5. Posle predsoblja i amblema ulazimo u glavnu dvoranu dovde je mogla nečija ruka da nas vodi presto od gline tavanice nema između četiri zida jedna ptica luta onda naizgled neumesno na stolicu

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

U drugoga jedna ruka podavijena ispod grudi, a druga obuhvatila, verovatno u samrtnim mukama, struk trave, gde je i beličasta glavica

negde u reku, i mlaz vode izbi kao vodoskok, a četvrta udari posred rova, odakle polete neki krupan predmet, kao ruka ili noga. Spustih durbin, a pred očima mi zamagli. Da li je moguće? — Vide li?... Oni pogiboše! — zapitah Aleksandra.

Izbezumljeni krici davljenika dopiru do nas. Čas ruka, ili noga, ili neka glava, pomole se pozivajući u pomoć. Neki konji plivaju i nečije ruke se očajno hvataju za vrat i

Topovi i kare bili su okrenuti u raznim pravcima, šestorne zaprege mrtve. Između konjskih leševa vidi se ruka ili noga nesrećnih vozara. Razbacana vojnička sprema: torbe, puške, fišeklije...

osvaja, u zemunicama usparina, i Trailo priča kako sa jednog izvora do njegove kuće šiklja mlaz vode iz lule, debeo kao ruka. Vojnici otvorili usta i slušaju, pa užagrenim očima gledaju mišicu Trailovu, kao da će iz nje sad poteći mlaz vode...

— Ama, podnaredniče, ne se ljutim da me bapne u noga, ruka, ama posred leđa... o, firija drakuluj! — i Jankulj briše šajkačom hladne graške znoja.

Potamnele i ugasnule oči njihove zure u daljinu, a tela su ukočena za večni pokoj. U jednoga ukrućena ruka, uzdignuta visoko, sa stisnutom pesnicom. Valjda poslednji vapaj... Ili opomena živima.

— Ukoliko više teraju, sve čvršće gazim... — Čekaj dok se vratimo kući... more noga... more ruka... more trbuh. A sad, kao za inat sve ispravno kao upaljač. Cele noći smo išli.

Iz drugoga ugla dopirao je nečiji pišteći glas: — Braćo, ne dajte!... To vapije za pomoć nišandžija Đorđe, čija cela ruka visi na jednom parčetu kože, dok mu iz ramena šiklja mlaz krvi.

Dvojicu su već odneli kod prvog topa. Jednome je raznesen ceo list na nozi, a drugom je prelomljena ruka. Tempirač je izdahnuo. Komandir skide kapu, a i mi ostali. — Jeste li izvestili divizion da je baterija nađena?

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Sokak se raskaljao, pa nigde ne možeš nogom zgaziti od blata. Dohvatiš se rukom za plot da bi prekoračio baru, a ruka klizi po mokrom i hladnom drvetu ; streseš se od te nezgode, a za vrat ti padne čitav pljusak sa kakve otomboljene

Ona zinu, podiže ruku i oseti hladan čelik na vrelim usnama... Prijatno je ovo osećanje, ali ona nema kad... Ruka drhće... drhće... ona podmeće i drugu... Prsti se zapleli ... ne može da namesti kažiprst na obarač... Ha, evo !...

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Jeli tebi mila moja duša? Jel’ ti tvrda moja desna ruka?“ Mara njemu tiho odgovara: “Vjeruj Jovo, i srce i dušo! Draža mi je, dragi, tvoja duša, Nego moja sva četiri

Draža mi je, dragi, tvoja duša, Nego moja sva četiri brata; Mekša mi je tvoja desna ruka, Neg’ četiri najmekša jastuka.“ 108. Oči moje, kud ste pogledale? Srce moje, šta si požuđelo?

261. Maramica svilena pa šuška, Moj dragane ubila te puška. 262. Sinoć sam se s dikom rukovala, Tri mi dana ruka mirisala. 263. Prestajaću bosa na sokaku, Diko moja, na tvojem opanku. 264.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

BLAGOJE: Domazeta? SIMKA: Onu rđu? GINA: Ko ga je ubio? DARA: Ko je da je, ruka mu se pozlatila! TOMANIJA: Sa njim su ubili i Anđu... SIMKA: Karamarković? DARA: Akcija je odlično izvedena!

JELISAVETA: Filipe! MAJCEN: Ne dajte mu da pobegne! PRVA GRAĐANKA: Pa zar je to ubica? DRUGA GRAĐANKA: Ruka ti se pozlatila! ČETVRTA GRAĐANKA: Zbog ovakvih nevini stradaju! TREĆA GRAĐANKA: Ništa ne vidim od tog šešira!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

NOVA SERENATA Draga, tenorista više nema. Na mesecu ne drema Don Huan više. Na glavi mi nije perjanica crna, ni ruka puna bisernih zrna, a noć ne miriše.

Ona mi se čini jedina čista i ponosna sudbina muška. A ikona se blista. I ko rumene oči, vino što bela ruka toči, zadiru mi u grudi dojke bele, sa ranama sred vrha naga Bogorodice tvoje.

Ali će na dnu čestite duše i građanskih žila, kao gudalo iz daleka, kao moja nevidljiva ruka, svirati svaki leptir beo, i svaki jastuk vreo.

Znam da mi u kosu, po zori rumenotamnoj, tuđa, umorna, ruka, bledi sumrak prosu. A da veselosti mojoj, čiloj i potamnoj, dve zaspale, bolne, dojke ne daju da se glasnim krikom

I, tako, bez reči, duh će moj sve tuđe smrti da zaleči. I, tako, bez traga, rasuće mi ruka živa tela mojih draga. Jer ljubav će moja pomešati, tajno, po svetu, sve potoke, i zore, i, spustiti na život, vedro,

Kad je, u austrijskoj artiljeriji, kod Verdena, za vreme prvog svetskog rata, njegovom sinu amputirana ruka i kad je, u isto vreme, i Srbija propala, Berić se bacio sa velike visine trećeg sprata, glavačke, na kamenito

atentator je držan u tamnici Terezijenštata i tamo mu je, tobože zbog tuberkuloze kostiju, lagano amputirana desna ruka. Između tih, užasnih, časova, ispitivali su ga o motivima njegovog atentata. Postoji o tome dnevnik jednog lekara.

Puna žuči, otrovane krvi i smeha, rumen njena rumenija mi je od pričešća, a ruka mi drhti više nego da dižem putir. Ponoć je, pustite me da nazdravim, i ja.

Koja čeka. To je moja mati. Kad je uzimam za ruku, osećam kako joj ruka drhti i kako se sva stresa. Ne plače, ali zamuckuje, dok mi kaže: samo kad je još to dočekala, samo kad sam se vratio,

ROBOVIMA Ne ubijajte pseto ni vuka. Nećete skinuti jaram s vrata – nema slobode, dok vam ruka miluje decu, i sestru, i brata. Ne tražite po ulicama mračnim, ritu i blud, što crveni.

Na Lovćenu je sramota i stid. Na tvom licu lukavi bratski sjaj. Ne treba nam tvoj pozdrav i uzdisaj. Zar ruka da diže protiv reči svete, što željaše svilu, zlato, amorete?

BLAGOVESTI Ljubav što beše nije više. Sudba mi bludi po nebu ovih dana, blaga i mirna, kišom oprana, kao ruka nekad po telu dragana. Nad zemljom više ne miriše krin, u proleću, oštar, bludan, ženski.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

suncu kada šuma rudi Ta po vazduhu svila bela, snežna Što tajanstveno luta, bludi Ko vazduh laka, nežna Kao da je ruka nezemaljska prela: To su ostaci Marijina vela.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Još po jedan korak, pa svi opet u jarugu. — A jaoj, noga!... A jaoj, majko moja, ruka!... A jaoj! — razleže se kuknjava, a zatim samo krkljanje, ječanje i stenjanje.

zagledah se u njegov čarobni sjaj, i taman htedoh proći, pun nekih slatkih misli, dok mi odjednom zadrhta sama ruka, pa pravo kapi; glava se sama prikloni zemlji, a usta mi se razvukoše na prijatan osmeh kojim obično svi mi starijeg

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Kipi rad, veseli se srce, a ruka se sve brže i brže maša debelog, jedrog korenja... U svakoj njivi čuje se žagor i pesma.

Smej, šala, pesma, razležu se s kraja na kraj, a pred njima stoji zvrka mlatača i kukača; snažna muška ruka zacima starku madžarušu i, kao kiša, ospe se niz granje zreo i sladak plod, a vesela družina sreta ga složnim i burnim

levom rukom maše se suva korena, ščepaju ga za riđu kićanku, rascepe mu gustu odeću na pola i zaljušte do dna, snažna ruka navije mu suv tepeljak i — kr!.... ostaje go, uglađen kicoš, koga hitra desnica baca na gomilu....

Slavna pomrčino, u tebi se manje i crveni, al' za to, kako kleto srce kuca!.... Dršće ruka, pa grčevito steže suv, neokomišan koren, cepka suve šašljike, pa u tom zanosu baca ga na gomilu i maša se drugog, a

No već i cure se umiriše. A čega da se plaše, kad nema ništa strašno! Pa što baš, ako nečija ruka i zaluta, te oproba: je l' košulja od pravog ćenara, na kakvim lepim, punačkim grud'ma...

Na drugom slogu reč se prekide, k'o kad bi na nekog, iznenada, sručio punu vidricu hladne vode... Jedna je ruka već zalutala... — Kuku — kuku — ku!.... ne diraj se, đavo te odn'o!... šapuće druga. — Cmok!...

— Evo je, do mene. — Ćuti crna, ako Boga znaš, šapće Milenija i ćuška se napred. U tom je obuhvati jedna snažna ruka, ona pretrnu, al' se odmah pribra. — Idi sad, molim te, k'o brata! — Samo da ti nešto kažem. — Ama nemoj, očiju ti!

A oko nje su tako lepe i zdrave, tako vesele i vredne, tako primamljive devojke, da ti se i sama ruka pruža k toj lepoti...

Zanesen u misli, živo se seti, kako ga ruka majčina pomilovala, toplo se Bogu moleći: »Bože, poživi moga Moju (tako mu je tepala), daj da odraste i stekne dobrog

Napao ga neki nemir, neka plašnja, koju ni sâm ne može da razume. Ruka mu neobično dršće, jedva drži u njoj cigaru. Da bi olakšao duši, koju neprestano tištahu neka teška osećanja, navali da

— Ama, znam, brate... ali znaš... nije valjad' on... — oteže Đokić. — Zar on? Nosi on take trave i čini, da ti ruka odmah usahne, čim digneš pušku na njega... Ljudi se zgledaše zaprepašćeno.

»Sigurno mu je to dar od pokojne žene«, pomisli on i stade da čeka kad će ovaj dići ruku sa čela. Učini mu se da će ruka još neko vreme ostati na tom mestu, pa pogleda na prozor.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

GLAVA ŠESTA U njoj je opisano poznanstvo Sretino sa ćir-Đorđem i Mićom »Oficirom«, koji će mu biti desna ruka, krila, u teškim radovima njegovim. Kad stiže Sreta i uđe, kafana je već bila skoro prazna. Tek nekoliko njih.

On mu je bio desna ruka; najvažniji od sviju, jer isti Sreta, iako je užasno zazirao od militarizma — ipak mu je Mića neophodan bio.

« Taj čovek je, eto, bio desna ruka Sreti; gde Sreta okom, tu Mića skokom. Bilo je, istina, još podosta kršnih ljudi, ali je Mića zaličio.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Celu noć je vetar s papirićem šuškô: Šaputali su, ko žensko i muško, Ko ruka, u mraku, kad pipa, nasumice... A kad je na prozor povirilo sunce — Papira, na stolu, više nije bilo.

Amo, ozbiljni kupci! Ruci-ruka! Prodajem dedu i sve dedino!” A baba-Magda, sasvim bezuba, Sa osmehom, satanskim onim, Osvetoljubiva kao Hekuba

” „Gledam ga, glave pogružene, Tako je krhak: senka, prizrak! Vidi se, tu fali ruka žene, I ja bih pristala možda... ipak... (Kad bi to zavisilo samo od mene): Karakter moj takav je, gibak.

PRIMERNO, A NA DESNOJ NIKAKO Dedi nezgodno, pa se premešta S noge na nogu, kao iznad zajaza: „Šta mogu, leva mi je ruka nevešta, Spora i lenjiva poput mamlaza. Od svega što počne bude koješta, Posebno je nespretna oko makaza.

Monahinja Jefimija - KNJIŽEVNI RADOVI

SVETOM KNEZU LAZARU Va krasnih mira sego vaspital se jesi ot junosti tvojeje, o novi mučeniče kneže Lazare, i krepka ruka Gospodnja va vaseh gospodah zemaljnih krepka i slavna pokaza te.

SVETOM KNEZU LAZARU U krasotama ovoga sveta vaspitao si se od mladosti svoje, o novi mučeniče kneže Lazare, i krepka ruka Gospodnja među svom zemaljskom gospodom krepkog i slavnog pokaza te.

Rakić, Milan - PESME

jednu put, za jedan oblik tela, I što mi duša zatreperi cela, I sva nemoćna izdiše i pada, Kad me se takne jedna ruka bela!

Ne znam. Al̓ kad mi budućnost se javi, Ko dobra majka, kao Eden pravi, Nečija silna ruka zdere masku: Ja lupu čujem tužnu ko opelo, I čudna jeza prostruji kroz telo — To čekić bije o čamovu dasku.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

prstiju, suvih, nežnih i pri krajevima malo smežuranih, miris njegova odela i naročito rukava, iz kojega se ta njegova ruka pomaljala i nju grlila i k sebi privlačila. — Pa kako si mi, Sofkine? Jesi bila dobra?

I što da ne jednom i to, o čemu se toliko misli, sanja? Što da ne vidi i ona jednom: kako je kada se oseti muška ruka na sebi.

Zatim ona vide kako mu se, iznenađenom takvim njenim uzimanjem ruke, rašireni prsti zgrčiše, te, prinoseći je k sebi, ruka njegova dođe joj onako crna, tvrda i kao neka šapa.

Ostale, sve, samo je vaša kuća u stanju da napuni a moja kuća i moja ruka ne stiza toliko, jer se zna naše tanko stanje. — Pa koliko možeš, Tone. A za više daće Gospod!

zapljuskuje, te da se, onako naslonjen ramenom i laktom o pervaz doksata, vidi ceo, da se vidi i ona njegova uzdignuta ruka sa zapaljenom cigarom među prstima, a sva razgolićena usled zavrnutih rukava, i ispod nje naniže po pervazu doksata

još muškom rukom netaknutom bedru, počinje da se zaboravlja, počinje da oseća kako je ta njegova, i ako stara, sparuškana ruka, ipak muška, i zbog toga njoj na mah u oči jurne mlaz svetlosti a na usnama joj izbije dah i strast, i onda se brzo,

Sve mu se jače znojila ona ruka u njenoj. Sofka je osećala kako sve mučnije, sve teže, jedva zadržava njegovu oznojenu ruku.

Istinu samo. I da bi je bolje u oči gledao, i što jasnije iz njih video da li će mu istinu kazati, uhvati je za rame. Ruka mu vrela utonu u njeno meko i oblo rame. I gušeći se poče da je moli: — Kaži, kaži...

— Hoću, hoću! — izlazeći za njim iz sobe ču se kako Sofka odgovara slabim, ali postojanim glasom. Sluzi zadrhta ruka kojom držaše uzengiju, jer se na pragu kujne zacrne on, Tomča.

Pandurović, Sima - PESME

A ako bi ruka zlikovca il’ lude Pokoja nam večnog skrovište pronašla – Najstrašnija kazna prestupnike snašla! Odmazdom Izide neka

Na nju Mislili su često, i noću i danju, K’o mi na sebe. To je prošlost râna! Ginuli su za nju. A ruka je vešta Slikala tu parčad zemlje. — Sve kojèšta! — Ovo je kip takozvanog kaluđera.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Najzad Janko zaskoči ga i obrani po desnoj mišici. Ruka klonu Turčinu, a onaj proburazi ga, pa kad pade, jednim mahom odsječe mu glavu, pak se uputi za drvo. „Ponesi glavu!

„Izgledalo bi da me moliš da posegnem za onijem što i ne zaslužujem...“ „Amo ruku!“ viknu Janko radosno. „Evo ti ruka, evo ti srce!“ reče Adolf, zagrlivši prijatelja. „Jedno i drugo podaj Elviri. Budi joj domaćin i otac i brat — i sve.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

— Dockan je onda štedjeti kad nestane. — Novci kad odlaze imaju sto nogu, a kad dolaze samo dvije. — Srebrna ruka koja steče, a zlatna koja sačuva. — Pružaj se prema guberu. — Ako je i ambar, varićak je mera.

— Prazna torbica, — zla brašnenica. — Kad nema pogače, dobra je i ovsenica. — Prazna ruka mrtvoj druga. — Prazna ne pali. — Na siromaha i zec vadi pištolj. — Teška je nemoć šupalj tobolac.

— Gde nema tu ni đavo ne uzima. — Gde je tanko tu se i kida. — Krpež je sirotinjska majka. — Darovna ruka sirotinjska majka. — Nada drži i cara i siromaška. — Zbog sirota sunce greje.

— Gde zlato govori, usta ćute. — Novac planine probija. — Para vrti gde burgija neće. — Gvozdena vrata zlatna ruka razbija. — Novcu se svugde klanja. — Zlatan ključić carev grad otvori. — Zlato ne zbori a čuda stvori.

O DRUŠTVU — Jedna lasta ne čini proleće. — Sam čovek nikud pristao. — Sama ruka mrtvoj druga. — Čovjek je sam kao dub posječen. — Ni u raju nije dobro samome.

— Više valja prst obraza, nego svijeta blago. — Blago dobrom činu i svetlom obrazu. — Ruka ruku mije, obraz obadvije. — Ako neće bruka (napast) na čoveka, čovek će na bruku (napasti).

Konop veže konje i volove, A poštena riječ vitezove. Kuda Turci s đordom, Tuda fratri s torbom. Malo ruka malena i snaga, Malo druga — malo i junaštvo. Malena je tica prepelica, Al’ umori konja i junaka.

Poslanici donesu s Plješevice snijega i dadu kralju. Kralj je uzeo snijeg i stavio ga na ruku, a kad viđe da od toga ruka zebe i da ga odmah nestaje, poplaši se i pobježe sa svojom porodicom.

I ja ne znam dalje no nam, bože, daj zdravlje!“ 2 DOMAĆINU 1 Čaša ti puna, ruka ti duga, srce ti veselo, veselio te bog u ovaj dom, pod ovaj krov. U tvojoj se kući svaka sreća svila.

kumova i pobratima na domu da radi o dobru, a ko je na putu, da ga bog proputi i zdrava svome domu povrati, pukani' ruka, bez ikakovi muka, vesele sreće a punane ćese, da boga da!

Nikome se ne molili, no svakome junački odgovorili, na divanu jezikom iz usta, dušmaninu oružjem iz ruka, oštrom sabljom, jakom miškom i dobrom zgodom, a sve s pomoću božjom! — I zdrav si mi, brate!

Klao ga je od jutra do predveče; nožina tupa, ruka nejaka, vratina kneževa kao u vola oraćega, nikad glavu od trupa razdvojiti; i da ne naljeze jedan naš iz drva te mu

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

u svu vrisku drijeti se, dok evo ti izađe iz groba jedan čoek | sredoviječan, no gromoradna stasa, onako prekrštenijeh ruka i noga kao što su ga kad je umrъo u grob vrgli.

ona od straha baci nanj one cekine a on padne u nesvijest i počne bljuvati te i ono srce izbaci; u taj mah dođe nekaka ruka bijela kao na gori snijeg te ugrabi srce i začu se glas đe zavika: „Ovo je moje bilo, a sad da vi je prosto.

” Ovo je bila duša njegova brata, a ruka je bila njegova sjen. Malo po tom povrne se duh u kralja i pošto viđe što je i kako je, poče se kajati od svojijeh

U jutru sluge pripravljaju svadbu, a jedan od njih dokaže caru kako mu je vidio šćer bez ruka. Otac joj poteče i kad je vidi, opet brže bolje za bajalicu, te mu ona da nekakve trave, i teke joj ručne pateljke

se da odgovore gospođi da su ga putem izgubili, i tako se natrag vrate a nju nesretnjicu onako ostave samu u pustinji bez ruka i bez i česove pomoći. Kad doma dođu, jave gospođi kao što su se dogovorili i ona ih | obdari.

u ruci, a oni pred njim kazujući mu put dođu u onu goru, kad li nađu đevojku više mrtvu nego živu, nešto od muke bez ruka, nešto od gladi i samotinje a nešto od straha.

Pošto je otac viđe zaplaka se pa pade nad njom, i videći je bez ruka posu je onijem prahom od | repova konjskijeh, te ona oživlje u oni čas i druge joj ruke iznikoše — ne od mesa, nego od

“ „Šta?“ upita je carev sin, a ona mu odgovori: „Dva sina zlatnijeh ruka i šćer sa zlatnom zvijezdom na čelu od prve ujedno.

Oni isti dan kad je mlada carica šćela roditi, pođe joj muž u lov, i u tome ona rodi dva sina zlatnijeh ruka i treću đevojku zlatne zvijezde na čelu.

mu već do oružja dorastao bješe, pa šetajući jedan dan nastupi na mađije, oboli i klijenit ostane savrtijeh noga i ruka.

Sveti Sava - SABRANA DELA

Toga dana zapovedam da dajete na vratima koliko god možete, i naša ruka će vam u tome pomagati. O ovome je dovoljno reći, a spomenućemo i o drugim stvarima.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Osim toga godina je gladna, a puk se pokvarija! — Ja jopet jedno: tu je Stipanova ruka! — veli Blitvar. — Ja sam čuja da je Stipan posli bija kod kaluđerâ u službi. — Pa pričekajte da svršim — reče Tetka.

A kad velju „domaća ruka“ ne mislim samo ovo naši pet-šest slugu, nego mislim i najbliže prikovođane!... Virujte vi meni da među onima što sad

Šta je taj Todorina?... — Todorina Drakčević iz G... Najveći ajinin što ga je ikad zemlja dala!... Desna ruka Radekina... O, brate, čudna srca!... On se prepodobiti da je smeten, i doći da služi!...

Frane. — Bukar pripredeni ajinin!... Bukar desna ruka Radekina!!! Bukar, koji nas je za nos vukâ misec dana!!! — E, e, to je samo rkać kadar učiniti!

Duvalo morade uzeti na se da bilježi račune, a Blitvar da služi u crkvi. Srdar je pak u svemu bio desna ruka Tetkina, iako je često odlazio preko vode. Bakonji je bilo lakše, pošto je stric malo što od njega iziskivao.

Kako ti dođe? — Ne znam. Uđe mi sotona u krv; uhvati me protezavica, valjam očima, škrgućem zubma, a ruka mi sama traži nož ili pušku. Najslađe mi je zaklati... Ali, daj oče, svituj, pomozi,... ja sam grišnik, ali, ali...

— Šta je... št’! — dreknu Brne klisivši sa stolice, jer Pivalica silno škrgutnu zubma i izvrati očima, a ruka mu pođe k jataganu. Dokle se Pivalica okrenu, Brne je već bio na trijemu. Tetka mu poteče u susret.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

BUKET Karanfil, crvenkast kao stid, Otvara slatku laticu sećanja. Od belog jorgovana boli me vid, Od plavog — ruka skoro sanja Da su joj prsti postali cvet Pa tužno i veselo mirišu Kraj ruže koja je skupila svet I krv i tajnu i usne

Motre me i dve ptice što se zbile. I lelujava suva vlat, poneka. Motri me zimsko nebo uvrh rama. Motri me ruka moja, pesma sama. NI PREDEO MAGLEN Kao da smo sišli pod zemlju, u trap, Nemo smo stajali tako: dub i dub.

Na rastanku: miris žila me oblači I zelena ruka tetoši i draga. Ja silazim, biljni svete, sa tvog praga. Ali: kad se opet trujno oko smrači Na porugu svetu u trave ću

Poda mnom je daska: glatka, mukla, krta. Svaka stvar je sama u svojoj tišini. Sama mi je ruka — leva, sama desna. Same su mi oči upaljene od nesna. Samo je srce u ovoj šupljini. Gle u staklu: sunce!

Gle: tu zasta telo naviklo da luta, Kao da se u kam vrže ruka, noga. Prohujalog doba vir me celog guta. Kamena kućo pocrnela od groma S tragovima kiša, veka, vetra, boga, Na tvome

I ničeg nema više: Ni pokućstva, ni zvuka, Ni jeseni, ni kiše. Tone u san i soba I vlaga, dunja, ruka: Prespavaj ovo doba.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Sada se seti da su svinjama, dok su jele te simite, iz usta visile zelenkaste žvale. Zašto sam đinđuve kupio? Desna ruka odloži pušku, iz džepa izvadi nisku đinđuva i poče da je valja među prstima. Ne može da je baci u sneg.

Šaka tresnu po kesi a rezak cik dukata izgubi se u magli i tutnjavi... Kasnije se pita: Zašto mi je ruka mokra? Ruka gužva bradu, sve mokrija. Mokra je i brada. Mokri su i dukati. od čega su mu usta slava? Otužno mu je.

Šaka tresnu po kesi a rezak cik dukata izgubi se u magli i tutnjavi... Kasnije se pita: Zašto mi je ruka mokra? Ruka gužva bradu, sve mokrija. Mokra je i brada. Mokri su i dukati. od čega su mu usta slava? Otužno mu je.

njega i ubile konja pod njim, njemu su samo okrznuli list na levoj nozi, dobro se seća, Vukašin ga je uplašeno gledao, i ruka mu je drhtala, on je znao zbog čega i smeškao se misleći: „Ima jaku bradu, na mene.

Vukašin, mnogo viši od brata, gleda ga odozgo, u teme: manji mu je no ikada. Svisnuće. Vidi kako Đorđeva ispružena ruka drhti. Klati se. — Uzmi. Broj! Da više nikad ne dođem? Vukašin ustuknu korak, srete Đorđeve oči. Nikad!

Ionako će sve tvoje biti. Tvoja će deca... Ja sam, brate, najveći mučenik. Bolje je da me ubiješ... Vukašinu drhti ruka. Jedva se potpisa.

Badnje večeri ušao u očevu sobu, dvaput je, prikradajući se, dolazio do vrata i s teškim grudima vraćao se pod vajat. Ruka u džepu nije ispuštala hartiju. Hartija je šuštala pod nemirnim prstima.

Sama ruka izvuče hartiju iz džepa. „Politika je mnogo pokvarena stvar“, potvrdio je glavom. „Šta imaš da mi kažeš?“ On skide

Tad je hteo da pobegne, jer je mokro i tamo gde je njegova ruka, ali baš od te ruke nije mogao da pobegne, njemu je od toga pošla krv, čuo je kako pišti i mislio da će umreti, a nije

„Bože, šta mi bi odjednom?“ prošaputala je čudeći se i radujući. Dok joj je hrapava domaćička ruka polako klizila po glatkim pregibima slabina i trbuha I prosto letela niz blage kosine bedara i butina, počela je

glava, jer svi drže mačeve i kantare više njene glave, a ona je pored kamene grobnice u kojoj leži jedna osušena, crna ruka; na slavi manastirskoj dvaput je videla tu čađavu ruku i bila joj ružnija od kozjeg čaponjka, nije ona, đavo je To u

Strese se: soba je i sada puna guste i sulude zvonjave. Dlanovi joj pobegoše s lica. Desna ruka zastade u Đorđevoj kosi. Suv busen divljeg ječma. Njegovo disanje grebe joj nadlanicu. Prvi put je ovakav došao kući.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

obraz skliznu suza, a iz grla ptice zažubori pesma kakvu nikada niko nije čuo i obavi ga kao nečija topla, samilosna ruka. Iznenada, on oseti kako postaje prozračan i lagan, a ptica reče: — Pozdravljam te, Prinče oblaka!

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

kad je sunce bilo čisto a zelenila razbuktana, ugledao, na konjskoj grivi, svoju položenu ruku: griva je bila mlada a ruka stara. Kad pre? Pogledao je u sjaj ponora nad sobom, tako čedan i bezličan, iz kojeg je dolazilo čisto odsustvo utehe.

Onda je Višnjić, naglo, pružio ruku ka Karađorđu, da ga dotakne u znak pozdrava, ruka je promašila, ništa nije dotakla. Višnjić je otišao, sam, u svoju noć; Karađorđe je ostao u svojoj.

Želeo je, i ruka mu je pošla pa se zaustavila, da trgne kuburu i puca Gopodar-Jevremu pravo u čelo. Praiskonski mrakovi vršljali su,

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Glava klonu, lice potavnilo, Bolovanje oko mi popilo, Ruka lomna, telo izmoždeno, A kleca mi slabačko koleno! Dođe doba da idem u groba... Zbogom žitku, moj prelepi sanče!

A ona čita... dok sred noći duge, K'o grdan polip sa stotinu ruka, Stisla joj srce ljubav puna tuge, Tuge bez suza, bez reči, jauka.

J. Dučić LXXIV ZAŠTO? K'o pobožni Braman što sa strahom čuva Urnu, što prah dragih pokojnika krije, Bezbožnička ruka da je ne razbije, I svešteni pep'o vetar ne razduva Muzo! zašto i mi ne čuvasmo tako Srce sa pepelom pokojnika mili'?

I na me, usred ovih njiva, K'o razdrobljene zvijezde, sve stiže I pada sjeme iz žuljavih ruka; A ozgo Otac silazi sve bliže. Uz pratnju silnih i čudesnih zvuka Oreol sjajni On polaže viš'njih...

Zar ti mije teška samoća i tama? „Prozori su moji otvoreni vazda. Unutra postelja ugodna i meka. Ruka mi nemarno prevlači vrh žica Al' srce... srce... ono na Vas čeka! „Ta zabravite prošlost, dužnost, muža!

I snažna ruka seoskoga uče Pojavi se na mah u trenutku tome, Pridrža pticu, i prozor polako, Nečujno-tiho, zatvori za njome.

„Kad sam, sav zbunjen, s mukom od nje skriv'o, Te da ne spazi da mi dršće ruka, Dok bih joj uz put nevešto veziv'o Smaknutu svilenu vrpcu oko struka?...

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

preletim putovah, velju sferu igrajućih šarah, koji vječno svijetla dviženja u pravilnim kolim' izvršuju koja im je ruka svemoguća načertala presvetom mudrošću.

svojom prekomjernom na sve strane tamo i ovamo: neke k nebu, a neke od neba, kako ono trudoljubne pčele kad im ruka blagodatna tvorca sa štedrošću prospe manu slatku, te uzavru tamo i ovamo na vjenčano sa tišinom jutro.

Divni šator bješe preopširni sa visokim svojim idejama vješta ruka tvorca ukrasila sa blistanjem svake struke bojah igrajućih na zračnom prozraku.

na uredna kola i redove, kolik' luna na teleskop vidna, a lunina cv'jeta i svjetlosti; na njih bješe besamrtna ruka različite izvezla planove, pobijede i veselja neba, sa bojama raznim ukrašene, te u prozrak veselo blistahu.

Grdnu dušu zlom opojenika mračne bure uskolebale su; nesmislenik gordi pomišljava da ga nije moja moćna ruka na tron gordi iz ništa popela jere bi ga mrake zacarile, božeski mu prestol uzdignule, pa on tamo po svojojzi ćudi

Zakoni su opštega poretka moj amanet a život prirode; da ih počnu svi mirovi rušit, moja bi se silna na njih ruka oružala s užasnijem gnjevom: ja bih sve njih u grdne komate razdrobio, u bezdne zajmio, pa bih druge iznova svjetove

Zla porazo roditeljske duše! Zla predskazo otrovne sudbine! Prva se je krvlju oskvernila bezakona ruka Kainova, prvoga je sunce vidijelo ubojicu Kaina na zemlji, roditeljah prvijeh prokletstvo na prvoga izlilo se sina.

Popa, Vasko - KORA

trupce čikova Obezglavljena drvca čeznu Za krunama od sumpora Zelenci od pepela njište Zaustavljeni u propnju Ogromna ruka Sa žarkim okom nasred dlana Vreba na vidiku U UZDAHU Drumovima iz dubine duše Drumovima modrim Korov putuje Drumovi

tame Isplazila se ravnica Nezadrživa ravnica Razliveni događaji Rasute uvele reči Izravnana lica Ovde onde Poneka ruka od dima Uzdasi bez vesala Misli bez krila Beskućni pogledi Ovde onde Poneki cvet od magle Rasedlane senke Sve tiše

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Za kratko vreme postadoh, kao što on sam reče, njegova desna ruka i njegov očni vid. Kod njega ostadoh tri godine, do njegove smrti, a onda se vratih u otadžbinu.

„Lekari su, to je stara stvar, tajni ortaci prodavača lekovitog bilja“, reče stariji senator. „Ruka ruku mije!“, dodade mlađi.

I to ga veoma obradova. On zovnu k sebi mladog jednog monaha i pretstavi ga Koperniku. „Ovo je“, reče, „moja desna ruka, Fra Đirolamo, odličan poznavalac grčkog jezika i grčke literature, sačuvane u našoj biblioteci; on će ti biti pouzdan

On se nasmeja. „Nije moja ruka šćapila vakuum, već on je šćapio moju ruku“. „To je jedno te isto“. „Priznati moram da ni ja, kao ni Toričeli, nisam

Lutaše besciljno po varoši. Neka nevidljiva ruka odvede ga do jedne kuće u jednoj sporednoj ulici varoši. Tu se nalazila radionica jednog glačača kristalnih i optičkih

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

A tek što je sprovod prošao kad se glava i ruka poštanskog raznosača pomoliše na vratima moje sobe. Rukopis na pismu koje mi ova ruka pruži, iako nešto izmenjen,

Rukopis na pismu koje mi ova ruka pruži, iako nešto izmenjen, poznao sam odmah. I ne samo rukopis nego sam pogađao unapred i samu sadržinu pisma.

Osećao sam da mu je jedino potrebno bilo da ga nečija ruka, ma i najmanje, podrži u povremenoj duševnoj klonulosti. I kad sam mu trećega dana, na rastanku, rekao: — Pobratime,

prljave, iscepane na kaiše košulje skrivali su samo ramena unakaženog mrtvaca, jer je ukočena, presavijena u laktu leva ruka, sprečavala da se i ovaj deo košulje skine.

Ja sam se bio potpuno izgubio onoga časa kad se moj pogled, slučajno, zaustavio na njenim sasvim malim i kao ruka tankim nožicama.

skoro sasvim uz mene. Ona je imala ruku punu, oblu, belu i sasvim golu i ta ruka takođe privuče jedan deo moje, na sto strana, rasturene pažnje.

Sigurno je mlaka struja slatkoga nemira jurnula njegovom krvi, jer mu se lice zarumenilo, podignuta ruka ukočila u vazduhu, a zelena boja pocurila duž rukava. Zatim, u igri pogleda među njima, ona je brzo zavladala njime.

njom, pa je probranim rečima obasuo željama o velikom danu što pruža tako retku priliku da se pozdravi, i da se stegne ruka i poželi najbolja sreća. — A sem toga...

On je u njoj zatražio posla i dobio ga. Ona ista ruka koja je nekad nosila zastavu slavnoga puka, primila je sad brezovu metlu, i zastavnik koji je bio robijaš postao je

I kao da je opet začuo: „Napred“, ruka mu učini isto što je činila nekad obuhvatajući dršku zastave. A dok je za sobom, za samim ramenom, osećao živo ono

PUKOVSKA ZASTAVA Na Drenku, 18. juna Dragi moj rođače, Na ratnom bloku po kome ti pišem ovo pismo drhti mi ruka što drži tanku vojničku pisaljku.

Tako mi časti, ne drhti mi ruka od straha, niti što se bojim hoćemo li i ovom prilikom uspeti. Ne, dragi rođače. Moja ruka drhti, jer sam uzbuđen i

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

bljeskom ko zna kakve daleke šimere ili utjehom ko zna kakve neizvjesne nade, svaki put sam pomišljao: evo se nesmiljena ruka demijurga igra s ovim nevoljnicima, odrazuje im svog ćudljivog miša na licu, zavarava im glad sreće svojim lepršanjem,

sve spoznaju opipom — prsti tih slijepaca sa široko otvorenim očima — i da iz svake mrtve stvari izbave njen živi glas. Ruka mi bojažljivo posegnu, kao da iščekuje neko otkrovenje, i prsti taknuše žice.

I njena ruka opet sjeda na prečku mog kreveta. Priča mi, s nekim ljupkim svojeljubljem, o katedrali, glavnoj znamenitosti mjesta

A moju srdnju primjećivao je samo on, župnik. Otud podmukla igra neprepoznavanja među nama: njegova mazna ruka na mojoj kosi, i moj smjerni osmijeh na usnama uz ocjelni odsjev u očima.

Kod svakog ritornella, za onih nekoliko uvodnih taktova za kojih je uposlena sama lijeva ruka, u očekivanju da nastupi violina s motivom i da tri operušana girlsa na pozornici složno dignu lijevu nogu, žena s

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

se slobodan, potrča opet k Sretenu, ali ovoga zagradi trostruka lesa momaka, a na Đuričino rame, kao iz neba, pade ruka kmetova. — Stan' der ti, momče, da se razgovorimo. Đurica zinu od čuda i stade na mestu kao ukopan.

i svaki pokret, pa, kad bi mu najzad dobro sagledao one dvosmislene oči, uzviknuo bi: — Hej, majkoviću, zar je ova ruka rođena da drugome argatuje?... Ih, dušu li mu, što plače gora za 'vakim junakom!

— pozdravi ga pisar. Đurica prekorači prag, pa stade žurno da namešta jelek, ali za nešto mu beše ruka zapela, ili se tako njemu činilo, tek on jednako savijaše ruku, mašući njome desno i levo.

da mi je samo da prekoljem ovog kmeta zubima...« kao munje ređahu mu se misli u glavi, a desna mu ruka, ona što još ne beše jelek na njoj namešten, sama se povijaše iz ramena, i Đurici bi veoma po volji što nikako ne može

sama se povijaše iz ramena, i Đurici bi veoma po volji što nikako ne može odeću da namesti, te mu se desno rame i ruka jednako nalazila u poslu. Sva ova zabuna potraja samo jedan trenutak, jedan mig.

Polako, tresući rukom, odgovori na kucanje. Kapak lagano škripnu, i Đurica oseti da je otvoren. Zatim stade neka ruka da šuška oko prozora, koji je namešten s polja, iza gvozdene rešetke. Prozor se lagano i oprezno otvori.

Bacaj pare! Mehandžija izvuče novčanik, metnu ga na dlan i pruži preda se, ali mu ruka toliko drhtaše, da novčanik pade u prašinu, a on zamuca: — Tako mi dece!... Živa mi deca!... Braćo moja!...

I taman da zausti, a Đurica ga omahnu i tresnu o zemlju... Nehotično mu se podiže ruka s nožem, te Đurica ugleda šta mu je u ruci. — A, zlikovče, izabrao si i oružje od koga ćeš poginuti!

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Kad vidi aga da mu ništa ni iz ruka ne dava a kamoli da vadi iz torbice, naljuti se te mu reče: — Hajde pravo, rajo!

Petković, Vladislav Dis - PESME

Jedva se sećam da sam bolji bio, Jedva osećam zlo kako me steže; Izgleda da se put života skrio, I neka ruka da zlokobno veže Moj duh za zemlju i za svet nemio.

Sad od Kumanova, Markova Prilepa, I od Gračanice do Bitolja ravna Ukinuta ruka crna i svirepa, Oživela naša carevina davna.

Ja mislim dugo na podzemne staze Koje podiže jedna ruka vešta, Velika avet, monarhija stara; Koje podiže Beč i bludna Pešta. Dva crna gnezda beloga vladara.

1904. POZNANSTVO Milostiva gospo, pardon po šest puta! Suknju malo više drži ruka mala, Pa se žipon vidi i cipela žuta. Oprostite, ali — podveza vam spala.

Smrt vaša teška moj je bio život, K'o ruka kakva bolesna i meka, On pada na vas i sprema vaš ćivot Gde je i moja budućnost daleka.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

- Uzmite, molim Vas, - rekao sam im - to je mesila ruka moje majke i pripremila mi za ovaj dugi put. Oni su prihvatili moju gostoljubivu ponudu izjavivši da je to najbolji

U tom momentu osetio sam da me jedna snažna ruka zgrabila za kragnu i kada sam se okrenuo i pogledao gore, video sam krupnog policajca sa batinom u ruci i ljutitim

Posao nije iziskivao neki fizički napor, ali je zato bila potrebna izvežbana ruka. Zato i pored svih mojih želja i napora, sporo sam napredovao.

američke ličnosti: Franklin, Džeferson22 i Linkoln, bili izvrsni u raznim zanatima za koje se traži umešnost i vična ruka i da stvaralački duh američkog naroda delom potiče i od osobina koje se postižu poznavanjem raznih zanatskih poslova

trudio da zadovolji svog cenjenog oca, ali njegov ponos mladog čoveka počeo se buniti što ga obuzdava jedna tako nevešta ruka. Osećao sam da će doći do krize, što se i dogodilo.

Profesor Artur Kenig, desna ruka Helmholca i stariji predavač na Institutu za fiziku, odveo me je do kabineta ekselencije fon Helmholca i predstavio me

Ali iz patriotskih razloga prešao je u Vašington, gde je Smitsonian institut očekivao da ga povede vešta ruka koja bi ga odbranila od spletkarenja političara.

Fluorescentni ekran je stavljen na fotografsku ploču a pacijentova ruka stavljena je na ekran. H-zraci su prvo delovali na ekran, a ekran je svojom fluorescentnom svetlošću delovao na

Ambros Svejsi je izvanredan primer disciplinovanog duha, koji se stvarao onda kada se njegova ruka privikavala na zanat.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Htela bi da parobrod zaustavi. Unutarnja neka sila podiže joj ruku. I ta ruka, za neko vreme, ostade ispružena u vazduhu. Naredni dan iza oluje osvanuo je vedar i more se utišalo.

— Nešto joj krivo... Ali ne smeta, naći ćemo joj posla... —E, da, — veli Lazo, — biće ona tvoja desna ruka! —Nije ona za me, — govori Spasoje kao u šali. — A i ne mari za me: vidiš da neće da zbori... —Što ću da zborim?

da nad njim dulje ostane, — to i druge rane — no ne može; na ustima osjeća dodir njegove prazne, mrtve puti, besvjesno ruka joj bježi k ustima da taj dodir otare sa svoje žive puti, da ga uništi.... — Ukrcajmo se!

Osjeća blagost i pokoj, i ovoga časa zaboravlja na potrebe i nevolje života . .. Mršava ruka dršće kad u dnu riba bolje zategne. I kako se savija tanka trstika, tako se u moru ljuljuška njegova izlomljena sjenka.

— Čuješ li zvono, Morača? Prijeti, opominje...Daj mi ruku! — Što će ti moja ruka? — odvrati navlaš prezrivo žena od njega. — Idi gdje si dosada bio! — Morača!

gledaju u nj plavim, veselim očima i pružaju k njemu ručice, kao negda kada se je dockan u suton s njive kući vraćao. Ruka mu se mače kao da će da potraži njihove glave da ih pomiluje. Arnaut gleda u Milivoja i polako odmiče.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Čitala se ona drugačije i zato što ju je izabrala upravo ona pesnička ruka koja je sazdala čudesna književna bića u Kori, Nepočinpolju i naročito, nešto kasnije, u Sporednom nebu. Iste, 1958.

nose što nose nisam ovde da prodajem zjala da plačem nad izgubljenim iluzijama nad otvorenim provalijama nisam ruka što piše zadatke koji se dopadaju svima.

I kao što naš desetični sistem brojanja predstavlja projekciju prstiju naših dveju ruka, tako se i osnovno jezgro metaforičkih prenošenja u prirodnome jeziku može da nasluti u izomorfičnome projektovanju

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

Jaoj, proklet bio majci i ovoga i onoga sveta! Kuću mi ocrni, obraz mi oduze, oduzela mu se dabogda ruka kojom je napisao ono! VASA: Smiri se, boga ti!

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Nešto kao obetovana, ne i stvarna zemlja. I samo je pesnikova ruka svemu tome mogla pridružiti, samo je ona mogla sa svim tim saobraziti onu već poznatu nam sliku glavnog junaka koji na

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

O, Karimane! Ti nećeš uzeti avdes u mojoj odaji, niti će ti moja ruka pružiti muške preobuke dokle ne pronađeš ubicu!.. — Ćuti, kučko! — planu prvak. — Vidi se da si šenula od pameti!

Ovde treba svi da donesemo, a ne da uzimamo... Imam ja para, ne me žalite!... I drhtava ruka starčeva snažno izvuče iz nedara prljavu prtenu kesu, pa mi je baci na sto. — To su lire i dukati.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

A kad jarko sunce žmirnu (Jer mu sumrak trže sjaj), Ruka ruku samo dirnu: To je bio oproštaj. — Dođe doma mlada moma, Na licu joj sunčev žar, „Gde si, diko, za toliko?

Kretô sam se štakrat sekirom u ruci: „U koren je udri, sruši je, utuci!“ Ja podignem ruku, ruka klone sama, — Zbori nešto, zbori u njenim žilama.

Spomen njihov prima se u grudi, Nove borce, nove snage budi. Junak u grob ne nosi oruža, Ruka klone, mač se drugim’ pruža. Prelazeći od ruke do ruke Sve to jači bogodani mači.

Oj, Milošu, Star-Novače, Imate l’ unuka?... Al’ ja ne znam što mi danas Tako dršće ruka... V Hvatajući što uteći neće Svȍm brzinom i zanosom slepim, Uteć’ će nam što se vratit’ neće — Ja od toga

Šta je vaše zlato, što ga Hvalisava ruka pruža, Prema darku koji daje Milostiva, skromna duša? Sebi mâli, druge hrani Po malenoj svojoj snazi, A kad daje,

Dve se ruke rukovale U toploti viših zraka, — Jedna ruka ženska, nežna, Druga ruka muška, jaka. Al’ kroz ruku žensku, nežnu Crnogorska krvca bije, — Muška, jaka ruka puna

Dve se ruke rukovale U toploti viših zraka, — Jedna ruka ženska, nežna, Druga ruka muška, jaka. Al’ kroz ruku žensku, nežnu Crnogorska krvca bije, — Muška, jaka ruka puna j’ Ruske krvi najnežnije.

Al’ kroz ruku žensku, nežnu Crnogorska krvca bije, — Muška, jaka ruka puna j’ Ruske krvi najnežnije. Verio se soko ruski Sa srbinjskom sokolicom, Verio se Petar kneže S kneginjicom sa

Zdravica će s’ čuti Nečuveno drska; Grčevita ruka Pehar će da smrska. Prosuće se muka Dugo zadržana... — Oh, zar nema bez toga Svetu boljih dana!!? KAD VEĆ MORA...

Kad veliš da je tako, I kad mi kažeš: brate, Jurnuću prvo na te. Udarih silno, snažno... Ruka mi sva u krvi; Ogledalo se smrvi. Ha, nesta lude! — ali Ko ni se smeje, ko? — Gle! ja se smejem to! 1891.

Miljković, Branko - PESME

XIII KRAJ PUTOVANjA O sve što prođe večnost jedna biva. Sen koja beše drvo traje. Budi Ispod svoga imena koje budi Ruka sa cvetovima krv što sebe okiva.

Krakov, Stanislav - KRILA

– Skandal. Vojnici se razvukli po celom gradu. Ima ih još kod Bejaz—kule. Posedali su po ulicama. Ruka sa korbačem opisa ljutiti pokret. Uplašeni vranac skoči. Kamenje vrisnu pod kopitama. – Ludorije. Rasturili se!

Poručnik Luka korača zadovoljan. Jedan kratki prst mu je u spljoštenom nosu, a druga ruka pipa zgužvane banknote u džepu. — Tako ja umem...

Mala čutura obišla je celim krugom, i došla opet u one prve ruke. Videla se ruka kako se podiže sve više, a glava zatura sve niže. Ču se poslednje: — Glu—glu...

Noć počinje da biva hladna, i na nebu se oblaci razmiču. — Poginuću, — strah struji kroz dušu majora, i očajna ruka prihvata čuturicu. I duško leži kraj njega i drhti. Kuršumi mu presekli sećanja i misli.

Naže se nad malim komadom hartije, na koju pade mlaz svetlosti iz džepne svetiljke. — Dušane, na, pročitaj. Ruka kojom pruži hartiju opisa izlomljenu prugu. — Naređuje se pokret bataljona.

Odjednom vide zamahnutu ruku nad sobom. — Au... dreknuo je i skočio u krevetu. Uzdrhtala ruka okrenula je dugme. Svetlost se rasula po sobi. Samo je ranjeni sused sve jače krkljao. Lice mu je potamnelo.

Stresao se. — Zar opet? Pokrenuo se u krevetu. — Pst. Jedna meka ruka pipala je po jastuku. Dodirnu njegove kose. Oseti topli dah poljupca. Ruka se zari pod njegov laki pokrivač.

Pokrenuo se u krevetu. — Pst. Jedna meka ruka pipala je po jastuku. Dodirnu njegove kose. Oseti topli dah poljupca. Ruka se zari pod njegov laki pokrivač. Usta su klizila u poljupcima po njemu. Osetio je poljupce na mršavim bedrima.

Izgubio je glavu, i dok je očajno gledao na otvor, kroz koji su optuženoga izveli, njegova ruka, vođena pogledom majorskim, napisala je drhtavim slovima: — Na smrt. Streljali su Kazimira.

Tri škotska oficira uletela su sa vikom u ložu. Od rukovanja mu je pocrvenela ruka i utrnulo rame. Mitford je bacao cveće na binu, a mala pevačica slala je poljupce.

Petrović, Rastko - AFRIKA

i ništa mi nije smetalo da vidim svoju ruku belu, danima, sve dok mi iznenada ne bi palo na pamet: „Gle, moja je ruka bela“ Kad sam se posle četrnaest godina takvog života oženio iznenada iz ljubavi, ja sam sa svojom ženom po evropskim

Njegovo umorno, izbrazdano, debelo lice gleda nas žmirkajući i ljubazno, dok druga ruka već traži po stolu virđiniju i ne može da je napipa. Odjednom smo sasvim u mraku. Jedino se još belasaju naša odela.

Ovi su odmah uhapšeni. u okolini, na ivici šume, nađena je jedna ruka i ostaci vatre. Iste noći dvojica od uhapšenih bili su otrovani.

N. se zabavlja da ga od šale boksuje; u nos, u mišice, u rame. Mladić se dobroćudno smeši i samo kad misli da će ga ruka N-ova dotaći i u prsa on šakom pokriva jednu mrlju na grudima.

što grdno liči na našu kolevku; u to stane sva odeća, sve posuđe, sva živina, a ravnotežu toga na glavi ne mora čak ni ruka pridržavati. Napred ide crnčeva kozica, pozadi žena sa decom privezanom na leđa, i još dalje mršavi žuti afrički pas.

ima oko grla ogromno široku gvozdenu ogrlicu, crnu, zarđalu, koja je vezuje jednim neverovatnim lancem, debelim kao ruka, za zid pred kim se nalazi. Kada me vidi, žena oživljava i počinje neko beskrajno brbljanje na arapskom.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

Pobedu daruj!... Ne nama, oče! No sjajna ruka pravde večite Neka ponese venec pobede! (Vuk dolazi sasvim poremećen, cev od puške u rukama, kundak naviše, ves

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Metak je upravila srećna i vešta ruka prostoga narodnog vojnika. Granata udari upravo u rov, i to uzduž rova. Za prvom dođe druga, tpeća, četvrta.

Kapa mi osta na jednom trnu, a ja trčim gologlav i zasušenim grlom vičem »ura« i žurno u trku punim pibodijevaču, ali ruka drhti i punjenje ide sporo.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

HHIH Daj mi ruku, da je vidim... Ova ruka, ova mila, Kol’ko je već krasna cveća U moj život posadila. Daj mi ruku, da j’ osetim...

Daj mi ruku, da je stisnem... Jer kad stegne smrtna muka, Kad zatišti ljuta rana, Melem biće ova ruka. HHH Da je meni ševče i golupče, Da se diki u sanak uvuče, — Da mi peva, kad o meni sneva, Da mi gukne, kad za

E, pa šta je prostor taj!? Ispuniti kadar ga je Jedan cigli uzdisaj. XIII Kao sveća voštanica, Koju je držala Ruka malaksala, I gledale oči, Zanosnom nemoći, Na samrtnom času, Na svome ugasu — Oči magla preli, Borba grudi

Strašan je taj crni ambiz, — Samo u grob u grob ne! Pa zar ja da prvi bacim Šaku zemlje na njen les! Ruka mi se natrag trza, — Taj običaj kuje bes.

XXVI Sudbina se zove, — kako l’? Ova ruka tako ledna, Ruka hladna kao zmija, Ruka zlobna, — ne znaš čija. Leva strana naših grudi, To je njeno igralište;

XXVI Sudbina se zove, — kako l’? Ova ruka tako ledna, Ruka hladna kao zmija, Ruka zlobna, — ne znaš čija. Leva strana naših grudi, To je njeno igralište; Ima nokte kâ u

XXVI Sudbina se zove, — kako l’? Ova ruka tako ledna, Ruka hladna kao zmija, Ruka zlobna, — ne znaš čija. Leva strana naših grudi, To je njeno igralište; Ima nokte kâ u tigra, — Srcima se našim

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Kroz rov se razleže žagor. Ljudi su pripravni na skok. Iz bugarskih rovova izlete nečija ruka. Čuje se neko brujanje, i kroz tresak granata zaori se pesma: Sprem’te se, sprem’te, četnici. Silna će borba da bude..

Jauknuo sam od bola, držeći se za levu ruku. — Šta ti je? — viknu i dohvati me. Cela ruka i leva strana šinjela bili su krvavi. Neko me pipnu za ruku i reče da mi je slomljena.

Vojnici su je dizali. Ruka me je sve više bolela. Od radosti i bolova suze su mi tekle. Oko moje mišice narastali su zavoji.

Pred samim otvorom, kuda su bili izišli izvan bugarskih žica, visilo je nepomično telo narednika Dragana. Jedna ruka bila je izdignuta i zakačena za žice, dok je telo mlitavo ležalo. Glava klonula. Pred mojim očima se zamagli...

Gotovo trošne. Ispeo sam se žurno i pružio ruku Arleti. Iako je njena ruka bila u kožnoj rukavici, osetio sam koliko je mala i topla.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Horatіuѕ Pijeride! dajte lek! Napregnu vražja ruka ljutu strelu, Iznenada jazvi nas. Zar misli da ću pasti žrtva zlobe?

Burno sviće Vidov danak, Da opravda prošlu noć, Al’ je slaba ruka ljudska Gdi s’ protivi viša moć. Nije l’ Rima drevnog sila Polubožna negda bila?

Sladak je odmor posle teških muka, Kad zlokovarstva izgnječi nas ruka, Il’ sudbe igra, puna gorka jeda, Duh izujeda.

Pomoći nije, Žalost, ah, pije Serbija. Bolan Đorđe u Topoli u postelji leži, Desna ruka klonula mu, Turčin većma s’ ježi. Već pogibe hrabri Veljko, desno pade krilo, Ustava se provalila, burja prodre silno.

Pa kad već sveta dužnost, krepka volja I viteška nas ruka večno druži, Da i potomstva našeg sudba bolja Pod teškim bičem varvarstva ne tuži, Pretvorimo u grobnik hulna polja

Stegni sebe oko prsta, da t’ drugi ne zbace, Ta je ruka blizu srca, čućeš joj udarce. Ako nežno, kad t’ oseti, na tebe pogledi, Raspusti se, da ju krug tvoj mali ne uvredi,

Šta može cvetak koji ščupa ruka Tek što ga rosa osvežila prva! Zašto da navek ona duša kuka Koja propade ni dužna ni kriva.

boje razgara, Nek ti rajskom rosom sokovi buje bistri; Anđeo ljubovi nek’ raspiri t’ oganj života, A zemaljska tebe ruka se kosnut ne sme. Sad pod ruku uzmem to krasno dete, i kući Dođemo majci, al’ već plava drugarica tu! 1856.

Ruku i ja pružim, i vitkog stasa kosnem se, Al’ na zlo ti moje posluša ruka pamet. Glednu me mrko, pa skoči k’o srna, i uteče k društvu, Ama bar jedan pogled da mi bežeći dade.

Kad pogledi oko u oko, srce topi se; Oko vrata smesta pali bi jedno drugom. Kad li ruka ruku dodirne, sve stresa se telo, Svaka zadršće žila, noge s’ odseku taki.

Na kakav ideš put Kad s’ zvona glasi roje I majka bije grud? Svenuo to je cvetak U maju veka svog, Smrti ga ladna ruka Sa sveta skide tog. Suze ga sviju prate Jer lepa duša bi, Pak se i bogu samom Na nebu omili. 1855.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

I evo ti se kunem, gospođo, Svemogućega svetim imenom, Zaklinjem ti se onim prestolom Sa koga svemilostivna ruka Bezbrojnom svetu svetlost poklanja, Da ću te služit za jedno samo — Ne smem ti nikad ni spomenuti Ranjene duše bolan

Videćemo se! (Katunović odlazi.) KNEZ ĐURĐE: A ti, jagnješce, nemoj drhtati, Dok ova ruka nosit uzmogne Čelika tvrdog teret izoštren, Ne boj se, čedo! A sada zbogom! Sa vladikom se moram sastati.

tu ne stiže noć, nu osvijetli je oganj iz pušakah, te ni pokaza mnogu neosvećenu krv što je po goleti kamenoj nacijedi ruka pogane nekrsti. KNEZ ĐURĐE: A Đuraško? JELISAVETA (za sebe): Da nije ranjen? Da nije pao?

Bojić, Milutin - PESME

S polja šumi pesma sa palmovih grana. On huknu, dok ruka požutela klonu, I otvoriv vrata glednu put Livana, Gde prah zvezda srebrom mije vasionu, I urliknu: ''Žene!

A kad moja ruka kradom pero takne, Tvoj osetim stisak, zadršćem bez java, Ceo zid se jedan kô zavesa smakne I ja vidim samo red

Prolomi zide, Prkosni mesec s munare skide. I sa svih strana sudbom gonjen, Kao čelična ruka stisnuta, Kô s neba grumen zvezda sronjen, Moj narod dahće, dršće, stremi I divljim okom besno luta. Nemi.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Milošu od Pocerja, imenjaku slavnog kosovskog viteza Miloša Obilića ("Veseli se, Pocerac Milošu,/ Desna ti se posvetila ruka/ Koja znade pogubiti Meha,/ Svim Turcima hrabrog poglavara").

Jakšić, Đura - PESME

“ 1875. JEDNOJ NESTAŠNOJ DEVOJCI Zar poljubac meni, starcu, Daješ, mlada, sa usana? Zar na moje staro rame Pada ruka usijana? Je l’ to ljubav, je li šala, Te je tvoja ruka mala Na ramenu sedog starca Zadrhtala, zatreptala?

Zar na moje staro rame Pada ruka usijana? Je l’ to ljubav, je li šala, Te je tvoja ruka mala Na ramenu sedog starca Zadrhtala, zatreptala? Il’ si došla, zluradice, Da me varkaš, da me jediš?

Nastasijević, Momčilo - PESME

Krotina stari žulj teretu se potura. Silazi niz prozore dan. IX Korak ih povazda u lov. Zamku to zapinje ruka, noga u zamci. Love, a ulovljeni. S večeri, tugo, ko kome plen? X Krst na raskršću tu nauka.

I samo i samo smežurava ruka o dojku. Ne guknu, sejo, novorođenče na njoj. XIII A bludu pod prozorom, tik tu, vrta se malo začeprljalo.

POGREB 1 Zàpeva mu truba, u kovčegu opružen on, i žut. I drugara vojnika čohom po koži ruka gruba dobuje lagano. A nebo plavo, i senke šaraju put.

2 I videh, u rodnom kraju, prisojem na zelen-bregu, gde leska listava i dren, prvence đurđevke bela ruka traži. 3 I kitu kad nabere, plavetli vrvcom je veže, pomiriše je snena i nameni je meni.

I radost nedozrela, ili vaj, iz patna srca li vine, kô ptiče zla kad ustreli ruka, padne, i krvav ostavi trag. 5 Ostani gde si, i teci kao reka, i kao drvo rasti, i olujom zahuji, il’ cvetaj

Ugrina kovarnog pomoćnica obujmila nas ruka: zagrljaj u Hristu brata; zagrljaj, braćo, al grleći davi. MOLITVA I molimo te, i molimo, propašću spasi, kad

Zapalio sam suhi žbun, U ime Jehove nosim im slom. Jer Jehova beše moj štit I ruka njegova moj vođ. Jehova je to!

(Hor:) Jehova, dođi nam, Jehova, dođi nam. Jer Jehova beše moj štit I ruka njegova moj vođ. Diži se, Jehova, razgnaj zle u beg. Jehova, dođi nam, Jehova. Slavni Bože, dođi nam sad.

ІX Nežnom ljubavlju voleću te, Bože. Ti, čija ruka znala me odbranit. Bog mi bi uvek zaštita i grad I štit i kula oslobođenja.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

u osvećenoj vodi do uzglavlja meće, do smrti, gde mu sestrina ili boleće koje srodnice ruka struk b. na grob posadi« (Josif Pančić, Botanika, Beograd, 1868, 251). U jednoj Vukovoj pesmi (5.

Dim.). Brekinja je alovito drvo. Ona se ne sme seći, jer ko bi potegao sekirom na nju. »namerio bi«: ukočila bi mu se ruka ili noga, ili bi se i ceo ukočio, ili bi se ma od čega razboleo (St. Dim.).

Na Momiru zelen bor nikao, Na Grozdani vinova lozica: Savila se loza oko bora, K̓o sestrina oko brata ruka, Vuk, Pjesme, II, 29, 390 idd. V. i Vl. Krasić, Pesme, I, 21, 54. u BV, 16, 1901, 247 takvu senovitu b. l.

ne sme da odseče takav hrast, niti i opalo suvo granje s njega da gori, jer bi se takvome kuća ugasila ili bar bi mu ruka usahla« (SEZ, 20, 1913, 42) — i to, uglavnom, važi za sve srpske krajeve (‹v. SKG, 60, 1940, 113›).

Bogorodičina ruka (anaѕtatіca hіerohuntіca). Po narodnom verovanju u Vranjskom Pomoravlju, štiti od demona. I zato se porodilja zapaja

Ta trava, veruje se u Leskovačkoj Moravi, »raskiva mnoge bolesti« kod ljudi i stoke, ne samo katance. Debela je »kao ruka i meka«, »na njoj se raspoznaju delovi, kao glava, vrat, ruke, noge, oči«, ponekad »liči na čoveka s decom«, pa je zato

Ćipiko, Ivo - Pauci

u oči, pod utiskom njena pogleda dolazi mekši i, očito dirnut najednom ispod naočara nabuhle mutne oči oživu i njegova ruka diže se i klone na njeno rame. A sluga, podučen, izlazi iz kuće.

Neću doći sjutra na dražbu, radite kako znate... ali, ne zaboravite da ruka ruku pere... I nasmija se smijehom koji se posvema razlikovaše od negdašnjega umiljatoga osmijeha dućanskoga momka.

Jednom vrativši se, prilagodi se životu u varoši i bijaše otada desna ruka svomu ocu. On prvi ugleda Ivu i usrdno mu se javi. — A htjedoh da pitam oca ti kud si...

I u oluji slušaju otkucaje života. Ivo gleda u nebo, očima prati oblake, a ruka mu počiva na njenim prsima. Oči su mu otvoreno uprte u pomrčinu; tuga i ljubav ga savlađuju. — Pusti!...

Starcu, već iznemoglu, držeći trstiku u ruci, drhće ruka, pa kad, mu dolija, prihvati trstiku obema rukama, a netrenimice gleda u onaj komad tunje što se dotiče mora.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Za sve pismene ljude govorio je da su sumnjivi. Kad je video sa kakvom lakoćom čitam jevanđelje i kako mi ruka sa kalamusom lako klizi preko pergamenta, njegova zbunjenost pretvorila se u mržnju.

Srce mi nije bilo pod ovom mantijom, nego pod pancirom. Nisam prebirao brojanice, ruka mi je počivala na balčaku mača.

budalaste stvari: da je Brzan prosto neuništiv, da ga ne bije ni mač, ni strela, ni koplje, ništa što je ljudska ruka stvorila, pa ako ikad i pogine, poginuće samo od groma.

Hoće li to san da mi kaže kako ja samo smrt za sobom vučem? Čega se god dotakne moja prokleta ruka! Artemije Najzad su razbojnici napali i severni bedem. Nekoliko njih se pred zoru uspuzalo odozdo iz provalije.

U svojoj staračkoj obnevidelosti ne može da vidi kako se voda svuda razlila i kako njegova uzdrhtala mlitava ruka nema više snage da je obuzda.

Oni koji odvaljuju ikonostase, divne rezbarije koje je ljudska ruka načinila u slavu božiju, i na njima peku ovce. Oni koji grebu oči svetitelja na slikama po crkvama.

Dadara Dorotej! Vele da donosi zdravlje, a ja kažem — bolest. Koga god se dotakne njegova tanka ženskasta ruka, i koga pogledaju njegove ženskaste oči, taj postaje okužen nekom prokletom, sladunjavom i mlitavom zanesenošću, te ne

Sve će biti spaseno. Ali kako nejaka ženska ruka da se izbori sa tim žilavim, krakatim čorbuljarem? Raširio noge, ukopao se u stenu.

Ilić, Vojislav J. - PESME

O, koliko snova, nadanja i muka Zariveno leži u kamenju tvome, Što ih sruši smrti oružana ruka U danima slave, u pomamu svome! I ti jošte živiš!... Tvoju sedu glavu Ne položi u grob tako burno vreme!

1886. (ZBOGOM!... NIKADA MOŽDA NEĆU) Zbogom!... Nikada možda neću Tvoj mili više čuti glas, Nikada neće ruka moja, Grleći tebe u samoći, Rasplesti tvoju gustu vlas; Niti će ikad više moći Čarobna senka tavne noći U zagrljaju

Suva kržljava kruška, kô crna ogromna ruka, Sumorno nad njime stoji. I krive njezine grane, Nakazno pružene gore, kô izraz paklenih muka, Od suve, samrtne žege

Gde su pitoma stada? (SUVA, KRŽLjAVA KRUŠKA...) Suva, kržljava kruška, kô crna ogromna ruka, Sumorno nada mnom stoji.

Nalakćen na stolu on je mračno ćutô, Kao tajni užas da mu dušu mori No bezumno ruka poletela maču, Kad se krik užasni još jedanput začu.

Imanje starčevo beše magarac i mazga jedna, A pomoćnici verni zdravlje i ruka vredna. Šumori visoka trska, kad vihar veselo stiže, A nad prostranim ritom jato se vivaka diže...

No ruka ubistva hladnog i tu ih sustiže grozno, Gde s idolima svojim padahu do u noć pozno. Tako razori Azok i sravni Benaru

Na usne njegove mlade Ona ledene usne priljubi bezumno, strasno, I dušu njegovu ispi. Silvije na zemlju pade, I ruka sumorne smrti dotače njegove veđe, A divna statua mirno na svoje podnožje pređe. 1890.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Ni surova ruka čovekova, ni njegovi topovski metci nisu bili u stanju da ga unakaze, jer sve rane koje su mu nanesene načiniše nam ga

dogledom moga pradede u ruci, i pod istim nebom na kojem sam nekad ugledao prve zvezde, svećice koje je Božja ruka zapaljivala jednu po jednu, ja ću se moći lakše uživeti u ono doba astronomije, no što bih to mogao pored kakvog

pored moga stana, udišem punim grudima sveži vazduh, posmatram po hiljaditi put predeo u kojem su priroda i ljudska ruka izložile svoja dela, a ne mogu da ih se sit nagledam.

Dugo sam stajao pred tom tablom, čitao po nekoliko puta sastav te katedre i pitao se koja nevidljiva ruka je ovde ispisala moje vlastite misli, želje i nade.

postala tamno nebesko telo, obavijeno vazdušnim plaštom, kako se na njoj odvojilo kopno od mora, kako je nevidljiva neka ruka zasejala tu prvu klicu života, a iz ove se, postepeno i lagano, razvila sva živa bića, biljke i životinje.

koji nas obuhvata treperi ružičastom bojom, biva postepeno svetliji i prozirniji, kao da, onde dole, nevidljiva neka ruka upravlja svetlosnim reflektorima i stavlja ih u dejstvo.

U toj plamenoj drami prolaze vekovi a ružičasta boja užarene Zemlje postaje sve tamnija, kao da ovu neka nevidljiva ruka zavija u laki crni veo.

Sure kamene sante pojavljuju se u sve većoj meri na pučini plamenoga mora, a nevidljiva ruka prede iz njih košulju oko njega. More besni cepa je, spaljuje je svojim plamenim dahom, sante se gube u dubini.

More besni cepa je, spaljuje je svojim plamenim dahom, sante se gube u dubini. Ali nevidljiva ruka prede dalje košulju, i gdegod se ova rascepa, ona je sklapa i zašiva.

Ta krv, plamena lava, svetli, tamni, usirava se i kamenim arabeskama šara oklop, koji je nevidljiva ruka nanovo stegla i zakovala. Sat vasione otkucava nove vekove. Na Zemlji je zavladala potpuna tama.

“ „Njen tok je unapred određen za vekove vekova.“ „Ona je sat koji otkucava vekovne časove.“ „Ničija ruka ne može taj sat zaustaviti niti njegov hod poremetiti, pa ni ruka sajdžije.“ „Taj sat zove se vasiona.

“ „Ničija ruka ne može taj sat zaustaviti niti njegov hod poremetiti, pa ni ruka sajdžije.“ „Taj sat zove se vasiona.

Stanković, Borisav - TAŠANA

(Mironu): Oh, dedo, i sad kada se setim onoga tvoga: da, kad sam ti ruku ljubio, da sam mislio da je to ruka sina moga čivčije, a ne ruka moga sveštenika, duhovnika, Boga moga, oh, i sada, dedo, noge mi klecaju.

dedo, i sad kada se setim onoga tvoga: da, kad sam ti ruku ljubio, da sam mislio da je to ruka sina moga čivčije, a ne ruka moga sveštenika, duhovnika, Boga moga, oh, i sada, dedo, noge mi klecaju. SVI I men, i men!

Sunca mi, zapevam. I zašto da ne? Veru svoju čuvam i držim a ovamo kuća mi puna, ambari puni, a opet, koliko mi je ruka dostizala, bedno i nevoljno sam pomagao i pomažem.

I ako ti to čini dobro, ublažava bol, kad god zaželiš, dođi i sedi, dokle ti hoćeš. Evo ti i moja ruka. MIRON Ne, to... TAŠANA Zašto, dedo?

Seda od besa, gotovo se izvaljuje na minderluk, naslanja glavu o dlan, te joj se rukav zavrće i vidi gola ruka.) SAROŠ (držeći se za glavu). Imaš pravo, imaš pravo. Da, istina je. Ja sam kriv! (Spazi njenu golu ruku): Pokri to!

Jer bez nje, njene kuće, ne mogu, a k njoj — ne smem. Pokušah da sam sebi sudim a ruka — kukavica drhti. (Vadi jatagan iz silava, baca ga.) Šta ćeš mi ti, bre, kada ti je gazda kukavica?

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Nos, usne i oči tegle se stalno za koncem, isteraju lice iz glave i izvuku dugačku šiju. A desna ruka od jutra do mraka ubada, probada, istrzava konac; i kako se taj konac sve više i više krati, ruka sve češće cima

A desna ruka od jutra do mraka ubada, probada, istrzava konac; i kako se taj konac sve više i više krati, ruka sve češće cima ugnute grudi i klimatavu glavu; naposletku, pri kidanju konca, zadrma glavom tako da vilice zveknu i

A pantalone, to vam je nogavica, i šlus. Znam, znam, ima veština, ima dobra ruka, ali ima i drugo, a to su makaze. Prave šnajderske makaze, alat! a ne ovo s čime se i vi i drugi mučite.

Odmeren, lepo obučen, ugledan; drži šoljicu, pije crnu kavu, tursku. I sedi i ona, gospa Nola, u plavoj haljini, ruka joj takođe na stolu, pije i ona tursku kavu.

A Švabi zato sve i ide što ga srpska ruka drži i vodi. Kad Srbin nekoga prihvati, on mu daje najbolji zalogaj... A Srba moj, ne može biti drukčije, trgnuće se,

Ciče od smeja. Švabi zavezana ruka salašarskim šarenim peškirom; na bradi mu veliki flaster; košulja pukla na leđima; pantalone se izvukle iz čizama, i na

” A te tičice sve u grobarevoj torbi... Gospa Nola se uspravila u naslonjači, i čisto pisnula. — Uh, što me ova leva ruka zaboli ponekad; to su noževi. Nisu noževi, kaže mi doktor Mirko, nego je krv...

Gospa Nola se smeši, i šapće jedva: — Jeste li vi doktor ili vatrogasac?... Ne mogu da gutam, ne vidim dobro, ova ruka: Šta je ovo, ovo... Sad će vam odmah biti lakše, odmah.

Za ribanje dasaka treba muška ruka i muško oko”. Ribali su dakle momci, i to sapunjavicom u koje je Marko sipao nešto što je naročito poručivao, i od čega

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Sto iljada pušaka, topova i mačeva kod tebe će biti malo zvrcanje kukuruza. Tvoja će ruka više Turaka odseći, makar da ji nigda nećeš viditi, nego Kraljeviću Marko.

Evo indi moja ruka, koja jošt na muškim prsima počivala nije. Ja vam je čistosrdečno (ako ne serdečno čisto) dajem, i želim ne samo kapu

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

jednu dozu broma za umirenje živaca, jer će vam taj matematičar dokazivati takve stvari da će sasvim nesvesno vaša ruka tražiti u okolini kakav predmet, pivsku kriglu, stolicu ili u najmanju ruku kakvu ciglu, sa željom da ga klepnete u

Ili: na veliko staklo vidiš uveličanu plemenitost glasovitoga mecene i dobrotvora. Njegova darežljiva ruka blaži svaku bedu i jad; njegovo plemenito srce saučestvuje u svakoj nevolji.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Trgovac s drhtajima uzdahnu, htede nešto reći, ali se uzdrža, izvadi ključ kase. Tada zastade neodlučan... Ruka mu je drhtala, kao da okleva. Onda progovori: — Koliko ste imali šećera? — O tome vodi računa ti, a neću ja...

A baš i neka se pretrpi ta ruka, kad mi je hladno po celom telu. Nešto mora da se žrtvuje... U nogama osećam neki neodređeni bol, kao da me neko

Pusti konja napred, a on mu se uhvati za rep, te ga konj izvuče. Tako uradiše i ostali. Ruka mi krvavi, nemam čime da je zavijem. Na zastanku natruniše mi ranu puhorom od cigarete i onda je zavezah maramom.

Prskala je voda pod nogama, prljava i žuta kao što je lice onoga mrtvaca koji je umro u vodi i samo mu štrči ukočena ruka.

Reakcija se odmah osećala. Na mestu uboda javljao se crven krug. Bolovi su postajali sve jači. Ruka ljudi bivala je sva drvena i kao da je paralizovana, nisu se mogli njom služiti.

Noć je već duboka. Oko mene potpuni mir, a ja sam nemiran. Pišem ti, a ruka podrhtava. Duša mi je uzavrela i puna neke tuge... Možda za mladošću?... Ne znam. Šta mi sve sada ne pada na pamet!...

Prineo sam pismo fenjeru i tada mi se učinilo kao da vidim tragove krvi. Ruka mi zadrhta. Obuzela me strepnja i grozničava slutnja. Okretoh dalji list.

— Ja, oca mu!... Vi ga osvojili? — On se pridiže i priđe. Ruka mu je bila u gipsanom zavoju i visila o marami, čiji su krajevi bili prebačeni i zavezani oko vrata.

Petrović, Rastko - PESME

Drug mi je uznemiren, zbunjen, nepoverljiv; spuštam mu ruku na rame, i što je ruka ta otežanija sve je smireniji, sve mu je potrebnije da govori - vrlo usrdno, kao da se kaje za svoju sumnjičavost; što

da govori - vrlo usrdno, kao da se kaje za svoju sumnjičavost; što pak laganija, jedva dotičući ga se, leži mu tvoja ruka na ramenu, on je još uvek uzbuđen i bolan, ali ga beskrajna nežnost obuzima prema tvom prijateljstvu - ne oseća se više

I ruka na trbuhu je samopouzdanje za telo čija je ruka, a uznemirenost i sram i ogorčenje za telo na koje je položena.

I ruka na trbuhu je samopouzdanje za telo čija je ruka, a uznemirenost i sram i ogorčenje za telo na koje je položena.

I Mati me nije rodila ispod ovog ognjenog zida Ustima oprala oči, ja sam dopuzio do dojke Ali pružena i sad joj ruka kojom mi Sunce skida I vetar sam i jutro dariva na obojke.

Odjednom ruka diže zastor, i zagledah se u zoru, To mislim beše prvi put da se udubih u taj prizor; Kada i na poslednji joj odbles

Kao čun niz reku pođosmo iz njenog tela Uspavani brzinom i duhovnošću dubokih voda, Nije li ruka njena to što od sumornosti i strepnje bela, Oblak je još s izvora, i jedro skromnog nam broda!

sve moje mane i moje zlo zaboravlja: Osmehom, celim telom toliko ume da uteši; Nadnesem je nad svoje ruke i moja ruka ozdravlja, I samo, povučem li je grubo, prestaje da se smeši.

RUKE RUKE KOJE SU LjUBILE! Kad čovek umre, ruke prve zaneme: Ruka umrlog ko noćno voće zri, Ko uspavane ptice čija srca još streme, Tako ćute te ruke, dok oganj pod njima vri.

Artur Rembo RUKE Ljubite ruke svoje da zasjaje vam jednog dana, Preskupo nikada dosta nije ruka vam namirisana. Gajte ih. Bolne nokte njene pažljivo srežite, Turpije za njih već nema suviše previte.

Krilo galeba još na miris talasa zaudara I ruke Bogorodičine uvek čuvaju celov meseca. Najlepša ruka katkad najcrnji zanat delje, Najsvetije behu ruke drvodelje.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Jednom su je ribari izvukli na površinu mora, ali samo što je u okrugle oči upila sjaj sunca, a nečija ju je ruka zgrabila i vratila u vodu. Ko zna šta bi sve videla da je napolju ostala malo duže?

Skoro i zaboravi na priče o cveću i oblacima, kad senka nečijeg tamnog tela sunu kroz vodu, nečija je ruka zgrabi, otrže s dna i ponose u visine. Je li prošao trenutak? Ili je čitavu večnost putovala?

Sedefnoj ruži stade dah. Ali, nije bilo vremena za divljenje Gornjem svetu: nečija ruka grubo ju je držala, čupala joj utrobu i raskidala pluća. Tako i do skrivenog Ružinog blaga dođe. — Gle, biser!

S mravinjakom u naručju dečak zakorači na vrežu i pređe preko nje bezbedno kao preko mosta. Ni milosrdna ruka ne bi ga nežnije nastavku puta predala. Dečak kleče i spusti mrave na kraj livade. — Upadneš li u nevolju — zovi nas!

Raspali sunce po reci, poče da se topi led. Kao da je neka nevidljiva ruka okretala svet naopačke — sve iznenada postade bučno i zeleno, a pod naletom podzemnih voda poče da se trese mravinjak.

— polete jedna žena k Zlatokosoj. Vrisak druge do sedmog neba dođe. Mladić se i ne pomače. Samo mu se ruka spusti na pseću glavu i nežno pređe preko nje. Ljudi sopstvenim očima nisu mogli da poveruju.

Ne daj me! Jedva da je metlica i prošaputala svoje upozorenje, a nečija se ruka ispruži i izvuče metlicu iz dečakove ruke. Venac okupljenih ljudi uzrujano se zatalasa. — Daj mi je, daj!

Ali, tek što joj se primače, a nečija je ruka zgrabi. — Prvo ću ja počistiti svoje dvorište, a onda ti čisti carevu carevinu!

— Micko! — uzviknu dečak. — Ne vidim te... — I ne možeš! — lagana Mickova ruka tače dečakov obraz — ali ja sam tu. U tebi. U travama, u lišću, žabi, zvezdi, zrnu prašine, sunčanoj zraci.

— Šta će tek sa mnom biti? — uzdahnu orah, kad ga nečija pažljiva ruka odvoji u stranu. Tek tada opazi kako ga drvoseča i njegova mlada žena pomno posmatraju. — Biće od njega carski sto!

»Sad šta je — tu je!« pomisli i u strahu zatvori oči, kad se nečija ruka ispruži, neko je skide sa gomile i odvoji u stranu. Oj, kako je treštalo, kako plamtelo!

Nalazili su ga na mestima gde nikada nije sejano i gde je najtemeljitije uništavano. Ništa mu nije mogla ni ljudska ruka, ni oganj. Nicalo je i cvetalo kao da ga najpažljiviji vrtlar neguje, a Carica je čekala i sve više gubila strpljenje.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

** Tatko ti dođe, zasrami se, more! A ona mrtva i čista. Muška je ruka ne pomilovala, ni usta celivala. Mrtva i čista... * Svekrva ti je došla, stidi se, more!

Šantić, Aleksa - PESME

Al' zalud podvig, zalud svaka boja, Ne zna te ruka naslikati moja, — Ja dršćem, evo, pred ljepotam' tvojim... Dršćem i gorim kô žar sred ognjišta, I bacam kisto, jer

Pa jednoga dana, kad se gospod javi, Kad orlovi naši visoko zabrode I sa tvojih ruka panu gvožđa tvrda, Da pobjednu himnu slušam s tvojih brda I da s tobom slavim dan zlatne slobode! 1906.

Ovdje u bolu srca istrzana Ja nosim kletve svih patnja i muka, I krv što kapa sa dušmanskih ruka, To je krv moja iz mojijeh rana.

Ja, naslonjen na zid, prekrštenih ruka, Gledam kako doli, o hridinu šuplju, Neretva se lomi, a s visokih kuka Naga djeca skaču i s vikom se kuplju, Dok

Ne znam šta je, srce s njima bi mi htelo! Kao da me davnih dana jutro srelo, Kad sam trčô majci raširenih ruka I padô joj glavom u krilo i meku Ljubio joj ruku...

I na me, usred ovih njiva, Kô razdrobljene zvijezde, sve stiže I pada sjeme iz žuljavih ruka; A ozgo otac silazi sve bliže: Uz pratnju silnih i čudesnih zvuka Oreol sjajni on polaže viš' njih...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

U tamnim vekovima ropstva narod je stvarao poletnu sliku nenadmašnog junaka u koga je „oštra sablja, ruka samovoljna“, koji je dorastao svakom podvigu, jer je mudriji i junačniji od svih dušmana.

Takav je Marko koga prati vatreni narodni blagoslov: Desna ti se posvetila ruka! Dušmani ti pod nogama bili kako Šarcu pod kopita čavli!

Ali za odmazdu Turci su dobijali odmazdu, osvetnička hajdučka ruka vraćala im je žao za sramotu. U stalnoj borbi na život i smrt hajduci su često bili vrlo okrutni.

Na prevaru ubijenog druga svetili su kad-tad. Izdajnika je uvek stizala osvetnička ruka. Neprijatelja se nisu plašili.

Bog te zdravo i mirno nosio, od dušmanske ruke zaklonio, grdne rane i ruke dušmanske! I krepka ti desna ruka bila! I oštra ti britka sablja bila! Slobodne ti oči na Turčina!

Više nego rana peku ga stradanja Srbije. Miloš Pocerac je junačka pesma za sebe. Njegova ruka je rada da se igra s Turcima, a sablja mu je žedna turske krvi.

Veseli se, Miloševa majko, ti koja si Miloša rodila! Veseli se, Pocerac-Milošu! desna ti se posvetila ruka koja znade pogubiti Meha, svim Turcima hrabrog Poglavara, a Srbima svima dušmanina! Veseli se, Pocerac-Milošu!

u dvorištu, kako sedi na niskoj tronožnoj stoličici ili na travi, jer inače ne bi mogla da joj padne u krilo sinovlja ruka. Sličnih primera prodiranja narodnog života u starije cikluse ima mnogo.

Govorila ljuba Uglješina: „O jetrvo, gospođo kraljice, nešto mene zaboljela ruka, — tebe zdravlje! — preboljet ne mogu, već ti zbori mlađoj jetrvici“.

Namera je namrila bila na junaka Orlovića Pavla, na kneževa mlada barjaktara. I njega je našla u životu. desna mu je ruka osečena i lijeva noga do kolena, vita su mu rebra izlomljena, vide mu se džigerice bele.

majka, okretala, prevrtala s njome, pa dozivlje ljubu Damjanovu: „Snao moja, ljubo damjanova, bi l' poznala čija j' ovo ruka?

“ Progovara ljuba Damjanova: „Svekrvice, majko Damjanova, ovo j' ruka našega Damjana, jera burmu ja poznajem, majko, — burma sa mnom na vjenčanju bila“.

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

Ali van okvira U neku slobodu PERTLA SE NAMRTVO VEZALA Pertla se namrtvo vezala Pa se noga iznaprezala Čak se i ruka trsila Da bi pertlu razmrsila Kuka stopalo ŠTA ME SPOPALO ODOH MEĐU ARAPE GDE NE NOSE NI ČARAPE Stvarno je

moro jesti U ŽIVOTU TO JE BITNO U životu To je bitno Ništa nije sasvim sitno Ništa nije baš koješta Što ne može ruka vešta Da popravi Sitnice su To je tačno I dosadne ubitačno Al ponekad mnogo znače Ceo život preinače Iz korena

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Babe su šaputale da je uklet i da nikako nije dobro noću kraj njega prolaziti. Začas te, kaže, može ščepati ledena ruka nepoznata čudovišta i povući za sobom pod zašaptane svodove bukovih krošanja. A šta će dalje biti — brr!

— uplašeno zovnu Lunja naginjući se nad otvor. Umjesto bilo kakva odgovora, kroz prodor se odozdo pomoli dugačka ruka, pograbi šešir i uvuče ga u jamu. — Striče, što se ne javiš? — pitao je Jovanče zavirujući u zemunicu. — Neću!

— Oho-ho, već me svrbi ruka! — žestio se Stričev djed. — Samo da dogovor držimo u tajnosti. Rastadoše se već u sami mrak, tajanstveni i ćutljivi,

— Pazi ga, svanulo! A gdje li sam ja ovo? Pipnu se je li ostao čitav i ruka mu dodirnu hladan grlić boce. — Oho, i ti se sledila od straha, sirotice moja!

dječake, naoružaćemo se štapovima, opasačima, ularima, šibama, bičevima; za ovaj posao dobra je neka podugačka ruka da malog odmetnika zgrabi za vrat.

— U štap, u štap, što se čudite! — viknu poljar. — Svak zna da je poljaru štap desna ruka. Ranjen sam, dakle, u junačku desnicu.

Oni su bili desna ruka okupatora. Umjesto njega i za njegov račun oduzimali su oružje, vojničku spremu, žito, stoku, premlaćivali i mučili

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

bih i kano ptica s krilma rano odletio čak za more, u koje tamo pustoline skriti se, al' i onde će me doseći tvoja ruka i naći me, i tvoja će me desnica zadržati i premestiti s mesta.

Jedanput, u svojih mu polata časteći se s gospodom, sedeći im za astalom, teke pusti se čoveča ruka iz duvara suproć očiju mu i s prstom napisa mu na duvaru ove tri reči: Mani. Tekel. Fares.

I sreću vrlu imadu dobra dvojica po trudu svome: ako jedan ne steče svakad, ono pridobavi drugi. Ruka ruku pere i drug druga valja da potpomaže i podiže na rađenje, putove stične ukazuje, u bolesti pazi i čuva, od nalepa

Putu roka nejma. Hrsuz ne dolazi na prazno. Udri, brate, ne žali ga, ruka će ti se posvetiti! Čin'te što ćete činiti, Da vas vidim što će od vas biti! Zanat, kanat. 1736.

Zbira za vražiji topuz. Svakad su u ljubavi sadržnoj bolja dva siromaška, negoli samac boljarin. Ruka ruku pere. Jako je dvostruko spleteno uže. Samac i mlad junak naličan je matoru i nelagodnu starcu.

Iz goleme nevolje i mnoga želja proizniče. Podatljiva ruka nikad prazna ne ostaje. Ka slepac — bez očiju i u podne. Mlad delija a star prosjak.

Nejma po smrti pokajanja. Nedaj svoje umlje za bezumlje. Budi slepu oko, hromu noga, kljastu ruka, starcu štaka; ne prohodi na prazno prosjaka. Kud dospeli da pristali.

Kad me očekujete srdita, veli Gospod, zair je i iznemogla moja ruka navesti vam i višu nevolju? Razlikih muka se u mene nahodi.

Bogu: »Ja sam taj što sam zgrešio, ja sam pastir koji sam zlo učinio, a te ovce što su krive neka bude ta tvoja ljuta ruka na me i na moju mi očevinu domaću!

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

pa od vremena na vreme briše znojavu ruku jaglukom i brzo ga opet hvata i čvrsto drži, dok joj se opet ne isklizne ruka iz njegove; gleda kako se razgovaraju; čuje kako Kalini dršće glas, i kako ga meko i duboko pogleda svojim velikim i

A on je to i zaslužio jer je, i onako mali, već bio desna ruka u domazluku svojoj majci. On joj je čuvao od živine taranu i rezance spremane za zimnicu kad se to sušilo u avliji; on