Jakšić, Đura - PROZA
Brat do brata, prijatelj do prijatelja, sa ubojnim oružjem u ruci pade. Bleda lica na crvenoj krvi, mrtve ruke previle se preko studenoga gvožđa... Divna studija za uvenčane živopisce pređašnjih vekova!
preživeo, kako, iznuren i izdrpan, tamnim očima, čisto kao besvestan, traži braću, i, raširivši suve i iznemogle svoje ruke, priznaje — očajnik — da mu se braća nikad više povratiti neće, kad je to sve pregledao, okrete se meni: — Ikona po
I sad je slobodan, naveki slobodan! Ne stiže mu hladno gvožđe ni noge ni ruke; ne gone ga Madžari... A i on je sada sasvim miran, ne diže više glasa svoga protivu nasilja i nepravde...
A i on je sada sasvim miran, ne diže više glasa svoga protivu nasilja i nepravde... Lepo, mirno skrstio je bele ruke, pa čeka Strašni sud... Siromah!... Možda će tako, skrštenih ruku, doveka čekati?...
U nju se vino toči, a ona se ne opija; nju pipaju najnežnije ženske ruke, a njojzi ne juri krv u mozak; na rubin-usnicama neke odvažne kokete nema da zadršće ta suva kost, ta mrtvačka glava...
Ona mi ne puštaše ruke iz svojih uvelih ručica, milovaše je i ljubljaše, umiljavajući se, kao dete koje nije odavno videlo svoje majke.
Htela sam mu pokrovom malo bolje ruke i noge pokriti, da u zemlji ne ozebe; oni mi ne dadoše. Želela sam da ga još jedanput poljubim, ali mu oni sanduk
“ Reče i ode... Kad je to govorio, glas mu je zadrhtao, a vrela ruka dotače se moje ruke... Ja ne znam šta mi je bilo, ali sam sva zadrhtala i ni o čemu nisam mislila do samo o njemu: on nije bio više preda
Ona je sklopila ruke, te je, sirota, molila da joj nanovo uspu, ali onaj crnomanjasti gospodin strogo se obrecnu na sirotu babu: „Bila
On, duboko ćuteći, seđaše na banku, a glavu je zaronio u dve suve ruke; pogled mu beše ukočen, očajan, uprt u jedan neznatan predmet naše siromašne sobe...
jestivo što mi ga je one nesrećne noći Aleksa doneo, a za mnom jure sve neka gladna i iznurena lica, i kao pružaju ruke da mi na silu pootimaju hranu koju sam, kao ponudu, majci nosila... „Ne dirajte!“ preklinjala sam gladnu gomilu.
dugo će gledati u svoga jedinca; neće uzdahnuti, neće zaplakati — nego će lepo podići ono teško gvožđe kojim su mu ruke i noge okovane, pa će se njima udariti u svoju sedu glavu i stropoštati mrtav pored jedinca svoga...
Obradović, Dositej - BASNE
„Vruć somun? — odgovo|ri ovi. — Znam ja nešto drugo šta ću mu dati ako mi on samo do ruke dođe! Kakvo ti je to lekarstvo?
Ovi jednom sprijatelji se s pravim čovekom i pođu u društvu putovati. Ovo se sluči u zimlje doba; zato, zebući čoveku ruke, prikučavaše ih k ustma i grijaše ih. Satir ga pita šta to čini. Oni mu odgovori da grije ruke.
Satir ga pita šta to čini. Oni mu odgovori da grije ruke. Dođu u krčmu, gdi im se donese vruće jelo. Onda čovek, za ne opariti se, opet duvaše, rashlađujući to.
Zato kad ove vešti dobrom i pametnom u ruke dođu, on mnoga dobra s njima čini; a kad se zlu u šake i vlast dopadnu, na zlo mu i služe.
ovome nikakve česti nije na tom, razvje ako bude znao s njim dobro upraviti, onda se običava reći: došlo je u dobre ruke.
ne mogoše na se uzeti, ostadoše hristjanom; no i ova, črez tursku i kaluđersku kabalu i hitrost, dođoše takima u ruke koji bolje umedoše lagati, licemerstvovati, otimati, grabiti, bednom i udručenom narodu i mozak iz kostiju sisati i
i pristojnost, niti je toliko prosta da se uzda više što primiti od šivača svoga nego što je primila od premudre ruke jestestva.
Obraz preblagoslovene Spasiteljeve matere sa tri ruke pišu! To što bi u naturi (sačuvaj bože!) čudovište bilo, tome se na ikoni moraš klanjati.
K a z u j š t a s i u č i n i o?” Umiva pred svima ruke svoje od nepovine krovi; a kad sav narod viče „V o z m i i r a s p n i!” —nek im bude, „o n i u z r j a t!
Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
hladna zvezda podseća na sneg mladić i devojče goli spavaju na visoravni vazduhom namirisani borovim al krst raširi ruke i ne da nam dalje ni u šumu ni u reku ni u vazduh pripev joj plav uleće vetar u maglu toplih bara ovo zvezdano
I čujem kako na furuni zuji čajnik, miris lipe se u snegu oseća, i vidim kako skočanjene ruke lončetom čaja greje drvoseča, čiji sin izlazi u proletnji dan, vedar, plavičast, kapu i kaput baca na hrastov panj,
A nebom opet lete sveci, krovovi, ruke, oltari, šestokrilni anđeli i trokrilni ormari! Opet kosmata mesta na telu znojavo telo grizu.
Rastržu nas konjma na repove, raspinju nas na točku, seku nam glave, ruke i noge - strašno! Streljane nas vešaju, poklane nas guše, ne znamo zašto, a nije ni važno.
Al zna se da nema Ni jednog od ovih koje trava krije ko od ruke kuma, oca, sina, ili brata, poginuo nije. ZAPEVKA NA GROBU KAPETANA ŠULjAGIĆA Već smo zemnoj prepušteni sili,
kad sjaši, dizgini i uzde oduzmu od suknenog hajduka zato da ih, uzjahavši, uzme gvozdena rukavica i ruka; da se ruke, vezane naopako, dreše da bi vezale brata jedinoga; da se od đavola oslobađa tako što se crnji đavo proglasi za boga.
Izmilela iz Božije ruke, zmija na putu se uvija i grči, kao da pokušava da se pretvori u slovo! POSLE UŽASA Šta se to - od veka dublje
i cveću, Sveti Sava sunčevu svetlost deli s hlebom i maslinama, a hleb i masline deli sa kosovima što mu na ruke sleću.
i Spasa, Trojeručice, neka naše čamce u blage luke iz gustih oluja s pučine dovedu ptice, izletele iz Tvoje treće ruke!
Trojeručice, katance, brave i vrata, braću u kazanu olova koje ključa, sve što su bezbrojne ruke zaključale, neka nam Tvoja treća ruka otključa!
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Turci se žestoko počeše braniti; nji’ov starešina Guša Musta-baša uzjâ na hata a mač u ruke i uprav potrča sokakom, a Đoka Mićanović (iz sela Klinaca, sat i po niže Valjeva, koji je docnije postao stražmesterom)
— „Mi knezovi u carevu i tvome izmetu (poslu) noge do kolena a ruke do lakata. Pa kad ćemo po carevim čaršijama od zulumćara ginuti, to podnositi dalje nećemo, no ti gledaj koga ćeš
Bilo je razgovora od svake ruke, najposle reknem ja ostalim knezovima: ,Ne bi li dobro bilo da predložimo veziru, i obreknemo našu vojsku u pomoć dati
̓ — ,Tako je, tako̓ preseče mi reč vezir. — ,Mi smo svakojako mislili̓, produžim ja, ,no ni od koje ruke do novaca doći ne mogosmo.
onda grakne sva skupština, više od hiljadu ljudi: „Ako ti bude suđeno, a ti pogini kao knez”, pak ščepaše ga i digoše na ruke.
Fočić sva tri metne u aps (kneza Aleksu, kneza Iliju Birčanina i Milovana Grbovića) i svima metne sindžir na vrat i obe ruke zajedno u jedno gvožđe, štono se zove lisica, koje je Fočić sa sobom doneo.
Onda se nas dva u̓vatimo za ruke, poljubimo se i pobratimo. Međutim doneše mi jednu zobnicu fišeka i 300 taneta. Major kaže: „Hajdete sada”.
Tako se oni sklone i svi odoše u Ljubinić u vojsku. Ja dignem Bogu ruke, kad samo ukloni one raskidače odavde, da opet gnjizdo savijem i vojsku kupim.
No ja vas molim, gospodine, dajte mi sovet, kad smo već mi ovako zakrvili, kome ćemo pružiti ruke, da nas zaštiti i u mir postavi”.
Zato ti ukratko kažem, da četiri dahije dokle gode nama u ruke ne dođu mrtvi ili živi, nikakva mira dotle nema, niti o miru govori! I zbogom!
Mi to veče uđemo kontromancirati, a prekosutra naše bumage po kuriru dođu nam u ruke. Kad kontromanciramo, kažu nam da nas zove Konstantin, brat Aleksandra, cara ruskog.
Kad smo u Srem prešli, ne znam ko ga je preneo, no posle 1816. godine opet meni dođe u ruke ovako razrušeno. Zato ga veće nikuda ne dam iz naše kuće, i vi ga čuvajte, ako je ovako razrušeno, neka se znade da je
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Duži kraj okrenut iza vrata naviše, pa još ruke mu upetljane konopcem iznad glave za nj. — Jesi li ti to, gazda-Rako?
Zatim mu odreši ruke, pa uze jedan kamen i poče mu izbijati klin ispod vrata. Raka samo srkne od muke a svetlaci mu senu pred očima; ali
— Dve rublje. Izvadi gospodin odmah dve rublje iz špaga pa Radanu u ruke, i primi svrdo. Zaviri u kola, pa videv torbu sa stvarima, upita: — A šta ti je brale ovo? — Eto torba?
Petar ne da nikako... Obleta pop i iska, pa ga opet nestane... Spade Petru i druga pranga. On uze bukagije u ruke pa nosi, a opuči sad brže... Ide tako ide, dok ti njega neka ruka dohvati ostrag za rame.
ne popije u mehani pet-šest polića prepečenice, pa onda zavodni očima, a sve pljucka, štuca, iskrmači svaki akt koji do ruke dođe, a kancelarija mu zaudara kao rakijska mešina. A ovaj kapetan jok!
Neću nikom da si slovca proglavio. Ja neću da mi se rekne da uzimam mit... Vidiš i sam, ako im uzmeš jabuku iz ruke, dignu na te viku, kao na belu vranu... Ovako ću ja njih drukčije malo da šišam!... Samo ti budi pametan.
— Ta ono mi kô htedosmo — poče jedan od njih snebivajući se — da ga ne ispratimo prazne ruke... — A znate li vi — poče pandur veoma poverljivo i čisto šapćući da ih uverava — da to izgleda kao neki mit?...
Ja znam da vi nemate ni zašto da ga podmićujete. Nego hoćete onako, ruke radi, da date svome starešini što vam je prvi put došao u selo... Ama, on će sam misliti da ga mitite, pa ne valja.
— I pošto se malo promisli dodade: — Tek, opet, vi možete da ne izgleda ki kao mit, niti da, opet, ode onako prazne ruke. — Pa dela, Đuko, vere ti, kako bi se to moglo? — upitaše ga pribivši se uza nj da bolje čuju.
— Gospodine — počeće kmet — nije baš u redu da odeš od nas tako prazne ruke... — pa mu pruži glavu šećera. Kapetan kao čineći se da mu to nije po volji, uozbilji se i upita: — A šta vam je to?
Đuka naizmence glavu šećera, koju je on »za svoju kuću nabavio kad je jutros iz varoši pošao«, i dadoše kapetanu tek, ruke radi, da ponese deci.
ljude da slušaju vlast i da joj budu na ruci; i tu su parnične strane dale kapetanu glavu šećera da ponese deci tek ruke radi.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
A domaćin, gologlav, prilazi smerno, uzme u ruke uzice od opanaka, pa vuče opanke po avliji... To se zove „vodanje opanaka”.
Marinkov mu glas zazvoni prijatno. On zastade i pogleda ga, a ovaj priđe te mu celiva skut i ruku, pa, držeći ruke na prsima, pože glavu... Da kažem ko je Marinko. On je — seljak.
Stanko posrte i pade na desno koleno... Jelica ciknu i diže ruke nada se, a sve drugo okameni se na mestu... Nasta tajac... Samo se čulo kako puca suvo rpanje u česti...
Nigde nikog... On dahnu dušom, diže se i sede... Ali je umor bio veoma veliki. Ruke, kojima se opirao o zemlju, drhtale su; svaki ribić na telu igrao je...
Ta, ti nigde zgodnijeg kutka za sebe naći nećeš!... I udariše mu suze, on raširi ruke i pođe da padne u naručja tome blagu ovoga sveta...
Šta će subaša s njim?... Da nije od sve zbilje ubio Stanka, pa ga subaša traži da mu naturi „lisice” na ruke i da ga pošlje kadiji?... I... učili mu se da je već okovan, i... zaseli pa mu sude...
I u ovim plavetnikastim kolu tima on vide divne i krasne slike, vide svoje lepe nade ostvarene... Čibuk mu ispade iz ruke, a u odaji se začu lako hrkanje... 8. GROM IZ VEDRA NEBA Osvanuo je 21. juli.
— Nemoj, sine! — reče očajno majka i pruži ruke da ga zadrži. — Moram, nano! Ovde nije moje mesto!... Zar nisi videla kako htedoše da me svežu!...
Zar nisi videla kako htedoše da me svežu!... A ja se živ ne dam svezati!... Zbogom! Pa poljubi one drhtave ruke, uze šaru po sredini, pa ode najlak, ne osvrćući se...
— Zbogom!... I Stanko izide iz vodenice. Deva sede na trupac, što mu beše i stolica i uzglavnik, zaroni glavu u ruke, pa poče premišljati...
Stanko priđe. Mesečina obasja lice njegovo, a hajduk se zagleda u nj. — Dobro — reče. Pa se okrete, namesti ruke na usta i zalaja kao pas. Lavež se odazva. Nije mnogo prošlo, a dvojica oružanih ludi pojaviše se iza grma...
se na sedi perčin pljunulo, ovi okaljeni grešnici bez greha — svakoga jutra i večeri podizahu svoje smežurane, suve ruke k nebu, moleći se. Ali se nebo zatvorilo!... Moliše se bogu. Ali je bog ćutao... Ni nade im ne dade.
Dučić, Jovan - PESME
Prikaze svu noć slaze s tavana, Sto noža moje ruke trebaju! Noćas me kroz mrak, kao Gavana, Na raskršćima maske vrebaju.
Ali zaman muke: Na raskršću svakom uvek sam se sreo S kažiprstom kobnim nevidljive ruke. Htedoh u svom srcu da glas sebe čujem, A ja čuh u sluhu glas ko zna od kuda...
Vaj! što mučno Beše, kada jednom nesta i ta zloba Koja nas držaše dotle nerazlučno. Najzad, stisak ruke beznadeždan, ledan!
KNjIGA DRUGA: PESME LjUBAVI I SMRTI Prijatelju Slobodanu Jovanoviću HIMERA Nevidljivom suncu pružam žudne ruke, I otvaram srce nekom koga nije; Duša mi je puna mračne harmonije, Kojoj nikad nisam saslušao zvuke.
I dok gradi svoje neizmerno delo, Pristižu je jutra i podnevno sunce. Ali prsti ruke, neznane i čudne, Ne miruju. Zalud: u telu duboko Ne vri još mlad otrov želje nerasudne!
Oči su ti zato da oplode zvuke, I glas da molitvu u srcima rodi; Sav pokret izgleda zamah tvoje ruke; Ti sjaš u stvarima kao dan u vodi.
Od ljubavi naših veće su tišine... Tišina je mati ljubavi; i taka Kao golubice od sebe ih vine, I opet u ruke vraća joj se svaka.
Svog mača Baciti pred noge neke moći hole Što je i od ruke herojeve jača. Biti pred beskrajnim uzvišenog sitan; I tražeći gorko sreću među nama, Verovati najzad, u čas
tih azdija; niti Vizant tih bisera; nit setnije zvuke Izvi ko sa harfe; nit mogaše biti Sneg na Rilu belji nego njene ruke. Ali uvek tužno beše srce Despe...
Oni udariše veselo kao tri nova časovnika. PRIČA O JAKOM Na jednom istom lancu, čvrsto vezani za ruke i za vrat, bila su dva robijaša, jedan jaki i jedan slabi.
Raspeti Spasitelj drži visoko svoje krvave ruke pred mračnim prostorima. Gromovi padaju nad njim i ispod njegovih nogu, odnoseći čitave spratove razbijenog granita,
Mirno, na steni, stoji ogromno raspeće. I svaki put kad sevne, svaki put kao da se otvore one krvave ruke, visoko u nebu; izgleda da obuhvataju u svoja naručja sve prostore u toj ledenoj noći.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
i padati u neki san iz ranog detinjstva, a Joca u taj par iziđe iz jedne sobe i, videvši me u hodniku, uhvati me ispod ruke: — Hajde, more, uđi slobodno! Neće te niko ujesti! — Znam da neće! Momak koji ga je pratio otvori jedna vrata.
To je.. čekaj, molim te!... — To je!... Ne, ne! Otkud bih ga poznavao? Ne može biti! Joca iziđe i uze me ispod ruke. On preko ramena naredi još nešto pomoćniku, nazivljujući bolesnike poznatim načinom: „Broj taj i taj”. — A on?
On potrča i babama i lekarima, i ne žaljaše ništa govoreći: „Našto mi, brate, i ruke kad očiju nemam?” Ali bolest osvajaše.
” Ali bolest osvajaše. Lekar u našoj varošici diže ruke, ali mu tada kazaše ljudi da mu se to samo navlači belo na oko, i da to mogu beogradski lekari da skinu, ili, kao što
Pomoćnik, svetski čovek, trlja ruke: — Pa kako je, gazda-Đoko, kako je? — Dobro će biti, ako bog da. Devojka se menja u licu, bledi, i izraz lica počinje
— Prste!? — reče pomoćnik s nekom bolnom ironijom. — Vidim onako, plavi se! — Pa koliko ima prstiju? On metnu obe ruke na leđa, i kao čovek koji pruža nepobitne dokaze, gledaše u mene. — A? Koliko? Možete li da vidite? Ah, jadni Đorđe!
— O tome nema sumnje! — rekoh i ja, tek da se nešto rekne. A devojka isto onako seđaše, isto onako ruke držaše, isti pogled, suze — sve! I opet beše na njoj sve drukčije, sve kao obamrlo, obešeno, bez izraza!
On se poče vrteti, pruživši najpre vrat i krećući ramenima; pa posle poče izdizati ruke kao što čini čovek kad ga svrbe leđa, ili ga steže haljina pod pazuhom.
Hteo sam i da joj bacim koji „značajan pogled”, ali ili mi to nije išlo od ruke, ili se ona činila nevešta. Naposletku, Đorđe poče svoj govor presecati sa: Haj... hej!... Bože moj!...
A naša mati sedi s nama u drugoj sobi; oči joj crvene, lice bledo, ruke suhe, i čas pô ponavlja: „Bože, ti nama budi prijatelj!” I tako se on sasvim otpadi od kuće. Samo ćuti.
Na jednoj stolici za stolom, leđima okrenut vratima, sedi moj otac. Obe ruke do lakata naslonio na sto, a na ruke legao čelom, pa se ne miče. Gledao sam tako dugo, ali on ama da je mrdnuo.
Na jednoj stolici za stolom, leđima okrenut vratima, sedi moj otac. Obe ruke do lakata naslonio na sto, a na ruke legao čelom, pa se ne miče. Gledao sam tako dugo, ali on ama da je mrdnuo.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
— Pa pojeo, milostiva! — I-ju, mene žalosne! Zar tolike krofne?! — He, he, iz vaše ruke, pa ne zna čovek šta je dosta!
A Arkadija uvija ponizno glavom, smeši se, a sve polako trlja ruku o ruku, kao da pere ruke od nečega, pa veli: — He... ta... da dođete, gospodine, da krstite... ovaj Vuji Irošu... mužeskoga je pola... sinčić.
»Bezumni, veli evangelist, još ovu noć uzeću ti dušu...« A čovek, što kažu, »ništa sobom ne ponese već skrštene bele ruke i pravedna dela svoja!« — »To jest«, odgovara paor, »kaz’ti: ’vatate duši mesta!
Pa još kad se uzmu ispod ruke, izgleda ona žena, izdaleka kad gledate, kao da je uprtila s pijace kakav ceger, pa ga vuče kući.
gaćasti golub; i slika dobroga cara Jozefa kako je uzeo jednom paoru plug iz ruku, pa sam on ore, a paor Švaba dig’o ruke, a upro svoj blagodarni teleći pogled u nebo, pa veli: »O, bože, ovakoga monarha daj da poluči svaka nacija!
— Pa tek ova! — dira je opet pop Spira, pa zapeva: Sjećaš li se onog sata, Kad si meni oko vrata Bjele ruke savila? I krijući tvoje lice Meni skoro... — Ta koji ti je đavo! — prekide ga gđa Sida ljutito.
— pita Pera. — Ju, slat — ...pardon... gospodin’ Pero, ovako vas molimo, — reče i sklopi ruke — i ja i Jula. — Pa, eto... vi ste ruža, duplovana ruža; a gospojica Jula je smerna ljubičica.
A ja bome ne povedoh sad za vašu ljubav za sobom jednog pedintera! — veli gđa Sida i metnu ruke na trbuh. — Ta man’te... znam vas već, znam... vi već morate tu vaše...
A drugo, naučila sam kod svoje kuće da mi je sve čisto, — reče gđa Sida sva bleda, a nozdrve joj pobelele, i prekrsti ruke pa opet pogleda na Peru (koji ostavi album i poče čitati Rinalda Rinaldinija), kao da mu očima htede reći: zar nije
Melanija mu odgovori prijatnim stiskom ruke, i Pera sav sretan izađe praćen gđom Persom i Melanijom. — No, ne znam šta bi’ dala — govorila je gđa Persa,
— Laku noć... dosta je, ukebaće nas! — šapuće Jula, i otima ruke za koje se Šaca kao davljenik uhvatio, i ne pušta ih, nego joj šapatom odgovara, pa se tako tiho razgovaraju.
Onda opet ’oće da pokaže kako ona ima bele ruke k’o u noblesa, a moja Jula, bajagi, samo ih zato navlači da sakrije svoje od virtšafta ispucane ruke!!!
Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
Evo, ja, ja idem... utišavala bi ga idući k njemu. I, nekako izmučeno, bolno, prilazila bi mu, šireći ruke kao da joj ne utekne.
I tako išla za njim stešnjavajući ga u kakav kut dok ne bi došla do nj, uzela za ruke, odvela u njegovo sobče, tamo vodom osvežavala, umivala, polagala u postelju uvijala i ostajala da stoji uza nj dok se on
snahe, braća mu — ispočetka i one ga gledale, ne puštale, stid ih bilo pred svetom, ali posle im se dosadilo i digle ruke od njega, te otada on mogao slobodno da ide, drhti, skuplja oko sebe po putevima i prosi odbijajući hleb od kukuruzna,
samo u čakširama, bez pojasa i u prtenoj košulji iz čijih širokih rukava virile su njegove dugačke, kosmate ali nežne ruke. A sve je birao gde će da stupne, nekako stideći se, gledajući preda se i nešto u sebi mrmljajući nasmejano, blaženo.
Da mu svaki čas brižno, kao svome rođenom, ispravljaju, nameštaju skrštene ruke, lice, oči, brišu, čiste ga i paze da više glave mu bilo sveća, bilo kandilo ne ugasi se.
Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
Peršunović je mali bakalin, ima više dece, a od štete mu nije bilo kuratorstvo nad ćerkom. Ako se uda, sve će iz ruke ispasti. Misli se ne bi se Čekmedžijić s manjim zadovoljio, a drugo da mu u rukama ostane. U tim mislima legne i zaspi.
no, ipak se nada da će ljubavlju zadobiti, pa mu starac ne može na put stati, te tako će najbolje biti da ona sve Ljubi u ruke preda. Čika-Gavra ide na put, pa dođe kod Peršunovića i s njim se dogovora. Ovaj zove i Ljubu, ali Ljuba se zahvaljuje.
Ostajem Juca Mrgodić Ljubi ispade pismo iz ruke. To je bilo pismo od matere one bogate partije. Ljuba ostane kod kuće.
Čekmedžijić vidi neka pisma, sve sam fini i lepo izreckan papir, pa se približi i uzme u ruke jedno. — Šta je to, frajlice? Kako su lepa pisma — valjda su ljubavna? — Dajte taki natrag pismo!
Pa ko bi toj mode nastačio? Valjda sa oni’ njeni’ osam hiljada šajna? Šta je to? Pa neće ništa da radi; ruke su joj blede kao u mrtvaca; a čuo sam da se takove same ni očešljati ne znaju, nego i za to plaćaju.
Ljuba se tom jako začudi. Julka i njena mati same su to razglasile bile da bi još većma Čekmedžijića uzbudile, a ispod ruke davale su na znanje Ružičiću da se Čekmedžijić jednako nameće, no ako će što biti, a ono što pre da predvari Čekmedžijića.
— Mati kaže da novaca, dok je živa, ne da, niti dobro iz ruke pušta. Ona veli njena je kći jedinica, pa će i onako sve naslediti. — A zasad ne daje ništa?
Gde mu je od koristi, pokazivao se da je prostrane ruke, ali je u srcu cicija prve klase. Gospođa Evica Gledićka ima oko triest pet godina; prilična je, osobito udesno se
Kakva je divna onda moda bila. Devojke — „frajle” — u kratkim haljinama; struk kratak; lepe ruke od lakata gore gole, sa pufonima; do lakta žute rukavice, a na glavi šešir.
Oko Alke obleće Jefta Ćirković, trgovački kalfa, sin bogatog trgovca. Ćirković nije lep, ruke i noge nezgrapne, a nije ni dobar igrač, i Alka bi ga rado od igre odbila; voli ona jurata, ali mora, tu je mati, i
Raskrečio noge pa stao pred Peru, podbočio ruke, a u desnoj mu korbačić. Berberin vidi Marka razrogačenog, pa se poplašio. — Znate li ko sam ja? — zapita Marko.
— Sednite, da čujem dalje, — reče mati, ukočeno pogledavši u Marka a prekrstivši ruke. — Sam sebi sam provodadžija; hoćete li mi Micu dati? Mati tobože kao iznenađena.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
i kupaca i prodavaca, kojima je stvarno i najozbiljnije stalo do razmene i gde predmeti nečuvenom brzinom prelaze iz ruke u ruku.
On prekrsti ruke i čvrstim korakom pođe po sobi. I ponovo i još dublje pod njegovim nogama ugibao se onaj istrulio patos.
Pa sve to po nekoliko puta pročitava Hristić, Dok mu ruke drhte, a sav se okamenio i pomodrio i moli sve one u sobi da izađu, jer ima da piše neki važan zvaničan odgovor, a već
usta, sa osećajem neke vrtoglavice i potmulom grmljavinom u ušima, Hristić najedanput ispusti revolver iz one ukočene ruke.
Ni mene moj otac nije vodio, nego štap u ruke, pa onako bez para...“ Pa jest, šta sam mogao drugo, plakao ulicom i tražio one cedulje „stan za samca“.
prelaz stoke bio bi obustavljen, pa bi pešaci ili izbeglice, onako isto sa uvijenim nogama, po četiri ispod ruke, gledajući preda se i drhteći kolenima, prelazili preko mosta.
Evo ovu pandursku krntiju treba postaviti negde pred kancelariju i samo zato je ona došla na ovaj svet: da prekrsti ruke i sa naćuljenim ušima čeka kad onaj iznutra naruči kavu, pa da onu kavu odnese onako poguren i vrati se na prstima i
samo je jedna koještarija, jer se meni čini, da svi oni što traže neku sreću sveta treba jednom od svega toga da dignu ruke. Živim ja neprestano s ljudima zajedno i svi mi ovde trebamo jedan drugom i preči smo od najrođenijeg.
mestu uradio, ja sam se strmoglavio u sobu vašega sina, moga odličnog vodnika i druga Aleksija, istrgao mu brovning iz ruke i obuhvatio ga snažno. (Ja znam šta u takvim prilikama treba činiti i znam da su samo oni prvi trenutci kritični.
A kad su Natašu opremali u ruho mlade i položili je u velikoj sobi ja sam ga tamo odveo ispod ruke. Mišice su mu se tresle, bio je bled kao krpa i skrušeno se približio odru.
sporedno i svejedno: Aleksije, po njemu može raspolagati sa svojom ludom glavom kako hoće, od njega je on odavno digao ruke.
nikad nije mogla živeti u otrovnoj omorini okova i umorna a gladna na iznurenoj sisi dojilje svoje tradicije, pruža već ruke onom nečem velikom, svežem i neodoljivom što se i u samoj prirodi oseća. Samo je len, pipav, bezživotan još njen korak.
Afrika
Kako mesečine još nema, njegovo preplanulo lice i ruke izgledaju sasvim crni prema odelu, da ga sa uživanjem slušam kako laže po dva sata. Gospođica N. dolazi nam u društvo.
Njene tanke crne ruke, obnažene do ramena, nakićene purpurnim i plavim kolajnama, drže na glavi sudove od džinovskih tikava, kalbasa, žutih
koje se ukrcavaju za put, dizalica broda peca kotaricom iz čamca; crne, uplašene, one preletajući kroz vazduh pružaju ruke nagdo kao da bi da se ponova vrate pučini. Čarobni marsoeni sa licima meduza.
koliko načina crnac nosi ovu odeću; ako želi da je elegantan, on je obavija oko sebe kao togu; treba li mu da ima obe ruke slobodne, on je zavije samo oko bedara; ako ima da zapne, onda je stavi samo oko vrata kao ešarpu.
Moj prijatelj se sav promeni u licu; „Pa to je sve udešeno da bi vas ispšumpali! Ništa strašnije no pasti u ruke crnih a ne znati biti odlučan sa njima! Oni su se dogovorili između sebe.
svetlo kao i ljubav, i sada, kada nisam plakao za onom koja je daleko, moje su suze, izgledalo je besmisleno, kapale na ruke jedino što sam se rastao sa jednim starim gospodinom koji je, pokriven belom kolonijalnom kapom, stajao daleko na
Njegova igra postade drastična, lascivna, klovnovska. On se prevrće po zemlji, skače razbacuje ruke i noge. Dolazi pred nas i peva uz najneverovatnije pokrete i ljubavne poglede, koji su sve samo ne pristojni: „O da sam
Ivice napućenih usana takođe prevučene plavilom; sa vrhovima lako naviše. Njina tela, detinjski duge ruke i noge, jedinstvene su lepote. Ništa mirnije, svečanije i tiše od ove dece.
Njine sasvim kose oči, plavim obojene u krug, i visoka čela pod teškim metalnim dijademama; divne tanke ruke svetle od ulja viju se nad glavama „braće“.
Ubijena žrtva privezana je za budućega fetišera, grudi uz grudi, ruke uz ruke, usta uz usta. Tako spojeni spušteni su zajedno u duboku jamu koja je pokrivena granjem i lišćem.
Ubijena žrtva privezana je za budućega fetišera, grudi uz grudi, ruke uz ruke, usta uz usta. Tako spojeni spušteni su zajedno u duboku jamu koja je pokrivena granjem i lišćem.
Moje ruke i lice takođe su garavi, žuti i zeleni od tog bila. U tako strašnom stanju stižem u jedno četiri po podne ponova u Boake
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Od reke mu osta samo staro, špansko, ime i rascvetani vrbaci. Temišvar je bio delo ljudske, a ne božije ruke, i sastavljen od samih kamenitih zvezda, utvrđenja gradskih.
Štapom, koji je premeštao iz ruke u ruku, pipao je po stepenicama, i spuštao pete tek posle malog vrdanja. Noge mu behu pokratke. A listovi podnaduli.
Nije ni on bolji. To je samo selja sa Rajne, Švaba, prostak, i bolje bi bilo da su mu dali u ruke motiku, mesto Temišvara. Zato on nama stalno oponira? Zato on ne odgovara na naše reskripte?
Nije se tužio. I sad je sedeo, na tronošcu, sa glavom opuštenom u ruke, na kolenu. Ćutao je i, s vremena na vreme, jedva čujno, zviždukao.
Dok su mu, kod profoza, skidali mundir, a vezivali ruke, on se priseti da Engelshofen, jedini, može narediti izvršenje smrtne kazne, a da Garsuli samo brblja i preti, kao babe.
“ govorio mu je bezobrazni Đurđe. Ali su braća videla Pavla samo jedanput, da ženu uzima u ruke, kad je uze i ponese uz stepenice, jer su je bili napali bolovi, iznenada, i sluškinje trčale po babicu.
Sad, na njegovo veliko iznenađenje, on se seti svoje mlade žene, i bi mu žao što ne može da uzme njene ruke u svoje ruke, kao tamo u Petrovaradinskom šancu, u bašti. Skamenio se, tako reći, od te slike u zatvoru, i te uspomene.
Sad, na njegovo veliko iznenađenje, on se seti svoje mlade žene, i bi mu žao što ne može da uzme njene ruke u svoje ruke, kao tamo u Petrovaradinskom šancu, u bašti. Skamenio se, tako reći, od te slike u zatvoru, i te uspomene.
Sećao se kako ga je i na samrti gledala, ćutke, sa suzama u očima. Zarivši glavu u vezane ruke, Pavle se bio toliko zaneo tim mislima da nije ni čuo kako se, napolju, na lavirintu hodnika, otvaraju vrata i kako
Žene su bile stale kao skamenjene, kad videše, kako čoveka lepog, snažnog, vode, kao da su mu noge i ruke polomljene. Mislile su da je mučen u zatvoru.
Petar je, međutim, bio ozlojeđen na ženu, ali isuviše ponosit da to pokaže. Naprotiv, on je uze za ruke i odvede da sedne malo dalje. „Što si luda, Šokice? Ta neće ga mušketati ovde, pred tobom. Sedi ovde. Utri suze.
Znao je da to, posle, ne može da se izmeni. Bio je potresen kad vide Pavla, skrušenog, umornog, i da su mu vezane ruke, ali se trgao, kad oseti da svi srljaju i dalje.
Teodosije - ŽITIJA
muško čedo, koje će biti uteha duši našoj i tobom naslednik naše države i žezal starosti naše, na koga ćemo položiti ruke i počinuti.
O, mi, od nemudrih bezumniji! Kako onoga koga s tolikim trudom kroz mnoge dane gonismo, i u ruke uhvativši u jednom času ispustismo? Kako smo bili bezumni! Koji nas san grehova naših zadrža, i tako usnusmo?
dolazak sinovljev kao zrak svetlosti, tako se prosvetlio dušom i svima čulima, n blagodareći podiže svoje prepodobne ruke k Bogu i njima zagrlivši ga, sa suzama u ljubavi celivaše ga.
od posta i prihvaćen od sina jedva se podiže, i njime kao žezlom podupiran stade na molitvu; i prepodobne svoje ruke podigavši sa suzama, zbog takva saveta Boga pohvali, i ljubljenom sinu reče: — Veruj mi, gospodine moj, čedo Božje, Bog
i položivši prepodobne ruke svoje na ljubljenog sina, blagoslovi ga, i umnoživši k Bogu molitvu za njega, zagrli ga sa suzama i poslednje celovanje
Vedro gledajući na ikonu Hristovu, izgledaše kao da dušu predlaže u ruke njegove. I gle, kao nekim dobromirisnim aromatima vazduh se ispuni tako da su se svi koji su tu stojali divili
A ljubljeni sin pripade na svečasno lice očevo, i mesto toplom vodom vrućim suzama ovo umi, a tako isto i prepodobne mu ruke umi mnogim suzama. Na glavu ih svoju i oči polažući celivaše, i upodobivši ih krstoobrazno, na prsa njegova položi.
Nebeski je i govorno ovo sa njim u obliku očeve pojave. Odmah sa rogozine ustade i svetlo k Višnjemu visoko ruke podiže, i gromkim plačem i daždom suza zemlju napajaše.
I da ti se poklone sinovi oca tvojega, i neka ruke tvoje budu na plećima neprijatelja tvojih, i bićeš gospodar bratu tvojemu.
Sve ovo apostol znajući reče: Pošto će Gospod suditi svome narodu, ,strašno je upasti u ruke Boga živoga̓! Zbog toga i ja vama kažem: čuvajte se svih zala, i sve što videste i čuste od oca vašega to činite, da i
suzama i molitvama rastvarajući pomaza, i dovoljno ih odaždiv i umom kao na nebesima da je, i uvis prepodobne svoje ruke podigavši, iz dubine duše zovući, bezdnu milosti prizivaše, govoreći: „Vladiko svedržitelju, Gospode Isuse Hriste,
A on na svakoga od njih polažući ruke, molitvom isceljivaše, a kada se u manastiru nalažaše, uzimajući bolne, unošaše ih ka svetome grobu prepodobnoga svog
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
„Nada nema prava ni u koga, do u Boga i u svoje ruke“, kaže narodna pesma. Ako mora pred većom silom popuštati, dinarski čovek će uništiti sve što bi neprijatelj mogao
Gotovo je uvek uspevala da postavlja velike vezire koji su im ostavljali odrešene ruke u upravljanju ovom pokrajinom. Često je ova vlastela pomagala sultana u ratovima sa Mlecima, s Ugarskom, s Austrijom i
je ona bila sporna oblast koja je često (u celini ili delimično) menjala gospodare, prelazeći iz Turskih u mletačke ruke. Od kraja HV do početka XIX veka Zagora je bila široka neobezbeđena zona po kojoj su se vodile neprekidne borbe.
Najpre su mu lomili ruke i noge, zatim su mu vadili oči. Viteški hajduci nisu odmah ubijali zarobljene Turke. Opraštali su im život da bi mogli
Uzmu se tresti, bacakati i pružati ruke preko sovre za daire, lupaju nogama o zemlju, igraju i previjaju se od ljubavnog zanosa.
Glava, vrat i ruke su ukrašeni nizovima od đinđuva. Bogatije mlade nose tzv. venčani tepeluk. To je kao kapa od novca, sa žutim pakonskim
Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE
mu samo glavu otkinu Teško je izvaditi iz patosa klin Majstori onda kažu Ne valjaju klešta Razvale im vilice polome im ruke I bace ih kroz prozor Neko drugi zatim bude klin Neko drugi klešta Ostali su majstori ŽMURE Neko se sakrije od
ne izgori Noć poslednja bude i zvezda i noć Sama sebe zapali Sama oko sebe crnu igru odigra POSLE IGRE Najzad se ruke uhvate za trbuh Da trbuh od smeha ne pukne Kad tamo trbuha nema Jedna se ruka jedva podigne Da hladan znoj s čela
podigne Da hladan znoj s čela obriše Ni čela nema Druga se ruka maši za srce Da srce iz grudi ne iskoči Nema ni srca Ruke obe padnu Besposlene padnu u krilo Ni krila nema Na jedan dlan sad kiša pada Iz drugog dlana trava raste Šta da ti
Nušić, Branislav - POKOJNIK
RINA (pokoravajući se, nesvesno srkne vodu). ANTA: Sedite! RINA (bacajući se u fotelju, očajno krši ruke): Govorite, tako vam jedinoga boga, govorite! ANTA: Video sam ga! RINA (cikne prestrašeno): Koga? ANTA: Njega!
” Pročitah prve redove i na jedan mah me obli znoj! RINA: Isto tako i mene. LjUBOMIR: Obli me znoj po čelu, a ruke počeše da se hlade, zamagli mi se pred očima i ja se naslonih na zid. SPASOJE (uzima ga pod ruku i odvodi na stranu.
SPASOJE (jedva se odvaži): Za mene ne postoji. SVI: Ni za nas. (Zauzimaju raznolike stavove. Spasoje prekrsti ruke na trbuh i zagleda se u tavanicu; Rina se sakrije iza leđa Novakovićevih; Protić seo u jednu duboku fotelju, utonuo u
ANTA: On je onako, dođe mu kao neki leteći novinar; on veli da je publicista. Piše, znaš, onako, ispod ruke. SPASOJE: Pa takav nam i treba. Znaš li mu bar ime? ANTA: Da, znam! Mladen Đaković.
SPASOJE (očajno hukne i klone u fotelju zarivši glavu u ruke. Posle izvesne pauze on diže glavu i pita tiho i nepouzdano): Možete li vi to dokazati da je tako? PAVLE: Razume se!
) XVIII SPASOJE, RINA, NOVAKOVIĆ, LjUBOMIR, VUKICA SPASOJE (vraćajući se od vrata, trlja zadovoljno ruke, šapćući): „Ilirija”! „Ilirija”! (Odlazi Vukičinim vratima.) Deco, gospodo, ovamo, ovamo! SVI (dolaze): Šta je?
SPASOJE: Možda će i trebati, ali nekako, brate, nisi čovek srećne ruke, pravo da ti kažem: nisi srećne ruke. ANTA: Po čemu opet nisam? SPASOJE: Eto, našao si mi onog publicistu!
SPASOJE: Možda će i trebati, ali nekako, brate, nisi čovek srećne ruke, pravo da ti kažem: nisi srećne ruke. ANTA: Po čemu opet nisam? SPASOJE: Eto, našao si mi onog publicistu! ANTA: Pa šta?
LjUBOMIR: Da, ali teško se može uspeti. To je senzacija prve vrste, to se ne ispušta lako iz ruke. SPASOJE: I pisaće?
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
To mi je bila jedna od navika iz detinjstva kad ne bih znao šta da počnem. Sveži dodir stakla bio je kao dodir nežne ruke i ja osetih izvesnu klonulost iz koje nisam imao snage da se izvučem.
Ne znam hoću li je? Ne znam ni neću li je. - Ne znam šta da ti kažem, Atamane! - raširio sam ruke, a on me je pogledao kao što se gleda stenica, otprilike.
Objasnio je da je to signal Eskima. - Sada će iz vode početi da iskaču foke! Podigao je ruke uvis i frknuo još jednom. - Pazite šta vam kažem! Pokušah da mu očima telegrafišem da se čisti, ali on se pravio lud.
” Pokušavao sam da se setim na koju se stranu krivi fiskulturnikovo „M” u đačkoj knjižici mojih sestara, a zatim digao ruke od toga. Melanija neće proveravati.
- Koliko još ima? - dolete jedna ceduljica, a Saša Albreht pokaza sve prste jedne ruke, a na drugoj savi dva. Pogledah na svoj sat, ali taj kao i uvek nije radio tačno. Na njemu je bilo dva minuta do zvona.
Njeno lice i ruke, grudi i noge, ispod one podignute suknje bili su puni pokreta i ljupkosti. Moja sobica na tavanu puna je njenih slika.
Sve ženske ruke bile su podignute. Jedino je Neda sedela beležeći nešto u svaštaru, a oči su joj bile odsutne i nasmejane i meke kao
Lice joj je u sumraku ličilo na svetlu mrlju, a ruke su joj bile hladne i mirisale na nešto neodređeno. Rekoh joj kako sam bio ubeđen da će doći. — Jesi, vraga! — reče.
— Jesi li napisao pismo, Slobodane, ili nisi? — zaustavila je ruku na mojoj mišici, a iz te ruke ulivala se u mene toplota, i nežnost, i nestrpljenje, tako da nisam znao šta da odgovorim.
Svi iz Karanova pričaće kako su bili uvereni da je u meni čučalo to što je čučalo, a izdavači i pisci pružaće ruke u susret kad me sretnu. Ja ću se kao praviti da to nije važno, ali negde u sebi prevrtaću se od ponosa, mislio sam.
To je tvoja nesreća, Slobodane! - mama odloži košulju na kojoj je popravljala ogrlicu i stavi mi ruke oko vrata. Bile su sveže uprkos tome što je kuhinja bila topla, a ona radila sve domaće poslove sama.
Upitah je šta je sa ježom, ali se ona namršti još jače. - Nisi ga valjda pustila, ako Boga znaš? - raširio sam ruke. - Sama si pričala o pacovima. - Nabavićemo mačke. One su navikle da budu zatvorene.
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
bio je nizak čovek, no širok, temeljan, jakih pleća i prsiju, trup dugačak a noge vrlo kratke, malo ugnute kao lenče, ruke dugačke, jake, vidi se da od detinjstva teško radi.
Zelene fine svilene haljine, dugačke kožne žute rukavice, o vratu đerdan šestostruk krupnog bisera, ruke upola prekrštene, a u desnoj ruci drži srebrom okovan „zbornik“; na glavi zlatna kapa, krasan okvir za to lice.
Isa Čamčić, trgovac bez dućana, imao je kuću i trgovao je sa svačim, sa kožom, platnom, i što god mu do ruke dođe. Oko pedeset godina star, srednjeg stasa, suv, lice okruglo, nos „na nebo vopijušči“, usta uvek na smej gotova,
Kreću se. Gospodar Sofra nosi zamašan nadžak, i dobro mu stoji, mada je mali, ali tako zdepast, širok, ruke tako jake, da bi među njima ne jednom mladiću kosti popucale.
U ponašanju otvoren, pun fantazije, rekao bi da nije otac pogodio što ga je zadržao za trgovca, suviše prostrane ruke, galant.
Najedared umuknu. Čuje se neki žubor. Vreme nastalo. Gospodar Sofra naredi da svaki uzme pušku u ruke, jednocevku (duplonke još onda nije bilo), pa jednog namesti ostrag u jedan ćošak, a drugog u drugi ćošak, a on će
Hoćeš doći? — Ako po tu cenu prodaš „auspruh”, evo ruke da ću doći. — Ja sam zadovoljan. No još jedno: moram li onda doći obučen u paradno? — Pa da, valjda nećeš u „janklu”.
Čamča mu na sve odgovara. Dođe i Krečar sa bocom. Čamča mu uzme iz ruke, pa pokaže grofu. Grof uzme bocu u ruke, gleda je prema svetlosti: boja kao krv, a bistro.
Čamča mu na sve odgovara. Dođe i Krečar sa bocom. Čamča mu uzme iz ruke, pa pokaže grofu. Grof uzme bocu u ruke, gleda je prema svetlosti: boja kao krv, a bistro. Zvoni po slugu da mu otvori bocu.
Grof proba „auspruh”; istovetan je sa mustrom. Izvadi novce i isplati. Čamča primi u ruke i preda Krečaru. — No baš milo mi je što ste mi to doneli, sutra mi je baš imendan, sveti Stanislav, doći će mi mlogi
Dovezu se u dvorac. Tu sluge skidaju goste, pokazuju kud treba ući. Šljahtec uvede goste u salu, napred vodi ispod ruke gospodara Sofru. Tu je već mnogo gospode. — Nobіlіs hungarus, — pretstavi ga šljahtec svima. Gospodar Sofra klanja se.
Ode i vrati se sa kćerima, izvadi adiđare i podeli. — Budite dobre i poslušne. Devojke mu ljube ruke i grle ga. — Al’ si, otac, bolestan bio, tako nam je žao!
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Srozala se na ruke mlađem bratu, kao pijana, onesvešćena. U velikim i šarenim kolima, koja su se tresla, sa uplakanim detetom na ruci,
Oba uveta visila su mu tada već krvava i crvena kao škrge u ribe. Obliven krvlju, još jednom pade, opustivši vezane ruke među noge vojnika.
Sve češće dodirivaše joj ruke, kosu, pleća, pa i pas. Sve češće se približavaše da udahne dah iz njenih čipaka pod grlom, ili da joj se nađe, kraj
pokazujući ih, skrstivši noge, kad god je mogla, Obilazila ga je hodom svojim snažnim, koračanjem pravim, iz kukova. Ruke svoje, koje nikada nije spustila još na njegov vrat, puštala je da mu se kraj vrata provlače, klize, previjaju kao
Tako je i njegove predloge, rečima, izvrtala u brigu rođačku. Lake njegove ruke skidala je sa sebe mirno, ne primetivši požudu.
Niti je želela da se da, tom mladom, suvom i žutom deveru, koji je sećaše njene kuće i braće, niti je volela njegove ruke sa žutim noktima, niti njegove kaluđerske brke i bradu, crne i retke, niti njegove blede, žute oči, pljosnat, tanki nos,
Bio je uveren da će i ona ćutati i, pošto joj je godinama lizao, u snovima, ruke, ponizno kao kuče, goreo je sad od žudi, u sebi, da je smrvi, razgrize, raskida brzo.
Shvati ono što se desilo, stisnuvši svoja kolena i zarivši ruke u zamršenu kosu. Bila je provela noć sa deverom. U prvi mah reši se da to ni sama sebi ne veruje.
Iznenada, sa mržnjom, mada je bio mrak, vide kraj sebe, na postelji, i ruke i zube svoga devera, i njegovu retku bradu, ču njegov smeh i obuhvati rukama uplašenim njegov tanak vrat.
Činilo joj se da još jednom oseća, kako joj on liže ruke i kolena i ona se uplašeno pokri dušekom, kao da joj na postelju beše skočio pas.
je ljubav tako bedna, ona će živeti bez ljubavi uz ovog, suhog, žutog čoveka, što na kantaru meri srebro i što joj liže ruke, ponizno kao psetance.
Čak i sa njenog krila, njene su ćerčice pružale ruke prema daljim stvarima, kao prema nekoj drugoj obali, za koju se otimahu vrišteći, kao iz ruku nekog džina.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
Tako, na primer, u Skopskoj kotlini preporučuje se da devojka skine prsten mrtvacu s ruke, i to ustima, a onda kroz njega da pogleda momka koga je izabrala.
rasporniče, razbolniče da mi omaješ dragog, da ga rasporiš i ubodeš u srce, u džigerice, za mene, u oči, u usta, ruke, noge, za mene. Sa dušom se rastavio, sa mnom se sastavio.
“⁴⁷ U Crnoj Gori, kada se devojka udaje, treba da joj „muška glava obuče košulju i da joj iz desne ruke da zobat šipka, pa će djetiće rađati“⁴⁸.
⁵² O ovome piše Sima Trojanović: „Kad se pred trudnom ženom iznenadno pojavi neka ljudska nakaza, kao kljast (u ruke), bogalj, osobito sunbulit (kako u Crnoj Gori zovu čoveka kljasta i bogaljasta ujedno), veruje se da će u njoj začednuto
kaže se da će ovo dete biti srećno, odnosno da će biti „ajarlija“, i „kismetlija“, što znači da će mu sve ići od ruke.⁵⁶ Na ovo verovanje često se nadovezuje čvrsto uverenje da dete rođeno u košuljici „ne može probiti zrno iz puške“.
da „ako napraviš neku uvredu ili štetu kumovskoj kući, đavoli će početi gospodariti u tvojoj i ništa ti neće ići od ruke“.⁶⁰ Ritual krštenja počinje pozivanjem kuma.
“ Gosti, držeći ruke na grudima, poklone se kumu i kažu: „Nek je srećno i dugovečno; daj Bože, daj Gospode!“ Posle ovoga sledi napijanje
iz Grblja o tome veli: „Kad vidiš kakvu staru ženu a bojeći se da je vještica, treba pošto prođe bacit roge od desne ruke pa pro prsta pljunut i reći: ’Kad se mogla dohvatit zubima za žile ispod kolena, tader mi i naudila’.
je bajala detetu koje su napale veštice: „Uzme u ruku perušku i crven konac, pa dodirujući bolesnikovu glavu, srce, ruke i noge, govori: ’ustaj! avaj! Veštice, vile i vetrovi!
Dok je žena u babinama, ne sme ništa da daje iz svoje ruke drugoj dojilji, jer će joj mleko otići, veruju u gornjoj Krajini.
tabu koji se ili ne motiviše ili se na različite načine racionalizuje jeste zabrana davanja jajeta detetu u ruke do godinu dana. U Metohiji se smatra da detetu ne valja davati jaja dok ne napuni godinu dana, „radi čistog govora“.
Vuk Vrčević beleži isto verovanje, samo sa drukčijim objašnjenjem: „Pre godine ne valja dati detetu jaje u ruke, jer kažu da su mu dotle ruke zlatne, pa više ne bi htelo gledati u njih.
Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE
Zemlja je takva, ona traži da je čovekove ruke gnetu, ona voli da se seme u nju baca, da je zapahne miris zobi i raži, voli da s proleća osvane u cvetu trešanja i
Kad sebar ima da ženi sina, neka se od ruke dovija svake, koliba neka se okrpi stara, neka mu mobe sebri i meropasi, neka jesen pozove za rizničara da mu napuni
Ako li anđeli šaku pruže i zaklone mu prsa njome, da mu se obe ruke odseku, i da se ranjen pusti u travi o pelenu i gujinu mleku.
Za nespretne i neuke, za one koji se spotiču preko praga, koji čašu ispuštaju iz ruke, za one što uvek u prikrajak stanu, koje svaka mala stvar razdraga, s kojim se svaki radosno sretne, za one koji idu
Za poslanice tvojih poklisara koji su u tanane voljene ruke mletačke špijunke predali važne tajne carske. Za tvog carevića prvu mladu setu pisanu potajno na pergamentu zbog
komad železa usijana, ljućeg od žara, osim svih ljudi, moći izvaditi iz ključale vode i odneti do časnih dveri, a da mu ruke ostanu bez rana i na licu se nijedna crta ne pomeri. O PRAŠTANjU Ja nisam bog.
Nisam ni sudija, njima je u ruke zakon dat da sude; ni dželat koji veša, žeže, seče, kamenuje koga. Ja sam car i nemam rašta silaziti kao krvnik među
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
Jednu letnju i jednu zimsku. Tako sam uzeo u ruke svoju jedinu dragocenost – detektor u kutiji od cipela, i produžujući stalno žicu od antene sa krova sišao u prizemlje
— pa su vrlo brzo digli ruke od nje, čekajući rasplet, baš kao što se čeka hepiend u nekom dugo najavljivanom skupom filmu, a ona se vrtela po Gradu,
ne mogu ništa sam da kažem: onda sve nestaje bez traga i ja se budim— Sarajevo je, dakle, bilo tu, nadohvat ruke: boja njegovog mokrog asfalta, poznata lica pod vlažnim suncobranima kafane »Park«, Sarajevo u pet po podne...
Iscrtana površina morala je da označava nešto važno; kao da su nam sudbine stajale nadohvat ruke. a nama nije bilo dano da razumemo poruku koja bi nas možda spasila. Tada spazih Andreu pored jednog belog nišana.
A onda se odnekud odozgo iz tame pojaviše dve gole muške ruke i Andrea, uzdahnuvši, potonu u travu. Da li je to bio Sinan? BLAGOSLOVENO VREME DOSADE Vrela ulica.
Šta je video Bel Ami? Gole, tamne ruke. Šiške iznad samih obrva. Leđa posuta zlatnim dlačicama i noge, onu vrstu nogu koje vole da se njima klati na ogradi
Ponekad bi svirači prevarili mlade lavove. Bubnjar bi uzeo palicu u ruke i izveo svoja četiri čuvena udarca, na šta bi momci jurnuli ka partnerkama koje su se lukavo igrale ravnodušnošću i
Smetalo mu je i to što nije mogao sakriti drhtanje ruke kojom je držao njenu i osetno klecanje nogu ali devojka, izgleda, nije ništa primećivala — vodila ga je kroz lavirinte
Na kraju večere čovek uze u ruke plećku i okrenu je prema petrolejci. Njegova majka je umirala već nedeljama. Ležala je na visokom krevetu prekrivena
– Na mene je reda! — viknu odjednom i ote mi mašku iz ruke. — U moje je dvorište pao! — Pa kad ga opauči, mila majko, pa kad ga poduhvati u letu jedanput — klak – pa drugi put —
Starice se raspoređuju duž puta i pružajući ruke nude svoje kornjače. I one i kornjače su videle mnogo šta. Zato su im i jednima i drugima lica umorna.
Pili su tek pomuzeno kozje mleko i jeli krompire pečene u vrelom pepelu ispod crepulje, prebacivali ih iz ruke u ruku, sa dlana na dlan i duvali u vrelu paru, koja se dizala iz raspolućenog ploda zemlje i vatre na čijoj su se kori
Matavulj, Simo - USKOK
Dijete raširilo ruke preko tetinijeh nabreklijeg grudi, a glavu prislonilo na njeno grlo, te je morala odići svoju glavu da gleda oca.
“ Starac raširi ruke, kao orlušina krila. Starica, oborenijeh očiju, poizdiže prste i zalepeta njima, kao zaplašena jarebica.
Ovaj pošljednji, ćorav i sakat u prstima lijeve ruke, izgledaše kao da se vječito kezi. — Ne znam — veli Janko smijući se i rukujući se redom s njima... — Ne znam, imaćeš..
Janko i Milica dogovornijem pogledom prekidoše igru; ona mu se maši ruke, ali on stište njenu i prinese je svojim grudimâ, razumije se, to učini brzo i krišom.
Jedan bješe još golobrad. — Studeno, djeco? — pita ih vladika. — Da otpanu noge i ruke, sveti vladiko! — odgovori stariji. — A zašto po toliko stojite? Možete se počešće mijenjati!
Kako se bješe duboko zamislio, a imađaše u ruci njeku kuticu, stade je prebacivati iz ruke u ruku. U toliko naiđe desetak donjokrajaca, da-ti, s kakvom davijom, pa kad ga vidješe onako u mislima, zastadoše i
“ — „Ev’ ovo radi bog!“ reče vladika, jednako prebacujući kutiju. „Sve ovako, sve ovako, iz ruke u ruku; od jednoga uzme pa drugome dâ. Onome suturanu uzeo je pletu i tebi je sad dao!“...
I zato da si proklet na zemlji, koja je otvorila usta svoja da primi krv brata tvoga iz ruke tvoje! Kad zemlju uzradiš, neće ti više davati blaga svojega. Bićeš potukač i bjegunac na zemlji!“...
Kakve dokaze ima budvanska vlast da je ubijeni pao od crnogorske ruke!? Ali odgovarati se mora i to talijanski, nipošto njemački.
No mi recite, Bajice, mičete li svi na dušu ovog ubicu? Ko ga miče, neka digne ruku! Sve Bajice podigoše ruke. — Hoćete li me poslušati, Donjokrajci! — viknu onijema. — Hoćemo — odazva se gluho knez Ivanović.
kao skamenjeni: Vladici se tresijahu brojanice u rukama; đakon bješe stavio ruku na srce; Janko bješe prekrstio ruke i oborio glavu; i sâm serdar ščinjaše se. Onda Marko reče: — Hajte, braćo, poslušajte svoga vladiku!
Krcun je dera brava obješena o drvetu u dvorištu. Ramo i još njeka djeca gledahu rabotu. Đuza, polijevajući ruke Jankove, započe pričati novosti u brastvu, događaje, koji se njemu činjahu znatni, a koji se najviše ticahu djece.
Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA
Da vas nemam rado, ne bi za vas ni polazila. MLADOŽENjA: Pa zašto ste tako ladni? DEVOJKA (smeši se): Moje su ruke uvek vrele. MLADOŽENjA: Jeste li bili kad zaljubljeni? DEVOJKA: To ne znam šta je. MLADOŽENjA: Čudo!
MUŽ: Vidim kako si vospitana. ŽENA: Već, kakvom sam mužu pala u ruke, zaboraviću i ono malo što sam znala. MUŽ: Kamo sreće. ŽENA: Dabogme, ti bi jošt želio da umrem.
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
Novembra 1978. dopade mi u ruke jedan broj; u njemu nađoh prilično lošu pesmicu o zecu, potpisanu mojim imenom! Uznemirih se: ko se to poigrava sa
kroz svoje tek izrasle malje, a i odgovor je takav: Na brzu ruku rukopomoć tražiš, Prešna nužda nije, Jer dve ruke imaš Briši, čavrljavko! - Od tuđega tuga bije. Igra s poslovicama i izrazima nejasna je, nategnuta, mehanička.
nije jedna mala brodolomna lađa koja odnekud uzalud očekuje svog spasioca-čudotvorca, pita se, u priči Dvije ustaljene ruke, slabašna učiteljica Antonija, ne uspevajući da pomogne čak ni jednom jedinom nesrećniku čija su se volovska kola
Ded samo nemoćno, s grdnim čudom i nerazumijevanjem, podiže ruke i zakratko ostaje nijem: nit je čovjek šta ukrao, nit se tukao, a eto ti, opet, otisnu se niz urvinu kamen, prolomi se
Svakoga dana kad pere ruke on nasapuni sestri lice, i prska vodom kanarince, i s našom mačkom igra žmurke. U ovoj porodičnoj idili, valjda
Imao je starinsku predstavu o moralnosti valjano urađenog posla: što je ispod njegove ruke izlazilo, moralo je biti dobro izvedeno. Radeći, poput svog velikog prethodnika J. J.
Iznenada, na podijumu, obuzima je ludi strah, ruke joj se koče, a publika joj se pričinjava kao stoglava aždaja. U trenutku potpunog izbezumljenja pogled joj se slučajno
Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI
ŠERBULIĆ: Da, mi molimo, mi molimo! NANČIKA: Iz drage volje. LEPRŠIĆ: Svaka kokarda koju iz vaše ruke primimo, biće nam štit protiv neprijatelja naši.
SMRDIĆ: Ja kanda sam znao, te sam bio umeren. ŠERBULIĆ: Šta, umeren? Niste li mi jedno parče iz ruke istrgli? O, ako dođe do čega, sve ću redom iskazati. SMRDIĆ: Ja se mogu zakleti da nisam ni ruku metnuo.
GAVRILOVIĆ: Zaboga: kako će se kasa deliti kad nije naša! ŽUTILOV: Ja znam, vi bi voleli da padne Madžarima u ruke. 10. ZELENIĆKA, PREĐAŠNjI ZELENIĆKA: Gdi je taj odbor? Šta se čini to? LEPRŠIĆ: Šta, gospoja ujna?
ZELENIĆKA: Znate li vi da se Madžari vraćaju? ŽUTILOV: To je nama poznato. ZELENIĆKA: Pak šta ste skrstili ruke? Šta se ne spremate? SMRDIĆ: A šta znamo činiti? ZELENIĆKA: Šta znate činiti. Što ne kopate redute?
SMRDIĆ: I toliko stradali. ŠERBULIĆ: Već to bog jedan zna! SMRDIĆ: Pa kako vam dođe ta podlost do ruke? ŠERBULIĆ: Sam ne znam šta ću o tome da mislim.
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
1741. godine pravoslavni se stavljaju izvan zakona, državna vlast uzima u svoje ruke unutrašnje poslove pravoslavne crkve, pravoslavni se isključuju iz sviju državnih službi.
Srpski trgovci u Budimu, Sentandreji, Komoranu, Đuru, preuzimaju u svoje ruke znatan deo ugarske trgovine, naročito tranzitne.
I sa srpske strane navaljivalo se neprestano da štamparija pređe u srpske ruke, ili da se prenese u srpsku sredinu, gde bi knjige bile štampane bolje, tačnije i jevtinije, ili bar da se digne zabrana
godine, i uzalud tražio štamparsko pravo. Posle smrti Kurcbekove, njegova štamparija je prešla u srpske ruke. Početkom 1792.
Prelaženje Kurcbekove štamparije u srpske ruke pozdravljeno je kao jedan nacionalni uspeh i Novakovićeva »Slaveno-serbska, valahijska i vostočnih jazikov tipografija«
Gvozdene verige siromaštva i skudosti nisu kadre bile svezati ruke njegove, da on za opšte dobri što ne piše. Nek̓ posvećeno bude prečesno ime njegovo večnom vospominaniju i visokom
I radi toga, u interesu napretka i opšte koristi, on svu vlast uzima u svoje ruke i stvara jaku, centralističku i birokratsku državu.
tekstom, da bi se Srbi mogli vežbati u jeziku na kojem »sva znanja i iskustva najlučše mogu počerpavati kao iz prve ruke«.
Matica srpska uzela je u svoje ruke izdavanje Serbskogъ lѣtopisa, počela izdavati i knjige, i ostala centar književne i naučne delatnosti kod ugarskih Srba
1849. u društvu se izvršila podela rada na pet stručnih odseka, i ono je uzelo u svoje ruke svu naučnu aktivnost u Srbiji.
Luču mikrokozma, nazvao ga je »divnim pjevcem srpske narodnosti«; Branko Radičević mu je pevao: »Bog je tebi grom u ruke dao«, Vasa Živković ga je nazvao »preuzvišeni Srbin«, Jakov Ignjatović je govorio: »Ovako je samo Šekspir pisao.
Mladi su uzimali u svoje ruke vodstvo nad srpskim duhovima, i u književnosti su uveliko počeli suzbijati stare ideje.
Milićević, Vuk - Bespuće
Ili ide duž obale, derući cipele o oštro kamenje, zapinjući i cijepajući odijelo o drsko, crno trnje, krvaveći ruke kad se prihvataše za njega da ne stane u vodu i da preskoči na suvo; gleda Unu razlivenu na umornim i lijenim
seljak, ogrezao u teškom znoju, satire svoj život i svoju snagu; boči se i nosi s njom, - u borbi koja zamara, razdire ruke, otkida nokte i nabija žuljeve na dlanove, — da izvadi, otme, istrgne iz nje komad suvog, mršavog kruha za se i za
lila u suze, i on se stresaše, videći je kako dršće, sa vrelim čelom na hladnom stolu, kako joj igraju grudi kako joj ruke, vlažne od suza, pritiskuju lice: njega prožimaše vječno njezin tužan, zaplakan pogled, njega pritiskivahu kao kamenje
pero i da se čuje kako ona svaki čas namiješta stolicu, — a da njezina mati koja sjedi nepomično sa radom koji zabavlja ruke, ne prilazi k njoj; ona se radosno iznenađivala kad bi osjetila njezinu ruku na svojoj glavi kad bi mati sjela pored nje,
krajevi njihovih bijelih kapa; sa prostranom crkvom u kojoj vazda vlada suton, sa potamnjelih freska pomaljaju se glave i ruke, po okićenim likovima igra odbljesak od bezbrojnih svijeća, orgulje bruje, pojačane odjekom, hor ženskih glasova u
Sremac, Stevan - PROZA
Zvali su ga Vatra, Jova Vatra, na što se Jova nije baš ni ljutio. »He-he!« trlja Jova zadovoljno ruke. »Vatrica, Vatrica!« popravlja ih Jova i cela varoš ga tako zna.
Kad god bi odadžija Aćim uzeo tu tabakeru u ruke, smejao bi se slatko; večno bi je razgledao i redovno bi rekao: »E što je širet! E nesrećnik!«, a to bi se Jove ticalo.
I Jova vide da tuđe ruke svrab ne češu, pa se pusti u malo smelije avanture. Reši se, naime, da sam sebe na neki način avanzuje i poboljša svoje
— zapita domaćica polaženika. — Zime, gospoja Kajo! — veli polaženik. — Vid’la sam... — veli ona — hladne vam ruke... — Hladne ruke... ama vrela ljubav — ugrabi polaženik dok se domaćin ustumarao tražeći papuče. — Čuće se!
— Zime, gospoja Kajo! — veli polaženik. — Vid’la sam... — veli ona — hladne vam ruke... — Hladne ruke... ama vrela ljubav — ugrabi polaženik dok se domaćin ustumarao tražeći papuče. — Čuće se!
Došla je predveče, u nemačkim haljinama. Po sahata se onako u šeširu razgovarala s Jovom, a zatim su ispod ruke u ljubaznom razgovoru otišli u kafanu na večeru za inat dušmanima. Posle su lepo živeli. Nikad svađe.
I Poljoprivredni kalendar, i menicu na njemu. Jova mu primače mastilo, koje drži u levoj ruca, a desnom mu predaje u ruke pero, a gđa Kaja se naslonila iza leđa na polaženika, pa mu jednom rukom meće »puslicu« u usta, a drugom ga blago
A on opustio ruke među kolena, ćuti i gleda besvesno. Ne zna još kakva je, nije je još okusio, ali sluti da nije ništa dobro, a zna
Mir! Ustan’te! (Deca ustanu.) — Sed’te! (Deca sednu.) — Tako! Deca skrstila ruke, pa gledaju u Maksima. On nastavi: — Sad ću da vam pričam o, — kako naš narod lepo kaže — »hranitelju« jednom, koga
Na licu im kao pomešan i strah i humor. — E, he — ustumarao se zadovoljni učitelj, pa drži ruke kao igrač na kuglani kad hoće kuglu da baci — izvol’te, izvol’te sedite, brate, evo ovde, građanine, radeniče i
) Nemoj ti da se libiš od čika-građanina, i ako su mu ruke crne i on ceo crn, ali mu je zato duša bela, belja nego onaj vaš miliprot. A što mu se cakli lice, cakli se od znoja.
Jest, deco moja, on rukama svojim zarađuje svoj nasušni hleb, i ruke su mu pune žuljeva, a te žuljeve, boga mi, nije dobio od tesnih gospodskih štivleta kao druga gospoda kicoši.
Radičević, Branko - PESME
Šikće voda, a čun reže, Beži vrtlog, stene beže — Živo, ruke, ne sustale! Eto mene do obale. Čun tu vežem, lakim skokom Na obalu pa izletim, Pa laganim onda krokom Dvoru
Glava njemu razbijena, Ruka desna salomljena, Kroz zavoje krvca lopi, Jadna moma ruke sklopi: „Pa zar tako, dragi moj!“ „Samo, dušo, kad sam tvoj.
lađicu seo, Zavatio veslom i desnicom, Otisnuo s' vodom i maticom, Ni se bure ni gromovne buke Poplašile pouzdane ruke, Kad grom riknu, kada munja sevnu, Tada mlađan ponajslađe pevnu, Sever duva, vodom poljuljiva, Voda burna u čun
Ščekasmo se na noge i ruke, Pa za časak eto braća luda Dogrcaše do brega i pruda. Mlogo li se tako kadikada U se glava pouzdala mlada, Telo
) Ubav momak, gizdava devojka, Divno li joj napupila dojka! Momak baca ruke oko vrata Oko vrata, oko svoga zlata, Pa je stiska, pa je mladu ljubi, Od miline da j' ugrize zubi, Drkće moma, a
Skače, uče, vrti se i kreće, Ali učas evo loše sreće: Preko jera nekakvog posrnu, Pade nice o zemljicu crnu, Pruži ruke da se ne ubije, A da glavu divnu ne razbije, Pa upusti one muze bele, A ove ti odma šumagele!
jadne vas nabijat, Niti kolom žive vas prebijat, Ni bacati o gvozdene kuke — Druge sada vas čekaju muke, Druge ruke drugi otrov prave Za vas, braćo, tamo preko Save, — Pa se otrov preko vode krade Da otruje vas ev'ovde mlade, A
Od jednoga graditi dvojicu, Od dvojice opet četvoricu, Ne plašit se te junačke muke Dok je mača, dokle traju ruke, Pa zla sreća kad desnicu srubi, Dočekati šuvakom i zubi, Škrgutnuti, zlotvora ščepati, Pa zubima kô janje zaklati
Bog je tebi grom u ruke dao, Udri guju, oh, udari vraga, Da mu nije među nama traga. Ovo reko, dado pleći jadu, A onome crnom Beogradu,
Još iz puške jedne udari me, Jošte jednom ljuto obrani me, Ispade mi britki nož iz ruke, Vas ti klonuh, — jao moje muke!
“ Al' ništ' za to i ne haje mlada, Već još čvršće vođice spopada. Naže junak snagom iz mišica, Otklopi joj ruke od vođica, Od konjica oturi je jadnu, Ona pade na zemljicu hladnu, Pade dole pa se obneznani — A moj brate, take
ne more, Cvetu ne mož' — oh da j' mrtva veće — I ka njojzi brzo se okreće, I vidi je e zemlji kleknula, Pa ka nebu ruke podignula, Bogu s' moli, grozne suze lije — Oh on znade e to za njeg' nije.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Nije ga čak volio ni u ruke uzeti bojeći se da ga na neki način ne obesveti i ne uprlja. Djedov rođak Sava, stari lopov i nikakva vjera, često bi
— Daj vamo pa ćeš vidjeti: Moljakao sam, ulagivao se, aja, nije pomagalo. Tako cijenjenu stvar u dječje ruke, to je za djeda bio velik rizik. Sljedećeg Miholjdana pobratim Petrak ne pojavi se na našoj slavi. Djed se zabrinu.
— A znaš ga naviti, veliš? — Znam. — Deder. Starac me usjede na svoj krevet, stavi mi sat u ruke i bez daha se zagleda u moje prste.
Kad je navijanje bilo gotovo i sat zacaktao jasno i ravnomjerno, on ga uze u ruke, prinese desnom uvu i sav ozaren prošaputa: — Aha, radi, radi, kuca!
Gost je prošivao stelju od samara, a djed je pažljivo gledao u njegove ruke. Njemu koji pod bogom ništa nije znao načiniti svaka je majstorija izgledala kao nedokučiva premudrost pred kojom bi
Ispluta on iza rijetka drveća na brijegu, blještav, nadomak ruke, tajanstven i nijem, zlatopera riba. I ja zanijemim sav ustreptao od skrivene lopovske nade: — Možda bih ga nekako
Bila je to plećata momčina, okretna i poduzetna. Bez mnogo pričanja, on odmah uze u svoje ruke drvarenje, vodarenje i mlinarenje, sve te poslove vezane za put, ranjenje i kašnjenje, za nedoba i svako vrijeme.
Kakav kraj, i pitom i divlji, pun iznenađenja od svake ruke. Dođe ti nekad šešir da nakriviš (ako ga imaš) i da zapjevaš kako već umiješ, a nekad ti opet muka pripadne, pa bi da
Tako bi, na primjer, nekom kosmatom vučjem svecu utrapio u ruke lovačku pušku ili karabin umjesto krsta. Vjeri neće naškoditi, mislio je, a na poručioca ostavlja dobar utisak: valjda
Bradonja se nasmija. — Govoriš li ti to baš ozbiljno! — Kako neću govoriti, jadna ti majka. Zar te valjane, umjetne ruke blatiti i mrljati o štokakvu kljusad, o stare kobiletine? O, o, ljudi božji.
Djed samo podiže ruke zadivljen ovim blaženim goveđim neznanjem. Valjda je jedino ono moglo da sačuva momka od svega što se vidi i ne vidi, i
Daj sad zini i zapjevaj, majčin sine, u ovoj tjeskobi, kad se pred tobom, nadohvat ruke, izazivački poigrava Veseličina kumovska napast! Grom ga ubio i Veselicu!
Simović, Ljubomir - HASANAGINICA
To, što si ih zadužio, to će ti i doći glave! HASANAGA: Dok ja nisam uzeo vojsku u ruke, na šta je, kaži, ova krajina ličila?
BEG PINTOROVIĆ: Strah? Kakav strah? Dugo smo pričali, mnogo pušili. Kad mnogo pušim drhte mi ruke. Proći će, samo da prespavam. Ljudskom organizmu je potreban san. A i šta me ispituješ?
Sedi da čuješ. Hoću da to raščistimo odmah. Hasanaga me otero — to ti se čini dovoljan zaklon, to ti je odrešilo ruke. Hoće li te to pred Alahom zakloniti, da l će ti to sutra pred Alahom ruke vezati — to ćeš ti sam da vidiš.
Hoće li te to pred Alahom zakloniti, da l će ti to sutra pred Alahom ruke vezati — to ćeš ti sam da vidiš. Daješ me bez pitanja, kao životinju. u redu. Ne mogu ništa da učinim.
Sad svi čekaju šta ćeš ti da kažeš. Ima ih koji misle da ćeš odbiti, i koji zbog toga možda već trljaju ruke; misle da si se sam otpisao.
HASANAGA: Ti znaš da nisam prznica ni sitničar, nego plemenit čovek, široke ruke. BEG PINTOROVIĆ: Tako sam o tebi uvek i mislio. HASANAGA: I, eto, rešio sam da dozvolim!
Poljubi je u čelo.) Prvi put da je poljubim, a da ne skloni glavu... (Uzima Hasanaginicu na ruke i unosi je u kuću.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Uvek nakrivi šajkaču na desno oko tako, da mu se ono i ne vidi, zakiti se cvećem oko ušiju k’o devojka, i metnuv ruke pod pojas ide on, klati se i peva razne pesme, ali sve na jedan glas. A glas mu je bio kreštav, jak i iš’o kroz nos.
— Kaži, ili sad ću da se naljutim? — veli mu ona mrgodeći se i okrećući se tobož ljutito od njega. On uzme, raširi ruke, i gledajući je usplahireno, jedva govori: — Ovoli-i-ko!
On uzme, raširi ruke, i gledajući je usplahireno, jedva govori: — Ovoli-i-ko! — I sve više širi ruke da bi joj dokazao koliko je mnogo voli. Širi ruke, gleda je netremice i nija se.
— I sve više širi ruke da bi joj dokazao koliko je mnogo voli. Širi ruke, gleda je netremice i nija se. — E dobro — rekla bi Toda — kad me toliko voliš, a ti odmah da se ošišaš i obriješ.
Toda, dignuv ruke, trgla se, ukočila i gleda ga uplašeno. — Šta je, crni Dimitrijo? — A-a-a... — krklja on i trese se.
Njene suve ruke samo lete, a oko nje razbacano po pet, šest parova gotovih košulja. Prozori sobe ćilimom zastrti, da se spolja iz sobe
Pa da bi me umirila, ostavlja rad i leže sa mnom. Ja se zgurim u njen skut, grudi joj otkrijem, zavučem ruke u njene smežurane, tople pazuhe, i, tako zguren, osećajući na čelu njen dah i dodir toplih joj usta, polako zaspim!
— Uh! — Čekaj! — I pođoh k tebi. Ti me, dignuvši ruke, gledaše zabezeknuto i široko. Na licu ti beše neka čudna, topla svetlost.
Ne pometaj ga... Poznaje se čija je krv! — rekao on. I tada, smešeći se, tarući zadovoljno svoje suve ruke, otpočinje da priča, već toliko puta kazivan, svoj život.
S majkom spremaše mi stvari. Čarape, košulje, peškiri, sve sitnice, čitava devojačka oprema, za čas prođe kroz tvoje ruke i naslaga se u moj sanduk, pomeša se sa dunjama, jabukama i kruškama, koje ti krišom guraše, da niko ne vidi.
Ti se zaprepastiš, obrazi ti poblede, oči zasjaje i kršeći ruke moliš me, kumiš, da ti kažem onoga ko mi je to kazao: — Kaži mi, kaži, živa ti majka tvoja!
Raskomoćen, u onoj polutami, čitajući, čini mi se Mopasana, razdražen, uzavreo i stiskajući vrele usne na moje gole ruke, ja sam drhtao... Upila mi se beše ti u pamet. Tvoja jedra, puna, raskošna snaga srce mi je kidala.
Kostić, Laza - PESME
« Očima me vila kori: »U tebe su oči, ruke, »zvezda ima zrake, zvuke; »ti su zvuci, mili druže, »od slavuja svecke ruže, »reč načelna sviju vera »prvi prozor
tebi nema vrleta gorostasnih, ti se ne namećeš ponosnom nebu, ne Nudiš mu ljubavi tvoje pružajući mu gole, kamenite ruke u razbludi silovitoj; ti se smešiš, samo se smešiš.
ludi, vole robovi, al' Zej se stresa, bog nad bogovi'; stade mu reč u grlu uzanu, napitak mu na usni usanu, iz božje ruke pehar ispusti, od pehara se more zapljušti te burnim valom gnjeva studena zapljuskuje titanu kolena; — al' ne dršće
pobratim kama, od smrti živeć, od jada sama, ogromnim granjem u nebo niče, kô preklinjući svet-mučeniče dižu mu s' ruke, ogranci goli, rekô bi višnjeg preklinje, moli, il' vetar samo suhim granjem ječi, jaukom dugim kô da zbori reči: bože
Srdašce meko i meke grudi mora da žešća nevolja muti, jer iz oka joj setna kaplja bije, uzdahom sklapa bele ruke dvije, „Zar tu? oh, tu zar?” uzdiše bula, „tu je, oh, tu je, duša je čula, tu mi ga sveti rekoše oci.
” Izreče Ture, obode žerava, kaluđeru starom iznemože glava, klonu mu glava od teške muke, ispadoše ključi iz mršave ruke, i jedva se seti da treba da javi poruku lepu igumnu Varnavi, podiže ključe, zatvori vrata, zar, da ne dođu Turci
” diže ruke te sa zida, od postelje, sa dohvata, sa veziljska suha zlata nožičice jedne skida: „Divska koso, njivo divna, na tebe sam
Oko struka boginjina nevesta je ruke svela, samrtne joj kapi biju s obamrla bela čela. U prostoru grdna trema tišina je mrtva, nema, Samson čuje
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
sl., nije imalo razloga pozajmljivati fabulu sa strane; ona se nalazila na dohvatu ruke. Takve pripovetke nose sve karakteristike određene, naše sredine, i istoriski jasnog nam stanja.
pribode zmiju u čelo uz duvar, pa onda ovako progovori: „Da bog dâ da se ovaj moj nožić ne da nikom izvaditi bez moje ruke“, pa onda pohita da se natrag vrati.
“ — pa i tu sobu otvori. Kad uđe unutra, ima šta i viđeti! U sobi jedan čoek do koljena u gvožđe zakovat i ruke do lakata zakovate obje, na četiri strane imadu četiri direka, a tako od svakoga direka ima po jedan sindžir od gvožđa,
Kad carević dođe u avliju i onda ga srete đevojka a on pogleda i poznade svoju sestru najstariju: ruke šire, u lica se ljube, a sestra njemu govori: — Hajde, brate, sa mnom na čardak.
Kad car čuje, on poviče: — Dajte ga. Kad šuraka sestra dovede pred cara, car skoči, ruke šire, u lica se ljube: — Dobro došao, šurače! — Bolje tebe našao, zete. — Gdje si? — Evo me.
da pođe, a kad car vidi da ga ne može da zaustavi i s puta da ga odvrati, onda mu izvadi jedno pero pa mu ga dâ u ruke, i ovako mu reče: — Dobro slušaj šta ti kažem, i evo ti ovo moje perce, pa kad ti bude velika nužda i BašČelika
Carević uđe s konjem u avliju, kad tamo a sestra srednja srete ga u avliji, ruke šire, pa se u lica ljube; vodi brata na kulu.
Onda mu ona za brata kaže. On brzo naredi da ga dovedu, a kad ga car vidi, skoči na noge, ruke šire pa se u lica ljube. — Dobro došao, šurače! — veli sokolovski car. — Bolje tebe našao, zete!
Carević svrati konja pa upravo u avliju, kad tamo al' evo ti njegove sestre najmlađe, ruke šire, pa se u lica ljube, vodi brata na kulu a konja u arove.
Onda on otide kući, pa se preruši: obuče pastirske haljine i uzme pastirski štap u ruke, te se načini pastir, pa pođe u svet.
i odmah rastrgnu, ali iz zeca poleti golub, a carev sin pusti sokola te soko uhvati goluba i donese carevome sinu u ruke. Carev sin uzme goluba te ga raspori, a to u golubu vrabac, a on drž' vrapca.
Onda carev sin pristupi polako, te je obljubi, pa joj skine prsten s desne ruke, i s leve noge čarapu, i na kolenu ostavi joj belegu. Pa onda otide u galiju, te je brže bolje krenu, pa beži!
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
MAKSIM: A kakav ti je taj novi lek? KUM: Kako uđeš u sobu, a ti samo ovako (preti prstom); pa onda (metne ruke na rtenjaču i oda io sobi), ali ćuti! NIKOLA: E, kume, pa to će ona većma planuti. KUM: To se zna!
(Odlazi.) NIKOLA: Eto vidiš; može li biti bolje naravi? Ali zaludu, kad joj ne ide ništa od ruke. MAKSIM: Opet sluša barem, i daje se ispravljati.
MAKSIM: I jošt da se ne smem nikome ni potužiti? SVETOZAR: Vi ćete se vladati po smislu datog od vaše ruke svedočanstva. MAKSIM: Evo vam vaši novci, meni ne trebaju.
MANOJLO: Sačuvaj, bože! PUTNIK: Sad vas i oni znaju i oće da čitaju vaše djelo, koji inače ne bi može biti ni u ruke uzeli. MANOJLO: Oću li dati, gospodine doktore? DOKTOR: Rasprostranjuj mi pametnice mojim knjigama.
LjUBA: Zašto ne pripovedaš što majki, kako se živi u Parizu. Dela, vere ti (uzme mu novine iz ruke i metne na astal), pripovedaj što. VELIMIR: Šta ću da joj pripovedam? LjUBA: Dela, dela!
(Pijada skine, pa ga metne na krevet.) STANIJA (Pijadi): A što si ti, kjerko, zamočila ruke u kreč. PIJADA: U kakav krec? STANIJA: Ete ti ruke sve bojadisane. PIJADA: To su rukavice.
) STANIJA (Pijadi): A što si ti, kjerko, zamočila ruke u kreč. PIJADA: U kakav krec? STANIJA: Ete ti ruke sve bojadisane. PIJADA: To su rukavice. STANIJA: Pa što će ti to na ruku? PIJADA: Drugojace ne moze da se ide.
PIJADA: Drugojace ne moze da se ide. STANIJA: E, vidis, drugojace ne može, nego da bojadišeš ruke. LjUBA: Ćuti, majka, boga ti; što diraš devojku, kad ti nije ništa kriva.
PIJADA: Pa zasto ne idemo bosi? STANIJA: To je drugo, zima je, i čovek može da se i ubode. A ruke nam dao da radimo. PIJADA: E, sluskinje neka rade. STANIJA: A vi da ne radite? PIJADA: Za gospodže sramota je da rade.
PIJADA (smeši se): Muz neka se stara. STANIJA: Kad je lud, neka se stara, a vi da prekrstite ruke. PIJADA: E, imamo i mi dosta posla: da slingujemo, da stikujemo, da heklujemo. STANIJA: Tako, tako, samo lakrdije.
Ne u magarca, nego u zmaja i u aždaju pretvoriće te, samo ako oće. Moli se bogu, da ne padneš u njegove ruke, jer možeš od mene zaključiti, šta skot strada. SELjAK: Jest, bogme: znaš, kad sam ti slomio rebro?
Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA
Nisi čula ko sam ja? POZORJE 7. PERSIDA, PREĐAŠNE PERSIDA: Evo limunade, milostiva gospođa. SULTANA (trgne joj iz ruke): Da se ne usudiš za mnom doći, jer ću ti svu kosu počupati! (Peli.) Ajde sa mnom. (Otide.) PERSIDA: O, aspido!
Milostiva gospođa,... ja sam srećna devojka, molim, dajte mi ruku da je poljubim. PELA (sakriva ruke ispod vala): Fala, Perso, fala, ja znam da si ti dobra. PERSIDA: Ali ja molim, milostiva gospođa!
PERSIDA: Ali ja molim, milostiva gospođa! PELA (svejednako sakriva ruke): S otim me, vidiš, jako srdiš. PERSIDA: Milostiva gospođa, ova vaša dobrota, vaše milostive reči mene srećnom čine.
) Aha! Čekaj malo. (Uzme, pa i navlači.) Malo tesne, ali zato ništa, sad neće niko viditi kakve su mi ruke. Fala bogu, postado i ja velikom gospođom. Da me nešto vidi Sreta, kad stanem piti kafu, kako bi vrtio glavom!...
Sam je pakao morao moga nesrećnog muža naučiti da me tebi u ruke preda. Ali će ga skupo ova šala stati. Mučiću ga kao zmija, dok mu život ne isisam.
) Tako, vidiš kako Sreta ume da ženama vadi gospodstvo ispod kože. Bogme lepo radi. SULTANA: Sad i ruke da kaljam. SRETA: Neka, drugi put ću ti kupiti rukavice. Ded malo rakije. SULTANA: Ja ne pijem rakije! SRETA: Otkad?
Taki moli za oproštenje! SULTANA: Ah, ovo je veliko iskušenije. (Klekne.) SRETA: Digni ruke. Tako, sad govori: slatki Sreto. SULTANA: Ah! SRETA: Nećeš? SULTANA: Slatki Sreto.
(Trči mu rukom u oči.) STEVAN: Čekaj malko da te ja naučim, kad ne ume majstor Sreta. (Stisne joj ruke ujedno pak je tuče.) Je l’ to lepo, seka Pelo? SULTANA: Jao! STEVAN: Oćeš ti primati ćud od one naše aspide, a?
TRIFIĆ (Peli): Molim te, izvesti me upravo. PELA (pokaže mu ruke): Evo, milostivi gospodine, po ovim se poznaje da sam ja Pela. SRETA: Da ti đavo nosi i takav posô i takav red. (Peli.
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
Ne smete da ga cokite u podne na Terazijama pred celim svetom, ne smete da se držite za ruke, neće da trči Knez Mihajlovom i da se grudva kada padne prvi sneg, a iz bioskopa morate da se vraćate solo: s jedne
Kao: „Ja odlazim! Ja se penjem u nebesko plavetnilo! Moji dlanovi puni zvezda ... Moje ruke pružaju se ka travama čekanja...“ Trave čekanja! Opa, bato! Glagolske imenice i ti sistemi!
a trikojčići im zategnuti oko dupenceta! Lepota jedna!“ Bilo kako bilo, uvale nas tako matorom u ruke, a on se ponaša kao da su mu dali da drži bocu butan-gasa, koja samo što ne eksplodira.
posle svega taj momak lepo zbrisao bez doviđence; ko bi oprao toliko brda prljavih tanjura u životu i načisto upropastio ruke, ko bi tako mirno gledao svog rođenog muža kako posle ručka hrče kao tenk u rikvercu, ko bi pristao da u svom rođenom
kroz varoš, jednom rečju, to mora da bude nešto što će me spasiti osećanja da sam modni vazal, kolonija, dama iz druge ruke, folirantkinja i sve što uz to fura! Ali, slatke moje Beograđanke, kako ćete samo skupo platiti to svoje zabavljanje!
Kezite im se pravo u lice dok budu tražili tajnu nove kopče na grudnjaku! Uživajte u tome kako im se tresu ruke, kako foliraju da im nije ni do čega, a u stvari ne umeju da otkopčaju.
Hoću da ćutim i slušam muziku koja mi dopada i da ništa ne čekam, već samo da postojim, tako nekako — da osećam ruke, noge, zube, nepca, kosu; jednom rečju, oću da baš sad živim, ako si razumeo šta oću da kažem? A ti, šta ti radiš?
U početku, naravno, oči mu nisam ni primećivala — samo ruke. Trebalo mi je najmanje deset godina da najzad podignem pogled iznad tezge (da se popnem tako visoko, oću da kažem),
je najmanje deset godina da najzad podignem pogled iznad tezge (da se popnem tako visoko, oću da kažem), ali te njegove ruke — imao je strašno hitre i brze prste u koje ste nekako skroz-naskroz mogli imati poverenja.
Tako nekakve ruke, ne znam kako da vam to objasnim! Dolazila bih do njegovog kioska, a on bi mi bez reči odvajao najnovije stripove i
Trošili smo uglavnom čaj. Ogovarali bližnje. Držali se za ruke. Grebali se o slušanje ploča. Zamišljali da je kamin samo naš i da živimo tako negde na kraju sveta, recimo u Košutnjaku,
Moja varoš vam je, znate, načisto poludela za tim fazonima. Grnčari su imali pune ruke posla da snabdeju sva izafektirana mesta seljačkom atmosferom.
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
Čokešina čohom vije i varniči večerima iznad vode Žeravije. TRONOŠA U kamenu krilo ptice, krnje Slovo, reljef ruke i vreteno bez preslice. Trošni zvuci iz Tronoše, u trepetu vrh azbuke, trzaju se, kupe, troše.
) - Kao zrela mahuna kada suho zapucka, tako znake krstove, romoreći stišano, čeljad kruni niza se. Vrte ruke četvore, uz trzaje Hristove, vrte kolač - skrše ga.
Lice sušice, pečal, prokaza - seja ognjica. (Odiše zrakom prah od dušice.) Prilaze ruke - sljezno, s titricom tjelesnoj muci, duševnoj skrbi. Guba se krade drumom, živicom. (Krune se kraste - padaju zubi.
II O sipka zvezdo s Tarinog gaja, potrusi prahom fresku gudure, monaške špilje, lavre Sinaja! Što ruke Božje tmu ne usture da puknu polja plamsanjem nara od Sentandreje do Hilandara!?
sveljubav ja sam, istih žudnji kuća, od jedne frule stvorim žubor frulstva a snaga moja činodejstvujuća; iz lake ruke izvire mi grana „U plodnom kraju staroga neznanja“ Kaloper-dušom odišu mi čuvstva.
U svetoj tuzi hlape žuč i ocat. Dok grabež-rulji zloba čorbu brlja, zločinac peva, lihvar ruke trlja, farisej ćuti - raduje se podlac. Pod sovom Sunca caruje teskoba, a istok žiži lampom s praznog groba.
neka dosluša, kada počine, svirku brašnenu, makar pazvuke mliva, radosne kao rad čunka, potkom što peva kad pokret ruke svede u tkanje zujanje klupka, pčelu sa ruže.
Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA
Ona će se obradovati kad pismo od svoje vospitanice primi, naipače iz moje ruke, koji sam u njiovoj kući kao u svojoj. JELICA: To mi je virklih vesma milo da sam se s vama upoznala.
Dakle i vaš suprug? Meni je odneo hiljadu forinti, a šta će vama odneti? Ah, jadne devojke, kako ne znamo kome se u ruke predajemo! Ko bi mogo pomisliti da ovakav čovek laže?
MARIJA: O, zoljo, kad se jošt smejati možeš! Teško, teško meni, ali teško i ovoj dobroj devojki, u kakve je ruke pala! MITA: A, ovo je mnogo! Gospodin baron, možete li to otrpiti? ALEKSA: Ot bezumnih mora se svašta terpiti.
JELICA: Gott! Gospodin baron! BATIĆ: Lep baron! MARKO (pljesne se po čelu): O, lude moje glave! U kakve sam ruke hoteo sebe i svoje dobro predati! MARIJA: Gospodična, sad ste dovoljno izvešteni.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Preskače Lisac prepreku mnogu i bježi — brže od svojih nogu. I Mačak juri, potjera siva, htio bi Lisca u ruke živa, i jedno-dvaput, u brzu lijetu, zgrabi ga skoro za samu petu.
Kroz granje viri od straha žut i pita: „Bako, nosiš li prut?“ Bakica ruke predano širi, unuka zove, toplo se smješka, a Mjesec, lukav, oprezno viri i pirgav nosić lagano češka.
„Ovo je poklon dostojan male!“ — pjevuši Mornar sijekući vale. Ujutro Rada otvori oči, šireći ruke do stola kroči, kad tamo alem i biser lijep i rajske ptice čaroban rep.
kokošiju sviju car, al sam sada sasvim star; htjede gazda da me kolje, ne dadoh se drage volje, izmakoh mu već iz ruke, pa pobjegoh u hajduke.“ „Nevolja nas ista združi, hajde s nama korak pruži.
“ Najzad, bogme, s mnogo muke — drž za noge drž za ruke! Kakav teret! Nije lak! Ubaciše dedu, vraga, a on samo zapomaga: „Došao je svetu smak!
Ali o čijoj? — O unukovoj! Odgaji deda unuče slavno, pa se ne stidi da plače javno.“ Nato će borac bez desne ruke, gledajuć setno svečani krug: „ Zajedno školske prođosmo dane, on mi je bio najbolji drug.
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
— Kad god idem u Madrid. Nije me zaboravio; ponekad me zadrži na večeri. Njegova žena i sestra sviraju u četiri ruke. Lepo je provesti veče usred toga domaćeg mira.
To je prvi put da je progovorila. Pokret njene tamne, oble ruke pređe preko neba upola rasvetljenog mesečinom što se nije pojavljivala.
Bili smo uspravni. Osećao sam skoro čvrste suze u očima, toliko sam se morao siliti da ne pružim ruke i zagrlim je uz grdno mnogo poljubaca i reči. Rekoh joj: — Mislite li da je opasno od vaših ako duže ostanete?
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
I anđeo mira, kroz duboku tamu, Spusti se pred oltar u pustome hramu. Pa prekrstiv ruke na blažene grudi, Rujnu zoru čeka, da nebom zarudi. IV LASTAVICE — Lastavice, tico mila Kuda pružaš laka krila?
Stradao je, trpeo je, Podnosio smrtne muke, I gledao, s krsta svoga, Izdajnike, Brankoviće, Gde, ko Juda, peru ruke.
Svršene su muke, Despod dade dušu u Božije ruke”. 7 Sa rudničkog visa, po sumornoj noći, Mrtvački se sprovod polagano slazi, Tupo zvoni doboš u nemoj samoći, Dva i
Pod nemirnim krilom razigrane bure I pena i talas u kovitlac jure... I sumorni brodar, prekrstivši ruke, Mirno sluša holuj i njegove zvuke. On ništa ne traži, ni za čim ne žudi, Ne vije se uzdah iz njegovih grudi.
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
Božanski će stas u vazduhu svanuti i ruke se spustiti na naša ramena da nas priznaju za nove sinove. I naša će se golotinja u reči odenuti ko breza s proleća
Gle, napasnici u mehuru sunca, krv ih kupa! Mi poljem širimo ruke nauznak legli, potoci teku niza strane ko duge sahrane.
A svi znaju da sam do vrline ja išao stazom oskudnom uz koščato rame naroda, da sam dižući ruke s oblaka brao trnje i klečao sred močvare u hladnoj groznici zvezda.
Uzdrhtim i raširim ruke kao da sam gonitelj ptica i stajem na leđa delfina; miruju pegava leđa pod mojim bosim nogama i mesec izlazi.
no gledajte: mi samo pratimo gospe u zlatnim odorama kad s večeri siđu međ zelene stubove i na blagoslov podignu ruke. U stvari snujemo zaveru.
Pustite draguljske odore da padnu o gospe, i perjem zastrite nagotu pre no što vas na čekinjave sapi ratničke ruke zauvek bace i u jatima odletite s balkona u vis! Pauni kriče, čujte, samo čarolija ptica nudi vam spas!
Konje smo pojahali, rala okrenuli u vis, šta ćete da orete — vikale su njive za nama i žene su dizale ruke. U nerad sam poveo vojnike da sred mirisa trave devičanske u ogledalu handžara otkriju bolne rubove tela.
Male su ruke junaka kao u devojke, pod stolom svi osećaju neravne ivice groba i čuju lepet pogrebnih ptica. Oči su knezu širom
Sada te u bašti vidim gde ležiš na uplašenom lišću i ruke gole dižeš, telo ti tone u vreli mrak. Ja sam bio taj kamen i razbojnik na kladencu i lađa na moru i onaj ko te
se kupa s nama, mi izlazimo iz vode na sprude da se ne češemo o njega koji je nekad bio strašan sada trom pruža nam ruke i pita glasom smernim da li će zemlja dobro da rodi.
za svoj podvig pešačenje, i čitavog života idu od jednog manastira do drugog, da nešto porade i pomognu, pa opet štap u ruke i krenu dalje, zatvarajući krug prebivališta u sledu ko zna koliko puta ponovljenom u trajanju svog dugog i posnog veka.
Mramornog mora meri visinu viteza i njegovog doba od poslova svetskih predstoji još izlet na Mitilenu radost iz ruke grčke i post gospojinski Nad Manasijom Čardaci kule gnezda na vlast su došli ljudi lepi novi će život da počne i biće
Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
Zato, brate, ti ne bi mogao da upravljaš imanjem što ne ispuštaš karte iz ruku, pa ti nisu slobodne ruke da možeš upravljati imanjem. TRIFUN: Ni jednu tvoju paru nisam prokockao, Agatone. AGATON: Nisi, nisi, to je istina.
A neka i ne bude to, neka ne dobiješ keca, neka i ne uzmeš karte u ruke, pa opet, brate, priznaćeš i sam, što ne biva, ne biva. TRIFUN: Ne znam zašto?
DANICA (očajno krši ruke): Gospode bože! Zavesa DRUGI ČIN Ista soba. POJAVA I SARKA, MIĆA SARKA (u muškom kućnom šlafroku, na nogama joj
GINA (preplašeno cikne, stavi odmah kutiju za leđa i nasloni se na zid na kutiju da bi mogla osloboditi ruke): Iju! Iju!... SARKA: Šta ti je, more? GINA (užasno uzbuđena): Ju, tako sam se prepala!
lica, nervozno šeta sa zabačenim rukama na leđima; Gina vezala glavu preko čela i ukće; Simka naslonila glavu na obe ruke; Vida okrenula svima leđa i sama sa sobom razgovara kao da nekom čita lekciju; Mića se uvalio u fotelju, rukama zagrlio
PROKA: Pa zar ne nađe makar jednu reč za koju bi mogao da se zakači? AGATON: Ne, nego veli: „Dižite ruke!” PROKA: Uh, pobogu, ljudi, baš nas pokojnik poseče, prosto nas poseče! TANASIJE: Mene i poseče i sahrani.
pravo da vam kažem, mislim se nešto: zašto bi toliko imanje otišlo tuđinu u ruke? Zar nije bolje da ostane u familiji?
AGATON: Bolje je, dabome, i bilo bi vrlo korisno kad bi to imanje nekako prešlo u tvoje ruke. MIĆA: A posle, pravo da vam kažem, ja moram da se oženim, jer od čega ću inače da živim? AGATON: Pravo kažeš!
AGATON: Pa da, zato baš i kažem: ne treba govoriti o tome! ADVOKAT (diže očajno ruke i odlazi). POJAVA VIII AGATON, SIMKA AGATON: Vide li ti, Simka, kako ja udesih stvar?
Najzad rezignirano diže ruke): E, sad sam udesio stvar!... Zavesa
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Onda se obrati majci. — Dosta, budi pametna. Šta buniš dete... Tako mora biti — pa joj odmače ruke od moga vrata i ledenim glasom obrati se meni: — Sine, otadžbina te zove... Budi veran zakletvi...
Popisana kola zakrčila ulice. Na uglovima se okupili đaci i veselo razgovaraju, a trgovci zadovoljno trljaju ruke. Na stanici žagor. Dugačka kompozicija, puna municije, kreće... Na rampi utovaruju kola i konje.
On me gotovo ubaci, te mu dodadoh ruku i izvukoh i njega. — Tako — govorio je trljajući ruke — sve ide na snagu... Pazi da ne uđeš — dobaci jednome, koji samo pomoli glavu.
A uveče, kada završe poslove, legao bi Petar na slamu, podmetao ruke ispod glave i ćutao. Voleo je samoću. Ostali vojnici sakupljali su se u male grupe i pričali doživljaje iz svoga sela.
Pred njim je škiljio fenjer. Onako visok, raskrečio Aleksandar noge, zabacio ruke na leđa, kapu nabio na desno oko i ljutito hvata zubima brk. — Sad i nikad više! — progovori strašnim glasom.
I nehotice se nameće misao da ćemo tako možda i mi. U obližnjem jarku ugledasmo još tri leša. U jednoga raširene ruke, drugi zabio glavu u zemlju, a trećem glava prepolovljena. Teško je posmatrati. Prizor je upečatljiv i mučan.
Ovakve susrete doživljavao je Tasa često, zato ustuknu jedan korak i zabaci glavu unazad, da bi povećao odstojanje od ruke potporučnika Aleksandra. — Stani! — grmnu potporučnik.
Mesto me nije držalo. Od uzbuđenja drhtale mi ruke. Ali komandir i Aleksandar nisu, srećom, ni obraćali pažnju na mene. Najednom pretrnuh... Pucanj... drugi, više njih.
Zaklali ga. Glava mu zabačena unazad i širok otvor zjapi iz grkljana. Detinje ruke bile su krvave i zgrčene. Vojnici zastaju užasnuti... Potom ljutito mašu glavom i osvetnički stežu pesnice.
Jedan poslužilac prvoga topa beše zaostao i brisao ruke o travu. Na moje pitanje šta radi, reče da su sklonili jednog našeg mrtvog vojnika, i pokaza mi rukom iza vrzine.
Iz kukuruza iznose mrtvoga vojnika. Ruke leša još su mlitave, glava zabačena unazad, a oko usana sveže masnice krvi. — Kuda ga nosite? — zapita neko.
Sa izmučenog lica su kapale suze i ranjenik je sklapao ruke, moleći za milost. Iako je do malopre pucao, ljudi su ga sažaljivo posmatrali i podvezivali nogu da zadrže krv.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Telo mu beše nesrazmerno razvijeno : ruke dugačke, dopirahu do kolena, noge kratke sa navrnutim stopalama unutra; ceo mu stas beše neprirodno nakrivljen u stranu.
« I misli njegove odoše daleko, veoma daleko... On poče da se smeši, oči mu se zasvet liše radosnim sjajem, ruke se rasklapahu i sklapahu, kao da privlače koga, gornja usna se, zajedno s brkom, nervozno trzaše.
bez cele mape. — Mi ćemo zamisliti da smo među divljacima, pa ćemo se domišljati od svake ruke, reče ona i zacenu se od smeha.
kao da mu otkidaju parčeta živa tela, pa kroz plač prošuška: — Ovo mi je unuče jedina potpora; to su mi i oči i ruke, pa da mi njega uzmete. — Dete nek ostane, a ti čiča idi kući, reče kmet i mahnu rukom na Stojana.
Ona pomilova po glavi neke slobodnije đačiće; jedan se izmače ispod nene ruke i stade se plašljivo pribijati uz mater. Ona se namršti i grubo progovori: — Što bežiš? Neću te pojesti.
da... naročito je meni za zemljopis... — Hoćete šljiva? reče ona posle dugog ćutanja i gledanja, pa mu pruži iz ruke nekoliko komada. — A, hvala! ... reče on, pa uze šljive, i ako je i sam dosta nabrao i nosio ih u džepu.
Ali zar da se ne koristi ovom prilikom i ne uzme pravo iz njene ruke zrele plodove ? O, kakvu toplotu oseti u njenoj ruci, kako su meki, kako li nežni oni jedri punački dlanovi!...
I to on oseti samo za jedan mig, dok uze šljive sa njene ruke. Nu Gojko nađe da treba i njemu što reći, da je nezgodno ovo dugo ćutanje, pa se obrte saputnici: — Vidite tamo daleko.
— Čekni de ti Peru pisara, ček!... On će tebe ’nako znaš... kâ pogaču od belije, sve oko ruke... Ljubica pobeže u kuću, zaključa se u svojoj sobi, pade na svoju devojačku postelju i gorko zajeca ...
Kad Stojan ode pred Gojka, ovaj već pisaše nešto ljutito. Ruke mu drhtahu, a pero ga nikako ne slušaše, no izvijaše puno nepotrebnih crta.
oborila glavu, pa ne zna kako da udesi lice: htela bi da izgleda prijatna, a oseća da joj to u ovom trenutku ne ide od ruke.
Gojko primi hartiju, razvi je i stade čitati. Odjednom preblede sav, ruke mu se zatresoše, podiže oči i pogleda Ljubicu pravo, otvoreno, oči u oči.
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
s’ mogu nać’: U nju ti je b’jelo lice, ka’ cv’jet proćetan; U nju su ti crne oči sokolova čina; U nju su ti b’jele ruke grada vrijedne.
Govorila zagorka djevojci: “Hoćeš da ti hitrac trave dadem, Da ti budu pohitrije ruke?“ Al’ govori lijepa djevojka: “Hvala, vilo, na hitracu travi, Neg’ mi podaj onakove trave Kojano će mene omiliti
Na glavi mu kalpak i čelenka, Na čelenki devet perjanica, Okićene dragijem kamenjem. U ruke mu zlaćena marama, Nit’ je tkana, nit’ je ispletena, Već od suvog salivena Dočuo ih junak Asan-aga, Pa je njima
Čuješ devojko, čuješ lepoto! Tvoje su ruke pamuk mekani, A ja sam junak morski trgovac, Što prekupljuje pamuk mekani. 158.
on neće s mora smokve da jede; Ja mu šaljem šećer-šerbe da pije, A on neće šećer-šerbe da pije — Već on oće s jedne ruke na drugu. 163. Rano rani Jagoda na vodu, Za Jagodom Radonja na konju, Za Rodonjom Jagodina majka.
“ “Ne mogu ti kraju doći, Jer mi barka vesla nema.“ Ma mu veli đevojčica: “Ja ću tebe vesla dati, B’jele ruke đevojčine. Neg’ mi kraju, m oj mrnaru!“ “Ne mogu ti kraju doći, Jer mi barka jedra nema.
191. Što ću junak, ustreli me strela, Dušo Jeco, iz tvog belog lica? Oči tvoje to su strele moje, Tvoje ruke to su moje muke.
Sede Bogdan s sejom večerati, Zaboravi zatvoriti vrata, Al’ na vrata Išerlija Jova, Zasukao ruke do lakata: On pogubi Ljuticu Bogdana, Pak uzimlje seju Bogdanovu.
“ A kada joj odrešiše ruke, Ona skoči u to more sinje: “Volim biti morskim ribam’ rana Nego ljuba mog brata krvniku!“ 222.
Prva je popila tanan vaćov s glave, Druga je popila zlatan prsten s ruke, Treća je popila svoga gospodara. Prva je popila, pak je govorila: “Imam seju mladu i prelju i tkalju, Otkaće mi
Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ
JELISAVETA: To nije oružje, to je rekvizita! MILUN: Reko sam odloži! Pazi, repetiram! I ruke uvis! Uvis, kad govorim! VASILIJE: Mi smo putujuće pozorište Šòpalović! Milun: Ja sam kazo da se odloži oružje!
JELISAVETA: Baci, ova budala misli ozbiljno! MILUN: Svi tamo ukraj! Uza zid! Ko ti je kazo da spuštiš ruke? Ukraj, čuješ ti, i niko da mi nije ni pisnuo! Imate li ausvajs, ili nemate?
JELISAVETA: Date mu lobanju, on postane Hamlet! Date mu u ruke klistir, on je gospodin Fleran! Pružite mu kesu talira, on se pretvori u Kir Janju! Pa se vi snađite!
Nosi opanke. Maše volujskom žilom. Prilazi, bez reči, pumpi za vodu, naslanja na nju volujsku žilu, pumpa, pije vodu iz ruke, umiva se, briše lice šajkačom. Odahne.) DROBAC: Vješo sam one leševe na Žitnoj pijaci. Pokraj kantardžinice.
Imaš dvanes srebrnih viljušaka, dvanes noževa, dvanes velikih, i dvanes malih, kašika! (Gina briše sapunjave ruke o kecelju, uzima od Simke poslužavnik, i unosi ga u kuću) To nam je bio poklon za mladence, od oficirskog kora!
GINA: Ne stidi se ni da se goliti! SIMKA: Da ti kažem, ne bi mi verovala! GINA: A ja od ujtru ne vadim ruke iz korita! SIMKA: Ona karminiše i bradavice na grudima!
Đe mi je žila? Zove me Majcen na dužnost, kad niđe žile! Ja sam bez one volujske žile ko bez ruke! Traži tamo, traži vamo, dok ti se ne setik da će biti ovden. Bez ove žile niđe ti nisam pristo!
SIMKA: Sekula nije ništa skrivio! GINA: Zar ćeš o nevino dete krvaviti ruke? BLAGOJE: Ništa on ne zna! Ništa, niočemu! DROBAC: Ni jedan od njih ništa ne zna. U početku.
DROBAC: Kamo lepe sreće da lažem! SOFIJA: Samo pokušavaš da me uplašiš! DROBAC: Ako ja lažem, pogledaj, ne lažu ruke! Voda neće, gas neće, rakija neće! SOFIJA: Je li moguće? DROBAC: Pogledaj kakav trag ostavljam...
SOFIJA: O čemu vi to govorite? TOMANIJA: Zar ti je Bog zato dao toliku lepotu? DARA: Zar tebi njegove krvave ruke ne smetaju? GINA (Blagoju): Izgužvale su Dropčeve ručerde tvoju svilu!
Prepreči joj put. Ona ga ne prepoznaje. Pokušava da pobegne od njega.) FILIP: Stani, jadnice! Ne boj se moje ruke! SOFIJA: O bože! Molim te, ne ubijaj me! FILIP: Druge ću ja da pobijem, koji su mi mrskiji nego ti!
VASILIJE: Kad se Filip pojavio pred tobom, da li ti je slučajno rekao: „Stani, ne boj se moje ruke”? SOFIJA: Otkud znaš?
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Da nas zagrle koji nas more, i njina zemlja sva izgore, i kleknu pred nas u prašinu. da nam svi ruke ljube, i kliču i krune meću, i opet zatrube trube, cveće i čast i sreću.
Sviram smrt, al mi gudalo rasipa nehotične zvuke. A zidovi mrtve i oblake što plove blago mi miluju ruke. Jednako ćarlija kao dalek vrt tragom mojim senka moja, puna žita i neba vedra, vrela kao jedra nedra tvoja.
PUTNIK Idem slobodno, niko mi nije odneo da ljubim tužnu moć. Raširim ruke, ali ne u zore nego u more i noć. Osmehom ulazim, stigo ma kud, u tužne i bolne jave.
Ja te želim. Ruke mi drhte, ko suve grane, sa kojih nebo jabuke pobra. Ja ih pružam klecajući ulicama malim, tebi, prošla u svili ili
Tvoja ode prva. Moja je obilazila ostrva. Sedeo sam poguran i crn, pust, kao Mesečeva senka. NOVE SENKE Moje su ruke nove senke, pobledele su mirne, ko umorna svirala posle terevenke kad ih mesečina dirne.
U njih sam krio obraze moje tople od tvojih grudi, Nežnije no ruke tvoje biljke sam pozno po stisku. Strasnije nego na tvoje grudi pao sam na njih, u bludnom, bezumnom vrisku.
SMIRAJ Setim se, kako su, u ljubavi, dragi, prvi dani. Kad su ruke tople, kad se oči slede, preletajući one kutove blede, oko usana...
Ta grlili smo gore od vas i nosili na oltare. Pa kad Isus ne spase nas, vaše će ruke stare. Ta vi ste svakom narodu doneli ponos, i spas, i radost.
Okitiće mramorom sale i spustiti zavese žute, da lešine zidove ne provale i da ćute! Obesiće odore šarene i noge i ruke vojnika, a ruševine i obeščašćene žene, gledaće samo sa slika. Ah, sve je to leprš šarenih tica, pobede gorka slast.
srela na moru i zbrisala mi sa čela žig majke bludnice i roba oca, skinula mi sa vrata zmije, žudne, žalosne, ženske ruke, slava, Slobodo! Tebi, što si me srela ovenčanog trnjem sumnja, zakona, suza i vera i zdrla mi sa čela taj venac.
Nego osmeh lak, što cveta u mrak, ni usnicama sa dve‑tri kapi krvi. Ruke nam ne drhte, od stara prstenja, nego od žudi, straha i sažaljenja!
Lutam, još, vitak, sa osmehom mutnim, prekrstim ruke, nad oblacima belim, ali, polako, sad već jasno slutim da umirem i ja, sa duhom potamnelim, teškim, i neveselim.
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
Stranac se prvo obazre pa onda sede za jedan sto, lagano spusti na nj obe ruke u kojima držaše struk ogromnog krina. On s bolnim osmehom gledaše u ljude, a oni zadivljeno u njega.
jauknu kad vide da je, najzad, sav obrastao u perje, da su mu iz prstiju izrasla velika brčna pera i da su mu se ruke pretvorile u krila a usne izdužile u kljun.
Zašto nisam i ja tamo?... (Stresa se od zime.) Zima... ruke mi se mrznu, noge kao led... sneg mi ulazi u cipele... poderane su... (Spazi na zemlji nekakvu hartiju pa je digne.
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
— upitam, a sav treperim od nestrpljenja šta će odgovoriti. Onaj sleže ramenima i raširi ruke u znak čuđenja, pogleda me i procedi kroz zube: — Jest, to je zaista neka zemlja. — Kako se zove? — upitam.
— Odakle si, pobogu, čoveče?!... — izgovori pošto se pribra od čuda, i raširi ruke, a uze me sa sviju strana posmatrati. Onaj što je došao prošaputa nešto s njim, valjda mu referisao šta se sve dogodilo.
Taman on ode, a ja sedoh i zaronih glavu među ruke. Nikako ne mogu da verujem da je sve ovo istina što sam dosad video u ovoj zemlji, dok opet neko zakuca na vrata.
Ministar dostojanstveno, sa svečanom ozbiljnošću na licu, uze u ruke rukopis, iskašlja se, i pročita naslov: „Još dve-tri reči povodom pitanja: dokle se na jug u starom veku prostirala
onda treba upotrebiti oružanu vojsku da se takvi izdajnici ove napaćene otadžbine kazne i da se vlast preda u ruke kome našem čoveku... Gospodin ministar se zakašlja, te ja ugrabim reč.
Zatim se počeše odvajati u grupice; svaka šuška nešto za se, pa i grupice prskoše i uzeše se za ruke sve dva i dva, te jedan drugom govori i dokazuje, vuče jedan drugog za rukave i meće ruku na usta.
— Juče sam ja video ovoga istog čoveka sa jednim dečkom. Uhvatili se za ruke i idu ulicom. Sinoć onaj dečko otišao nekud kroza selo, a ovaj sam ostao.
Sad više behu nakaze nego ludi. Idu na štakama, obesili ruke o marame što su vezane oko vrata. Na glavi sila od prevoja, obloga, tiftika.
Povijena malo u leđima, grudi joj uske, slabačke, upale; ruke metne pod pojas, pa tumara svuda po kući i dvorištu motreći na svaku sitnicu, a u svemu vidi neko zlo.
Neće da paze, no će tako negde da istrešte oči u jaruzi.” Uzme dete drvo u ruke, a ona bi, grešnica, na to progunđala: „Padne s drvetom, pa, kako je drvo šiljato, istera oči.
Huuuu! Stric se, siromah, baš se sećam kao da je juče bilo, prekrsti levom rukom, pa iziđe ljutito, a strina metnula ruke pod pojas, gleda za njim očajno, pogledom punim slutnje, pa tek zašišta na svoj način: — Zakolju k'o jagnje!... Huuuu!
— A šta ti misliš? — upitam. On me pogleda tupo, bezizrazno, sleže ramenima i raširi ruke, kao da bi rekao: „Šta me se tiče!
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Radi seljak i pominje Boga, a usne se samo razvlače od vesela srca. Hitaju ruke, a misao se nosi na ambar, pun pšenice, na kace pune šljiva, na bure u podrumu, puno belke i crvenjače, na presek pun
Kamara se razvršuje; veliko, teško snoplje pada na gumno, odakle ga dižu snažne ruke i nose na red oko stožera. Šire se krugovi snoplja sve više i više i najzad metut je poslednji snop na gumno...
Na zemlji čisto, jedro žito i pleva. Radi lopata i metla, a oko stožera raste gomila, ruke se sve brže kreću i eno, oko stožera se raširio veliki kup...
Sunce zašlo za breg, a hladan vetrić pirka i razgoni vreo vazduh. Osećaš kako se slatko i prijatno diše, same se ruke kreću na posao...
pada na kosu dasku, a sa nje, kao voda niz gladak kamen, sleće i skače na čisto gumno, gde je dočekuju hitre radničke ruke... Šum žita i pleve, smej i govor radnika, a vetrenjača trešti i lupa: tika-taka, tikataka, tika-taka.
A tamo se rasturile desetine devojaka i momaka, šiparica i dečaka u dugačak, prav lanac. Sve se posaginjalo, hitre ruke trepte no i usta ne zaludniče.
— Ene de Cveje!... Ih, kuku mene, kakva sam ja, ka' kondžolos, vajka se strina Sara, brišući ruke i nameštajući ubradaču. — Ala čudne moje babe, 'oće da je kicoš i uz lonce...
na gomilu kao grad; cepa se i puca komišina na zrelu korenu, šuškolji korenje otisnuto sa rpe, sevaju jedre radeničke ruke, vije se srpska, devojačka pesma, prolama se vrisak momčadije i smeh veselih komišilaca, a rad kipi sve brže i brže,
A punačke grudi, pod tankim jelecima i ćenarlikošuljicama, počeše se sve brže i brže kretati, a srce sve jače kucati. Ruke su bile najnemirnije. One su grčevito stezale i nemilosrdno gnječile i čupale šašu oko korenja...
uzvrpolji, slušajući šalu momačku, pa podvikne radnicima da ne zaludniče, no kad vidi da je niko ne sluša i ona ućuti; ruke sa kukuruzom padnu joj na krilo, a ona se primakne, pa sluša i gleda, kako se sve društvo zbilo u krug, sve jedno uz
STRAŠNA NOĆ Zvali su ga »vizantincem«, i čudo što mu je taj nadimak dolikovao. Vazda previjen, trlja ruke, obara oči, klanja se i klanja...
« — pitaše se on, »da se baš tih imena ne sećam?« — Istina, cele mu godine istorija »ne iđaše od ruke«, i ako su najslabiji mu drugovi iz nje imali trojke i četvorke, ali ipak je on, u koliko se seća, redovno pratio i
Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK
Nego se sav predaš i promeniš, postaneš drugi čovek. Digneš ruke i od dućana i od kuće. JEVREM: E, nije nego... Bolje idi ti pa mi skuvaj kafu.
) Danice, deder još jednu kafu. JOVICA (sedajući): Imam, znaš, neke napoleone, pa rekoh da ih ne dajem iz ruke dok tebe ne pitam za kurs. JEVREM: More, drugom ti taj kurs, nemoj meni!
nisi mogao u čaršiji da se pripitaš, nego potegao ovamo da me nađeš, kao da ja svaki dan samo napoleone prevrćem preko ruke. Nego, ako si došao za neki posao, a ti govori! JOVICA: Pa... pa i za posao. Ti imaš, znaš, neke jareće kože.
PAVKA (zgrane se): Šta je tebi, pobogu, čoveče! Ja vidim već da si ti digô ruke, nego ću ja da kidam — pa kako bog da! JEVREM: Pa dobro, kidaj, a ja... ja ću već promisliti o tome.
PAVKA: Bolje bi bilo kad bi i tvoj otac gledao tako svoje poslove. Istina, zete, kad bi mu ti progovorio; diže čovek ruke od dućana pa neće više ni da naviri. IVKOVIĆ: Nezgodno mi je da mu ja govorim.
JEVREM (još se snebiva): Znaš, mislio sam... SEKULIĆ (trpa mu pero u ruke): Ama, nemaš ti tu šta da misliš. Neka misle oni u Beogradu, kojima ti trebaš. Platiće oni to, ako ti ne platiš.
PAVKA: Ako ti izmisle, neka ti nešto drugo izmisle. Ja to neću da čujem! Gledaj ti njega! Malo što je digô ruke od dućana i od kuće, nego sad hoće i od žene da digne ruke! JEVREM: Ama, nije, brate, ja to samo onako, na primer.
Ja to neću da čujem! Gledaj ti njega! Malo što je digô ruke od dućana i od kuće, nego sad hoće i od žene da digne ruke! JEVREM: Ama, nije, brate, ja to samo onako, na primer. PAVKA: Neću ni na primer.
IVKOVIĆ (u svojoj sobi, držeći jednu zgužvanu crvenu plakatu): Ako hoćeš da znaš šta je kleveta, a ti turi ruke u svoje džepove, tamo ćeš naći ove plakate. JEVREM: A ovaj telegram u novinama? IVKOVIĆ: To je sušta istina.
(On u jednoj ruci drži govor, a u drugoj račun. Zbunio se, čas počne da čita račun čas govor, pa ih menja iz ruke u ruku. Najzad se naljuti, zgužva račun i baci ga, pa počne čitati govor.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
Bio je podoban suncu koje sija svemu svetu pa i ne razbira greje li ko ili ne greje ruke na njegovim zracima; ono samo rasipa zrake, greje i svetli svakome i na sve strane.
Ustade i metnu ruke na leđa pa se okrete famulusu i stade ga meriti, a uvrće jednako bradu. — More, ti si pismen?! — Ama nijesam,
Samo je nabio svoj kalabreski šešir na oči i dunuo na nos, a ruke metnuo na leđa, pa ga zapitao: »Kako, kako ono reče gazda-Đorđe, ne čuh dobro?!
Morala je, dakle, da bega, jer se i sam rođeni otac poveo za maćijom. U svetu dopadne bezdušnim ljudima u ruke koji se koriste njenom mladošću, naivnošću i lepotom, a sve na njenu grdnu štetu.
— Ako je nazeb, gospodine, da te istrljam malo; vešte sam ruke, — reče Maksim. — More, batali trljanje — veli Sreten zlovoljno — natrljano mi je dosta.
pa sede i podavi noge poda se, pa primače svoju pakfonsku, užasno olupanu tabakeru i stade zevati, i liznu palac desne ruke, očupa list papira i stade savijati cigaru, zevajući jednako.
je bila u sobi, pa ne smem reći da mu se zasijalo lice od zadovoljstva; ali kad kažem da je od zadovoljstva trljao ruke, sedeći onako u krevetu, držim da će mi svak verovati.
Trljao je zadovoljno ruke, a zatim se maši rukom za tabakeru i načini sebi cigaru, zapali je i onako u pomrčini puštaše dimove i zadovoljno
Nikola mu pa zbori on: »Ja će pomognem, će pomognem, reče, to mi je dužnos; ama, reče, i ti da mrdneš, reče, malko s ruke!« He, ete toj i sag za ovaj stvar.
« He, ete toj i sag za ovaj stvar. Da mrda, gospodine, ama ne malko nego mnogo; da mrda, i s ruke i s noge da mrda čovek za jednu takvu fajdu! A koj će čovek toj da bidne? — A šta da ti tu umotavam i krijem u kučine!
A Sretenu čisto raste perje i zadovoljno trlja ruke i skače u trupac kad mu rekoše kako se čiča Milisav žali i ljuti na nj.
I Sreta se stade opet šetati po mehani i trljati zadovoljno ruke. Dugim koracima, kako ga je bog dao krakata, premeravaše mehanu uzduž i popreko, a gosti ga samo gledaju sa znakom
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Ne može mama više mirno da posluje po kući. Ostavila je pokvašen veš, mlaz po podu krivuda; Mršti se i krši ruke, uzdišući, I pogleda kroz prozor, neznano kuda... Nema hleba, nema Cice, Pa kako da čovek ne izgubi živce!
Izgubio se u čarnim gorama? Ili je već tu, kraj postelje vrele (Ne baš u crkvi, nego u priprati)? Noge ga žude i ruke ga žele Al glava neće da ga prihvati! Sazreli su neophodni uslovi!
propinje, Gde jedni žude hleb, drugi začine, U tom leglu bede i sirotinje, Na vašaru trke i otimačine Od ljudske ruke stradaju i životinje. Ej, čoveče, u grabežu ne znaš granicu: Sve prigrćeš, šakom, kapom i mačem.
Tek jedan glup Pogrešan korak, I život postade Prazan, gorak. A mogao je Od ruke do ruke Stići do Doboja Il do Banjaluke. U srećna, lepa Vremena ona Mogla se kupiti Jedna bombona.
Tek jedan glup Pogrešan korak, I život postade Prazan, gorak. A mogao je Od ruke do ruke Stići do Doboja Il do Banjaluke. U srećna, lepa Vremena ona Mogla se kupiti Jedna bombona.
Smaže ga odjednom, bez po muke, O lišće otre zlatne ruke. (A onaj Jakov se, i dalje, brčka u kadi I pravi mehuriće na dugoj bradi.
KAKO DOLAZI MRAK Mrak jednim zamahom ruke zaogrne Jezera, planine, kolibe pored Nila. Odjednom, sve pore vazduha pocrne Kao upijač, koji za tren oka Popije
SUMRAK Poslednji zrak, istanjen, Dotiče lakat okuke; Rečica, naišav na kamen, U prazno širi ruke. Sve je produžen odjek, Il teški, napeti spokoj; Grmuša provodi vek U brizi nekoj dubokoj.
Reči njene, u mraku, šapuće mokro lišće. Kiša je mastilo kojim pesmu o sebi piše. Vazda su joj ruke pune Jer uvek nešto pupi i uvek nešto trune; To je tako, i tako mora biti.
” O, kad bi imao čime i mogo Sve tri da ih sa zemljom sravni! U ušima mu huči talas krvi: Da su mu ruke debljine hrasta, Pa da ih jednim udarcem smrvi!
” I odlazi veseli sinak luke, Oluji brat, galebu drug! ...Da, na prstima dedine leve ruke Nokti su podsečeni čisto, u krug, A na desnoj izbile kandže i kuke: Po dva santimetra nokat je svaki dug!
Rakić, Milan - PESME
pada tama, I jato se noćnih ptica na plen sprema, Sam u pustoj crkvi, gde kruže vampiri, Očajan i strašan, Hristos ruke širi, Večno čekajući pastvu, koje nema... MINARE Strči minare iznad crnih kuća, Tanko i belo.
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
Nâda nema pravo ni u koga do u Boga i u svoje ruke; nadanje se naše zakopalo na Kosovo u jednu grobnicu. U Dobru je lako dobro biti, na muci se poznaju junaci!
Zlo se trpi od straha gorega. Ko se topi hvata se za pjenu; nad glavom se nadodaju ruke! KNEZ RADE (brat vladičin) Što se mrči kada kovat nećeš? Što zbor kupiš kad zborit ne smiješ?
Kako bi im zapâ, da te mogu, glavu bi ti onaj čas posjekli al' ti živu ruke savezali, da te muče, da srce naslade. Vrana vrani oči ne izvadi; brat je Turčin svud jedan drugome.
B'jele vlase niz pleći prosuo, b'jela brada vije do pojasa; ruke stare, u njih mač i koplje, krvave mu ruke i oružje; koracima broji tursko trupje, skače starac kako hitro momče.
B'jele vlase niz pleći prosuo, b'jela brada vije do pojasa; ruke stare, u njih mač i koplje, krvave mu ruke i oružje; koracima broji tursko trupje, skače starac kako hitro momče.
me što vam danas kažem: poznao sam na one tavnice da su božju grdno prestupili, i da će im carstvo poginuti i boljima u ruke uljesti. VUK MIĆUNOVIĆ Budili se ti tako proričeš, mišljahu li u svijet za koga?
SERDAR RADONjA A bješe li kakav, amanati? VOJVODA DRAŠKO Bješe čovjek te od srednje ruke; da ne bješe pod onim imenom, ne šćaše se bojat od uroka. SERDAR RADONjA Kako li se zvaše, vojevoda?
đetinjiti; zapita me za naše susjede, za Bošnjake i za Arbanase: „Kad uhvate — kaže — Crnogorca, bilo živa al' mrtva u ruke, hoće li ga izjest, što li rade?“ „Đe izjesti, ako Boga znadeš, kâ čovjek izjesti čovjeka?
usne su joj ružom uždene, međ' kojima katkad sijeva snježna grivna sitna bisera; grlo joj je čista fildiša, b'jele ruke — krila labuda. Nad cvijećem pliva zornjača, a voze je vesla srebrna. Blago odru na kom počine!
i junačku čalmu svežem, sestra grdna! U krvničke sad si ruke, platili te! nagrdiće krasnu glavu, prekrvnici! Ti ćeš mnogo braće naći, kuku nama! biranijeh sokolovah, kuku, braćo!
crveni sveži oko glave, a pani mu perčin niz ramena, dvije puške metni za pojasom, a pripaši mača o pojasu, a u ruke uzmi džeferdara, — krasna lica, visok kao koplje! Kad pomislim i ja kakav bješe, raspale se uz mene plamovi!
IZLAZI MJESEC KRVAV, I BI VELIKI POTRES. U TO ISTO DOBA DOĐE K NjIMA STARI I SLIJEPI IGUMAN STEFAN S BROJANICAMA U RUKE. KNEZ ROGAN Mož li znati, oče igumane, rašta ove gore uzdrhtaše?
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Kada bi izlazila i odlazila na čivluke, da nadgleda imanja, išla bi na konju. Sluge, s obe strane držeći ruke na sapima, pratile su je. Ne samo da je pušila, već i oružjem rukovala.
Sofka bi tada osećala po svojim obrazima njegove ruke, prste, kako je šašolje oko vrata, po bradici i po grguravoj kosici.
Pa i ta uzajmljivanja, zalaganje imanja, morala su biti ispod ruke, u najvećoj tajnosti. Kao uvek, sve je to izvršivao Tone, njihov glavni momak, koji je još pod dedom Sofkinim bio
— sa svojim do skora slugama! Zato je od svega digao ruke. A mogao je, samo da je hteo, ne priznati ni jednom svome čivčiji da je šta od njega uzimao, kao što su druge gazde i
Makar bila u najvećem poslu a Sofka htela da ode u komšiluk međ drugarice, ona bi, ostavljajući posao i brišući ruke o kecelju, dopraćala je do samog kapidžika i susedne bašte jednako nameštajući je i doterujući je...
Malo dugih, suvih ruku, sa istina suvim ali nežnim prstima i sa još nežnijim, više dlana oblim i punim člankom ruke, koji je pokazivao svu belinu njene kože.
Od nemirna sna i glavobolje počinju joj bivati tupa. Ona bi mislila da je to od umora i velikog naprezanja. Ruke i vrat bi joj drhtali, da bi joj glava dolazila teška a snaga joj sva izlomljena.
izdvojenije, sva zanosnije, silnije bivalo, da bi ona, dolazeći iz bašte ovamo kući, od razdraganosti i sreće čisto ruke više sebe dizala i u malo na sav glas ne pevala. Ali to nije smela.
Ona ga uze za ruku, ali ne kao svakada, za prste, već odozgo i više ruke za dlan, za onu četvrtastu i široku kost. Zatim ona vide kako mu se, iznenađenom takvim njenim uzimanjem ruke, rašireni
Zatim ona vide kako mu se, iznenađenom takvim njenim uzimanjem ruke, rašireni prsti zgrčiše, te, prinoseći je k sebi, ruka njegova dođe joj onako crna, tvrda i kao neka šapa.
Mati, kao uvek pred svima tim očevim glasnicima, stade preda nj, prekrstivši ruke na pojasu i s malo nagnutom glavom k njemu, da željeno i s puno poštovanja sluša šta joj je muž poručio i naredio.
— Magdo! — ponova je zovnu mati. — Čujem, snaške! — Istrča Magda, a već joj bile umrljane ruke i zasukani rukavi od sudova što ih počela da pere.
Pandurović, Sima - PESME
kuku! kako jadne, Propale sada, izvan moje vlasti. One mi prete, osvetnički mole, Nakazna lica, i pružaju ruke Tragičnim gestom, ostavljene, gadne; I ponor nude, i očajno vápe; U ponor sveta survati me vole, U ponor sveta!
U strahu pružih ruke preko svega Strastima gladnim, surovim i jakim Plen u životu poslednji još tudi, Da kobni bol se života zajazi.
MRTVI PLAMENOVI I Saranili su njene oči sjajne U tamu groba, u života bol; Saranili su njene ruke bajne U carstvo tame, samrtnički dol.
A govor duša i prirodne zvuke Ja danas teško mogu da razumem. Večna je sila vezala mi ruke I duh, i sâm se spasti već ne umem.
UTEHA Kad se sve iz ruke bude pustilo I radost naša svene, kao cvet; Kada se veče bude spustilo Na naših starih iluzija svet, — Nećemo
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Pravo je, valaj, di se jutros ranije otvore; znate... koji je dan sjutra...“ Konte se zapanjio, spustio ruke niza se i zinuo najprije, pa odjednom stade se tako slatko smijati da mu je tabar poigravao na plećima. „Pomamio se!
„Nastala su opet dobra vremena“, govorahu oni, trljajući veselo ruke. Nije šala toliki narod, taki pazar! Od principova vremena toga ne bi, jer bjehu mutna vremena, da se slabo i znalo
Živio Milune!“ rekoše momci. „A mene ćeš ostaviti i zaboraviti, a?“ reče Stane, tobož ijetko. Dijete raširi ruke, pa se privi uza nju, da je tim uvjeri o protivnom. Veselje malo-pomalo stade se pomaljati u kući.
„A, da, nije leto!“ primjeti starac nasmijavši se. „Šćah da rečem studeno je; eto su ti, Gospodaru, ruke studene kao mraz“, reče Ivo, potapšavši ljubazno svojom rukom po stremenu ruke Vladičine, pa cjeliva je usrdno.
rečem studeno je; eto su ti, Gospodaru, ruke studene kao mraz“, reče Ivo, potapšavši ljubazno svojom rukom po stremenu ruke Vladičine, pa cjeliva je usrdno. „I nešto si mi blijeđi no obično, Gospodaru!
se nešto zagledao kroz staklo od prozora; zinuo malo, držeći na lijevome dlanu bocu, a kupicu među prstima od desne ruke. Sad turi čašicu u džep od dolame, pa se stade krstiti, govoreći: „Jest časnoga mi krsta! On je. On!“ „Ko to?
Djevojka prva ugleda tu gomilu, jer im se koraci ne čujahu. Čim ih opazi, ote se iz zagrljaja, raširi ruke i stade pred momka, kao da ga zastupi. Oni se primicahu, strašni u licu, i grozeći se put mladića.
Ljudi u crnini, praćahu ga zasobice. U dvorani čekahu ga ono petero; oborili glave a skrstili ruke. I on uđe pogružen. U istom onom uglu gdje se on prvom smjestio bio, stajaše ona cura, blijeda u mrkoj aljini odjevena.
Priča u snu, kao što vam rekoh, pa ajde da mirno leži no se miče i razmahiva... Jednom kleknuo na prostiraču, sklopio ruke, pa stade da klanja, a sve uzdiše i nešto mrmoli. Svi pospali, a ja ga virim ispod bijelja.
Elvira, koja bješe dotrčala za bratom, stigne u taj čas te vidjev pokret bratov i čuvši te riječi, vrisnu a odiže ruke put grofa, kao moleći ga za milost.
Čovjek mirno i smijući se uze mu nož a kapu stavi mu na glavu, pa uzev ih za ruke povede ih pod brijest. Mnogo je trebalo da ih umiri i razveseli, ali je on to postigao prijatnim i vještim govorom.
Grof, u svečanom ruhu, dočeka ih pod brijestom, pa pošto primi čestitke i cjelive njihove, uze ih za ruke, rekavši: „Ajdemo dalje!“ Išli su kroz šumu četvrt sata otprilike, pa svrnuše na drum.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
PRAVE ZAGONETKE 318 V) ZAGONETKE-PITALICE 332 VII PRIKAZIVANjA 340 I IGRA 341 IGRA S PRSTIMA DEČJE RUKE 342 VOJVODA I DVA ULAKA 343 RASCVETA SE ŽUTI DRENAK... 345 ŽETELAČKA IGRA 346 OVAKO SE BIBER SIJE...
između govornih izraza doslovnog i govornih izraza prenesenog značenja (Obraz mu je kao đon; Lepe mu se novci za ruke kao med za usta, itd.).
skupo, ono i ne valja; i go i bos i opet mu hladno; ova i ona kuća samo što nisu moje, a ostale sve su tuđe; iz njegove ruke i šećer je sladak, možeš mi vjerovati: rijetko istinu govorim, a još rjeđe lažem, itd.
potvrde u raznim sličnim prigodama stvarnog života kao empiričko umovanje (Tuđa rana ne boli; Dublja rana od bratovlje ruke; Gde se bivoli kupaju, tu žabe crkavaju itd.
Od tebe crni trag ostâ! Otud te na nosila donijeli! Poginuo bez zamjene! (znači: nejunački, od ženske ruke, od konja ili vola, ili od groma). Proklet bio i ko te rodio! Rana te dopala gdje ti melem ne trebovao!
(tj. da se utopi). Trag ti se po zlu poznavâ! Trnje vro, po trnju ’odio! Uzma te uzela! (da ti se uzmu i ruke i noge, tj. da se ukočiš). U njedra ti se zmije legle! U tebe ni pjevalo ni plakalo!
Mramorom se mramorila, a kamenom kamenila! Na krvnička vrata prosio! Ne smirio se kô kolo mlinsko! Od ruke mu ništa ne rodilo! Poneo ga đavo na rogove! Propao se na njega Sodom i Gomor! Rđa ga ubila kao čavao na putu!
Vitak kao jela. Drkće kao prut. Žuti se kao smilje. Zarumenio se kô jabuka. Zdrav kao dren. Ispucale mu ruke kao borova kora. Leže kao snoplje. Leti kao kunina. Nagizdala se kao livada o Petrovu-dne. Ođeven kao cvijet.
Namrgodio se kao da će mu kiša iz čela udariti. Nigda mu jezik ne stoji kao vodenično kolo. Objesio ruke (niza se) kao pištolje. Obradovao se kao siroče suncu. Ode na jagmu kao alva. Steglo se kao gladna godina.
Na ranu bi ga privio. Ne bi ga nadlajalo sto pasa. Ne bi đavolu dao nož da se zakolje. Ne bi mu ni oraha iz ruke uzeo. Ne bi oćutio, da mu sto uzlova na jeziku svežeš. Ne bi ga poljubio ni kroz devet ponjava.
Uzjahao na veljega ata. Ujela ga pčela za jezik (tj. opio se). Utočio bi ti krvi ispod grla. Što mu oči vide, ruke mu ne ostave. B) NEUPUTAN, NAOPAK, RAD Baštovandžiji krastavce prodavati. Biti u svakoj čorbi mirođija.
— Bolju ćeš čuti nego ćeš reći. — Od ćutanja glava ne boli. — Koja se ne rekne, ona se ne čuje. — Kam iz ruke a riječ iz usta. — Ispuštenu reč ne stiže. — Što prođe preko devet zuba, ode preko devet brda.
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
Govedar uzme rogožinu u ruke, te je zagleda sa sviju strana, pa onda zapita: „Koliko to vrijedi?“ A oni mu kažu: „Četiri pare.“ — „E! (veli) dobro!
Kad dođe kaluđer, pogleda sirac i uzme u ruke: „Va istinu slovo ize, ali sirca nize.“ IX. ZAŠTO U LjUDI NIJE TABAN RAVAN?
ni devet, nego raspali držalicom mene iza vrata, a ja bacim čibuk, pa pođem rukom za nož, a on još jednom, a ja te na ruke. I Turske mi vjere! da ne dolećeše žene, ćadijau biti g...a i od mene i od njega. XI. MEĐED, SVINjA I LISICA.
p. živeše čovekъ, ruke imъ beše dugačke, sѣčeći, penяюći se, psovaюći vikaюći, j premetaюći, drktaюćimь glasomъ, decama, promenuo, bezь da є
”” I tako onđe pogodivši se s njome, ona skine s ruke svoju pletivaču, a mi s kόnjâ svoje vreće, pa puni i mjeri, dok napunimo vreće za sve trideset konja.
on kaže, otidu te jave carici, a ona kako čuje, kao bez duše dotrči pred njega onako kao devojka, pa uzevši se s njim po ruke uvede ga u dvore. Tu bude velika radost, i posle nekoliko dana venčaju se njih dvoje, i on ostane živeti onde kod nje.
Ima njih tri brata zmaja, oni su nas odneli pa nas drže svaki u svome dvoru.” Onda se uzmu za ruke, pa u zmajev dvor; u dvoru sestra brata lepo dočeka i ugosti, a kad bude pred noć, ona mu reče: „Brate, sad će doći
to reče, a buzdovan zauji više kuće, a Stojša brže istrči pred kuću pa mu ne dadne ni na zemlju pasti nego ga dočeka u ruke pa ga zavitla preko zmaja čak na drugi hatar. Kad zmaj to vidi, začudi se: „Kakva to sila goni od mojega dvora!
A ona kad vidi brata, brizne plakati, pa njemu oko vrata. Posle se uzmu za ruke pa u zmajev dvor; u dvoru sestra brata lepo dočeka i ugosti, a kad bude pred noć, ona mu reče: „Brate, sad će doći
to reče, a buzdovan zauji više kuće, a Stojša brže istrči pred kuću pa mu ne dadne ni na zemlju pasti, nego ga dočeka u ruke pa zavitla njim čak na treći hatar. Zmaj kad to vidi, začudi se: „Kakva to sila goni od mojega dvora!
Ona kad vidi brata, brizne plakati pa njemu oko vrata. Posle se uzmu za ruke pa u dvor. U dvoru sestra brata lepo dočeka i ugosti, a kad bude pred noć, onda mu reče: „Brate, sad će doći ljutit
to reče, a buzdovan zauji više kuće, a Stojša brže istrči pred kuću pa mu ne dadne ni na zemlju pasti, nego ga dočeka u ruke pa zavitla njim čak na četvrti hatar. Kad zmaj to vidi, začudi se: „Kakva to sila goni od mojega dvora!
Sveti Sava - SABRANA DELA
Sve, pak, molitve govoriti uzdignutih ruku, kao što se kaže: „Uzdignute ruke vaše u svetinje i blagoslovite Gospoda“, (Ps. 133, 2) i kada se kaže: „Uzdizanje ruku mojih žrtva večernja“. (Ps.
133, 2) i kada se kaže: „Uzdizanje ruku mojih žrtva večernja“. (Ps. 140, 2) I još: „Na svakom mestu uzdizati prepodobne ruke bez gneva i pomisli“. (І Kor.
Besprekornom sudiji, savesti izobličitelju, vaistinu neće pobeći. Zato neka paze da ne upadnu u ruke Boga živog. (Jevr.
državni gospodin sve Srpske zemlje i uzima ga za ruku od svetih dveri i privodi ka Presvetoj, i uzevši žezao kao iz ruke same Presvete, daje ga igumanu. I vodeći postavlja ga na igumansko mesto i kaže mu: „Dostojan“.
Jer ovim dobrim običajem mnogo ćeš poživeti i produžiće ti se godine života'“. (Priče 8, 32-34, 9, 6-11) I podigavši ruke svoje blaženi, položi ih na vrat moj grešni, i poče plakati žalosno, slatko svoje celovanje darujući mi, poče govoriti:
Jer ako se ovde rastajemo, tamo ćemo se opet sastati, gde više nema rastanka.“ I podigavši prečiste ruke svoje i položivši ih na glavu moju, govoraše: „Blagosiljajući, blagosiljam te!
Da, već slušao sam kako si blagoslovio nasledstvo svoje, ali i sada svoj poslednji blagoslov daj im!“ A on, podigavši ruke, poče sa suzama govoriti: „Trojice Sveta, Bože naš, slavim te, i blagosiljam te, i molim te i dočaravam te, jer po
Svetilan. „Nebo sa zvezdama u krug“ Sa nebesa, sa slavovenčanja iz ruke Svedržitelja, spomenom praznika ti otačastvo svoje prosvetli, sveti Simeone, pojce tvoje spasi!
Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
Il preko Topovskih šupa. Ili ne valja ova karta, il smo pobrkali teren! TANASKO: Odvali mi ruke ova kokinka! MANOJLO: A šta bi tek da nosiš mitraljez Švarcloze? Ovde su kuće, a treba da su kupusišta i pašnjaci...
Slažu se i rastojanje, i pravac, ali se mesto ne slaže... TANASKO: Ja bi, goskapetane, digo ruke od svega! Preko cele Srbije peške, pa ništa!
S takvima nema kompromisa, to da znate! Pa, ako treba i sudski, onda i sudski! STAVRA: Kad avanzuješ, sve s ruke nàruku, a kad zglajzavaš, s noge nànogu! (Iz kuhinje ulazi Skitnica) IKONIJA: Šta je, matori, usto si?
SKITNICA:: Samo da se pozdravim, putujem noćas. IKONIJA: Opet negde da tražiš Vukosavu? SKITNICA: Digo sam ja ruke od Vukosave! IKONIJA: Ne mogu da se načudim kako te prošlo! Pogledaj, molim te!
Oćeš nešto da pojdeš? SKITNICA: Nemam kad, voz mi ide u deset i tries. IKONIJA: A što kažeš da dižeš ruke? SKITNICA: Od Vukosave? A i to ti je posebna priča! MILE: Oće li skoro ta rakija, majku mu?
IKONIJA: Nije ovo ništa, kako je ponekad! Samo nastavite, mene baš zanima. Zašto, rekoste, dižete ruke od Vukosave? SKITNICA: Sinoć mi sinulo. Pođem odavde, od vas, sećate se, dođem na stanicu, kad tamo — Vukosava!
(Prilazi Ikoniji) Ko vam je ova što istrča? IKONIJA: Koja će biti, Gospava! VILOTIJEVIĆ: Trebalo je prvo dopere ruke. IKONIJA: Šta? VILOTIJEVIĆ: Kažem, trebalo je prvo dopere ruke. Kako će kroz varoš s krvavim rukama?
VILOTIJEVIĆ: Trebalo je prvo dopere ruke. IKONIJA: Šta? VILOTIJEVIĆ: Kažem, trebalo je prvo dopere ruke. Kako će kroz varoš s krvavim rukama? IKONIJA: S krvavim rukama? Cmiljo, šta je s tom komovicom?
Cmilja se vraća Ikoniji, koja, kod šanka, pokušava da povrati Jagodu.) JAGODA: Od moje ruke, nesretnik, da pogine! Posle svega! IKONIJA: Ajde, popi još jednu, laknuće ti!
Onaj ženski raspad nad raspadima! Šta mu sad mrtvom vredi što je priznala? IKONIJA: Zato je onaj kazo ruke krvave! Prvo sam pomislila da je lud, i da bulazni, tek sam se posle dosetila!
Tišina. Zatim, s lisicama na rukama, ulazi Gospava, praćena Islednikom.) GOSPAVA: Druže! Otključajte mi ove ruke, kumim vas Bogom! Da me ne gledaju ljudi okovanu! ISLEDNIK: Propis je propis, nema ni govora!
CMILjA (zamahne na Gospavu): Sadiskinja! ISLEDNIK: Ostupi, drugarice! Sebi ruke, kad kažem! GOSPAVA: Mene da udari? Druže! Otključajte mi ove ruke, molim vas, samo na dve sekunde, da joj pokažem!
Stanković, Borisav - JOVČA
VELA (spušta legen na stolicu koju joj namešta sve krva). JOVČA (izlazi. Pruža ruke ka legenu da se umiva): Daj! VELA (poliva ga). MARIJA (Sofiji, pokazujući na sobu): Idi i otvori prozore.
Ali, ovako, nu mi ti rodi, njena mati postade, i veza mi ruke... MARIJA Ne kažem ništa. Samo nije lepo. Ako meni nisu svi jedno, nisam im mati, tebi su svi jedno.
Znaš: čovek, ceo vek žedan, traži nešto. Ne nađe to. Pa... digne ruke, pregori. Ali, žedan, bar hlad da nađe! Ni to nema.
Oh, cele noći je otkrivena, cele noći miriše. Pokrijem je, a oči mi se silom upijaju u nju, ruke mi same, silom, njeno telo dodiruju, kosu njenu, lice... A da idem, da bežim od nje?
Evo, sad! (Odjuri levo.) VASKA (izlazi zajapurena, leže klonulo na minderluk, na leđa, zabacuje ruke više glave): Oh, dokle? (Zažmuri.) Pauza. MLADEN (unosi sofru sa sahanima jela, tanjirem voća, grožđa, bresaka i dr.
MARIJA (pribrala se već. Stojeći pred njim, osvetljena svećom iz ruke njegove koja drhti, rešena na sve, diže glavu i gleda ga, kao nikad dotle, pravo, dugo i gorko, gorko).
MARIJA (grli pastorke, potreseno, plačno): Hvala, deco moja slatka! (Klone im na ruke.) Oh, crna kućo moja! (Uvode je u kujnu.) IV Jovčina čardaklija na čivluku.
STOJNA (zatvori prozor): Sad, sad ću. (Silazi levo.) Pauza. TOMA i ARSA (s podignutim okovratnicama, trljajući ruke sedaju uz ognjište da se greju.
Ništa drugo, ne boj se. Nećemo da prljamo ruke. STOJNA (prestravljena): Oh, a šta će sa mnom biti? ARSA But. Ništa on neće znati.
TOMA Samo Stojmenu, odmah čim dođe, kazaćeš i poslaćeš ga k nama. S njim ćemo zajedno. STOJNA (krši ruke): Oh, aman! ARSA But! Ako nas izdaš, ako on nešto primeti, Ni ti ni Stojmen ovde više! TOMA Slušaj.
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
I sami se čude kakve su pameti bili do lane! O, koliko smo neradivi u istraživanju istine! Zlato kad uzmemo u ruke, nije nam dosta da nam ko kaže da je zlato, no sami razmatramo ima li u sebi znake pravoga zlata: je li teško i savija
Ščepaše ti me četvorica, povališe ti me i protegoše na klupu. Držeći me tako protegnuta kao volovsku kožu, jedni za ruke i za glavu, a drugi za noge, stade lupnja dvostruke kamdžije po goloj koži.
Pri ovom sam bio godinu i po, hodeći po pazari i učeći se šiti; no ništa to meni niti mi se mililo nit’ mi je išlo od ruke.
”. Arhim[andrit]: „Nikako!” Ep[iskop]: „Niti bi ti sebe dao bolesna u ruke takvom lekaru?” Ar[himandrit]: „S oproštenjem, gospodine, ni konja moga ni bi[h] ja dao takom lekaru, nekamoli telo
predat, ili kakav zanat polezan da zna i da je vredan ne samo sebe sama prepitavati, no i drugima pomoći. „Ove moje ruke“, govori sosud izabrani, „delale su ne samo za moje prepitanije, nego i za one koji su sa mnom bili.
Vidim jednom na san rosijsku cesaricu na prestolu, svu kao u sunce obučenu, koja mi dâ iz svoje ruke jednu knjigu otvorenu s razni jezici, govoreći mi: „Uči se!
Propade pravoslavije!” — i da dižu ruke na arhijereje svoje? Srblji, kojima je bog dao zdrav um i pošteno srce! Ta živim te bogom zaklinjem, budi revnitelj, no
Sav svet da ti reče da će bog u večnu muku i u vražije ruke predati one koji jedu u sredu i u petak ribu i meso, nemoj mu verovati. To nije moguće; to ni turski car ne bi učinio.
A kad li ti ga počne moj soldat muštrati, grečeski s njim govoreći, smete se onaj, pa ruke k sebi; za ljubov božju moli da ne pođem tužiti se igumeniji.
Neka bi učili decu kao i ja, pak bi imali. Oni manastirić ima lepe do[h]otke, ali | se igumnu i kaluđerom ništa u ruke ne daje, razve što je urečeno na trapezu i odejanije, a s pročim mirjani raspolažu i troše na škole i [h]ospital
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Moćenigo, providur u Zadru, T. Pilotić, kapitan u...; R. Patak, alfijer u..., kako svidoči jedan zapis od ruke istoga fra-Brne, u kome rečenome zapisu (od godine 1502.
U cijelom Zvrljevu ne bijaše djeteta koje ne bi imalo biljega od Bakonjine ruke, ali i njegovo tijelo, bješe puno možulja, ama se nikad ne uteče ocu da ga on brani, nego se svetio sam, koliko je
— reći će njeki Zubatac, nadnijevši se. Svi prsnuše u smijeh. Osinjača istrže mužu sud iz ruke, preruči kominjak, pa ode k bačvi. Svi povukoše dušu u se, te se čulo kako mlaz šiče.
Osinjača brzo ustade, pokloni se, stavi ruke za pojas, pa reče: — Duše mi, vra-Brne, pravo da ti kažem, malo je beskaran, malo je svoje glave, malo je živ, življi
Taa-ko! A ti me, mali, izuj! Osinjača dopade i ižljubi obje ruke djeveru. Za njom pristupi Kušmelj. Oboje zavodnjelo očima. Ona se obrne ka sluzi, pa htjede i njega u ruku cjelivati.
Zašto se jidi, ako mu je duša mirna? — veli Rdalo. — Taa-ko!... — A najglavnije je da drži ruke pri sebi i jezik za zube, on i Osinjača, jer... — Rkalina zaškrguta zubima. — Taa-ko!...
— Dosta, grišniče, dosta! — prekide ga fratar, više žalostivo negoli oštro. Ali Rkalin planu na to, pak sastavi ruke na krsti i reče: — Ko je viši grišnik, ja ili onaj što zaklanja ovake lupeže, a vratre?...
— O Isuse slatki, o Divice pričista! Srića da je vra-Brne na vreme doznâ sve! — reče Barica. Bakonja složi ruke na kulašu, pa pogledavši pobjednički oca i majku, reče: — Moj dobri ćaćo, i moja dobra majo, ništa stric za to ne zna.
a ona njemu; najzad, njeki koštunjav i napolak goli svetac, kleči u vazduhu, visoko povrh jedne gomile ljudi, a raširio ruke i zakovrnuo očima. Predavanje obično počinje gvardijan sa đakonima. To je trajalo samo njekoliko minuta.
se kolo oko njega, on se prekrsti tri puta sa tri prsta „po rišćansku“, metanisa tri puta šapućući nješto, pa prekrsti ruke na grudima, diže glavu pa poče popijevajući: — Zelembaća koze vraća, po duboku, po široku, da napase, da namuze, da
Boban digao suhu nogu mrtvoga, pa joj mjeri prstima debljinu. Jedini Stipan sastavio ruke na grudima i gleda. — Ma šta sam ja kriv? Šta sam kriv, za rane Isukrstove?
Šta si došâ ovdi? — A jeste li vi vratri? — Jesmo! Bukovičanin brzo skide kapu, pa poteče da im ljubi ruke, govoreći: — Ja, onaj, čuk, da vam triba konjušar, pa, onaj, kao rekok, da pođem do u manistir, kao velju: mogâ bi ja...
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
ask.rs. 2009. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Stevan Raičković KAMENA USPAVANKA Sadržaj SAMO JE BUDILA MIR 2 RUKE BOLA 3 OTVORI SVU TIŠINU 4 OPROSTI KAMENU ŠTO ĆUTI 5 O VRATI SE 6 BUKET 7 O DAJ MI 8 PESMA I SMRT 9 JEDNO SIGURNO
Što sklapaš vid? Zar nije crno ko flor? I pesma: da l plavi vir? Ili kap pala na zid? Samo je budila mir. RUKE BOLA Daj reči guste ko smola I reči kao krv neophodne Za naše prazne ruke bola Podignute u svetlo podne.
Ili kap pala na zid? Samo je budila mir. RUKE BOLA Daj reči guste ko smola I reči kao krv neophodne Za naše prazne ruke bola Podignute u svetlo podne.
Daj reči gorde ko mač topola Za naše prazne ruke bola. OTVORI SVU TIŠINU Otvori drhtavu svetiljku Dva oka uplašena ko laste Da otkrivam glas — tu biljku Što iz belog
Otvori: približi suton kose Da put otkrivam — taj vrat Po kom ću da lutam s dva prsta. Otvori belo jezero šake Da ruke nisu mi dva krsta Da oči nisu mi dve rake. Otvori svu tišinu — nagni san Da otkrivam tajnu noć i dan.
Ova pesma nisu teške reči Mada malo opor zvuči gusti zvuk. U njoj nema kapi koja glavu leči I bolne ruke zgrčene u luk. Ova pesma možda liči na dolinu U kojoj se bolno skamenio vuk.
Ova pesma sporo ulazi u tminu: Ja ne vidim više od nje pomrčinu I osećam samo teški tamni zvuk Kako moje ruke vuče u daljinu.
KAMENA USPAVANKA Uspavajte se gde ste zatečeni Po svetu dobri, gorki, zaneseni, Vi ruke po travi, vi usta u seni, Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni, Zarastite u plav san kameni Vi živi, vi sutra ubijeni, Vi
Kuda pobeći sa ovog dna? Visoko negde? Još dublje? Gde? Evo već teške ruke sna Pribijaju te kocem za tle. Kuda pobeći u ovaj čas Kristalno prazan, slep i čist? O gde su vrata? Gde je spas?
Gde je čisti vazduh što strujaše Kroz zavese sa reke (uz korove i šaše) Preko ruke, kao milovanje deva s kula? Gde je ta kišna noć tišine, pa nanula Hod kroz pusti hodnik dok ne staše?
KRLETKA Ko u krletku neku staru Uvlačim se i s pesmom novom: O vazduh mi se ruke taru, Svijam se ko pod niskim krovom. I misao se evo tanji, A volja čili, srce grči. I već sam dvaput, triput manji.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Ledene motike prgavo mi naleću na glavu i ruke, a ona me za noge vuče u svoj okovani trbuh. E, nećeš me sad, kažem glasno i opsujem, jer tako je bilo kad je u moj
A. ne bi smela ni da mu kaže: žena govori samo kad je muž pita i kad su u krevetu. Ruke joj opušteno, lako lupiše o crnu dasku. Jedva je dočekala da se vrati.
Đorđe naglo i nervozno zavuče ruku u nedra i baci kesu na naćve. Pored njene ruke ražabi se platnena kesa i umuče, ove večeri poslednji, sipljiv cik dukata.
Posle, u krevetu, dok bi njene ruke nervozno i otuđeno tumarale po njemu, ležao je na boku nepomičan, s dlanovima među nogama, i ubrzo počinjao suviše
A ona, odjednom umorna, svila bi ruke pod glavu i mrak sobe ispunila dubokim uzdasima. U zoru, kad bi se Đorđe preokrenuo na poslednji san, ona bi se iz
dvorištem, ispuni ga sveg, pa su kuća i zgrade i jasenovi mali, kao igračke; odjednom su sva vrata zatisnuta njome, a ruke nemirne, kao da rasad sade.
— Kako sam ja mogla? Svi mogu u mojoj familiji. — Možda je meni tako suđeno. Šta mogu protiv Boga? — nemoćno podiže ruke. Zar pred njom ovo kažem? Okrenu glavu ka prozoru i uhvati se za drvene rešetke. — A ti baš ocu Metodiju — šiljak u nos!
Šta li mu se dogodilo? Ovakav kaput ni kraljevi namesnici ne nose. Još jače zastrepe. Vukašin gleda u svoje ruke, oseća očev pogled i opravdava ga: prirodno je. Sin sam mu. I ja bih takav bio prema svom sinu.
Ovaj pali na sveću. Kosa mu zapucketa. Nekakvo mu se veliko zlo desilo. Zašto ne odlaze? Simka srete Aćimov pogled, ruke joj pođoše ka sofri da nešto uzmu, pa se polako vratiše na krilo.
Nikoli su usta puna penušavog šaputanja, očima se priviđa Simkina mlečna nagota, njene bose i pune noge dodiruju Mu ruke, uvlače se pod pokrivač, i iznad samog čela vise njene dojke i podrhtavaju, da se otkinu kao najkrupnije kapi mleka, i
Koliko sam hlebova namesila i ljudi nahranila. Oči i ruke izgorela sam na ognjištu. A san mi traje samo između drugih i poslednjih petlova.
hrkanje, teška, nadnese se nad njega, mora, a ne može od zadaha vina, od bola u očima, od krvi što je odjednom stala, i ruke se s gađenjem trgoše i klonulo padoše niz bedra. Dugo se klati zadihana tutnjavom u grudima. I svog koraka se boji.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
A kako i bi? Iz lica prekrivenog blatom i krastama gledale su u ljude krupne, zlataste oči, ali dete je uzalud pružalo ruke da ga neko uzme. Pri pogledu na sitno, izmršavelo stvorenje prisutni su i nehotice uzmicali.
Devojčica je bila gotovo dorasla do devojke, ali na njenom licu i u kretnjama bilo je još mnogo detinje ljupkosti. Ruke su joj bile nežne i hitre, oči pažljive i pune toplog, zlatastog sjaja. Takve oči starica još nikada nije videla.
Tako je to trajalo godinama, čitavu večnost. — Tataga! Tataga! — pružala su deca ruke ka starici, a ova im se smešila i odlazila u šumu, sve dok jednoga dana ne niče priča da je Tataga čarobnica.
— Mi? Zar ne vidiš? Pa, mi smo Tatagina deca, ali nikom ne pričaj! Godinama ona u drvetu urezuje naše ruke i noge, i, pošto voli sve vas u ulici, daje nam vaša lica. Pogledaj onu malu kraj peći! Na koga liči?
Put do sela nije znao, a i svoje kuće se sećao tek kao gnezda na vrhu brda. Da prosi, ipak, nije hteo. Ima on i ruke i noge, zašto bi prosio?
Bole se vrati u svoju ulicu! — Od dodira zvezdine ruke dečak oseti kako tone u san, i užasnu se. Zaspi li, nikada neće stići do Srebrne ruže!
— Hajde s nama! — zvala su ga braća odlazeći na pučinu za galebovim letom. — Šta čekaš? — pružali su mu ruke oblaci silazeći nisko, nisko, odlazili su i vraćali se čas kao kiša, čas kao izmaglica nad morem, ali on se od stene
Peletinu se učini da vidi kako iznad njih leti zlatna ptica. Kako je samo trčao pružajući ruke da je dohvati! Kako ga je sledila Peletinka gubeći papučice!
Je li moguće? Iznad njegove glave, kao da ga izaziva, kao da mu se ruga, lepršala je zlatna ptica, stalno nadohvat ruke, neuhvatljiva!
Trčao je, i trčao Ferfelin, padao, dizao se, opet trčao pružajući ruke ka zlatnoj ptici, a onda je, najednom, iščezao kao da je u zemlju utonuo. Ko zna: možda je i njega zameo vetar?
A kada ga je voda izbacila, uzalud je tražio telo svoga sina. Svuda oko njega bile su samo krhotine, a nadohvat ruke stene rodnog ostrva. Za trenutak mu se učini da iz talasa čuje jauke. — Bar da i ja potonem!
Za trenutak mu se učini da iz talasa čuje jauke. — Bar da i ja potonem! — jeknu, opusti ruke, ali ga more u se ne primi. Izronivši, na grebenu talasa on ponovo vide Morsku vilu.
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Tle se ljulalo od talasa podzemnog Dunava koji je proticao, nadohvat ukočene Jevremove ruke, ljulalo se i od mraka istorije koja je tek doticala, nadohvat mnogih ruku, pa ništa.
sebi uprkos, rado slušao: da je baš njegovo, Gospodar-Jevremovo, da sad, u poslednji čas, uzme stvar u svoje ruke. Najzad je on to i učinio, uzeo je stvar u svoje ruke.
Najzad je on to i učinio, uzeo je stvar u svoje ruke. Nije shvatio da u rukama, zapravo, ne drži ništa jer od početka sve drži Vučić, u svojim.
vlaga iz starog jendeka), na trgu se smenjuju bezmerja zakovitlanih, uznemirenih svetlosti a knez Mihailo jaše, ruke upravljene ka jugu, i on već sasvim iskošen u vremenu.
ULICA UZUN-MIRKOVA Uzun Mirko i sad zazire od činovništva. Živeo je dugo, iz ruke kneza Mihaila je primio, o proslavi šezdesete godišnjice Prvog srpskog ustanka, Takovski orden, ali najteže u njegovom
Tu je primisao gonio od sebe, sujeveran, ali stvarnost kao da ju je podržavala: sve mu je polazilo od ruke a para mu se lepila na paru.
Svetlosna tačka u Višnjiću je zamirala. Sedamnaestog dana više nije ni pevao: puštao je da mu i lice, i ruke, i gusle natapa, u strašnom muku, taj dažd što je nadolazio i od neba i od zemlje.
godine. (Greška je bila, na izgled, sitna: ona poštanska pošiljka, sanduk sa tajnim proglasima, stigla je u pogrešne ruke.) Od tada, Riga Velestinac i Riga od Fere opet su bili nerazdvojni.
oca na kneževskom prestolu, taj lepi dvadesetogodišnji mladić nije ni znao da je vlast nad Srbijom preneta u njegove ruke. Nije potpisao nijedno pismo i nijedan ukaz: umirao je.
Gde god je došao, šta god je radio, posao bi napredovao. Govorilo se da je srećne ruke i svi su se otimali o njega. Ali on je postajao sve manje zadovoljan sobom ne zbog toga što je mnogo radio a malo sticao
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Đ. Jakšić XV MILA „Vina, Milo“! orilo se Dok je Mila ovde bila. Sad se Mila izgubila: Tuđe ruke vino nose, Ana toči, Ana služi, Al' za Milom srce tuži. Nema nama Mile više!
Da je kiparis crni pokrio ognjište njeno, Hiponiku bi bilo svetlije i lakše tada; Al' on je pružao ruke na sinje daleko more, Lijući na vreli pesak suze ljubavnih jada.
želi, što moli; a ti ćeš se peti, Peti neprekidno do kobnog vrhunca, Golom stopom, bleda, smrzla dete, Pružajući ruke i vapijuć': Sunca!
Ja čujem: naša srca biju tiše, Tvoj stisak ruke nije onaj pravi; Hladan, bez duše, bez vatre i krvi, K'o da mi zbori: nema ljeta više!
Sâm sam. Iz kuta bije sahat stari, I gluhi časi neosjetno teku. Na polju studen. Peć pucka i grije. Ja ležim. Ruke pod glavom, pa ćutim, I slušam kako granjem zamrznutim U moja okna goli orah bije.
Zatim bi otac, vedar k'o sjaj dana, Uzeo gusle u žilave ruke, I glasno poč'o, uz ganjive zvuke, Lijepu pjesmu Strahinjića Bana...
I Anđeo Mira, kroz duboku tamu, Spusti se pred oltar u pustome hramu. Pa prekrstiv ruke na blažene grudi, Rujnu zoru čeka da nebom zarudi... V.
Dva verna i snažna roba pod ruke povesti mogu Potomka Romula hrabrog. Ah, to bar nije greh! Da ne oskrvni tebe i tvoju građansku togu Poruga ili smeh.
pada tama, I jato se noćnih tica na plen sprema, Sam u pustoj crkvi, gde kruže vampiri, Očajan i strašan, Hristos ruke širi, Večno čekajući pastvu, koje nema... M. Rakić CXIV SIMONIDA (freska u Gračanici) Iskopaše ti oči, lepa sliko!
moga života tamnicu, Te rastočit' železne okove Što mi dušu od postanka stežu, I spasti je ropstva večitoga Nemojte mi ruke prekrstiti, Jer mi živom behu zavezane.
Vetar umuče pred obesnom klikom! Ja pružih ruke ka veseloj četi... I sklopih oči pred šarenom slikom, Ištući samo sveže rukoveti. Svi se koraci upraviše k meni.
I sklopih oči pred šarenom slikom, Ištući samo sveže rukoveti. Svi se koraci upraviše k meni. I malene se opružiše ruke, I kao cvrkut tičica maleni' Sliše se reči u nejasne zvuke. Sagledah cveća ruke svoje pune!
Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA
Bič pravedni svemoguće ruke kada ugna odmetnika neba u kipeću plamenom pučinu, onda vojnstvo pobijedonosno, predvođeno s dva svoje vojvode,
Popa, Vasko - KORA
brade zida Uspravila se nasred trga U svoj svojoj lepoti Zmijskom svojom igrom Vihore zanela Ali joj plećati vazduh Ruke ne pruža MAHOVINA Žuti san odsutnosti Sa naivnih crepova Čeka Čeka da se spusti Na sklopljene očne kapke zemlje Na
odsutnosti Sa naivnih crepova Čeka Čeka da se spusti Na sklopljene očne kapke zemlje Na ugašena lica kuća Na smirene ruke drveća Čeka neprimetno Da na obudovljeni nameštaj pod sobom Pažljivo navuče Navlaku žutu KAKTUS Bode Rumeni oblak
svom strasnom Unutrašnjem zagrljaju Beo gladak nedužan trup Smeši se obrvom meseca (1951) DALEKO U NAMA 1 Dižemo ruke Ulica se u nebo penje Obaramo poglede Krovovi u zemlju silaze Iz svakog bola Koji ne spominjemo Po jedan kesten
mojim Na nevidljivoj rešeci Pred usnama tvojim Nage reči mi zebu Otimamo trenutke Od bezobzirnih testera Ruke se tvoje tužno U moje ulivaju Vazduh je neprohodan 4 Šušte zelene rukavice Na granama drvoreda Veče nas pod pazuhom
odbeglim Dvorišta izlaze iz kapija I dugo gledaju za nama 5 Noćima nestaje tama Čelične grane hvataju Prolaznike za ruke Samo nepoznati dimnjaci Slobodno hodaju ulicama Prosečenim kroz našu nesanicu U olucima zvezde nam trule 6 Bdiš mi u
uskih leđa Šake se hvataju Za nejake oblake Vene nam valjaju mutne Postelje i stolove Izlomljenih kostiju Podne na ruke nam palo I smrknulo se Otvorena raka na licu zemlje Na tvome na mome licu 8 Na raskrsnicama Podočnjaci dana Sreću nam
izleću Kad nadaleko nema nijednog lovca Tvoji dlanovi obasjavaju Naše dve zamišljene grudve zemlje Kad sunce kasni 21 Ruke tvoje plamsaju Na ognjištu usred moga lica Ruke tvoje otvaraju mi dan Ruke tvoje cvetaju U udaljenoj pustinji u
dlanovi obasjavaju Naše dve zamišljene grudve zemlje Kad sunce kasni 21 Ruke tvoje plamsaju Na ognjištu usred moga lica Ruke tvoje otvaraju mi dan Ruke tvoje cvetaju U udaljenoj pustinji u meni Gde još niko nije zakoračio Ruke tvoje sanjaju u
zamišljene grudve zemlje Kad sunce kasni 21 Ruke tvoje plamsaju Na ognjištu usred moga lica Ruke tvoje otvaraju mi dan Ruke tvoje cvetaju U udaljenoj pustinji u meni Gde još niko nije zakoračio Ruke tvoje sanjaju u mojima San svih ozvezdanih
usred moga lica Ruke tvoje otvaraju mi dan Ruke tvoje cvetaju U udaljenoj pustinji u meni Gde još niko nije zakoračio Ruke tvoje sanjaju u mojima San svih ozvezdanih ruku na svetu 22 Naš dan je zelena jabuka Na dvoje presečena Gledam te Ti
u snu Istim predelima hodamo 23 Bez tvojih pogleda reka sam Koju su napustile obale Vetar me za ruku vodi Tvoje ruke odsekao je suton Bele ulice preda mnom beže I prsti se klone moga čela Na kome se svet zapalio Reči su mi u travu
ti je raznela glas Stvari mi siva leđa okreću Po tami moga tela Opaka svetlost šestari 24 Idem Od jedne ruke do druge Gde si Zagrlio bih te Grlim tvoju odsutnost Poljubio bih ti glas Čujem smeh daljina Usne mi lice rastrgle Iz
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
“ Tako je i učinjeno. Kada god uzmem tu knjigu u ruke, setim se njenog vaskrsenja iz groba. O njoj nisam imao više da brinem.
“ Učenici izvršiše vrlo vešto to naređenje. Pitagora uze vrpcu u ruke, položi čvorove početka i kraja onih triju duži jedan na drugi i sveza ih zajedno.
Zato vasiona oličava savršen jedan poredak, lepo izražen rečju Kosmos“. On ustade i raširi svoje ruke. „Harmonija vasione - to je govor brojeva! To je duboki smisao svih mojih saznanja. - Broj obuhvata sve!
Grilus primi vešto u svoje ruke ribu, koja se žestoko koprcala. Beše to neka osobita vrsta morskog grgeča, srebrnasto-sive boje koja je na leđima
Pod silnim utiskom ovog nedostižnog dela čovečje ruke, oseti on još jače svoje ništavilo. Ožalošćen, obeshrabren, prezirući samog sebe, pođe pravo Propilejama da onde siđe
Tog dana, već od ranog jutra, imađahu svi članovi slavnog aleksandrijskog Muzeiona i sva njegova služinčad pune ruke posla da veliki park i mnogobrojne zgrade doma urede i dostojno pripreme za doček vladaočev.
No gledajući kroz to prozorče, i pored nišanske mušice, pričvršćene u centru sfere, on vide, tu pred sobom, na dohvat ruke, mesto narečenog pratioca Zemljinog, alabasterko rame princezino i, kroz isečak njene haljine, gornji deo njenih zanosnih
kolega Aristarhos, kojega ja visoko cenim i volim kao svoga rođenog brata, morao je pri svojim ispitivanjima uzeti u ruke i dokumente istorije, kako je to u svome predavanju, samo onako uzgred, napomenuo.
Ozbiljnim pogledom promatrao je kralj svoju kćerku kako jeca i ruke krši, dok joj i sama njena zlatna grivna, obavijena iznad lakata, ne pade sa miške.
Aristarhos pade pred kralja na kolena, primi blagodarnim pogledom grivnu u svoje ruke, pritisnu je na grudi, i ode u izgnanstvo. Nikad se nije doznalo gde i kada je umro.
Obe sveske Ptolemajova dela stoje stalno na mojem stolu, na dohvat ruke. Kadgod sam ga prelistavao i čitao, divio sam se koliko su stari Aleksandrijci daleko stigli na polju astronomije, kako
„Mehanički problemi“, on se zadovoljno nasmeši: „E, to sam tražio, jer ne mogu započetu raspravu da dovršim i da dam iz ruke pre no što se ne uverim da mi Stagiranin nije pretrčao preko puta“. On poče pažljivo da čita taj spis.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Nemojte me zvati: druže. — A ti, brajko, kad nemaš ni volje ni ideala, skrsti ruke kao što si skrstio, trpi, škripi zubima i gledaj šta se radi — odgovori mu krezubi student, koji ga je za sve vreme
Što se mene tiče, ja imam ideala: Pravda. I ja, niti mogu, niti hoću da skrstim ruke. Ja sam polomio zube škripeći, sad hoću drugom da polomim rebra.
Ali se ona izmigolji, odskoči elastično, pa nam pritrča, kumu i meni, srdačno zahvaljujući i stežući nam ruke. Vitka, elegantna, neizveštačena, svesna da je lepa, uverena da nas je očarala, kao najlepša tica, skakutala je od
Provešćeš sve kod mene? Nećeš u Solun? — Ne mislim. Šta je kod kuće? On me pogleda ćuteći pa ne skidajući ruke s mojih ramena: — Sve ćeš redom čuti. — A sinoć si imao napad? — Jest, i to je zbog čega sam te zvao.
Pa posle kratkog ćutanja: — Ali sve to ja bih mogao da prebolim. — Nesretni Nikola, zar još ima? I ja ispružih ruke kao da bih pokušao sprečiti nešto od čega sam strepio.
I tek posle ovoga on naglo prinese ruke licu i tada briznu u takav plač od koga ne znam kako mi srce nije prepuklo. To prigušeno jecanje, nešto kao ropac,
Čičica je govorio jetko, vatreno i ono drhtanje vidljivo se prenosilo sa brade na glavu, pa na ruke i celo telo. On je još nešto hteo da kaže kad Nikola dreknu: — Tačka, klevetniče!
Ja sam, začudo, napolju sasvim došao k sebi i vodio Nikolu ispod ruke. (Da sam došao k sebi poznao sam po tome, što sam se već počeo stideti.
suncu, greju se i puše desetak prosjaka u pohabanim vojničkim uniformama, slepi ili sa patrljicama od noge ili ruke, istaknutim tako da se vide na prvi pogled.
sobom, zadirkuju se i šale, da jednovremeno zavape tek ako bi ko naišao, kad ispružaju svoje koščate, crne i prljave ruke i zabogorade s takvom žestinom i tako nenadno da uznemire i uzbune i same vrapce što se jure i prepiru po krovu
— Onda i ja vama, gospodine pukovniče. Major jako naglašuje poslednje dve reči i oficiri jedan drugom srdačno stežu ruke. A divizijar obraća se vojnicima: — Može li se, junaci? — Može, može, gos' đenerale. — Mora se... — Eto gega se.
— Baš sam i sam mislio da se malo prihvatim. A major obavija duple uzde oko leve ruke, čereči pile, održava ravnotežu na sedlu i dodaje divizijaru karabatak. — Znam... vi ne marite belo meso. — Hvala.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
Samo neznatan pomak ruke, i miš bi hitro prevalio desetke metara, preletio kao velik žut leptir s mirne površine zida na lice slijepca prosjaka
Imao je prelijepe njegovane ruke i upotrebljavao ih s pažnjom i poštedom. Prao ih je nebrojeno puta, kao da sa njih sapire neke nevidljive tragove zločina,
noći i najmanji šum vjetra koji još nije naišao na nj — ali je slijepo); stojim, dakle, tako u noći, raširio grane-ruke kao neka ticala, kao neke antene, i slutim promjenu vremena koja se zavrgla tamo negdje daleko, daleko, nad suhim
Ponekad sam, u jesenjem sumraku, na uzvisini iznad našeg mjesta, sklapao oči i pružao ruke s raširenim prstima naokolo u sumrak, i zamišljao da sam drvo.
To je možda jedna od najbolnijih strana braka. Između usnulog i budnog supružnika, jedno drugom nadohvat ruke, legne udaljenost od čitavih eona, od čitavih geoloških doba.
ga, uzdrhtala i ublijedjela dajući u to svu dušu i hvatajući svojim vlažnim ognjičavim dlanovima njegove mrke i rutave ruke kojima ju je od sebe odgurivao. U kući su u te dane govorili da baba sve radi „u sampas”.
U kući su u te dane govorili da baba sve radi „u sampas”. Sjedio sam joj u krilu, a milovanja njene ruke bila su rasijana i u njima se osjećala nježnost od navike. Pogled joj je bio dalek i zamišljen.
Vidio sam njegove duge, neskladne ruke i raširene noge, na kojima je nabadao kao na štakama. U hodu se nemarno klatio, a u trku se razmahivao rukama i
Na jednom od mojih istraživačkih pohoda naiđem na nju. S nekom zebnjom otvorim sandučić i uzmem je među ruke. Nagonsko traženje leži u nemirnim djetinjim prstima.
Crte su joj tanke i fine. Sitne je, krhke građe, kretnje su joj graciozne i nekako mudro spretne. Rado gledam te ruke i te kretnje. U njima kao da se ogleda neka urođena nadarenost i umješnost.
Jesu li samo časom zapale u rasijanost, već su astralno daleke i hladne, i nikakav dodir, nikakav stisak ruke, nije kadar da zatrpa tu daljinu, da premosti tu provaliju.
— koračanje joj se nije čulo, tek sam čuo kada je cvoknula staklena zdjelica s kompotom o ploču noćnog ormarića. Ruke su zaplesale nad zdjelicom kao dva bijela plamena i rasprostrle bjelinu salvete.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
kad se krstonoše kretoše i kad se jasni zvuk njegove medenice stade razlegati po pitomim lukama i divljim goletima. Ruke mu snažno ali mehanično zamajivahu zvono, usađeno u drvenu ručicu, ali misli mu behu daleko od ove pobožne svečanosti.
Ta oni ne imađahu ništa ni u toru ni oboru, a otac ga je često poučavao: da se treba koristiti svačim »što ti do ruke dođe«. Samo se, napomenuo bi mu otac, treba dobro čuvati tuđih očiju. — »Na nevidišu nema krivice!
Ali se hitro pružiše mnoge ruke i dočepaše Đuricu. — Natrag, kome je život mio! — uzviknu Đurica i mahnu nožem oko sebe, pa, videći se slobodan,
— promuca Đurica jetko i pođe još korak natrag, ali ga odjednom dočepaše mnoge ruke, odvukoše u brvnaricu ispod sudnice i zaključaše... Tada ga poznade celo selo, te se o njemu još dugo govorilo...
Jednom rečju, valjalo je proći dosta sveta, pa da se nađe devojka Stankine naravi. Roditelji su već davno digli ruke od svih pokušaja da savladaju Stankinu samovolju.
Sestru je udao u drugo selo, a majka Mu se dovijaše od svake ruke, da ne bude sinu na teretu. Leti se naimala pod nadnicu na lakše radove, zimi grebenala, prela, tkala po imućnijim
Ovoga trenutka samo jedno jedino osećanje beše mu prijatno: što su mu sad ruke slobodne. Uvodeći ga u zatvor, odrešiše mu ruke, kojima u prvi mah ne mogaše ni maknuti — osećaše jake bolove više
Uvodeći ga u zatvor, odrešiše mu ruke, kojima u prvi mah ne mogaše ni maknuti — osećaše jake bolove više lakata. Ali ipak to nije ništa prema onome kako se
Ali ipak to nije ništa prema onome kako se osećao, dok mu ruke behu vezane. O, sad tek razume šta znače ruke za čoveka, sad tek poima njihovu pravu dragocenu vrednost.
Ali ipak to nije ništa prema onome kako se osećao, dok mu ruke behu vezane. O, sad tek razume šta znače ruke za čoveka, sad tek poima njihovu pravu dragocenu vrednost.
Ali opet, zašto da provaljuju zid ? To beše velika zagonetka, koju kad bi odgonenuo, pohvatao bi sve konce u svoje ruke. Ali onaj što je zagonenuo, nije pružio dovoljno materijala za odgonetanje.
Bele se, vele, na njemu košulje kâ sneg, a pušku nosi ’vako preko ruke i obrće se na sve strane. — Biće to koji drugi, a on sad ne sme nosa pomoliti, dok ne sastavi društvo.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Ako ćeš mi dati što, daj mi prsten s ruke, a ako mi prsten nećeš dati, ja ti neću ništa drugo. Car mu je davao šta hoće drugo, samo ne prsten, ama on zapeo na
kaže, otidu te jave carici, a ona, kako čuje, kao bez duše dotrči pred njega onako kao devojka, pa uzevši se s njim po ruke, uvede ga u dvore. Tu bude velika radost, i posle nekoliko dana venčaju se njih dvoje, i on ostane živeti onde kod nje.
Onda on otide kući, pa se preruši: obuče pastirske haljine i uzme pastirski štap u ruke, te se načini pastir, pa pođe u svet.
i odmah rastrgnu, ali iz zeca poleti golub, a carev sin pusti sokola te soko uhvati goluba i donese carevom sinu u ruke. Carev sin uzme goluba te ga raspori, a to u golubu vrabac, a on drž̓ vrapca.
majci i nađe je gde peć žari i golim rukama vatru izgrće: A ona, kad to vidi, brže-bolje odreže svoj skut pa joj njim ruke umota, a sunčeva je majka zapita: — Otkud, ti ovde, rajska dušice?
pribode zmiju u čelo uz duvar, pa onda ovako progovori: „Da bog da da se ovaj moj nožić ne da nikom izvaditi bez moje ruke!” pa onda pohita da se natrag vrati. Pređe preko bedeme, uz jelu se ispenje i niz jelu siđe na zemlju.
“ — pa i tu sobu otvori. Kad uđe unutra, ima šta i viđeti! U sobi jedan čoek do kaljena u gvožđe zakovat i ruke do lakata zakovate obje; na četiri strane imadu četiri direka, a tako od svakoga direka ima po jedan siindžir od
Kad carević dođe u avliju, i onde ga srete đevojka, a on pogleda i poznade svoju sestru najstariju: ruke šire, u lica se ljube, a sestra njemu govori: — Hajde, brate, sa mnom na čardak.
Kad car čuje, on poviče: — Dajte ga. Kad šuraka sestra dovede pred cara, car skoči, ruke šire, u lica se ljube: — Dobro došao, šurače! — Bolje tebe našao, zete! — Gdje si? — Evo me.
da pođe, a kad car vidi da ga ne može da zaustavi i s puta da ga odvrati, onda mu izvadi jedno pero pa mu ga dade u ruke, i ovako mu reče: — Dobro slušaj šta ti kažem, i evo ti ovo moje perce, pa kad ti bude velika nužda i Baš—Čelika
Carević uđe s konjem u avliju, kad tamo, a sestra srednja srete ga u avliji, ruke šire pa se u lica ljube; vodi brata na kulu.
Onda mu ona za brata kaže. On brzo naredi da ga dovedu, a kad ga car vidi, skoči na noge, ruke šire pa se u lica ljube. — Dobro došao, šurače! — veli sokolovski car. — Bolje tebe našao, zete!
Petković, Vladislav Dis - PESME
Na grudi sam ruke Prekrstio svoje. Gledam kako tama, Nečujno i tiho, ne praveći zvuke, Po zidu se penje u čudnim slikama: K'o ljubavna
Oblici se sivi uplašeno nagli Ispred moga oka, i kao da mole Za pomoć, spasenje njima, kiši, magli, Od nečije ruke što ih tera dole. Naglo odoh k njima.
I kupim suze, ali kiša lije Na tužnu humku što te strašno krije. O moje ruke, što da nisu grobom Postale tvojim: na rukama ovim, U danu, noći, bez zemlje i stege, Ti bi trunula: sa mislima
Muzika s pesmom pruža nam stare jauke, Opela trag; Zagrljaj, zanavek naše skrštene ruke I život nag. U samoći nam stanuje, k'o u ćutanju, Veliki strah; Bez leka smo. S nama tu je, noću i danju, Ledeni dah.
Još nam srca kriju izmirenje, spas I ljubav što prašta i jade odnosi K'o proleće zimu, kao mir talas. I dok ruke srećne stanuju u kosi, I dok glava sanja uz lice i grud, Mi nećemo čuti vetar što sve nosi.
Ja nisam slutio ispod noći sive, Da su već tu ruke spasonosne, zdrave, I grudi gde toplo sva predanja žive, Da su nam pristigli nosioci slave.
Pletu se venci za junake mnoge, Dižu se sitni, ustaju nezvani; Ali vi, divni, bez ruke i noge, Bićete naši junaci neznani.
1904. ŽIVOT Usta se smeše; oči glede boje, Ljude i daske. Već klonulo telo; Diše se teško; drhte ruke moje; Oči gledaju... čeka se opelo. Nije još dugo — doći će i ono, Doći će svetlost, dan mutan il' beo I mnogo sveta.
Udaraće zvono. I ja ću zatim istrunuti ceo. Nestaće tada sveg što moje beše: Pokreta, lica, i kose, i krvi; Uzeće ruke, usta što se smeše Zemlja i vlaga i gomila crvi.
1904. POSETA Dremež pao na bol, misli — želja nema; Duša kao sva u telu; umor steže Noge, ruke, oči, glavu i sve drema; Apatija i klonulost miru teže.
II Nov se život javlja i ja njega zdravim! Eno ga na groblju mojih uspomena! Pune su mu ruke i slasti i milja — Smeje se i priča da je i on pena, Koju vetar nosi k'o lišće sa bilja...
U srcu će biti izmirenje, spas I ljubav što prašta i što jade nosi K'o proleće zimu, kao mir talas. I dok ruke srećne stanuju u kosi, I dok glava sanja uz lice i grud, Mi nećemo čuti vetar što sve kosi.
Tesla, Nikola - MOJI IZUMI
Okrenuo sam se za sto osamdeset stepeni i dočekao se na ruke. Nastavih da hodam kao da se ništa nije dogodilo, kada me stranac sustiže. “Koliko Vam je godina?
pošto sam potpuno izgubio orijentaciju, ali sam konačno uspeo da izađem iz zamke kada su moji prijatelji već digli ruke od mene i počeli da traže moje telo.
Danas koristim obe ruke podjednako ali sam tada bio levak i imao sam relativno malo snage u desnoj ruci. Zbog toga se nisam ni usudio da se
opasna bolest ili - bolje reći - više njih i moje zdravstveno stanje je postalo tako kritično da su i sami lekari digli ruke od mene.
Profesor Pešl je bio metodičan i savršeno temeljan Nemac. Imao je ogromna stopala i ruke kao medveđe šape, ali je sve svoje eksperimente izvodio tako vešto, precizno kao časovnik, bez greške.
književnost i umetnost, a najbolje godine svoga života proveo sam po bibliotekama, čitajući sve što bi mi došlo do ruke, od Njutnovih (Newton) Principa do romana Pola de Koka (Raul de Kosk) i osetio sam da sam uludo protraćio najveći deo
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
Radost u njegovim očima, i topao stisak ruke uverili su me da mi je prišao kao prijatelj. Ispričao mi je da živi u Budimpešti.
ukazao dužno poštovanje svojim pretpostavljenim, ali ovo je za mene nepoznat svet i strah za moje stvari kriv je što mi ruke nisu bile slobodne, tako da nisam skinuo svoju šubaru kada sam pristupio Vašoj blistavoj uzvišenosti.
Kada su razgovarali ličili su na drvene kipove; ruke su im bile nepokretne, a izraz lica im se nije mogao videti zbog pokrivenih očiju.
Ubrzo sam video da su američki mladići i devojke bili vrlo vešti. I ja sam uskoro radio brže, ali njihove ruke su skoro igrale stavljajući oznake na dvopek.
Još jedna slična knjiga dospela je u moje ruke iz bibliotelae Kuperove unije. To je bila ”Poezija nauke” Roberta Hanta objavljena 1848. godine.
Ovaj ljubazni prijem zaslužio sam svojim ponašanjem koje je bilo strogo po običajima Idvora, kao na primer, ljubljenjem ruke starijim ljudima i primanjem poljupca u čelo, za uzvrat.
Ovaj ljubazni prijem zaslužio sam svojim ponašanjem koje je bilo strogo po običajima Idvora, kao na primer, ljubljenjem ruke starijim ljudima i primanjem poljupca u čelo, za uzvrat.
Istina, sasvim je moguće da nam i predavanja sposobnih ljudi, koji su svoje znanje primili iz druge ruke, budu poučna i dobra, isto tako kao što može dobro tumačiti bibliju svaki pametan čovek.
Njegovo čelo bilo je ogromno, a mišićav vrat i ogromni grudni koš potpuno su odgovarali tako velikoj umnoj glavi. Ruke i noge bile su mu male i lepo uobličene, a usta odavala utisak dobre i plemenite duše.
prema malom Kenigu, delimično i zato, mislim, što ga je on podsećao na svoga sina Roberta, koji je imao deformisane ruke i noge i bio poguren, ali je zato imao divnu glavu kao njegov slavni otac.
Imalo je to svoj smisao koji ja nisam razumeo. Profesor Kenig je podigao ruke kao u nekom verskom strahu kada sam mu saopštio svoju nameru i proricao mi je razne teške posledice zbog takve moje
Sve su to bile slatke i ukusne stvari. Ali da li ste ikada takve slatke stvari primali iz ruke majke zaslađene ljubavlju i željom da vam u svemu udovolji? Ako niste, onda ne znate šta je to slast.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Po obali šeta se nekoliko momaka gospodske ruke — sinova mesnih posednika i trgovaca Obučeni su u toplo odelo i ogrnuti debelim zimskim kaputima.
—Hvala! Nije od potrebe. Toplo je... —Uzmi, kad ti dajem! —Hoću, hoću iz poštene ruke, — te ispije čašicu. —Na i tebi! — obrati se momčiću i nalije. —Hvala! —Što nećeš? —Dede, uzmi, Marko!
Lečila bi ga kako je u selu običaj, ali ovako se valjalo silom pustiti u tuđe ruke, pa što bog da. Lekarije, a još bolje meso i crno vino, mislila je Cveta, pomogoše, i Marko se drugoga dana podigao,
Iz daljega, s brda, čuo bi se katkad oštri zvižduk i dozivanje ljudi. Mali Marko turio je ruke u odelo da ih zagreje; ćuti i čeka. Odjednom Cveta, zabrinuvši se, diže se. Marko nagne za njom.
Jaše i dolazi k njemu. Osjeti taj čas da mu se pred očima smrče; strese mu se život, a same ruke dohvaćaju dževerdar. Ali momče se usteže da najedanput plane; naumi da se mirno s Osmanom objasni, pa, kad mu stiže
— i sam pomože ispregnuti konje. Dođoše kući okupljeni istom mišlju: znadu dobro što ih čeka ako turskoj vlasti u ruke panu. —Što je vrijedno u kući, pokupi!
Osjeća da se nečega boji i željela bi da je on od toga odbrani. — Ozgo, iza onih brdina, i pokaza lakim kretom ruke prama Crnoj Gori, — odavno me dovedoše dolje... Sreće ti, ti bolje znaš, kako se žive tamo? — upita iznenada živo.
— Sutra ću ja za svojim poslom, — reče Lazo, bacivši se na postelju, očito time zadovoljan, i protare ruke. —Pusti! — odgovori Spasoje. — Ko zna što će jutro donijeti! — i poče se žurno svlačiti.
— veli odmah s vrata. Od sutra prihvatiću se posla u staroga gospodara... Biće dobića! — i tare veselo ruke. —A što je tebi? — reče Cvijeti i sjede do nje. —Ne znam ni sam, javi se mjesto nje Spasoje i priđe k njima.
Ali on se ne miče: stoji pred njom, visok je i pognut, a ruke je na prijed bacio. Ona uvidje da treba nešto da reče: —Brzo će zima, rano su počeli studeni vjetrojavi se
— Pa što se skanjivaš? — živo prihvati Marko i uhvati je za ruku. — Jake su ti ruke! — reče joj lakše. — Bićeš dobra na poslu... — Čini ti se — prekide ga i mače se.
— reče joj lakše. — Bićeš dobra na poslu... — Čini ti se — prekide ga i mače se. Ali on joj ne pušta ruke, no držeći je za nju, pođe pred njom. Oko njih žamore zatresene grane, a s mora šum se razliježe.
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
u samoj poeziji, pokušaćemo mimogred da pokažemo pomoću dvatri prosta detalja, koja se svima nama nalaze nadohvat ruke. Lirika iz vremena naše moderne bukvalno je preplavljena pejzažima sutona i jeseni. Jesen se ponavlja sve do monotonije.
Želim da spim u sredi letnjih jazbina, A međ zube zapalo puno zvezda ko žita prezrena I ruke su mi u kladencima a nedra puno zelena.
čak i danas u našem tehničkome svetu, u tehničkim tvorevinama svuda nalazimo „glave“ i „glavice“, „uši“ i „ušice“, „ruke“ i „ručice“, „noge“ i „nožice“, „nosove“, „oči“, „čelo“, „hod“70. Sve su to, dakako, manjeviše mrtvi jezički tropi, tj.
ovakvo projektovanje: zbog tih tehničkomašinskih „ručica“ i „nožica“ danas se sve češće drage ljudske, naročito dečje, ruke i noge nazivaju rukicama i nogicama.
Može se, naravno, i o složenim književnim pitanjima govoriti precizno a jasno. Kad smo srećne ruke, pišemo tako. Ali nismo uvek srećne ruke.
Kad smo srećne ruke, pišemo tako. Ali nismo uvek srećne ruke. Niti pišemo uvek u srećnoj dokolici, kad možemo umanjivati nepotrebnu složenost i uvećavati preciznost i lakoću.
Lalića. A uživam u čitanju i kad takođe moram, zbog nastave, ponovo da uzmem u ruke recimo Ćopićevu Baštu sljezove boje. Ima tu nešto opojno što nas zapuhne kao neko iznenada iskrslo sećanje iz detinjstva.
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
Ko bi se setio da ga traži pod minderlukom? ČEDA (ščepa cilinder od Živke, strpa ga momku u ruke i gura ga): Idite, idite, u vašim je rukama sudbina ove zemlje. (Izgura ga.) Žurite, molim vas, žurite!
RAKA (razdere se iz sveg glasa): Dole vlada! ŽIVKA (skoči kao oparena i, kako je bila već prihvatila iz Popovićeve ruke cilinder, ona ga natuče Raki na glavu da mu tako uguši glas): Kuš, prokleto štene!
III PREĐAŠNjI, ŽIVKA ŽIVKA (dolazi spolja pod šeširom a za njom jedan fotografski šegrt nosi preko ruke haljinu uvijenu u beli čaršav): Metni ovde! ŠEGRT (ostavi haljinu preko stolice). ŽIVKA: Tako, sad možeš ići!
Deveti joj mesec pao baš u vreme kad je trebala da polaže maturu. I posle toga gotovo da dignem ruke, kad jednog dana – ti odskoči i uskoči u ministarke. Alal joj vera, Živki, rekô sam mojoj Kati.
NINKOVIĆ (ispeglan, izbrijan, napudrovan. Na nogama bele kamašne, na rukama rukavice, u rupi od kaputa cvet): Ljubim ruke, milostiva! (Ljubi joj ruku.) Bio sam slobodan, na vaš poziv... ŽIVKA: Baš vam hvala! Izvolite sedite!
ČEDA (nemarno): Dajte ovamo. MOMAK: Naređeno mi je da pismo predam gospođi u ruke. DARA: Onda idem da pošljem majku. ČEDA: A ja ću se radije skloniti da se ne sretnemo više. DARA (ode levo).
PERA: Hvala lepo, ljubim ruke gospođi ministarki. Uostalom, nije ni potrebno da gubi svoje dragoceno vreme zbog mene.
Sve tako nekako – ništa mi ne ide od ruke. A opet, znaš, tešim se oduvek, kažem sam sebi: „Čekaj Jakove, mora jednom doći i tvoj dan”.
Pa dabome da sam morala izgubiti parnicu, kad mene ovako mladu... DACA (iskašljuje se). SOJA: ...dali popovima u ruke, pa me cela Konzistorija razroko gleda.
Zašto da ne učinim? KALENIĆ: E, onda, dozvolite da vam kažem zbogom, jer smo vas isuviše zadržali. (Ljubi joj ruke i svi se dižu.) ŽIVKA (seti se): Čekaj da vam dam moje vizitkarte za uspomenu.
Pa izradila mu je klasu i, izađi molim te u čaršiju, pa ćeš čuti, ceo svet joj se smeje. DARA (krši ruke): Bože moj! ČEDA: Ako tebi podnosi da trpiš tu sramotu, meni ne podnosi.
VASA: Zeta! ŽIVKA: Pa drugi da mu sudi, je li? A to ne, hoću ja da mu sudim; ja, razumeš li? Što ga snađe, od moje ruke da ga snađe! VASA: Pa dobro, ali kako, šta misliš da uradiš?
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
dopunski motivisati, što iziskuje izvesnu zanatsku spretnost i kod pisaca koji su u tom pogledu bili mnogo srećnije ruke od Stankovića.
otvara se nov vremenski ugao iz kog će se, prema zamisli, dalje pripovedati: „Snaga bi joj gorela, mišići igrali, čelo, ruke, sve bilo u znoju.
da misli stavljene tri tačke, a to znači da se više ne vidi na koga je počela da misli kad je u uzbuđenju položila ruke na svoje obnažene grudi. Preci su, dakle, mehanički ali s pravom odvojeni od erotike.
II Ako u izboru naslova romanu Borisav Stanković možda i nije bio najsrećnije ruke, čini se da je to znatno više bio u izboru njegove prve rečenice.
Jezičkih omaški ima od svake ruke, i lako bi se mogao sačiniti njihov poduži spisak. Pred nama je, kratko rečeno, pisac kod koga čitalac pre oseća mučno
vidimo kao da je odvojeno od nas, pomalo čak i kao tuđe, pri čemu promena mesta leve i desne strane čini pokrete naše ruke, pri doticanju lica, malčice nesigurnim.
pominju, ne opisuju, kao i njetovo bavljenje javnim stvarima, u crkvi, medžlisu; ali se zato u kući čak i laki pokret ruke daje kao događaj.
108 Novi lik koji u VIII glavi ulazi u roman, gazda Marko, ne razgovara s junakinjom; jedino što joj je pri ljubljenju ruke kazao: „Živa bila, kćeri!
Jer, prema verovanju i običaju, ako se mladencima ruke razdvoje i darovi padnu, raskida se svadba i pada brak. S jedne strane, junakinja čini sve da do toga ne dođe, da ne
seljačke, „grube i krute kolije”, „debele i krute košulje, „krute i jake suknje”, „čvornovate” ruke, „oštre glave”, „teške, jake igre”, jednoliko i jako pevanje, „ponavljanje istoga stiha sa zapušenim jednim uvom”.
to što junakinja oseća „kako je kroz njene šalvare, jeleke od svile, čisto bodu krute, dlakaste haljine njihne”; što su im ruke „tvrde čvornovate”; što su „kosmatih prsiju" i uopšte jako maljavi svi, pa i Marko; što i Marko i sin mu Tomča imaju
su „kosmatih prsiju" i uopšte jako maljavi svi, pa i Marko; što i Marko i sin mu Tomča imaju „izbačene, jake vilice”, ruke „kratke, maljave”, „zdepast vrat sa niskim čelom” i „sa izvučenim, visokim potiljkom” - sve je to samo pripremljena slika
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Još jedna žiška — pepel će se učini!... Zatim mu pruži fišek i prsten s ruke, pa se strahovito namršti: — Turčin sam, šućur!... Što da mislim gore-dolu?... Idi vo selo.
— Skrši vrat, protestantu ni jedan! — poluljutito odgovori pobožni Čemerikić, pa natuče na prst desne ruke veliki kapetanov prsten — za svaki slučaj... NEOBIČAN MUČENIK Petrovdanski je sabor u manastiru Crnoj Rijeci.
Dovijao se on, knez, sa starim protom od svake ruke, ali ne vidi nikakav nad više. Osim u jednom načinu. Kad bi samo smeo da ga pomene.
— uzviknu Hamza najzad. gurajući mu gusle u ruke gotovo nasilno. Ozlovljeni kačar prekrsti ponovo noge, nasloni mrke gusle i zaguđe.
A nauman je bio da uđe odvažno, da prvim svojim držanjem osvoji svoju domaćicu i Spase sebe od njenih prekora. Preko ruke je držao velike kosturne bisage, pune raznih darova, čime je mislio da zbuni i ženu i zavara dete.
Lijepo ćemo se napiti, večerati, pa kad zora počne pucati, mi dijete za ruke pa preko Ilinice na Ibar, a odatle preko Kopaonika u našu Milu Srbiju!... — Nikad!...
Izazvali svađu. Nagovorili jednu Arnautkinju da nasrne na njega. Samo je odgurnuo. U tom je pukao revolver iz arnautske ruke i prošao, da prostite, samo kroz buline šalvare. Arnautin bacio revolver u vodu, pa svi u Gilane u sud.
Kolašinac, kad mu dogori, opali pušku, pa pobegne preko granice. Rogožnjanin skrsti ruke, pa trpi zulum. Kosovac gleda kad mu Arnautin odvodi jedinicu kćer i kukavički izgovara: „Slatka je, duša, gospo– dine!
Ali pristade da pođemo svi u krčmu kod Stojana Bojkovića, gde nas čiča, Mojsil široke ruke počasti. Beše proročki nadahnut i krepak.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Vole te bolni, vole te gladni, Srcu t’ i ruci klikuju: hvala! K tebi se žure, šireći ruke, Gdegod te vide dečica mala.
„Ujeo me golub besan, Pa mu puštam krv na med.“ Daj mi ruku da opipam Žilu kako bije. — „He! Nemam ruke: njome sipam Belu kletvu povrh nje.“ Al’ kad plačeš što se smiješ? — „To je ono: ja sam Bog.
“ „Podignite prevese sa slika!“ Kralj izusti, a sluge su brze, Priskočiše... umetnik im krati: „Moje slike tuđe ruke mrze: Dopusti mi da ih sam obnažim.“ To govori, jedan preves snima — Oh, divote, ko da se nagledi!
Rujne usne molitvenski trépe, Njene ruke — dva skrštena krina; Krila nema, ali i bez krila Sletela je iz rajskih visina.
A ja s dragom malo niže Po ruke se držeć’ toplo, Kroz grudi nam strujao je Kao majski miomir. Potočić je žuborio Kao pesma putnikova, A nad nama
Na pepelu svome Kostur do kostura — Nepregled. Vidim duge ruke Kako miču prste, Neki samo k srcu, Neki samo k čelu. A neki se krste.
Jest’, ima neka avet što na nas nahodi, Jer je od sebe guraju svesniji narodi, I ta nam noge puta i ruke vezuje I Srpstvu uši gluši da râzbor ne čuje.
“ Pod mutnim nebom nevoljnici ćute; Niko ne viče: pomagaj nam, svete Al’ srca valjda ne traže jauke: Darežne ruke nek’ se same sete. Besi se streme od gore, od dole Znamo li sutra šta nas može snaći!
Junak u grob ne nosi oruža, Ruka klone, mač se drugim’ pruža. Prelazeći od ruke do ruke Sve to jači bogodani mači.
Junak u grob ne nosi oruža, Ruka klone, mač se drugim’ pruža. Prelazeći od ruke do ruke Sve to jači bogodani mači.
Sve što imam tebi dajem Žuljne ruke dlanom grubim — Ne rad’ slave: samo zato Što te ljubim.“ — E pa hvala, dragi Petre, Ti fukaro dična soja; Na
»Starmali« 1888. OMLADINI celoj i jednom delu njenom I Omladino, oči naše mlade; Omladino, ruke naše jake; Omladino, zvezdo naše nade — Ja te zdravljam kroz mutne oblake.
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
FEMA i EVICA FEMA: Jedanput za svagda, ja neću da si mi takva kao što si dosad bila. Kakve su ti te ruke, kakav ti je obraz ispucan i izgrđen, kanda si od najgore paorske familije.
Ko je jošt vidio da ja ovako u belo obučena pođem s njime izdrtim, i jadnim; crne mu se ruke, nikakva rezona ne zna,... vidiš, i sama se od njega gadiš. EVICA: Nije tako, majko.
Jesam li ti kazala jedanput da on nama ne može biti rod? Šta ćeš kod njega, da mu pereš sudove? Pogledaj kakve su ti ruke, kukavico, kanda si najgora paorentina. Nek najmi sluškinje ako je rad imati posluge, a ne da mu ti dirindžiš.
FEMA: I ne treba, zato ti stoje dva pedintera za leđi, nek oni rade. EVICA: A zašto mi je bog dao ruke? FEMA. Vidiš da si mućurla: da se beliš, da se kitiš, da češalj nameštaš kako ti je volja, zato je bog noblesima ruke
FEMA. Vidiš da si mućurla: da se beliš, da se kitiš, da češalj nameštaš kako ti je volja, zato je bog noblesima ruke dao, a ne da vuku plug. (Duva u prste.
(Pruži mu). Na! JOVAN (gledi je): Majstorice, ala su vam ispucane ruke! (Poljubi je, i brzo iziđe.) FEMA: Što je nevospitano, nevospitano! Ančice! Aa, ne treba vikati, velike gospođe zvone.
ANČA: Jest, milostiva gospoja. FEMA: Propopo, Ančicken. Ti si služila kod noblesa, kako se sad nosi šal? Preko ruke ili oko vrata? ANČA: Preko ruke, milostiva gospoja. (Zabeleži.) FEMA: To je moj gust.
FEMA: Propopo, Ančicken. Ti si služila kod noblesa, kako se sad nosi šal? Preko ruke ili oko vrata? ANČA: Preko ruke, milostiva gospoja. (Zabeleži.) FEMA: To je moj gust.
paučine, i natrkačiti kraklje ili žirafe, kako bestraga zovu; oko vrata kulje i tarane; moraš naobručati glavu i sapeti ruke sa zlatni lanci, a to sve otkuda ćeš? EVICA: Nisam ni ja siroče u boga. MITAR: Vidiš li ti da ti mati luduje?
JOVAN: E, nego nije! Gledajte, jošt su mi ruke ispucane. FEMA: To je gurbijan! Može biti da je katkad i probirao, ja vam slabo za to i znam, jer sam vam sve jednako
Komi fo! Ovde se samo po modi govori. MITAR: O, đavo ti odno i tu modu! Kakva te moda snašla, nesrećo, kad ti stoje ruke ispucane kao panjevi. Ko te vospita na modu? Valjda što si služila? Sram te budi!
Miljković, Branko - PESME
što laje i kišu prokletstva tešku i večitu videh slepe vode stiksa i blato mržnje videh grad u plamenu i žene čije su ruke zmije videh zid plača bez zvezda i čuh reči bola u vrtlogu onih koji su postali drvo ili kamen i ne mogu se smrti
Zaboravi, zaboravi svakog dana po malo. Jedno je ime uzrok tome snu. Ruke koje upotrebljavaju kamen i vreme stalo na pomerljivoj liniji između dva vremena, gde mru dva glasna kamena i otvoren
Ljubav nikada nije završena. Čega ima ljudskog u patnji? O čuj Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje. Prazne ruke prazno srce pusta sena I nema mene al ima ljubavi moje.
II U snu to stojim ispod zapaljenog drveća pred čudnim znacima i više nemam ruke u prostor prognan i u vreme. Veća sve biva senka moja daleko od huke gde ćuteći dok ostali su mrtvi usnuh.
prezirom kazni sve izlišne dane Gde dosada je vrlina bez nade Pepeo odbleska koji upoznade Ispražnjen jug i posvećene ruke Sjajem nove zvezde za prastare muke Kad pakao je ljubav i isti oganj gori U zločinačkom srcu i na gori.
Zvonke ruke pružam gradu koji spava Pometenih jezika, sa suncem u bari, Uzidanih majki u zid muških glava, S anđelom u voću i oku
Ode a opet sve je tu. Orač širokim zamahom ruke počinje godinu. Leto: laste se kupaju ribe lete anđeli pevaju nad vodama.
Krakov, Stanislav - KRILA
Ipak je morao da kliče. Pred njime su bila ispupčena pleća i suluda kaciga od kože. Glava je bila mirna, samo su dve ruke kretale i povlačile poluge, žice, točkove i ručice.
– Diži se! Oznojena tela dizala se leno, i zabacivala gunđajući na umorna pleća sav teret ranaca i spreme. Ruke su bile trome i nisu otresale prašinu sa čakšira i leđa. Masna kecelja i kosa zalepršale se i kraj stroja.
Baš kada je jedna debela žena u dvorištu muzla kozu, Vasilj je skrstio ruke na pojasu, poklonio se, i molio da mu vojnici sa bačija ovce ne diraju.
Skakuću Aldebaran i Andromeda. More je zapaljeno i blista. Varoš je u tami. Sve spava. Na molu generali daju ruke sestrama milosrđa. Nestrpljivi automobili nose sve ove u vile kraj mora. Budni stražari čuvaju ulaze.
Zamirisa rakija. Ču se kako klokoće tečnost kroz zasušeno grlo. Potom čuturica pođe i u druge ruke. — Za pokoj naših duša. Niko se ne nasmeši. I u mraku se osećalo kako su sva lica ukočena i zaleđena.
I u mraku se osećalo kako su sva lica ukočena i zaleđena. Mala čutura obišla je celim krugom, i došla opet u one prve ruke. Videla se ruka kako se podiže sve više, a glava zatura sve niže. Ču se poslednje: — Glu—glu...
Ču se poslednje: — Glu—glu... — i prazna čuturica pade u ruke maloga vojnika. — Samo ne spavajte ovu noć, gospodo... Nekoliko se ruku diže, i dodirnu tvrde obode šlemova.
Izabrao je drugi slabo tučeni, ali skoro neprolazni put. Obuća mu je bila poderana, ruke krvave, kožne dokolenice spale i izgubljene. Sav bled pao je na neravnu zemlju spasilačke kose.
Kada je duboko noć pala prestala je i topovska vatra. Umorni vojnici utonuli su u san. Samo su ruke grčevito stiskale oružje uz sebe.
I tako je prošao ceo dan. Potom kada je noć pala, zaduvani ordonans dojurio je i predao mali koverat majoru. Ruke su mu zadrhtale, i cepajući koverat otkide i komad hartije koja beše u njemu.
Kroz drveće na padinama bežale su očajne senke. Bacale oružje. Dizale su uvis ruke, širile preplašene oči, i mucale: — Bratko, bratko.
— Hajdemo, hajdemo. Trubač uturi u ruke oficira novčanik i sat, krvavu maramicu i ratnu torbu majorovu. — Držite... — A gde ću ja sada.
Petrović, Rastko - AFRIKA
Kako mesečine još nema, njegovo preplanulo lice i ruke izgledaju sasvim crni prema odelu, da ga sa uživanjem slušam kako laže po dva sata. Gospođica N. dolazi nam u društvo.
Njene tanke crne ruke, obnažene do ramena, nakićene purpurnim i plavim kolajnama, drže na glavi sudove od džinovskih tikava, kalbasa, žutih
koje se ukrcavaju za put, dizalica broda peca kotaricom iz čamca; crne, uplašene, one preletajući kroz vazduh pružaju ruke nagdo kao da bi da se ponova vrate pučini. Čarobni marsoeni sa licima meduza.
koliko načina crnac nosi ovu odeću; ako želi da je elegantan, on je obavija oko sebe kao togu; treba li mu da ima obe ruke slobodne, on je zavije samo oko bedara; ako ima da zapne, onda je stavi samo oko vrata kao ešarpu.
Moj prijatelj se sav promeni u licu; „Pa to je sve udešeno da bi vas ispšumpali! Ništa strašnije no pasti u ruke crnih a ne znati biti odlučan sa njima! Oni su se dogovorili između sebe.
svetlo kao i ljubav, i sada, kada nisam plakao za onom koja je daleko, moje su suze, izgledalo je besmisleno, kapale na ruke jedino što sam se rastao sa jednim starim gospodinom koji je, pokriven belom kolonijalnom kapom, stajao daleko na
Njegova igra postade drastična, lascivna, klovnovska. On se prevrće po zemlji, skače razbacuje ruke i noge. Dolazi pred nas i peva uz najneverovatnije pokrete i ljubavne poglede, koji su sve samo ne pristojni: „O da sam
Ivice napućenih usana takođe prevučene plavilom; sa vrhovima lako naviše. Njina tela, detinjski duge ruke i noge, jedinstvene su lepote. Ništa mirnije, svečanije i tiše od ove dece.
Njine sasvim kose oči, plavim obojene u krug, i visoka čela pod teškim metalnim dijademama; divne tanke ruke svetle od ulja viju se nad glavama „braće“.
Ubijena žrtva privezana je za budućega fetišera, grudi uz grudi, ruke uz ruke, usta uz usta. Tako spojeni spušteni su zajedno u duboku jamu koja je pokrivena granjem i lišćem.
Ubijena žrtva privezana je za budućega fetišera, grudi uz grudi, ruke uz ruke, usta uz usta. Tako spojeni spušteni su zajedno u duboku jamu koja je pokrivena granjem i lišćem.
Moje ruke i lice takođe su garavi, žuti i zeleni od tog bila. U tako strašnom stanju stižem u jedno četiri po podne ponova u Boake
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
šta više liči krpeži: Da l’ opaljeni vetrom obrazi, Koje su nekad crne boginje Arapskom šarom grozno šarale, Il’ ruke noge, ili haljina, Zakrpe razne što mu s grbine, Kao teskera turskih murovi, Po tihom vetru lako igraju...
(Odlazi jarosno.) SPASENIJA: Oh, majko, majko!... Eno je, ode!... S ćerkom je, jadna, sve izgubila! Sad može stare ruke skrstiti, Pa tužno reći: „Sve me izdade!...“ GLAVAŠ: Za kime žališ?...
ISAK: Mesto prozora, uske mazgale Pokazaše mi roba skrušenog: U tomrukama noge sklještene, A suve ruke beše skrstio Na tvrde kosti svoga kolena; Glava klonula...
Nijedan nema lica čestitog, Sami hajduci i upornici! Čisto im ruke gledam hrapave Kako se puše krvlju skorašnjom! (Vuk napred ulazi.) Ala su strašni, bože milostiv!
(Lupa u dlanove.) Uverićeš se sad!... (Ćerim dolazi i, prekrstivši ruke, ćuti pred pašom.) Ćerime!... Tamo na kraju Stambol-kapije, Baš gde se vidi onaj odronak Grobnice davne nekog
I ti otvori uši, Ćerime!... Taj Glavaš, vid’te, što se podigô I turske vlasti silu naslednu U svoje ruke drsko otima; Što buntovnike, posle hajduke, Koji na drumu Turke čekaju, A i na samog cara kidišu, U svome domu
lance robovske, U obraz jure kao bujica, A posle opet natrag u srce; Al’ onde svaki damar zastaje: Obrazi bledi, ruke klonule, Modre se usne jedva pomiču, Oružja nema!... O, muselime!
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
obuše mi ruske čizme od juhta, pripasaše sablju (koja je slobodno mogla izostati), posadiše me za sto, uklopiše u ruke pero, pa sad hajd' šifriraj i dešifriraj depeše, prevodi s ruskoga i francuskoga na srpski i sa srpskoga na ruski i
I tako Knjaževac padne Turcima u ruke i oni ga odmah spale. Od Niša, pa preko Gramade (selo i klanac na srpskoj granici blizu izvora malog Timoka) vodi
Ja ne odgovorih ništa, samo pogledah oca protu. — A kako vi mislite o tome? — upita me on s osmejkom i stade trljati ruke. Ja mu opet ništa ne odgovorih.
Kad se vratim natrag u šljivar zateknem đenerala Černjajeva gde sedi pored velike vatre: naslonio glavu na obadve ruke a laktove podupro na kolena, pa se tako greje i ovda onda počarne vatru.
Drum je išao kroz moravsku ravnicu zasejanu kukuruzima. S naše leve ruke (severno) širila se ravna moravska dolina, sve do same Morave obrasla visokim, kukuruzima.
S naše leve ruke (severno) širila se ravna moravska dolina, sve do same Morave obrasla visokim, kukuruzima. S desne ruke (južno) takođe se pružala ravnica zasejana kukuruzom, ali samo zamalo, pa onda ravnica prestaje i nastaju brežuljci,
I najedanput tek neprijatelj je tu, on se pokaže otvoreno, varoš oseti kako se stežu oko nje gvozdene ruke, šumarci se pretvore u šumu bajoneta, od svuda zinu na varoš strašne, garave čeljusti onog užasnog čudovišta što se
Usput niz brdo nailazili smo na ranjenike gde ih vuku na uskim malim Tezgama, tako, da su samo leđa na dasci, a glava, ruke i noge klimataju preko malih nosila, a pri svakom pokretu šibaju mlazevi krvi iz otvorenih rana.
mogao trčati za svakim pešakom posebice, a morao sam da pazim na topove, da pri povlačenju kakvom pogreškom ne padnu u ruke turskoj konjici koja nas je gonila. — Šta zaplećete, šta tu zaplećete?
Pošto predade sablju, major Velimirović opre se obema rukama o unkaš, nasloni se na ruke i čisto ce sav zgrči i pogrbi od bola; mora da mu je tada neka strašna misao čupala dušu.
— Pa najposle neka bude i tako, bolje neka naši vojnici makar i prodaju meso od ove stoke, no da padne Turcima u ruke. Ta vi ste videli kako su Turci pobili mnogo svinja po selima kuda su prošli, reče Komarov još s većom srdžbom.
iz tih vaših reči kao da vi držite za sigurno da će i ova šuma i ovaj ceo predeo, gde smo sad mi, pasti Turcima u ruke, da će ovdašnje stanovništvo morati naglo da beži pred Turcima, te neće imati kad ni stoku da istera, jer kako bi inače
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
klone, Pa u noći, u samoći, U tom sanku ružičnome, Kad se majka moja spusti — U tom sanku punom milja, Te nad nama ruke digne, Zajedno nas blagosilja — Od suza se more diže, Mi plovimo po talasu — Mila ružo, duše dušo, Šta ti misliš u
Ne daj meni svoje ruke, Kud ćeš u mrak srcem golim, Okreni se, stegni srce, Zaborav’ me, ja te molim. Viš, ja nisam nikad plakô, Ja sam
Ne daj meni svoje ruke, — Malena si, nevina si... Meni dođu strašni časi, Dan mi smrkne, svet s’ ugasi. Pa iz pakla mune sumnja, A kad
Da vidite kako širi One ruke male, U očima pozdrav nosi: Raduj mi se, ćale! Raduje se tvoj babajko, Moje Srpče malo, Kâ da mu je od Kosova
“ Svi ste zdravi, svi veseli, — A ja čujem rajske trube: Na grudi mi ljuba leti A deca mi ruke ljube. Srpska mati, srpska deca, — Pa sve čilo — pa sve moje — „Stan’te malo, bež’te malo, Ovo sunce veliko je!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
On skoči sa mokrom i kaljavom glavom. Htede da naleti na mene, ali kao da se trže. Onda zabaci ruke na leđa, pa će reći: — Zar mene, bogati, Svetislave? Moj školski drug... Ali šta da mu radim.
Od bolova nije oči otvarao. — Ali da sam znao... ne bih se dao živ u ruke. I tako smo mi, od jedne naše nezgode, postigli lep uspeh. Cela je ta noć protekla u nervoznom puškaranju.
Oko podne utiša se artiljerijska vatra. Ležao sam u rovu. Sunce me obliva zracima i kao da me nečije ruke omađijavaju. — A uz to si mamuran — dodaje Mišić. — Čovek je mamuran posle pića. Nego umoran. Premoren.
— Oni sami. Prekaljeni su to borci. A spavaju kao zečevi. Istina, pucanj pušaka ih ne budi. Ali na najmanji dodir ruke ili noge, skaču odmah. Komandanta sam našao u jednoj proširenoj rupi gde sedi sa ordonansima.
Iz bugarskih rovova izlete jedan obuzet bezumnim strahom. Naši pripucaše. On diže ruke uvis i pade. Ubistveni zamah čelika naše artiljerije izdiže ljude kao talas. Neki se uspravljao. — Hoćemo li?
Ali stiže moj kaplar i zari mu bajonet u grudi. On ispusti krik, zakoluta očima, diže ruke i tresnu. Drugi Bugarin, pogođen metkom, pade ali i onako ranjen, upravi pušku na moga kaplara i okide... „Ah!
Ura! Ura!“ Ustali smo i mi. Moja noga zape za kaiš puške mrtvog Bugarina. Imao sam utisak kao da me ruke one lešine vuku sebi pa, već izbezumljen, okrenuo sam se i udarih ga nogom u glavu.
Kao da mi mrče svest, zanesoh se i padoh, Taman da me dotuče i ja upravih ruke da se uhvatim za njegov bajonet, kad jedan moj vojnik opali i ubi ga. On pade pored mene krkljajući. Pojurismo dalje.
Ovaj se neverovatnom snagom izvi, i izbaci našem vojniku pušku iz ruke. Onako, sa zabodenom puškom u leđima okrete se dva puta oko sebe i tresnu na zemlju.
Toliko ih je tek nedostajalo... Sigurno toliko, ako ne i više u ostalim četama. Moj ordonans je trljao zadovoljno ruke. — Ih, što neće sad da nam donesu ručak. Dobili bismo duple porcije. Poseli smo rovove i čekali...
Ceo prvi streljački stroj ležao je mrtav. Nešto me zanija, povedoh se držeći se za žicu, onda opustih ruke i padoh na nečije telo. Ali ja kao da još ne shvatam užasno stanje. Kao hteo bih da idem, i to napred.
Oko mene neprestano pršte kuršumi. Očekujem da dođe neko da me iznese. Oslonio sam se malo na ruke. Oko mene ležali su nepomični vojnici. A tamo levo, negde daleko preko bugarskih rovova, grmeli su topovi...
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Metni staklo na astal, gledni oči svoje, poznaj da su k'o kristal bez poroka što je. Silni pogled, sam magnet, pamuk ruke, grudi sneg, obraz — prilika; mnogocena svila vlas, slatkoglasni tvoj je glas što je muzika.
“ Dakle šta će sade reći moja lepa snaša, Ili nježna Milica, il' rumena Neša? Neće l' reći mladoženji: „K sebi ruke, devere, Ti bradati injem, ruski hladni sjevere!
Na pervom stepenu moga života Žalost me poseti, i baš do groba Hoće da me prati, dok ne preda smerti U ruke hladne. 1811.
Gibelj su strasti bez uma krepka. Beskrvne ruke onima v četi toj. A drugi, rođen s većima silama, A k dobru nevešt skloniti se Turčinu zlobnu za odmaščenje, Kak' lav
Vladislav Stojadinović Čikoš SPIRIDON JOVIĆ SPOMEN Sećaš li se onog sata Kad si meni oko vrata Bele ruke savila, I krijući tvoje lice Meni pone nehotice Tvoju ljubav otkrila?
1828. Jovan St. Popović NA PRIRODU Ti, koja s’ tako lepa, sovršena Iz ruke Tvorca blagoga prenula, Da mati, ljuba zemlji budeš, Prirodo draga, s tim dičnim runom; O, mogu l’ tebe okom
Smutnja u narodu raste, i briga se diže i jauk. Mole i zaklinju, pomoći traže od Đorđa i majke. Onda i Marica, ruke nebesima šireći, vrisnu: „Ode ah, ode, i sad će se nevine valjati žertve, Ljutih kad vukova sevati oči sa mačima počnu.
Kad Toplica i Kosančić s mejdana U večnoj slavi nađe mesto duši, Ah, i on pade, k’o stablo bez grana, U krvne ruke, život obezduši... I tako, što je obećao javno, To sve, k’o junak, osvedoči slavno. 1843.
Zatime se sela Na svoj kanape, A desetak jela Već je došlo pre; Tu nozdrve škaklje Raznih jela nuk, Tu su ruke čaklje, Gortan gladni vuk.
Borojević NIKANOR GRUJIĆ PRSTEN Idi k dragoj, međ visoke, oj prstene, stene, Dar si mali, al’ srdečan, vredan ruke njene. Il’ se češlja na zrcalu, il’ na svili spava, Il’ dobrotu srna pesme glasom izražava.
Sve više letiš ti. Zemnom se rukom nikom dodirnuti Ne daš. I sam duh retko te domaše. Bežiš od ruke, uma bežiš Od hitlenog; k sebi misli mamiš.
Kad je došlo da se igra Šaljivoga jastučića, Bacila se mala kocka Da u ruke jastuk dade Ili momku il’ devojci. Kocka pala, kocka zlobna, Na pečalno Cvet-devojče.
Jakšić, Đura - JELISAVETA
BOŠKO: Ona kalpak, — a on perišane. — BOGDAN: Gospa toke, — gospodar vistane. — BOŠKO: E, bruke! Muške ruke — ženske belenzuke. BOGDAN: P’ onda, Boško, šta mu posla tast?
RADOŠ: Golem je poklon, kneže, Sirotinju će našu ubiti. KAP. ĐURAŠKO: I kopljem bismo Turke tobdžije, I sabljama im ruke sekosmo, Kojimano su silni tirani Garave puške često grlili. SVI: Živeo dužd! Živeo knez sa kneginjom!
Ali se moja snaga salomi, klonuše ruke, a svijest mi mrče, ne osta do glasa da ti poruku njegovu iskaže: bjež’, gospodaru, sa svijetlom gospođom, bjež’!...
KNEZ ĐURĐE: Ja je ostavljam — I evo, oče, U stare ruke primi krmilo, I vekovima neka odsada Hristove vere prvi hranilac Slobodu hrani gora slobodnih.
VLADIKA: Bog daje blagoslov I oproštenje greha svakojeg... (Svi ga redom ljube u ruke.) KNEZ ĐURĐE: Daj i ja, oče, da je poljubim, Blagosiljala j’ mene grešnoga...
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Od suve studeni na njemu se bijaše sve nakostriješilo i ukočilo. Sitne, meke dlačice na licu mu se naježile, a ruke pocrvenjele, pa pocrnjele od teške zime. Kad biše nasred čaršije, snijeg poče propadati.
Ludi Krstan, obučen u stajaće ruvo Luke, sinovca Reljina, sjeo na kamen više jednog groba, podnimio se na obje ruke, pa sam za se krupno, duboko govori, kao da mu glas dolazi iz mračnih dubina: — Dok jednom ne smrkne, ne more drugom
— Utopli se malo, po Bogu brate, jer sve mi se čini da se sprema velika mećava... Tu motčicu baci, čoče, iz ruke, pa ruke metni u njedra...
— Utopli se malo, po Bogu brate, jer sve mi se čini da se sprema velika mećava... Tu motčicu baci, čoče, iz ruke, pa ruke metni u njedra... Evo ti ove moje 'aljine, pa se dobro umotaj — reče starac, skide haljinu, i ostade skoro upola go.
Baš sam se tukô kad ga digoše. — 'Ajde, stari, prtljaj! — vele mu đendari. On sio na kućni prag, podnimio se na obje ruke, pa šuti i gleda u zemlju. — Neću! — izdera se Mijo silovito, pa podiže oči, u kojima se svijetlilo nekoliko suza.
ne mogu da gledam, kako se onaj Švabo širi po mom dobru, kako ruši i oba ra moje voćare i moju šumu, koju su ove stare ruke gajile. Ču se da je Stolina majka umrla. Mijo oživi.
U parohiji niti će gdje noćiti niti šta okusiti. Ni vode neće da se napije iz tuđe ruke. „Ne vjeruj 'rišćaninu! Prevariće, slagaće, oblagaće, u krašće, nebo ga ubilo!
— Hajde ti naprijed! Približih se lagano na prstima i izvirih iza gornje strehe. Kod kuće je! Podnimio se na obje ruke i odbočio na gole, suvonjave laktove, pa ukočeno, blesasto zuri u nešto pred sobom.
Umiri se i sjede. Smota novu cigaru, otpuši je malo, pa je polagano spusti među one ostale, te se opet odboči na ruke i zamisli. Iziđoh iza strehe, a za mnom Stevica. — Pomozi Bog, oče proto!
Kad se ja treći put vrati' od Bradare, zatekô i' u Parteninoj sobi. Vrgli ruke, prošćete, ostrag, pa 'odaju gor' i dolje po odaji. Namrgođeni, ljuti, kô gladni kurjaci; šute. — Zar ne da?
Krošto, zašto, to nek sami Bog zna. A pravo, po duši kad budemo govoriti, mekana je srca i podatne ruke: zalogaj bi čojeku iz usta dao. Nema vajde kriti, voli, braćo, i da malo udari u stranu kad o sebi govori.
Svijetli se i škripi oružlje, a čaša ide od ruke do ruke. Turci se sve više primiču. Puške jednako prašte, ne prestaju.
Bojić, Milutin - PESME
Tad joj drhte ruke uvele i žute, Koje mnoga usna kvasila je vrela U dane treptanja krvi i mišića, I nabrana usta još jednom bi htela
Da okuse mladost razbludnih mladića, Da im srču oči, dok se čaše liju I udara zadah ložnice i pića; Htela bi da ruke još jednom se viju I stežu mermerne gole muške gnjati, Da u muškom nedru oči joj se skriju, Da peharom krvi svaki
I strpljivo su snosili pauke, Što pili su im krv bogovskog žara I Bogu Sebe pružali su ruke. I, osamljeni, kraj svojih vatara Vere su našli u pesmama snova.
XXIX Hodite opet, moje noći mile, Noći lutanja i vinskoga dima, Prezreo sam vas, kô boce od lima Kad njene ruke o vrat mi se svile. Tad drugo vino usne su mi pile Zenice njene. I videh u njima Svu čar, o kojoj tek se privid ima.
heroj posle strasne bitke Odmorišta hoću bez strasti i žara, Već da mi se duša na duši odmara I da miluju me blage ruke vitke. Jer u suton grudi pune su mi plača.
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
tek vidiš — u slobodi. Eto, tako, ide mu taj posao od ruke. E to je, vidiš, domaćin čovek, takvog zeta daj, a ne Boku.
Sad sam se rešila: čim mi progovoriš makar jednu reč o njemu, da razbijem što mi prvo dođe do ruke. Drukče ne mogu s tobom da izađem na kraj. ANĐA: Pa ne govorim ja za tvoje zlo.
A ja velim: ja sam Josa pandur! A on veli: evo ti ovo pismo! A ja velim: daj ovamo to pismo. A on veli: da daš u ruke gospođici, a ja velim... MARICA (ščepa mu pismo): Dobro, dobro, dobro! JOSA: Posle on veli...
MILISAV: Pričam gospodin-Žiki kako se kapetan jutros prepao. VIĆA: Kukavica! Eto, molim vas, ljudi, pala mu u ruke jedna krupna stvar, mogli bi najmanje petnaest njih da uhapsimo, a on ne sme. A gde je on, boga vam?
koju je ranije držao oko glave, pipa je, pa kad vidi da je još vlažna, metne je na čelo; zatim nasloni glavu na obe ruke).
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
(Vremenom će muslimanske epske pesme, prešavši u ruke profesionalnih pevača, dobiti posebne kompozicione oblike i postati znatno duže.
Jakšić, Đura - PESME
1856. MILA „Vina, Milo!“ — orilo se Dok je Mila ovde bila. Sad se Mila izgubila: Tuđe ruke vino nose. Ana toči, Ana služi, Al’ za Milom srce tuži. Nema nama Mile više!
Moje grudi pomoć ištu, Isparane na bojištu. Pomoć, pomoć, Crnogorko! Potpraši mi puške male: Ruke su mi malaksale Sekuć Turke, Crnogorko!
Nastasijević, Momčilo - PESME
Zavapim, al’ izvije se glas. Miloglasan je negde na zvezdi spas, što bolni pevač promucah ovde dole. Jer nema ruke da razdreši nam čvor. Al’ tamo, i na veke, zrak tvoj hoće li boleti? Tuđa iz tebe bića hoću li voleti? Smiluj se.
Preboli te zadadoh, moja bez prebola, brale. Jer je tiho satkana duša, na tiše brdo uvodile prozirne ruke. Za ožiljkom se u vidanje prikrade, bleda vidarica bez nade. Al’ kaže mi se dolina.
2 Pazite, čudno sam vičan: jed, pelen li mi od vas, ili mana; mrtav od vaše ruke, ili živ — ne zaceli se, ne ozledi ova rana.
Na me kad golemih digne se sila, Iznad njih dignu me njegove moćne ruke. Rasturi gorde, pomete im smer Što tajno behu spremali moj slom. II Ničeg se ne boj, u večnog ti uzdanje.
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
užurbano bi postavila sofru, ređala hleb, kašike, viljuške, unosila legen, peškir, ibrik vode, polivala ga, te on umio ruke. Ali babe, koja ga je sigurno čula kad je došao i čula kako viče, još ne bi bilo. U poslu, tamo po bašti je ostajala.
Ostatak novaca zakopala u podrumu. I tako sve spasla. I od tada sve ona uzela u svoje ruke. Docnije, u starosti, deda šlogiran, tamo u dućanu samo sedi.
I Mladen bi osetio čak i ovamo, ispod materine glave, pa čak i ispod svoje, očeve prste od ispružene ruke, kako i njega zajedno sa materom grli. I onda bi nastalo ono uoči nedelje, praznika, njihovo spavanje ovamo u sobi.
Gotovo sa strahom, trljajući, kršeći ruke, ulazili bi, išli po dućanu, zagledali i zapitkivali Mladena. A znalo se zašto dolaze. Da vide, pregledaju.
više nego otac mu poče da zarađuje, proširuje, učvršćava radnju, nego kad sasvim odskoči, podiže se, i uze sve u svoje ruke i postade ono što je u redu, kako treba da je sin na kome ostane kuća, radnja...
On i baba jeli su ćuteći. Ona gotovo ne jedući, tek običaja radi, a jednako u nj gledajući upitno, brižno. Ali njemu ruke nisu drhtale. Lice mu je bilo, kao uvek, suvo, više crno no bledo. Prsti ruku mu polako, mirno su uzimali zalogaje.
Kako bi, jeknuv iz sveg srca, pao, skljokao se ispod česme, pružio vrat, glavu, ruke, kolena pod vodu da ga ona zapljuskuje, poliva, hladi, kameni!
i trudi se da to jednom skine, a dug veliki, teški, pa kad to dočeka, odnese poveriocu, koji je već i sam digao bio ruke od toga duga, već izgubio veru da će ikad moći taj dužnik to platiti — on, kada to odnese, plati, sam poručuje čast
I što je najvažnije, od tada nije više ona baba Stana! Diže ruke od svega: od kuće, momaka, jela, gotovljenja, podruma, od svega.
kuća sada može raskošno, slobodno da živi, kreće se kao što je red, običaj, i kako je ona celog života želela — diže ruke od svega, nije se mešala ni u šta, nije ništa gledala, motrila.
I onda ona sasvim klonu, pade. I poče da beži, sklanja se. Diže ruke od svega. I kao u inat, uvređena, poče sve češće da ide od kuće, da ostaje kod rodbine po dva i tri dana.
Čak i prosjaci, poređani s obe strane, kad bi on dolazio, ustajali su, zbijali se unatrag od njega u redove, ne pružali ruke za milostinju. Zna se kad on daje. Posle bi u medžlis.
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
t. priča se, u okolini Niša, etiološka skaska. Bogorodica, pošto je umesila hleb, oprala je ruke, i od kapljica koje su pale na tu biljku dobilo je lišće pege (Sofrić, 13). BOŽIKOVINA Stechpalme (іlex aquіfolіum).
i tri zrna crna pasulja (SEZ, 19, 265); lovcu, pred polazak u lov, trljaju ruke b. (іb., 348). Možda ovde treba računati i propis da u žitu kojim će početi setva treba da prenoći b. (SEZ, 16, 258).
B. ima ugledno mesto i u mrtvačkom kultu, možda i tu kao apotropajon. Kad čovek izdahne, meće mu se u ruke b. (SEZ, 19, 240). U cveću koje žene donose na mrtvački odar, mora biti »na prvom mestu« i b.
po opštem srpskom običaju, daju, kao mrtvačku žrtvu, majke kojima je umrlo jedno ili više dece (to se zove »davanje iz ruke«), i tek se posle te žrtve j. smeju jesti (v. malo docnije). Upor. činjenicu da je j.
stoje u vezi sa praznikom Svetoga Petra (29. juna). One se dotle ne smeju jesti, a toga dana imaju se prvo »dati iz ruke« (mrtvačka žrtva), na onda tek jesti. U jednoj basmi protiv vrućice traži se i dobija j.
Ako se k. rano s proleća unese u kuću, kokoške neće nositi celog leta (Karadžić, 3, 43); njega uopšte ne valja uzimati u ruke pre Đurđevdana, »jer će umreti ko iz kuće« (SEZ, 32, 419). Na Đurđevdan posipa se k.
und jeder, der іhn faѕѕen wollte, wurde an den Händen gerіtzt« ‹= »stavila na sve svoje grane oštro trnje, i ogrebla ruke svakome ko je hteo da je uhvati«› (Däіhnhardt, 2, 201 id).
i »čoveka obučenog u laneno platno s opravom pisarskom« u Jezekilj, 9, 2. Kod Srba lan se ne sme uzimati ni u ruke preko Bele nedelje (SEZ, 19, 33) — a mi znamo da je to nedelja mrtvih; mrtvački pokrov nipošto ne sme biti od l. platna.
Jedan pobožan čovek, koji je tu blizu stanovao, uoči svog polaska na ćabu opere u njemu ruke, i kad ih je obrisao, ostavi peškir na lipu, ali posle zaboravi da ga uzme.
, ѕ. v. grmljeti I Ilijn dan; ŽSS, 138; SEZ, 17, 133). O. ne valja uzimati u ruke o Božiću, jer će se dobiti čirevi i guke po telu (SEZ, 13, 411), ili će stoci izići guke (Karadžić, Z, 65).
Takav značaj ima, možda, i bosanski običaj da se na Jovandan veže svima u kući crvena svila i zlatni konci oko desne ruke i leve noge, pa se to nosi do Petrovdana, i onda skine i metne na r., gde ostaje preko cele godine (GZM, 6, 1894, 662).
Kad se seje pšenica, orač namiče na prst desne ruke crven konac (SEZ, 32, 7). Isto tako, za vreme sejanja treba držati iglu u ustima, »pa tice neće dolaziti, jer će videti
Ćipiko, Ivo - Pauci
Lani je odbacio svojim vršnjacima, a da vidiš ove godine! ...I čisto ruke same se pružaju da teški kamen dohvate. Sviće, i svjetlost snježana dana uvlači se u kuću, ali ne može još da savlada
—A što? —Odlučio sam se za te! ... Hoćeš li? —Ko nam brani? — uzvrati cura. Rade je snažno uhvati za obe ruke. Djevojka se ne otima, već ga gleda ravno u oči. I neko vrijeme gledaju se...
A njihovi obgrljeni životi gore i u vatri se troše... Rade se najednom trže, veli joj: . — Što drhtiš ispod ruke mi kao list na trepetljici? — a glas mu u tišini, u proređenom vazduhu, odzvanja jedro, odjelito. — Milo mi je!
Krčmar se razljuti, ote mu je iz ruke i po volji naplati stari i novi dug. Pa kad se Vojkan usprotivi i, pijan, sasu grdnjama, ščepa ga gospodarev krčmar za
svoj dio imanja, kao on i brat, pa kad bi bio u njegovoj kući, što nagovorom što drugim kojim načinom, palo bi imanje u ruke njegove ili sinovlje. Rade sam, na svoju glavu, ima već dosta, a u njega su četiri sina kao četiri sokola.
Bolesnik ječi, a kad mu muka dotuži, s nategom nadigne se na ruke, i ispijenim očima, kao da nešto izgubljeno traži, luta mu pogled po kući, pa, iznemogao, opet nauznačice pada.
A domišljat je vrag! Dok je bio općinskim čaušom, bio je srećne ruke, osobito kod sastavljanja utoka na stariju vlast, u šumskim prekršajima.
Starci i sestra slušaju. Pomisliše: „Ako bi Petar i prevario, neće zakon, a oni se puštaju čovjeku od zakona u ruke!” . —Dakle, što si odlučio dati im? — upita pisar. —Koliko pitate? — obrati se Petar k njima. —Koliko je pravo!
—Opet se sastasmo .. . —Pa da, kad se tražimo! — osiječe žena. —Biće da je tako... Žedna si ... —Piću iz tvoje ruke, da i nijesam. —Dražiš me? — reče on živo i čisto je pogleda.
Idi samo za mnom! Obima rukama odgrne grane jednoga drveta na dohvatu. —Sagni se! — veli joj i, uhvativši je za ruke, povuče je za sobom u pećinu. Unutra je tmica; na prvi mah ne vidi jedno drugo. Maša se priljubi bolje uz Radu.
U pećini se kupe čobani, jedu ukradeno meso... A pogdjekad i cure gonjaju, ako koja do ruke dođe... Što ne bi čobanče uradilo? —Ohladno je, — opazi žena.
” pomisli. I sve bi osim Rade za nju pregorio, da samo ne upadne u tuđe ruke. Došavši kući, ne kazuje ženama što je uradio, i ne spominje ni o čemu ni riječi: kazaće Radi kad se kući povrati.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
No ovakav kakav sam, po Prohoru, nisam bio nizašto. Glava mi je ćoškasta, kosa tršava i čekinjasta. Ruke su mi dve kvrgave motke s mlitvim mesom i smežuranom kožom.
Dok sam to gledao, svršio sam dva puta. Posle su njih dvoje iščezli u šumi, držeći se za ruke. Ja mislim da je Lauš tada uspeo da je ima.
A to što se natezao s tom smešnom makom od koje niko od njih nije patio, približavalo im je gospodara na dohvat ruke, jer, eto, ni on nije savršen, znači čovek kao i svaki drugi, mogli su u mislima svojim sada s njim da druguju, postao
držao najveću rugobu, neku grbavu ili kljastu ženetinu ali s malo vatre među nogama, kadru da zadršće na dodir muške ruke. Makarije Prohor mi jutros reče kako je naumio da izvede još jedan podvig.
Izaći ću, ponovo čista i lepa, obući ću se u najlepše haljine koje imam, staviću oko vrata najlepšu ogrlicu, na ruke najlepše grivne i prstenje. Dadara Bio sam zapanjen.
nikako nije bio onakav kakav je stvarno bio — preplašeni sebar koga je njegov vlastelin pokupio sa njive, tutnuo mu u ruke koplje kojim ovaj nikad nije rukovao i poslao ga ka gomili njegovih neprijatelja.
bi bilo za jednog kaluđera da juri unaokolo u širokoj crnoj mantiji i da vitla iznad glave teškim mačem za dve ruke. Bila bi to ružna slika, uvredila bi svud prisutno božije oko.
u bekstvu od njene pohote izlazio iz tvrđave, da nije izašao, ona ne bi poslala ovu petoricu nesrećnika u razbojničke ruke. Kad je ugledala korpe sa mesom svojih vojnika, prvo je upitala, smrtno bleda, da li je tu i Dorotejevo telo.
Osećam da su zadovoljni i sobom i svojom sudbinom. Sve ono što žele tu je, nadomak ruke, dovoljno je da se propnu i da ga dosegnu. Šta ja želim? Sve što bih mogao ovde da pomenem čini mi se da je nedovoljno.
Njene ruke su se pokrenule, klizale su po meni čas ovlaš, čas grčevito, nekad kao dodir maslačka, nekad do bola. Celi dan smo osta
Zna za jedan put. Ostali za njega ne postoje. Ali zar će starci tek tako odstupiti, zar će bez borbe predati vlast u ruke svojih omrznutih suparnika? Makarije se uzvrpoljio. Nije hteo ili nije mogao da sakrije svoj prezir prema Nikanoru.
Ko će naslediti Lauša u upravljanju župom? Stari je pri izmaku, naglo je oronuo posle vojne, ruke mu se tresu, ne može kašiku ustima da prinese, a da pola ne prospe.
Ilić, Vojislav J. - PESME
I anđeo mira, kroz duboku tamu, Spusti se pred oltar u pustome hramu. Pa prekrstiv ruke na blažene grudi, Rujnu zoru čeka, da nebom zarudi. 1884.
No ti, kojoj sam pevô mlad, U tavnoj, jesenskoj noći, slušajuć poznate zvuke, Hoćeš li s tugom tada pobožno sklopiti ruke Za pokoj umrlog znanca? Hoćeš li pojmiti tada Nejasne reči moje, i teret ljubavnih jada, I tajni uzdah moj?
Gle! Ja jedva idem, izdala me snaga, A i kako neće, I ruke su moje malaksale davno Drži ovo cveće!“ Rastužen i zbunjen starac stenjući raširi ruke, I bokor proletnjeg cveća pažljivo
“ Rastužen i zbunjen starac stenjući raširi ruke, I bokor proletnjeg cveća pažljivo poče da ređa; A kad je svršio posô, on reče spokojno tada: „No, sada, sinovče dragi,
Dva verna i snažna roba pod ruke povesti mogu Potomka Romula hrabrog. Ah, to bar nije greh! Da ne oskvrni tebe i tvoju građansku togu Poruga ili smeh.
Spustivši klonulu glavu na svoje umorne ruke, Na razvalinama duha ja nađoh izvore tuge: No gluvi za reči tvoje, ne čuše nebesne zvuke Ni vlasnici, ni sluge.
Duh ga čuje u šumoru tavne noći, I misao, što se rađa u samoći. 1892. z* S duhovne visine svoje ti si mi pružila ruke, Tvoj govor, anđelski nežan, očara meni sluh: Kô demon, odbačen nebom, ja slušah nebesne zvuke, I preporođen k tebi
I priliv titanske snage napregnu njegove ruke Kô žile nemejskog lafa, jer gusle slobodu zvuče! I Titan razmahnu pleća i tvrdi, ognjeni čelik Sa strašnom grmljavom
hladu žalosnih vrba, gde vale potočić broji, Slivena od hladnog tuča Nioba očajna stoji, Sa bespomoćnom tugom ruke je klonule svila Na svoja umorna krila.
4. Eto tu je agent što zaljubljen hodi, Uglađen i spreman po poslednjoj modi, Odmereno, s pažnjom, čak i ruke miri, Da u svemu budu pravilni maniri, Sve je „feš“ na njemu, sve čisto miriše, I salonskim taktom i milinom diše. 5.
Svršene su muke, Despot dade dušu u Božije ruke.“ Sa rudničkog visa, po sumornoj noći, Mrtvački se sprovod polagano slazi.
Kô kedar oboreni, Kô cvetak mirišljavi, On ćuti... Teško meni! Njegove bujne kose Nestašni vetri nose. A ruke, što su sretno S divljim se veprom bile, Bez moći i bez sile, Na tle su pale cvetno.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Uzimajući ovo nedovršeno delo u ruke, živo se sećam uživanja s kojim sam ga započeo, a još većeg, kada sam ga bacio u fijoku.
Kao iz božije ruke. I sama priroda je tu učestvovala sa puno ljubavi: prekrila Partenon sa plavim nebom, a sunce ga je, hiljadugodišnjim
Erehtejon je dobio svoje pozlaćene prozore i vrata Partenon svoje divne skulpture, Fidijine ruke; one su doletele ovamo iz Londona u trenutku kada je kazaljka sata koju sam pomerao prešla godinu 1801.
I paketić koji sam Vam odande poslao stigao je, sigurno, u Vaše ruke. Pored drugih sitnih stvari, našli ste onde i jedan mali pridržač za pisma, istesan od kamena, belog kao sneg.
stava prve knjige Euklidove.“ On prestade da govori, osećao je da se približio, na dohvat ruke, rešenju svoga velikoga problema, a grlo mu se osušilo od uzbuđenja pri toj pomisli. On morade ponovo sesti.
A kada se posle svih svojih pobeda vraćao u Rim da onde uzme konačno svu vlast u svoje ruke i proslavi svoje triumfe, on je pozvao Kleopatru da i ona dođe onamo. I Kleopatra je došla.
zastave engleske, amerikanske, francuske, talijanske i japanske, ali je politička vlast već bila prešla, u turske ruke.
brzu ruku pozaključavala, pokulja ta rulja preko glavnih stepenica, rušeći, preturajući i lomeći sve što joj je došlo do ruke. Tim načinom doprla je i do glavne sale, gde su bili skupljeni učesnici kongresa.
A on je i bio pravi gospodin, rođen za bogatstvo, široke ruke, ljubitelj umetnosti i nauke. Sazidao je kraljevska zdanija, okupio oko sebe umetnike i naučnike.
I Teonova lepa i učena ćerka Hipatija uze nas često u svoje nežne ruke. „U četvrtom veku, kada je hrišćanstvo zahvatalo sve više Aleksandriju izgubio se skoro svaki interes za dela grčke
Razvi se živa trgovina sa starim grčkim spisima njihova cena skakaše iz dana u dan. Mi prelažasmo iz ruke u ruku, dođosmo iz prljavih telalnica u fine antikvarske radnje, gde nas čuvahu u gvozdenim kovčezima, pod ključem, i
Sa takvom namenom dođosmo za vreme krstaških ratova u jedan grčki manastir. Tu dođosmo u ruke pismenog jednog kaluđera. On nas rastavi jednog od drugog, uze sapuna i tvrdu četku, pa spere sa nas staro naše pismo.
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
/ Rukavi su, veliš, kratki,/ a već nema mane druge;/ rukavi su, brajko, dobri,/ no su tvoje ruke duge“. Romantičarska poezija, kao što smo videli iz Popovićevih antologija, predstavljala je integralni deo poezije,
Stanković, Borisav - TAŠANA
On, pokojni tvoj muž, a opet nije on! Sada tek ništa ne mogu da znam, Tašana! TAŠANA (ne znajući šta će, kršeći ruke zaplače se): Ne znam ni ja, dedo. Samo — oh... MIRON (prilazi joj sasvim uzbuđen): Ama šta je to?
(Vadi i daje joj u ruke brojanice sa raspećem): Uzmi i ovo. (Viče): Stano, donesi vode, bosiljak! (Tašani): Ne boj mi se.
STANA A, da se naljute? Smeli bi! Znaš, kad im deda podviknu, hadži Rista u nesvest da padne. Ljubeći mu ruke molio ga da mu oprosti. Veli: oni nisu znali.
HADžI RISTA (prilazi Tašani): I od mene ti srećan praznik, snaho! TAŠANA (ljubi ih u ruke): Hvala, hvala. SVI Srećan praznik! MIRON (u šali): Dobro, bar i ti sada da se smeješ.
Ulazi Mladen (vodeći decu za ruke. Deca obučena u novo. Nedra im puna cveća, bosiljaka i kolača). MLADEN (s ulaza, sav srećan): Pa, čedo, Tašana
Sa zavrnutim rukavima, te mu se vide još lepše i nežnije ruke. Obučen u dosta aljkavo odelo, ali po kome se vidi da je, kad je prvi put krojeno i šiveno, to bilo sasvim raskošno
(Odlazi.) TAŠANA (usplahirena, unezverena. Hvata se za glavu. Odjednom odbacuje ruke, sva prestrašena): Luda! Luda! Ja sam luda! (Viče): Stano! Stano! Ulazi Stana.
Sarošu): Kamo taj duvan? SAROŠ (vadi iz pojasa kutiju s duvanom i pruža ga Stani). STANA (uzima): Što ti ruke drhte? Šta je opet tamo noćas bilo? SAROŠ Kada znaš, što me pitaš?
Sutra, kad mi deca odrastu, neće smeti da me vole koliko me vole, neće smeti da mi bezbrižno leže u krilu, zavlače ruke u nedra, kosu, bojeći se da to nije u redu i da to ne dolikuje. I eto, zato sam tebe toliko čuvala, rado pomagala.
ali će se među sobom pogurkivati i šaputati: »Da, da kao što ti izvede Tašanu iz crnine i pusti je Turčinu, neveri, u ruke«. (Očajno): Oh, izgubih sve: ime, ugled... I sada kuda? U manastir? Ne!
MLADEN (sam): A ja, oh, ja idem otrova da nađem... i da joj ga ja, rođeni otac, dam u ruke. (Naginje se ka dvorištu i viče): Dimitrije. DIMITRIJE (iz dvorišta): Sad, gazda!
(Osluškuje.) Da li već dolazi?... Čekaj, s decom da se oprostim. Ali ne. Ne smem da ih zagrlim, ižljubim. Moje su ruke nečiste: one više ne pripadaju samo njihovom ocu. Ali mogu decu bar kroz rupe na vratima da poslednji put vidim.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Mala stopala; sitan glas; tanke ruke izmučenih prstiju na kojima su poslednji zglavci kao oglodani, od tvrdih dugmeta, štavljene postave, jakih konaca, i
Uze Kostica komad postave, rasprostre je po stolu za krojenje, udenu desnu ruku u makaze, prstiće leve ruke skupi kao plajvaz i učini njima u vazduhu nekoliko poteza kao da crta, i onda, odlučno, i nekako elegantno, rinu makaze
Ujutro se prvi digne, počisti pred kućom, oca pozdravlja s „ljubim ruke” i dodaje mu stolicu i vodu i lek, ulazi da vidi mater, i onda odlazi na ostali domaći posao kao da nikad drukčije
Slabosti su naglo ophrvavale novog blagodejanca. Kvasio je svetom vodom i oči i uši i srce i noge i ruke. To ga je umaralo, pa bi tek jedno ili drugo zaboravio. Jednog dana zaboravi sve, leže u postelju, i pozva advokata.
Na glavi šeširić, ni muški ni ženski, siv i on, ni za ukras ni za zaštitu, još i sav izlomljen od vlage i sušenja. Ruke krupne, jake, uvek bez rukavica.
Kočijašu Josi, koji, čim zajeseni, oblači vunene rukavice s jednim prstom, smejala se: „Mećeš ruke u futrolu, i tako i voziš! Promiču ti kajiši, konji te ne vermaju.
hleb mesi i gde mlađi spavaju, tu joj ispeku komad mesa, donesu salatu, samo malo posoljenu, jede je list po list, iz ruke, napije se vode, dovrši svoju uniformu, pa hajd u štajervagn... Da nije bilo drugih muka, živela bi valjda sto godina.
očiju s kojih se kapci dizali polako, zanosno — Hodao je kao jelen — zagrevala bi se gospa Nola u pričanju o svom ocu, ruke mu gospodske, od malih koštica, a kretao ih pri govoru nekako meko, na tursku, vala baš kao onaj naš Zarif-beg, što
Na licu mog oca, pa i moje majke, lepo se videlo kako je koža po kostima razapeta, baš kao kad neko preko fine ruke obuče finu rukavicu, jȁ! [To njeno jȁ, govorio je često gos-Toša, zaludelo ga je.
je prvi i poslednji put u životu obukla kićenu svilenu haljinu, uzela Tošu, ili kako je ona govorila, Todora, ispod ruke, i koračala za nju neprirodnim, sitnim korakom do crkve i do oltara.
je skinula venac s glave i nosila ga u ruci; i Todor je mladu držao za rukav, jer više nije htela da se vodi ispod ruke. Otputovali su sutradan po venčanju.
Strahovit krik devojčice, koja se zanesvestila. Jedan od napadača je još udari i obori. Drugi dočepa Nolu za obe ruke. Treći je s podignutom sekirom tražio od domaćina sav novac i nakit.
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
od polak prsta zlobe, pakosti, nenavisti i nezadovoljstva pokriven, takovom jošt napred sovetujem da ovu knjigu iz ruke baci.
»Ljubezni Romane« — ovako mu stane jednom posle večere govoriti — »manovenije je božje telo da ti u moje ruke dođeš, i ja sam te kao moje rođeno dete pazio.
Trgnem se i potražim tvoje ruke, nema nikoga, ah! Žalosna u strau đipim i otevši skočiti, padnem s kreveta, i daleko odziv uvređenog moga tela odleti.
To sam ja zaslužila? — No idi, svirepi, pašćeš ti kakvom đavolu u ruke, koja će te toliko kinjiti i štipati da ćeš se i kuće i kućišta ratosiljati.
na svašta ljubopitne, prijateljski sovetujem da se ne usude nikoga zapitati dok se gođ ne udadu, inače — ja perem moje ruke.
rukama usiljavaju se mrtvaca predstavljati, drugi upražnjavaju se očima nigda ne trepćati, gdikoji najposle kroz ruke ili noge, ili drugu kakovu čast tela daju trnje provlačiti, i proče, a to sve samo dobrodetelji i istine radi, koja je
nešto malo i odlakšanja pravi, to opet ovo rodoslovije ili genealogija (poznato je da magarci mlogo na brak s leve ruke drže, koji izobraženi Nemci dіe Ehe zur lіnken Hand zovu), ovo pak mloge druge nezgode toliko kalabaluka prave da je
samo izjatijem ako ne bi pao, jer u ovom slučaju više bi vremena potrebovao dok bi petačku tela svoga u poredak doveo. Ruke su mu bile jedine od sviju členova na koje je mati priroda svoju blagodat izlila, jer su mu ove do sniže kolena
Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA
sveta Pruži mi tri male nežnosti Dok mi ne padne hiljadu magli na oči I glavu ne izgubim I dok tebi sve tri ruke ne odseku Crna majko Trojeručice KALENIĆ Otkuda moje oči Na licu tvome Anđele brate Boje sviću Na ivici
Žičo SOPOĆANI Rumeni mir snage Zreli mir veličine Od zlatnih ptica pod zemljom Do silnog voća na nebu Sve je na domaku ruke Divno su klekli oblici U zenici majstora (Vreme je ujedalo) Mlada lepota ponosa Mesečarska sigurnost I kapije
utrobe u nebo raste Vratio sam se s puta Da sazrelo kamenje iz zavežljaja Ovde na trgu razdelim GORNjA TVRĐAVA Širiš ruke Visoki Pred svim kapijama beloga grada Dočekuješ izvore vidovnjake Suncomolje slepice reke narikače I planine
kuća i lipa Nosio si živo vuče oko vrata Svirao u lipov list Dve iskre ti igrale po kožuhu I ljubile riđu bradu i ruke Nisam te zaustavljao Razbio bih čelo o staru lipu Nisam hteo da se petljam U poslove vračeva Oganj im ovde nema čistu
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
I kada sam se jednoga dana našao sam u sobi, izveo sam pravu vartolomejsku noć. Pootkidao sam im glave, noge, ruke, počupao kose, pocepao odela i, uopšte, izveo krvoproliće dostojno jednog krvoločnog pivara Santera ili nemilosrdnog
“ i na toj osnovi prigrabiti svu vlast u svoje ruke. Svi, koliko god nas je bilo, hteli smo da budemo ministri — što uostalom nije samo dečja slabost — i onda, razume
moju sudbinu: — Preležaće tešku bolest, ali će se spasti; pašće u jednu tešku bedu, ali će se spasti; pašće u ruke ljudi koji bi da ga ubiju, ali će se spasti; doživeće tešku buru na moru, ali će se spasti; oženiće se, ali se neće
— To jeste, lepi marke i guta tutkalo, — brani svoje mišljenje bakalin — priznajem, ali mu, brate, prolaze kroz ruke tolika novčana pisma. — Jes', al' zatvorena pisma, — upada moj teča — a ako pismo otvoriš, oni onda tebe zatvore.
Najzad su profesori digli ruke i strpeljivo očekivali da moj rođak doraste za ženidbu, te će ga valjda to izvući iz škole.
misao kroz glavu, pa se otisnuh niz ulicu, sve skačući s noge na nogu; doleteh veseo i ushićen ocu i majci, izljubih im ruke i uzviknuh: — Položio sam, odlično sam položio!
nužnik, a F tetka Persa, famulusova žena, koja je odista nesnosno ziparala po školskom hodniku, naslanjajući uvek ruke na kukove, te ličila na slovo F.
bi nam pokazao jedan svoj prst, za pojam dva dva prsta i tako redom, dok nije upotrebio pet sa jedne i četiri sa druge ruke. Ali je nastala prava pometnja, koja je i samoga učitelja dovela u zabunu, kada je trebalo da nam objasni značaj nule.
šta znam o Pilatu, rekao da je Pilat sin Mojsijev, da je izrodio veliko pleme i, kad je taj posao svršio, da je oprao ruke.
Onaj se grešnik češe iza uveta i vrdara pogledom da po pokretu ruke katihetine vidi s koje li će ga strane da flisne drugo osnovno načelo Hristove nauke.
Tako, na primer, lopov zavuče ruke u tuđu kasu a naiđe iznenada policija; to je onda odista nedovršena misao, koja se označava sa nekoliko tačaka...
po leđima, žmirkao bi očima i kezio bi se na drugove, pa čak poče, naročito pri tučama, da upotrebljava nogu mesto ruke, da sa izvesnom lakoćom preskače školske klupe, iskače i uskače kroz prozor, da se prevrće preko stolica, tako da ti
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Jaši smesta i izvesti komandira da odstupi — obrati se komandant meni. Krenuo sam odmah nasumice, po pravcu ruke gde mi pokaza komandant. Noć je sve više uvijala vidokrug.
Baterija krete. Komandir izvadi cigarete i ponudi me. Ruke su mi još drhtale od straha, da jedva dohvatih cigaretu. Zaustih, u naivnoj iskrenosti, da kažem komandiru kako se
— Bolje je da raznesu naši vojnici, nego da padne Nemcima u ruke — pravdao je neko njihov postupak. Ali sa druma dopirali su glasovi: — Kad propada država, neka propadne i privatna
Nemci to vide, pa nadiru sve žešće. Još samo jedna noć i artiljerija mnogih divizija pašće neprijateljima u ruke. Komandant divizije Terzić očajan je i poziva artiljerijske oficire.
A jedna kola prosto zdruskana. Po razbacanim stvarima vidimo da je neko pokušao da ih opravi, pa najzad digao ruke od toga posla, ispregao konje i otišao.
— umiruje Kostu poručnik Protić. — E, nije nego, da ga molim... Šta, treba i mi da skrstimo ruke i čekamo blagoslov! Ordonansi, preturajte ova kola u reku! — naredi odsečno Kosta „Turčin“.
Već je poslednji čas. — Ispreži! Tr-r-ras. Sad već ide brže. Što promakne kroz Lukine ruke, dočekuje kapetan Dušan. Što izmakne čitavo ispod njegova štapa, sačekuje revolver poručnika Branka.
Vetar je kovitlao, dižući čitave vihore snega i zasipajući ljude i stoku. Ruke se ukočile od zime, da ni dugme ne možemo zakopčati.
Ruke se ukočile od zime, da ni dugme ne možemo zakopčati. Rukavi šinjela se zamrzli, te ne smemo ruke savijati, jer se materija lomi kao da je od kartona.
Poznadoh ih najednom. Sjahao sam s konja i pritrčao svome starom komandiru. Dugo smo se držali za ruke, bez ijedne reči. Predosećam da su preživeli neku tešku tragediju i strah me da zapitam.
Svejedno. Nekoliko života manje. Na granici smo otadžbine. Pređosmo prugu. Izdužene šine, kao opružene mrtvačke ruke, ostadoše puste. Pred Mitrovicom zastadosmo, da odiđu malo trupe koje su nailazile i sa severne strane.
— Mi smo đaci — veli nam jedan — pa smo bežali do granice. Dalje nemamo više kud. — Zar Arnautima i Bugarima u ruke! Zlo ćete se provesti! — opominje ih Gruja. — Lako je vama...
Petrović, Rastko - PESME
I 112 VUK II 116 MOLITVA VUKA 122 VUK III 132 SUNČANE LESTVICE 138 SONET SMRTI 140 ČAS OBNOVE 142 RUKE 152 RUKE KOJE SU LjUBILE!
I 112 VUK II 116 MOLITVA VUKA 122 VUK III 132 SUNČANE LESTVICE 138 SONET SMRTI 140 ČAS OBNOVE 142 RUKE 152 RUKE KOJE SU LjUBILE!
153 SA SVETLIM POLjUPCEM NA USNAMA 155 BITINSKI PASTIR 159 PONOĆNE DELIJE 164 PREVODI 166 PIJANI BROD 167 RUKE 171 PESME RANE PESME NEŠTO ŠTO NE BI TREBALO DA ZNAM U ponoć kad pođem ulicom sam, sam, Ulica je
Želim da spim u sredi letnjih jazbina, A međ zube zapalo puno zvezda ko žita prezrena I ruke su mi u kladencima a nedra puno zelena. Noćas ja slušam topot ljubavnoga mlina međ talasima, Noćas!
U krugu eksploziva aeroplani igraju igru proleća. Ko ide? Novo vreme. Šta nosi? Ruke bez prstiju. Jest, patrljice same, ali violinu zadobismo.
Ko ide? Novo vreme. Šta nosi? Ruke bez prstiju. Jest, patrljice same, ali srpove ubave zadobismo. Hoćemo da obnovimo vreme, na livadama, kermesa
Kupalo, ubavi deran, proleće, Sa zvekom ratnom i smehom u moje srce sleće deran. Kroz tvoje ruke protiču vode I zato, gle, sve reke su crvene, A još su samo oči mi zelene Da po njima mog brata malog papirni čunići
Ili kao heruvim da samo po planinama spim U očajanju, I da širim ruke danju Jednoj berbi i jednom obećanju: Gde sve biva i sve može da ja hoću, Ko puno grožđe noću.
Zbrisaću sve mutne reči između sebe i boga, pouzdaću se samo u svoje ruke, celivaću goru ili hajduke, komični potok što žubori.
jedne palanke proletnjim ehom I doći će na domak jednom detetu, Koje bledo Kao vaskrsnuti heroj jak, Uzeće je u bele ruke svoje pa spustiti u pas; A jedan jedini voz Odhuktaće svim pravcima u isti čas.
Nad glavom ruke te: šta dotiču, šta pridržavaju? Il jedan refleks milovanja i stvarnosti Pomilovati znale su Još pre no što se rodiše!
Ta opekotina, taj otisak ti ruke mi drag i danas bi mi evo bio trag, Do kolevke mi pune krvi, Do porekla mi tvoga mesa samo ne ove oči, ne ove oči
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Na vrhu Srebrne Gore Cvet ga čeka, nema on vremena za priče. Ali, umorile mu se ruke i noge, žedan je: mogao bi potok da popije, a nigde ni čoveka, ni zveri. Čak se i vetar ućutao.
Pokuša on da strgne vojnikovo lice ne bi li i đavolovo s njim strgao, ali bol posta neizdržljiv. Konačno, Drvoseča diže ruke od skidanja maske. — Sad ćeš kao vojnik, blesavko, ići svetom!
Uze ga Drvoseča u ruke, premeće, misli, samome se sebi smeje. Šta sada? Šta s licem cirkuske lude da radi? Nije mlad, ne ume se premetati
— Tvoja je služba završena! — Sunčeva majka tače ženino rame. — Možeš ići.. — od dodira ruke Sunčeve majke žena oseti kako, najednom, postaje prozračna i laka.
I znam da više nikome neće dobra doneti, ali to je moja želja.. — Devojka zapovednički ispruži ruke, a mladić bez reči položi mač na njih. Ljudi koji su stajali oko njih posmatrali su ih zaustavljena daha, užasnuti.
Neka sude! Što teža presuda, to veća njegova slava! — Ko zna šta bi radio bog da đavo ne postoji? — širi Varalica ruke, usavršava svoj zanat. Je li čudo što mu ime i granice susedne carevine pređe?
Ne mogu više da čekam. Slatko miriše ljudsko meso! I, nastavi se igra. Kako su drhtale Varaličine ruke dok je delio! Kako se širilo orlovo gladno oko! Već i sunce poče da seda. U jedan mah se Varalici učini: orao krade.
Ne daj me! Jedva da je metlica i prošaputala svoje upozorenje, a nečija se ruka ispruži i izvuče metlicu iz dečakove ruke. Venac okupljenih ljudi uzrujano se zatalasa. — Daj mi je, daj! — povika nekoliko glasova.
Gomilom sakupljenih ljudi prođe zadivljen šapat. Svi su ispružali ruke ka metlici, tiskali se, gurali jedno drugo. Ali, očistivši trg metla se ponovo diže uvis, pa se u blagom luku spusti
Ali, samo što do njega stiže, a metlica mu se otrže iz ruke, i polete ka ženi koja je htela da počisti bolničko dvorište. Uzalud je za njom jurio, uzalud psovao.
starac je odgovarao ćutanjem, odlazio pticama ili se vraćao zvonu, a zvono je kliktalo kao da se raduje dodiru njegove ruke. Ljudi i zveri, oblaci i vetrovi — utišavali su se da ga čuju. Ali, dešavalo se da zvono u nevreme zazvoni.
patuljka na dlan i samo što ne kriknu od čuda: Micko je imao njegovo lice, na isti se način smešio, mrštio, prekrštao ruke. Kako to do sada nije opazio? Kako ga nije, kao šamar, lupilo u lice. »Pa i glas, i glas je kao moj!« — pomisli dečak.
Stanković, Borisav - KOŠTANA
Sad te zaklah! Usta da imaš, a jezik da nemaš! Ti! Takvoga sina imaš. KATA (pogruženo odlazi, kršeći ruke): Crna ja! TOMA »Crna!« A zar kadgod beše bela, sreća kakva? Od kako si, takva si. I rodila si se takva!
Ne znaš ti. Pored opštine i kuća mi puna. Te ovaj, te onaj došao. Mehandžija došao. Glavu uvio, ruke obesio. Piće mu sve istočeno. Tavan, prozori, sve kuršumima izrešetano. I veli: »Još su tamo!« A ja koga da pošljem?
Ne mogu više! Idem i ja! (Polazi.) ARSA Kuda? POLICAJA Idem. Ne mogu. Nije ovo jedno. (Očajno širi ruke): Ovo je na sve strane! ARSA Pa zašto imaš ruke? Udri! Kamo ti panduri? POLICAJA Kakvi panduri?
POLICAJA Idem. Ne mogu. Nije ovo jedno. (Očajno širi ruke): Ovo je na sve strane! ARSA Pa zašto imaš ruke? Udri! Kamo ti panduri? POLICAJA Kakvi panduri? Pošljem ga, a on izvrne pušku, pa i sam s njima zasedne.
Legla na dušeci, gola, mlada, kapka... Snaga! Da cuneš, pa da se zaplačeš! Ruke više glavu frljila, kosu crnu, fildiš, rasipala oko sebe i — čeka me!
* (Ustaje. Koštani): Tuj, Koštan, i samo tuj pesmu da mi poješ! Mintan da skineš; ruke gore, više glavu... STOJAN (prekida ga): A, ne tako, bato! Sramota je! Mati joj je tu, otac, mi...
Da ne skidam mintan. MITKA (besno, gorko): Ne! Mintan da skineš, te grudi da ti pucav. I ruke na gore da digneš, kosu na sve strane, te kao ona, Redžepovica da si. Ali da me ne gledaš, jer mnogo muka će mi padne.
(Pije.) Nego hajd! Hajd, srećan ti dan i Hristos voskrese! MAGDA (ljubi ga radosno u ruke): Vaistinu voskrese! Oh, hvala, slatki gazdo! KOŠTANA, SALČE i OSTALI (hoće da idu.) MITKA (zaustavlja ih): Stoj!
) Zar ja tamo? Za Asana, u selo, u Banju? Tamo? I ja nje gova, Asanova? (Besno.) Zar on moj muž? On? Oh! (Grize ruke. Povodi se. Spazi kmeta, besno pođe k njemu.) Šta ćeš? Koga čekaš? Čekaš da me odnesu, vode?
KOŠTANA (uplašena, moli): Ne, Stojane! Ne ubij me! Ljubim te i molim! Nemoj! Bolna sam! Ne smem! Ne mogu! (Krši ruke.) Oh, šta ja mogu? (Zlovoljno): Ja, Ciganka! U Banju, u selo, tamo je moje!
Hvala! Aman! Oh, gazdo! Ne daj me, slatki gazdo! Ruku, nogu (ljubi ga u ruke, saginje se i grli mu kolena.) MITKA (zaustavlja je): Ne! KOŠTANA (trudeći se da mu noge celiva): Ako!
(Očajno.) Ne daj me, slatki gazdo! Vodi me tamo! MITKA (gleda je pogruženo): Kude, Koštan? KOŠTANA (očajno širi ruke napred): Tamo! Tamo! MITKA (bolno, pogruženo): I tamo zemlja i ovde zemlja!
Šantić, Aleksa - PESME
Sâm sam. Iz kuta bije sahat stari, i gluhi časi neosjetno teku. Napolju studen. Peć pucka i grije. Ja ležim. Ruke pod glavom, pa ćutim, I slušam kako granjem zamrznutim U moja okna goli orah bije.
Zatim bi otac, kô vedar sjaj dana, Uzeo gusle u žilave ruke, I glasno počô, uz ganjive zvuke, Lijepu pjesmu Strahinjića Bana...
Pa kad niz pragove siđeš sa ibrikom Da zahvatiš vode, da ti zgrabim ruke, Prigrlim te sebi u svoje klobuke, I da tebe, draga, više ne dam nikom.
Ja čujem: naša srca biju tiše, Tvoj stisak ruke nije onaj prvi; Hladan, bez duše, bez vatre i krvi, Kô da mi zbori: nema ljeta više!
Pošljednji plamen na zapadu trne; Suton se rađa i s jesenjeg neba Polako pada na hridine crne. Paluba puna. Ruke uzdignute Pozdrave šalju i rupcima mašu. U mnoštvu ovom vidim čeljad našu, Naslonili se na pervaz pa ćute...
A tamo, gori, na lazilima zgrade, Zidari rade. Veče na razdrljene njihove grudi I gole ruke i lice vrano, Sve krečom poštrapano, Prosipa crvene ruže svoje...
Tako ona, vita, lomka, Obvi ruke obadvije Oko pasa smjela momka Što mu čelo samur krije. Ne pitaj ih kuda jezde, To ne smije niko znati, Do li
Tu su i majke. Gle, jednoj sa grudi Golotrb mali pregao se ceo, Pružio ruke za makom što rudi. Svi grabe brže tamo gdje se spleo, Nadomak stada i široke struge, Sa makovima klas zlatan i
Mali drven toranj, kao straža neka, Uvrh sela stremi. Staro groblje ćuti, A krstovi, mahovinom ogrnuti, Svoje ruke šire, kô da svaki čeka Da zagrli nekog...
Sanja... No đaurska truba pisnu neđe. On se prenu, trže, guste skupi veđe, I obori glavu među suhe ruke. 1911. PREPEVI XAJHPIX HAJNE I LIRSKI INTERMECO PROLOG Moja patnja, moja tuga I bol u toj knjizi stoje:
Kod kuće često, u sobi tamnoj, Sedeo je m čekô, Pružao ruke u čežnji plamnoj, A reči ne bi rekô, Ali u nemu ponoć i kasnu Čuo bi svirku i pesmu strasnu, I s vrata kucanje neko.
30 Oči su joj ljubičice rane, Lice rujne ruže neuzbrane, Ruke male do dve bele lale; Još sve cveta moje čedo belo, Samo svelo srce joj je celo.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
je jedina istorijska istina koja je sačuvana u pesmama o Urošu, sve ostalo tamo je legenda (smrt Uroševa od Vukašinove ruke itd.). Uroševi takmaci za carski presto kako pesma kaže bili su Mrnjavčevići: Vukašin, Uglješa i Gojko.
Kad je sreo devet bratskih konja bez jahača, kad je video da su braća izginula, toga trenutka su mu malaksale ruke „od žalosti za braćom rođenom“ i više nije bio u stanju da se bori.
Ali Bajazid je odmah energično preuzeo sultansku vlast i komandu u svoje ruke, naredio da se pogubi i njegov brat Jakub i izvojevao pobedu.
neumoljivi poklič otadžbine: Ko je Srbin i srpskoga roda, i od srpske krvi i kolena, a ne došô na boj na Kosovo, od ruke mu ništa ne rodilo: rujno vino, ni šenica bela! Ne imao poljskog berićeta, ni u domu od srca poroda!
Milica je devet puta hvatala za uzdu bratovljeg konja i devet puta sklapala bratu ruke oko vrata. I devet puta ponosne reči junačke vere ispunile su grad i polje: Idi, sestro, na bijelu kulu; a ja ti se ne
Tu sablju i topuzinu dao je narodni pevač u ruke Marku Kra ljeviću. Ostavljena na milost i nemilost Turcima, vešana na čengele, nabijana na konje, pljačkana i sramoćena,
U pesmi o Marku ona je to zlato primala i iz sultanove ruke, i tako sramotila svoj ponositi san o nadmoćnosti nad dušmanima.
Despotova zemlja, skupa sa Srebrnicom zapadno od Drine, dospe u turske ruke. Jedino se održala pokrajina Novo Brdo... Zeta je bila pošteđena od ratovanja.
koga ubiju, onome panduri odsijeku glavu i odnesu je u grad, te se na kocu metne na beden, a koga Turci živa u ruke dokopaju, onoga nabiju na kolac. A kad ni potjera ne može ništa da im učini, onda Turci iziđu na teftiš, tj.
babe, oberučke jedva podignuo, pa povuče nože po konopcu, te preseče na ruku konopce, poseč' Gruju po desnici ruci; iz ruke mu crna krvca pođe. Pisnu dete kano guja ljuta: „Jao babo, poseko ti ruku!
“ A besedi Novaković Gruja: „A ne boj se, Stevo, čedo moje! Krv ne ide iz babine ruke, nego ide krvca iz konopca“, Mnogobrojni su i raznoliki hajdučki likovi koji su sačuvani u narodnoj pesmi.
On je svemoćan, skoro nepobediv, svuda prisutan, lake ruke. On je jedan od naših najvedrijih junaka. Narodni optimizam dostigao je u njemu najviši stepen.
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
— Od tebe sam naučio, Striče — nasmija se putnik s bukve. — Eh, još samo da imam tako dugačke noge i ruke kao ti, pa da mogu obuhvatiti svako stablo.
Čik! — Tebe su već izbili — poče da se ceri Stric. — Ih, da sam na tvom mjestu, ja više ne bih učitelju u ruke. — Bogme i neću! — planu prgavi Mačak. — Pa kuda onda misliš? — Smisliću nešto kod kuće, na tavanu.
U ruci je nosio dobro naoštreno sjekirče i zvjerao lijevo-desno kao da nešto očekuje. Onda sastavi ruke oko usta i javi se glasno i otegnuto: — Ku-ku- ku-ku! Tišina.
Kad si znao popraviti zemaljsku kuglu, umjećeš i ovaj šešir za moj „globus“. Mačak uze šeširčinu u ruke, znalački je zagleda, coknu dvatri puta jezikom kao što to čine odrasli majstori kad procjenjuju neku krntiju, a onda
— Ne znam, djeco. Možda su ih naši vojnici bacili u vazduh da ne padnu u ruke neprijatelju. Jovančetu pođe uz tijelo čudna, dotad nepoznata jeza, zapali mu čitavo lice i šumno ga ponese nekud
— Možda je s njima i naš Nikoletina! — pomisli sav ošamućen, u vatri uzbuđenja. — Ne da rezervoara Nijemcima u ruke! Već mu se činilo da je i sam tamo, pod moćnim tumbasima dima i ognja, i da se, uz tutanj i grmljavinu, nosi s Nijemcima
— Ehe, nešto o čemu tebi ni pričao nijesam. Pogledaj. Razmotao je one krpetine i ponosito ispružio ruke kao da pokazuje novorođenče. Pred Laninim očima ukaza se nova novcata puška i nekoliko kartonskih kutija s municijom.
— Ovamo, ovamo! — povika Nikoletina iskačući iza drveta. Spazivši čovjeka s puškom, poljar samo u strahu diže ruke. — Predajem se! — Idi k vragu, kakvo predavanje! Bjež ovamo da se sakrijemo.
Jedan stari mehaničar iz varoši, poznat majstor, već prvih dana zapazio je Lazara Mačka. — Čim je uzeo u ruke prvu alatku, ja sam odmah vidio da je to stvoreno za majstora — pričao je on s oduševljenjem.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
S očima zamrežuje putove mladićem! ... S jednim samo magnućem i rukopregnućem zadržava ih za srdca, a ne za skutove i ruke, ka s palamarom s besedom privlačeći k sebi!
Bojim se s mojom mišicom, jerno mišice Bog zgruhati će grešnim i lukavim ljudma. Bojim se za ruke; ne dizah k nebu do Boga mojih ruku; nego šnjima greših i ljudma pakost činih; zato se i bojim, da mi ne reče ka ono
Boga mojih ruku; nego šnjima greših i ljudma pakost činih; zato se i bojim, da mi ne reče ka ono lenom slugi: Svežite mu ruke!
Zato i plašim se da ne dočujem zao glas: Svežite mu noge i strmo ga turite napolje, u doboku pomrčinu! Moje ruke me i noge na greh navedoše; bojim se da ne š njima bacen budu u večni oganj.
Bojim se tvar tvorca mi, da kako su mu ruke stvorile me i sazdale, tako pak ja, neblagodaran, od silovite mu ruke da ne iskopnim ka led od vatre.
Bojim se tvar tvorca mi, da kako su mu ruke stvorile me i sazdale, tako pak ja, neblagodaran, od silovite mu ruke da ne iskopnim ka led od vatre.
Ne mogu se doumiti tome poslu, slatki Isuse! Ne mogu tužna preželjno čedo gledati, tvoje prečiste ruke i noge prikovate za drvo!
Ama žiznodavče, proznajem tvoju volju štarad si ti na visini, sred sveta ovoga na drvetu rasteglio svoje ruke. Skupiti ujedno k sebi hoćeš sve jezičnike, razliki narod...
našega dobra i iz vilajeta progone, − ne so tim da i Boga nam preoteti mogu i izagnati ispod njegove mu snažne ruke, nit se oni kurtalisati mogu od železne mu palice ako nam te zemljane gradove i gospodstvo preuzimlju...
Boga i uplašiše se: more vide, te pobeže; položi na more svoju ruku, na to teško bi moru, te reče: Od snažne tvoje ruke odoh ja i nesta me! On more presušuje, a preko reka čini brod za prehod pešački.
Uši imaš, poslušaj mobu našu, i pregni k nama tvoje uho. Ruke imaš, da ih pružiš na podavanje. Ušla si na veselje tvoga gospodina, ama i naše si veselje, ti sama u našoj griži.
Očadi i smrče se. Lepe, duge kose opadoše, Duga šija ckloni se, besedljiv jezik premuknu. Ruke i grudi rasuše se, Telesni ceo stas raspade se. Kamo skupo i cifrasto odelo?
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Abenšaam pevušio bi je kad bi što dobro prodao, ili kad bi, sarafeći, koga zabušio i prevario — i on bi, trljajući ruke, pevao tu pesmu.
On bi se umio, obrisao ruke i lice, i malo — ali samo običaja radi — stenjao bi i ječao počešće. „Oj lele, — stenje i mazi se čorbadži-Zamfir — kude
Rakli-sapun nestanjuje, bistra voda presa’njuje, jasno slunce na zapadu! — Operi ga, draga moja! Tvoje ruke — rakli-sapun, tvoje oči — dva kladenca, Tvoje lice — jasno slunce!...
Ubavo si vidim, demek, zašto je toj! Preko čaršiju trče, ta da me u ruke celuju, „Živo-zdravo“ mi reknu... sal što se sramuju da za Manču, ete, pituju... A iz oči gi, ete, toj čitam!...
Sada je veran i stalan član te kompanije ciganske. Pre je svirao u ćemane, ali sada više ne može: dršću mu malo ruke, što je, uostalom, — kako on tvrdi — familijarna bolest kod njegovih u familiji.
Gledala ih Zona, ali zamalo; zakloniše ih i zahvatiše među se gomile vesele omladine... Pohvatale se devojke ispod ruke u dug red, a iza njih drugi red zagrljene momčadije, i idući tako kućama svojim, pevaju složno oba reda...
Čak je, prolazeći Leskovačkom ulicom, namignuo na tri mlade Čivutke, koje su se šetale ispod ruke, ali s oba oka i tako nevešto da su Čivutke prsnule u smeh jer im se učinilo da je Manulać hteo da kine...
Poduprle zid leđima, podavile noge i metnule ruke na trbuh, pa dremaju, jer su naučile da se tako najpriličnije provodi praznik. Zona u sobi do njihove.
Ima si zanajat, zlatne ruke: pri vladiku iskače u pol dan, u pol noć, — tol’ko si ima čes’ u varoš... Ima si, bre, i kasu za pare i espap, kako
Trže se Mane i stade zverati na sve strane oko sebe da vidi čemu se to smeju tako silno. Pogleda, a sve oči i ruke uprte na kolovođu: njemu se smeju. Pogleda i Mane na tu stranu.
Posle tri dana on je već imao ideju o osveti i zadovoljan trljao ruke pri pomisli da to neće biti san koji zorom bledi i nestaje ga kao magla sa Paša-čaira što se diže i nestaje je pod
Dopao mu se taj način i ushićen je bio dosetljivošću pobratima Mana i trljao je ruke i smejao se zadovoljno, uveren već unapred da će im sve lepo i lako ispasti za rukom.