Dučić, Jovan - PESME
gde su ga se bojali veprovi; gde je okrvavljenim rukama išao do orlovskih gnezda, stare davio i mlade krao; i odakle je rušio stene, da u ponorima čuje njihovu smrt; i gde je živeo silan, razuzdan i šuman, kao vodopad.
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
Naš je deda jahao topovske cevi i rušio šatore turskim pašama, ali pošto je sad artiljerac u rezervi, puca samo pivskim flašama.
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
On je u prilikama kada je trebalo, umeo da bude oštar, ali ne sa onom surovom negativnošću Ljubomira Nedića. On je rušio, ali ne iz zadovoljstva da gleda ruševine, no da raščisti zemljište za građenje novoga i boljega.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
ali korijen je ostajao, životvoran i neuništiv, i pod sunce ponovo isturao svoju nejačku zelenu klicu, svoj barjak. Rušio se na njega oklop tenkova, a štitio ga i sačuvao prijateljski povijen ljudski dlan.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
iskoči nosorog! Oklopnik pravi, na njemu ploče, pa kad li juriš tenkovski poče: taj ti je krčme rušio, taj ti je burad bušio, taj ti je čaše sušio i ljutu krdžu pušio . . . Evo novine! Novine evo!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Na svima stranama videli su se tragovi borbe i pustoši. U nemoćnome besu neprijatelj je ubijao nejač, rušio kuće, palio hramove. Svet zanemeo od straha, stoji skrštenih ruku nad svojim jadima i uzdiše.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
svoga liepim darom, košuljom usnivanom, nevezenom, pripletenom i sastavljenom, na vjetru bi poletila, (kad bi vjetar rušio krovove i čupao drveće iz korena), jedva se vide žice: rubina je svilom tkana, zlatom popunjena, bogu na glas kumu na
Ćosić, Dobrica - KORENI
Niti sam ti sina na krst razapeo, niti sam ti manastire rušio, niti sam stoci izvore mutio. Može biti samo da mi na bradi zavidiš. Čovek nije ni mrav ni ptica.
Krakov, Stanislav - KRILA
potom je bol kao užas zgrčio celo telo koje je cvrčalo u plamenu. Aparat se rušio. Odjednom poslednjim pokretom zapaljene ruke Bora raskida već pregoreli kajiš oko sebe, i u strmoglavom letu, kao
Bojić, Milutin - PESME
A sad okov zlata. Mesto mramor-tela gnoj nesitih rana. Nada mnom siktaše krik posmrtnih jata, Rušio sam kule, satirao čete — A danas sam željan krvi iz tvog vrata!