Upotreba reči sav u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

provali prozor i parče po parče od one sirotinjske tekovine dodavaše drugu koji napolju, do polovine u vodi, prihvataše sav taj ostatak znoja sirotinjskog... Voda je rasla.

“ „Napolje, nitkove!“ viknu čiča Marko, uhvati doktora za gušu, pa ga izbaci napolje. Čivut je sav drhtao od strâ. Tek kad je izišao na sokak, onda se osvrte, pogleda još jedanput u kuću našu, pa onda pretećim glasom

Srce mi se steglo, ćutala sam, ne mogući ni reči progovoriti, ni suzu pustiti... Osećala sam sav teret moje usamljenosti. „Sad sam sama“, rekoh čiča-Marku, „sad sam pravo siroče!

To behu krvavi poljupci... Ja sam sva pretrnula. „Krv!“ Vrisnuh. „Aleksa! Ta zar ne vidiš da si sav krvav?...“ On je ćutao, a iz očiju mu potekoše suze.

Noć je... Poneki starac samo kašlje u svojoj jadnoj kolibici, a napolju pred vratima pseto reži... To je sav život u selu: nigde žive duše! Nigde čoveka!... Samo ljubav i mrzost stražare...

Kadikad se nakašlje, ali tako krupno, da siromah parnik sav pretrne, a na prozorima se zaleluja od dima požutela pendžerlija; debeli trbuh, koji je čak na prekrštenim negama našao

E, morao sam ostaviti sav posao, te me evo do tebe; radi s njime što znaš, samo ga ne puštaj natrag u selo!... Zla nesrećnika!

je da među ono nekoliko pramičaka sede kose, što mu se po slepim očima lelujala, ne beše nijednog crnog vlakna; sav beo kao sneg! — Dođoh, eto, — reče Sremac, — da mi ti, učitelju, u nečemu pomogneš. — Hoću, hoću, stari moj prijatelju!

— Pa šta ti daš, čiča... Baš sam danas mislila da ga bacim iz kuće, ta sav je istruleo!... Stari Sremac izvadi iz kese polovinu rublje, pa je dade Đošinoj majci; a ona se ustezaše primiti,

Sad uđe i stari Sremac sa učiteljem. Milisav se sav stresao, i zaboravivši da je u zasedanju, pođe da poljubi dobroga učitelja u ruku. Utome mu zveknuše lanci...

Obradović, Dositej - BASNE

Lav, sav razjaren, ne gledajući na njegov poklon i komplimente, s gromovitim glasom: „Tako li je to - načne govoriti — kad sam

Onda se mreža raspe, i lav se izbavi. „Čudne stvari što vidim na svetu!” — Sav začuđen rekne lav. — „Ko bi ikada rekao da i miš lava od smrti može izbaviti?

18 Kurjak i ovca Kurjak, sav izdrpat od pasa, ležaše pri jednoj reci. Upazi nedaleko ovcu, pak je počne moliti da se smiluje o njemu videći ga u

„Ja bih to lasno i pado učinila”, — odgovori ovca — „no ako si i sav izdrapat i osakaćen, i tako si kurjak, pak se bojim da nisi gladniji neo žedniji”.

Bogatstvo steći može i zao i nepravedan čovek, može se sav valjati u slasti i izobiliju, visoke nauke i dostojinstva može priobresti.

Zlotvoriteljan čovek podoban je ovome kurjaku: kad legne na smertnu postelju, sav razdrpat od svoje sovjesti za nepravde i zla učinjena, niti će ga ko žaliti nit o njemu soboljeznovati, no svak će reći:

Dođe vreme na vojsku poći. Padne konj ubijen; vidi ga magarac gdi leži sav u krvi. „O, o”, — rekne — „zato li tebe onako gospodski hranjahu! Ja sam se dakle u dobri čas rodio, a ne ti!

43 Magarac idola noseći Magarac u dan praznika nošaše u litiji idola, kojemu sav narod klanjaše se kao svom bogy. Magarac se pomami od gordosti, misleći da se to poštenje njemu čini, pak počne skakati.

Beži strmoglav pred suncem pomrčina. Nauku, dakle, sveštenstvu! Kad oni budu učeni i dobrodjeteljni, sav će narod dobar biti, i onda će se ispuniti Spasiteljevo proročanstvo: biće jedno stado ovi ljudi i jedan pastir, bog.

Upaze lovci gdi se loza nija; pristupe, vide jelena, i ubiju ga. „Pravedno stradam,” — rekne ovi sav u krvi. — „Zašto vređam lozu koja me je sačuvala?

Prokune ga sav narod, i tako ti se pretvori u mrava. No vsuje: vid promeni, a narav zlu ne izmeni; ibo i do današnjega dana mrav tuđe

braćo moja, jošt jedna stvar, ne znam je li čuda ili sijaseta dostojna: među isti prosvešteni narodi ima ljudi koji sav život svoj s knjigami provode, pak se od nekih njih nahode takovi da ono što su najpre naučili i sebi jednom zdravo u

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Kod Čačka Turci nas dobro dočekaju i ubiju nam 27 dobri’ momaka, no mi opet i Čačane i Valjevce (Turke) rasteramo i sav Čačak popalimo; potom vratimo se u Valjevo.

2 groša; najedio matoro krme 6 para — i koji je spa’ija blizu svoji’ sela, doteraju mu po koja kola drva, i to je bio sav danak spa’ijama.

starešina poginuo, poplaše se i svi pobegnu u Vidin k Pasmandžiji, koji se još pre toga osilio i od sultana otcepio, i sav pašaluk vidinski pod svoju vladu uzeo, niti je što caru davao nego sve sebi grabio.

kalendara, jer koji je krst pola okružen crvenom bojom, ono je mali svetac, i od podne može se raditi; i koji je sav okružen, to je veliki svetac, i ništa se ne radi, nego vas dan sedi i jedi a ne radi. A zašto? Da te Bog ne pokara!

se ćesar sa Turcima, i sad ne znam, ili po zapovesti ćesara, ili zbog toga što su se Turci prikučili Valjevu, krene se sav narod k Savi.

Zatim, da je jošt veća propast i žalost, udari nekakva bolest u sav ovostranski narod te pomre. — Ne mogu reći da se polovina vratila ovamo, koliko je onamo prešlo.

Voskreseniju, Petrovu-dne, svega da reknem 10 puta ili malo nešto više na godinu, a ono kako klepalo udari, onda grne sav narod u crkvu i hoće na vratima da se podavi, i ko pre uđe, žena ili čovek, taj napred i stoji.

vojevati, i poznato vam je da ja moje zakletve ne prestupam niti cara izneveravam i ostavljam, no car ostavlja mene i sav narod srpski, kao njegovi stari što su naše pradede ostavljali.

skupštinu, priglase i neke poštene žitelje Turke i dođu na mešćemu pak viknu na zulum, napišu prošenije u kom opišu sav zulum i da ga sirotinja ne može više da trpi, no paša da ga digne, ili sirotinja hoće da bega u Kaure (u Srem).

aprila 1800. godine] zapale šabačke kule, a Bega i Ćurt-oglija, prokopavši kameni grad do Save, pobegnu u Bosnu, a sav grad i kule izgoru.

Tu se dogovore da uzmu hatišerif kog su izvadili od Porte (1793. godine) i u kome stoji upisano: da sav pašaluk beogradski ima davati poreze na 20.

Naša vojska gotovo sasvim je u gradu vladala i sav grad bio je gotovo kao opljačkan: ni na topu, ni na pendžerima nigde ni najmanje gvozdene čivije nema, sve su to braća

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

— Ah, goni u obor!... — dere se gazda Raka, trči kao besan uz kukuruze, a sav se zaduvao. Paja samo klima preko busenja, pa tek i on pokoji put vikne: — Uša! uša!

— Koji lopov? Kakve svinje? — Eno onaj tvoj pošteni Sima, što ga jednako hvališ!... Zatreše mi sav kukuruz. — E, e, zatreše?... — Zatreše, jakako!...

Ja sam baš gledao kad se kupao letos u reci — sav modar kao čivit. Isprebijali ga, veli, vetrenjaci; ali im baš i nije dao da učine štete...

U kafanu »Kod petla« slegne se ceo svet, pa gotovo ne samo ceo svet, nego — čak i jedno od ona »tri sela više«. Sav je taj svet raznolik. Nigde nećeš naći slična ni nosa, ni oka, ni kape, ni haljine, ni lica, ni odeće, ni obuće...

tebi samom čisto sažali što ne sviraju »Sećaš li se onog sata«; peti prišao pa ti podnosi pod nos čvarak ili ćevapčić sav uvaljan u so i moli te da samo »koštaš« za njegovu ljubav.

Toli je! Sad znam. Tu i Uzlović, tu seljaci, neki trgovčići seoski ukrutili se, pa hodaju ispred kkuće. Siromah Radan sav pozelenio od muke. Žena mu i deca kao potučeni...

Okan'te se vi mene! — Nema to okani se, nego, de ti meni plati one kace! povika treći. — Kake kace? — Onake! Sav mi šljivik istekao, onoliki mi mal propade. — Neću ja da znam za to! — Znaćeš, vala, Milune, već ako ne bude suda!

Utom neko slučajno viknu daleko gore u selu. Ćir Trpko sav pretrnu, pa drž' za prozor da pritvori. — Idite, molim vas! Noć je! Neko Viče! — Ama ono jauknu neko!

— jedva izgovori momak koliko se zaduvao. — Ama šta reče ti, šta? — dreknu ćir Trpko, podboči se rukom i čisto sav se nakostreši od iznenađenja. — Odneo neko sve vrlike s naš čajir... — Ne može biti!

— Odneo neko sve vrlike s naš čajir... — Ne može biti! — opet uzviknu ćir Trpko i sav uzdrhta. Vitomir i Tiosav zgledaše se kradom. — Bogami jes' — veli momče.

Vitomir i Tiosav zgledaše se kradom. — Bogami jes' — veli momče. — Jutros čobanin izjavio ovci, kad tamo čajir sav razgraden. Ne se mogao maći od ovci ni pomusti gi ne mogao. — Ama baš sve odnesene? — Sve, ama ni vrlika 'edna nemat!

Povazdan tako deljka i majstoriše, što se tiče na priliku, kao majstor.« I doista, učitelj je Grujica imao sav i strugarski i stolarski alat i umeo je načiniti sve što samo očima vidi.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

— Čujem, dragi aga! - odgovara siromah, a sav strepi da se ne bi što izrodilo. — Daj da ijem! — Sad, sad, aga! - viče on i skače, onako izuven, pred nezvana

Kraj vatre jedna ponjavica i malo sena — to je bila postelja vodeničareva. Kraj mučnjaka stojao je čovek, sav beo od paspalja. Stanko ga poznade i priđe mu. — Dobar veče, čiča Devo! — Bog te čuo! Ime mu Gligorije.

Nišaniću dobro, i oboriću ga!... Pa čovek ti je što i zec: nanišani, opali — on gotov!... Ne znam šta mi je te sav strepim. Proći će to. Dok samo prvu vatru preturim, onda je lako... Ostrvi se čovek...

i zimu oko srca... i... već više ne može ni danuti... Najedanput spade sav teret. Zraka mesečeva probi kroz maglu i stade mu vraćati život i svest...

Da su mogli, oni bi se na sav glas smejali... Smejali bi se najviše Marinku, koji kao pas obletaše oko Turčina, preklinjući se da ih je tu smotrio...

Možda ti je i pričao... — Jest, pričao mi je. Veli, bio sam se sav ohladio, al̓ on, brate, nekako čovečno, lepo, pa sam plakao kao malo dete... — Ha-ha-ha-ha!

— Evo i duhana... — To ti meni daj, dragi aga, Ivan ti slabo mari za to — reče Marinko topeći se sav od smeja. — Zar ne pušiš? — Ne palim. Lazar htede otići. — Neka, Lazo, nemoj ići.

— reče on i ustade. — Do danas sam slušao harambašu, ali ga sutra poslušati neću, tako mi živoga boga!... Sav je cepteo kao u groznici. — Probratime! Neće ona biti Lazareva dok mi živimo! — reče Zeka uhvativši ga za ruku.

Neka slutnja o nekoj velikoj nesreći obujmi sve ono što je umelo razmišljati... Ozebao, okisao do kože, sav mokar vrati se Kruška u han. Ali ni sav sumor dana ne beše nalik na sumor duše njegove. Tamo tek beše pakao...

Ozebao, okisao do kože, sav mokar vrati se Kruška u han. Ali ni sav sumor dana ne beše nalik na sumor duše njegove. Tamo tek beše pakao... Pa i nije bilo lako! ...

Javiše mu da je već tu. — Neka dođe amo... — reče on prijatnim glasom... Miloš uđe sav bled kao krpa. Kolena mu klecahu, a onaj se han okretao oko njega...

Slušaće oni mene kao snaše!...” I predade se tim mislima. Glava mu se zanese... on potonu sav, gledajući kako ruši i pali... Čibuk mu davno ispao iz ruke... Njemu se učinilo da već dela.

Dučić, Jovan - PESME

Beše u porfiri, Sav pokriven zlatom i purpurnom svilom: Izgleda duh strasni Dioklecijana Nad dragim se morem dalmatinskim širi, U

I mir gde zrnje mraka niče, Da sav šum sferâ taji... Zvezde što padnu, to su priče Da i smrt zna da sjaji. NAPON Zavapi klica: želim nići, Iz

VEČERNjE PESME REFREN Znadem za neme sutone, Kad sav šum zemlje nestane ― Gde srce za čas prestane, A duša zavek utone.

SETA I davno trag ljudi kud nesta, Još širom po poljima plinu — Sav gorki mir pesme što presta, I miris žetve što minu.

I traje sve, kao iz kletve, Kroz prazna i pečalna mesta — Sav miris daleke žetve, I gorki mir svega što nesta. PESMA MRAKA Sve vojske noći jezde, Zastave mraka vihore; Vetar

Odozgor u čas rani Zazori celom svetu! Tude se biju za nas Večito Juče i Danas. Na pesku moga vrta, Razliven sav u zlatu, Po sunčanome satu Jedan zrak s neba bludi: I ravnodušno crta Put zemlje i vek ljudi.

HIŠĆANSKO PROLEĆE Vidik se krvlju sav zarubio, Prvi kos peva tanko i tanje. Aždaju Sveti Đorđe ubio, Srebrnim kopljem baš u svitanje.

Prođoh sve svoje strašne putanje Zvezde i mrava; s tobom hodeći, Sav krug obiđoh; poznah ćutanje Stvari u njinoj sjajnoj odeći.

VETAR Prenu se kao ptić u džbunu Plašljivi prvi dah i struja; No tek što siđe brdo, grunu, I oglasi se sav oluja.

I spazi, pokraj puta, Sa nekog panja trula: Sav kosmos da zaćuta Da bi se ona čula. APRIL Dažd minu kao posle gatke; Svod sliči polju punom ruža; Odasvud glasi

Jer ti ne znaš, bedna! kroz sve dane duge Da te voljah mesto ko zna koje žene! U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge... I ti beše samo sen nečije sene... SNOVI Vaj! kako to boli reći jedno zbogom!

Najzad, stisak ruke beznadeždan, ledan! I mi tad metnusmo u očaju mnogom — Celu svoju dušu u poljubac jedan, I sav otrov mržnje u poslednje zbogom. SUSRET Čekasmo se dugo, a kad smo se sreli, Dala si mi ruku i pošla si sa mnom.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Kao da čujem Labu, i detao negde kljuca, i u ušima mi zuji, i ja gledam gore i vidim samo nebo i nju! Sav svet je ona, i ona sav svet!

Sav svet je ona, i ona sav svet! I u grudima mi se nešto sve više širi, i odmah se napuni mišlju o njojzi, i opet se širi, sve više, i opet je ona,

Prema ovome je ništa ono kad mi je stric umro. Nekoliko puta ulazio je naš otac u našu sobu. Bio je sav znojav. Razdrljio džemadan, raspučio košulju pa mu se vide guste crne dlake na grudima. Namrčio se kao Turčin. — Daj još!

— Kao pošteni ljudi! — Nisi ti neki tunjez, kao što ima ljudi. Ne dam ja samih tvojih ruku za sav kapital Paranosov, pa da je još onoliki! — Pa ćemo opet steći kuću! — Izvešćemo našu decu na put — kaže mati.

Lijepo je, brate, govorio, čisto da se zaplačeš. Kad napošljetku sav pocrvenje, pa poče da dršće, kaže: „Šta je to, braćo, jeste li vi hrišćani?

Onda uđe jedan star čovjek i unese činiju s jelom, a Mara skoči pa njega u ruku. Čiča sav pocrvenje. Kad čiča iziđe, a vladika pomilova Maru pa reče: — Ovoga čiku, 'ćeri, ne moraš ljubiti u ruku.

Još malo se vidi kroz oblak od prašine kako se kola kreću. Već okretoše Zebićevim šorom, a pop i za njim sav narod ne miče se s mjesta i ne odvaja očiju. Kad već kola zamakoše, pop obrisa oči i pogleda po narodu.

Što da vam pripovijedam kako smo bili kao ubijeni i kako je kum Ninko sav pocrvenio kad poslije deset dana dobi pop pismo od Mare, u kome priča: kako joj je samoj, kako je htjela da se uhvati

Jedanput ide on polako pored kovačnice. Kovač je nešto teretno radio, sav mokar od znoja, zalijepila mu se košulja za široka leđa, a on stao na vrata od kovačnice pa duha.

Pozdravlja se ona s nama — kakva je, jedva da je poznaš! A kad kome od nas momaka pruži ruku, a on sav pocrveni. Iskupi se dosta svijeta, pa je kao mladu odvedosmo popovoj kući.

Posle legoh na nju i zatvorih oči. Ona nije ništa govorila, nije se opirala. Osetih da sav gorim i da ona teško diše. Pribrah se. Nesrećniče, šta radiš? Skočim naglo sa stolice i turim ruke u špagove.

Bojao sam se klepnuću ga nezgodno, pa se neće više dignuti. Došao na ručak. Sav se ulepio flasterima po licu, bio čova na duelu. Pokraj toga bio je napit.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Pojedine pevače već poznaje sav komšiluk po glasu. Tako, na primer, jedan se žabac već nekoliko godina dere koliko ga grlo donosi; ima glasinu k’o

Koliko je samo puta pop-Ćirinica rekla kad su joj spomenuli pop-Spirin crveni pojas: »Crven pojas! Uh, sav mi je crven kad ga vidim; pa i onaj ko ga spomene. Ko ti još neće dobiti crven pojas!

— izleti pop Spira. — Kako, kako? Da se nije otkinulo klatno, pa poubijalo jadnu dečicu? — Nije, — viče Arkadija sav zaduvan, — nego nešto još gore! Došli su Njegova Ekselencija Gospodin Vladika...

jer zasikta stari gusak iza njenih leđa na gosta koji se (posle dužeg pripovedanja pop-Spirinog o tome kako je skinuo sav dug s kuće) već približio, stao i, skinuvši šešir, klanjao joj se. — Klanjam se, gospođice!

Stoga je sav komšiluk bio protiv njega, i vrebao ga da ga ubije, ali začudo da je kraj svih tih pretnji i opasnosti još živ bio, mada

Za šeširom žućkasto kovilje; rascvetalo se na suncu pa pokrilo i umotalo sav šešir. Sva deca umivena i očešljanja, a kosica im namazana zejtinom.

Pisac lepo sebi predstavlja sve to u pameti, ali mu je slabo pero, slab sav pisaći pribor da to verno nacrta; zato moli čitaoce nek se potrude pa neka to oni sami predstave sebi, jer je lakše

I sada da je neko ubacio spolja kroz prozor čitavu ciglju i polupao joj sav porculan, ne bi se tako skamenila gđa Sida kao kad je čula glas gđe Perse.

reči da rekne, nego je uzeo pa razgledao jedan nož koji je ostao tu na stolu i pročitao je u kojoj je fabrici liven. Sav »escajg« je bio staroga šloga, dobro očuvan, ali davnašnji.

Melanija mu odgovori prijatnim stiskom ruke, i Pera sav sretan izađe praćen gđom Persom i Melanijom. — No, ne znam šta bi’ dala — govorila je gđa Persa, kupeći šolje i

Govore da si paorenda... da nisi ni za zvonara, a kamol’ za popa... — E, to ti znaš i niko više. — To sav svet zna i čuje, samo su tebi uši voskom zalivene. — Pa ko govori? — Pa govore oni. I to otkad.

Valjda ćete me vi oplakivati?! — reče Jula i prestade kopati. — Te još kako! Ja ću baš najviše žaliti!... Sav ću se umotati u flor, boga mi, frajla-Juco! Ne znate vi još, frajla-Juco, kako sam ja zdravo čuvstvitelan... — I-ju!

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

I kad bi naprosio, sav ubrljan mašću, jelom, što je kupovao i častio se po aščinicama, dolazio bi onda natrag i davao klisarici na čuvanje od

“ A ovamo, zima sve jača. Ljuba, istina, nije se tužio, ali sav, onako gô, u košulji, naježen od zime i, kao u inat, samo je još više ležao i po nekoga raspitivao za kakvo selo.

A naročito iz njiva i bašta odakle je on dolazio. On je dolazio iz Dono-Vranje gde je bio sabor. Bio već ostareo, sav crn, krupan, mastan. Kao uvek, bio je samo u košulji a ogrnut nekom debelom, ulepljenom ponjavom.

Tako i klisarici predskazao. Jednog dana seo na prag njene sobe i počeo da se dere na sav glas, gledajući ispred sebe: — Klisaričina, ete klisaričina ćerka — umreće! Klisarica izletela na nj sa sekirom.

da grdi prosjake, vadi skrivenu u nedrima svoju torbu, meće je pred sebe, naginje se nad nju, širi je, i počne onda na sav glas da priziva prolazeće žene: da mu udele... Sve ih po imenu zove. Svaku poznaje i od svake prosi.

Uvek krijući se ide. I, obazirući se uplašeno oko sebe, polako, kradom stupa. A sav u bradi, kosi; sa golim rukama iz odrpane košulje i golim kolenima iz starih čakšira koje se jedva drže na njemu.

IX PARAPUTA Za njega se ne bi znalo, niti bi ga toliko gledali kad bi se on, obično subotom, pred mrak, pojavio. Sav naguntan, sa po deset pari košulja i gaća oko sebe i pun drugih krpa što jednako kupi i halapljivo trpa u svoje pazuhe,

I pokazivala mu kako će on od te žigice da se upali, sav izgore... Pa kad bi on prestrašen, pobesneo od toga počeo da baca sa sebe odelo, da beži natrag kući, uleće u kapiju i

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

— pita čika-Gavra. — Moja Persa ima šildgerehtikajt, pa onda veliku trafiku i sav dućan je njen; pored toga ima sedam motika vinograda, jedno na drugo vredi devet hiljada šajna. — A šta ima dete?

Čekmedžijić ostane sam. Čudi se, divi se, ne zna šta je frajlici da ga tako ostavi. Uđe u drugu sobu sav snužden. Gospođa Makra pita ga zašto se sa frajlom ne zabavlja.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

62 IX. 70 H. 76 CRVENE MAGLE I. A u četvrtak jula dvadeset trećeg ultimatum ludački grunu u prestonicu, te sav onaj život u njoj uzrujan, neredovan i napet od atentata, zadobi iznenada neki neobično mučni i zlokobni izgled.

i mnogobrojne gomile, zastao je, ljutitog i ogorčenog izgleda, ali bez trunke one radoznalosti, koja je raspinjala sav onaj ostali svet što se gušio u nekoj mutnoj duševnoj uzbuni, mrzovoljan, bled, sa crnom bradom i čudnim očima, student

Ja ne znam šta se sve ovo radi i ne mogu nikad ni znati i samo je jedno sigurno, da sam ja sav čovek od patnje. Da mogu nekako da zatvorim razum ovako kao oči i savladam ovu mahnitu svoju osetljivost koja mi razdire

Jest našto se varati? U celoj prirodi osećam nešto potmulo. nabujalo, nadošlo i sočno što uliva neki grozan nemir i sav vazduh kao da je pun krvi i pene. Jest, časti mi moje sa svim nesigurne, mora biti.

Jest, cela je to celcata, istina i sav je ovaj naš čovek ovde dole u tome. Hiljadu puta lakše je njemu poginuti nego regulisati jednu običnu, malu menicu od

i najveće strasti, taj najpakleniji pakao koji je ikad jedna stanica doživela da vidi, taj užasni, zverski elan, sav u jezivoj strasti: dočepati se što pre komande, ispuniti dužnost; sve to nezapamćenom snagom provale i u jednom

I sav taj lom i urnebes i užas, pun ognja i krvave strasti, pa ono zaglušujuća, svojstveno gamensko zviždanje prstima, ona divlj

mešao se naglo i gubio u onom žarkom crvenilu požara što je buktao kao da je zbilja pun plamenog i krvavog žara. Sav zanesen nekim novim, čarnim snom i utonuo u ovaj nagli prelaz iz jezivo ledenog u u žar, Hristić je, opijen nekom

„Neba mi moga — mislio je Jurišić koji nije mogao spavati — sav mu je izgled čoveka koji je stalno u snu čulnog života; i tu, čini mi se, ne vredi nikakav napor ni pokušaj vladanja

I To Jurišić koji se i sam izmenio i ni izdaleka nije ono što je nekad bio, izazivač, ubojica; sav od borbe i neustrašivosti Jypišić, što je u šestoj gimnaziji prekinuo s kućom kad je doznao da mu je otac ranije bio

Zašto nisam ostala spokojna, blažena, nevina devojčica da nikad ne poznam ovu besomučnu uzbunu krvi, sav ovaj užas? Zašto sam te toliko zavolela pa sad ne mogu bez tebe?...

ІІІ. Onoga glavnog i svečanog dana izvođenja kolosalno-paradne Kaznene Ekspedicije dok se front, sav krvav, kao ogromna sura i ranjava zmijurina u najbolnijem grču, povijao, gurio pa ispružao i napinjao da odoli odlučnim

Afrika

To je savršen bretonski tip. Treba ga videti kako ceo dan riba lađu, bos, polunag, sav preplanuo, pa sa mukom poverovati da može da zna za toliku masu knjiga.

Vraćamo se na brod da večeramo i da nastavimo put na jug. Sav ugalj nije još ni posle večere ukrcan. Nalazimo se i dale blizu pristaništa, nepomični na pučini.

Krešte i laparaju na sav glas. Pokreti su im naučeni od belih žena kad ogovaraju; izgleda kao da igraju kakav Sterijin komad; udaraju se

Hteo bih se kupati ali ne smem; odjednom mi sav taj strah od kajmana (krokodila) izgleda savršeno romansijerski i smešan, te naglo ulazim u vodu.

Sedam kraj njega, i gladan i žedan; počinjem odmah svoju priču o Komoi i šalupi. Moj prijatelj se sav promeni u licu; „Pa to je sve udešeno da bi vas ispšumpali!

U manastir neće da me puste obuvenog, nužno je da budem sasvim bos. Sav unutarnji prostor izdeljen je zidovima, lagumski kao pčelinjak; sa svetlošću koja se lomi o tanke pregrade od nabijene

Izgled tog mladića ipak bio je sasvim mučan; videlo se odmah da je nekom nesrećom koja ga je zadesila sav polomljen. Njegov je vrat bio ukočen i veliki ožiljci videli su se po rukama, vratu, prsima.

Više se uopšte nije trudio da kinin uvija u oblandu, već ga je uzimao kašičicom kao sav ovaj žarki vazduh i život. Kakvu je tu važnost onda moglo imati njegove ime, paradno i kočoperno kao jedna domaća ptica.

Dok on uspe da nam javi to dole, i dok Mej stane. kamion mora da je prešao dve-tri stotine metara. Samba pobeđuje sav svoj užas od pomrčine i odlazi u noć.

polazimo. Posle nekoliko sekundi samo pojavljuje se iz noći Samba. sa kaskom u ruci, sav zaduvan i lica potpuno dekompoziranog od straha.

Đakuljica mu je bila onda vezivana oko vrata i on je sav upakovan uguran ispod postelje gospodara. Crnci skupljeni na ulasku bili su ovim neobično zabavljeni.

Crnac koji nosi zatvorene ožiljke po deset godina, odjednom se jedanaeste sav raspadne. U azilima je leče kao sifilis, i s manje ili više uspeha. Sve mi je to izmenilo viziju ovoga naroda.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

On je imao svega jednu naslonjaču, a za Garsulija doneta je jedna obična stolica. Garsuli se popeo do Engelshofena, sav crven, u boji koja se menjala od crvenila raka do modrine ćurana. Engelshofen ga je dočekao sedeći i nije ustajao.

Taj čovek mora da je imao gladnog oca, pa je sav sazdan u zavisti. Mora da su ga roditelji spremali za popa, pa govori kroz nos, a samo je slučajno zalutao u vojsku i

Bio je kao nošen, uz krupnog Engelshofena, kao nova mlada, jedva dodirujući tle nogama. Bio je sav beo od kreča. I mirisao je od karbola. „Seljak je to. Kolika mu je samo nosina, kao u konja.

i klupama paviljona, i kad je bio završen ceremonijal iznošenja zastava, Garsuli je ustao i stao ispred Engelshofena. Sav u crnom somotu, sa belim rukavicama do lakata, i crnim, nojevim, perom za šeširom, Garsuli je privukao pažnju cele te

Za trenutak, Grk je visoko digao reskript, zamotan, i sav isprepletan crnim šeputima, sa kojih su visili veliki, crni, voštani pečati.

licem u lice, još samo sa grofom Palavičinijem, koji je, tog dana, vršio, kraj njega, dužnost ordonansa i koji je bio sav crven u licu, od stida.

Nasred dvorišta bio je bunar, sav u ladoležu. Najstariji Isakovič, Trifun, siromašan, naselio se sa svojim zbegom u Mahali.

Bolje da nismo, kaže Trifun, iz Servije ni izlazili!“ Njegov brat, sav u plavoj čohi, srebru, srebrnoj kićanki, odgovarao mu je, zavaljene glave, ne vadeći kamiš iz usta, kao da mu neku

A u njima se skupljala ona beskrajna voda, koja, na kraju krajeva, sav svet potapa. Trifun je pušio skoro bez prestanka.

Dok su te selidbe bile dozvoljene, dok su bile kao neka groznica, koja je obuzela bila sav dištrikt u Pomorišju i Potisju, i gospoža Kumra bila je za taj odlazak, kojekako.

A Petar Isakovič, sav utegnut u srebrne širite, i nove čizme, koje su cvrčale, bio je to primetio. Nije rado sa snahom ni govorio.

velika površina zemljišta, za narod, koji je Komanda doseljavala, iz dalekih zemalja Nemecke, iz Lotaringije i Rajnlanda. Sav taj narod bio je u plavim kaputima. Žene u plavim suknjama i plavim maramama, deca u plavim plundrama.

Teodosije - ŽITIJA

Jer sa takvom vatrenošću posle smrti prepodobnoga svoga oca u mestu tome požive, sav pomišlju ka Hristu plenjen, da svaki dan sećanjem na smrt umiraše, a od mnogog i neprestanog posta usahnu mu utroba, i

Pa da je i hteo olakšanjem da posluži utrobi, bolest bi ga i protiv njegove volje sprečavala. I tako sav život njegov beše post.

Jer svima se sav nalažaše. Jer nikada ne oskudevaše u njega riznica Hristova, jer mu i zemlja otkrivaše svoja skrovišta, kao što

A kada je izlazio, izgledao je sav ognjen. I prišavši ka svetome i mirotočivome grobu prepodobnoga svoga oca, i ovaj, koji je blagouhao mirom, pomaza

Tako i brata samodršca Stefana, zatim i one koji su s njim došli iz Svete Gore i sav inočki i sveštenički čin, a onda blagorodne i sve koji su tu došli pomazujući, sam prepodobni osveštavaše, i ne beše

Bojeći se dugoga puta, razrezaše utrobu njegovu i sav drob izbacivši i telo njegovo presolivši donesoše svojoj kući. Taj višerečeni Strez posle smrti cara Kalojana beše

Boga blagodareći, na viđenje s njim dolažahu, jer ga svi ljubljahu, i zbog krajnje smernosti po prvom običaJu isti svima je sav bio.

Kad su se episkopi i blagorodni n sav narod sabrali, sveti arhiepiskop sede sa samodršcem bratom, i otvorivši bogorečita sveta svoja usta ka svima, reče: —

I kada je, ovaplotivši se radi nas kao čovek, izvršio na zemlji sav promisao Boga Oca, i kada je hteo da se u slavi uznese k njemu pa nebesa kao Bog, uze ih, kao što čuste, sa sobom na

Kralj Radoslav dade mu da sa sobom ponese veliki tovar zlata i srebra, a dao bi i sav dom svoj da je sveti hteo uzeti.

sine moj, rekavši, a prestani da me prisiljavaš da dam ono što mi nije lako dati, jer me i patrijarh i velmože i sav grad u tome sprečavaju.“ I tako obdarivši dovoljno poslanike, otpusti ih.

Milost tvoja, Gospode, pomože mi, milosti tvoje, Gospode, na veke uspojaću i usta moja objaviće hvalu tvoju po sav dan spasenje tvoje“. I tako u umiljenju mnogom molitve Bogu mnogo upražnjavaše i ispovedaše se.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Ljudi u punoj snazi rade vrlo malo i sav posao ostavljaju ženama i osobito deci i starcima. Izgleda da nema zanimanja koje pruža telu i duši više odmora nego što

Mladi, školovani muslimanski naraštaj se je oslobodio verskih zabluda i sav je bio zadahnut nacionalnom svešću. Osnivao je javna i tajna udruženja i izdavao listove u kojima je provejavao duh

Jedan je proveo više godina i vratio se uoči rata 1914. godine. Ovaj se sav promenio, možda i zato što je vrlo mlad otišao.

Vezovi jedino i vrede najviše na ovoj košulji, jer platno i sav upotrebljeni materijal ne staje više od trideset dinara.

ono se odvaja od kosovskog i približuje sirovijim moravsko-vardarskim grupama, za koje ga, uostalom, vezuje i sav njegov geografski položaj.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

— A ima li na tvojoj krčmi sličnih oglasa? — Oho, još da vidiš! Evo, gledaj, sav se zid šareni od njih. Krčma je zaista bila oblijepljena najrazličitijim oglasima.

— Tako ćemo najlakše saznati šta je unutra. Evo ga, počeo je da grize džak, i to uprav uz moje lice. Sav se zadihao od posla, u samo mi uvo duva. Moram da zaustavim dah, jer... jer... Oho, evo ga, stao je.

— Um-um, brr, a gdje je sad Mačak lav?! — sav se strese Kruškotres Kukuruzović i stade se obzirati. — Baš se maloprije popeo uz ovu krušku zajedno s Mišem prorokom.

Omastio je šapice, brkove, nos, uši i ramena, toliko se trudio. — Ne ide ovako — reče on sav zaduvan. — Sad moram pokušati da pokrenem Tošu.

“ Dok je to iz kukuruza prisluškivao, mačak Tošo sav se nakostriješi od velike ljutine i dođe sličan velikom ježu. — Šarove, pusti me naprijed, a ti se sakrij iza mojih

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

oči Stavi ih na leđa I hteo ne hteo pođe natraške Stavi ih na tabane I opet hteo ne hteo vrati se naglavce A ovaj se sav u uvo pretvorio I čuo sve što se ne da čuti Ali mu dojadilo I žudi da se ponovo pretvori u sebe Ali bez očiju ne vidi

svetovima svet LjUBAV BELUTKA Zagledao se u lepu U oblu plavooku U lakomislenu beskrajnost U beonjaču se njenu Sav prometnuo Jedino ga ona razume Zagrljaj njen jedini ima Oblik njegove želje Mutave i bezdane Senke je njene sve U sebi

Nušić, Branislav - POKOJNIK

Ti si zauzet poslovima, odlaziš u ranu zoru na građevinu, ručaš s nogu, vraćaš se s večeri umoran, pa i takav sav se posvećuješ knjizi i nekakvim naučnim radovima. Nisi kadar da posvetiš ženi ni nekoliko ljubaznih reči.

Šta će tek reći na sve to gospodin Đurić? NOVAKOVIĆ: No! SPASOJE: Čovek koji je uložio sve svoje iskustvo, sav svoj ugled i veze u ogromno preduzeće u koje smo mi uložili kapital i znanje, šta će tek reći?

SPASOJE: Pre svega, ta velika tehničko-finansijska konzorcija nema osnovnog kapitala. Sav kapital na kome je zasnovana konzorcija, to je što joj je generalni direktor gospodin Đurić, brat ministrov.

SOFIJA (odlazi i propušta g-na Burića). XVII ĐURIĆ, SPASOJE ĐURIĆ: Dobar dan želim! SPASOJE (sav blažen): Dobar dan, gospodine Đuriću! Baš u dobar čas ste došli, u dobar čas! Izvolite, molim vas, sedite!

Zakleo si se krivo, pa šta? Ko si i šta si sad! Niko i ništa, imaš u džepu koliko ti treba za tramvaj, i to ti je sav kapital.

Ne velim da sam ga sam smislio; u osnovi to je plan gospodina Burića, i ja sam ga samo razradio. Gospodin Đurić se sav založio da se ovaj plan i ostvari, pa je učinio sve potrebne korake kod vlasti. Vlasti će nam biti potpuno pri ruci.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Onda je Rašida viknula: - Eno ga! - i ja ga videh kako sav slepljen sa konjem leti prema Halas-Čardi, dok iza njega, u vazduhu ostaje svetla pruga, a u tek iscvetalim bagremima

Noge su im bile gole i pune promrzlina i to me pogodi kao udarac pesnicom u želudac. Dobro bi bilo imati novaca za sav ovaj šašavi svet, setih se Atamanove priče o Baronici.

Osećao sam kako mi gorčaju usta. Još jednu godinu slušati sav ovaj davež bilo je gore nego osuditi sebe na robiju. Na stranu što će stari ponavljati kako ne vidi na koga ličim i

Ponekad u snu, viđao sam sebe kako mu bacam kamen u glavu, njega kako pada, sav krvav, i majku izbezumljena lica. Bio sam srećan što se to ovaj put nije dogodilo i što ću mamu od sada viđati bez njega.

Njega nisam želeo ni u snu da vidim. Kad zatvorih vrata za sobom, uhvatih sebe da se smejem na sav glas. IV - Keziš se kao idiot! - rekla je Rašida kad sam se pojavio na rampi. - Da nisi izvukao bapcu pare?

Slobodno je mogla to i da ne kaže: srce joj je udaralo kao doboš na požar, ali ja ga, ipak, nisam bogzna kako čuo. Sav naježen moj dlan je osećao samo tvrdu breskvicu ispod bluze, a noge su mi se oduzimale.

To me je sprečavalo da mislim. Moje rođeno telo me je izdavalo. Činilo mi se da se rastvaram, sav natopljen usijanom lavom. - Imaš li ti ili nemaš? - Rašida je nastavljala da govori o novcu.

do prekosutra ne bih stigao: uvek je mnogo onih kojima treba odgovoriti šta rade moj otac ili očuh, Stanika ili majka. Sav pretrnuo setih se njenog lica kad je rekla da ja na sve gledam iz najcrnjeg mogućeg ugla i da je to nesreća za mene.

Profesori ne bi smeli da imaju takva lica! - govorio sam samome sebi, a onda se sav naježio: pogledaj svoje lice, idiote! Pogledaj tu cveklu i pege dovoljne za čitav jedan bataljon!

Advokat je imao na glavi noćnu kapu, tako da mi je sakrivenom iza kapije malo trebalo da se nasmejem na sav glas, a možda sam se i nasmejao pa mi je Rašida stavila ruku preko usta, sada se već ne sećam.

Zurio sam u Tisu i kupače niz čija se tela slivala voda. Na samom vrhu peščanog spruda, sav umotan u kremove za sunčanje, pekao se drug direktor s Draganom i Jasminom. Sve troje pravili su se da me ne vide.

Sinoć je bila izbezumljena. Do danas je već morala zaboraviti. Očiju punih plaveti sav omamljen toplotom koja je izbijala iz reke i vrbaka, razmišljao sam o pravcu sutrašnjeg putovanja.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Lice orijentalno, tako kao što je kad ko namalao najlepšu mater božju, a stas i sav stvor divotan. Gospodar Sofra pomogao se za vreme ratova Buniparte. Posao je dobro išao, „crnih banaka” bilo je tma.

— Jesmo, biće i više, — reče gospodar Sofra. — Ja ću za sebe uložiti samo jednu hiljadu forinti, a vaš će biti sav putni trošak; zato ću vas ja svud gde treba voditi. — I to je dobro, — reče Krečar.

— Dobro jutro, Sofro, jesmo l’ gotovi? Mi smo već sasvim prepravni. Tu već kočijaši nose bunde, sanduke, sav prtljag. I kod gospodara Sofre u prvim kolima puno je sve, sav „provijant”: kanda će preko okeana putovati.

Tu već kočijaši nose bunde, sanduke, sav prtljag. I kod gospodara Sofre u prvim kolima puno je sve, sav „provijant”: kanda će preko okeana putovati. Sva kola sa arnjevima. — Sedite, još da doručkujemo, i mi i kočijaši.

Ali i dolikovalo joj. Sav izraz u nje bio je nešto gospodstven. Tako isto i kod njenih kćeri. Zato za dućan nisu mnogo ni marile.

— šapne gospodar Sofra Čamči. — Vidim. Pogledaj im samo noge. — Vidim, — reče gospodar Sofra i maše glavom. Krečar sav pobledi. Od golih sinova sad jedan iziđe, sad uđe; tako se menjaju, ali uvek opasan pogled na putnike bacaju.

Navale još dvojica. Gospodar Sofra malo natrag otskoči i nadžakom obori i trećeg. Eto sad četvrtog. Krečar se sav okamenio, zaboravio je petla navući; Čamča pak, odmah kako su vrata provaljivali, podvukao se pod krevet, no kad je

Birtaš vrati se radostan i javi, a gospodar Sofra sam pošlje s birtašom svoja kola po molera. Moler dođe i ponese sav nužan materijal. Gospodar Sofra pozva ga na doručak. — No sad, kaži mi, Čamčo, kako da se dam malati?

Šamika je bio na stanu u kući gradonačelnika, u dve lepo uređene sobe. Jelo se donosilo iz gostione. Od kuće je doneo sav „servіce” od srebra. Belih haljina, „veša” sijaset.

To baš ni gospodar Sofra ne može mu zameriti; sav život je proveo u toj birtiji, od detinjstva. Svaki sto, svaka klupa mu je onde mala uspomena.

Lako je bilo mom ocu pokraj crni’ banaka obogatiti se; nek’ proba ovako. Tako se Pera s konjma i živadma muči, pak sav novac u njih utroši, pa katkad s njima do takve nužde dođe, da u štali konji od gladi i besniluka jedan drugome meso

Oko tri sata neka žurba, neki se pripravljaju kući. Još otsviraju jedan valcer; sad igra sav „hotvole”, pa se počnu razilaziti.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Pevahu vičući. Kad stiže sav uprskan, do vatre, među vrbama, javiše mu se dva oficira i pop, koji je bio potegao zajedno sa njegovim bratom, čak iz

Ništa nije bio zaboravio. Milujući ćerčicu, naredi da se vozi lagano, i kao neki ostareo medved, sav nakinđuren, poče u kolima pred detetom da skače i mumla i igra.

Sve je bio svršio. Čim je uzjahao, vrativši svoju ćerčicu, sav umor od poslednjih neprospavanih noći, od spremanja i jahanja, sede mu kao za vrat, na konja.

pred vidnim, proletnjim predelima, kao i ovde nad gradskim krovovima, pa su sve dovodile u red, rasporedile, smirile. Sav šaren i naduven, dotle, pod perjem, kao ćuran, crven u licu i zelen u potiljku, Komesar je, vičući na gomilu svojih

neprestano govor koji je imao da održi, jednako je vadio iz džepa veliki omot uputa za odašiljanje vojske, koji mu je, sav izlepljen velikim, crvenim pečatima, bio poslao inspektor vojske određen za rat, đeneral konjice graf Serbeloni, a na

” Dotrča, sav zaduvan, Isakovič, te sedoše u kola, obojica osramoćeni i besni, opkoljeni povorkom jašućih oficira. Celim putem jedva

pred tom šarenom babetinom u vojničkom odelu, a Komesar, jer je Isakovič pretegao kola na levo, tako da je on sedeo sav nakrivljen... Dočekaše ih pucnjavom, mahanjem zastava, urlajući komande, pozdrave, raporte...

Oficiri metnuše klobuke na glavu i pojahaše konje. Isakovič, sav naduven od nemoćnog besa, pošto je naredio da se pozove felčer i da priđu kola na koja će ga posle, kao mrcinu,

Najposle, kad je ušao, oni se preneraziše. Lice mu je bilo tamno i sivo kao pepeo. Nakinđuren, sav u plavim, svilenim trakama i ešarpama, i on pod klobukom, zakićenim belim perom i srebrnim kićankama, činjaše se kao da

Bilo mu je dosadno da misli, i Isakovič, sav pomodreo, polako postade za njega kao neka slika. Komesar je postao skoro nepomičan. Pod perikom, žmirkao je na oba oka.

Pri tom njenom pokretu sav bi drhtao. I kad bi zatvorio oči, video bi bledu njenu kožu i grudi njene i oči krupne i modre, boje zimskog, čistog,

je crkvenim poslovima u koje ga brat beše umešao, vraćajući se uvek, poljupcem, toj ženi i detetu, kao da su njegovi. Sav zadovoljan, posećivaše žito, što poče i u dolini, u blatu, da niče, i misleći na nju, svu, posmatraše let tica,

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

svi pljuskovi koji se za suše okorele zemlje sete, svi povodnji u dane juga, naručja svih jaruga, sve suze sirotinjske, sav znoj sa čela sebra da sruči se u carske delte.

vinogradnih sela, sa sebrovih čardaka, iz natega i bardaka, sva šira vinograda mladih, da do carske se stoči buradi. Sav med što ga skuplja pčela sa voćnjaka, sa behara, sa trepavica bilja, s livadskih epitrahilja da teče do carskih pehara.

Sve ponornice zlatonosne, srebrnjaci gorskog vira, sve duge sedefaste, sav biser što u školjci raste, zvek perpera i talira, sve blago što ga sebar zbira, pregršti i vreće zlata što se staču

šume uzimaju li se drage volje odgovorili, prvo čovek pa onda žena, kao pred sveštenikom što drugi čine, da će zajedno sav život proći, njegovo mesečinom obasjano vilinsko polje i njegove urvine.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Inženjer u belom mantilu hvata me za ruku i namešta ispred kamere. Pogledam levo, kad tamo ja— sav u kockicama i prugama. Televizija!

Pa, kako je, kaže, šta ima novo, šta se napada? Bez veze! Vidimo lepo, mesto ga nekako ne drži; nervozan je, sav u grču, uopšte više nije za gluvarenje.

— Koliko sad košta četrdeset hiljada? — upita Žan Žik. — Otprilike osamdeset! Pružio mu je sav novac koji je držao u ruci, oko sto pedeset hiljada. — Je li sad dovoljno?

Matavulj, Simo - USKOK

Zapovjedite im, u ime moje, neka se odmah odmaknu, inače ću narediti da se puca, sakrrr! Pijero, cepteći sav i dišući kao mijeh, reče Ivanoviću: — Molim te, Marko, progovori im ti, u tebe je jači glas!

rakije, u antrešelju pirinča, soli, suhe ribe, kave, limunova, nerandža, suhih smokava, kolača, svite, platna, jer sav novac što knez uze za tovno june, potroši za kuplju, te on sâm ponese više nego svih pet brastvenika!

Janko zahvali zdraveći domaćinu i njegovima, veličajući njega i sav mu rod. Krstinja šapnu snasi i kćeri: — E, bogami, ovo je da se čovjek krsti i čudi!

— Još tri ure do ponoći — reče on. — Bogo moj — šapnu Kićun — ima sât kao Savo Markov, sav od suhoga zlata. — A ima dva. Još jedan mali! Što će mu dva? — pita Šuto.

Ovaj naš striko Mrgud, stari barjaktar, zanago najstariji u Crnoj Gori, imao je gdje zaglaviti i pedeset puta! Sav je izvrešetan zrnima, ali mu je bog dao vijeka, pa je imao i lijeka.

Krcun, koji se često osmjekivao, reče: — Ma, ti misliš, đedo, da sav bijeli svijet zna naše rabote, da zna ko su bile vladike Sava i Vasilije i car Šćepan i kad si ti barjak nosio i

— Tako će biti! — potvrdi Rako Mrgudov. — Nego sav ovaj razgovor išao je na to da te na kraju zamolimo da nam pokažeš kako se po nauci siječe!

Udri, mrcinjašu! Udri! Udri! Urte! Haj sokole! Haj žabo!“... Grješni Labud bješe sav crven kao rak i krupne kapi znoja izbiše mu po licu.

U taj mah uđe njekoliko glavara u kuću. Savo ustade, i uputi se k njima. Janko, sav zažaren, reče: — Kad ste toliko dobri prema meni, ja ću vas zamoliti za jednu veliku... najveću dobrotu?

Bahnu i zastade na pragu, a kolik bješe, malo što ne ispuni sav otvor. Na glavi mu bješe kamilavka, riđa mu brada pokrivaše grudi, a kakvo mu bješe ruho i oružje najbolje pjesma

Onda se opet promijeni vrijeme. Jednoga večera dunu bjelojug, a do dana rastopi sav snijeg. Kad sunce granu, Cetinjsko polje bješe pravo jezero; ali nakon dva dana voda se ocijedi i zemlja se isuši, te po

Bog će im dati poroda, nama unučadi, malome Dragiću kolo braće i sestara! Puna kuća života! Sav će taj podmladak rasti, ako bog dâ, na naše oči, kako se nas dvoje budemo spuštali pokoju, te ćemo se zadovoljni sa

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Quando reges comedunt me, A kad smažu zečevinu Vinum bibunt super me. Tad zaplivam sav u vinu. Quando comederunt me, Naposletku, kosti i cubok Ad latrinam portant me. Odbace u jarak dubok!

Tolike reči u kojima sikće glas S pohitale su da se podsmehnu Sosi, da opišu njenu psihologiju, sav život njen. Sve je tu: naš svet u Trstu, na trgu Ronte Rosso, pa neprijavljivanje kupljene robe na granici, onda

Gotovo je sa guslarskim dužinama koje su mučile Vinavera: sav je Popović u skokovima, u naglim skretanjima, u mušičavim vrdanjima, u pražnjenjima.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

ZELENIĆKA: Jeste li čuli, gospodo, da je Dištrikt sav u plamenu? GAVRILOVIĆ: Šta, izgoreo? ZELENIĆKA (smeši se): Jošte nije, nego samo bukti; no njegov dim osećaju Madžari

SMRDIĆ: Već to će i tako biti. ŠERBULIĆ: Platićete vi nama sav ovaj trošak. GAVRILOVIĆ (smeši se): Oću, oću. Idem odma da prepravljam (odlazi). ŠERBULIĆ: E, jeste li ga vidli?

SMRDIĆ: Da se ne usudite k nama pristupiti! ŽUTILOV: Koji narodne činovnike oporočava, taj vređa sav narod. NANČIKA: Mađaron jedan! ZELENIĆKA: Razvratan Srbin! LEPRŠIĆ: Koji nema jedne iskre rodoljubija u sebi.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

pod jakim uticajem talijanskog humanizma i obnove, prigrlili su talijansku kulturu i talijansku književnost, i sav njihov rad je verno, katkada ropsko podražavanje talijanskih uzora.

kroničara, počinjući od stvaranja sveta, unosi i crkvenu istoriju, daje mnogo mesta »prstu božjem«, grupiše sav istorijski život oko vladalaca, ne analizuje materijal no ga prosto prenosi iz drugih knjiga, radi bez kritike, bez

Pesnik je sav u obrascima psevdoklasičkim, meša istorijske događaje sa mitološkim alegorijama, govori poređenjima i rečnikom jednog

uvodi građanski brak i dopušta razvod braka. Sav taj veliki rad cara i reformatora, taj pokušaj ostvarenja tolikih smelih reforama i izvođenja tolikih modernih ideja,

U leto 1807. prešao je u Srbiju, i sav se stavio u službu njoj. 1808. on je direktor svih srpskih škola, vaspitač Karađorđeva sina Alekse, Karađorđev sekretar

Pod utiskom tih čitanja on je otišao u manastir, u Hopovo, sav se bacio u pobožne knjige, »progutao i proždrao«, kako sam veli, sva žitija, i počeo čitati debele knjige starih

On nema dubljih i svojih ideja, i u njemu ne treba tražiti jednog samostalnog mislioca i tvorca filozofskih sistema. Sav njegov rad je čisto praktičan i sav njegov značaj je što je kod Srba primenjivao opšteprimljene ideje suvremenog evropskog

Sav njegov rad je čisto praktičan i sav njegov značaj je što je kod Srba primenjivao opšteprimljene ideje suvremenog evropskog racionalizma, koji se i inače

Njegov srpski nacionalizam obuhvatao je sav srpski narod »ot grada Budima daže do Njeguša«, nacionalno obrazovanje za njega je bilo važnije od religioznog, i kao

OPŠTI POGLED. — Iako je Mušicki za sebe pisao da je »gotovo sav čuvstvo«, on je u osnovu bio suv i hladan čovek, bez mašte, bez osećanja i pravog pesničkog talenta.

On je sav u onoj čisto intelektualnoj poeziji koja je u Evropi umirala kada je on na njoj počeo raditi. Stil mu je apstraktan i

i črezvičaйna njѣgova priklюčeniя, Karlovac, 1833) — knjiga fantastična, puna preterivanja i izmišljavanja, u kojoj se on sav otkriva onakav kakav je: »komični tip sujetnoga spisatelja, ili nepopravna preceptora i moralizatora, ili gladna i

Milićević, Vuk - Bespuće

I njegove oči gledahu sa zaprepašćenjem sav ovaj svijet u kavani, koji je, u jednom trenu, izgubio za njega svoj obični izgled, kao da je bilo nešto što ga je

Pa onda, on je osjećao u sebi slabost da ih bijesno mrzi, oni su ga samo umarali, kao da se na njega sručio sav teret njihovih života koje oni tako mučno i naporno vuku, i lijeno, olovno mrtvilo njihovih duša.

Gavre Đaković osjećaše se sav razdrman, izlomljen, izubijan, kao da putuje nekoliko dana. Lagano ga je bolila glava.

zaškripe, pod njegovom težinom, stare daske na podu; kad pomakne sa lupom stolicu; kad obori koju zaprašenu knjigu, on sav zastrepi.

Tada su se posljednji put vidjeli. Kad je u Zagrebu jednog zimskog jutra, još sav drjemovan i u krevetu, otvarao jedno pismo iz Ugarske, na kome je vidio bratov rukopis, on nije ni slutio što će u

Gavre Đaković se sav uvukao u šubu, samo mu, pokatkad, proviri nos i oko da vidi gdje je. I tako čitav dan. Gore mu je bilo kad počivaju,

Vratio se tada kući sav mokar i ljut. On voli njezin zapjenušeni bijes kad udara ljutito na prepreke i ustave oko mlinova; kad najuri na

kako je njih djecu probudila mati u zoru, plačući i ljubeći ih, kako se kuća napunila svijetom, kako je kasnije izišao, sav uplakan i gologlav u baštu.

Ona je svršila sav posao, uzalud ga otezala i pregledavala jednu istu stvar deset puta, čekajući da joj on nešto kaže i odlazila

sklanjao se i trčao nespretno, ljuljajući se i zavaljujući se s desna na lijevo kad je pucalo u njegovoj blizini, vraćao se sav zaduvan na staro mjesto, potičući rad sve življe svojim oštrim, reskim glasom, ne dajući ljudima da dahnu, da se odmore,

I podne je brzo došlo u pričanju tih sitnica kad je inžinjer sišao k njima, sav crven, zaduvan, uzrujan i promukao, tužeći se na naše radnike, psujući ih i prijeteći im, govoreći kako je sasvim

nego obično, sa krvavim, izbuljenim, blesavim, pijanim očima, sa nabreklim žilama na čelu, sa zamuljenim rukama, sav blatan i mokar od kiše.

Sremac, Stevan - PROZA

Ovaj... ’tedo’ reći: pedeset i dve karte. Kristijan se smeje, pa sav pomodrio na ovaj svakodnevni vic Jovin. — ’Oćemo l’, fabriko? — pita ga Jova. — O, ja, da igramo.

I još samo nekoliko dana je ostalo bilo do suđena mu dana. Kad, ali jedno jutro dolete Puja famulus, sav zaduvan i usplahiren, pa reče: — Gospodine, nema nam gicana (tako mu je ime ostalo još iz malena).

mu nos veći nego u učiteljeva prethodnika (koji je tako strašno ljuštio rakiju da je zbog toga stavljen u penziju), a sav posut strugotinom sa Pujina kaiša, da je izgledao kao šišarka, a omotan paučinom, koje se srećom našlo zadosta u školi.

Radičević, Branko - PESME

da me odadere, — Buka, psovka, glasina, jegože, Sve to beše još pomozi Bože, Al' te veđe, i te strašne oči — Sav se zgrozi pa u jamu skoči: Ao muze, pomoz'te jadniku!

zvuk, U njen kad ja unišô bija dom, Straovito me dirnuše tad uk Iz vedrog neba, kao strašni grom, Vesela moga ubi sav on puk, Iz korena se ljuljnu žitka strom; I da mu deblo nije bilo kamen, Ti reči bi ga prelomio plamen. 45.

“ — „Kô misliš, nesam, al' tvoj dužnik jesam!“ Pa nazad turi svoju kabanicu, A onaj sav se promeni u licu. „Ne boj se, Vaso“, Stojan mu veljaše, Jer on to glavom na putu čekaše, — „Ne boj se, Vaso, ja dug

22. Samo ono divno dvoje Da ugleda — ništa više, Što na puste tope tvoje S toljagama udariše, Bi se bolan sav sledeo, Kakvu s' guju gazit teo! 23.

XI Ali nesvest sad ne bila, Bi van sebe, ma drukčije, Kâ kad jad se sav zgomila, Pa nebesa jasna skrije, Pa kad nagne sve to više, Kada u pra dušu tisne, Niti dade da uzdiše, Ni da

„Oh, poslednja zaš fišeka Ne oborih na sebeka, Pa bi sad već miran bio.“ I u misli sav se zbio, Ni viđaše ni slušaše Kako mu se podsmevaše; Sedi kao ladna stena, Kao duša osuđena, Lete misli na sve

Pravo amo glavu diže, Ko ka njemu ovo stiže? Ko li gleda tako njega? Sav se strese, da l' da bega? — „Kô si, ko si u to doba? Ma strašna si kâ iz groba!

Da li nešto zaista ga davi? Da l' je medved mamen i na javi? Skače junak, sav u smrtnom znoju, Pa dovati vernu šaru svoju, Te na jednu stranu ...

Kao munja beše poskočio, Al' kad spazi, sav se skamenio: Ni se miče, nit' otvara usta, Ta lepa je preko mere pusta!...

“ Tako junak misli u sebeka, Još mu na um pada divna Cveta. Al' kaki je to konjik, Mileta? Sav je ranjen odozdo do gore, Jedva svoga što se drži dore; Ali nije ni konjicu bolje, Oboje su odnekud s nevolje, Gazili

Što da čini, kako da odane? Da je dragom njezinome mane? Da je drugi i grli i ljubi?... Sav se strese i škrgutne zubi, Te pogledi pred sobome Cvetu, Al' ga čudna do dva oka sretu, Svako oko mlogo njemu kaže,

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Kad je navijanje bilo gotovo i sat zacaktao jasno i ravnomjerno, on ga uze u ruke, prinese desnom uvu i sav ozaren prošaputa: — Aha, radi, radi, kuca!

Ispluta on iza rijetka drveća na brijegu, blještav, nadomak ruke, tajanstven i nijem, zlatopera riba. I ja zanijemim sav ustreptao od skrivene lopovske nade: — Možda bih ga nekako mogao dohvatiti?!

Oni mene tako uvijek: taman krenem u nešto, sav ustreptao, iznad zemlje, kad neko podvikne, a ja coc! — o tvrdu ledinu.

Zakucaše me tako s desetak pitanja u narednikov „tefter“, a kad žandarmi zamakoše niz put, iza njih ostade svijet sav opustošen i ostudenio, krv kao ledenica. Za šta da se prihvatiš, čemu da se raduješ?

i perje, hujao kroz ustalasano granje voćaka i zvao da se pođe nekud, naduvane košulje i zalepršanih gaća — ihaj-haj! Sav zasjenjen i zagluhnut, opijen mlakim jutrom, pustih se niz vjetar, dobri svemoćni vjetar koji je bestraga oduvao sve

ko bi znao čega. Čujem suzdržano kliktanje rođaka, a sav sam, u stvari, obuzet uzbuđenim šapatom s nepoznatim dječakom, koji je nekad okretao ručicu ove iste mašine: „Bije li

— A sjećaš li se onoga prvoga rata, nesrećo kalajdžijska? Zar onda ne pokupiše sav bakar za topove? — podsjeća ga seljak.

Što da propusti ovakvu zgodu i da se zeričak ne okoristi. Na te moje riječi, seljačak sav prosinu i pogleda me milo, kao svog prirodnog saveznika.

do kućerka u kome je konačila kuhinja, unezvijereno se zagleda u natrpanu mračnu sobicu, pa kad spazi svoga kuma, sav prosinu i nasmija se. — Bogami se ja prepao da ni tebe više nema. — Kako me neće biti?

— Kakvi naši? Banda! Dabogda svi izginuli, izdaj nici jedni! — Ma kako možeš tako govoriti? — začudi se Perajica i sav se zgrči u licu. — Nije to lijepo čuti ni u šali. — A lijepo je uteći i svoje drugove ostaviti, a?

To ću ja uraditi koliko večeras. Čiča se okrenu lijevo-desno, obuhvati pogledom čitavu zaravan i sav prosinu kao da mu se odjednom smjesti u srce to neočekivano bogatstvo od žbunja, uvala i brojnih loga, od kojih svaka

A ja sam upalio samo svom pomoćniku, njemu nema ko. Bio je siroče, seoski sluga. — Stevo, Stevo, sav si naš, a udaraš u stranu ko jug u planinu. Šta ćemo s tobom? — Gledaj ti druge, a za mene je lako.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Pa da se ovako podelimo: njemu najbolji carevi neimari, indžiliri i haznadari, njemu sav kamen, pesak i japija, svi čekići i mistrije i libele, ašovi, budaci, crepovi i krečane, svi nadzornici, dunđeri,

Čovek veruje da je sav savcit od čelika, a ono ispadne da je taj čelik vosak između nečijeg palca i kažiprsta. Kola nose i nevidljivi

HASANAGINICA: Tako, da mi je bilo žao da se probudim. Sanjala, kao dojim onaj đurđevak, sav miriše na moje mleko. Ceo dan me boli grudi. MAJKA PINTOROVIĆA: To je od mleka. Ne valja ti ni to što toliko sanjaš.

Hoćete li sad da ja vama na to odgovaram onako, onim rečima, kako ste vi meni odgovarali? Kad sam rekla da je sav od kadife, kazala si mi da je ženskast, a da je Hasanaga od stanca kamena! Muškarčina!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Tada, kad se udam, kupiću Ti nove čakšire, mintan, šajkaču i crvene opanke... — Ej, ej! — Kliče on, i sav radostan istrči na ulicu, pa svakome koga nađe priča: šta će mu Toda kupiti, kad se uda. — — — I to bi!

Dimitrija obuko novo odelo, (ma da ga je popa grdio pa hteo i da bije za to) zakitio se cvećem, čak i perunikom, pa sav crven, oznojen od silna rada, trči, smeje se i peva koliko ga glas drži.

— Krik beše užasan. Toda ga ču, osvrnu se, pozna ga i zaustavi kola. I padajući, valjajući se, dođe do njih. Sav uprljan, razdrljan, krvav, silno dahćući, nasloni se na kola, i drhćući celom snagom, ubezeknut nadnese se, zinu i upre

Ovo navlaš izbegavanje, i izokretanje razgovora još više me ispuni gnevom i jedom. Sedoh a sav se tresoh od nekog čudnog gnušanja, neugodnosti i besa koji je u meni polako kipio i širio se. Zaćutasmo oboje.

! — Šta da ti govorim? — šanu Stojan i, gotov na sve, slegnu ramenima. — Šta, šta???... — ubrzao starac i počeo, sav nakostrešen i gužvajući svoj gunj, da se nadnosi jarosno nad njime. — I još pitaš, pitaš?

u njih išla i natapala ih, već ih ostavila te voda otišla na stranu, u susednu njivu, on se zgranu, uzdiže motiku i, sav cepteći od jeda i besa, ustremi se na nju. — Šta je ovo, a-a-a? — zaciča on. — Ne, Jovane!

— Ženska strana! ... — A stric stao, zgranuo se i sav se trese od jeda. — Ti li bre, pseto?! — viknu on gušeći se i dohvati štap te lupi Stanoju po glavi. Šiknu krv.

— Ti li bre, pseto?! — viknu on gušeći se i dohvati štap te lupi Stanoju po glavi. Šiknu krv. Stanoja se povede i, sav obliven krvlju iziđe, dođe do bunara, ispra glavu, metu duvan na ranu, te krv zasta.

Zbogom i — oprosti mi! Pogledah strica, a njemu se oči ovlažile, trepavice od nadošlih suza podnadule i brk mu igra. Sav zacenjen, gušeći se, iziđe Stanoja, i opet sede, savi se, u kut do vrata. Zagnjurio kosmato lice u ručerde, pa jeca.

— Strinin. — Neću! — reče uplašeno, preblede i sede na zemlju. — Što? — Neću, neću. — I odmahivaše rukama od sebe sav dršćući. — Kako? Zar hoćeš drugi da kopa grob? On se diže. Ja mu iznesoh malo rakije. — Ne, ne, oku mi daj, oku!

Na podu groba behu poređani ostaci strinini: glava, ruke, rebra... A više njih, naslonjen na budak, sav umrljan zemljom, natuštena čela, razbarušene, zemljom posute kose i golih, crnih, kosmatih grudi, stajaše Stanoja i

A što si mi nevesela — usta medena? — Što ne bereš? — čuh iza mene glas mek, drhtav i vreo. Sav se zapalih, ali ipak neću da se okrenem, već odgovaram tupo: — Pa šta ću, kad ti za mene radiš? — I okretoh se.

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

Blago nama, mi ćemo bit’ majke I rađati CESARU junake. Za sav rod naš mi ćemo g’ moliti, Sa suzami NjEMU govoriti. Svetla kruno, JOSIFE VELIKI, Prostri milost TVOJU na rod srpski.

Za sav, dakle, srpski rod ja ću prefvoditi slavni(h) i premudri(h) ljudi misli i sovete želeći da se svi polzuju. Moja će knjig

To isto i mi smo dužni svima ljudma na svetu. Ovo je sav zakon i proroci. Svaka nauka koja je ovoj protivna uznemiruje ljude: uzrokuje vražbu i svako zlo; sledovatelno nije od

Kostić, Laza - PESME

ti je ta još kritika, — i bole niko ne napisa još; u njojzi samo zameriti je taj humor što ga odveć oseća u očima sav čitalački svet. da l' mučno, brale, delo beše to? Pa odmaraj se, dokolan si sad! — Ne budite ga, smilujte se na nj!

glas, sikuta gujskog bes, sred letnjeg žara zimogrozan jez, uz ružin miris otrovan zadaj; i sve to čudo, sav taj komešaj, u jedan lik da složi, jedan log, i učini, — Šekspira stvori bog.

tamnice se grdan začu rik, kô ranjen lav il' kô nadražen bik, poraskidani zveknuš' okovi: mandal se strese, čuvar drkće sav, — pomozite mu silni bogovi! — al' presta rik, tišina, kamo lav? Ni glasa mu, — čuvara prođe stra': „Ni glasa više?

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

rada, preko dobro primenjenih saveta Kopitarevih i Grimovih tokom skupljanja, Vuk je veoma brzo u potpunosti sagledao sav značaj ovog k njiževnog roda narodnih umotvorina.

Kad veče dođe, zmaju zgotove večeru pa ga čekaju, kad eto ti zmajskog cara! Kako doleće u dvor, sav se dvor zasvetli i zablista!

Kad posle toga prođe nekoliko dana a carevi sinovi ne dolaze natrag ni jedan, zabrine se sav dvor. Onda i treći sin pođe u lov, ne bi li i braću našao.

Kad dođe u grad sav se grad slegne kao na čudo gde on dođe a pre ni jedan čoban nije mogao doći s onoga jezera. Sutradan carev sin opravi

Kad bude pred noć, carev sin krene ovce kao i pre, pa kući svirajući u gajde. Kad uđe u grad, sav se grad uskoleba i stane se čuditi gde čoban dolazi kući svako veče, što pre ni jedan nije mogao.

Kad dođu u grad, sav se grad slegne kao na čudo. Car koji je sve njegovo junaštvo gledao s planine, dozove ga preda se pa mu da svoju kćer,

Potom se carev sin kaže ko je on i otkud je, a car se onda i sav grad još većma obraduje, pa pošto carev sin navali da ide svojoj kući, car mu da mnoge pratioce i opravi ga na put.

Izlazeći tako jedan za drugim, eto ti i braće njegove; on se s njima zagrli i ižljubi. Kad već sav narod iziđe, zahvale mu što ih je popuštao i izbavio i otidu svaki svojoj kući.

dati dvanaest ovnova, svakome lavu po jednoga, pa će se zabaviti; kad se već uđe u grad, imaju dve devojke što čiste sav grad svojim rukama, te bi čoveku odmah oči iskopale, zato im treba dati po metlu, pa će se smiriti; malo dalje od tih

oči iskopale, zato im treba dati po metlu, pa će se smiriti; malo dalje od tih devojaka, ima još jedna, koja poleva sav grad sama i vuče vodu na svojoj kosi; njojzi treba dati uže, pa će se okaniti.

Idući tako po svetu dugo vremena, dođe jedanput pod jedan veliki grad. Pred onim gradom bila je jedna česma s koje je sav grad nosio vodu.

Idući tako dugo vremena, dođe opet pred jedan grad i pred gradom nađe jednu česmu, s koje je sav grad vodu nosio. Stojša se onde napije vode pa legne u hlad da se malo odmori pokrivši se po licu jednom od one tri

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

MAKSIM: Tako. Tražim, da poludim. SOFIJA: Zašto me nisi pitao? MAKSIM: Dakako! Da ostavim sav posao pa da pitam milostivu gospođu, gdi ću što naći. Ti da ne diraš u moje stvari, jesi li me razumela?

SOFIJA: Čuješ, Makso: čovek ne može da živi osim ljudi. Što sav svet radi, moramo raditi i mi. Vidiš, mi imamo dece. MAKSIM: Pak? SOFIJA: Pa treba da se s ljudma mešamo.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Pelo, gledaj da se namažu čizme. SULTANA: Mazali te Turpijom, dabogda, i tebe i sav tvoj rod! SRETA (izvadi lagano jedan kaiš iza kreveta, pa sakrije ispod aljine): Pelo, jošt juče je trebalo da su

SULTANA (otvori vrata, pak prestupivši prag). Orjatine, sam me đavo morao ovamo dovesti. Sav se u ćiriš pretvorio dabogda, koliko si me mučio! (Tresne vrati i spolja zabravi.) SRETA: Šta? (Oće da otvori vrata.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

trolejbus za tvoj kraj i posle se prevrćeš u krevetu, jer ti svi oni prizori ne daju mira, sve ono bogatstvo i sav onaj lepi svet, svi oni izlozi, a još ti nije jasno da si najskupocenija ogrlica u varoši, ribica u gradskom

„Samo danas u vašem gradu — luda familija sa Alijom i bebom na triciklu!“ Onda ubacujemo sav onaj krš od stvari u novu iznajmljenu gajbu; ja taman prestanem, a maman opali sa ridanjem.

Tako nešto. Provod! Inače, bio je sladak; sav nekako čist i ispeglan! Dobro, pitaćete se vi, a klinci? Jao! Najgore od svega je to što se odmah zalepe! Kako zalepe?

i sve, ljubili jedni s drugima kao šašavi, nego bi bili lepo oženjeni Francuskinjama ili Amerikankama i radili ono kao i sav ostali svet, u svom rođenom krevetu, a ne na osvetljenoj pozornici, gde im to nikako nije polazilo za rukom, ma koliko

Išao je ležerno savijene glave, sav nakovrdžan i namirisan, sa njuškom na čiju se negu trošilo šest kutija najskuplje pomade svakog jutra.

Tu se nagnuh preko stola ka Robertu Mandžuki, s izrazom krajnje konspiracije na licu. On se sav pretvori u uvo: U čemu? — Nisam bolesna ja, već svet oko mene. Kapirate? Lice mu se ozari, siromahu.

Mogu. Sav pristojan svet, Čarli, zavukao se u mišju rupu i ćuti, a oni se razmileli i razgalamili, Čarli — šta da se radi?

Samo da odnesu stare mrtvace ... — Šta je, avanturisto? — šmrca maman. — Ljudi žive normalno, kao i sav ostali svet!

„Kurvoazjea“ i, iznenada ozaren unutrašnjim svetlom nekog čudnog i nepredviđenog optimizma, kao i neviđenom ljubavlju za sav ljudski rod, uključujući tu i nas dve — miluje maman po kosi, grli je i umiljava se kao mačor u februaru, obećavajući

svetskih tipova: pozovu dvesta zverki u modi na doček Nove godine, pa otvaraju sva vrata i slično, a pre toga evakuišu sav escajg tetki na periferiju, da ga ugledni gosti ne pomažnjavaju, i tada vam lepo kažu da svako od zvanica treba da

Čeka me jedna mačka! Sutradan se pojavljuje sav izgreben i izujedan. Sedi i smeška se tajanstveno, onako švalerski. „Tri grozda“ zahvatila blaga panika!

priča Sulence — i poslednja govorancija starom Luletu bi otkačena, pa povorka krenu ka izlazu iz pravoslavnog groblja. Sav u suzama, vrlo nalik na Sneška Belića, Sule sa Ade obratio se tada biranim rečima popu: — Izvinite, druže pope —

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

ALEKSA: Šta, gdi su? MITA: Te gurabije. ALEKSA: Ej, prostače, ti ćeš meni sav posao pokvariti. „Abije,“ kažem, „poneže“ i druge slavenske reči, kojima ćemo osvedočiti moj karakter.

MARKO: Bogme, gospodine, da vam pravo kažem, ja nisam ni od kakve blagorodne familije, i moj je sav nemešag što sam pošten čovek. ALEKSA: Ta to i jest, gospodine, što nas počitanija dostojnim tvori, naipače...

ALEKSA: Šta, Marija? Odkud nju đavo ovamo donese? MITA: A znam ja. ALEKSA: Ej, ubio je bog, sad će mi sav posao pokvariti. Vidiš li ovu devojku; tako sam je rečma doveo, te se zaljubila u mene kao mače.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Koga li svjetlo Mačkovo mami i ko bi noćni uhoda bio? Na njemu ćurak, ni nov ni stari, pa tamno crven i sav se žari, tinja u snijegu i čudno sijeva kao da vatra dogorijeva.

Namesti krevet, od pedlja duži, zevnu, pa leže i noge pruži. Sav blažen, srećan, niže bez broja: „Kućico draga, slobodo moja!

“ Sivko miče uvom živo, sav razgovor prisluškivȏ, pa mu dođe vrlo krivo. „Radio sam preko mjere, mjesto plate,

Zima im dojadi jaka i sila Sime dječaka. Žali se takav lav, tužan, očupan sav: „Strašna je, kaže, zima, kad stegne snagom svom, a još je gori Sima, bije nas — kao grom!

„To ti je Kilimandžaro, kunem se glavom i šapom!“ povika mali lav od sreće blistav sav . . . Danas pod noćnim brijegom gde bujan život vri, ponekad sretneš, kažu, čudne zvijerčice tri.

“ — Pa za tren-za dva — zaspa ko top. Kraj mlina, dotle, kroz gustu travu, prijaško neki, orošen sav, tiho se šulja, podignu uvo, pa istom lane oprezno: „Av!

sipa, deda se srećan po mlinu vrti, prepune vreće na leđa prti, vrti se žrvanj vrtoglav, a mlin se trese od buke sav.

“ „Kakav kukuruz, ćuti budalo, to cvrčku puče tanko gudalo!“ Žubori potok srebrnih priča, a Žuća, sav zanesen, u sebi šapće: „Pričaj mi, Tošo, pričaj čitavu jesen.

Vezan je deda, trese se sav, dok pred njim riče grivasti lav: „Vi li ste Trifun, ovdašnji mlinar, inače nazvan Triša, vi li to mačka mučite

Devojče luta i kuda kroči putniku svakom zaseni oči. A svirač neki, sanjalo budni sav je od pesme i reči čudnih, skitnica večna, zanet i smeo, u magli spazi devojčin veo i za njim pođe — šta li taj ne

Ujkinu mačku veoma krivo, pa vazdan frkće, naježen sav: „Kad ne bi krzno imao sivo, i ja bih bio afrički lav. Svakoj bi kući zadao strah!

„A zbog čega, da li znate?“ vi pitate. Taj prebrzo drumom vozi, saobraćaj sav ugrozi klizeći na jednoj nozi. Čak ni noga to mu nije, nešto dugo poput skije. Klizati se nije red.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Zatim pčela izleće, izgleda zanesena, luda, juri pravo napred na novi bokor bilja, u novi cvet. Onaj prethodni ostaje sav bolan, prazan, otvoren nebu.

Pre no što se vrate u kućice, stotine još drugih pčela mešaju se, ukrštaju, bacaju u cvetove. Sav prostor iznad bilja, kao da je zahvaćen u njihov pokret, prestaje biti za oči statičan.

— Dolazimo baš sad od njega. Prozire se sav kao cvet. Doktor je rekao da treba malo da jede, sve dok se ne pridigne, a on je već uzeo mesa. Postao je kao dete.

Uđosmo u sobu dosta prostranu i svetlu, skoro u sobu nove kuće. Bilo je mnogo stvari u njoj i sav slobodan prostor između njih zauzimao je veliki sto.

ta stalna svežina postanja, ta prisutnost postanja, a ono što ga vidi, oseća, pozdravlja i potvrđuje, moj duh i ja sav, prolazno je; neprestano na samrti. Nema u meni nikakve žalosti za tim, nikakve žalosti ali uzbuđenja: da.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

I zima dođe već; i svojom studenom rukom Pokida nakit sav i goru obnaži svu, Al' mnoga zima još sa hladnim vetrom će doći, A on će biti tu.

Zaludu mu poje brodarice vile Čudnovate bajke i pesmice mile, Zaludu ga dvori sav čarobni svet — Mutno mu je oko, srce puno studi, A bledu je glavu spustio na grudi, Baš k'o britkom kosom oboreni cvet.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

udobrenje ponosimo se tvojom lozom i grobom Od prirode nema veće zablude kaže jedan glas pritešnjen između neba i mora: sav sjaj stvaranja je u njoj, i sva suprotnost bogu. Za nas koji se vozimo u čamcu to je bilo kao da se čamac izvrće.

gore i u Župi i na smederevskom groblju alkoholni val pređe preko Save i preko sve tri Morave uz Timok da podigne sav mutljag snova u naizgled razumnoj glavi i razdeli mnoga obećanja od kojih se niko ne trezni veselost se žarila u

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

I zamislite, on meni kaže: ne dam! TANASIJE: A mi još zapeli juče da ga u sav glas hvalimo. PROKA: Pa znaš kako je: drukče je bilo juče, a drukče danas.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

— Ide kô marva i ne gleda gde gazi — govorio je sav crven u licu, pa se opet obrati vojniku: — Jesi li razumeo? Onda mi priča kako je određen da sa vojnicima donese

Tešio sam se da i sav taj narod mora isto onako ćutati preda mnom, kao što sam i ja jutros pred komandirom... Jer ja nosim dve zvezdice i tu

Za mnom uđe i on. Preko debeloga sloja slame prebačeno ćebe, te se ja sav uvalih. — Digao sam jednu balu više, pa sam svima napunio šatore — hvalio se Trailo. — Kako si smeo i mogao? — Eh...

— Kao da se priseti: — To je bila tvoja dužnost, naredniče, da primetiš... — Razumem! — govorio je sav crven narednik i strašno pogledao Tasu, koji sitno zatrepta očima. Radilo se celoga dana.

A podnarednik Živojin, kao za inat, komanduje da se ljudi požure i Krsta vozar, sav crven u licu, bije konja nogom u trbuh i kroz stisnute zube psuje: „Ah, kinezo, i ko te stvori!

A nekom vozaru prvog voda ukrali ćebe, pa psuje na sav glas i preti da će lopovu koske polomiti, ako ga samo uhvati. — Kuš!... Ni reči da nisam čuo!

Plotun je bio rasturen, i neki se šrapneli izgubiše u šumi. Komandant se nešto ljutio, ali ga ja nisam čuo, jer sam sav bio u iščekivanju i strepnji da li će opet zafijukati kuršum.

iz straha da nas ne naljute, gledali su nas zaprepašćeno i nemo, dok je Tanasije, zavaljen na prednjak topa, pevao na sav glas: Aoj Bosno, sirotice kleta... Bilo je to osmoga avgusta hiljadu devet stotina četrnaeste godine...

Konji se klizaju i povode, zastajkuju, onda zapinju, a poslužioci oduprli ramenima o štitove, i na sav glas Viču: — Marrrš... marrrš!... Teraj dešnjaka... Srednji vozar, životinjo jedna, kreći!... — nervira se Aleksandar.

Rastureni čamci plivaju... U bateriju utrča, bez bluze i sav mokar, potporučnik Aleksandar i pade umoran pored topa...

Obrijan i napuderisan, sa nakrivljenom kapom nad jednim okom, sav ustreptao, jahao je potporučnik Aleksandar kao da ide na paradu.

Aleksa poleđuške, a obema rukama obuhvatio revolver, prislonio ga uz desni obraz I nišani nešto iznad svoje glave. Sav je u naponu pažnje, te me i ne primeti. Najzad povuče za oroz i revolver opali, a odozgo se sruči zemlja na njega.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Trava se osušila, pa iz nje bije i treperi ona vrela izmaglica, što se viđa obično usred leta. Sav je vazduh njom ispunjen, i ona vas, ulazeći u pluća, davi i guši svojom vrelom nevidljivom prašinom.

« »A posle, Bože moj, kad bi se zalegla ljubav, ona prava ljubav, što je pesnici pevaju, što sav svet o njoj govori... pa ja i ona — muž i žena!...

On beše sav, sa celom svojom dušom, u drugom, lepšem svetu, u sjajnijem položaju, koji potpuno odgovaraše njegovim najtajnijim

Neki se okrenuo sav k toj gomili, zavuk’o prstić u nos, pa gleda začuđeno ove nove i neobične za njega prizore. Ljubici se učini da se ovde

Gojko primi hartiju, razvi je i stade čitati. Odjednom preblede sav, ruke mu se zatresoše, podiže oči i pogleda Ljubicu pravo, otvoreno, oči u oči.

Ona se istina raspoloži od te misli i poče raditi lepo, bez velikoga uzbuđenja, ali tek oko nje obletaše sav dosadašnji strah i zebnja, ona ga jasno osećaše u svojoj blizini, ali se staraše da radom uguši sve te misli, da se

Treći dan dolaze tri čoveka u srez, javljaju se kapetanu. Komisija! Dajte ovamo Petra pisara.. On se već sav ohladio. Daj ključeve!... Zapečate kasu, pa daj račune...

Starala se da više ne misli, dok je ne prevari san... Izjutra ustaše obe rano. Ona predade majci sav novac, što ga uze od pisara, pa je isprati daleko iza sela, ižljubiše se, isplakaše se opet, pa se rastaše.

Jednoga dana vejaše sneg. Cela se okolina beli, beli se sav vidokrug, uvijen u neku vlažnu izmaglicu; drva se previla do zemlje od jugovnoga snega što ih je pritiskao.

— Jeste li vi ovo pisali? uzviknu on, pokazujući prstom na Gojkov potpis. Beše sav pocrveneo od ljutine, usne mu se trzaju i skupljaju grčevito. — Ovo, sve ovo... tužbu ministru prosvete...

Pisar, kako se bio zaleteo za Gojkom, istrča u hodnik i videvši Ljubicu, stade pred njom, drhćući sav od ljutine. Ona se namršti, videvši ga takva, što se ne izmače oku njegovu, pa odmah uze da joj objasni celu stvar.

Beše mu teško odmah preći na glavnu stvar, pa mu baš dođe ovaj slučaj kao naručen. — Ti ćeš se naposletku sav raspasti, istrunućeš u ovom smradu i đubretu. — A ti, kakav si momak!

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

davor’ brigo moja! Da ja znadem, moje belo lice, Da će tebe star vojno ljubiti, Ja bi išla u goru zelenu, Sav bi pelen po gori pobrala, Iz pelena b’ vodu izvijala, Te bi tebe, lice, umivala, Kad star ljubi, neka mu je gorko.

zemlji gospodar: Da si bio ti u krčmi, gde sam pio ja, I ljubio krčmaricu, kojuno sam ja, Popio bi ravnu Peštu i sav Budim grad.“ 197.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

u Galebu Trepljev ili Trigorin, šta ti već zapadne, ali da preko dana, izvan predstave, u običnom životu, budeš kao i sav ostali svet — ono što jesi, Filip Trnavac? JELISAVETA: Džabe mu govoriš! On, jednostavno, nema čulo za stvarnost!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Rascvetane padine da vračam i ukunem, nepomičnošću, sav svet da stišam i umirim! Pa to zar da bude meni grob? Gde je bolan Svetozar milovao lica, pod obrazinama ruskim?

Kad sve to, što tamo bi i prođe, ovde zahvatim. Zar sam to ja, što upaljenim pogledom spržim, sav taj svet, kuda više ne mogu da se vratim?

Siva, kamenita i beskrajna. Voda je svršila svoje menjanje boja, koje ispunjava sve veče i sav vidik, od najplavijeg i najzelenijeg do sivog i crnog. Dve barke sad kruže i sve se više bliže, igraju se kao golubovi.

Odlazili smo u tom cilju jednom pukovniku, ali taj oficir bio je jedan od onih za koje je Uskoković napisao da sav sretan nosi dva ugojena polumeseca u turu. Veli, šta bih ja hteo, ne može to tako.

Moje ime zvuči srpski, ili češki, ili poljski, pa, katkad, poneki oficir predaje papire sav pozeleneo. Katkad, noću, u mraku, kad ima dezertera, oni iskaču, glavačke, kroz prozor u nužnik. Pucnji odjekuju.

Imam posla sa jednim od onih oficira, u Komandi mesta, za koje je Uskoković napisao, u jednoj svojoj noveli, da sav sretan nosi u čakširama, čitalac već zna šta.

Posle, u noći, dok napolju urliču psi, mi sedimo sa svećom na stolu i mati mi priča kako su je mučili snovi. Sav novac koji je mogla da nabavi slala je meni. Ona se hranila golubovima i šljivama i jagodama, koje smo imali u bašti.

“ A Đurica ga onda pita: „A je li njegov ministar bio na Solunskom frontu?“ Ja stojim sav crven u licu. Vidanović me onda postavlja za privremenog, predmetnog, nastavnika, u Kragujevcu, ali mi odobrava

Postoje neminovnosti. Nepopularnost najnovije poezije, i kod nas, svojevoljna je! Sav ovaj uvod bio je, uostalom, potreban samo zato da bih preko mnogo čega mogao preći ćutke.

Pred veče je pred Operom prepuno. Prekjuče su ispratili Pučinija. Maestro je izišao na mala vrata, sav obasut cvećem. On je skoro sed, ali je još uvek vrlo lep. Mučile su ga samo gospođe.

Izar je tekao pod tankim, naboranim ledom. Tihi i bledi, oni su me tešili: da sav taj ludi, ogorčeni haos miliona, koji dreče, prete, i prevrću se, nije java.

Tiho, u podnožju mosta, spušta se u vodu, a visoko, sa crnih krovova na crne krovove, diže se u nebesa. Sav šumi. Kiša, beskrajna kiša drhti nad njime, kao da je sav uvezan u tanane, mokre niti vode što obavija ceo svet.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Pekar jauknu kad vide da je, najzad, sav obrastao u perje, da su mu iz prstiju izrasla velika brčna pera i da su mu se ruke pretvorile u krila a usne izdužile

Narod ga je poštovao kao svetitelja voleo ga i slušao. A kad bi u crkvi govorio reč Božju, sav bi narod padao na kolena i plakao, jer mu reč beše silna.

Humovi, gore u daljini, stene— Sav je predeo kud pogled okrene Blistao kao nekad stari Eden Pre negʼ iz nega Adam bi izveden: Kad svet sijaše nevinim

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

— Koja je ovo zemlja preko vode tamo što se vidi? — upitam, a sav treperim od nestrpljenja šta će odgovoriti. Onaj sleže ramenima i raširi ruke u znak čuđenja, pogleda me i procedi kroz

dođu, i tako u svako doba stoji oko hotela velika rula, a kroz nju se motljaju prodavci listova i knjižica, i deru se u sav glas: Nov roman: „Čudan čovek“, sveska prva! — Nova knjiga: „Doživljaji jednog starca bez ordena!

Baš u taj mah kad ja naiđoh u hodnik, gde beše dosta njih radi da iziđu pred ministra, a momak objavi vičući na sav glas: — Gospodin ministar ne može primati nikoga, jer je prilegao na divan da malo prospava!

Ispod nje je tekst: „Hvala ti, odani Mirone, ti si otklonio od mene bolest, koja me je ometala da se sav posvetim staranju za sreću svoje drage otadžbine!” „Ja sam samo vršio svoju svetu dužnost prema otadžbini!

Po svim ulicama i hotelima nose dečica ove slike i viču u sav glas: „Nove slike! Državnik Simon i lekar Miron!...” Kad sam pročitao nekoliko listova (u svakom gotovo bila je

— No, hvala bogu! — uzviknu predsednik sav znojav, zamoren; sad ih imamo osmoricu. Dok se predsednik i vlada objasniše s osmim opozicionarom, te ga jedva

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Kod njega je svakad najbolje komišanje, jer se slegne više od po sela, pa plane sav kukuruz za noć. Pavle ide napred, a kulaš polako kaska za njim.

otrag, pa odozgor, od vrata do krsta, sve isprepletala dretvom, tamo i amo, pa nije ni zakrila, no stoji 'nako, da sav svijet gleda — časni je ubio!... — Zar se baš lijepo vidi dretva?

Svako pismo mora biti tako jednačito, tako ravno, kao pod lenjirom. Sav »direktorium« bio je oblepljen velikim tabacima, na kojima su našarane neke munje i gromovi. To je on zvao »statistikom«.

Utom oseti neku lakost u duši; kao da mu je s tom rečenicom, koja je slučajno sišla s jezika, spao i sav teret s namučene duše. Oseti se za trenutak lak i vedar.

tip prave srpske žene, prinuđavao ju je nekako da liči na njegovu majku, skromnu, valjanu, prijatnu ženu, koja je sav život bila posvetila svojoj deci.

On veselo podiže glavu i poče da se smeši na ljude koji prolažahu pored njega. On je sad želeo da sav svet bude srećan, kao što je i on srećan.

Profesor metnu ruku na čelo, a Peri poče da svanjuje, pojavi se nada, on se sav pretvori u pažnju. »Sad će sigurno o Vizantiji«, — poče da misli; — »tako i biva kad se sni...

red same škole, a posle, malo po malo, naš je pol zauzimao po jednu struku centralne uprave, dok nije uzeo u ruke sav državni aparat. I, hvala Bogu, sad ide sve kao po loju.

Nastade neobičan prizor. Čiča Pera pozeleni, zadrhta sav k’o da ga je uhvatila troletnica, skoči i podiže obe ruke u vis.

ga opet savlađuje, ali reči mamine, koje govori sedeći uz njega, uvlače mu se nekako u samo srce, jure mu po krvi i on sav dršće od nekog nenadnog uzbuđenja... Sna nestade, odlete odjednom, i on slobodno otvori oči. Beše to strašan prizor...

ih širom, pa kao da mu ona crna praznina što zijaše kroz vrata iz neosvetljena predsoblja dade novu snagu, on se skupi sav kao da se sprema za skok, pa se odjednom ispravi i vrisnu iz sveg glasa: — Evo ih!... evo vrata! ... evo, evo!...

Od jednoga doznam da su svi podneli ponovne deklaracije za sav espap koji su u minuloj godini preneli preko carinarnice...

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

PAVKA: Tako. Ne mili mi se. Da si ti kao drugi ljudi, da odeš na dan izbora pa da glasaš, 'ajd', 'ajd'! Nego se sav predaš i promeniš, postaneš drugi čovek. Digneš ruke i od dućana i od kuće. JEVREM: E, nije nego...

IVKOVIĆ: Nezgodno mi je da mu ja govorim. Mislio bi hoću da ga ometem u agitaciji. Zar ne vidite da se sav predao agitaciji protivu mene? DANICA: Bože, kako je to neprijatno, vi radite protiv njega, a on protivu vas.

JEVREM (sedajući). Jesu! SRETA (zvoni): Gospodo, gospodin Jevrem Prokić ima reč! JEVREM (sav se preneo u skupštinske klupe i celu stvar uzima ozbiljno i očajno.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Rajhov Sistem higijene znao je sav skoro napamet, kao vodu. Koliko je puta samo citatima iz Rajha »pomerio cimentu« kapetanu kad je pisao dopise protiv

— »Šta veliš ča-Tripune« — pitaju ga seljaci — »a da ti se ova nešto nađe u vajatu, bi l’ joj pripisao sav mal?« — »đavo si ti, ča-Tripune«, veli mu drugi!

Ali, boga mi, prvu godinu-dve, daleko je to bilo još od gazde, jer kad je došao u selo, ne bi mu, vala, niko za sav espap dao više od dvadeset i pet, reci i trideset, groša. A sad, bogme stoji vrlo dobro, skoro bolje no ijedan u selu.

Milisave, i izvor i utoka vlasti; on je, seljače i građanine Misilave, suveren, vlast, veličanstvo, — a sve ostalo, sav onaj kalankusur, to su sluge. — Sve ovo izgovori Sreta glasom koji pokazivaše da je gotov da se svađa, pa čak i bije.

Bled i kisela izraza u licu kao da mu je pun čabar amonijaka obešen ispod nosa. Izgledao je sav kao pokisla kokoška. Famulus Maksim ga dočeka na vratima. Zaprepasti se čovek kad ga onakva vide pred sobom.

Oni se još jednako tamo prepiru. Bože, bože, kad ti sad naš ćata istrča iza kelneraja, sav razbarušen, sa raširenim rukama, pa stade nasred kafane i poče da deklamuje »Ludu«.

Katkad stane tako s Mićom »Oficirom« (kome je od toga vremena jezik bio sav ispečen i crn kao đon od silnih kafa mufte popijenih), stanu obojica pa gledaju premeštenu sudnicu i nove časnike.

— Mi, učitelju, da si gledamo našu poslu, a onizi tam’ što su, nek si ga glede svoju poslu! Toj ti je, ete, sav moj pozdrav i čestitanje od men’! Da ga napišeš: toj vi se pozdravio predsednik Đorđe iz Prudelj. Tol’ko! — Ama čuj me..

Samo čuješ gde vele: »E budale, ako ko boga zna!« — Mameluci! — dere se za njima Sreten, a sav bled u licu. — Prišipetlje vlasničke i kapetanove!!! Bruko učiteljska!!!

Od ono doba se Mića ugojio i užirio, pa mu je ka’ potesan malo; stegao mu vrat pa se sav oznojio, a crveni se kao vampir.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Sa šeširom na glavi, uzanim kao približeni dlanovi, Žmirka, očima i naočarima, Kao da drži govor sav se ukrutio... — Da mi je znati kakvi su sad njegovi planovi, Na koju li se stranu sveta popodne uputio?

On živi o jogurtu i o bureku, I ne boji se da ga ureknu, A nad škrtošću i pohotom Smeje se na sav glas, grohotom.

Inače, Mleci su dalji od Korduna i Kotara Ravnih. Budislav, a ne Budisav; ono slav Obeležava Slavene i rod slovenski sav! Iz Vrpolja je Vrpoljanin; a vrpoljac je vepar Utovljen onde, ili voz, u kojem se igra par-nepar.

Gramatičar će reći da staje deset dinara. Čitav svet strepi da se ne prekine taj konac... Treba sav svet, a čitav je neokrnjeni lonac. Mimo celog sveta ponaša se današnja mladež.

Nad životom plačem našim, Plačem jer se mnogo plašim Strepim, drhtim sav, iznutra, A što? Zato, da bih sutra Živeo u istom strahu: Strepnja mi je već u dahu, A pudljivost i teskoba Pratiće

Kroz prozor gledam kako skakuće Poljski miš Po pustom Polju. Miš ibrišimom ušiva kišu, Šav po šav, i pljusak sav Priši za zemlju. U gustišu Još mokru grivu stresa lav. Poslednje kapi, zrna bisera, Kiša niz okno prozora tera.

Po sredi je sreda: Na dve strane gleda. Četvrtak — četvrti U mestu se vrti. U petak moj tetak Prodô sav imetak. U subotu zacelo Ići ćemo na selo. Nedelja je najbelja, Bela kao kudelja.

da je to palanka neka —Ljig, Rožaj, Zvečan, Dalj, Knić il Ras — I da tri starice nude čoveka Na prodaju, uzvikujuć na sav alas Cenu — što po zakonu se činiti ne sme: To je sadržaj ove priče, odnosno pesme. Neobična povest!

se što važno zbiva, Pisac potresnih, poučnih štiva, Lepote i pameti čudesna sprega, A istinoljubiva, iznad svega. Sav od oštrih zapažanja i finih niti, Izveštaj se sa lica mesta kiti: „To što sam videla nasred pijace U varošici

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Onaj što ih je rešio, posvetio im je sav svoj život; rešio ih je neverovatnom istrajnošću, dugotrajnim ispitivanjima, nečuvenim naporima i neobičnom sposobnošću

slučajno, na prvi pogled sasvim beznačajno otkriće koje je jednog dana učinio u tim vodama, bilo je sudbonosno za sav njegov rad od toga trenutka, kao i za celokupnu rekonstrukciju romana jegulje.

Kad je sebi postavio taj zadatak, Šmit se, napustivši od toga događaja sve svoje druge poslove, sav predao problemu jegulje.

su naučnici zapazili da su urođenici mrtvi pijani i odmah su videli kako je do toga došlo: urođenici su popili sav alkohol u kome su brižljivo čuvane uhvaćene jeguljine larve, progutavši i ove, ne znajući šta su progutali.

Međutim, sav je taj rad morao biti prekinut za vreme svetskog rata, ali je nastavljen odmah čim je rat bio svršen. Godine 1920.

Neka je, naposletku, pomenuto i to da je za uspehe u naučnim istraživanjima, u koja je uložio sav svoj život, Šmit bio obilato nagrađen i priznanjima od strane akademija nauka i naučnih ustanova celoga sveta.

potpuno nov brod, jahtu »Prіnceѕѕe Alice« od 600 tona, na jedrila i sa pomoćnom parnom mašinom od 350 konjskih snaga. Sav je brod bio ispunjen laboratorijama, naučnim instalacijama, instrumentima, ribolovnim spravama i opremom za lov od

gvozdene poluge (balast) budu odatle izbacivale, balon bi postajao utoliko lakši, pa bi se penjao ka površini vode; kad sav balast bude izbačen, kugla bi se sama ispela na površinu.

Rakić, Milan - PESME

I sav zasenjen pred čudesnim sjajem Lepote tvoje, slab, bez jednog daha, Kao da svakog časa život dajem, Prilazim tebi pun pob

Kao Hermes stari i s njim Afrodita. Stopi se u meni strašću tvojom celom, Da sav iznemognem pod vitkim ti telom, I da duša moja najzad bude sita...

na mene Padnu kose tvoje i poljubac jedan, Budem kao nekad bezazlen i čedan, Da prvi put poznam čar ljubljene žene; I da sav u tvojoj beskonačnoj moći.

nevolja, i muka duhu, niti Što nam sudbina večno zapoveda A prohtevi nam nikad nisu siti, No zaborav je, Gospo, sav i svuda, Zaborav svirep, neumitan, zao.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

U to doba pet Martinovićah digoše se jedan za drugijem i za njima tri četiri druga. Sav ih narod gleda kad odoše; a oni ti stube, te uz crkvu: na oltar se od crkve popeše i na njemu krst zlatni metnuše.

Krst zasija kâ na gori sunce, i sav narod na noge ustade, časnome se krstu pokloniše. U tome se razbudih od straha.

pašče tu svezat ne šćaše, a kamoli čojka nesretnjega; oni ljude sve tamo vezahu i davljahu u mračnim izbama. Sav protrnem, da ih Bog ubije, kad pomislim za ono strašilo. Niko žalit ne smije nikoga, a kamoli da mu što pomože.

NAROD SE ČUDI NjEGOVU POSLU, I SAV SE OKUPI OKOLO NjEGA DA GLEDAJU ŠTO HOĆE DA RADI. MOMCI POSTAVIŠE KOLjIVO NASRED VELIKOGA GUVNA, A IGUMAN POČE GOVORITI.

NAMRAČIO SE I CRNI MU BRCI PALI NA IZLOMJENE TOKE, DžEFERDAR PREBJEN NOSI U RUKE, I SJEDA KOD OGNjA, SAV KRVAV; NIKOME NI POMOZ BOG. ZAČULE SE KAD GA ONAKVOGA VIDE. VLADIKA DANILO Što je, Vuče? Grdno li izgledaš!

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

I jedino na tom čivluku što bi se ko od njihovih muških mogao videti, a inače nigde, jer i njihov se sav život sastojao samo u raskošnom nošenju odela i neprekidnom trudu da se što duže živi.

Ne zna se baš zašto je poludeo. Posle bolesti, u kojoj bio sav uzet, uobrazivši da ga je, za vreme te njegove duge bolesti, žena varala sa najstarijim kalfom iz radnje, počeo da pije.

A često, isprva tiho, za sebe, docnije jače i glasno, počeo bi da peva. Pa se tek zanese, počne na sav glas. Mati ne sme da ga prekida. Samo ga otud, iz obasjane sobe, sluša.

Istina, jednako su se zvali njihovim, ali berićet se nije, kao nekada, dovlačio sav; već jedva nešto, ko zna koji deo.

— Dobro, dobro. I ne mogući da izdrži, dok ne ode i ne izgubi se na kapiji, sav srećan, ponizan, čisteći oko sebe po svojim haljinama, a naročito cipele, i nameštajući jaku oko vrata, — Todora

Pa i to ne izjutra rano, da celoga dana tamo sede, nego posle ručka, kada kao sav ostali bogati svet ide, koji, pošto odlazi | svojim kolima i konjima, ide kad hoće, tamo malo postoji, pogleda i vraća

Uvek bi počela da oseća kao neki nemir, kao strah. Da li što je dotadanja zimska usamljenost i povučenost prestajala i sav život, koji je do tada bio ograđen i sprečavan i ugušivan mećavama i hladnoćom, tada je već počinjao iz kuća da izlazi

bivalo, da bi ona, dolazeći iz bašte ovamo kući, od razdraganosti i sreće čisto ruke više sebe dizala i u malo na sav glas ne pevala. Ali to nije smela.

On visoka čela, crnih, malo dugih brkova, a sav | obučen u svilu i čoju. Mirišu mu haljine od njegove razvijene snage.

celu glavu, i valjda zagrejana od one vreve, graje iz čaršije, svaki čas naviruje ovamo i viče: — Hajde, snaške, već sav svet ode na groblje!

Prvu bi nogu lakše digao na stepenicu, ali je sa drugom teško išlo, dok bi je digao i metnuo do one prve na stepenici. Sav je zaudarao na burmut, duvan, i na neki star ali i suv, osvežavajući zadah.

do kolena, poređala pet, šest čašica, a mati takođe, čim popuši jednu, ona već drugom gotovom, zapaljenom ga nudila, on sav blažen, srećan, razgrnuvši mantiju i raskomoćavajući se, poče da ih blagosilja i Bog zna kakvim imenima im tepa.

Pandurović, Sima - PESME

svojom nežnošću nas vara; Sve se gubi kao mladost, kao para, I oblači pokrov svaka zemna stvarka U životu što je sav, ludost i varka. U IZNURENOM OSEĆANjU JEDNOM Zavesa noći alejama sivim.

ZA PRIJATELjE Nije to, mislim, budućnost daleka Kada će proći sav nemir, rugoba Života zemnog, a mi reći: neka! Pred senkom smrti i dverima groba.

TEODORA Ja nikad nisam volela, dragi moj. Ljubav je slabost, a ja sam krotila I divlje zveri i sav ljudski soj. U meni se jedna želja ovaplòtila: Ne da me vole — to je malotrajno — No da me se boje — to je ipak

A malo sreće, to je život sav. U životu mome jedan mi je lav Bio nešto drugo, bio tako drag... Slobodan, snažan, i beskrajno blag Spram mene,

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Starica poduhvati dlanom lakat, pa nasloni svoje mršavo, žuteljavo lice na dlan, a svoje žive, crne oči, u njima joj je sav život bio, jer njeno tijelo bijaše kost i koža, a rasta bješe omanjeg, oči uprije opet put domaćina.

Serdareve runjave grudi nadimahu se i slijegahu silovito. Više odjednom potmulo je jeknuo. U jedan mah sav unutrašnji jad njegov skupi se, zar, ujedno, pa oduši u snažnom uzdahu, kao što bi ranjen lav uzdahnuo.

Ta je soba bila prostranija barem četir puta od prve. Pod sav bijaše zastrt šarenim ćilimom (po svoj prilici podgorička tkanina).

“ „Ama, vi ste oficir!“ „To me je išlo po rodu i vaspitanju, Gospodaru!“ To im je bio sav razgovor. Vladika mu se zagleda dobro u oči.

I u tome je on počeo iz osnove. Najprije je ispitao ih, i da se ne sjeća, te promjerio sav ambar. Razumije se da je našao najviše pljeve i šuplja zrna koja je on najprije izrešetao.

Ja znam kakve bi ti razloge nadovezati mogao, ali čuvaj se toga, da se zlo ne izleže, a ti bi mu bio začetnik, i sav bi grijeh na tvoju dušu... Dakle, ja ti ne znam šta no kako sa seradarom učiniš!

Sad stade fiska ostrijeh gvožđa po pecivu. Cijepahu na izmjenu i živo. Okolo stojahu svi, pa i ženske. Milunu je sav obraščić poštrcan bio. Ona dva djetića promolili glave kroz kolo čeljadi, pa gledahu sa nasladom.

Promisli, moja Joke, puna kuća mladosti i života! Sav taj podmladak rasti će i napredovati kako mi budemo tronjivali i primicali se k vječnoj kući.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

a on nu odgovori da mirucaju; ali kad poslije nekoliko dana umre i popadija, odgovori pop na takovo pitanje: — „Pomrije sav svijet“. Moj mertik neće ubiti (a dva mi ne dadu, makar na svakom čokotu rodio).

tako da je puna kuća zdravlja, tako da je pun obor goveda, plug volova, tor ovaca, ambar žita, mlekar smoka, i sav moj mal svake sreće! (Ako je orah pun, dobro je, ako je prazan, ne valja).

na onu stranu, gde joj je dragi, i drmne granom, govoreći): Ja drmnuh granom, a grana zemljom; zemlja svim svijetom; sav svijet mojim suđenikom: crkao, pukao, dok do mene ne došao! (I duhne na onu stranu, gde joj je dragi).

(San) 28 — Dva lokvanja oko panja? (Uši) 29 — Dva niza bisera pozobaše sav rod iz sela? (Zubi) 30 — Dva puta do neba sižu? (Oči) 31 — Dve vile iz pećine vire?

(Žice prolazeći kroz brdilo, kad se na razboju tka) 116 — Sav svijet zaođela a sebe ne mogla? (Šivaća igla) 117 — Sve ima, a govora nema?

(Prozorska) 324 — Koje brdo može da preskoči svaki čovek? (Ono iz razboja za tkanje) 325 — Ko je vikao, da ga je sav svet čuo? (Magarac u Nojevoj barci) 326 — Koji konji ne jedu ni zobi ni sena?

(Varnica) 431 — Što svu rosu popije, a sav sneg pojede i oblak razvije? (Sunce) VII PRIKAZIVANjA (IGRA I GLUMA) I IGRA IGRA S PRSTIMA DEČJE RUKE (Da bi se

U ruci je nosila kao luk na tri ugla iskićen sav cvijećem. U turice, koja je bila kao najglavnija među njima, nije se ljudska glava ni vidjela, nego je više nje na

MELHIOR (sav garav u licu): Ja sam car Melhior od arapske strane, video sam zvezdu na istoku i poznao sam da se novi car rodio;

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Onda ja potegnem sjekiricom, te im prebijem onu nogu, pa i uvatim, te zgulim s nji tri mješine, i poku- | pim u nji sav med, pa pritovarim na pijevca, i odnesem kući. Kad dođem kući, a to mi se rodio otac, pa mene pošlju Bogu po vodicu.

100. Rastov trup, ljeskov prut, a u njemu ognjen junak leži. 101. Rogom pije, rogom jede, rogom Bogu slavu daje. 102. Sav mrkonja leži, a pleće mu odi. 103. Savi zlato, razvi zlato, a to zlato k'o i zlato. 104.

Kad bude ispred ponoći, on se probudi pa pogleda na jabuku, a jabuka već počela zreti, sav se dvor sjaje od nje. U taj čas doleti devet zlatnih paunica, osam padnu na jabuku a deveta njemu u krevet, kako padne

” Kad to čuje konj pod zmajem, | a on mahne glavom i snagom, a nogama uvreten te zmaja o kamen; zmaj sav prsne na komade, a konj se s njima udruži.

Pred onim gradom bila je jedna česma s koje je sav grad nosio vodu. Stojša kad dođe na onu česmu, napije se vode pa legne malo u hlad da se odmori pokrivši se po licu

Tako putujući dođe pod jedan grad, i pred gradom nađe jednu česmu, s koje je sav grad vodu nosio. Stojša se onde napije vode pa legne malo u hlad da | se odmori pokrivši se po licu jednom od one tri

Idući tako dugo vremena, dođe opet pod jedan grad i pred gradom nađe jednu česmu, s koje je sav grad vodu nosio. Stojša se onde napije vode pa legne u hlad da se malo odmori pokrivši se po licu jednom od one tri

Idući tako putem sin reče ocu: „Kad budemo blizu vašara, ja ću se stvoriti lep konj, što ga ne će biti u celom vašaru. Sav vašar čudiće mu se. A moj će majstor doći da kupi konja, i štogod zaceniš on će dati.

” Kad dođu blizu vašara dete se pretvori u konja što ga nigde nema. Starac povede konja po vašaru, a sav se vašar sleže oko njega, pa se svi stadoše zgledati, jer niko ne sme ni da zapita po što je.

” Tako i bude: kad se on stvori lepa trgovina, sav se vašar stane diviti. Ali eto ti majstora, opet se stvorio Turčin kao i pre, pa pita starca: „Po što?

Kad posle toga prođe nekoliko dana a carevi sinovi ne dolaze natrag ni jedan, zabrine se sav dvor. Onda i trei sin pođe u lov, ne bi li i braću našao.

Kad dođe u grad, sav se grad slegne kao na čudo gde on dođe a pre nijedan čoban nije mogao doći s onoga jezera. Sutradan carev sin opravi

Sveti Sava - SABRANA DELA

Jer zapovesti njegove nisu teške, jer svak ko se rađa od Boga, pobeđuje sav svet. I ovo je pobeda koja pobeđuje sav svet:“ (I Jn.

Jer zapovesti njegove nisu teške, jer svak ko se rađa od Boga, pobeđuje sav svet. I ovo je pobeda koja pobeđuje sav svet:“ (I Jn.

ikonama i knjigama crkvenim Volimo da neizmenjen bude imetak sveštenih sasuda, ikona, i zavesa, i knjiga i ostali sav imetak crkveni. Ne samo da neizmenjen bude, nego i da se otud ne pokreće, i nikada ni od koga ne uzima.

1, 2) Jer ,život ovaj — to je senka i san, jer ni za što mete se svaki zemaljski, kao što rekoše Knjige: kada i sav svet stečemo, tada i u grob uselićemo se, gde su zajedno carevi i ubogi'.

Bog je ljubav. Zato ko ljubi Boga, i brata svoga neka ljubi'. (І Jn. 4, 20) Jer o ovom sav zakon apostoli naučiše, mučenici venčani biše i proroci visiše. (Mt.

I provede u vladavini trideset i sedam godina, i tu odmah primi sveti anđeoski lik, i požive u tom liku tri godine. I sav život njegov bi osamdeset šest godina. A prestavljenje blaženog oca i ktitora gospodina Simeona bi 6708 (1200!

u Svetu Goru useli se, oče prepodobni, stoga prosijav dobrodetelji blistanjem Svetoga gledaš, bogonosni Simeone! Sav zavolevši duhovni život, van sveta i tela bivši, bogonošče, zato primi premudrosti slavu i večnu, oče, zajednicu.

Sedalan, glas osmi Podoban „Premudrost“ Carstvo zemaljsko ostaviv, krst svoj na rame uzevši i sav se predavši Bogu i u Svetu Goru ode Svetoga Duha postavši pričasnik.

Čuvaj se, čedo moje slatko, da ne iziđeš iz nekog mog zaveta. Pa ako čovek i sav svet zadobije, a dušu svoju izgubi, koja je korist? (Mt. 16, 26; Mk.

Stanković, Borisav - JOVČA

JOVČA (gleda za njom; sav trepti od groze sećajući se reči vladičinih, koje ponavlja): »Ne daš je drugom!« (S osećajem mržnje na tog neznanog još

(Smeje se.) MLADEN Ne, Vaska. I bez plate, bez bakšiša! Plata, bakšiš mi što — mogu tebe da služim. (Sav zbunjen): Eto to! VASKA (sve nestašnije, raskalašnije): »Eto to!« (Smeje se razdragano): Ha, ha, ha. ...

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Da sam kadar sav trošak sam učiniti, čini mi se da niko ne bi bio veseliji i srećniji od mene. Daću povod i priklad vozljubljenoj junosti

i kćer[i]ma od roda v rod, dogod bog svet drži, vsesrdečno želeći prebivam do poslednjeg mojeg izdihanija dušom i telom sav vaš U Lajpsiku, 1783, Dositej Obradovič avgusta 15.

Ali je bilo mnogo sveti[h] otaca? Ništa to ne čini. da i[h] je hiljadu puta toliko bilo, da se sav svet složi, da anđeo s neba dođe i da uči što protiv apostolske nauke, ne valja primiti ni verovati.

Kao ovca kad dođe s paše, leže gdigod, pak preživlje ono što je pasla, tako sam ja preživao sav onoga predragoga arhijereja razgovor i učio sam ga kao naizust.

nije sanjao, nego jošt saviše, odveć je pitom bio s devojkama kad bi š njima pazario, u ovi par sasvim se zaboravi, sav se izmeni i promeni — rekao bi[h] kao da ga je moje govorenje obajalo i očaralo - i počne mi ovako besediti: „Kako to?

Bio sam već utešen, kad mi se probudi drug, i, rasuždavajući da sav moj plač ništa mi ne pomaže i da ne valja vreme gubiti, metnemo se na put i dođemo u samo veče u Itebej k tetki mojoj,

Čemu li će se više diviti I čuditi? da sam bio sav oko, pak da sam na sve strane u jedan ma[h] gledati mogao, ni tako ne bi[h] se one krasote nagledao.

Na ovi na|čin moj Nika vrati se s materom svojom i mojim bratom, a ja ostanem miran i pokojan. Moj je sav posao bio držati čisto ćeliju starca moga, očitati mu koji akatist i kanon i u trapezi žitije; sve proče vreme mogao

Meni nije mrsko bilo putovati; no, jedva bi[h] čekao da dođem u manastir da čitam žitija. S njim sam obišao sav Srem, Slavoniju i Bačku. On je svud bio dobro primljen za svoje veselo i, u isto vreme, prepošteno ophoždenije.

Ja ti za mene kažem, stidim se i sramim moje sedena obrazu brade. Naš sav život prolazi u staranju i u govorenju za kazane rakijske, za kace, burad i obruče; naša je sva nauka u tome da poznamo

Ka|zuje mi da cesarski i kraljevski sinovi i kćeri svu svoju mladost uč[e]ći se provode i sav život - u čitanju knjiga.

A sad ima već blizu tri stotine godina da je sav svet iskustvom poznao da oni oci ništa nisu znali u tome i da su vrlo nerazumno činili proklinjući druge koji su

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

u toj kući biti oko četrdeset suvota, a kad se tome doda tavan i podrum, onda bi se u manastir mogao smjestiti gotovo sav zvrljevski narod! Dva đakona svrnuše lijevo, kroz velika vrata, nad kojima bijaše ikona i kandilo.

Tako je trajalo do pred zoru, kad Barica začu konjski topot, te razbudi sina. Kenjo uđe vodeći za oglav kulaša, koji, sav blatav, pokriven rakancem, zarza videći Bakonju. Za konjem uđe Kušmelj, držeći u ruci nategnutu kuburu.

ispreko vode, Bukar se nješto pomagao; dali bi ljudi, ko lulu duvana, ko malo mrsa, ili po koji novčić — iako su se na sav mah rugali glupome Bukovičaninu.

— reče gvardijan, pak odšetaše svi, i đaci za njima. Tamo se okupile sluge, svaki omrčen pomalo, a Bukar sav crn, kao Arapin; oko vrata mu objesili vijenac luka, a za pas mu tisnuli vatralj. — Nema tu govora o potkivanju!

Bukar vuče što igda može, tako da mu je oglav dlane prežuljio, pa najzad potrča uza nj malo. Konj ote mah i poteče u sav trk. Onda vidješe čudo. Vidješe gdje čovek trči uporedo s konjem! — Pušti ga! Pušti! — dovikuju svi.

se, pak poskoči malko nastranu, a u taj mah Bukar mu uplete prste u grivu, pa skoči na nj, polegnu se i potjera ga u sav trk krajem ostrva, te ga izgubiše s očiju. — E, ovo je za pripovist! — veli opet Srdar, udarajući se rukom po stegnu.

— Otvori velika vrata! — viknu najzad Vrtirep. Tada tek vidješe sav užas. Ni na jednom oltaru ne bješe ništa zlatna ni srebrna, svete trpeze ispremetane i iskaljene, po podu svijeće,

Ostali fratri otidoše ka gvardijanu. Dugo su tražili Bukara. — A ko zna da nije on baš i učinija sav ovaj pokor! — veli Dundak svlačeći se. Govedar mu vezivaše haljine na jednu motku.

Sad vidje sebe u fratarskim mantijama na pomamnu konju, sa golom sabljom u ruci; za njim se slegao sav kršćanluk, koliko ga je od mora do Kozjaka i Velebita, sve, brate, po izbor momci, konjici i pješaci.

Bukovičke golje i raskalašni Kotarani!... Tad se povrati srčanost vojvodi, te viknuv: „Juriš na rkaćine!“ pogna konja u sav trk, a svi ostali za njim... A rkaći „pleći daše, i bježati staše!...“ Bože mili, što se od njih čini!...

— reče ljekar Bakonji, davši mu štrcaljku. — Ja? — reče Bakonja blijed i sav se uzdrhtao. — Ne bi ja to činija ni svome ćaći! — Mrš, kozaru zvrljevski! — viknu Vrtirep.

Ajte, braćo, ajte! Ni Bakonja ni seljaci ne bjehu dotle ulazili u poharanu crkvu, te se zaprepastiše videći sav pokor! Crkva je još strašnije izgledala prema zapaljenim voštanicama, koje držahu Bujas i Lis pred velikim oltarem.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Ti samo znaš šta bruji U toj džungli od tela: Kolju se lav i slavuji I kriče jata bela. Niz tebe sav krvari Medved sa vencem od inja I slepe slonovi stari. Prepun si zmija, majmuna.

Sve me posmatra: mrki poskok žile Što sav pritajen čuva dub i čeka. Motre me i dve ptice što se zbile. I lelujava suva vlat, poneka.

Štrči mi iz loga gle čitav stub tela: Već sam sav otkriven i povratka nema. Krišom oko bacam u dalj gde se sprema Nemi doček gvožđa, zida, stakla bela.

NOVI POVRATAK Još nije ni smiraj, a kamoli mrak: I nemam znači čime da se tešim Što mi se sav vidik suzio, a znak Da možda gubim svest je što se smešim.

Al tek im osta ko u dubu čvor Pusti Aragon, ispečen, sav u rupama. A mislili su da će dalek jug I ta nestvarna zemlja, imena šarena, Odškrinuti bar načas strašni krug.

O, kako dugo, kako dugo, Ni sa kim nisam ni reč reko. Ogrnut, sav u starom ruvu, Obrastao u dlaku golu: Mrmljo sam samo svome stolu I šapto samo svome uvu.

Ćosić, Dobrica - KORENI

“ Sedeo je pored prozora sav stegnut zavišću prema svima, a nebo mu je stalno bilo rasporeno na jasenovima, nebo nije prestajalo da stovaruje na

I on odjednom, sav opijen nečim što se ne određuje u svesti, nečim ŠTO je van nje, izgubljen i rasut u trajanju dužem od pamćenja, dugo

Otac sigurno sada plače. On ne može da plače. Noćas je sve izgubio taj moćni Aćim Katić. Vukašin je sav skupljen i zgusnut u drhtaj koji će sam sebe da iskida. Ne mogu po tvome!

Ne obzire se na ženine molbe, prekore i kletve da prestane. Sav se uvukao, zbio u šljivovu sviralu, pa mu je tesno u njoj i grca, klikće, izvija, prepliće, sve življe i sve luđe, a

„Kako si ti, babo, postupao prema njemu?“ Vukašin se podigao i obgrlio kolena. Sav je bio u senci. Zašto me je to pitao? dugo misli Aćim. Ječeći, okrenu se ka zidu i pokri glavu da više ne čuje zvona.

su i bečke novine pisale, drhtala je vlada od njegovog štapa, i kralju Milanu je u brk skresao sve što misli, ali oseća, sav išančan tugom, da nikad nije imao ovakav dan. Pa i da pogine danas, neka poginem, sinovi i narode!

— Jednjak si mi prekinuo. Sav mi je vrat modar — jedna izgovori vojnik, pa iz sve snage poče da ga udara kundakom u rebra, terajući ga ka Aćimu.

Ruka iščupa nož iz pojasa i baci ga u mrak. Prazna kaca ponovo zveknu i brzo umuče. ...Vukašin, sav uvučen u kaput s podignutim astraganskim okovratnikom, zastade pred dobro znanom kapijicom: kroz golo granje dunjâ

Ćuti, krivac. Slab i neotporan, čeka njene prekore i udarce. Njeni uzdasi i mutno, muklo ječanje, to je gnječenje glave. Sav je sebi iscepan u duge. Pukotine između njih nemaju dva.

tuđem, mrskom i pustom, a u očima se njišu poređani jasenovi, blistavi od rose na ranom suncu, njišu se kuće i zgrade i sav nered njegovog bogatstva. Samo ti plači, kvrgavo uvence, i moje čelo. — Skloni se.

Nije se smirivao ni one noći kada su ga njegovi dojučerašnji prijatelji i jednomišljenici izubijali u mraku. Ni tada, sav raskrvavljen, nije prestajao da viče: „Kukavice! Brankovići! Podrepne muve!

Ako ti neko umre, moraš sam smrt da mu oglasiš... — Daj mi ruku! — Đorđe više ne može da sluša. Sav je obamro u malaksalosti i nema snage da iziđe iz groba, drugom namenjenog.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

na prozoru je bio njen vrabac, a kraj njegovih nožica blistao je neki maleni, okrugli predmet nalik semenki lubenice, sav zlatast. »Da nije on to govorio?

— uzviknu zaprepašćeno, ali devojčica ne izgovori ni reči. Čudesno mirišući, sav prozračan, plavi cvet sa visokim rumenim prašnicima treperio je u struji sunčevoga praha, postajući svakoga dana sve

— Gle, kakva junačina, a beži! — Nasmeja se starac, sve mu se stomak tresao. Đavolak sav pretrnu, a Poglavica ga potapša po obrazu, pa reče: — Evo ti čičak!

Kako i ne bi? Svetlokos, svetlook, sav prozračan, dečak je izgledao kao da dolazi iz nekog drugog sveta. Takav sjaj je iz njega izbijao da bi, još dugo nakon

Srebrna ruža bila mu je u mislima i danju i noću. Budio se od njena mirisa. Sav je treperio od njena sjaja. A onda, jednoga jutra još pre zore, krenu da je traži. — Jeste li videli Srebrnu ružu?

Tražio si me... Pa, traži me i dalje... — pređe mu starica pramenom kose preko lica, a dečak, sav užasnut, oseti kako se smanjuje i kao kapljica rose tone u travu. Ko bi rekao da su trave tako visoke? Tako brbljive!

Ostade na voDi samo prsten sjaja, a iz njega se izdiže Srebrna ruža. Dečak, zadivljen, kriknu I zagleda se u nju. Sav nežan, sav srebrnast, cvet je širio takav sjaj da su i nebo i zemlja blistali.

Dečak, zadivljen, kriknu I zagleda se u nju. Sav nežan, sav srebrnast, cvet je širio takav sjaj da su i nebo i zemlja blistali.

— ču vreli šapat malog bolesnika, i osmehnu se: — Ne brini, poznaćeš ga! Malen je i svetlokos, svetlook sav prozračan. Pogledaj kroz prozor i videćeš ga kako skakuće od zvezde do zvezde, čitavo nebo obigra. A sad, spavaj!

Ali od toga doba sva deca, kada su teško bolesna, vide kako sa zvezde na zvezdu skakuće dečak svetlokos i svetlook sav prozračan, ali malen i živahan kao varnica. Nosači i čistači zovu ga Zlatousti i tvrde da je to nekadašnji mali čistač.

Sam vučeš kuću, sam nabavljaš hranu, a još si i tako malen da te može svako zgaziti! Pa i te trave! Sav sam se isekao o njihove oštre vrhove. Bar da smo ptice! Leteli bismo kamo hoćemo, niko nam ništa ne bi mogao!

Ali zašto se Plačko ne miče? Smejačko taman htede da pozove drugara kad se na stazi pojavi mačka. Sav užasnut, Plačko prhnu uvis i zajauka: — To li je život ptica? To? Bole bi bilo da smo ribe!

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Kad su stigli na Vračar i pošli Vučiću, Avram Petronijević i ruski konzul su se zgledali: sav uspravan, krut kao daska, Gospodar Jevrem je hramao više nego ikada.

Prava i bez senke, ulica vodi na Kalemegdan, sav od senki. U doba kada je Jovan postao Gospodar to je bila druga priča: ovuda su, svuda unaokolo, bila zelenila, tamna

Samo je imao da bude spreman na sve. Išao je iza nizama, sav oko i yxo, ni o čemu nije mislio, i, unutra, neka tupost, a ipak je video svetlosti na prostorima neba, sve

U njemu i jeste bilo nečeg zmajevskog: sav jak, bio je tako lakog hoda kao da ga nose velika krila; glas mu se daleko čuo a pokret mu je bio nagao kao da će se

ipak se iskradao, i lutao. Uvlačio se, sav ponesen, u jezu šumskih bogaza i čikao tišinu, punu pritajenih zvukova. Najviše je voleo da utekne pred zoru, kad je

Baš-Čelik, taj nepobedivi, sa likom Turčina, propada u sunovrat i Vasa, dečak u košulji slepljenoj od rose, car zmajeva, sav od nedohvatne seki, lebdi pre ma zori.

nečeg što Vasa ne prepoznaje. Taj bronzani ustanik kao da je sav celovit i u odlučnosti i u prostodušnosti, a takvog sebe on ne pamti: u njemu jeste oduvek bio zmaj, ali je oduvek bio

U toj predjesenjoj, prosvetljenoj zori priznao je sebi, sav zbunjen, da on i jeste car zmajeva, tek sad, iako već i prosed i nagluv, samo što će se njegove bitke voditi na zemlji a

i sladoled i, krišom, protura hašiš, iz trgovačke uličice koja nosi ime dobroćudnog putopisca, uvek dopire polumrak sav od prozračne jeze (kao da još, kako je nekada bilo u ovom sokaku, ide Čika-Ljubinom vlaga iz starog jendeka), na trgu

Bilo kako bilo, jednom se susedu, Turčinu, učili sumnjivo to dobovanje i on zatraži od Mirka, sav besan, da ga pusti u kuću. Mirko odbije i nastane prepirka. Dođe i terzija Mehmed.

što će osećati, još nekoliko puta, i kasnije: kao da se taj tren što je sada tu, isteže, a onda, istanjen, zaokružuje i sav staje u njega pa oblikuje, umesto onog običnog Stojana, neko neobično stvorenje koje ume i da vidi i da čuje ono što se

Uvereni da se smišlja neka zamka, Turci pođu da vrate, među svoje, i Protu i vojvodu. Sav nespokojan, Prota izmoli od Turaka da se bar vojvoda Čupić pošalje da izvidi u čemu je nesporazum.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Jer ti ne znaš, bedna! kroz sve dane duge Da te voljah mesto ko zna koje žene! U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge, I ti beše samo sen nečije sene... J.

I zima dođe već, i svojom studenom rukom Pokida nakit sav, i goru obnaži svu; Al' mnoga zima još sa hladnim vetrom će doći, A on će biti tu. V. Ilić CV VESELO JE...

pustićeš majku da izvidi šta je A dotle će zaplet otplesti se ceo: Dok se stara bude krstila u čudu, Ljubiću te žarko, sav od snega beo. B. Nikolajević CXXXIX TRIJUMF VENERE „U ime Večnoga...“ (1-2) 2 Dođi, o dođi!

„Kad sam, sav zbunjen, s mukom od nje skriv'o, Te da ne spazi da mi dršće ruka, Dok bih joj uz put nevešto veziv'o Smaknutu svilenu

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Od svijeta na kom mi sjeđasmo do nebesa prestolodržnoga rastojanje preužasno bješe - stoput više Zemlje od Urana; sav nebosklon što mogah viđeti mir mirovah bješe napunio sa svojijem svijetlijem šarom.

Popa, Vasko - KORA

sa kojima sam samovao Dižu se pred tobom Sa snežnih stolica 28 Pod očnim kapcima Spavaju ti ljubičice Pretvaram se sav u sunce Nad tvojim ružnim snom Otvaraš mi širom Sve prozore na čelu Berem za tebe bele Lokvanje iz moje krvi Daješ

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Posle njega došli su na red Kopernik, Gerike i Njutn o kojima sam imao pri ruci sav materijal o njihovim ličnostima i delima. Predočio sam ih živo, a njihovu nauku na lako razumljiv način.

Za kratko vreme stekao sam sva znanja i veštine, potrebne za taj posao, a vrednoćom i pouzdanošću skinuo svom gospodaru sav posao i brigu sa leđa; on je imao samo da odobri sve što sam uradio i da tapije, koje sam sastavio i napisao,

„Beskonačno duga mi je izgledala ta ulica dok naposletku ne stigoh, sav zaduvan, pred jednu ogromnu kapiju. Tu predadoh vrataru pismo koje sam sa sobom nosio.

A ako je Posejdon čuo laž koju sam na sav glas izblebetao na sred pijace, pa ako u ribarsku mrežu, meni zainat, pošalje kakvu ajkulu?

„Aristotele!“, začu on kako ga doziva neki poznati glas. On se obrnu. Pred njim stajaše, sav zajapuren i oznojen, Nikijas, dvorski činovnik iz Pele, koga poznavaše još iz ranog detinjstva.

Nikijas je sav drhtao od umora. „Kuda juriš, sinovče, kao izbezumljen? Vijam te čak od Propileja, i jedva te stigoh“.

Ovoga puta za predavača određen je, na izričitu želju kraljevu, mladi naučnik Aristarhos sa Samosa. Zenodotos, sav zaduvan, brisaše znoj sa svoje ćelave glave i gledaše, kao razdražen no iznemogao bik, na crveno ćilimče, prostrto za

je Cicero, kada je 137 godina iza smrti Arhimedove došao u svojstvu kvestora na Siciliju, grob velikog sirakužanina, sav obrastao džbunjem i korovom.

Arhimedes predade se sav svojim geometriskim ispitivanjima. U neumornom radu i besprestanom razmišljanju, zalazaše Arhimedes sve dublje u velike

vide vitezove u spremi za rat i naslika ga pred sobom u živim bojama, govoreći glasno preda se: „Don Ramiro doći će, sav zaduvan, meni. „Ej, Mardohaju! Treba mi nov konj za jahanje“.

Hiljaduglava crna vojska, smeštena u bezbrojnim manastirima varoši, prati svaki naš korak, posmatra sav naš rad i osluškuje svaku našu reč.

Mislio sam da ću ponavljanjem ovog postupka postepeno otstraniti sav vazduh iz recepijenta i učiniti ga potpuno praznim“. „Pa nije li vam to pošlo za rukom?“ „Nije.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

u njenim očima samo nazreo željicu da se uveri u moju nameru, ja bih, osećao sam dobro, za tren oka, ležao iskrvavljen, sav razmrskan dole na betonu.

na vrhuncu, drski student obrati se razjarenom čoveku jednim vrlo pomirljivim tonom: — Nemojte se ljutiti — reče on sav zažaren ironijom — ja sam svemu kriv. Ja vidim torbe sasvim nove, a vi kao da ste iz apsa ili ropstva.

— Čestitam, o čestitam! — uzviknu student kao da je jako tronut. — Ženo! — progovori trgovac, sav crven i posle podužeg i mučnog uzdržavanja kao strahujući da uvreda koja će pasti ne bude i suviše teška.

zrak i slavuj, koliko sam se puta naprezao da zamislim: kako opet kroz san slušam onaj isti žumor svemira i osećam sav onaj, buran, pun strasti dah zore proleća, kad je vazduh sav od mirisa i od cvrkuta, zujanja osa, veselih uzvika,

opet kroz san slušam onaj isti žumor svemira i osećam sav onaj, buran, pun strasti dah zore proleća, kad je vazduh sav od mirisa i od cvrkuta, zujanja osa, veselih uzvika, zvona, škripe kola, odjeka motike što cepa mirisnu zemlju; svu

— — — — — — — — — — — — — — Razumem. Da odmah vratim sav nepotreban materijal za utvrđivanje u štab puka i da... razumem, gos' pukovniče!

Deca spavaju. Na koga liče? Snajka se, znam, satrla spremajući kuću. Sav gorim od nestrpljenja da u onoj istoj sobi, u kojoj smo razgovarali uoči njegovog venčanja, posle toliko godina, obnovimo

Ja uzviknuh do vriska. To beše Nikola. Na divnom zelenku, sav u cveću i peškirima, u prostoj vojničkoj šajkači, sa Karađorđevom zvezdom na prsima, ponosit, ozbiljan, hladan i kao da

su nam priredili novosadski ratni bogataši; oni isti što su, u međuvremenu kad ničije vojske nije bilo, razgrabili sav petrovaradinski plen, zaostali materijal nemačke pristanišne komande.

Gospoda su tu. Raspravićemo ovo poznatim putem. Sav uzrujan Nikola zausti da nešto kaže, ali u tom trenutku na vrata stupi krezubi student sa svojim stvarima i svojim

Lično sam video golu fotografiju; divna je, sveca mu, nema govora.“ Pa mi dunu sav puhor sa cigarete u oči. Ja trljam oči i pogledam u lampu: ljulja se.

Sve do jednoga jutra kad osvanu sneg na zauzetoj nekoj turskoj varoši i kad pukovski dežurni, sav uzrujan, dozva bataljonske i saopšti: da će komandant tačno u podne održati raport kod štaba puka, ispred ućumata.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Ta strana kuće bila je nekako pretežitija: u nju se slijevao sav kućni život i sva kućna čeljad, onako kao što se putnici slijevaju na bok kojim lađa pristaje uz obalu.

) I eto, desi se da neki takav snažan, gromadan čovjek, sav iz jednog komada, uzme za ženu krhku i bolećivu djevojku iz kakve stare porodice istančale krvi.

Kad bi dadilja vrteći nada mnom glavom uskliknula: „Ih! ovo vam dijete čuje kako trava raste!“, sav bih se iznutra ozario od zadovoljstva, poput padavičavog lazarončića koji se među bucmastim drugovima blaženo smješi

glave isprepletalo se mrko granje lovora sa svijetlijim granjem oleandra u cvatu na pozadini prorijetkog proljetnog neba. Sav bih se upio u te oči, koje su mi, onako u izokrenutoj slici, s obrvama pod sobom i podočnjacima nad sobom, dolazile

Sjeo bih na klupicu držeći je objema rukama čvrsto za zapešća i zureći joj u lice sav željan da u njemu opet prepoznam i nađem dobro poznate bliske crte, ono ljudsko u njima, na koncu.

VII Sav kućni život odvijao se u blagovaonici i sve presudne stvari u životu porodice kao da su se tu odigrale. Tu se okupljala

sama sebi cjelovita i potpuna: jedan likovni fakat, s odnosnim odrazom u sferu duha, koji govori sam za se, i koji je sav u tome. Znalo mi je izazvati podsmjeh kad bi za kakvu krasoticu pitali da li je, pored toga, i umna.

Želio bih umrijeti izvaljen nauznak na dobroj, vrućoj zemlji, sav u suncu i jásu, umrijeti u jedrini dana, u sat uzavrelih zrikavaca.

” — Toga se uprav mitski, preuveličano bojim, bojim čitavim jednim skrivenim kompleksom u meni. I sav zastrepim čim i samo izdaleka, u diskusiji naslutim da je ta objekcija na pomolu.

Pred pozornicom je visio čitav niz petrolejskih lampi. Svjetlucavi papir samo se ljeskao. Guste se pretvorio sav u jedan nemir, u jedan osjećaj odgovornosti. Ja sam došao s majkom.

Izgovarao ju je s šapatom, visoko podignutih obrva, sav u vlasti rapimenta. Možda se bijednom čovjeku učinilo da je sad odjednom u tome našao svrhu svog života, otkrio dublji

Bio je to sitan, žgoljav čovečuljak, s nepokornom čupavom kosom, sav u nervoznim istrganim kretnjama. Oženio se tankom i lepuškastom kćerju mjesnog trgovca, koja se uskoro poslije udaje

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Samo ti srce igra, a u grudima osećaš neopisanu toplinu i zadovoljstvo; gotov si da odjednom zagrliš sav taj lepi i veseli svet, koji je isto tako razdragan i raspoložen... A ko se u takvu veselju nađe uvređen, nije mu lako.

Đurica poče dolaziti k sebi. — Jok ja, onogaj... video je sav narod... pao sam kâ proštac... Zar on meni da podmeće nogu! — uzviknu on i podiže ruku s nožem. — Dole tu kusturu!

Ali čim bi se koja viđenija devojka do njega uhvatila, a to je vrlo, vrlo retko bivalo, on se odjednom sav menjao. Razlilo bi mu se tada po licu tako veliko zadovoljstvo, da izgledaše drugi čovek.

Beše toliko pretovaren ovim neočekivanim i teškim udarcima, da je već zanemeo sav, i dušom i telom. Samo mu beše jedna misao u glavi: »Da je samo da me niko ne vidi!...

— Batali, čoveče, sav sam gola voda. Idem da vidim je li žena što spremila za ručak — odgovori drugi, za koga nije bilo sumnje da je Pera

zvrjanje kola i topot konjskih nogu čuo se svakoga trenutka, a on neprestano seđaše u svom kutu nepomičan, ukočen, sav udubljen u svoje nemo, dugo ćutanje. Ni jedne misli, ni jednoga pokreta!...

tako detinjski uplašio, kao što se uplaši od ovog običnog otvaranja vrata; usred neme i dugotrajne tišine, kojoj se beše sav predao.

Sad, kad se našao pred stvarnošću, izgubio se sav. Samo zna jedno: da je mogao unapred osetiti sve ovo što je danas preživeo i što sad oseća — ne bi se nikad odlučio na

Siđe opet na svoju slamu i sav se predade dugom, upornom ćutanju, bez jedne misli... Tako mu prolažahu dugi, beskrajni časovi u ćutanju, te je već

Beše zinuo i sav se pretvorio u sluh, kad se kucanje opet ponovi. Sad je, čini mu se, osećao prisustvo čovečje s one strane kapka.

bi se još mogao pokajati, mogao bi se vratiti, jer mu ni krivica još nije tako ogromna, i u tom slučaju propao bi sav Vujov trud i svi planovi. Trebalo je odmah preseći ove puteve za predaju, i Vujo se dade na posao.

Gle, i sad mu dopire do ušiju taj čarobni zvuk: cin... can... cin... can... I on, harambaša hajdučki, sav blažen, kao nevino dete, sluša taj zvuk I oseća kako mu se rastapa led s okorela zlobom srca...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Kad on to čuje, iziđe van, a smrt ga pita: — Šta je sad rekao bog? — Rekao ti je da ideš pa da sav onaj kamen što si iskopala sneseš na jednu hrpu na ravnicu.

Ona kopa kamen. Kad je prošlo devet godina i ona sav kamen sanijela na jednu hrpu, zakala pa opet dođe k bogu pitati što će sad, a kad dođe gore, vidi je soldat, a ona

On iziđe van, a ona pita šta je bog sad rekao, a soldat reče: — Rekao ti je da ideš pa da sav onaj kamen što si iskopala, lijepo sitno stučeš, da ti nijedan krupni ne ostane.

Kad to smrt čuje, zakala pa otide te stane tući, pa udride dan i noć, te opet devet godina. Kad je sav stukla, al̓ ona načinila se kao kukac, zgrčila se, jedva ide, pa pođe opet gore da pita šta će sad.

dođem opet da te pitam, ali mi on opet ne dade k tebi, nego otide on, pa kad je izišao, kaže mi da si ti rekao da sav onaj kamen sanesem na ravnicu na jednu hrpu.

Ja otidem pa opet devet godina nosi, a kad sam sanijela sav, pođem k tebi, ali mi on opet ne dade nego uđe on, a kad iziđe, kaže mi da si ti rekao da onaj sav kamen nasitno

a kad sam sanijela sav, pođem k tebi, ali mi on opet ne dade nego uđe on, a kad iziđe, kaže mi da si ti rekao da onaj sav kamen nasitno stučem, te ja otidem, pa opet devet godina udride, evo sve dosad, pa vidiš kakva sam se načinila.

Kad bude ispred ponoći, on se probudi pa pogleda na jabuku, a jabuka već počela zreti, sav se dvor sjaje od nje. U taj čas doleti devet zlatnih paunica, osam padnu na jabuku, a deveta njemu u krevet.

Kad to čuje konj pod zmajem, a on mahne glavom i snagom, a nogama u vreten, te zmaja o kamen; zmaj sav prsne na komade, a konj se s njima udruži.

Kad posle toga prođe nekoliko dana a carevi sinovi ne dolaze natrag nijedan, zabrine se sav dvor. Onda i treći sin pođe u lov, ne bi li braću našao.

Kad dođe u grad, sav se grad slegne kao na čudo gde on dođe a pre nijedan čoban nije mogao doći s onog jezera. Sutradan carev sin opravi

Kad bude pred noć, carev sin krene ovce kao i pre, pa kući svirajući u gajde. Kad uđe u grad, sav se grad uskoleba i stane se čuditi gde čoban dolazi kući svako veče, što pre nijedan nije mogao.

Petković, Vladislav Dis - PESME

zvezde iz mojih očiju, Da se stvara nebo i svod ovaj sada I prostor, trajanje za red stvari sviju, I da moja glava rađa sav svet jada, I da beže zvezde iz mojih očiju.

I tu vidim život sav bez tuge, I bez smrti, život od ljubavi: Mesto noći širile se dýge, Mesto mraka jedan obzor plavi.

Ja i sad svaku misao ti dajem I svoje grehe; samo snevam o tom Kad ću sav život ispiti pohotom: Ja te još volim, ali zagrljajem.

Verov'o sam da će moj naraštaj zaći Za neravnu borbu, sav izlomljen, i da Ja ću s njime opet u grobu se naći, Da čekamo potres koji okov kida.

Pred okom što na me kroz pogled je palo K'o ukopan stadoh sav poražen tako. Ni video nisam tada Vaše lice — Samo Vam se zbunjen javih nehotice... 1903. I TAKO...

Ako je po volji, zaklon eno, tamo. Vid'te, svaki pos'o traži trud i znoja — Ja sam sav u vodi. Da l' ste s Juga rodom? Kad biste mi rekli, malenkost bi moja: — Kupajte se, gospo, često ladnom vodom.

će mi skoro sve što je potrebno Za odlazak duge, jednolike patnje: I postelja čudna, i zvono pogrebno, I kola, i suze — sav običaj pratnje.

će mi skoro sve što je potrebno Za odlazak duge, jednolike patnje: I postelja čuda, i zvono pogrebno, I kola i suze — sav običaj pratnje. 1913.

A možda božji i nije ži'mi Tek stavi na se ime k'o čin. A bezumni narod i to mu primi. Krvlju se umaza sav, vekovi da mu se čude, I reč je okov'o, prvi da u zlu bude. Al' car pogreši. Jer isti put Ne vodi slavi, nego užasu.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Neupućen slušalac mogao bi se zakleti da se u sobi nalazi više lica. Mada majci moram da zahvalim za sav izumiteljski dar koji posedujem, i vežbe koje mi je otac zadavao mora da su bile od izuzetne koristi.

Sećam se, jedno popodne, kad sam izgubio sav novac i strasno žudeo za igrom, ona je došla k meni sa svežnjem novčanica i rekla mi: ”Idi i zabavljaj se!

Uložio sam sav svoj mladalački žar i snagu za usavršavanje otkrića obrtnog polja, ali ti rani radovi bili su drugačiji.

To osećanje je bilo toliko jako, da sam rešio da ostavim sav posao i da udovoljim toj želji. Ali, shvatio sam da mi je suviše teško da napustim laboratoriju, pa je prošlo nekoliko

terminalom za koji se vezuje kratka žica, proizvesti oko hiljadu uzastopnih bleskova pre nego što se neutralizuje sav elektricitet iz vazduha laboratorije.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u

Sledećeg dana bio sam sav ukrućen i nepokretan. On se zbog toga mnogo naljutio i nazvao me najgorim ”žutokjljuncem” koga je ikada sreo.

Ovaj veliki spektakl ostavio je veoma snažan utisak na mene. Ali sav taj naučni napor, prikazan na toj izložbi, odnosio se samo na koristi od tih izuma, a nikako i na objašnjenje šta su one

svoj stari, poslovički način, završi primedbom: ”stablo kukuruza raste samo dotle dok ne izbiju klipovi, a posle toga sav sok prelazi na njih.

Pomislih u sebi, kako bi malo češći ovakvi sastanci poslovenčili sav američki živalj u blizini Prins ulice. Tada sam mnogo razmišljao o ovom dodiru dve vrlo različite civilizacije, pa o

pastvu svom silinom svoje neodoljive ličnosti i svim lepotama u koje ih je mogla zaodenuti jedna pesnička priroda. Sav sam bio uzbuđen njegovom besedom, a efekat je bio ne samo duhovan već i čisto fizički, nesumnjivo zbog pojačane

Posle svaka dva časa testerisanja kupao sam se i ronio u reci Paseik i na kraju leta bio sam sav u mišićima te sam mogao učestvovaš u trci na dvadeset milja bez prethodnog treninga.

Novac koji sam dobio kao nagradu bio je praktično sav novac na koji sam mogao računati za sledeću godinu studija. Ovaj novac, međutim, prema mom računu nije bio dovoljan za

Osećam da bih zbog toga trebalo da se izvinim, ali da li zaista treba da se izvinjavam? Sav moj život do ovog momenta moje priče odvijao se pod takvim okolnostima da su mi bili potrebni mišići i borbeni duh.

U toku rada doživeo sam mnoge trenutke slabosti i obeshrabrenja i bio mije potreban sav “Tonik” koji mije kapela Kings koledža mogla dati. Trebalo mi je često ohrabrenje i ja sam ga tamo nalazio.

bio među plemenitim i nesebičnim nemačkim učiteljima, predlažem da se, posle plaćanja stvarnih troškova mojih predavanja, sav novac koji ste mi velikodušno dali, upotrebi za školovanje mladih američkih istraživača u Nemačkoj.

da se sav novac koji ste mi velikodušno platili za ova moja predavanja upotrebi za školovanje mladih američkih filozofa u Nemačkoj.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Pletući bječve, dugo bi pjevala na sav glas, osmjehivala se čobančetu i gledala u zanjihalu se pučinu, a vjetar joj razmiče kosu i nosi djetinji glas u pusti

Pokaj se, griješniče, pokaj se!...I biće ti oprošteno! — Ali ne: neće ti biti oprošteno! — povika iznebuha u sav glas propovjednik i dohvati srebrno raspeće.

se paron Zorzi, i njegovo glatko, posvema obijano lice, sa isprekrštanim crvenomodrušastim žilicama, čisto zadrhta i sav mu se život strese. — Morača! — izdavši ga glas, jedva šapnu. —Idi! —Zar ćeš me ovako pustiti od sebe?...

Ovo su veliki dani! — odgovori ona i nasmija mu se u lice. Paron Zorzi pruži prema njoj svoje duge, mršave ruke i, sav drhteći, obuhvati njenu toplu glavu i prinese je k sebi. I zagleda se u njene duboke, ognjevite oči .. . — Morača.

Kupi još sklenicu vina i, zagrlivši Božicu, zaojka u sav glas. Odeljen od sveta, oseti se slobodnijim, veselijim, i časom zaželi da ovde ostane u ovoj pitomini, ali kad se

I litija suče se izdržljivo, pobožno, polako napred, uokolo ka crkvi... Župnik, u sjajnim odeždama, naoko miran, u sav glas zapeva svetačku pesmu. Majka i kći prostreše se po Marku.

U toj nevolji on se setio majčinih preporuka i sav podao molitvi. Tražio je zaštitu od Prečiste device. . Sutradan priđe oltaru njoj posvećenom i, klečeći, toplo moljaše

Htede da joj nešto utešna kaže, ali nikako da nađe reči, pa u zanosu priđe k njoj i utisne joj u ruku sav novac, svu svoju prištedu. Curicu obli laka rumen stida i, zahvaljujući, osmehnu se na nj.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Sve ovo pominjem zato što nas gotovo sav razvoj književne nauke u našem veku navodi da o književnosti razmišljamo u sklopu celoga modela kulture, pa zato ni o

To pokazuje i sav njihov kasniji razvoj, koji ce od jedne do druge književnosti razlikuje i po tempu i po mnogim pojedinostima, ali ne i

Uglavnom o poeziji. Uostalom njegov život, o kome malo šta izbliza znamo, sav nam izgleda kao da je prešao u njegovu poeziju, u njene slike i njenu muziku.

Priča je usredsređena na nastanak vezirove zadužbine, pa samim tim i na vezira Jusufa. Ali ona ne obuhvata sav vezirov život, nego samo jedan životni isečak čije smo vremenske granice maločas istakli.

duševne suše, svejedno pesnički i likovno raskošan: širi se „duboki plavi krug“, daljinom prolazi „bledi odbles“, dok sav prošli život ne poteče „jednom jedinom linijom“, kao „gustozračna reka“ što „neumitno otiče beskraju“.

Jer on, u načelu, pokriva sav obim u našem izrazivom opažanju i razumevanju sveta. Štaviše, Humboltov sledbenik Leo Vajsgerber dokazivao je, s

Ali nije, razume se, mladi Matić i sav Matić. Duga je bila njegova književna evolucija. Matić se, doduše, na osobit način menjao: uvek je bio drugačiji i isti,

dvaju shvatanja prirode i naznačenja poezije u kulturi – u „vidno polje“ takvih izuzetnih kritičara može da uđe gotovo sav razvojni luk nacionalnoga pesništva.

uzdrhti pred stranom ili nepoznatom reči u sakralnome tekstu, ali kad joj sazna pravo značenje, za tili čas nestaje sav njen magični nimbus.

Otuda se sav dijapazon Mišićeve duhovne radoznalosti, naime onaj koji se iz tekstova može da razabere, gotovo asketski strogo svodi

opšte vrednosti moderne poezije zavise od prisne pripadnosti vrednostima nacionalne kulture, a valja ih i danas, na sav glas, ponavljati, naročito onima zagluhlim od sopstvene bučne i banalne priče u kojoj se tvrdi suprotno.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

ŽIVKA: Ni jedan dan više!... IV PREĐAŠNjI, RAKA, ANKA RAKA (gimnazista, ulazi bez knjiga i bez kape, sav podrpan). ANKA (ulazi za njim i nosi knjige i kapu). ŽIVKA: Iju, crni sinko, ti si se opet tukao? RAKA: Nisam!

Njima treba zapušiti usta. Reći ćete: kako? Vrlo prosto i jednostavno. D'in manier bjen sempl!1 Vi morate uložiti sav svoj trud kod moga ministra da mi da klasu, da mi što pre da klasu.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

nego i unapred, na ono što će se tek dogoditi, i to bez ikakvih ograničenja, tako da se jednim pogledom može obuhvatiti sav roman kao celina, odnosno celina jednoga književnog sveta.

ali nije imao nameru, i to je mnogo zanimljivije, ni da ga napiše prosto u trećem licu, odvojenom od junakinjinog lika. Sav usredsređen na Sofku, on se kolebao, i kolebanje se vidi u nesigurnoj, isprekidano vođenoj kompoziciji.

njom sledi, još manje se za njega vezuje, nego se, naprotiv, sama za se odnosi na celinu radnje, sama raskriva pogled na sav ispripovedani život glavnog junaka: „Celog života, uvek, samo je radio ono što jedan čovek treba da radi.

Nije, međutim, uvek dovoljno jasno šta se tačno pod njim razume, jer se jednom odnosi na upotrebu jezika, drugi put na sav umetnički sklop teksta.

po dva opisa; pri tome prvi, na izgled objektivan i distanciran, služi kao podloga na kojoj percipiramo onaj drugi, sav subjektivan i ustreptao. Otuda i izvire blaga ironija.

(prkosiće, krenuće krivim putem, podaće se nekome i nikad se neće udati) za koju unapred zna da je ne sme učiniti. Sav taj loman ljudski svet, pre moguć nego stvaran otuđuje se od nje i umire u najmelodičnijoj rečenici romana: „Sve što je

učitavanje, vidi se, prvo, po tome što efendi Mita upotrebljava tuđe reči „efendi-Mitina kuća” (kao: drugi govore, sav svet govori o ovoj mojoj kući, toliko je čuvena); drugo, ispred tih reči metnut je zarez da bi se označila jaka

Eto stoga je, već na početku, sav taj prizor toliko smućuje da joj iz sećanja, iz „priča i pesama” koje je valjda u detinjstvu slušala, dolaze na pamet oni

157 Stankovićevi likovi, uz to, nisu mislena bića, koja bi samoposmatranjem razlučivala ono što se u njima zbiva; sav je njihov unutarnji život uglavnom satkan od čulnog iskustva i bogatog opažanja, od strasti i emocija, i od priliva i

- dakle čisto telesno - jako konkretizovan: „jak, visok, sa jakim rukama”, „visoka čela, crnih, malo dugih brkova, a sav obučen u svilu i čoju”, „mirišu mu haljine od njegove razvijene snage”, „već umoran ali veseo, nestašno i razdragano se

tako, s koje god strane da posmatramo Seobe, svaki put nalazimo poredak saobražen s osnovnim kompozicionim obrascem. Sav „lirski” i sav „poetski”, roman Miloša Crnjanskog u isti je mah sklopljen s izvesnom hotimičnom iskonstruisanošću

Sav „lirski” i sav „poetski”, roman Miloša Crnjanskog u isti je mah sklopljen s izvesnom hotimičnom iskonstruisanošću (tipičnom za književnu

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Tako strašan i razrogačenih očiju, sav u uverenju da dobro radi, on pomisli da za sutra ostavi poslednji obračun, pa se prući pokraj sina i odmah zaspa.

Milan Rakić zastade i okrenu se Prepolcu. Reče da je najsrećniji što je kaplar srpske vojske i tiho, tiho, sav u istinskom zanosu poče da recituje svoje proročke stihove „Na Gazimestanu“... KAD SE CARSTVA MIJENjAJU...

Ali samrtno bled domaćin šapnu da za to ima dana unapredak. Jer njegove snahe, čijoj je deci pop kumovao, osećajući sav bol i sramotu za ovakav doček kuma i pobratima, zakloniše ga leđima i ostaše kod vratnica sve dotle dokle on ne umače

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

U crnu rizu tuge: Rana će t’ ova žeći Godine mnoge, duge! Školi je srpskoj Đorđe Sav život dao svoj; O, plači, školo srpska, I zasluge mu broj.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

Samo grofice i baronice mogu biti meni ravne. SARA: Prekrasno, prekrasno, verujte, vas će sav nobles vrlo uvažavati. FEMA: Kamo sreće da mi je taka i ona drnda, moja kći, da se ne moram bar od nje stiditi.

Miljković, Branko - PESME

u moru Onima koji svode svet Na prvu reč nedovoljno odgojenu I pticu koja nalazi svoje zakone u vetru Prepustimo sav rizik poezije Podelimo ovaj mrak između sebe Spava svet al bdiju smutljivci Svojim mirom svojim zlatom svojom

Krakov, Stanislav - KRILA

Ađutant se ljutio i tresao ižvakanom hartijom. — Pa dabogme kad su oni grmalji pri istovarivanju sav sanduk razbili. Sad i koze mogu po poverljivoj arhivi preturati.

– Diži se! Oznojena tela dizala se leno, i zabacivala gunđajući na umorna pleća sav teret ranaca i spreme. Ruke su bile trome i nisu otresale prašinu sa čakšira i leđa.

Bila je gorda na svoje dve rumene bradavice. U kući je grozno drečao glasovir sav razglavljen kao žene posle vojničkih orgija. Five—o—clock. Izbrijani i rumeni oficiri došli su da svoj čaj popiju.

Nestrpljivi automobili nose sve ove u vile kraj mora. Budni stražari čuvaju ulaze. Grad se sav spaja, pari, sav je u ljubavnom grču. Sve vile, kuće, brodovi, šatori i barake. Čak i muhamedanska groblja.

Nestrpljivi automobili nose sve ove u vile kraj mora. Budni stražari čuvaju ulaze. Grad se sav spaja, pari, sav je u ljubavnom grču. Sve vile, kuće, brodovi, šatori i barake. Čak i muhamedanska groblja.

Obuća mu je bila poderana, ruke krvave, kožne dokolenice spale i izgubljene. Sav bled pao je na neravnu zemlju spasilačke kose. Disanje ga je stiskalo gvozdenim kandžama. Paralo mu oznojene grudi.

Najzad, kada zora poče da sviće, oni behu opkoljeni. Tada major Milorad gologlav, raščupane kose, sav modar u licu reče ordonansu Branku: — Pre nego što bi pali u ropstvo, ubićeš mene i ađutanta.

Zemlja ih zasu. Granje više njih je bilo pokidano, a komađe gvožđa je tupo kišilo po poderanim džakovima. Telefon je sav razbijen i bačen u stranu... — Majčice božja, majčice božja... Stari se krstio. Beli brkovi su dobili groznicu.

Merio je pakosnim očima oficire, i tražio među njima svoje suparnike. Bora sav rumen, naginjao se ka Ivoni, hvatao joj ruku, i šaputao neke tako lude reči, da je ona zavaljene glave vriskala od

Nad Solunom se čule prve eksplozije. Čaše se isprevrtale. po stolu. Kneginja je ciknula prestrašeno. Šef, sav crven, šaputao je nešto pilotima. Ona dva Njepora kružila su da se spuste na zemlju. Nisu poneli mitraljeze.

Eksplozije su već prestale, jer su tuđinski aeroplani bacili sav svoj razorni teret na logore, vraćali se žurno ka Belasici i Rodipima.

I kao da su ti pogledi već videli nešto. A gore u vazduhu oni neumorni putnici od gvožđa i smrti fijuču i zvižde. Sav je vrh planine u ognju i dimu. Grmljava i tresak sve brži, nervozniji, luđi. Oseća se da će sada desiti se nešto.

Petrović, Rastko - AFRIKA

To je savršen bretonski tip. Treba ga videti kako ceo dan riba lađu, bos, polunag, sav preplanuo, pa sa mukom poverovati da može da zna za toliku masu knjiga.

Vraćamo se na brod da večeramo i da nastavimo put na jug. Sav ugalj nije još ni posle večere ukrcan. Nalazimo se i dale blizu pristaništa, nepomični na pučini.

Krešte i laparaju na sav glas. Pokreti su im naučeni od belih žena kad ogovaraju; izgleda kao da igraju kakav Sterijin komad; udaraju se

Hteo bih se kupati ali ne smem; odjednom mi sav taj strah od kajmana (krokodila) izgleda savršeno romansijerski i smešan, te naglo ulazim u vodu.

Sedam kraj njega, i gladan i žedan; počinjem odmah svoju priču o Komoi i šalupi. Moj prijatelj se sav promeni u licu; „Pa to je sve udešeno da bi vas ispšumpali!

U manastir neće da me puste obuvenog, nužno je da budem sasvim bos. Sav unutarnji prostor izdeljen je zidovima, lagumski kao pčelinjak; sa svetlošću koja se lomi o tanke pregrade od nabijene

Izgled tog mladića ipak bio je sasvim mučan; videlo se odmah da je nekom nesrećom koja ga je zadesila sav polomljen. Njegov je vrat bio ukočen i veliki ožiljci videli su se po rukama, vratu, prsima.

Više se uopšte nije trudio da kinin uvija u oblandu, već ga je uzimao kašičicom kao sav ovaj žarki vazduh i život. Kakvu je tu važnost onda moglo imati njegove ime, paradno i kočoperno kao jedna domaća ptica.

Dok on uspe da nam javi to dole, i dok Mej stane. kamion mora da je prešao dve-tri stotine metara. Samba pobeđuje sav svoj užas od pomrčine i odlazi u noć.

polazimo. Posle nekoliko sekundi samo pojavljuje se iz noći Samba. sa kaskom u ruci, sav zaduvan i lica potpuno dekompoziranog od straha.

Đakuljica mu je bila onda vezivana oko vrata i on je sav upakovan uguran ispod postelje gospodara. Crnci skupljeni na ulasku bili su ovim neobično zabavljeni.

Crnac koji nosi zatvorene ožiljke po deset godina, odjednom se jedanaeste sav raspadne. U azilima je leče kao sifilis, i s manje ili više uspeha. Sve mi je to izmenilo viziju ovoga naroda.

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

« Ja dignem glavu i imao sam šta videti. Moravskom se dolinom povijao gust dim, kao golema ustalasana reka, a sav predeo preko naše granice, koliko se okom može dogledati, beše u dimu i plamenu.

« Penjući ce uz: vis uverim se i sam o tome, jer mi je valjalo protrčati preko prostora koji je sav bio izoran granatima koje su još jednako tuda padale.

— Ne, to se samo okinula puška jednom stražaru. Pucnjava i borba bivala je sve jača. Pred podne doleti u štab, sav zaduvan i usplahiren, moj dobri poznanik, Dimitrije Antonović Holštajn, učitelj vojene moskovske gimnazije i dopisnik

Taman ja žudno nagoh grdnu tikvu, a ono bljunu voda na me, šator mi pade na glavu, ja upustih tikvu; bio sam sav poliven, a ostadoh žedan. Šta se desilo? Kuršum prebio motku na šatoru i svalio ga na me.

Pošto predade sablju, major Velimirović opre se obema rukama o unkaš, nasloni se na ruke i čisto ce sav zgrči i pogrbi od bola; mora da mu je tada neka strašna misao čupala dušu.

Konj odjuri, a g. doktor se diže sav uvaljan u prašinu i pođe ramajući i pridržavajući se rukom za ubijeno bedro. Dok uslužni ruski oficiri potrčaše jedni

Zatim počnem nailaziti pojedine trupove. Ovde leži jedan polunag, izvrnut na trbuh, sav uprskan krvlju, lice mu ne vidiš, ali grčevito stisnute pesnice kazuju poslednje samrtne muke.

Kad me oko dva časa posle pô noći probudila živa i bliska puščana praska sav je ostali šanac spokojno boravio dubok san.

I ja sam uveren da vlak još ne će zamaći ni tamo za ono brdašce, a kazan će mu pući i vlak će ce sav razmrskati u sitno komađe.

u tanka vlakna kao povesmo kudelje; točkovi, skliznuv sa šine, zarili se u nasip i okrećući ce tu u mestu samleli sav šljunak oko sebe u sitno brašno; vagoni najašili jedan na drugi i stinjili se kao lepinje; dva čopora ovaca, što su bila

Bio sam crn od puščane gari i prašine, sav izgreban, razbarušen, donja usnica prsla od žeđi a krv umazala svu bradu. — Šta, jeste li ranjeni? — Nisam.

suvišnu mudrost te svoje naredbe: »ma gde« i »ma kako«, jer i ne pokuša dalje nastojavati da je izvršim, već izli sav svoj gnev na moju pušku. — Bacite tu glupu pušku iz ruke. Šta će vama puška? — Zašto?

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Al’ šta zborim, kud zaiđoh! Da ti nisi srpska moma, Sav golemi svet bi bio Među nama dvoma. XXVII Svet će čitat’ pesme moje, Što u ovom nizu stoje, A ti, blago, Čedo

Pa te more grli, ljubi, Pa se more plimom diže, Oko toga bela vratalj Sav će biser da naniže. XLІ A našto moje pesme, Zar one trebaju, Kad oko mene sami Poljupci pevaju!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Naš komandant, pukovnik Jovan, trči na tu stranu i viče na sav glas: „Napred!... Napred!... Ubiću svakoga ko odstupi!

Šinjel mi je bio sav natopljen vodom i već sam se valjao u blatu. U neko doba naiđoše i telefonisti. Tek su malopre uspeli da uhvate vezu sa

Nego beži dok si čitav!“ — Evo ti — završi „Aždaja“ priču... Ležao je na susednom krevetu, sav uvijen zavojima, kao dete u pelenama.

Jednoga udarila u glavu pa mu oko iskočilo. Zatim smo pretrčali jedan nezaklonjen prostor. Bio sam već sav mokar od znoja. Najzad naiđosmo na začelje naše čete.

“ — neko viče. Preda mnom udari kuršum, pa me zemlja zasu po licu. A onaj pokraj mene zabi lice u zemlju, i poče sav da se trese. Neko ječi: „Jaoj, braćo!“ Jedan pobauljke istrča ispred mene.

Predveče odskoči kuršum i udari jednoga vojnika u koleno, gde otvori čitavu rupu. Jauknuo je grešnik od bolova na sav glas. Ali i on sam u onoj muci uviđa da će ga čuti Bugari, pa zatvorio oči, stisnuo zube, i bolno ječi.

Reka mi je ostala za leđima mnogo dalje. Ne potraja dugo, a onaj se vrati sav zadihan. — Gospodine potporučniče, dole na reci su Bugari. Pretrnuo sam. Tačno iza mojih leđa.

doba noći budi nas neka larma pred paviljonom, vrata se širom otvaraju, i šumno ulazi sobni starešina Voja „Fikus“, sav okićen lišćem, u obema rukama drži po flašu konjaka i komanduje: — Mirno!... I bez komande, potporučnici skaču.

Zagledasmo se bolje... Pera „Đevrek“!... Pritrčali smo mu. A on, sav uvaljan u prašinu, s teškom mukom se pridiže. „Fikus“ ga lupi po ramenu. — Alal ti vera!... Ti „ižlažiš“...

— Sasvim. A čovek je razumom svojim potčinio sav ostali sićušni svet. Ti isti ljudi, razumom svojim ubijaju se među sobom još od Ramzesa, pa preko Hanibala i Napoleona,

— Jedna mazga baš tada diže glavu i poče da njače. — Udri je, sunce joj njeno! — Viknu Kosta i sav se naroguši. — Jesam li vam sto puta kazao da mi te džukele, mazge, ne izvodite ovde! Jesi li čuo, podnaredniče?

Nešto zapucketa, kao one dečje žabice, i onda se sruči čitav pljusak strahovitih eksplozija. Stisnutih vilica i sav zgrčen, stajao sam pribijen uza zemlju. Dah mi je stao. Nešto se slomata pokraj mene. Za njime drugi, treći.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Baš srećni književni prolom Branka Radičevića u godini 1847, toliko jasno presudan da su mu značaj (i kada ne sav, — a i kako bi!

Treba samo prolistati ovom Antologijom pa videti sav bezizlazni užas njihova položaja. Jer većeg prokletstva za pesnika nema no što se desilo njima: ostali su bez svoga

Stana, Roksa, Ilka, Vilhelmina, Maca, Teza, Marta, Žana, Anča, Elka, Sara, Perka, Alka, Sosa — i ja ovde zastajem, sav zaduvan: valjda je nepotrebno da ih navedem baš sva?

Po tolikoj ja slavi i mojoj hrabrosti, porugana stala sam, — o, moje žalosti! Sav se duh moj u meni pregorko vazmuti, terzajući s', utroba srce mi prevrati.

O Zlatoje proleće! Jutrom rano vozduh krasni, noseći se istiha, prohlaždava sav svjet jasni preradosno izliha. Životnaja v njem igrajut, tim veselost nami dajut. O zlatoje proleće!

Nego nas stiže ubav viteže Uzbašić Jovo, društvo njegovo za njim ustopce; u Suboticu junak Radisav i šereg mu sav svu prate braću čak Baseviću, sa Segedinci, dobri vojnici. Veselo idu selu i gradu, i na kog valja neprijatelja.

I slaba mišca Ljudska jača u bedi: Seče i prepone duh. Tome služi sav svet — dobija, gubi; Svemu pričina on. Gde jači život, Tamo pobeda speši. Drema u miru i lav. 11. decembra 1818.

Ne gleda kad ljuba mene moja. Sva odela otvorene boje, Haljine i sve ću blistne svući, Plačno što je k’o i srce moje, Sav s’ u črno zavit i obući: Jer me ljuba i ne ljubi moja.

Jesmo l’ bez zla koji čas? Čovek, strava čoveku, ah! veća, Goni pravdu, što je sviju sreća, Goni mir iz sveta sav. Vuk ne lomi reč ni veru svoju; Topi kartač ne privezu k boju Anakonda, ris i lav. 1825.

A snuždena što si, Sestrice treća? — Nametkinja, — smireno reče mi, — nisam, Svet pa me sav prolazi; al’ zato ti nužde ne trpim, Moje pothranjujem pitomo voće, i tešim se trudom; Sutra će, kad ga danas nije,

cenu mu poznaj i oči otvori, O druže, jer ruže je tvoje to cvet: Sve jezike uči, al’ svojim govori, To želi i veli sav pametni svet.

No božju pomoć moliti i zvati, To hristjanskim junakom najpre treba, Kad zora svane, sav će svet već znati Tko milost želi, tko l’ prokletstvo neba, Jer Muratu nogom ću za vrat stati Da ne ždere

Jakšić, Đura - JELISAVETA

BOGDAN: Pa kako, Vujo? De pričaj, kako još? Otkad nam svetla dođe gospođa, Valjda se dvorac sav izmenio? Sve po latinski?... Vila il’ kastel? Il’ tako nešto?... Tek nešto novo jest? Pa viđaš li je, ha?

(Sa Vujom ulazi jedan perjanik sav u ranama.) KNEZ ĐURĐE: Šta je? Šta bi? Moj sine ranjeni! Al’ što ja pitam šta je, kako je, Kada mi rane tvoje

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

JABLAN Odavno se uhvatio sumrak. Na strnjištu ispod sela u jednoj zabrdici skupio se Lujo sav pod haljinicu. Samo mu viri pjegavo lice s krupnim, grahorastim očima i nekoliko pramičaka žućkaste kose, rasute po

Starac je stupao pognuto, vukući teško nogu za nogom. Sijed je sav, koštat i krupan kao odvaljen komad onih grđenih i neprekidno mračnih i turobnih planina, što se muklo uzdižu povrh

Šta dočeka Relja Kneževiću! — s grkim prijekorom duboko uzdahnu. Vujo ga nije čuo i razabrao, već se sav tresao i cvokotao zubima od oštre studeni koja ga obuzimaše sa sviju strana i snažno prodiraše do srži u kostima.

Imô je samo jednu jedinu kravicu. To mu je bio sav mâl. U jesen bi mu svaki živolazniji domaćin odnosio po jedan varićak žita i po šaku, dvije grâ.

— znaš ti još kakav je to čovjek, da Bog milostivi sačuva! Nikog ne voli, nikog ne trpi, nikom ne vjeruje. Mrzi na sav svijet, a na rodbinu, čini mi se, najviše.

Ama ne vjeruj 'rišćaninu, sunce ga nebesko sagorilo! Od silne mržnje, pakosti, zlobe, sav se tresao i drhtao. Umiri se i sjede.

Kikoću, govore i ugovaraju kako će me i kad će me sa svijeta smaknuti. O, nebo vas ubilo! — vrisnu, i sav se od ljutine zatrese, jer se toliko zanio u govoru da mu se činilo da sad gleda pred sobom Đurđiju i Džibukardu i sluša

I danas mi se čini da mi je to bio najzadovoljniji čas u životu! Prestade i, sav blažen, zadovoljan što je imao to kome ispričati, sjede na prag. — To je đed tog paščeta, ako počem nijesi znao.

Šunj, kuda s Bogom?“ Poznaše me. Ja protrnu' sav, ama se brzo sabra'. Zviznu sablja sa Cigana polećeše glave, a ja obodo' ata kroz Klanac. Evo me u Majdanu!

Lijeva mu je noga malo kraća od desne, te se gega kad ide. Oči mu se svijetle i prelijevaju kao u mačke iz mraka. Sav sijed, preko pedeset godina. Mijenja glas.

(Jedva ga uhvatiše i svezaše.) Pisarčić (sav blijed): Što si ga pustio, magarče? David: Kome ti to veliš, magarče? Sudac: Što si ga driješio, budalo?

Nenadno i nesvjesno sav bih zadrhtao od nepojmljiva straha, sumornosti i tuge koja vječito lebdi i obavija ovu kamenu i nijemu prestonicu

Bojić, Milutin - PESME

U koštac sa sudbom! Tada praskam, dokle Ne klonem sav smožden kao trula masa; Tada, kao čovek koga Gospod prokle, Hulim Boga, da se nebo ustalasa.

Zar i ti morade rasvetljena biti? Aj, u nedra tvoja mračna i beskrajna Sav bol svoga ništa najslađe je skriti. O, Gospode, daj mi one ljude vere Kojom David negda verovaše u Te! Gospod ćuti.

Prokleti predaci! Umom punim leda Sahraniste srce, što sav život znači. Sad iz mene samo Um sluša i gleda; Do nagote gadne svaki Idol svlači. Da.

Plašljivih fauna, videh, jure čete Upivši u mene sav svoj pogled zečji, Pevajući psalme neke vere svete, Koje gušio je njihov pogled dečji.

I vatre se gase tiho ili s praskom I nove se dižu kô himna razdanja A sav stari blesak u pepelu sanja, Razočaran taštom gordošću i laskom.

Hordama heroja gde tisuće mreše Krstarila ti si vrh kalpaka tučnih, Da s krvavim suncem pitaš: Čemu beše Sav taj tutanj bakra i vonj rana mučnih?

Care, da li će vojska ispivena, Kojoj iz oka kikoće se žena, Razbiti vetre što za vlašću sižu? Sav narod kleči u stravičnoj pošti. Care, čuješ li sva crkvena zvona?

Danas pade idol i sav sjaj se otre, U kostur se truo pretvori sav blesak. Mesto usred vrta nađoh se pred grobom, Odakle s prezrenjem na

Danas pade idol i sav sjaj se otre, U kostur se truo pretvori sav blesak. Mesto usred vrta nađoh se pred grobom, Odakle s prezrenjem na me zmije motre.

Zrače, željan sam tvoga zagrljaja, Jer dršćeš prepun purpurnoga praha, Mirisa njenog osmeha i daha, Sav oko mene hoću da se sviješ.

Sveg pakla, sveg raja odsvirasmo šumor, Svu hučnost, svu sreću, sav jauk, sav sumor, I sad znamo samo jedan akord: Volim.

Sveg pakla, sveg raja odsvirasmo šumor, Svu hučnost, svu sreću, sav jauk, sav sumor, I sad znamo samo jedan akord: Volim.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

MILISAV: Ovde mi je zgodno, niko ne zna. Pa, eto, opet ukrali! ŽIKA: Pa dabome, kad ne držiš veš kod kuće, kao sav ostali svet. MILISAV: Ama, kod kuće još gore, zato ga i ne držim tamo. ŽIKA: Potkrada te gazdarica?

su mi met'li iglu u stolicu, pa sam ripnuo tri aršina uvis; prekjuče su mi namazali šešir mastilom iznutra, pa sam se sav umrljao – eto, još se nisam isprao kao čovek.

TASA: A danas, gospodin-Žiko, ukvasili oblande pa naređali po stolici, a ja seo pa se sav ulepio. Evo da vidiš, ako ne veruješ!

Jutros sam ga, veli, pomilovala za podvaljak, pa mek kao rukavica, i miriše sav na parfim!” Al', opet, mi kao vrtimo glavom, jer može čovek imati kožu meku kao rukavica, i mirisati na parfim, pa

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

širom otvorio srpsku liriku za iracionalne sadržaje i slike iskrsle iz podsvesnog života (Utopljene duše, 1911). Sav u snovima i slutnjama, on se malo starao o spoljnom izgledu svoje pesme. Ona nije besprekorna, naročito ne u jeziku.

Jakšić, Đura - PESME

Digoše se ćelepuši, Kô da druga kosa niče; Pa kô zmija kada siče, Sav se sabor zapenuši: „Teško tebi, nesrećniče! Teško tvojoj gršnoj duši! Oporeci knjigu gada, Knjigu greha, knjigu jada!

Nastasijević, Momčilo - PESME

Ukletog oca dušom tu sav sin, spasi, kad klonu sve, i u srcu još, samotnome mom, kameni vera u spas!... Jer nije na Kosovu zadnji čin; i

Tvoj rod procvetaće u ocu, Ime ti razglasiće poj, I biće kraljevi na zemlji. Sav narod što se rodi tad Zvaće te Učitelju.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Mati bi, kao oslobođena očevim odlaskom a svršivši sav posao u kujni, tek tada ulazila u sobu i sedala kod prozora.

Od radosti, stida, jedva bi promucao: — Pa... dedo... čini mi se, imaćemo. — E, pošlji mi po momku. Mladen, sav srećan, slao bi. Najglavnije bilo je što, kada za to doznadu, dočuju oni, baba, mati, valjda će biti malo umirenije.

Stoji kao da čeka dok sluga, čisteći po dućanu i vetreći ga, ne istera iz njega sav onaj noćni, i vlažan, zemljiv, kiseo zadah od espapa, soli, katrana, kože.

Znate da treba, pa donesite. Dugo je Mladenu trebalo da bude takav, da sav srećan dočeka ono: Praznikom, posle ručka, baba već na kapiji sedi. Sedi ona, kao uvek, mirno, bezbrižno.

I onda Mladen odlazi u čaršiju. Da tamo u hladu, na ćepencima sedi sa ostalim čaršilijama, razgovara se a da, sav srećan, misli kako se sada ona, Jovanka, sa Stojančetovim kćerima, u njihovoj zelenoj bašti, na ljuljašci ljulja, peva.

što se čuje za Mladena, srećno, zadovoljno bi pričao kao da je Mladenova kuća i radnja njegova, i ona napreduje, cveta. Sav srećan, kad bi mu se dosadilo kod kuće, on bi izlazio. — Kod Mladena...

Biće bola, jada. Koliko puta tako uveče, kad posle dućana i dobra pazara mirno, srećno pođe kući, sav blažen misleći na nju, gledajući kako se njena kuća iza njihove onako visoka, s drvećem, u večeri, mraku, gubi, tone, a

suho, kruto, polako, da njoj dođe da se ne za sebe, već za nj, gledajući ga takvog, zaplače i padne, obgrli noge i na sav glas zakuka za njim: »Mladene, brate!

Mladen je bio zanet u posao. Kao uvek, subotom posle velikog pazara, uveče je bio sav zanet pregledom dućana, magaze.

kapiji i sproću babu, odmah, ako bi pušio, cigaru bacao, muštiklu zavlačio i kao doterujući se, čisteći, dolazio bi, sav srećan što je on, Mladen, stao i to kod njega, sa sinom i snahom na kapiji razgovara se.

I tu, u dvorištu, sedeli bi, služili bi se. Stari, svekar joj, sav srećan dirao bi svoju ženu, svekrvu, terao je da brže potrči, donese, posluži mezetom.

sada nadala da će na njemu, Mladenu, kad to vidi, dozna, ona po njegovom izrazu, licu videti razdraganost, ljubav, da je sav srećan u dnu srca što vidi kako ga ona još voli, eto, napustila muža...

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Divlja loza, divoloza. Divolozom omotava glavu, i omotava se sav, prpac među prporušama (ZNŽOJS, 7, 1902, 256). DIVLjA RUŽA Hundѕroѕe (roѕa canіna).

da bi se moglo na njoj kuvati, potrebno je da se ona »obžeže« (SEZ, 17, 537), ili da se devet posipaka pepela, ili sav pepeo izbaci (SEZ, 17, 537; 32, 133); ni sudovi u kojima je k.

se posipa polaženik (SEZ, 19, 77; ZNŽOJS, 19, 158 id). Kad je branje k., ne bere se sav k., nego se ostavi »za marvu i tice« (SEZ, 17, 19). Tipična žrtva u k.

Ćipiko, Ivo - Pauci

I sve je to on veselo radio, kao za se i za svoju zemlju, i neka bi sav život dao kad ima zašta. „Ali ovako”, pomisli, gledajući pred sobom prazna konja, „radim za drugoga.

Ali drugi odvjetnik zatraži mnogo više — koliko tri vola vrijede, i ne htjede da počeka za ostalo, već hoće sav novac unaprijed da mu plati. Rade se povrati mrzovoljan kući, čisto satrven od puta i brige.

se kao prenuo iz sanjarije i u zaklonici, između širokih razgranina, u onoj prisjenci, razdražen željkovaše za njom ... Sav žar i žegu u prirodi osjećaše u svojim grudima.

Cviljenje u travi bijaše prestalo, vazduh se rashladio. Sav se zisitio vonjem suhe trave i džbunova što izbijahu između živa stijenja. Pred svojim vratima, Jure pogleda u zvijezde.

S pošljednjim komadom stiže i šjor Antonio u selo. Bijaše sav u znoju i razrogačenim velikim očima gledaše u svijet...

— upita Ivo. — Biće, kad umre! — prijegorno odgovori djevojka. Oboje ućutaše časom. On se naslonio na samac kamen, sav obrastao uokolo bršljanom, a ona je pred njim stajala i gledala dolje na more. — Hoće li ti brat u Ameriku?

Neka stoji kako je oduvik! — završi i okrenu se drugu do sebe, pa mu, mašući živo rukama, stade na sav glas razlagati o tome.

Ali sin ne sluša, no besvjesno pozdravi i iziđe iz dućana. Čekao je da dođe Kate, da joj se objasni, i sav je zaokupljen tom mišlju. A vjetar huče i noć jača; odozdo, s mora, ječi šum valova.

U pameti mu je Mrse, misli: „Što će on sad raditi u svojoj špilji, sam, dok je sav narod sakupljen u crkvi da proslavi ovi veliki dan?” Pa, pošto se bliže primiče selu, osjeća sve višu sjetu.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

To mu nije polazilo za rukom. Narod ga nije voleo, a bez te sitnice sav mu je trud bio uzaludan. Jednom je, podražavajući primer kralja Dragutina, kojem je u tom pogledu bio tako sličan,

Iguman misli da samo on zna. Prostodušni starac. On je od onih ljudi koji misle da sav ostali svet ne vidi ništa kad oni zažmure.

Da li sam kriv, Gospode, što su mi ljudi, koji su oko mene, zagorčali sav moj kukavni život, što sam usamljen kao kurjak, izvrgnut poruzi, star i razjedan svakojakim nemirima?

naslikao, pridružio bih se ostalima, te smo se valjali od smeha, dok nas ne bi Makarije izjurio iz crkve, psujući na sav glas i govoreći kako smo gomila bezbožnika i đavoljih najamnika koji ismevaju božji dom.

kako to starac radi, volim borce i ljude naopake koji će iz inata sve učiniti, pa mi je bilo prijatno da posmatram sav ovaj tihi rat između njih i njega.

O načinu na koji je živeo i o načinu na koji je umro. Da nije bilo njegove čudovišne smrti, sav bi Prohor mogao stati u dve-tri rečenice koje bih ja bez po muke mogao sročiti.

Najkasnije za nedelju dana vratićemo se dole. Pričaju o nekom razbojničkom napadu. Govore kako bi sav narod trebalo skloniti u tvrđavu dok ne prođe opasnost. Dadara Po celi dan se ne smirujem.

Kao da je skupljao sav ološ raških šuma oko sebe samo zato da bi ga u pogodnom momentu doveo pod mačeve raške vojske.

prikovanog za travu i da traži beli slez, konjski bosiok, divlji sirak, mlečiku, da vadi koren koprive i sve drugo, sav onaj sijaset tih biljčica. Jelena je, razume se, zatražila da odmah odvojim grupu konjanika i da je pošaljem za njim.

Ona se kikoće i bacaka, psuje mi na sav glas i oca i majku, sve dok se ponovo ne zamrsimo u drhtavo klupko. Posle, neko vreme, mirni i spokojni, osluškujemo

Ma koliko bio širok, taj bahati rokač ne može odjednom ispuniti sav prostor. Ma kako se gicao i širio, džilitao i propinjao, on jednovremeno može zauzimati prostor od jednog hvata i ništa

Oskoruše, takiše, divljake, drenjine, trnjine. Korenje koprive. Uostalom, šta da nabrajam, kao da razlikujem sav taj lom zamršene vlažne travuljine s koje su se slivale kapljice vode i u curku padale na pod.

Ilić, Vojislav J. - PESME

I suza mrači pogled moj, I duša moja strepi, I sav bih život dao svoj Za časak onaj lepi! Koliko puta pade noć, Koliko dana prođe, I još je silna ona moć, U snove što

Preko surih ploča Tumara seda starost. Korov gust Pokriva staze i grobove neme I sav predeo, sumoran i pust. Na trošni spomen ona spušta glavu, A povetarac leluja sedu vlas...

I zima dođe već, i svojom studenom rukom Pokida nakit sav i goru obnaži svu, Al' mnoga zima još sa hladnim vetrom će doći, A on će biti tu. 1883.

I ti ćeš umreti sada, Jer ja sam čarobni leptir, a ti si čaura bio. Jest, ti ćeš umreti sada... Sav poziv života tvoga Svršen je s rađanjem mojim, po volji samoga Boga; Ali će Rimljani sutra s divljenjem gledati mene Kô

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Kada stupih na ulicu, osetih sav teret svoje misije. Onda tek shvatih šta se sve od mene očekuje i kako sam brzo i nepromišljeno primio na svoja pleća

Od svih njih najviše su bila cenjena dela velikog sirakuškog geometra i mehaničara Arhimeda, pa je zato uložen sav trud da se ona, bez izuzetka, nabave. Kada je to, posle velikih muka i napora uspelo, dadoše ih načisto prepisati.

A već nebo! Da sam slikar, ja bih sa ove visine tresnuo sav svoj slikarski pribor u dubinu, da ga nikad više ne uzmem u ruke.

Pronađoh i nabavih ta dela, proučih, razradih, prikupih i prepisah u čisto, kao za štampu, sav taj materijal; uradih skoro sve ono što je moj profesor pri sastavljanju svojih predavanja radio.

Zato sam 1928 godine proveo nekoliko nedelja u Berlinu da prikupim sav materijal potreban za moj posao. Vraćajući se odande, zadržao sam se u Gracu da se porazgovorim sa Vegenerom.

Zaista, i bez te mistike, može se, sigurnim naučnim putem, dokazati da je na toj planeti, na kojoj sav život izumire ili je već izumro, nekada izgledalo drugačije nego sada. To zahteva zakon evolucije planeta.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

O zlatoje proleće! Jutrom rano vozduh krasni, noseći se istiha, prehlaždava sav svjet jasni preradosno izliha. Životnaja v njem igrajut, tim veselost nami dajut. O zlatoje proleće!

– Kada me kakva nevolja goni, Te oko moje suzica roni; Il' teška bolja kada me svlada, Da mi sav život u muci strada; Uzdišuć jako po tisuć krati'; Zovem te Mati, – Zovem te Mati!

Stanković, Borisav - TAŠANA

Nema više. I sada ste već pijani. SELjAK (uvređeno): Ko? Mori će pijemo cel noć, pa će opet sav poso da svršimo. Unećemo sav mumuruz; čak i onaj što će se noćas doneti s čifluk, i njeg, i njeg ćemo unesemo u ambarove.

I sada ste već pijani. SELjAK (uvređeno): Ko? Mori će pijemo cel noć, pa će opet sav poso da svršimo. Unećemo sav mumuruz; čak i onaj što će se noćas doneti s čifluk, i njeg, i njeg ćemo unesemo u ambarove.

I sad, kad ovamo dođu, za njih je samo glavno: da li se od čivluka sav berićet donosi; da li se imanje ne potkrada; da li su deca zdrava i kako se neguju; da li se pokojnik poštuje; da li mu

je; ali, dižući ruku, koju je Tašana držala i na koju je glavu naslanjala, i brišući njome čelo, kosu, lice, odjednom sav zadrhta po tresen): Oh, opet ovaj miris! (Polazi.) Sa ulice počinju da dopiru uzvici dece: »Žiž, žiž!

— Idemo, ja i hadži Rista, a ono odjednom iza jednog ćoška ispade pred nas Saroš... Sav usplahiren. Poče da muca i moli: »Dedo, pope«, veli, »ja sam se mnogo pazio sa pokojnikom, Tašaninim mužem.

Ulazi Mladen (vodeći decu za ruke. Deca obučena u novo. Nedra im puna cveća, bosiljaka i kolača). MLADEN (s ulaza, sav srećan): Pa, čedo, Tašana (pokazuje na decu) mi smo već ogladneli! Gotov li je ručak za nas?

Ali, kad neko uspe da se sav vrlinama zaogrne, onda mu je u njima tako suho i hladno, hladno. TAŠANA Zar si toliko nesrećan, Stanko?

A najmanje ti! Ti to ne smeš tako o meni... TAŠANA (besno, ulivajući sav bol, jad): Smem! I hoću! I istina je! Jer ja sam po tebi mogla da presvisnem, da skončam, da sama sebi glave dođem.

(Sećajući se na sav bol, jad, muke, suze joj pođoše. Seda od besa, gotovo se izvaljuje na minderluk, naslanja glavu o dlan, te joj se rukav

JUSUF BEG Šta tako duboko misliš, Rešide? REŠID BEG Gledam kako reka podlokala Vaskinu baštu. Plot, oko nje, sav se naherio. Gore, zasađeno njeno cveće, paprike i crni luk. Sve će to da se stropošta u reku.

STANA Pa znaš, Saroš. TAŠANA (radosno): E, je l’ se istreznio? STANA More izgleda da nije ni bio pijan. Sav se nekako izgubio, pomeo. TAŠANA Dobro, neka dođe. Samo da mi opet koješta ne govori. STANA More kako! Kuka i moli.

Ti znaš, da mu samo ti možeš uzeti. MIRON (čisti Paraputu od zemlje): I gde ovoliko zemlje i blata nađe? Sav se zemljosao. (Vadi iz njegovih nedara kamenje i zemlju.) PARAPUTA Je li za Svetu Bogorodicu to uzimaš od mene i čuvaš?

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

a ne ovo s čime se i vi i drugi mučite. Štric, štric, glođu makaze čoju, glođe čoja makaze, kad pogledate, rez vam sav čupav od runja, a ispod kroja štofane prašine kao da su drva testerena...

govorili da sud nije pravo sudio; i seti se da je Savin sin davno umro, i da nikakva pravda ne može biti učinjena. Sav drhće, budi ženu, krsti se, sve mu se čini da je on učinio tu ili neku drugu nepravdu.

Majstor Kosta je poavetio. Ristana leži, kažu da je udar kaplje. Srećko je sad sav oslonac i snaga. Preselio se kod roditelja, vodi kuću, gleda majku, svake večeri se dovija da oca u san prevari.

Utvarasto su i živeli. Sve više čudački, štedljivo, malo zapušteno. Novac od kirije su skoro sav nosili u štedionicu. S vremena na vreme su slali ponešto Risti, ponešto Seki. Ali dopisivali se skoro više nikako nisu.

Smrt Srećkova bacila je starog oca u sav užas starosti i nemoći. Žena koja je zalazila da pogleda kuću, počela je da potkrada domaćina nemilosrdno.

Pismo je bilo krik očajanja: „Prodaću kuću, daću vam sav novac, dođi i prevedi me da tamo umrem.” Sva je varošica znala za to pismo i mnogima je bilo jezivo.

Na glavi šeširić, ni muški ni ženski, siv i on, ni za ukras ni za zaštitu, još i sav izlomljen od vlage i sušenja. Ruke krupne, jake, uvek bez rukavica.

Tako je Boško uvek umeo i druge usrećiti i sebi goveti. Uza sav svoj mnogo lični život, nije bio sebičan. Imao je lepu pravu pamet, prozirao ljude i stvari, pa i sebe, znao je svoje

Postepeno je i sav onaj tvrđavski režim u kući popustio. Stražar je samo u zimske mračne noći hodao celu noć oko kuće.

Pa strah od velikog novca i poseda, od života koji sav ima stojati u službi imanju. I onda opet neki poriv, neki glas nagona i poziva, nešto jasno i jedino lepo: postati

Gos-Toša je sad pravi čovek, ima ženu i dete, zaljubio se ponovo u svoju Nolu i išao za njom kao kuče. Salaš Moj mir sav se preobražio. Dozidali su još jednu terasu. Gvožđa su bila prepuna cveća.

Drugi dočepa Nolu za obe ruke. Treći je s podignutom sekirom tražio od domaćina sav novac i nakit. Gos-Toša se zaneo, pa došao k sebi, pa opet posrnuo i seo. Gospa Nola se prva sabrala.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

ću da vam predstavim jednog junaka koji je samo za junačkim stvarma težio, pucao, trčao, jašio i na zapovest sudbine sav svet obišao, nota bene, po mapi. »To će biti neka epopeja?« — Upravo.

Istina, više od polak su ga moljci i miševi izgrizli, ali šta marimo mi zato, kad on detinstvo i sav život našeg viteza podrobno predstavlja.

izgubio, sokakom odi, tako sam ja tri dana u misli udubljen bludio, želeći dokučiti šta je pacov izgrizao; no badava, sav moj trud i podvig bi sujetan, zato svakom na volju ostavljam nek tolkuje sebi kako oće, ili kako ume, ili kako dostiže

Mati koja sina svog po školama odeća tri godine vidila nije jedva čeka da joj kući dođe. Eto ti joj đaka, sav razbarušen i podivljačen, kao da je iz šume došao.

O, smilujte se, preangelska gospodična, obratite vašeg lica rajsku rosu na mene bednog stradalnika koji sav svet vas radi prezire, koji samo vas radi diše, koji kod vas (i kod vaši novaca) svoje ščastije traži, i koji će bedni

Ja vas vrlo počitujem. Momak. Ali ja želim da mi iskreno kažete milujete li me. Devojka. Ja ću vami za ljubov sav svet prezreti. (U sebi:) Ah, oficir, oficir!. Momak. Dakle, vi mene istinito ljubite? Devojka.

Ja vas osobito počitujem. Momak. Ali ja želim da mi iskreno kažete milujete li me. Devojka. Ja ću vami za ljubov sav svet prezreti. (U sebi:) Ah, oficir, oficir!. Momak. Dakle, vi me istinito ljubite? Devojka.

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Svi su oni i na sav glas tvrdili: da ja nemam ni duha ni talenta. Kako su mi na taj način stvorili donekle reputaciju čoveka bez duha i

Ovako izgledam sebi kao onaj koji, pozvan na bogat i raskošan ručak, stigne čitav sat kasnije, kad je sav ručak pojeden, pa mu ponude da mu obare tri jaja i još ga ljubazno pitaju: želi li rovita ili tvrdo skuvana.

— Pa onda, ne radi ništa, zapeva koji put, o velikoj nedelji, „amin“ i to mu je sav posao. — Bojim se, mnogo je živ, a mitropolit treba da je smeran!

— Da, da! — tvrdim ja, sav ushićen što me se profesor tako dobro seća. — Ja tada rekoh tebi, ako budeš bio i dalje tako nemarljiv i nebrižljiv, da

— Tako, sad je pravilno, sad možeš ići! — veli profesor. — E, sad je dockan! — odgovara Stambolić, sav opušten i otromboljen. A nisu to samo padeži sa kojima smo se borili.

kao riba; Spira Preživar je postao okružni prota i već je odavno odlikovan crvenim pojasom; Topta Kameleon se bacio sav na politiku i neobično je uspešno vodi; Sredoje Tvor uvukao se u policiju i, gde god je bio sa službom, osećao se

Znojiš se, znojiš i znojiš dok ne skrhaš jezik i naučiš izvesno pravilo, te sav srećan staneš pred profesora, pa sve ližući prste od zadovoljstva govoriš što si naučio očekujući da će ti sad profesor

uopšte krvožedni, a imajući pritom na umu da je gospodin Sima još i zakletvom na to vezan, ja sam morao uložiti sav trud i sve napore da izbegnem ove batine.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Potpukovnik skoči iz kola i stavi ruku pozadi, kao da vadi revolver. Ali ga Luka preduhitri, i sa revolverom u ruci, sav narogušen, razdra se: — Preturaj kola!

— A-ha... Kipislcauf! — potvrđuje Luka, promukao od vike. Stiže nas i potporučnik Živadin. Sav je podnaduo od nespavanja i napora.

Otkravljeni malo, počesmo silaziti u dolinu, punu blata i raskvašenog snega. Preda mnom je išao jedan pešak. Šinjel mu sav izgoreo, a namesto peševa landaraju samo kaiševi.

A? — razvika se Luka. — Čekaj, čekaj, sada ćeš ti videti tvoj zakon i tvoga boga — govorio je Luka sav crven u licu. Trgovac mahnu glavom, i žurno pođe izlazu. — Ordonans, zadrži ga! — Nazad!

Najzad savlada sebe i prigušenim glasom obrati se trgovcu: — Izmeri mi dva kilograma šećera! Sav crven, gledajući podmuklo, trgovac priđe terazijama i odmeri dva kilograma.

U pitanju je bio konj!... Pozvao je odmah sva tri komandira. Sav uzbuđen, pitao je čiji je ovaj konj... Zagledasmo ga i mi, ali niko ne može da ga pozna.

Davno je bilo prošlo podne, kada se zaustavismo kod graničnog kamena. Dan tmuran i hladan, sav ogrezao u sivu belinu iz koje štrče ogolela drveta, kao rašireni prsti u kostura.

Sjahasmo, pa potrčasmo i mi niz reku, i na radost našu, videsmo ga s konjem na suprotnoj obali. Sav je mokar, i stoji zbunjen.

— Pobratime, zamisli sad... — Dodirnu Dušan Luku po ramenu. — Marš! — odgovori mu preko ramena Luka, sav ustreptao, i valjda zanesen jedinom mišlju da se samo dohvati onih stepenica. Pođosmo jedan za drugim.

Neki pešaci bili su u „živom razgovoru“ sa mornarima. Nisu nas videli. Čujemo gde jedan mali pešak, sav odrpan, veli Englezu: — E... a imaš li ti strinu? Svi se smeju, pa i Englezi.

Bilo nam je prijatno. A kelnerice služe. Kosta „Turčin“ se sav narogušio i prati ih stalno pogledom. Tek se diže. — Pusti me, molim te, da sednem tu — reče Dragiši — ama da me samo

Ali njega baš to zanima. Uto šofer pritisnu na trubu, Mića se sav zanese i osetih kako se migolji na mome kolenu, hteo bi da siđe, te da i on dohvati za trubu.

Petrović, Rastko - PESME

I to zapisah ja kraj jedne reke I amin! FABRIČKI DIMNjAK U PEJZAŽU I KANIBALAC ČEKAJUĆI NOVOROĐENOG Pretvorio je gle, sav trud u gustu pesmu, nebu, I kao kroz trubu dimnjak Odnese moju ekstazu u oblake i nad sandžake; Ali ko peva o hlebu, o

na prozor tad neki smelo: Odškrini da samo protne ruku Pa pomiluje dojku i grlo belo: I zarije se u tebe sav bez bola.

To je doticalo bogatstvo iz matere Kroz kraterstvo tanjirnog kruga, I sav će, sav će sklad da razdere Ogromnost njena i tuga, Ogromnost njena i tuga.

To je doticalo bogatstvo iz matere Kroz kraterstvo tanjirnog kruga, I sav će, sav će sklad da razdere Ogromnost njena i tuga, Ogromnost njena i tuga.

U jutro su opet čankovi prazni; nikakvo osnaženje. To priticala je briga iz matere Kroz dubinu tanjirnog kruga, I sav će, sav će sklad da razdere Ogromnost njena i tuga: O, ja slobodom ništa nisam stekao Ni nazreo dno ponora strašna, Pa

To priticala je briga iz matere Kroz dubinu tanjirnog kruga, I sav će, sav će sklad da razdere Ogromnost njena i tuga: O, ja slobodom ništa nisam stekao Ni nazreo dno ponora strašna, Pa bolje da

Majko, otac moj beše li zver Kraj tebe, il' samo istoričar: jer i sâm ja zver? Našto mi sav ovaj život i prolazna mu čar, Majko, ako i ti - moja kolevko - ne beše zver!

Od rođenja je crtao dragane u smrt, Tako umirući ceri se nad albumom; Mornaru moj, sav taj vrt Mladićstva svoga ne poredi sa snom: Strašan jedan krik razbudi tvoj pad!

linija, I senka linije poda mnom sve zanosnija, Kao da smo se hteli poštopoto jedno drugom prikučiti, Kao da je sav cilj bio jedno se u drugo uliti. RUKE RUKE KOJE SU LjUBILE!

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Koliko je samo čuda na zemlji! Mališa se u uho pretvarao čim bi vetar šušnuo u polju suncokreta i, sav uzbuđen, slušao o talasima Južnog mora, o pticama i ribama zlatnih krila, o prozračnim ledenim bregovima u čijim

Dečak ponovo krete. Ko zna koliko je tako išao? Sav je već bio u modricama kad se rastvori ulica, bljesnu livada, zašume potok.

Baš je budala! Svoje zlatno jajašce ostavio da po planinčini vrat lomi! I ko zna koliko dugo! Sav drhteći od umora sede Vedran, i ne gledajući gde seda: na mekano je uvek sedao.

u polju zatreperi, kad preko trga vetar zafijuka, lude i oblake uskomeša, donese pred Drvoseču čoveka u crnom odelu. Sav pometen, diže Drvoseča pogled k Neznancu.

Đavo se u Drvoseču preobukao. I, dok bi jaje na zemlju palo — na ulici ne bi ni žive duše. Sav zbunjen dođe Drvoseča do svoje kuće, još sa ulice viknu: — Šta je ovim ljudima, ženo?

Pokuša još jednom, ali se maska i ne mače. Vila je sada njegovo lice — kako bi se i pomerila? Sav užasnut, potrča Drvoseča ka žbunu gde je ostavio vreću s licima.

Tako i do Sunčevog Brega stiže. Kako je samo treptao sav od živog žara sazdan! Kakva je jara iz njega udarala! Je li čudo što ljudska noga na njega nikada nije kročila?

Od sreće — žena zaplaka, a mladić podiže glavu kao da nešto naslućuje. Čudo! U vedrom, plavom nebu sav srebrnast lebdeo je oblak obasjan suncem, a iz njega su pljuštale kapi kiše.

— Gle, kakav je! — uzviknula je mravica-babica. — Je li mrav? Njen uzvik sakupio je sav mraplji narod, ali su mišljenja zadugo bila podeljena.

Leti, a ispod njega promiče srebrna ploča vode, mravinjaci sitniji od kamičaka, krošnje lipa! Sav u groznici vrati se Belko svom domu, ali čitavu noć nije uspeo oka da sklopi. Možda mu se letenje samo prisnilo?

Sravniće te sa zemljom, a da ne primete ni da si postojao! Iz takvih snova Car je izlazio sav sleđen od užasa. Uzalud je tvrdila Carica da su snovi besmislica i bapska priča.

Kada je otvorio oči — ležao je na dnu čamca, sav mokar. Svuda okolo njega penilo se i komešalo more. Pokuša Marijan da se osloni o lakat, da se digne ali nije bilo u

Stanković, Borisav - KOŠTANA

ARSA Da te ubijem. Hoću. Ubiću te! Ubiću, kao što još onda otac htede da te ubije, kad ti sav novac što ti dadosmo za trgovinu, a ti sve, sve — ne čeka ni tri dana — već sve popi i proloka s Cigankama i po

Šantić, Aleksa - PESME

vodenice, što naslanja na nju Svoje račve sive jedan orah sveo, Boži je i zove mlinar, i na panju Sa dečakom sedi, sav od mliva beo.

I kroza nj jedno sjajno i budno Gleda ih oko... Prve zvijezde u suton rone; Sav požar neba tiho se gasi, I glasi Večernjih zvona zvone I mirno teku Kroz večer meku.

srcu bila, Čudesna svjetlost sva nebesa preli — Bijela vatra po granju se prosu, I kô da nebo razdrobi planetu, Sav Mostar dragim kamenjem se osu.

1914. POGLED S VRHA Lepote! uz reku, kao labud beo, Leži Mostar i, pun sunca, adiđara, Sav trepti, i stremi s kopljima munara Kao da bi nebu poleteti hteo.

me davnih dana jutro srelo, Kad sam trčô majci raširenih ruka I padô joj glavom u krilo i meku Ljubio joj ruku... Sav treptim kô prutke Jasike, i hodim putanjom uz reku, I gledam na njene srebrne svijutke.

I ne mogu više znati lepši ko je, Ili ti il' ona?... Kô leptir u letu Sav treptim, i mislim, draga, od vas dvije Koju li bih sada zagrlio prije?... 1918.

4 Kada gledam oči tvoje, Sav bol i jad minu ti'o; No kad ljubim usne tvoje, Ja sam posve zdrav i čio. Kad na tvoja nedra panem, Raj nada mnom

Još samo usne rude ti, no taj Grimiz će skoro smrt zbrisati s njih, Ugasiće se sav nebesni sjaj Što blago greje ispod veđa tih. 6 Prisloni lice uz moje lice, i tada Suze će skupa se liti.

Tu u noć nemu sam bio, Sav bolom obuzet; Na mesečini se nji'o Bednih grešnika cvet. 63 Svuda gde sam, oko mene Pomrčina, guste tame, Otkad

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

U njima je ovaploćena vekovna borba. Oni su nosioci najdubljih narodnih misli i osećanja. Sav heroizam, sva stradanja, sve želje utkani su u te likove.

hajduke, a kadšto, kad bi se hajduka mnogo pojavilo i stali bi često ubijati i otimati, podizali su Turci i narod sav u potjeru, i premda su ih gdjekoji ljudi u društvu tjerali i tražili a kod kuće ih po zgradama i po šumama krili, opet

U pesmi Propast carstva srpskoga ponavljaju se reči koje izražavaju sav heroizam i tragediju kosovskih junaka: „biše i ubiše“, „biti započeše“, „pogibe“, „pogiboše“, „sva izgiba vojska“.

“ Skoči Marko na noge lagane, obrnu se i dva i tri puta, sav se čardak iz temelja trese; pa poteže sablju zarđalu, manu sabljom zdesna nalijevo, te on Mini odsiječe glavu, pa povika

dukata, i po jednu lijepu đevojku, ja đevojku, ja nevjestu mladu, kojano je skoro dovedena, dovedena, jošte neljubljena. Sav je Solun porez izredio, redak dođe dvoru Dojčinovu, ali Dojčin nikoga ne ima, do imade ljubu vijernicu i Jelicu, svoju

po kondir žežene rakije, i po dvadest žutijeh dukata, i po jednu lijepu đevojku, ja đevojku, ja nevjestu mladu. Sav je Solun porez izredio, redak dođe na tvoje dvorove: ti ne imaš brata nikakvoga da sastavlja porez Arapinu, no smo

Lijepo se braća pogodiše, očevinu svoju pod'jeliše: Dmitar uze zemlju Karavlašku, Karavlašku i Karabogdansku, i sav Banat do vode Dunava; Bogdan uze Srijem, zemlju ravnu, Srijem zemlju i ravno Posavlje, i Srbiju do Užica grada; Dmitar

njime ide devet Tomkovića; oni vode Ličkog Mustaj-bega svezanijeh ruku naopako, s njim poredo Tala od Orašca, — sav je Tale u krv ogrezao, jer se ne da savezati Tale, jer je Tale junak na mejdanu; s njime vode Bojičić-Aliju od Cetinje,

Tek što stari u riječi bješe, al’ eto ti Senjanina Iva, — sav mu vranac u krv ogreznuo, na Ivanu sedamnaest rana, nosi desnu u lijevoj ruku; dogna vranca pred bijelu crkvu, pa

Kada dođe Mustaj-beže Lički, pjan katana pod jelikom spava sav u srmi i u čistu zlatu: na glavi mu kalpak i čelenke, jedan kalpak, devet čelenaka; pokraj njih je krilo okovano, valja

Kad Koviljka u crkvu pošeće, obojicu vodi za ručicu, a sav narod strinu blagosilja (sam li gospod iz nebeskog carstva): „Oj Koviljka, koleno adamsko, prosta duša tvojih

glave, što srbinjske isjekoše Turci; pa Iliju kneza uvatiše, i Vilipa, popa dobrićkoga, bijele im povezaše ruke; a sav Dobrić selo porobiše, porobiše, vatrom popališe, zarobiše trista robinjica, — plijen gone, a robinje vode.

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

Pogledajte ovo lice To je lice kukavice Poručite svima našim Rešio sam da se plašim To lav reče ispred lovca Sav pokunjen kao ovca GNjAVI ME TEČA Gnjavi me teča Gnjavi me tetka Gnjavi me češalj Mašna i četka Gnjavi me brica Koji

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

sigurne, pa i one po čitavu noć nepovjerljivo žmirkaju kao da će reći: — Kuda li se to ti smucaš, protuvo jedna, kad sav pošten svijet spava?

Toga poslijepodneva, dok su Lazarevi radili u polju misleći da je dječak u školi, Jovanče i Lazar prevukoše s tavana sav onaj krš od razne starudije i alata koji je Mačak s ponosom nazivao „moja radionica“.

Dječaka hvata strah: evo je, sad će skočiti! Uto odnekle ispada Nikolica s kujom. Jovanče mu, sav srećan, đipa u susret i... bubne s kreveta pravo na zemlju. — Vrag s tobom i tvojom kujom!

ostalih i odmaglio od kuće da ga djed Aleksa ne bi poveo u berbu drenjina, a kad se našao pred Žujinom tajnom kućom, on sav pretrnu. — Evo ga, neko upao u jamu!

— Dječurlijo, put pod noge, vatru tabanima, petama vjetra, hvataj maglu! — Sav srećan razvika se poljar. Sutra ćemo svi u varoš da tražimo Lanu.

— Možda je s njima i naš Nikoletina! — pomisli sav ošamućen, u vatri uzbuđenja. — Ne da rezervoara Nijemcima u ruke! Već mu se činilo da je i sam tamo, pod moćnim

— Ne, ne, podvuci se do sredine. Plast je iznutra šupalj, pa će se dim sav tamo skupljati i poći kroz otvor uvis. Vanjka odiže jedan kraj plasta oznojen, izvuče se napolje i pljesnu rukama.

Progonioci su već vikali na sav glas: — Ehej, zovi ovamo Talijane! Ono dvoje umakoše u Gaj. — Trči brzo s druge strane, dočekaj ih!

Kao da daje odgovor na to njegovo pitanje, iz daljine poče da odliježe potmula tutnjava. Poljar se sav strese od neobične slutnje i nehotice se sjeti početka neke stare junačke pjesme: „Ili grmi, il se zemlja trese, il

Pred njima je bio visok uspravan procijep u stijeni pri dnu mnogo širi, sav obasjan. Dječacima se u početku učini i suviše uzak za prolaz, ali kad stigoše do njega, bez po muke provukoše se kroz

Đoko Potrk nešto se zamisli, poče da se smješka i neočekivano reče: „Lazar Mačak, vešti brat, više vrijedi neg sav rat.“ — To ti je dobro — složi se s njim Jovanče. Iznenada se kroz Gaj pojavi poljar Lijan.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

OGANj POHOTE I MESA Blaženi onaj, Koji kao oblak bi Sav u suzama, Gaseći oganj Pohote i mesa. PRAVICA Kano ovca među vuci, ka golub meću kragujci, i zvezda u crnu

Moje ruke me i noge na greh navedoše; bojim se da ne š njima bacen budu u večni oganj. Sav iznutra drhćem: Boga pravo ne hvale moja unutrašnja, ni mu se imena spominaše, nego imam unutra sebi opaka

Zato i sav iznutra strepim. Bojim se s mojim srdcem; sa svega mi srdca ne milovah gospodina Boga, u srdcu o zemljni poslovi se

Spomeni se hudniče, što si sobom! S koščina sastavljen Od glave do nogu I sa žilami sašit. Do vremena potom pak Sav prosut i niušto obrnut. SMRT Da ne prevari smrt I uljeze kroz ta vratca naša, Štono se čuvstva osećnja nariču!

Onda sam ti zabranio ne dodirati se životne prilike, a evo, sad sav ceo život, k tebi se prilepih. Zapovedio sam bio hjeruvimom kano roba čuvati te.

— Oni su tropesanci crkovni; kako obmilovaše svetu trojicu, tako pak i njih s počitovanjem trojicu obželi sav hristjanski narod; tako i ove naše srpske prosvetitelje nam prve, i mi smo ih po dužnosti s počitovanjem

A otkud ona glava onde dođe (samo gola kost!)? Kad sav svet vodom potopljen bi, digla ju je iz zemlje bila voda, preterivao ju je vetar ovam, onam po vodi, i onde je donese.

Te tako noćom u veliki san tajem dođe k madijamskom taboru polako da se što nedočukne, te opkoli sa svoji hajduci sav tabor.

I kako to učini, taki napade na njega strava i uzdrkta se sav i prepade se u svojoj misli. I kajao se je zašto je on to drznuo učiniti i taki ga preuze srčana bolest ...

A kako je zavičaj ljudma kad gde koga more, sav se tamo narod, muško i žensko stiče, da vidi kako koga more, — dođoše i oni što čine podužbinu, te roblje otkupljuju od

A car se je bio vrlo na njega razljutio. Nikom ni govoriti za njega k sebi ne pripušta. Što će oni da čine, podbodoše sav narod za to. I posluša ih narod!

U tome i na nebu golemo se čudo takvo ukaza, tako da sav svet to vide: izađe od ponoćnika tuštena vatrena vojska s vatrenim mačevima da gubi svet, polako puštajući se širom

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

A kad prolazi mahalom, sav ženski svet, i žene i babe, odaju mu čest: ustaju s pragova avlijskih vrata i ostaju tako stojeći — s malo pognutom

mu spomenu Timku Jordana Kaltagdžije, pohvali je kako je zdrava, — „kako mečka“, reče Jevda — kako lepo tka i vodi sav domazluk; Diku Grnčarsku nagovesti mu i reče za nju vrlo mnogo lepih stvari: kako je zdrava, vita stasa, „kako se, kad

Toga dana je Mane bio sav blažen. A kako i ne bi kad mu se cele nedelje od teškog derta nije mililo ni da sedi a kamoli da radi u dućanu, jer mu

— Tugô, — smeje mu se majka — ostaše si udovice i sirotice... Ta što da čine!... Ili drugi put, opet tako, uleti sav zaduvan s po jednim jajetom u svakoj ruci.

— Pogle gu što si zbori žena brljiva! — veli Tašana Taski. — Koj ti reče za begendisuvanje? — Zna si cela ma’ala i sav grad, — ta ja da ne znajem! — odgovara Doka. — Mori, znajem si sve; sve mi kazaše, mori, kako na kadiju mi kazaše sve!.

— Od našoga Manču ima li, dede, zbori si, poubava prilika? U sav grad ima li pomomak od njeg’?! Ima si dućan, em kak’v dućan, uzeja je sag pod ćiriju i onaj do njeg’ što je dućan, pa

— Bre - bre! „Videlo se kuče u čašire, pa se fatilo u oro“, — veli čorbadži-Zamfir, sav zelen od ljutine. — Ta i tvoj Manča... — Koj je „kuče“, nesrećo čorbadžijska?! — ciknu Doka.

Nesrećo vrtivaganska i koritarska!... — U kuću si mi, što da ti prajim? — veli uzdržavajući se domaćin, a sav bled od ljutine.

— Ihaha! — zasmeja se Zona i zovnu Vasku izmećarku, pa odoše obe smejući se, a ostaviše Mana, koji, sav obliven po čelu graškama znoja, jednako gledaše za njom.

Sve se sleglo tu. Silan svet se okupio, pa prekrilio sve odaje, doksate, avliju i sav sokak; na sve strane samo oro vidiš — jedno, drugo, treće oro, kako se talasa i šareni!...

pije i grli se, samo on, tužan, povukao se neopaženo u jedan ćošak u avliji i odatle, skriven od očiju sviju, gleda sav taj šareni džumbus i veselje i traži očima nju... Malo posle, eto i nje, Zone.

Prekrsti se i zahvali bogu što je to samo san bio, i što tako, hvala bogu, nije još i tu sramotu doživeo da mu se sav svet smeje!...