Jakšić, Đura - PROZA
Ima, valjada, dve-tri nedelje kako nam nije došao?... To vi’š, Maro, nije lepo od njega! A, evo, i sama znaš kako smo živeli: ni dva brata rođena nisu bolje!
„Šta je to?“ pitah se sama... I jedva sam čekala da ga opet vidim... a, ovamo, kad nam dođe, ja bih htela da pobegnem nekuda, ali ne mogu: stojim
Osećala sam sav teret moje usamljenosti. „Sad sam sama“, rekoh čiča-Marku, „sad sam pravo siroče!“ Čiča Marko me milostivo pogladi po glavi, ali me ne umede ni jednom
Odnesmo mrtvaca... i ja ostadoh opet sama, sasvim sama: kao mrtvac koga srodnici i prijatelji ostave u groblju, pa se posle svojim kućama raziđu da još za neki
Odnesmo mrtvaca... i ja ostadoh opet sama, sasvim sama: kao mrtvac koga srodnici i prijatelji ostave u groblju, pa se posle svojim kućama raziđu da još za neki dan pripovedaju
Ali sve prođe, a ja ostadoh sama!... A u meni, u toj večitoj samoći mojoj, ništa drugo ne osta, samo jedan san, tužna uspomena, nemile slike iz davne
da ne budeš sama, nikad više da ne budeš bez mene!“ Posle toga ogrnu opakliju i ode da se posle dva sata vrati, da me više nikada ne
Mene će uhvatiti, Grlice, a ti ćeš ostati sama... pa će te i glad, i beda, i nevolja — i ljudi će te mučiti!...“ Posle je duboko uzdahnuo. „Al’ evo!...
Idi, pa se pomozi na drugome mestu“. Ona se okrete s nekim ponosom i ode... Ja ostadoh sama na stepenicama te gospodske kuće. Mislila sam: kuda ću i šta. ću da počnem sad?... Iz Kikinde nisam mislila odlaziti.
se kao da bolje živi nego kod nas u Banatu; videla sam trgovce, majstore, pa i proste ljude gde se smeju, pa sam i sama bila malo hrabrija, te sam, onako umorna, lako i mirno noć provela. 1874.
Crkli bi od straha da se ne ukine penzija, posle, opet, i sama bi „čaršija“ bila u neraspoloženju kad ne bi čula novosti na kojima će neko vreme preživati...
Čudna rabota!... Kuća mu je, nekako, sama za sebe na pustome brdašcu. S leve strane potok, a desno lužina... U Nikole lepa snaha, još čudnije!
Obradović, Dositej - BASNE
nju carstviju nebesnomu, ibo pričta nije ništa drugo nego (aλληγorιa*1) inoznačaštaja i inoskazajema nauka, a to je i sama basna.
”„Sama ljubov i vernost moja k tebi i popečenije o tvojem zdravlju pričina su što ja kasno dolazim i lekarstvo ti nosim”.
Po sreći, iziđe neko pred nju sa svećom: pozna i sama od šta je bežala. Sveća je prosvešten razum koji nam pokazuje istinu, a mračno sujeverije čini nas bojati se slabe
lav no i konj i vo mnogo jači od čoveka, no ne imajući čelovečeske hitrosti i razuma, prinuđeni su pokoriti se čoveku. Sama hrabrost i junačestvo jednoga naroda bez nauke i mudroga pravljenija podobne su zverskoj snagi; brane se za neko vreme,
Eto ti nam naše lisice koja, sama bez repa, hoće da i druge svoje odrežu! Može i to gdi biti, no ovde baš nije taj događaj, ibo lisici odrezati rep
Ne ištimo pohvale pre nego je zaslužimo, i baš kad je zaslužimo ne ištimo je, sama će doći ako smo je uprav zaslužili. Ko je silom hoće, ona od njega beži.
Ova joj odgovori da ona i sama zna da je to tako, ali zaludu, kad se je tako privikla na tome mestu da ga nipošto promeniti ne može.
Koliko se većma ona koprca da se izvuče, sve to većma vidi da tone. Tada počne sama sebi govoriti: „ Ala sam, jadna, nesrećna na ovome svetu!
može inače — s lažom izbaviti nepovina i pravedna, sebe ili drugog koga, od zla i nepravedna, meni se čini da ovde i sama laž izmenjava svoju naturu. Ovakovi događaji niti se često slučavaju, niti ja o njima ovde govorim.
” Obmanščik sebi najviše vredi, ibo kad i čistoserdečno što bude misliti, neće mu niko verovati. Tako i sama istina potire cenu svoju kad je lažljivac kaže.
„Σοϕία μόνη των κτμηάτων αθάνατων, τα μεν γαρ ταχέως απολείπει, η δε πάντα τον χρόνον παραμένει: Mudrost je sama od sviju imjenija besmertna, ibo ova brzo nas ostavljaju, a ona u sve vreme s nami ostaje”.
srca, lepa je, krasna i opštepolezna dobrodjetelj; a kad izlazi iz huda, pritvorna, lukava i lažljiva srca, onda je i sama zgadljiva i nepotrebna.
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
I dvorili su po običaju Aganlinom, jer pred njim niko nije smeo sesti, pa i sama ulema, tj. starci s belim bradama morali su svagda pred njim stajati.
druge, koje smo onda dobro znali, i đadija̓u da sve glavne ljude i one koji su u austrijskom ratu vojevali iseku, da sama deca ostanu itd.
velika mu brada kao sneg, pred njime knjiga koliko veliki triod i sve miče usnama i tajno govori, a u onoj knjizi sve sama imena, začalno pisme crveno; tako premeće i šapuće ona imena, ne znam kakva su, i baš ne htede na me da pogledi.
Karađorđu nijedan ne ide, niti i̓ on prima. Uparadimo sve momke i pitamo i̓ zašto su oni ostavili sama gospodara, i zašto nam kazali nisu, da oni neće kod njega biti, „mi bi od svake nahije od nas po pet momaka dali da kod
) Ispituj vinovnika, a ne osuždavaj sama Černago Georgija. u tako krajnjem nedoumeniju pomislim: nebo visoko, zemlja tvrda, a od Cesarije Turci vodu zatvorili,
Na glas puške pošlje Karađorđe svoje momke; nađu Mitrića i oteraju njegovu čadoru, koji se opravdao, da se sama puška okinula.
„̓Ajde, momče, i moli Boga što si brat kneza Peje, koji mi je ušao u volju na Požarevcu, a mlad si i kažeš da ti se sama puška oborila, a ja bi̓ tebe naučio kako se svoje oružje čuva, a ne bi ti pomogao ni ovaj čiča-prota.
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Uvratim se kod nekog Nikole, što je ovde bio ćata kod našeg kapetana. Uđem u kuću, a sama mu gospođa njegova tu. Pogledam, a ono stoji pored duvara jedan gvozden astal... Kao postavljen da se ruča, kao nije...
Nije vajde — baš kad ga čovek pogleda, mora priznati da ga je sama priroda stvorila da bude kapetan. Pa još ono njegovo zvanično ponašanje!
« I sama živež već vidi da se nekaka čudevenija zbivaju. Ele, tako se to častilo i pilo na slavi Davidovoj čak do zaranka.
Samo čovek, što se tiče, vrlo mlad, pa se zanosi drugim poslovima, a deca sama... Gradi tamo, što se tiče na priliku, i majstoriše povazdan.
Ovaj nesretni Simica p onaj pijani Marjan, uzeo ih đavo u svoju ruku, otišli da iskopaju nahoče. Vesela Julka ostala sama samcata — Dok, veli, ništa ti bog ne dade... stade zveka, tutanj, rika, rzanje, lavež, kukurekanje...
Ode u nečiju njivu da oseca potru. Teško sad potričarima!... Radojka je već davno stigla s ovcama kući. Ni sama ne zna kud je prošla i kako je došla. Kod kuće je zatekla svu čeljad zaplašenu. Ona živa premrla od straha!...
— Pa i onako, brate — prihvati neki čiča Mirko — ne može vodenica biti sama. Svaki čas vala što opraviti, jaz čistiti, kamen posecati.. Mi ionako imamo poslova i suviše! — Hvala bogu!
samo po gdekoji žbun i trn; ali beše nekoliko krupnih panjeva, neki ogoreli, neki već natrulili — načinili se gotovo sama prnjad. Tumaraše 3arožani po toj jaruzi, i tumaraše, pa i tu ništa. Behu već sustali — spali s nogu. — Stan'te, ljudi!
Samo što je preturio nogu preko noge, ruke pružio pored sebe, naduven kao mešina, sav crven, čini ti se sama je krv, jedno oko sklopio, a drugo mu otvoreno. Na prsima mu se poznaju dve rane od puške, ali gotovo obe zarasle.
Kud ćeš, jadnice, pre? Da imaš sto ruku, opet ne bi mogla tako sama stići da sve uradiš... Što ne dođeš barem dok ti dečica stanu na snagu?... — Ne mogu, dešo!
Oni joj uzoru malo njive, poseju i srede kao sebi. Ostalo radi sama Miona. Sama okopava, plevi, žanje. Nikad se neće požaliti da joj je teško. Hoće i u tome da joj pomognu.
Oni joj uzoru malo njive, poseju i srede kao sebi. Ostalo radi sama Miona. Sama okopava, plevi, žanje. Nikad se neće požaliti da joj je teško. Hoće i u tome da joj pomognu. Njoj čisto bude krivo.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Savete je davao ozbiljno, ukore blago... A svakad je govorio istinu... I sama njegova starost činila je te njegovi saveti nađoše odziva u duši njegovih papoxijana.
Kao da su ga munje šibale... Dah mu se zaustavljao. Op oseti da ga pamet ostavlja, nekakav mrak pade mu na oči. Sama ga duša zaboli, a srce da mu iskoči iz grudi... Kadar je bio na četu udariti...
— Mene ne može niko naterati! — reče ona i sevnu okom. — Ako sam teška rodu, onda... — Onda? — Onda ću kidisati sama sebi!... I što će mi život!... Oko joj se zapalilo plamenom. — Hvala ti, Jelice!...
Oh!... ala ću umeti živeti!... A to će biti kad onoga psa nestane. I sama pomisao pa Lazara opomenu ga na dužnost i njegovu zakletvu. On se seti na šta se zakleo pred bogom, ljudima i pred sobom.
A za dve godine isekli bismo svu Bosnu!... Oho!... ovaj aga parajli!... Gledaj oružje... sama srma! — To je Stankovo! — reče harambaša. — Neka mu to bude naš poklon za ovaj prvi megdan!... — Pravo je!
Tu staje pamet, tu usišu suze... Tu se i sama srž u kostima ledi!... Jadni Aleksa!... Jadna Petra!... Ovi robovi nezarobleni, ovi krivci bez krivice, ova starost
A ma koji od njih je dva da je video dva-tri sela više od svog rođenog mesta!... Pa i sama žena toga doba bila je nešto drugo. Ona nije naličila na majke i seje ranijih vremena.
— Reci! Smeš li mi u oči dogledati?... Jesi li devojka?... Jelica se ispravi, pogleda mater tako oštro da ova sama otkrljepi ruke od njena vrata. — Smem pogledati u oči i tebi i kome hoćeš, jer sam devojka! Ali sam verena!
Pre će se s njim sašaptavati nego što bi na te i pomislili!... Zar ih ne znaš?... Istina, sama istina, Marinko je govorio istinu!...
Ljubi!... I podnese mu ruku. Stanko se zagleda u one bistre oči, u taj izvor ljubavi i milošte; ruka mu sama pođe i smače kapu... I on prihvati ruku starčevu, pa je orosi suzama... Popa ga poljubi u oba obraza.
I poče mu pričati. Pop mahnu rukom, te ga preseče. — Znam sve! — reče on. — Ona mi je sama sve pričala... Ja sam bio kod Alekse onoga jutra kad je nju Stanko doveo... Pa reci mi sad šta misliš.
Odjekivali su od vesele pesme oni luzi i dubrave što su vekovima jauk pronosile... I sama Drina valovita zažubori veselije...
Dučić, Jovan - PESME
ČEŽNjA Nebesa su prazna; nemo veče slazi, Negde u aleji zadnji zračak blista, Venus arhaička sama je na stazi, Gola, i sva stidna, bez smokvova lista.
MORSKA VRBA Sama vrba stoji nad morem, vrh sveta, Rasplela je kosu zelenu i dugu, Naliči na nimfu koja je prokleta, Da postane drvo
— Sama vrba stoji... SAT Dan bolestan, mutan, nebo neprozirno. Nad bezbojnom vodom mir večernji beše. Časovnik nevidljiv ne
Pelješcu Stoji pusta crkva bez glasa i zvona, Sumračna i hladna svu noć i dan celi, A u napuštenoj i nemoj kapeli Sama plače bleda žalosna madona.
Tu se vlažne senke pružaju i puze; Sve vonja na duge molitve i suze. Mir je nem i leden. Sama bdi madona. Tako neutešna tvoja ljubav. Ona Bdi u duši i sad, očajno, bez cilja: A bleda joj ruka i sad blagosilja.
Na mostu među obalama, Zbunjen i krvav od svog lanca, Koga ću noćas sresti sama — Ubijcu ili dobrog stranca? Gospode, znam ti klicu čudnu u svem mom dobru i u kvaru, Jer ogledaš se meni u dnu —
Zrno u mraku žurno klija, Da ga izraste cela šuma! A na mom putu sama sija Sumnja, to sunce moga uma. GOZBA Kad prođu dani, ko će znati Da kaže povest o njima — Prolaze kao ludi svati,
Nigde ni pustoš nije sama, Svud srce ljudsko sebe seje, Svud se useli ljudska čama — Sve se na našoj krvi greje. Svuda gde dođe bol čoveka,
Mir. To je svečani trenut kad se sanja. I kad duša hoće da ostane sama. Često u te sate sa suzom u oku Ja osećam tiho u bolima dugim: Sve je pokidano sa mnom i sa drugim, I čekam
Nit što više želim i niti što hoću, Nit zna suza sama kô nekad da lije, Da tuga naraste, kao reka noću... A sve možda zato što ljubim kô prije.
Zaklanjaš mi sunce, a dala si sama Sto očiju mome srcu, i sve pute Duši, da bi ipak svi nestali u te, Kao izgubljeni zvuk u dolinama.
ti si stala Izmeđ sveg i mene; sa strahom da ne bi Senka sumnje na te, kao porok, pala — Da nisi nad svačim, i cilj sama sebi.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
I ako bih se ja sam za nešto učinjeno kajao i kinjio, ona me je sama razgovarala i dokazivala da je baš tako dobro kako sam uradio.
Na ženidbu, naravno, nisam ni mislio, a o aranđelu sam i iz ranije imao tvrdo uverenje da je on od te njegove afere sama slepa poslušnost. Voleo sam jako mog druga, Jocu doktora.
Potresa me... Ali ne!... Našto sva ta komendija? Našto pretvaranje, našto laganje sebe sama? Došlo mi čisto da plačem! Kakav jedan „sistem”, kakvo „filozofisanje”!
U to doba škripnuše avlijska vrata. Mati brzo pirnu u sveću, pa i sama leže u krevet. Meni je ispod jorgana kucalo srce kao da neko bije čekićem u grudima.
Ali evo baš u ovaj par učini mu se da ni sama lađa neće više doći. On postade nestrpljiv kao i Blagoje. Prevrtaše misli da prosije iz njih ono što je crno.
Opet obe jecaju i zagrle se. — A đeda? — Đeda je, dušo, star i dobar. Idi ti samo njemu, sama tako, pa da vidiš! — Dobro, idem!... Zbogom, srce moje, ako umrem... Petrija joj metnu ruku na usta.
Onda bolovi nanovo učestaše. Dođe i Ikonija, i poša reče popu da iziđe, a sama osta s Ikonijom. Već počinje da sviće prvi dan duhova.
Žene, jedna po jedna, njega u ruku pa kao guske jedna za drugom na kapiju. I mlađi svijet ode. Ikonija sama osta u sobi s djetetom.
Dijete, kao što vidite, raste, hvala bogu, i napreduje. Još malo pa će sama sebi plesti kose. Ja sam — veli — mnogo mislio i lupao glavu šta da radim jako s njome.
— reče baba Stevana. Kad se već smrče, raziđoše se žene i ljudi kućama, a ostaviše popa sama. Nije ni on gotovo ništa večerao, a tu noć uze Maru sebi u postelju.
je htjela da se uhvati za kum-Ninkova kola kad se on vraćao, kako se sve krije od gospođe za drva i u šupu, pa plače sama, i kako, kaže, hoće da umre.
Tako i on ostavi učitelja sebi sama i njegovoj glavi. Od to doba učitelj posta još veća ćutalica i još osamljeniji. Jedno veče pisao je nekom svome drugu:
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Gledaj samo kako je odskočila k’o federi u kanabetu! Jedna lepota! Bože, bože, čisto bih sama odnela, samo da je vidim kakvo će lice da napravi kad je vidi!
A ja, đavo bi me moj znao, meni nikad ne ispadnu za rukom. Šta sve ne radim, pa ne valja! Ne valja, vidim i sama! — A, dabome, nije nego još nešto! — cifra se gospoja Sida. — Ne, ne, bez šale vam kažem.
Eto, tako se razgovaraju dve popadije. GLAVA DRUGA U kojoj već otpočinje pomalo sama priča, mada se može uzeti i da je ona produženje glave prve.
da mu je: »Sve il’ ništa«, pa neće da proslovi, pa da mu pored sviju onih tereta obesiš još i gospoja Persu, kako je i sama u očajanju toliko puta rekla: »Dođe mi da se i sama obesim kraj štogla, da mu bude srce na mestu, pa da vidim ’oće l’
da mu pored sviju onih tereta obesiš još i gospoja Persu, kako je i sama u očajanju toliko puta rekla: »Dođe mi da se i sama obesim kraj štogla, da mu bude srce na mestu, pa da vidim ’oće l’ onda lanuti, obešenjak jedan!
Danas malo koja da mora da traži koga da joj piše u rod, nego sedne sama pa piše; po tri dana može da sedi i da kiti pismo, toliko je svaka pismena!
i prekrstio se, pa, kako je bila malo nagluva, odmah se setila da to zvoni na večernje, pa odmah ostavi rad i stade i sama da se krsti šapćući: »O, bože, oprosti mene grešnu!
Vrlo su ga često sekirala deca iz komšiluka kad izađe na sokak, tako da se obično morala i sama gospoja Sida umešati i zauzeti za nj. »Sram vas bilo, bećari jedni, grdila bi ih ona tada, nemate ni srca ni duše!
Tako je mislila u sebi gđa Sida, pa prekide sama pauzu. — A mi baš juče razgovaramo, ja i moj suprug, o tome kad ćete doći. Mislili smo da već nećete ni doći.
Kakav mu je samo ćelepuš sama svojom rukom napravila, prvi vidljivi znak nežne naklonosti prema njemu. — S tim se nije šaliti, — produžuje gđa Persa.
Roditelji kao pametni ljudi učiniše se k’o i da nisu ni primetili, a i sama Jula kao da nije sve ni dočula; ona se predala jelu i srkala, i svaki čas brisala naizmence usta salvetom ili lice
zavezana, ovo posle podne; a ova druga, to jest Melanija, pustila se u unterhaltung s gostom, ali to tako kao da ja sama ona tu.
Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
Ali ih je bilo mnogo. Sama klisarica ma da je toliko godina bila s njima, svakoga poznavala, ipak ih nije znala sve. Uvek bi po neki nov nadošao.
Bila je sitna, mala... Nikad nije smela sama da ostane, a još manje napolju sama da zanoći. Pričinjalo joj se: kako uvek idu za njom Turci da je grabe, kako ih čuje,
Bila je sitna, mala... Nikad nije smela sama da ostane, a još manje napolju sama da zanoći. Pričinjalo joj se: kako uvek idu za njom Turci da je grabe, kako ih čuje, vidi...
Pa, samo da bi je Taja k sebi pustio, da ne bi sama napolju noćevala, ona ga je slušala, dvorila... Sve mu činila, što god je on hteo. A bila je vredna.
Primio varošanku. A Vejka nije imala više kod koga, no je od tada morala sama po polju da noćiva. Zatim se brzo izgubila, umrla, više od straha što je sama, napolju, nego od gladi.
Zatim se brzo izgubila, umrla, više od straha što je sama, napolju, nego od gladi. I tako Taja ostao sa varošankom. Čak izgledalo je da mu je s njom i bolje.
— Šta će ti rakija? Hleba da ti dam! — nudi ga domaćica. — Hleb sama jedi! — odbija on uvređeno. I, s rukama ostrag, još jače nabijenom šajkačom nad oči, unosi se u nju ljutito: — Šta će mi
— — — — — — — — — — — — — — — — — — — A mori! — pitaju je žene. — Zar te nije strah što si sama i to tamo u Kale, u goru? I to još noću sama?! A znaš — vuci, pa ajduci, seljaci... Ubiće te. — Ne, — brani se ona.
— pitaju je žene. — Zar te nije strah što si sama i to tamo u Kale, u goru? I to još noću sama?! A znaš — vuci, pa ajduci, seljaci... Ubiće te. — Ne, — brani se ona. — Niko me ne dira. A noću ja i ne spavam.
— Kako vam grad tada dođe mali, mali; samo se crni. Gledam, pa iako je noć, sve vidim. — Pa šta radiš tamo sama cele noći? — plaše se one od nje. — Ništa — produžava. - Ne li tada berem bilje?
da je možda od toliko željakâ koje ona iz cele gore kupi i meće u ogradu od kamenja a u kojoj ogradi, željarniku, i ona sama spava; da je možda koja od tih željaka baš sada, dok je ona ovde, ispustila raskovnik, a nje nema tamo da vidi, uzme ga
Još kao nekad, dok je bila mlada, sama ona mu čisti njegovo sobče, nadgleda ga, hrani, čuva i gotovo jedina ona što s njime razgovara.
Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
— Ja ne mogu sutra ostati. I kod nas je berba, moram kući. — Ali sama Savka me molila da ostanete! — Ne mogu. — Dakle, vi nikakvu ljubav ne osećate.
Belkić se nije hteo duže baviti, no se preporuči i ode Ljuba je bio praktičan čovek, pa je uvideo da je sa Belkićem sama šeprtljarija. Samo mu je žao što će na glas izići da je Belkić zato došao da ga na terazije metne.
— Tako i treba. Kad Ljubina mati vidi da ni sa ovom ženidbom nije sigurno, poče se i sama za Ljubu brinuti. Našla mu je u D. jednu zdravo imućnu devojku. Ide Ljuba sa čika-Gavrom da je vidi.
Za Ljubu je, opet, sreća što Ružičić Julku neće. Julka sama u sebi načinila je taj plan da Ljubu nagovori da je od matere prosi.
— Pa to bi’ vas mogao odma’ zaprositi, sad je i onako sama u sobi. — Možete, al’ kako ćete početi? — Po običaju. Kazaću: Molim pokorno, meni bi na srcu ležalo, i želeo bi’ kad
A da sve to lakše proizvesti može, uklonila je za ovaj par Jocu i Milku od kuće. Ljuba uđe u sobu; mati je sama. — Sluga sam pokorni. Ljuba mater u ruku poljubi. Tako je cmoknuo, da se i sama mati zarumenila. — Izvolite sesti.
Ljuba uđe u sobu; mati je sama. — Sluga sam pokorni. Ljuba mater u ruku poljubi. Tako je cmoknuo, da se i sama mati zarumenila. — Izvolite sesti. — Hvala. — Vi ste već gotovo na nas zaboravili bili.
Ona to primećuje, pa hotimice sve gore i gore svira, a sama u sebi smeh zagušuje. — No, kako vam se to dopada? — Vrlo brzo svirate. Tu im preseku razgovor, zovu ih na ručak.
No, i gospođa Makra rada bi da ostane sama u kući, pa bi je želela udati, no ipak za dobru partiju. Vino je bilo vrlo dobro. Sve se nutkaju, pa piju.
Takova treba da ima toliko da sama od svoga novca slugu, konje i karuce držati može. E sad, kad je baron neće, kako će je gazda čovek uzeti, kad ceo njen
Pameti je oštre, jezika uglađena, kad govori, misliš med joj iz usta teče; ali, u srcu joj leži sama pakost i sujeta. Neko je kazao da je čoveku jezik dat da njime misli sakrije svoje.
No gospođa Evica nije nju baš najvolela. Jedva je čekala da se jedared uda, da bi ostala sama u kući; jer premda je Marta celu kuću vodila, opet je gospođa Evica htela da se zna da je ona svud na vrhu; a ovako,
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
pa prosto pokaza rukom duž belog druma, kojim je sura i kriva gusenica jednoga puka forsirano žurila podižući i sama veliki oblak prašine s jedne i s druge strane puta.
Evo, građani, ljudi, pljujte, pljujte tu odvratnu lešinu koja se sama ranila, koja je sramno pobegla i ostavila tamo slabije od nega da vas brane.
Njena lepota privlačila je svačiji pogled, ona zato nije kriva, a o svemu onome što je glavno vodila je i sama računa.
i ti pored mene to činiš... ja tu... jednoga... jednoga zabušanta, sama si kazala... Ona sačeka da zamaknu oficiri i sa onom mirnoćom živaca što ledi krv, odgovori prosto: — Šta ti je, šta
Preneću junaka kod nas. Mi imamo našu grobnicu, i tu ćemo, kad Bog rekne, ležati skupa. Ona druga baba, ogreѕѕe, i sama ide u Vrhovnu Komandu. Tamo je njen sin u štabu, oko menaže, a žena mu razvila barjak u Beoradu.
„E, veli, ne valja mu otac ni dve pare, nije se vladao kao čovek“. Znam, reko', i sama. Još turskog rata upropastio se negde oko Bitolja, pa posle piše, piše svaki dan, a nikako ne dolazi na odsustvo k'o
Kuku meni ojađenoj! Pojurim kao luda, idem tamo amo, otvaram vrata i zatvaram ih, gledam na prozor, ne znam ni sama šta radim i gde mi je glava. Pođem kroz varoš, a ono same patrole, nigde žive duše onako.
Još te juri po Parizu. — Znaš li šta? Oženi se pa se razvedi. — Ne, ne treba, to nije potrebno. Dovedi je ovde, sama će da pobegne u Francusku. — Ama mrtav sam ja za nju, gospodo. Pre godinu dana imala je moju posmrtnu listu u rukama.
Afrika
Na prstima od nogu prstenje. Na njoj je sve novo i ona korača veselo, govoreći sama za sebe, kao da je u kakvom baletu.
Vuije mi dopušta da se divim, pod uslovom da je indigo materiju žena sama tkala a ne kupila u evropskom dućanu. Na pristaništu škola crnih babica u belom, crnih bolničara u belom, devojke i
papratima, obojenim pečurkama, cvećem i usamljenim džinovskih lišćem, da daju kudikamo više iluziju tropike no sama prašuma.
Njegova porodica retko kad da jede okupljena. Već šestogodišnja deca, kad ogladne, traže sama šta će pojesti: u mulju pecaju ribice, proždirući ih žive; love poljske pacove i peku ih nad vatrom, ne očistivši ih od
Mislio sam da je možda i voli. Pitao sam je da li je sama tu došla, ili je ko poslao: — Se musje mon mali moa dil toa! (To gospod'n moj muž meni kazati tebe) — Ton mari blan?
On se ženi da bi imao dece. Deca, ako su muška, predstavljaju duh plemena, i rade sama u polu od ranog detinjstva; a ako su ženska donose bogatstvo prilikom prodaje.
III Kada je Me umrla I ptice sa nje odletele, Kada je sišla u svoj dom, Ona ga je sama vodila; Nije mogla ni da se miče, Nije imala sa kim da govori.
Popović, Jovan Sterija - TVRDICA
Oćiš da prevariš tvog Adam. Što si mu kazala da imam toliko novci? JUCA: Kako bi mu ja kazala ono što i sama ne znam? JANjA: Ne znaiš, ubio ti strela od grom, kad si slušila na vrata?
JUCA: Ajde da te ja naučim. KATICA: O, kad bi tako dobri bili! JUCA: Istina, i ja sama mlogo ne znam; no mislim da će i toliko za tebe dosta biti. Svaka devojka, prvo i prvo, mora da pazi na svoj štelung.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Svaka od tih zvezda bila je i sama, kao neki svet za sebe, a sve, zajedno, kao neko ostrvo. Ispred gradskih kapija, prostirale su se zelene utrine, gde
Morala je da ga budi. Svetlost koja mu je sijala u oči, probudila je i sama Petra i on je počeo da se meškolji. Trgao se, kad ču svoje ime. Zatim se okrete potrbuške i hteo je da nastavi.
– Kupio mi Đura!“ Međutim, ta devojka – kad je bila sama, bez Varvare – pojavila bi se, vrlo primamljivog stasa, lepih pokreta, a naročito lepih, tamnih, očiju, na kojima je
To je zlo, eto to je! Ne smije tako udov ići po svitu, ali ste se uplašili da i vas ne metnu u gvožđa. Pa ste ga sama samcita ostavili. Eto to je!
Otkad je to, međutim, bilo zabranjeno i opasno, ona je plakala i spominjala decu. I sama reč, Rosija, činila joj se kao prokleta. „Možeš“, doviknula je, pred svima, svom mužu.
On je poštovao ženu svoga brata i žalio je tu ženu, koja je često bila sama. Gledao je da je razveseli, makar i glupim šalama.
Ponudio je da Pavle plati, do Beča, polovinu. Isakovič se na to zgražao. Njemu se i sama pomisao da u Beč putuje, bezbrižno, javno, u društvu, činila luda.
Sve što je potrebno znati o ženi, ona će i sama, u ljubavi, kad joj ustreba, znati reći! Gospožica Tekla vrisnu kad to ču.
Božič je, međutim, vikao, da i kapetan ima da igra. U igri nema izuzetaka. Gospoža Božič, i sama, priđe kapetanu, i uze ga za ruku. Ne bi bilo lepo, kaže, da kapetan igru pokvari.
On spava kod domaćina, a sutra će, već u zoru, sa veterinarom, ergelu da pregleda. Ona je noćas sama. Njena su vrata prva, na spratu, levo, ako je o tome rad razumeti. Ona će ga čekati! Ležaće, dok joj ne dođe, kao mrtva!
Tekla spava u sobi sa ćerkom domaćina. A njoj je data soba domaćičina. Bila je sama. Tako ga je željno čekala. Isakovič je bežao od nje, kao da je poludela. On je bio zaprepašćen izgledom Valdenzera.
Sa potpisom Engelshofena. Seržan je, međutim, odstupio i doviknuo nešto postiljonu. Kao da su i sama kola bila sretna, što se pregled tako brzo svršio, ona su brzo nestala, iza ćoška pomenutog trga, u dunavskom
Teodosije - ŽITIJA
Mislim da je to bila sama ta presveta Bogorodica Dobrotvorka, koja je to govoreći kazala svetome, ali sveti iz smernosti ovako izmeni viđenje.
se njima sa verom primamo i ne pomišljamo da je to prost hleb ili vino nego samo to telo Hrista Boga našega i sama ta sveta i životvorna krv njegova, izlivena za život sveta.
i prešavši jordanske pustinje, dođe u Kalamoniju i tu se u manastiru Presvete Bogorodice odmori, gde se odmori i sama presveta Deva Bogorodica sa zaručnikom Josifom kada sa Isusom bežahu od Iroda u Egipat.
I u jednom i u drugom slučaju žitija služe na korist: slušateljima su već sama po sebi korisna, a spisateljima sleduje nagrada zbog koristi slušatelja.
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
Nigde se nije mogla tako brižljivo nadgledati imovina kao u zadruzi, zbog velikog broja njenih članova. Sama zadruga postavlja neki broj sasvim protivrečnih problema.
između Šarplanine i Strume crkvenu organizaciju nego su joj bila od pomoći i druga sredstva za propagandu koja je ona sama organizovala. Javno mnjenje, naročito štampa, bili su na njenoj strani. Evropa je 1912. god.
Varoši su mnogobrojnije. Pa i sama sela su veća i bliža: to su gotovo male varoši sa bakalnicama i hanom. U mnogima od njih ima pravih „čaršija“ (tržišta).
Ove osobine ne proizilaze iz njihova pečalbarskog zanimanja. I sama činjenica što oni najbolje uspevaju u pečalbi, znak je njihovih znatnih duhovnih sposobnosti.
Osim na severu oko Resna nema nigde oko jezera većih ravnica. I sama jezerska površina je velike visine, oko 900 m, a brežuljci oko Resna i Jankovca dižu se još 50—60 m iznad jezera.
Na prvom mestu sama varoš Debar, iako je s ove strane Drima, ima više karakter arbanaške varoši nego varoši stare Srbije.
Oslobođenje i bugarska država. — Bugarska se nažalost nije sama svojom snagom oslobodila turskoga jarma. Za svoje oslobođenje ona duguje Rusiji i ratu od 1877—78. godine.
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
Tošo, luđi si od svakog miša, glup si kao sam Žućo, šašav si kao slanina koja sama ulijeće u tvoja usta! Dok sam tako sam sebe grdio, eto ti opet nekoga. Bila su to dva zeca. Poznao sam ih po glasu.
Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE
svaka noć zapali svoju zvezdu I igra crnu igru oko nje Sve dok joj zvezda ne izgori Noć poslednja bude i zvezda i noć Sama sebe zapali Sama oko sebe crnu igru odigra POSLE IGRE Najzad se ruke uhvate za trbuh Da trbuh od smeha ne pukne Kad
svoju zvezdu I igra crnu igru oko nje Sve dok joj zvezda ne izgori Noć poslednja bude i zvezda i noć Sama sebe zapali Sama oko sebe crnu igru odigra POSLE IGRE Najzad se ruke uhvate za trbuh Da trbuh od smeha ne pukne Kad tamo trbuha
Nušić, Branislav - POKOJNIK
MARIJA (dolazi): Nadzornik građevine. PAVLE: Aljoša? Neka uđe. MARIJA (propušta Aljošu, a sama ode). VI ALjOŠA, PAVLE PAVLE: šta je, Aljoša? Je li tamo sve u redu? ALjOŠA: Da, gospodin inženjer!
Kao takva, dakle: kao autentična udovica, ona se preudala za nekog konduktera. Dok je bila sama, mučila se pa htela žena da zbrine sebe.
VUKICA: Oh! Da! (Razgleda buket.) Gle, kako je to lepo cveće! AGNIJA: Sama sam ga birala kod cvećara. Htela sam da liči na jedan buket koji je meni tako draga uspomena.
AGNIJA: Ah, da, sve, sve, sve! Boga mi, dete, ti ćeš biti retka mladica, tako lepo opremljena. I to sve sama; nisi htela ni mene da zoveš da ti pomognem. VUKICA: Nisam htela da vas uznemiravam.
SPASOJE: Što vi? NOVAKOVIĆ: Moja žena ne sme ni koraka od kuće sama. RINA: Zamislite da se sretnem, ja ne znam šta bih radila. SPASOJE: Dakle, bićete i jedno i drugo pošteđeni.
Nego ako bi mogli što drugo. AGNIJA: Znaš šta? Mogla bih joj ponuditi da pođe sa mnom i da sama izabere srebrni servis.
sam u dve-tri radnje servis za dvadeset četiri osobe; to bih želela da joj dam kao svadbeni poklon, al' bolje bi bilo da sama učini izbor. SPASOJE: E, eto, to je vrlo dobra ideja. Na to će izvesno pristati. (Odlazi levim vratima.
AGNIJA: Našla sam tri garniture i tri razne juvelirske radnje, pa ne znam za koju da se rešim. Volela bih ti to sama da odlučiš. SPASOJE: Odista, Vukice, kad će to već tebi pripasti, bolje je neka je po tvom ukusu.
SPASOJE: Dabome da će posvedočiti. MARIĆ (obraćajući se Rini): Voleo bih da mi to i sama gospođa kaže. RINA (zbunjena, uzbuđena, čisto grca): Ja... Ja...
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
Bile su sveže uprkos tome što je kuhinja bila topla, a ona radila sve domaće poslove sama. - Profesor Hadži-Nikolov, i tvoj očuh, i mnogi drugi, nisu tako loši kao što ti se čini.
- Nisi ga valjda pustila, ako Boga znaš? - raširio sam ruke. - Sama si pričala o pacovima. - Nabavićemo mačke. One su navikle da budu zatvorene. Onaj jež je čitavu noć šmrkao oko zida.
- Baronica živi sasvim sama. - Pretpostavljam. Ali, ovaj put su s njom bili: prečasni otac Lavrentije, gospođa njena majka, mali Emilijan, draga
- rekao sam, a Rašida je počela da se smeje. - On to misli ozbiljno! - okrenula se Atamanu. - Baronica nam je sama rekla njihova imena i dalje se smejala, ali smeh joj je bio malo prigušeniji. - Zlata tamo nema.
- Uzmi Gretu i zapamti - utrapila mi je kornjaču u šake i potrčala. - Nije potrebno da me pratiš! I sama znam put! namignula je i izgubila se, dodavši da Greta osim knjiga najviše voli šargarepu i salatu.
Tu nisam mogao da je pratim. Posle šest ili sedam sekundi ja sam gubio dah i voda me je, kao pivo zapušač, sama izbacivala na površinu.
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
Kalfe nije imao, držao je samo jednog šegrta, a kad je mnogo mušterija ili gostiju bilo, morali su svi pomagati, i sama služavka, a i sam je služio.
Gospođi Soki i Sari oči suze. Odoše. Gledaju dugo za kolima, dok ne iščeznuše. VI Gospođa Soka sama vodi kuću. Ume upravljati, ali za dućan mnogo ne mari. Pera je sad u dućanu i u mehani gazda.
Pa onda kad svršimo, on će nas zvati na ručak, a mi ćemo mu reći da još jedan šljahtec putuje s nami, pa ga ne možemo sama ostaviti.
Odgovori mu: „Tri nedelje, ako donde ne umre”. Ne sme ga ostaviti, a ni kola sa platnom sama ne može kući poslati. Ne sme ni kući gospođi Sari da piše, da se ne poplaši.
Nema prave gazdarice. Katica živi u prvom katu sama za sebe, u dućan nikad ne ide. Ona već ima dvadeset i osam godina. Ta lepa Katica, sa palestinskim licem, još je lepa.
Sutradan, po dogovoru, Šamika ide da prosi Jucu. Ide upravo u sobu gospođe Sokolovićke. Lupne, uđe. Gospođa je sama. — Dobar dan, milostiva, činim podvorenje. — Drago mi je; jeste l’ bili već kod Juce?
— Doktor tako kaže. — Pa tako da umre neudata? — Šta ćemo? — Uvereni ste da sam frajla-Juce prijatelj? — Najbolji, sama Juca priznaje; kaže da bi bez vas već odavno umrla. — Ja se žrtvujem za nju. — Vidim, i zahvaljujem vam.
Pred ogledalom češlja lepu vranu kosu, gleda se, vidi svoje uvenulo lice, ruke suve kao pero. I opet se sama obukla. Već je sasvim obučena, samo još venac meće na glavu i pred ogledalom udešava.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Osim toga, da je ona i ovako skoro uvek bila sama i da je mnogo proplakala. Zatim je Zemun doznao još i to da je Isakovič mnogo živeo sa ženama, zlim i opakim,
Tako je i svoju senku, kod prozora, gledala, u mulju, koji je dan i noć proticao. Osećala je da je sama. Nikakve izvesnosti, da će joj se muž vratiti.
Bila je provela noć sa deverom. U prvi mah reši se da to ni sama sebi ne veruje. Ništa od svega toga što joj se u pameti javi, nije osećala; nije bila umorna, nije bila sana, čak nije
Spavala je kao i inače i, u prvi mah, učini joj se da je zbilja bila sama. Ispruživši se, ona oseti na telu tragove prošle ljubavne noći i zgadi se.
u prvi mah, opet prenerazi i prepade, setivši se šta je učinila, ali se posle, pod mirnim pogledom tih žena, smiri i sama. Ostavivši svoje nanule kod vrata, one joj priđoše, ne govoreći ništa o sebi.
Odmah zatim ode. Tako, kad se beše smrklo, gospoža Dafina opet ostade sama. Obuzeo je beše užas od tog dosadnog, mokrog dana, od kojeg je, još nedavno, toliko očekivala.
Od nje je dve nedelje oticala krv i nikakve joj babice ne pomogoše. Pogurena, žuta i suva, sama koža i kost, jedva je mogla da učini ona četiri koraka od postelje do prozora sa rešetkama, gde su je nameštali na
Gadeći se sama sebe, ona nikako nije verovala da joj se bliži smrt i da je to njeno sedenje kod prozora, lagano umiranje.
više neće videti, on je širio zenice toliko i gledao tako tužno u nju, da ona poče gubiti osećaj nadmoći, ne znajući ni sama šta da radi sa njim poslednjih dana.
je polazio u nju, bez mnogo prethodnih vojničkih pokreta, u potpunom ćutanju, sa zapovešću da se kolje i ne daje pardona. Sama koža i kost, od nespavanja i nejela, sušio se sve više, tako da su mu obrazi bili upali, jabučice koštunjave ispale, a
Sad joj se činjaše neshvatljivo da ona umire pre njega, a još više da on nije tu. Činilo joj se da bi sama njegova prisutnost bila dovoljna da njenu smrt možda i otkloni, a svakako da je olakša, tako da bi joj se činilo kao san
Lekari mu behu već davno rekli da nemaju nade, jer su obojica bili uvereni da je ona sama pokušala da se otrese bremenitosti i da je zato nešto popila.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
Takođe i sama sredstva i postupci ljubavne magije nose htonska, demonska obeležja: delovi nečistih životinja (slepi miš, žaba, zmija,
odnosno smatra se da je dovoljno izvesti promenu na predmetu koji je bio u vezi sa voljenom osobom, pa će se i ona sama izmeniti. Činilica u ovu svrhu koristi nokte, dlake, ime momka ili zemlju na kojoj je stajao desnom nogom.
Ako je dete muško, onda se još gleda i na to da je „zadojiljka“ roda junačkog i da ona sama ima muško dete. Da bi se dete održalo u životu, važno je da njegova buduća „pomajka“ bude žena kojoj su „čeljad
da detetu ne bi po telu iskočile guke kao jaje (u gibanici, naravno, može biti jaja, s obzirom da ona nisu cela i sama). Dok je porodilja u babinama, ne valja ni to da jede mesa, da se ko od svatova, kad dete doraste do svadbe, ne bi ranio.
Ova promena „nije tek prosti simbol, već je magijska radnja: promenom imena postaje i sama ličnost druga“, kaže Vunt.
Opasna imena koja sama sobom opominju zle sile da se ne šale s njihovim strašnim nosiocima jesu i ova: Dušman, Nebojša, Zlopogleđa, Mrgud,
istog autora, u srednjem Potisju, kad se ne drže deca, pa se rodi sin, onda se majci ne kazuje detinje ime, a i ona sama se trudi da ga kroz ceo svoj život ne sazna.
Obredno jedenje hleba koji je porodilja sama umesila („ja rodih, umesih, ispekoh i babice pretekoh“) na magijski način (zbunjivanjem) čini porodilju imunom na štetno
i učinila ih milostivim, porodilja za treće veče očisti i opere kuću, okupa i presvuče dete u čiste pelene, a i ona sama se lepo obuče. Za doček suđenica spremi različite ponude: pogaču, vino, bosiljak i novčić (zlatni ili srebrni).
Pa i kada sam u sebi pomisliš kako si valjan, kako li si bogat, možeš sama sebe da urekneš“, kaže Leopold Glik.¹⁷⁰ Najveća opasnost od uricanja je onda kada se pogled zlih očiju udruži sa rečju
¹⁹ U istu svrhu oglašavanja polne zrelosti devojke, u Mačvi koriste druga sredstva. „U kući gde ima jedna udavača, ona sama napravi lutku, lepo je obuče i obesi u prozor s ulice; ako ima dve devojke, onda se istaknu dve lutke i neprestano
II DEO PREDSTAVA DETETA U JEZIKU I GOVORNIM TVOREVINAMA U jeziku jednog naroda najbolje se ogleda sama suština svekolike njegove duhovne kulture, i zato Sapir s pravom kaže da je jezik „simbolički vodič ka kulturi“.
Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE
cara, da rob takav u sva doba pod njegovim krovom nađe spasa; i najveći od carske gospode da blago primi roba, da mu sama gospođa carica umornom doda vode; da, dokle hajka za njim napolju hara, rob mirno prospava noći na dvoru cara.
da popravlja vlastelinu sleme, jedan da mu sprema za setvu seme; a što ostane u nedelji dana da radi za sebe sama.
vojska prođe, jer zemlja je takva, ona voli kad je obraste trava, kad u polju čuje govor čoveka, ona ne voli da ostane sama, ona voli da je budi mukanje krava, da je uspavljuje jaganjaca bleka.
Ako se ni njihova ne digne ruka, ako i one obore čela, da se pozove i carica sama, do trga da je doprati cela svita.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
mantilom, putuje kroz noć u vozu što savlađuje ogromno rastojanje, vekove i kilometre između dva tako različita grada, sama, sa pogledom uprtim kroz zamagljeni prozor kupea treće klase, kroz čija se tamna stakla probijaju samo svetla usamljenih
dok on čeka za karte, pa bi ona pravila krug Kosovskom i vraćala se ponovo u red pred Kinotekom — videlo se da ne ume sama da šeta ulicama i da joj je lepše s njim, makar i u redu.
onim starim sjajem iz pedeset osme, kada je u »Labirintu« igrala »Tintarela de luna« okružena zadivljenim gledaocima, sama, u jednostavnoj ružičastoj haljini navučenoj na golo mlado telo.
nje, čekajući rasplet, baš kao što se čeka hepiend u nekom dugo najavljivanom skupom filmu, a ona se vrtela po Gradu, ni sama ne znajući šta čeka.
Sve same stare, polovne stvari! – Zar ti nisam lepo rekao da ostaneš dole? – Sama među onim muvama? Četiri kaluđerice čuvaju manastir Svetog Mihaila, na brdu iznad Stona.
Imala je devedeset i dve godine. a nikako nije htela da umre. Pošto nije mogla da pali sama cigarete, stavljali bi joj u usta već zapaljene. Pušila je i gledala nas nekako već s one strane.
ranjenici, a Karađorđe kovao planove kako da osvoji Beogradsku tvrđavu, šta je za vas ovo mesto na kome je ne znam ni sama koje godine (možda 1830?) objavljen sultanov Hatišerif o unutrašnjoj nezavisnosti Srbije?
miluje po obrazu), ali, ponosna si ti, izdržaćeš, nikada nećeš priznati da si poražena, pa nastavljaš da se boriš sama protiv svih, i gutaš suze. Hej, šta je to s tobom, mala?
to i sama vidiš, bedna krpa, čak i ovde, u ovoj poslastičarnici, po čijem se betonu topi prljavi sneg sa cipela. Jedeš žito sa
Šta je to s tobom, mala? Plašićeš se toga kao kuge, ali tražićeš sama đavola videćeš i onog kome si u novembru telefonirala bez reči. »Šta, zar je moguće da zbog njega?
Uvredićeš ga smrtno, i njega i ostale i još neke druge, palićeš jedan za drugim sve mostove iza sebe, ni sama ne znajući zbog čega to činiš, i više nikada nećeš pripadati ni tamo ni ovamo, nigde... Hej, šta je to s tobom, mala?
– Jeste li već igrali negde? – Nisam. – Koliko imate godina? – Dvadeset i sedam... Znala je i sama da je prestara za prvu godinu studija, a premlada da se pomiri s ostalim stvarima.
Matavulj, Simo - USKOK
Vijećnici već odavno bjehu oguglali te njegove napade, te ga ostaviše sama na trgu... U to doba, iza visokog brda prema Kotoru sinuše prvi sunčani zraci i osvijetliše Crnogorski pazar, malu
A onda stara prihvati: Kuhu, Mile, moj sokole, kuku majci! Đe ostavi udovicu, žalosnicu! Da podiže ludo d’jete, samo sama! Al’ će Joke dić’ Miluna, ako bog dâ! Da oružja i mejdana, ja se nadam! Te će biti kâ i tata, ja se nadam!
Pa opet se povraćaše sama sestrinska milošta i na kraju njekoliko rečenica od ujaka i zeta. Između ostalog ujak pisaše: „Ti si svoj, potpuno
— A je li tako? — Jest! Uznemirio sam stoku navlaš, da vidim ko ste! Evo me na vjeru, sama! I on priđe pred naperene cijevi, dodav: — Ja sam Marko Jokašev Njeguš.
Krstinja i Joke otidoše na pokajanje, a Milica sama osta pored Janka, običaj i inače ne bješe da djevojke idu. Jankova glava blijeda, pod zamršenom kosom, prema slaboj
Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA
Ajde, sad idi! (Devojka odlazi.) MATI (sama, kod ogledala, namešta se): Samo da je kakav čestit mladić. Devojka mi je u obrazu lepa, lako će mu se dopasti, a noga
Na sluge čovek ne može da KUMAČA (zagrli je): Ju, blago tebi, kad se udaješ!
ODJELENIJE VTORO
ŠEST NEDELjA PRE VENČANjA
UGLED 1.
DEVOJKA (sama sedi i plete)
DEVOJKA: Pravo mije kumača kazala da neću moći spavati. Kako oči zatvorim, eto ti mi svadbe.
Zbogom, snao, to jest!
DEVOJKA: Službenica.
(Provodadžija odlazi.)
DEVOJKA (sama): Ju, blago meni! dok sednem na karuce, pa se izvalim ovako (sedne nebrižljivo na stolicu), kako će mi druge zaviditi!
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
detinjstva nije preduslov nastajanja ovakvih dela; najzad, u dečju književnost sigurno ne cpadaju stvari koje pišu sama deca.
Ta dela sama povlače granicu kako prema ozbiljnoj književnosti, tako i prema površnim, pedagoški ili zabavljački usmerenim dečjim
Dečja knjiga, i kad je dobra — što se događa retko, ali se događa — ispada iz okvira, narušava red, sama sebe dovodi u pitanje. Onim pridevom „dečja” počinjeno je svetogrđe prema uzvišenoj samosvesti Literature.
Deca su, i inače, vođena i usmeravana pri svakom koraku u životu, ona sama ni o čemu ne odlučuju, pa je i razgovor o njihovim željama i potrebama, mogućnostima i težnjama, uvek usmeravan od
U prvom slučaju postoje razrađena merila, dok su za dečju pesmu kriterijumi neutvrđeni, a sama pustolovina neizvesna i sporna.
Ono joj je, dalje, dopunski podsticaj ka pojednostavljivanju izraza; saobražavajući mu se, sama sebi se približava; osiromašujući se, bogati se; lišavajući se, dobija; zatvarajući se prema beskraju, ona se otvara
Pesnički sistemi, dovršeni i nedovršeni, ne daju se izbrojati. Filosofska, politička, moralna, pa i sama usko estetička pitanja ovladala su pevanjem. Bavljenje poezijom postalo je prilično nezabavan posao.
Umetničku lepotu ne treba poučavati istini, moralnosti i plemenitosti, pošto nas ona sama tim načelima i osećanjima duboko nadahnjuje.
Nadahnut pisac zna da miloštom i ljupkošću ozrači sve čega se dotakne, a onima ostalima se čini da će im sama reč zeka uneti u pesmu ono čega nemaju u duši - razigranost, duhovitost i dražesnu privlačnost.
baš na uglu čeka da naiđe čovek s bradom, A pred čijom firmom mrda Kao sunce tanjir žut, Ulica je ova kriva jer je sama, kao reka Koja svojim tokom vrda, Napravila sebi put (...
Kod Ćopića ono nije vrednost za sebe, niti predmet prodornog i pretanjenog ispitivanja, već sadržaj, oblik, smisao i sama boja iskaza.
bi se, po mnogim nagoveštajima, uzrok takvo stanje morao tražiti u ustrojstvu društvenih odnosa, poetska intuicija, sama, ide dalje od tog objašnjenja, naslućujući u seljačkom paštenju prizor hiljadugodišnjeg čovekovog stradanja na zemlji i sa
Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI
Ali nije nikakvo čudo što tako govorite, kad vam je i ime tuđe. DJEJSTVO DRUGO 1. MILČIKA (sama) MILČIKA: Moj se otac dao u rodoljupce, nadajući se da će dobiti službu. To je dobro, nego je moja partija propala.
ZELENIĆKA: Sad je najveća moda, draga moja, rodoljubije. I koja se srpska kći sme toga odricati? Ja bi sama uzela na sebe nekoliko bataliona ženske vojske organizirati, da se nije druga ideja u meni porodila.
ZELENIĆKA: Bitka sentomaška biće najlepši predmet našim stihotvorcima. I sama sam počela jedan spjev, tako me je voshitilo...
Ali Srbin je kukavica. SMRDIĆ: I ja kažem. ŽUTILOV: Kad nas sama reč „mađaron“ ne dira u srce, onda teško narodnosti! 5. LEPRŠIĆ, PREĐAŠNjI ŽUTILOV: Evo i gospodina sekretara.
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Da bi se u delu znalo šta je od Kozačinskog a šta je njegovo, on je to naročito zabeležio. Tragikomedija Kozačinskoga sama po sebi nije mnogo vredela, i Rajić joj svojim popravkama i preradom nije mnogo pomogao.
Vidaković, Aleksandar Ivačković, dr Danilo Medaković, naslanjali su se na tu knjigu i često je prosto prepričavali. Sama knjiga naišla je na veliki odziv. 1823. izišlo je u Budimu drugo izdanje. U dva maha iz te knjige pravljeni su izvodi.
Originalnih sastava nema, sami prilozi nemaju književne vrednosti, ali ono što je karakteristično to je sama zamisao o pokretanju jednog ovakvog časopisa i nove ideje prvi put iznesene u predgovoru. ISTORIČAR.
« PEDAGOG. — Dositej Obradović ne traži toliko istinu radi istine, u njegovim očima oka ne vredi sama po sebi, no od praktične koristi koju ona pruža ljudima.
Kao i nauka tako i književnost za njega nije sama sebi cilj, i u jednoj i u drugoj on vidi sredstvo duhovnog i moralnog opšteg napretka narodnog.
dostojanstvu, i da mesto života po »strahu gospodnjem« prime slobodni i humani moral, koji izlazi iz prirode sama čoveka i ljudskih odnošaja u društvu.
Njega ne zanima toliko sama priroda i utisci koje ona budi u njemu, no u prvom redu ljudi, njihov život, naravi, uredbe.
godine. Škole je malo učila; u roditeljskoj kući, pored oca seoskog sveštenika, sama se obrazovala velikim čitanjem i opštenjem sa ljudima od pera. Posle očeve smrti došli su za njenu porodicu rđavi dani.
Ovdje već ne gledaš duha na ogledalo, ne gledaš slike njegove, nego njega sama; ne kazuje ti ga drugi, nego ti on sam zbori, on se sam s tobom razgovara...
živeo je u teškim prilikama i u nepovoljnim sredinama gde se nije mogao razvijati, sve što je imao izvlačio je iz sama sebe, iz svoje elementarno jake prirode.
večeri, još iste godine, došla je oveća istorijska »priča o oslobođenju šest okruga« Jurmusa i Fatima ili turska sila sama sebe jede (1879), pedagoška priča Selo Zloselica i učitelj Milivoje (1880), zbirka Letnje večeri (1880), Deset para
MORALIST. — Njegove glavne spisateljske osobine proizišle su iz tih njegovih intimnih ličnih osobina. Sama sebe, svoja osećanja, svoje životno iskustvo, celu svoju dašu, on je unosio u svoje pripovetke.
Milićević, Vuk - Bespuće
I od tog dana, ona udvostruči svoju pažnju i brigu, misleći i starajući se o njemu; donosila mu cvijeća i voća koje je sama uzbirala, sa jednom iskrenom dobrodušnošću. — Vi nemate nikoga da se o vama stara, rekla je. — Kako da nemam?
Znao je da je ona sama kod kuće, da je inžinjer još u jutro nekud otišao, da se i ona možda dosađuje i muči, da možda želi da progovori
pred oštrim, mračnim i ispitivačkim pogledom kaluđerica; kad je smjela da osjeti prirodu, slobodu i mladost da luta sama obalom Une i da udiše šum vode i da se odmara u sjeni lisnatog grmlja.
Bez ikakve radosti, ona je primila vijest da je dobila mjesto učiteljice u jednom selu u Posavini. Ona se osjećaše sama, sasvim sama, uz neuračunljivog oca, bez majke koja se negdje izgubila u svijetu i o kojoj nije ništa čula.
Ona se osjećaše sama, sasvim sama, uz neuračunljivog oca, bez majke koja se negdje izgubila u svijetu i o kojoj nije ništa čula.
Sremac, Stevan - PROZA
Eno ga vidiš tamo onaj. Nosim ga već pet godina; i još će pet da me nosi. Brinski štof, sve sama čista vuna. Iščupaj, priko, malo vune pa zapali, da vidiš da nema varancije. — E, pa taku mi ženu daj, priko!
Bilo je već četiri i po časa popodne, i nema sumnje da je u to doba i umor mogao osećati, jer ni sama gđa Kaja, koja mu je točila, ne seća se koliko je čaša ispraznio.
Ispričao je sve znake po kojima se poznaje koza, i ostavio je — da bi se samostalno razvijalo mišljenje u dece — da ona sama kažu kakvu sve imamo korist od jarca, i sa njim je završio predavanje.
Radičević, Branko - PESME
Suze moje, velji jade, Drugu grli dragi sade, Drugu stiska on na grudi, A ja sama, sama tudi! Usred mora gle vrletak, Onde samcit jedan cvetak, Naokolo morske pene, Nema druga, pa on vene.
Suze moje, velji jade, Drugu grli dragi sade, Drugu stiska on na grudi, A ja sama, sama tudi! Usred mora gle vrletak, Onde samcit jedan cvetak, Naokolo morske pene, Nema druga, pa on vene.
Mili Bože, podigni oluju, Sred me srca gromom udri živa! Raka njega krije sad i tama, Šta ću ovde ja na svetu sama! (1844, 14. okt.) NEKA SUNCA Jarko sunce seda, Travka njega gleda Oborena lica A puna suzica.
Strašni vijar odozgo me trže, Pa me dole u tavninu vrže, Sama tmina, sama tmina gusta I praznina oko mene pusta, Pute pusti, pute straoviti! O pomozi, Bože siloviti!
Strašni vijar odozgo me trže, Pa me dole u tavninu vrže, Sama tmina, sama tmina gusta I praznina oko mene pusta, Pute pusti, pute straoviti! O pomozi, Bože siloviti!
mu ostalo, Mlogo teo, mlogo započeo, Čas umrli njega je pomeo, Mesto danka spustila se tama, Mesto slave tebe ima sama, Ti si ponos, ti si cela dika, Ti mu slava možda svekolika.
Sunce zađe, a spušta se tama, Na nebu je večernjača sama, Nebo vedro, a reka se čista Tamo, amo u prugama blista, Oj Dunavo, o ti reko silna, Ala si umilna!
gvožđe, jedni vele zlato, Ali ništa, bilo makar kako, Moralo je biti zdravo jako, Jer u vreći odozdo do gore Sama brda, vrleti i gore, A Bog ruku sve unutra turaj, Pa brdine oko sebe furaj, Pa za časak sve i je do pole Bio veće
sve sama prašina, S njom se titra pod nebom vetrina. Sve već stene smrska i rasturi, Osim jedne, toj se sad požuri, — Grdna,
“ Tako reče, glednu niz čardaka, Šćaše skočit, al' joj se ne dade, Krošto? zašto? ni sama ne znade, Te pogleda u golemoj muci, Glednu gore nebu visokome, Onda glednu onoj gori čarnoj: Od gorice lađan
kruto njega nemoj da obaraš, U tavno mesto njega da zatvaraš, Za njega nije, veruj, ova tama, Visina njega jer veseli sama — O nemoj, nemoj jošte krući biti I lako njemu krilo salomiti, I pustiti ga oditi po dolji, U žudenja pregolemoj
gromove, One strašne munjine sinove, Rado buru štono dušu diže Stvoritelju svojemu tu bliže, Sve ovo, brate, sve, i sama sebe, I najdraže one pesme moje, Sve bi dao, da povratim tebe.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
konačno našao onu pravu, završnu riječ za čitavo moje opčarano mjesečarsko tkanje, od koga mi je glava tako puna da i sama počinje da zrači i svijetli kao žuta bundeva zaostala u požnjevenu kukuruzištu. — Pametna đedova glava!
budi onu skrivenu bubu u tebi, ter i ona počinje da zuji, prokletnica jedna, lopovska Zuka Zukić: — Zu-zu-zu-zu, Milja sama kod goveda ...čovjek joj u vojsci, a svekar na kosidbi ...Zu-zu-zuc, da zađem odovud, od potoka, pa uz kukuruze, a?
— Nije tu lako lijeka naći — vajka se bradonja. — Moraš, prosto-naprosto, pustiti da se rana sama smiri i zacijeli. — Rana! Kakva sad rana, ko se bogu moli?!
I uvijek bi, tom prilikom, pogledao svog starog konja, mučenika, koga mu je sama sudbina poslala da se preko njega koliko-toliko iskupi i oduži za sve muke i nevolje koje je rat sručio na ovaj kukavni
nije tebi Vjerovati — uzinatio se sumnjičavo Vačkonja, a meni odjednom dođe nešto žao toga inokosnog siraka, isturenog sama samcita pred bezdušni front ovakve tri pozadinske, komordžijske nabiguzice.
Brigada je ostala sama samcita u čitavom tome razbijenom šumovitom kraju, ispresijecanom putevima, tijesnim dolinama potoka i brdskim
Natmureni ratnici i sama odmah razvukoše usne. — Šta je, drugovi, može li se? — Može, druže komandante, može. — Da se varakamo i danas, a?
Simović, Ljubomir - HASANAGINICA
Pa i tog njegovog zeta! Važno je da ja obavljam posao. To je po tom pitanju. A što se tiče Hasanaginice — ona je sama sebi zamesila. Sad nek izvlači konsekvence! Zna se šta se zašta dobija. Što kažeš, to će i da ti odjekne.
Kako to misliš: iskopo? Kako se to izražavaš? Kakav ti je to rečnik? Molim te, da se razumemo: em si i sama htela za kadiju, em je pravi kolenović i sojević! Sjajan čovek! On ne mora, ko neki, da viče da bi ga slušali!
Hasanagi ne moš da se vratiš, to ti je valjda poznato. I šta sad? Uzima te čovek koga si sama želela! Bogat, ugledan, pametan. Dobar domaćin. Kadija se zbog tebe nije ženio! To treba da ceniš!
Nana smiruje. Ako oćeš, ima i kantariona, i kamilice. Možda bi malo šerbeta? HASANAGINICA: Ni u sobi ne smem sama da ostanem. Stalno kao da ima nekoga. Lepo čujem nečije disanje, nečije korake. I stalno sanjam sanduke pune snega!
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Bio je sin neke prosjakinje Naze. Ona je umrla odmah čim ga je rodila. Mahala ga očuva a i sama ne znajući kako. do šesnajeste godine nije se znalo kojima najviše dolazi, ali kad uze sedamnajestu tad poče češće
I po nekad sama Toda dođe do njega, metne mu svoju ručicu na rame, i smešeći se, pita ga: — Voliš li me? A on siromah muca i krije
Popa je dade, a Todu već nisu ni pitali. Takav je običaj. Ove nedelje treba da bude venčanje, a sama gozba, svadba, evo već je od srede otpočela i Bog zna kad će se svršiti.
Pa onda otpočeše — da bi me utešili — pričati kako je poslednje dane provela. Kako se nije podavala bolesti; kako sama, noću, nije mogla da naiđe na vrata sobe; kako je lomila vatru u mangalu mesto u peći; kako je htela da padne u bunar
I otpoče se mantafa. Moja mati prvo je izgovori na turskom jeziku, pa je onda prevede na srpski. Sama mantafa na turskom jeziku kratka je, u stihovima; ali u Vranju žene, prevodeći je na srpski, oduže je, iskite, i same
Komšija Trajko ženi sina prvenca. Kuća mu odmah do naše. Majka i otac otišli tamo na večeru, a mene doveli, da nije sama Nuška, gošća, koju je mati još u subotu uveče dovela.
Cela kuća miriše na čistinu, vlagu i opranost. Pa i ona sama, majka, otkuda li joj toliko snage? Radi, a kao da ne posluje. Ne oseća umor.
Pa i ona je sama bila potamnela i po njenom sitnom smežuranom licu videlo se mnogo blata, i to onog čovečjeg, staračkog blata.
Pa čak i skupo semenje, kao od praziluka, duvana. A sve je to ona sama, majka mu, sadila, sušila, zbirala. Celo dvorište bilo je pokriveno vinovom lozom, čardaklijama. Čak i više bunara.
slobodna, seda u sobi, gotovo se izvaljuje, kao odmarajući se od onog plača na grobu i straha što je pretrpela idući sama putem... U tom bi počele i komšike da joj dolaze.
U tom bi počele i komšike da joj dolaze. One su samo tada, kada nije sama, već kad joj mati dođe, dolazile k njoj. Inače ne. Ne što je nisu volele, već nisu mogle, nije bio red. Sama je.
Inače ne. Ne što je nisu volele, već nisu mogle, nije bio red. Sama je. Muške glave nema u kući, a ona onako sama, udovica još mlada i lepa.
Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU
Bog je sama večna dobrota i pravda; što god nije dobro i pravedno, nije od Boga. A zašto, dakle, u svakom zakonu ima zli(h) i
Kostić, Laza - PESME
I Zej već Vidi slobodan svoj plen, razneto nebo, Olimp potopljen, i sebe sama milost proseća, već ledne vale kô da oseća, — potreslo ga je, zadrhtô je kroz, u kolenih mu čisto zimogroz!
neznana roka, jedno se drvo golemo gleda, i sunca, i posred, leda vekove traje, pobratim kama, od smrti živeć, od jada sama, ogromnim granjem u nebo niče, kô preklinjući svet-mučeniče dižu mu s' ruke, ogranci goli, rekô bi višnjeg preklinje,
Ili se sama iz grudi mi diže? — Oh, hodi senko, hodi — bliže — bliže!” Za ruku je rukom grčevito stisnu, od bola bula i od jada
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
dok na jednu noć stane neko na vratima lupati, zadrma se cijeli dvor, neka huka, vriska, pjevanje, sijevanje, bi rekao sama vatra oko dvora sipa. U dvoru se poplašiše i stanu od straha drktati.
Tome se i sama braća začude, a on nastavi kazivati: — U tome se vatra ugasi, a ja pođem da vatre potražim. Tumarajući po planini
zato im treba dati po metlu, pa će se smiriti; malo dalje od tih devojaka, ima još jedna, koja poleva sav grad sama i vuče vodu na svojoj kosi; njojzi treba dati uže, pa će se okaniti.
Onda ona ućuti i pomisli u sebi da je sama kriva. Carev sin, dugo vreme morem putujući, dođe opet pod onaj grad gde su mu braća zatvorena.
pođe malo, ali ne mogavši srcu odoleti, vrati se natrag pa sutradan opet u zmajev dvor, i nađe caricu, a ona sedi sama u dvoru i suze roni. Kad se ponovo videše i sastaše, počeše se opet razgovarati kako bi pobegli.
Otac ga je dugo odvraćao govoreći mu da n u zanatu ima brige p truda, i kako bi ostavio oca sama! Ali kad se sin nikako ne dadne odgovoriti, najposle mu dopusti otac da ide i uči zanat.
Pošto se on vrati i baba ostane sama s detetom, onda mu stane govoriti: — Moj sinko, ti misliš da je ovaj čovek kakav majstor kao što su majstori na onom
Zato evo ti ove šibljike, pa čim doždeneš goveda kući, udari šibljikom o krov štale, pa reci: „Prilp“ i goveda će se sva sama povezati, a ti onda požuri se u kuću, pa ćeš još zateći nešto jela, i tako ćeš se nekako prehraniti.
onako kao što mu je baka kazala: udari šibljikom o krov štale i vikne: „Prilp“, a goveda svako na svoje mjesto, te se sama povežu. On onda brže u kuću pa za sto; zateče još dosta jela i sit se naruča. Išlo je to tako nekoliko dana.
“ Jedanput će zapitati ona njega otkuda se tako uhranio, i ko ga hrani. A on će njoj: — Pa ne hraniš me ti, valjda i sama znaš, nego mi donose pastiri po koricu suva kruha te se tako hranim da se prehranim.
Sablja ga posiječe, ali odmah zaraste; odsijeku mu ruku, ona odmah sama priraste; glavu, nogu, tako isto! Izgibe caru sva vojska.
da je sam samcit uze sviralu da oproba; srce mu stane od radosti igrati, i on opazi daleko jednu vevericu kako igra i sama prema svirci njegovoj.
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
MAKSIM: Sedi, sedi, pa šij, da ti ne izgori bijelo lice. Teško meni, to ja znam! (Odlazi.) SOFIJA (sama): Sam bog može tebi ugoditi. Ako što uradim, ne valja; ako ne uradim, opet ne valja.
Tako je, kad joj se popušta; ali kako se bila razrogačila, jošt bi ona mene tukla. Hm! Hm! Da sama ide na bal, smem li je pustiti, a kakva je, ona bi to i učinila.
Sluškinja, ako je tri dana presecila, to je mnogo. Četvrti dan ili je otera, ili sama pobegne. MAKSIM (trese glavom): Ej, kod mene bi je ja oterao, ali ona ne da. KUM: Ja ti kažem, kume, ti imaš anđela.
rođeno dete za ljubov svoga muža; zatim se na zahtevanje njegovo rastavila od njega i stradala kao niko njen; najposle se sama žrtvovala za njega. MAKSIM: Ho, ho, ho! gola laž, izmišljotina! NIKOLA: Zašto, to može biti.
SOFIJA: Prestani, molim te, jer ću najposle početi i sama plakati. MAKSIM: O, Sofija, kao dobra žena, moraćeš plakati. Znaj, ja sam nesrećan. SOFIJA: Nesrećan, u čemu?
SOFIJA: Mislim, da baš tako ludo i ne radim. Na priliku, ti mrziš na belilo, pa se zato i ne belim. MAKSIM: Nisi li sama priznala da je na balu svaka nabeljena? SOFIJA: E opet ti svaku šalu uzimaš za gotove novce.
stepena. MANOJLO: To mora da je lepa nauka, škoda što je niste učili. DOKTOR: Zemlja osvim dviženja oko sama sebe ima drugo oko Sunca. MANOJLO: Šta je to: oko sama sebe? DOKTOR: Oko sebe. Valjda srpski znaš.
DOKTOR: Zemlja osvim dviženja oko sama sebe ima drugo oko Sunca. MANOJLO: Šta je to: oko sama sebe? DOKTOR: Oko sebe. Valjda srpski znaš.
DOKTOR: Oko sebe. Valjda srpski znaš. MANOJLO: Kod nas se govori: oko same sebe, ili: sama oko sebe, a ne: oko sama sebe i osvim. POZORIJE 6. (ISAJLO, PREĐAŠNjI) ISAJLO: Gospodin doktor, baš sam dobro stigo.
DOKTOR: Oko sebe. Valjda srpski znaš. MANOJLO: Kod nas se govori: oko same sebe, ili: sama oko sebe, a ne: oko sama sebe i osvim. POZORIJE 6. (ISAJLO, PREĐAŠNjI) ISAJLO: Gospodin doktor, baš sam dobro stigo.
DOKTOR: Koje imaju crvene čvrce. ŠALjIVAC: I jeduća se gnjizda. Znate, gnjizda se mogu sama jesti; jer izgledaju kao usta. DOKTOR: Ovaj jednako svoj calajući jezik u podsmej umače.
Pak svakojako razmišljavam. Velim, po putu sam, kuća sama, bogzna šta se može dogoditi. DAMJAN: E, komšo, kad je tako, bolje je da zakopaš; i ja sam ti sam to isto učinio.
Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA
(Soba kod Trifića) SULTANA (sama) SULTANA: Četrnaest dana, više nema, otkako sam u ovu kuću dovedena i čini mi se da se četrnaest puta mozak u meni
Što god reknem, sve im je nepravo; što uradim, to kod nji ne valja. Ali neka, ili ću ja sve na moju ruku dovesti, ili sama moram svisnuti. Persida, ti! (Zvoni.) Ostavili me samu, tek da imam uzroka jediti se... Persida! POZORIJE 2.
Kakva je ono svila, kakav kroj? Oćeš da me načiniš poslednjom u varoši. TRIFIĆ: Ta, zaboga, ti si sama izabrala. SULTANA: Tako, jošt me grizi i jedi, dovedi jošt koga da ti pomogne.
(Zavjesa) DJEJSTVO DRUGO (Soba kod Sultane.) POZORIJE 1. PELA i PERSIDA PELA (sama, u Sultaninim aljinama obučena, na glavi ima šešir, ispod kojeg vidi se cvet, koji joj polak lica zaklonio.
Ništa je to, srce moje. PERSIDA: (Srce moje, šta je to?) PELA: Zar ti misliš da se ja ne mogu sama obući? PERSIDA (sve jednako čudeći se): Ja znam moju dužnost. PELA: Ti si dobra devojka.
Ona je već skuvana, jer sam mislila da ćete je u postelji popiti. (Brzo prostre čaršav preko stala i iziđe.) PELA (sama): Kako je mogućno da me nije poznala? Može biti gdi nije odavno u službi, ili gdi sam ovaj burundžuk spustila.
Tu svakojaka jela, tu po dve-tri sluškinje, a ja sirota? Pasulja, pa i to ako skuvam sama, ako operem sama. Ali, zaboga, gdi mi je milostiva gospoja, evo već dan uveliko.
Tu svakojaka jela, tu po dve-tri sluškinje, a ja sirota? Pasulja, pa i to ako skuvam sama, ako operem sama. Ali, zaboga, gdi mi je milostiva gospoja, evo već dan uveliko.
Zapovedate da vam namestim maramu, milostiva gospođa? PELA: Neka, Perso, dušo, ja mogu i sama. PERSIDA: (Ovo je nečuveno čudo!) Zapovedate jošt štogod sa mnom?
) Zapovedate jošt štogod sa mnom? PELA: A šta imam zapovediti, ja vidim da je sve lepo uređeno, a postelju sam sama namestila. PERSIDA: Je l moguće? Vi ste vrlo milostivi. Šta ćemo za ručak?
STEVAN: O, i izvezla se već. TRIFIĆ: Tako rano? PERSIDA: Gledajte, milostivi gospodine, sama se obukla. TRIFIĆ: A gdi si ti bila? PERSIDA: Dok sam ja došla, već je bila obučena.
Ja je molim za oproštenje što sam na dužnost moju zaboravila, a ona mi kaže: Neka, Perso dušo, ja mogu i sama. TRIFIĆ: Pređe joj nisu mogli troje ugoditi. STEVAN: Ni svi služitelji.
Lalić, Ivan V. - PISMO
Vraćamo se u sobu, Via Fіrenze, rope na četvrtom spratu: Tamo su hleb i vino, postelja i svetiljka, Sve sama oruđa nedovršenog nečeg Što pravda nas pred svetom u ovom ubrzanju, Kad uvećani detalj svedoči nam o slici Čiju celinu
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
“ i ostavljala ti malo testa da sama mesiš kolače, da ne govorimo o tome kako si bila najlepše dete u gradu i u francuskom zabavištu, gde sve vaspitačice
Mogu vam reći da to i nije tako neprijatno, premda se malčice ukopavam sama pred sobom! Mislim, šta će mi sve to? Hoću da kažem: više volim da sedim u nekoj kuhinji gde me niko ne vidi.
Onda uzimam ogledalce, pred kojim se često brijao moj matori, i počnem da se posmatram: — Kretenu jedan kažem sama sebi — danas ti je rođendan ... — Pa šta onda? — odgovaram. — Bez veze. — Niko te nije čak ni intervjuisao!
Mogla bih se kladiti u šta god hoćete da ću, kada nafuram trideset i devet godina, sama sebi govoriti da su to najbolje godine za jednu ženu, ali te (pardon!
Bila je potpuno sama u toj ledari koju je svet obilazio kao kugu, na onoj promaji, među najjadnijim platnima koja se uopšte mogu zamisliti.
Šta je radila? Čitala neku knjižicu u kojoj su sakupljene razne šale i smešila se onako, sama za sebe. Bila je ogrnuta starim, očigledno već prevrnutim, zimskim kaputom.
Ispred nje su bili poređani katalozi koje niko nije želeo da kupi, i ulaznice, ali bila je nekako dovoljna sama sebi, hoću da kažem, čovek bi, gledajući je, prosto poželeo da se malčice i sam ubaci pod taj njen stari kaput — kuću.
Reka je neprestano šljapkala: šljap-šljap... I tako, potpuno bez veze, na časnu reč, počeh da cmizdrim. Sama u starom „Čamcu“, lepo se videlo kako suze padaju (klik-klak) na palubu, a zatim kroz rasušene daske odlaze da se
— i tako iznenada zaželeh da sama sebi otvorim izložbu slika ili nešto slično, ma šta, samo da bude šašavo! Popeh se na spomenik Knezu Mihajlu
se taj stolnjak mogao mirne duše izložiti na bilo kojoj izložbi morbidne umetnosti; oću da kažem, matori je crtao sve sama vešala, topove, tenkove i revolvere krupnijeg kalibra.
Ni sama ne znam kako sam se našla na ulici. Krenuh potpuno nasumice. I da vidite, bilo je tu izvesne razlike u bazanju; mislim,
— Posledica domaćeg vaspitanja! — objasnih. — Preći ću na ti kad stvar sazri sama od sebe, shvatate? I ne prekidajte me kad se ispovedam!
Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA
) JELICA: Jedna mi je sluškinja u kujni, druga leži, štumadla mi je pobegla; zato moram sama služiti; no ja to virklih rado činim. ALEKSA: Vaš je trud pun ružična cveća za mene.
ALEKSA (uzimajući pite): Gospodična, ovo je tako prijatno... JELICA: Sama sam mesila. ALEKSA: Zato je tako slatko! Zaista, od prijatnog mora uvek nešto prijatno proizići.
MARKO: Eto ti! JELICA: A kako ne bi kad je lepši nego Apolo, kao što Kocebu piše; a vidila sam sama kesu dukata u njega. Pri tom ime „milostiva gospoja baronica“... O, tatice, vi ne možete ovo emfindovati.
MITA: Ja? Gospodin baron, tko je ova persona? ALEKSA: Ostavi je, molim te, devojka sišla s uma, pak govori i sama ne zna šta.
MARKO: Kakvu hasnu! Da se čepiš kao lutka; kad govoriš, da se i sama ne razumeš; da držiš kojekakve proteranice za barone, to učiš iz tvoji krasni rumana.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
U ljutoj buri lađica-čigra na grivi vala pomamno igra, lagana lomna ljuska. Oblaci jezde, strahota sama, barčicu malu zahvati tama, za gromom ori grom.
Mamuzar s grede skoči, jedva gazda spasi oči, dok magarac, vatra sama, raspali ga kopitama i još njaknu, vrlo ljut: „Dragi goso, srećan put!
Po svunoć hrču, a njiva sama, čuva je samo — vetar i tama. Loviti Žderka, a sanjiv biti, posao uzaludan, zato se mora oprezan biti i vrlo,
Sad je umoran kako i ne bi, i njemu malko dremnuti treba, izamljeo je raznoga žita visoko brdo, do sama neba.“ I tu se deda za leđa primi, zastade časkom pa će ti reći: „I ja sam, kanda, umoran malo, valjaće negde
Na bezbroj lađi ribara Pedra napisah oglas na sama jedra, neka se čita za dana vedra. U vrelom pesku, na polutaru, ulovih jednom kornjaču staru, pa joj na leđa urezah
zbogom selo drago, krećem na put rastužena lica, a s brežuljka, sa pašnjaka znanog, gleda za mnom drugar čobanica. Sama, pusta, zavijena mukom, maše mala pocrnjelom rukom.
Osta pašnjak i jaganjci brojni i curica, drugar nerazdvojni. Znam, sjediće sama, zagledana u jagode i ševina gnijezda, sjećati se mojih obećanja pod živicom, uz treptanje zvijezda.
“ A kasnije, oblak za oblakom, pisao sam s neskrivenim jadom: „Ovaj život nevjera je sama, Zora šeta s Mićom Nakaradom.“ List obrneš, opet nove čini: „Vječno vjeran biću Angelini!
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
Otkako kod nas ne ide sasvim dobro, posle smrti moga oca, ona je sasvim usvojila moje dve sestrice. Pošto sama nema dece, male su sasvim kćeri za nju. — Zar... Dopada mi se baš neobično ova soba.
Ne osećam skoro da nisu moje. Odakle dolazite, gospodine? — Iz vaše postojbine. — Nije što sam sama odande, ali ja nalazim da su tamo najlepše žene Kastilje.
— Da vas nisu odale drugarice, pitao bih ih sâm malo docnije šta je sa vama. — Zaista! Da sam znala, odala bih se sama ranije. — Ali da nisam pitao, vi mi ne biste rekli da me se sećate? — Ne, vi ste onda samo prošli.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
Ta ovako grožđe samo ovde rodi! A već svaka od njih rumeni se pusta, Da ti sama voda udari na usta. Razležu se pesme mile, Od miline gori grud — Beračice kao vile Neumorno lete svud!
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
Jadan li sam vojvoda pod nekrstov čador izgnana nemušta i sama! Cvetne behu livade pod orasima manastirskim gde hodih sa materom svojom pre no što me odvede muž moj zimski.
Uzdaj se u bez-stanje, u bezbivanje, bezlisnost i beznost. Pokazuje se da je bez odlika i sama svetost. I da svetlost obasjava svetsku bespredmetnost. Imena su ti mnoga i dobra. I samo ime je već tvoje seme.
preduzeti taj izlet do podnožja, do podzemlja, potkrovlja besovske izbe, da se prirodi pokaže da priroda nije odgonetka sama sebi, kao što ni tama u tami nije tamna – svetlost je svetla samo drugom u tebi.
Bolja je od nas molitva sama zato se vidi podizanje zemlje i vazduha i vode i svih metala. Vidim vaznesenje: ono počinje svakog jutra i ne boji se pada.
lome rebra zatim kičmu i sve to dugo traje u noći bez petla žena već raspliće kose i vežba naricanje zna da ostaje sama ispod ljubavnih zapleta zvezda tako je to kad se udaš za vojnika Tataru otkresan brk Slovenin ode niz tarabu
Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
Zbogom, Sarka. SARKA: Zbogom pošla! GINA (sa Prokom ode). POJAVA XIV SARKA, DANICA SARKA (pošto ostane sama, pođe u desnu sobu, naviri pa pođe u levu sobu. Usput već skida šešir i mantil).
rukama na leđima; Gina vezala glavu preko čela i ukće; Simka naslonila glavu na obe ruke; Vida okrenula svima leđa i sama sa sobom razgovara kao da nekom čita lekciju; Mića se uvalio u fotelju, rukama zagrlio kolena i glupo gleda u tavan;
AGATON: I baš kažem Simki: 'Ajde da se nađemo detetu, pa mi smo joj sad najpreči rod. Gde može ona sama da izađe na kraj sa svetom? I evo da ti kažem šta sam već dosad u tvoje ime učinio: naredio sam svima ovima da se sele.
AGATON: Uviđam, kako da ne uviđam, i neću više ni progovoriti. Ja sam to samo onako: ona mi je rod, a ostala sama devojka, a vi ste čestit, mlad čovek, a vidim dopadate joj se. DANICA (očajno). Ali ko vam je to kazao?
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Odelo se pocepalo. I ta vojska, odevena u rite, poslušno je gazila blato, legala u vodu i hranila se sama od onoga što su meštani ostavljali. A sav onaj narod izbeglica, prozebao i izmučen, išao je sa nama.
Naslonjen na prozor pušio sam i mislio. — Šta si se zamislio? — zapita me sestra. — Žao mi je majke. Ona ostaje sada sama. — Ne žali je. Ona je sada ipak srećna.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Njegov pogled kao da govoraše: »Eto ti... sama vidiš da nas okolnosti zbližuju«. Zatim pruži ruku učitelju i taman da progovori (beše već razvukao usne u ironičan
Stas joj beše lepo razvijen, ali je ona sama kvarila njegov izgled svojim večito pogurenim leđima. Gojko se susrete sa njenim jasnim svetlim pogledom i obori oči.
Gojka obuze prijatna toplina: Milo mu što ona sama vezuje svoju sudbinu za njegovu, pa i on razvuče usta u širok veseo smeh.
kojim se to najbolje postiže i idući među decu mislila je odmah početi igru, ali eto, nešto joj ohladi nameru; ona sama ne zna otkud to dođe: tek odjednom je poduze hladovina i učini joj se da nema smisla sad to počinjati.
Reći će joj se da hoće naročito da se pokaže pred ljudima. Neka, ima vremena i za to, kad ona ostane sama sa svojim mališanima.
— Ništa... proći ćemo, reče veseo Gojko, koji je bio na desetom nebu od radosti: »izgrdila je ćatu, a mene sama zove u društvo«.
Ona izvede decu na dvorište, pusti ih da se protrče a sama se stade brisati maramom i duvati usnama, kao da je neki veliki teret nosila.
VI Protekoše još tri dana. Ljubica sve više ulazi u posao i sve se više oduševljava radom. Istina opa počinje ujedno i sama opažati, a to je i Gojko napomenuo, da joj deca počinju bivati sve više utegnuta i povučena, nestaje sa njihovih lica
Ljubica ozbiljno i odlučno, pa videvši da se pisar sprema da izbaci neku pošalicu na Gojkov račun, prestiže ga i sama reče : istina, nije uglađen ni... doteran, kao što bi trebalo, ali je dobar čovek.
Taman se došlo do mete; taman da odmorim roditelje, da se odmorim i sama od onog sirotovanja i gle!... Zar to može biti ! Zar bi Bog dopustio ? I zašto, zašto?... Šta hoće on...
Ona se strese od te maglovite zebnje, pogleda na Gojka, koji iđaše gledajući pred noge, duboko zanesen u misli, pa se i sama opet zanese mislima. »Čudnovata je, baš!... premišlja Gojko deseti put jednu istu misao.
Kad već uđoše u selo. Gojko se ponudi da otprati Ljubicu do njena stana. — Neka, molim vas, nemojte... Blizu je, sama ću, odgovori ona odlučno, pa se pozdravi sa njim i okrete svojim pravcem. — Dobro... Laku noć !
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
Na njih vila sina ženi; Što su vrata od bisera, Na njih vila kćer udava; Što su vrata od škerleta, Na njih vila sama sjedi, Sama sjedi pogleduje, Đe se munja s gromom igra, Mila sestra su dva brata, A nevjesta s dva đevera; Munja
vila sina ženi; Što su vrata od bisera, Na njih vila kćer udava; Što su vrata od škerleta, Na njih vila sama sjedi, Sama sjedi pogleduje, Đe se munja s gromom igra, Mila sestra su dva brata, A nevjesta s dva đevera; Munja groma
se vidi krajem mora Mlado momče jezdi konja, Koje nema ljube doma; To gledala mlada moma S b’jela dvora nje prozora, Sama sobom govorila: “Daleko je dvor od polja Rad’ prostrana slana mora! Višnji! Višnji! razberi me!
njome je Jablan na konjicu, U ruci mu struk bela bosiljka, Rukom maše, bosiljak miriše: “Lako, lako, moja silna mobo! Sama mi je gospođa kod dvora, Neće znati da je silna moba, Već će mislit’ da je turska vojska Mlada, luda, poplašiće mi
Ako l’ mu majka ne dade, Duša joj raja ne vid’la!“ 111. Tekla Sava na kamenu sama, Na njoj Mara platno bijelila. Majka Maru kroz tri gore zvala, Mara joj se kroz devet odziva.
“ 112. Dva Cvijeta u bostanu rasla: Plavi zubul i zelena kada. Plavi zumbul ode na Doljane, Osta kada u bostanu sama. Poručuje zumbul sa Doljana: “Dušo moja, u bostanu kado, Kako ti je u bostanu samoj?
129. Slavuj čedo, ne poj rano! Ne budi mi gospodara. Sama sam ga uspavala, Sama ću ga razbuditi. Otići ću u đul baštu, Otčenuću struk bosiljka, Šibnuću ga po obrazu:
129. Slavuj čedo, ne poj rano! Ne budi mi gospodara. Sama sam ga uspavala, Sama ću ga razbuditi. Otići ću u đul baštu, Otčenuću struk bosiljka, Šibnuću ga po obrazu: “Ustaj, dragi, ne ustao.
dođi u podne, U po dana svaki cvijet l’jepo Miriše; Ako l’ hoćeš maru ljubit’, dođi doveče, Jer u veče svaka draga sama uzdiše.“ 156. Oj devojko, pitoma ružice! Kad si rasla, na što si gledala?
“ 174. Jovo, brate, žao mi je na te!“ Moja draga hoće poći za te, — Sama mi se sablja vadi na te! Ne uzmi je, moj po Bogu brate!
188. Angelina vodu lila, Na vodu se naklonila, Sama sebi govorila: “Mili Bože, lepa li sam, Lepa li sam, mlada li sam, Još da imam crne oči Sve bi momke prevarila,
“ 189. Belila se Prizrenska devojka, Kod Prizrena na nova bunara, Belila se pa se ogledala, Pa je sebi sama govorila: “Bože mili, divna li sam, Bože mili, lepa li sam, Bože mili, bela li sam; Još da imam gajtan veđe, Još
Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ
GINA: Ako zvocam, zvocam za tvoje dobro!... Ko kaže da su izbili na Volgu? BLAGOJE: Ko kaže, kažu novine, čitaj sama! Volga, bokte, to ti je pola Rusije! GINA: Zbog Dnjepra se nisi treznio nedelju dana! Ko da imaš vodenicu na Dnjepru!
GINA: Zaboravio si da pomeneš kučeći stil! SOFIJA: Hvala, sad mogu i sama! Trčim da presvučem kostim, još mi je vlažan! (Utrči u kuću) GINA: Pazi da ti jajnici ne ozebu!...
SOFIJA: Nisi mi kazala kako je divan pogled odavde! JELISAVETA (izlazi na verandu): Kad da ti kažem? Morala sam sama da raspakujem kofere! SOFIJA: A jesi li videla onu pšenicu, prepunu bulki? JELISAVETA: Kad da je vidim?
Gde ćeš sad opet? SOFIJA: Da uhvatim još malo sunca! JELISAVETA: A zar ja treba sama sve ovo da unosim? SOFIJA: Greh je ovakav dan provesti u kući! (Otrči prema reci. Jelisaveta se ljutito vraća unutra.
GINA: Lakše bi mi bilo kad bi znala šta mu, zlikovci, rade u onim njinim krvavim podrumima! Ovako ne znam, pa sama zamišljam, a zamišljam mu gore i krvavije nego što oni, krvnici, mogu da izmisle!
VASILIJE: Naravno, samo kažite! Šta treba? SIMKA: Ispekla sam tikvu, ne mogu sama da je iznesem! VASILIJE: Dajte meni! Gde ste je našli ovoliku? SIMKA: I kad bi neko hteo da prostre stolnjak!
VASILIJE: A vi smatrate da je to neumesno? SIMKA: Ne znam ni sama. VASILIJE: Kažite mi... gde je sada vaš pekar? SIMKA: Stanimirović ili Slović? VASILIJE: Pitam u principu...
SIMKA: I ono se na moju kuću odnosilo! Ako u nekim sobama ima mrtvih muva, to je zato što živim sama, što ne stignem! SOFIJA: To se odnosilo na jednu kuću u Burgonji, u Francuskoj! SIMKA: Gde?
(Ulazi u kuću. Sa verande se povlače i Sofija i Jelisaveta.) SIMKA (sama): Ne znam šta mi je sve ovo trebalo! (Priđe stolu) Traže mačeve, a oni na astalu!
Odjednom se smračilo, mesečina je nestala. Duva vetar. Sa scene su otišli svi osim Sofije. Ona, sama, ošišana, obeznanjena, jecajući, tumara obalom.
VASILIJE (postaje zainteresovan): Kad je rekao? SOFIJA: Noćas, kad su mi odsekli kosu oni zlikovci! Ostala sam sama, neko je naišao, i ja, onako obeznanjena, u onom strahu i mraku, nisam poznala ko je, mislila sam da hoće da me ubije...
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Stvar je bila vrlo neprijatna i svi smo bili bledi kao krpa. Sama naša Komanda trudila se da stvar zataška. Naročito je bila dramatična istraga oko zakašnjenja nekih haubica (ako me
Ja se ne nadam da ću se vratiti iz Pariza skoro, a ona se oseća opet sama. Vratila se u varoš gde se rodila, i gde je odrasla, uz maćehu, a sad opet ostaje bez igde ikog svoga.
Eto, taj moj drug voleo je tu ženu, a ona je ostala negde daleko u nekoj zavejanoj kući, sama, u Tobolsku. Ništa ne može da se zadrži. I ja, kud sve nisam išao. A eto, ovde, kako veselo teče ovaj potok.
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
svanu od svetlosti neke — I, gle, pod nebom leti dečje jato Iz otadžbine, iz zemlje daleke: Kao anđeli sve dečica sama, Na njima krila i sjaj oko glava — Lete i mašu na njih ručicama: Kom oko vrata tračica krvava Kom rana mala ko rumena
Svet se raziđe... Nikog ne beše: Onesvešćenu Mater odneše— Kraj Raspetoga osta sama Od Njemu vernih ljudi i žena— Ona, grešnica, Magdalena. Kraj njegovih je nogu klekla— Rumena krv je iz njih tekla...
Siroče: Teško ti je? Gospođa u crnini. Teško Vrlo teško! (Briše suze.) Lane nisam bila sama... Siroče. Imala si kćer?... Umrla je? Gospođa u crnini: Umrla... Bila je velika već, kao ti... nalik na tebe...
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
Sve to izgleda kao priprema za predstavu u pozorištu. Vlada sama piše delo koje će poslanici igrati u Narodnoj skupštini.
uniforme, zagledah se u njegov čarobni sjaj, i taman htedoh proći, pun nekih slatkih misli, dok mi odjednom zadrhta sama ruka, pa pravo kapi; glava se sama prikloni zemlji, a usta mi se razvukoše na prijatan osmeh kojim obično svi mi
sjaj, i taman htedoh proći, pun nekih slatkih misli, dok mi odjednom zadrhta sama ruka, pa pravo kapi; glava se sama prikloni zemlji, a usta mi se razvukoše na prijatan osmeh kojim obično svi mi starijeg pozdravljamo.
Ali držimo da među nama neće biti sramnih kukavica koje će vlast sama morati silom doterivati na određeno mesto gde će se žig udarati.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Kud god pogledaš, sve je oko tebe prepuno, prerodilo, učvrslo, zabreklo, sve puno i sito, sve slatko, ka' sama medovina...
omirišeš je pa priđeš šepteliji, zagrizeš onako na grani, pa osetiš kako ti usna za usnu prijanja a kroz grlo prolazi sama medovina. Sit si, trbuh hoće da se provali, pa opet štrpkaš.
'oću li poći... — A ti? — Ništa. — Zar nisi ništa kazala? — Jok. — Dira li se zorli? — More, ne znam ni sama. Ćuti, sutra ću ti pričati. — Ama kaži mi samo, jesi li mu obećala? — A 'oćeš ti obećati Mići? — Otkud znam.
Za leđima komišilaca crne se plastovi komišine, koja je tako meka i suva, tako laka i mirisna, da ti se i sama glava sklanja k njoj...
A oko nje su tako lepe i zdrave, tako vesele i vredne, tako primamljive devojke, da ti se i sama ruka pruža k toj lepoti...
U ovako teškim trenucima trebalo mu je da ma čim zanima svoj duh, upravo da zavarava sebe sama, da ne misli o svojoj nesreći, i on je počeo da muči sebe i da zlostavlja svoje dobro i plemenito srce.
Pa ipak, čim ko stane pred njega i oslovi ga, lice mu se razvedri, bore se raziđu, a iz oka mu zaveje sama blagost i toplina. Opaziše svi da se čiča Pera promenio.
cipele škripe, a po neki se đonovi jako vuku preko kamena, pa se čuje samo čepanje prstiju, šušti I bruji ona množina sama sobom, a mi se ovamo u oltaru ustumarali, pa se samo ćuškamo ramenima i grabimo mesto pred ogledalom.
A radi čega je teta volela svoje »malo mače ?«... Možda stoga, što je sama ona bila poslednje dete očevo, pa nije zapamtila male dece u kući. Možda je privukla plemenska krv. Sve to može biti...
— Eno, okrenuo ti se!... Javlja ti se, Boga mi!... — Mir, mače... nije meni! šapće zablenuta tetka, klimajući i sama veselo glavom. — To on, znaš... Marici. Eno je pred kapijom. — Nije, tetice, živa mi ti!
— Baš dobro što si došla! Gliša mi ode, a i onaj vrag se odskita, pa već me muka uvati samu. — Dobro je što si sama, bar ćemo se slobodno razgovarati, a i onako sam imala nešto da ti kažem.
Baba Soka sad nije pribegla takom načinu, jer nije mogla; i Jula je znala Vasu kao god i ona sama. Dok je baba Soka govorila, Jula je se bila mnogo zamislila, premišljala je o Vasi i — o kapetanu, i nađe da je bolje
Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK
SPIRINICA (Spiri): Ama, ostavi me da govorim, kad sam već počela! SPIRA: Vidiš li sama da ne umeš, ti ćeš odmah s neba pa u rebra. SPIRINICA: O, gospode bože, da čudne napasti! Ama, sačekaj da kažem prvo..
DANICA: Ja vrlo pametno govorim. Kad bi otac imao izgleda da bude izabran, onda, ne kažem; i sama bih vam kazala: glasajte za oca! Al' ovako: zašto da se zamerite Ivkoviću? SPIRINICA: Pa jeste... SPIRA: Jeste, ne...
XIV PAVKA, SPIRINICA, PREĐAŠNjI SPIRINICA (pokazujući Danicu): Evo je pa nek ti sama kaže! DANICA: Nemam šta drugo da vam kažem do da sve to za mene ništa ne vredi! PAVKA: Koje ne vredi?
PAVKA: Zar pred očima materinim i očevim govoriš kroz ključaonicu sa tuđim čovekom, pa se to još ne stidiš sama da kažeš! DANICA: Ja nisam govorila s tuđim čovekom, govorila sam sa svojim verenikom.
Iju, šta je vama, pobogu! Okrete se svet tumbe! DANICA: A kako će stvar izgledati kad ne bude otac izabran, možeš i sama zamisliti.
I ti mesto, kao pametna žena i kao majka, da pristaneš sa mnom pa da spasavamo oca sramote, a ti si se sama uhvatila u kolo. SPIRINICA: I šta se napeo taj Jevrem da bude poslanik?
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
Na jednoj: kako ga sva divljač sahranjuje, i oni što činodejstvuju i pratnja, sve sama divljač a na drugoj naslikano kako je lovac ustao iz mrtvih, pa sedi u sanduku i gleda začuđeno oko sebe kako sva
Šta je ona nekad bila, a šta je sad to je vilika razlika, spominjala bi ona često. Kako je ona sama pričala gazda-Đorđu, a on drugima, ona je bila iz neke baš onako velike familije.
Ni umor, ni pretnja, ni sila, ni vreme koje kruni i rubi misirske piramide, pa ni sama smrt, ni sami grob! I nad grobom njegovim svetleće te reči kao duša pravednikova i docnijim pokolenjima biće grob njegov,
Šta je to naopako! Pa i sama živina seoska, i ona je propatila i osetila tu probuđenu svest. Eto bar se za petla, na primer, ne može kazati da nije
Na sreću čovek natrapa, a nesreća ga sama vija. A kod našega Srete, junaka ove pripovetke, bilo baš obratno; njega sama sreća poterala pa ga vija, pa mu pune
Na sreću čovek natrapa, a nesreća ga sama vija. A kod našega Srete, junaka ove pripovetke, bilo baš obratno; njega sama sreća poterala pa ga vija, pa mu pune šake sreće!
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Vrba je po prirodi uporna i zadrta: Čim negde oseti vodu, sama se kraj nje nacrta. A kad se jednom kraj bare il kraj reke namesti, Više se ne miče, ko Vaclav sa Vaclavskih
Uvek me spopadne neka tuga: Gde li je, šta radi ona druga: Na čiviluku suze lije, Jer sama, bez ove, ni za šta nije. Ništa žalosnije od rukavice Kad ostane bez životne drugarice!
Ledi se železna staza. Kao kvočka piliće, lokomotiva greje vagone, A sama — drhti od mraza. Da li joj se spava? Nego šta!
Jer je prljavština puna života, A jalova i mrtva svaka čistota! Kad isisa svežanj rublja musavi, Ona se sama zaustavi I ispljune, u korpu, ostatak ishrane: Košulje i gaće, dobro isprane!
ko metak Spoji kraj i početak, Obasja šumske izvore, U gori, u vodi, zavali Sve što je sagorivo, zapali I pritom i sama izgore.
NOVEMBAR Novembar. Skraćen luk popodneva. Proviruje kroz plot bundeva. Prezrela tikva visi s plota Sama sa sobom, gola, sirota. Uz potok, bašta još neobrana, A već tri dana pada slana.
Ču se Pljes! i Pljus! i Pljas! Hiljada će Tisući: „Moramo se izvući! A Tisuća Hiljadi: „Ti se sama izvadi, Spasa ću se domoći I bez tvoje pomoći!
Al k meni kasno dođe to voće I zbog toga sam odjednom tužna...” „Da ga bar nađoh sama, i pre Zvečana — al usud je ovako hteo!
Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE
i pomorske kompanije stavile su mu na raspoloženje potrebne istraživačke brodove i ukazivale mu obilatu novčanu pomoć. Sama danska vlada dala mu je subvenciju koja je, po ondašnjem kursu iznosila sumu od milion i po francuskih franaka.
Na plodištu se naročitim gustim mrežama hvata i sama ikra ili mlečac, ali to samo u velikim dubinama. Majušne larvice, odmah čim su izašle iz ikre, postupno i lagano se
Dok pri lovu sa nepomičnim vrškama životinja treba da sama uđe u spravu, mreže koje se vuku po dnu gutaju ribu i ostale žive stvorove na koje naiđu; lov je daleko izdašniji i
Kugla ne bi bila vezana kablom za brod; ona bi se sama sobom spuštala u dubinu i iz ove dizala ili na površinu mora, ili na koji se hoće morski sloj pod površinom.
izbacivale, balon bi postajao utoliko lakši, pa bi se penjao ka površini vode; kad sav balast bude izbačen, kugla bi se sama ispela na površinu. Najveću bi teškoću, zbog ogromnog vodenog pritiska, zadavalo hermetičko zatvarane vrata i prozora.
Taj je okeanski prostor pokriven raznim vrstama alga, ponajviša algama mrkožute boje. Po tome je i sama ta oblast dobila naziv: te se alge na španskom jeziku nazivaju ѕargazzo, pa pošto su to more pronašli španski i
Rakić, Milan - PESME
I gledajući vrh zaspalih njiva Kako se spušta nema polutama, Ti nećeš znati šta u meni biva — Da ja u tebi volim sebe sama, I moju ljubav naspram tebe, kad me Obuzme celog silom koju ima, I svaki živac rastrese i nadme, I osećaji navale ko
Dobra si kao Dantova Frančeska, U tišini i miru živiš sama, Bez sveta, da ti zamera il̓ pljeska, A lice ti je kao ljupka freska.
Gautіer Ona koju volim sada je sred Kine, U hladnoj tišini večno snežnih gora, Sama. Katkad, kao zrak mesečev, mine Pustim odajama usamljenog dvora.
Po izlokanim drumovima, Ko verna slika moga jada, Dronjav i blatav, beda sama, Teturajući preko rupa, U iscepanim košuljama Umorni seljak tromo stupa.
Pokraj nje se krve narodi i guše, Propadaju carstva, svet vaskolik cvili, Ona, večno sama, na zlatu i svili Veze strašne bole otmene joj duše.
I osećam tada da, ko nekad, sama, Nad nesrećnom kobi što steže sve jače, Nad plamenom koji obuhvata tama, Stara Crna Gospa zapeva i plače...
Ali će sve to proći, i, u času, Nepregledna će noć ostati sama, Obući će se svet u crnu rasu, Progutaće ga neprozračna tama, Samo će, kao znak istrajne moći I osvajačkog starog
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
SESTRA SE BATRIĆEVA ZAGRLI S ĐEDOM BAJKOM (KNEZOM), UGRABI MU NOŽ IZA PASA I UBI SAMA SEBE; BAJKO SE PRENEMOGNE I PADE SPORED UNUKE MRTVE.
no joj puče srce u prsima a obrnu svijet naopako za onijem sivijem sokolom, pa ne moga odoljet žalosti, nego život uze sama sebi. KNEZ ROGAN Nevolja je, braćo, da s' ubije!
Dvadest ih je dosada kazala, i sama je sebe obličila; na njih više no pedeset glavah što su one svakoju izjele, a sve đece koja su pomrla i momčadi tê
SVI IZ GLASA Vidite li kako ne zna ništa! Istina je sve što je kazala; ne bi sama sebe naružila da u taj lik nije obeštana. Pa se kaje, stavila se duše, ere vidi trag ni iskopaše.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
počela deoba, od kada je svaki brat, stric Sofkin, hteo da ima svoju kuću i sve u njoj, kao što je u glavnoj njihovoj. Sama Sofka uvek se sa jezom i strahom sećala toga što je, ili još kao i dete, od svoje babe, matere i ostalih tetaka i
da ih niko neće čuti, još manje se bojale da će to Sofka, onako mala, razumeti, a kamo li upamtiti; ili, što je i sama, kad je odrasla, svojim očima videla.
Žena njegova morala je sama kod kuće da sedi I tog svog devera da dvori, neguje, čuva i jednako da je s njime. Na saborima, slavama sa njime morala
Dolazio bi kući zajedno sa javnim ženskinjem. Tu bi produžavao, a ona bi sama morala da ih dvori, služi. I tada bi sluge brata, već onesveslog od straha, krišom iznosili i sklanjali u komšiluk, da
Žena bi ostala da sama prostire postelju, pa čak dotle je išlo da i njega, i te ženske, zajedno, pokriva. Nije laž. Živi ljudi još to pričaju i
Sa njome imao samo jedno dete, sina, koji se prvi počeo da nosi a-la-franga. Sama ona i sva njena raskošna lepota izgleda da je bila i trajala samo do venčanja, svadbe, a posle odmah usahla, sparušila
Deda je zvao svojom „majčicom“ i gotovo je na rukama nosio. A dedu pamti samo po jednom. Čim Sofka poodrasla, umela sama da jede i sedi za sofrom, on, deda, naredio da i ispred nje na sofri, kao i pred njim i pred ostalim članovima porodice,
i zakupi od vodenice toliko su unapred i ko zna za koliko godina uzeti i toliko zamršeni, da je to bilo gore nego i sama prodaja. Ali o prodaji osobito njemu, efendi-Miti, nije se smelo pomenuti.
Gledaće da bar na jesen dođe; i kako je Sofki poslao baš tu basmu, da joj se načini haljina... I zaista, i sama Sofka s početka nije znala otkuda materi novac za te njene uvek nove i skupe haljine. Ali ubrzo se Sofka dosetila.
“ — od tada je mati ne pusti samu. Od tada kapija nije smela da ostaje po vazdan otvorena. Sofka sama ni na kapiju, ni kroz kapidžik u komšiluk, pa ni među same ženske, nije smela da ode, a da je mati ne pregleda, ne vidi
I to ne zato što je njome muškarce zaluđivala i mučila nego što je zbog nje i sama sobom bila zadovoljnija. Samu je sebe više negovala, više volela, jer je znala da kod nje neće biti ona obična,
Mogla je, kad god hoće, da izlazi na kapiju i tamo stoji. Svakoga muškarca, mladića, gledala bi pravo u oči. Čak sama ulicom, i po komšiluku, kad god je htela, išla je. Ni noću ne bi strepila.
Pandurović, Sima - PESME
S ljubavlju svojom ona sama hodi; Vetar kroz polja ogolela dere; Debeo sneg se svuda širom stere, Al’ njoj nit’ studen nit’ samoća škodi.
Prazna skrinja Gde ne tinja Ni plamičak svesti više, Koja zjapi pomrčinom što shvatanja naša briše, Što i sama već odvratno na đubrištu nekom truli S celim svojim divnim svetom od obmana ravnim nuli. Ćutiš?
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
a blagom riječi iz usta da ukraćuje uskipjele strasti ljudske, jali, kao šta ga jutros vidjesmo, misaona i udubljena u sama sebe! Na nogu mu bjehu dokoljenice i crnogorske gaće; na grudima džamadan od crne čohe, a opasan bješe crnijem pasom.
Uzajamno ne željahu zapodjevati neka pitanja koja im se sama namećahu. S toga skušiče se u razgovoru s najprva, zapitkivajući za domaće, za rodbinu — i omanje stvari.
Vidar se za nekoliko protezao i zjehao pa najzad leže i on. Ostade Stana sama, s predivom u ruci i zamišljena. VI Toga istog dana, poslije jutrenje, starac Vladika sjeđaše na gumnu, pred
Po tome načmi čitulju, ama ne onako suhoparno da se nižu sama imena, no sve to bješe začinjeno dugačkijem, kitnjastim molitvama.
Jeste li što zgotovile Janku?“ „Ja neću ništa do mlijeka!“ reče momak. „Kakva mlijeka, čoče! Evo tri dana da srčeš sama mlijeka. To ti neće dati skoposti!“ „A što ću mu ja?“ povrnu Joka dižući se.
„Kako da ona bude moja žena?“ mislio je u sebi. „Ko sam ja, šta sam ja? Tuđinac, lacmanin, a ta sama riječ, sa svim prezrenjem što ona sobom nosi u ovome narodu, bješe mu za vazda prišivena iako mu je glasno niko nije
Vjere mi! baš mišljah po kome ću ti poručiti. — Ja mnim, nije ništa zla, kad me evo sama sreća nanese. — Ne, valaj, zla nije ni dao Bog, no baš kanda ovo na dobro sluti. — Slušam te! rekoh mu.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
Pojedina praznoverička uobličenja iz toga nestvarnog, izmišljenog i zamišljenog sveta sama su po sebi i kao opis zanimljiva, a ne i bez poetske kakvoće; ne retko baš takva kazivanja su motivsko povesmo, iz koga
— Drž’ se nova puta i stara prijatelja. O DRUŠTVU — Jedna lasta ne čini proleće. — Sam čovek nikud pristao. — Sama ruka mrtvoj druga. — Čovjek je sam kao dub posječen. — Ni u raju nije dobro samome.
Teško drugu bez svojega druga I slavuju bez zelena luga. Teško zemlji kuda vojska prođe, I đevojci koja sama dođe! Prvo joj je jutro prekoreno: „Da si dobra, ne bi došla sama!
Teško zemlji kuda vojska prođe, I đevojci koja sama dođe! Prvo joj je jutro prekoreno: „Da si dobra, ne bi došla sama!“ Teško zlatu na debelu platnu, I đerdanu na garavu vratu.
Kako sam se nadala, Dobro sam se udala. Kiša pada kapljicama. Pak napada lokvicama. Koja voćka pada zemlji sama, Ne treba se ni bacati na nju. Koju vodu treba da pijemo, Ne treba je nikako mutiti!
s jeseni, u petak, majka udovica ćerci koja je trebala da se venča o Đurđevu-dne, tešeći je da će vreme brzo proći; a sama je trebala u iduću nedelju da se preuda, i već je sada brojala dane, govoreći za sebe: — Petak, subota, — daleko je
Što bi onda majka kukavica. — Pripovijedaju kako je nekakva đevojka sjedeći sama u kući ugledala više sebe na tavanu krušac soli pa stala u sebi govoriti: „Da se ja udam, pa da rodim sina, pa da mu
strašna neman, mračna kao pomrčina, bezdana kao prostor, — koja uništava život, naročito deci, pogotovu kad su ona sama, nezaštićena i bespomoćna. (Eto baučine!).
Vrata su joj od zemlje, obrasla travom, sama se otvaraju i zatvaraju. U pećini stoji kraljica s golubovima. Kraljicu golubovi pitaju.
U pećini stoji kraljica s golubovima. Kraljicu golubovi pitaju. Kad golubovi ulaze i izlaze, vrata se sama otvaraju i zatvaraju. Kraljica sjedi u pećini za zlatnom tarom u koje su zlatne niti i brdila, i tka zlatno platno.
(Rak) 147 — Maleno kô makovo zrno, a čitavu vreću podigne? (Buva) 148 — Na po polja sama zemlja raste? (Krtičnjak) 149 — Nasred polja lončić vri, a ni vode ni vatre?
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
pođe malo, ali ne mogavši srcu odoleti, vrati se natrag, pa sutradan opet u zmajev dvor, i nađe caricu a ona sedi sama u dvoru i suze roni. Kad se nanovo videše i sastaše, počeše se opet razgovarati kako bi pobegli.
” Otac ga je dugo odvraćao govoreći mu da i u zanatu ima brige i truda, i kako bi ostavio oca sama! Ali kad se sin nikako ne dadne odvratiti, najposle mu dopusti otac da ide da uči zanat.
Pošto se on vrati i baba ostane sama s detetom, onda mu stane govoriti: „Moj sinko, ti misliš da je ovaj čovek kakav majstor kao što su majstori na onom
Ali je carica ugleda s dvora, pa stane govoriti sama sebi: „O Bože moj! ja sam carica, pak nemam zlatnog razboja ni preslice, ni zlatne kvočke ni pilića”, i pošlje svoga
Car kako legne u postelju, on se zanese i kao mrtav utiša se, a ona kad ostane sama s njim, stane mu govoriti: „Svetli care, sunce ogrejalo!
” Kad on iziđe preda nju, i ona se sama začudi kako je ostao živ, pa mu da doručak, i pošto doručkuje, da mu u hartiji zavijenu svilenu maramu, zlatom vezenu,
A tvojoj ženi postavljene su tri od zlata trpeze, na njima sama ruža i bosiljak. Pitaj je hoće li mi dati jednu da se smirim.
nego će se samodaviti u pustinji ili će je zvjerad rastrći; a kada dođe oni čoek, ono je carev sin, reći ćete mu da je sama pobjegla.
Sjutra dan opet dođe carev sin da svoju zaručnicu nađe, ali mu svasti odgovore da je sama jutros rano nekud pobjegla i da ništa ne znadu kuda se strvila, i počnu kao plakati i žaliti je pred njim.
viđe već da nije kuđ kamo, te ona šta će, da je otac ne vjenča i da pas pasu kao prikazanije ne kazuje, naumi da ubije sama sebe, te tako i učini: uzme očin handžar te njime sama sebe usred srca.
ne vjenča i da pas pasu kao prikazanije ne kazuje, naumi da ubije sama sebe, te tako i učini: uzme očin handžar te njime sama sebe usred srca.
Kad šćer ovo dočuje, uzme očinu sablju te sama sebe lijevu ruku osiječe, a desnu u ognju izgori. U jutru sluge pripravljaju svadbu, a jedan od njih dokaže caru kako mu
Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
(Izlazi) CMILjA: Kako ću ja noćas po mraku sama do Repišta? IKONIJA (ulazi): Kome si to otvarala? CMILjA: Lupala ona profisorka! IKONIJA: Koja profisorka?
Kažu da ima i divljih zverova, tigrova, ne bi smela ovako sama, bezaštite... ANĐELKO: Nije to ništa, drže ih u kavezima...
GOSPAVA: Ti ne zabadaj nos! IKONIJA: Ja ne zabadam, nego pitam! Falila si ga, ne znam ni sama, u zvezde! GOSPAVA: Sve to spolja izgleda fino, dame, gospoda, deca vukovci, za primer! Dame, mogu da zamislim!
Kakvi ljudi, kad iz njih ni jednu suzu, Ni jednu reč samilosnu da iscediš? Ja ću moje sama da ponesem! Sama! I da ponesem, i da iznesem! Druže! Vodi me odavde, nek mi sude, pa u zatvor — među prave ljude!
Kakvi ljudi, kad iz njih ni jednu suzu, Ni jednu reč samilosnu da iscediš? Ja ću moje sama da ponesem! Sama! I da ponesem, i da iznesem! Druže! Vodi me odavde, nek mi sude, pa u zatvor — među prave ljude! (Izlazi.
Stanković, Borisav - JOVČA
Neću posle da sam ja kriv, da ja nisam govorio, kazao... A sad, eto ona, i sad sama neka, kako zna, govori, brani se... (Povlače se u kujnu.) JOVČA (Anđi, posle pauze): Pa? ANĐA (poniknuta, ćuti).
VASKA (okrene se lenjo, okuša jelo): Odi, jedi i Ti. MLADEN A, ja ne mogu. (Povlači se.) VASKA Jedi. Ne mogu ja sama. Na, bar uzmi, pij ovo. Ne mogu, jako je to vino za mene. Što mi nisi doneo ono drugo? MLADEN Nije rashlađeno.
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Mati moja, ostavši udova s četvoro malene dece, ne mogući sama tegotu kuće nositi, a pritom i mlada budući, dve godine po smrti oca moga pošla je za drugog muža; no u ovom ftorom
A za istinu, koja je sama zlato uma našega, ne staramo se toliko. Što je ko ispočetka čuo, pri onom ostaje; ne damo sebi truda za istražiti i
predat, ili kakav zanat polezan da zna i da je vredan ne samo sebe sama prepitavati, no i drugima pomoći. „Ove moje ruke“, govori sosud izabrani, „delale su ne samo za moje prepitanije, nego
po polju, igrao bi[h] se s jaganjci, penjao bi[h] se na unke; sve detinjski posli, pravda, no u onomu vozrastu, koji je sama radost i veselje, ja sam nahodio u tom taku sladost koja je prevoshodila svako blaženstvo, a kad bi[h] s polja došao,
Kad iziđemo iz trapeze, pođemo svak svome starcu. Ja nađem moga igumna sama gdi hoda po ćeliji. Upita me jesam li izučio psaltir; kažem da jesam. Da mi jedan psaltirić da vidi kako čitam.
Kako bi mu ko kazao da je ta i ta ikona čudotvorna, on bi pitao: „Stoji li ona sama sobom na vozduhu ili je prikovata, prilepljena za zid ili o ekser privešena?
Po tomu vi sama, blagodeteljnice moja, vidite da ovde laskanija i kakove ni bud koristi želanija nikakvo podozrenije mesta imati ne
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Ajde i’ donesi iz vignja! — reče Srdar. Bakonja svrnu u novu mađupnicu, gdje nađe Bukara sama. Bakonji se učini da, koliko je naglo kročio preko praga, da je u Bukara sasvim drukčiji izraz lica negoli obično.
se i pokloni prema suncu, pa se hitrim korakom vrnu natrag, misleći o lijepim crkvenim službama uz post, zamišljajući sama sebe kad bude velike nedjelje pjevao „Muku gospodinovu“ kao i lani, a proletnji miris bude dopirao s polja.
— Čuj dalje. Najposlinak sam svoju ženu obisija o trišnju prid kućom, pa rekâ da se sama obisila. — Ma zašta si činija ta krvna dila, ne kažeš mi? — Zašta? — ponovi Pivalica spustivši ruke niza se. — Zašta?
Kako ti dođe? — Ne znam. Uđe mi sotona u krv; uhvati me protezavica, valjam očima, škrgućem zubma, a ruka mi sama traži nož ili pušku. Najslađe mi je zaklati... Ali, daj oče, svituj, pomozi,... ja sam grišnik, ali, ali... — Šta je..
Poslije polak časa, kad Maša donese kafu, zateče sama Bakonju, tužna. Oni se jedno drugom dobro zagledaše u oči. Mašine oči govorahu: „Ludo dite!
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
Ispod: odlazi reka, sama, udovički, boje dima. NA MALOM TRGU Na malom trgu — nikog, čak ni trga. Ni senku čak da baci sinagoga.
I lelujava suva vlat, poneka. Motri me zimsko nebo uvrh rama. Motri me ruka moja, pesma sama. NI PREDEO MAGLEN Kao da smo sišli pod zemlju, u trap, Nemo smo stajali tako: dub i dub.
). Ova svikla soba već mi na grob liči. Poda mnom je daska: glatka, mukla, krta. Svaka stvar je sama u svojoj tišini. Sama mi je ruka — leva, sama desna. Same su mi oči upaljene od nesna. Samo je srce u ovoj šupljini.
). Ova svikla soba već mi na grob liči. Poda mnom je daska: glatka, mukla, krta. Svaka stvar je sama u svojoj tišini. Sama mi je ruka — leva, sama desna. Same su mi oči upaljene od nesna. Samo je srce u ovoj šupljini. Gle u staklu: sunce!
Poda mnom je daska: glatka, mukla, krta. Svaka stvar je sama u svojoj tišini. Sama mi je ruka — leva, sama desna. Same su mi oči upaljene od nesna. Samo je srce u ovoj šupljini. Gle u staklu: sunce!
Gle u staklu: sunce! Žuta mrljo, Pod kojom sam se žego, čistio i prljo! (Na nekoj padini sad u žitu, raži — Jedna sama bulka moje oko traži.) Sloboda je usamljenost, al ne leči. O teži je muk od teških reči.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Grožđem mu i prozore okitila. Koliko je puta u umornoj tuzi, onoj pred san, onoj kad je sama, njim tešila sebe. Nekoliko sitnih vatrica silazi joj niz lice i kaplje u krilo.
i livade koje je kupio od svoje zarade i bi ubeđen više no ikad da Morava neće odneti ono što je na kantaru stečeno. Sama ruka izvuče hartiju iz džepa. „Politika je mnogo pokvarena stvar“, potvrdio je glavom. „Šta imaš da mi kažeš?
Mlad je onaj ker Mijat. „Gle si bila pred večeru? Više od sata te nije bilo u kući“, govorio joj u sama usta, a njeno disanje osećao je po obrazima kao prigušeno, muklo smejanje. „Osećam da ću da rodim.
na Prerovo, ne misli o tome koliko je strahovala dok ga nije skinula sa sanki, jedna, jer je pred njegovom klonulošću i sama klonula. Kao da je se ne tiče sve ono što će se dogoditi čim svane.
zabacila je na leđa, pa se dugo i usrdno krstila, nejasno šapućući reči svih molitava koje je čula i onih koje je sada sama izmišljala.
na telu znala, samo lice nikako nije mogla da mu vidi, tom željenom znancu što je ponekad posećuje pred san, i kad nije sama u krevetu. Voda se ohladila.
Napomenuo je još da Milunka prenoći u konačištu za svetovnjake, jer „grešna molilja treba da bude sama pred Bogom i svecem u ispovedanju svojih grehova i skrušenim molitvama“.
Od toga se bogalji rađaju.“ Jasno čuje „krv ne pomeša“. On je držao opuštene dizgine, a kobila se sama pela uz brdo, odakle se video put za Palanku.
— Braćo, ubijen je Čakaranac! — ljutito reče da bi smrskao muk, i klonu uza sama vrata. U glavi mu zveknu reza, škrgutnu katanac i po mozgu zasekoše reči: — Eh, doboga!
na nešto omršavelom duguljastom licu s kosim, gustim obrvama iznad krupnih i crnih očiju, taj osmeh je isti i kad je sama u poslovima i kad njime sreta Đorđa i Aćima.
se još više iskosiše na visokom čelu, opet se nasmeja, ali kraće no prvi put, manje radosno, a možda iz inata ili što i sama ne veruje, pa joj se pamet mrači, nadničari ćute i, žureći, nastavljaju večeru, da posle u gomili urone u mrak, i tek
Kad ostade sama, na nju nagrnu meka gomila tišine. Lice joj smireno i zamišljeno, a smeh potmulo odjekuje u njoj. Nisam smela to da
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Da se nije iz lokvanja rodila? S neba pala? Pljuštala su pitanja radoznalaca, ali odgovora nije bilo. Je li čudo što sama od sebe poteče priča da je devojčica Vilinski izrod, izgnana i prerušena princeza, đavolje seme, ukleta zvezda,
Tako proteku tri godine. Već se i sama starica zabrinu da će dete ostati bogalj, kad na pragu četvrte godine devojčica stade na noge, prohoda i poče da raste.
Jedan kraj luka doticao je vrh planine, drugi je nežno zaranjao u more, ali ona sama nije pripadala ni planini ni moru. Bila je nebeska reka. Nazvali su je duga.
»Koji još vrabac govori?« — rekli bi joj. »Baš koješta!« i sama isto zaključi, pa ipak, još od zore poče čekati pticu, ali vrabac niti se javi niti pojavi. »Zaboravio me?
Na sva pitanja starica je, osmehujući se, slegala ramenima i nastavljala da živi večito sama kao da je pala s neba. Niko joj ni godine ni pravo ime nije znao. A i čemu bi?
U njoj pticama u šumi nosi hranu, ali šta donosi odande? To niko nije znao da objasni. Tako, sama od sebe, stvori se izreka: »Drže se kao Tataga i Tatagina torba« Da li je starica za nju znala? Ko zna!
Više ih niko nije drugačije ni znao ni zvao. Je li im prava imena ukrao vetar? Ili su sama nekud odlutala? Ko zna. Dečacima to nije smetalo, ali Plačko je stalno bio nezadovoljan, stalno imao usta spremna na
Uzalud. Belu žabu niko nije hteo da prizna za svoju kćer. Odbačena i sama, Bela žaba poče provoditi dane ogledajući se u vodi, nesrećna zbog svoje boje.
išli su po svetu, a u glasu njihove pesme prepoznavali su ribari šum vesala, kopači zamah motike, momci smeh žetelica. Sama od sebe niče priča kako njihova svirka uspravlja oduzete, gluvima vraća sluh, slepima vid.
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
nasilje i plačku, ostavi Mehmedu dukat da sahrani ženu koja tek što je bila umrla (nevolja, ni Typcima, ne dolazi sama), a on pođe ka Stambol-kapiji.
Nije hteo tu brigu, dolazila je, sama, da ga uznemiri, uvek lukava. Tako je i tada, pred izlogom, dok je zadubljen u kadifu, smišljao kako da od trgovca koji
Ako je od drugih zahtevala mnogo, sama je uvek davala više; ako je prema drugima bivala stroga, prema sebi je bila najstroža.
Naredila je da se, na Konaku, zatvore i zastru svi prozori, a u sobi, u kojoj joj je umro na rukama, ostala je sama sa sinom. Kad je izišla da objavi ovu smrt, svet je ugledao izgorelu ženu koja govori smireno i bez suza.
Knez se, u slaboj odbrani, povukao do Beograda a onda prebegao u Zemun. Crna Kneginja, kako su sad zvali Ljubicu, sama je samcata, u poslednjim okršajima, hrabrila pristalice Obrenovića koje su bežale na sve strane.
palatom, domovi drugih srpskih uglednika u blizini Velike pijace, čak i Garašaninova kuća, činili su se neuglednim a sama Velika pijaca, koja je bila tu gde su sad ovaj trg i ovaj travnjak pun maslačka, delovala je sirotinjski.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
I snivaj samo! Biće manje suza I više sv'jetlih i spokojnih noći... Svikni na odmor pod teretom uza! Istina jedna i sama će doći! Zovi se Ljubav!
Gde si, sunce ogrejano? Gde si dosad bio? Ta sinoć se tebi mlada Baš zacelo nada'! Sunce zađe - pade tama A ja ostah sama! Ala ljubiš, moje lane, Ala grliš slavno! Ljubi, grli, dok ne svane Ta već nesi davno!
dok san žudni, mili, Krilom je, mekim k'o paperje laste, Oseni tužnu, umornu, na svili. Sama sveća gori u samotnoj vili. J.
Ti nećeš znati šta u meni biva, Da ja u tebi volim sebe sama, I moju ljubav naspram tebe, kad me Obuzme celog silom koju ima, I svaki živac rastrese i nadme, I osećaji navale k'o
Zaklanjaš mi sunce, a dala si sama Sto očiju mome srcu, i sve pute Duši, da bi ipak sva nestala u te, Kao izgubljeni zvuk u dolinama; I sto volja kao
J. Dučić HS MORSKA VRBA Sama vrba stoji nad morem na steni, Rasplela je kosu zelenu i dugu: Naliči na nimfu koju su prokleli Da postane drvo i da
- Sama vrba stoji... J. Dučić XCI IZ „JADRANSKIH SONETA“ (1—10) 1 Samo ja i jedro iznad mrtve vode, Nespokojni, mračni, nemi
- Pučanin, sin švalje, Posta plemić umom, a knezom za novac. Letopisi kažu: - Beše mudrost sama... Sto godišta življe za muze i pare... No slast ženskog tela ne pozna: od srama Umre... sed k'o ovca, malen kao jare...
Pokraj nje se krve narodi i guše, Propadaju carstva, svet vaskolik cvili; Ona, večno sama, na zlatu i svili, Veze strašne bole otmene joj duše.
I osećam tada da, k'o nekad, sama, Nad nesrećnom kobi što steže sve jače, Nad plemenom koje obuhvata tama, Stara Crna Gospa zapeva i plače... M.
Pustimo ljubav slobodno nek' cveta. „Koleginice! ljupka, mlada ženo! Zašto kopniš tako u odaji sama? Iziđi da vidiš draž aprilske noći! Zar ti mije teška samoća i tama? „Prozori su moji otvoreni vazda.
Tu gde ja klečah nije bilo groba. Duša je moja - to znaš - groblje sama! I život što mi pritisla tegoba Ne izrazi se u vrelim suzama!
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Sve sama zvučna imena! Posidonija, Akragas i Selinunt poznati svojom arhitekturom i plastikom, o čemu nam još dan danas govore
i Zenonom; Sirakuza i Tarent svojim velikim sinovima Arhimedom i Arhitasom, Kroton svojim učiteljem Pitagorom, a i sama Sibaris umače zaboravu svojim živovanjem koje se, u poslovici, sačuva kao nedostižan primer gotovanstva i raskalašnosti.
I to mu razgali dušu. Sada, pošto sam se upoznao sa tri najslavnija grčka filozofa, nameće mi se, sama od sebe, potreba da se osvrnem još jedanput na njih i da ih međusobno uporedim.
Ozbiljnim pogledom promatrao je kralj svoju kćerku kako jeca i ruke krši, dok joj i sama njena zlatna grivna, obavijena iznad lakata, ne pade sa miške.
se ravnomernom brzinom centar drugog kruga kojega je Apolonios nazvao epicikl, a po periferiji tog epicikla kreće se sama planeta ravnomernom, no od brzine kretanja centra epiciklovog različitom brzinom.
Obešeni štapić, simetrično opterećen, zauzeće vodoravan položaj, a i sama prvobitna poluga ostaće u ravnoteži, jer je uklonjeni teret zamenjen teretom iste težine i obešen na istom mestu“.
Arhimedes upre pogled u tu novu sliku. „Ovaj manji teret“, reče, „koji visi ispod one tačke poluge gde je i ona sama obešena, mogu, prema onome što sam maločas rekao, ukloniti, a da time ne poremetim ravnotežu.
njegove krive noge, pa i sami njegovi gestovi, njegov masan glas i njegov akcenat, jasno su pokazivali njegovo poreklo. Sama priroda obeležila je jasno i nemilosrdno njegovo pleme da ni hiljade godina nemogoše izbrisati te znakove.
Pa i sama crkva priznala je prioritet Grka u tom učenju. Godine 1616 stavljeno je Kopernikovo delu u spisak osuđenih, pa se u tom
Stanovnici varoši, premoreni šestonedeljnom opsadom i kanonadom, ležali su još u posteljama, pa i sama građanska i vojnička straža napustila je svoja mesta da malo prilegne.
Zato rado silazim u taj stari grad i šetam po njemu, odeven u nošnju tadanjeg doba. Dešava se da nam sreća katkad dođe, sama od sebe, u susret. I mene je sada presrela, jer ova šetnja kroz stari Beč uveseljava mi dušu.
„I vi se u tome niste prevarili?“ „Kako se uzme. Varoš sama vrlo je lepa, mila i ugodna za život, ali u pitanju prosvete stoje stvari drukčije“. „Razumem.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
— Druže, — nagnu se ona prema njemu i govoraše sasvim tiho — i sama nalazim da je to dobra knjiga. Jeste li videli, molim vas, kako su duhovi pripremani, bodreni.
pritisnut istim grobnim mrtvilom maćedonskih urvina, imao ovaj utisak i sećao se kako ova svetlost nekad nije ulazila sama.
cigarete što vire i s jednom u zubima, krivulja tako za pukom, purnja kljakavim nogama i podiže prašinu više nego i sama pukovska saka sa ćoravim u oba oka Cezarom, isluženim artiljerijskim rudnim.
Našao, se bio na stanici onoga časa kad je kneginja Dolgorukov stigla u Veles da i sama, kao prosta bolničarka, uleti u borbu koja je kosila junačke bataljone.
Pa me nudi: „ded“, veli, „probaj ovo od dunju, ovo od šipurci, ovo od smokvu“. Neko fino, znaš, slatko, moderno, sve sama svojeručno kuvala. Ama 'oće da svane, a ništa. Časna žena, boga ti, smerna, uviđavna.
A mrak i noć uveličavaju nesreću i čine je crnjom, strašnijom. Kao da u crnini noći stoji ona sasvim sama pred čovekom, ta nesreća, kao bela avet, koja tamni jutrom kad je on gleda s prikupljenom snagom, odmoren i okružen
I usred one zbunjenosti od srama, od kajanja, od straha, od griže savesti i žaljenja sebe sama, on, prvi put, jasno i oštro, oseti kako nešto kao užasna senka starosti pade odnekud na njegov život, ocrta se na
Kao san nejasna dotle, žena se prenu, trže, onda se malo namršti i nešto svesnije i kao sama za sebe stade osluškivati kako se one tajne sile bude. Ćutali su.
— Dobro si spavala, mila, priznaj. — A ti, zašto nisi spavao ti? Pa sama odgovori:.. — Jer ne brineš, je li? Ili si spremao nove, kitnjaste govore sa kojima misliš da me ozdraviš, da me na
VASKRSENjE 1 Onoga večera, uoči velikog praznika, kad je mala gospođa Leđenski sama i uzbuđena izlazila iz kina gde je gledala „Vaskrsenje“, Beograd je blještao u osvetljenju preko običaja, i onaj svet koji
plačem do prave obamrlosti, i najzad junačkim samoodricanjem u tuzi, u sažaljenju nekom prema sebi, snagom kojoj se sama divila, sa vlađivala onu uskipelu do besa duševnu buru. Ali šta je to što je njoj davalo snage da izdrži?
kad je minuo sav taj užas, kad je sve to otišlo unepovrat, a bujna neka fizička odvažnost raspalila volju, sad kad se i sama čudila svojoj novoj snazi, njoj se činilo besmisleno zadržavati se na tome, rasipati i dalje snagu, skanjivati se i
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
Istina, za to se već brine sama priroda snabdijevajući ih slabom plodnošću, smislom za strasti koje krate i sagaraju život, ukusom za tragična
Pa opet — začudo! — i pored trpkih misli koje katkad upućujem na njen račun, čini mi se da sam, potajno od sama sebe, u dnu duše, zahvalan toj i takvoj baki, i da ne bih želio da je bila nikoja druga i niukoliko drukčija.
pretpostavljati uobraženo realnome, fantom živome stvoru; značilo bi, na koncu konca, voljeti više nekog drugog nego sama sebe.
— Ja te ne poznam! Ja te ne poznam!... Ona bi se osmjehnula, ali je i taj osmijeh ostajao ograničen na sama usta i treptao oko njih, tek blijedo i mutno uočljiv na krajnjoj ivici vidnog polja.
Činilo mi se da zapažam kako bi mu se najprije, prije nego sama misao, porodila neka nejasna slutnja te misli: kao sjena dlana da je prešla preko obasjane plohe.
Djetinje ja ne podnosi negacije. Pomisao prestanka prosto je nespojiva s osjećajem postojanja: ta njegova suština, sama njegova srž, i jest baš u tome, u tom vidu neuništivosti, u tom osjećaju vječnog trajanja. Smrt je samo za druge.
— To jest, ona — uprav kao i veliko umjetničko djelo — postaje sama za se jedan kozmos, cjelokupan i završen. Ako baš hoćete, recimo (da zadovoljimo umjerene i oprezne) jedan mali kozmos;
i to da jednoj takvoj ljepoti višeg reda nije potrebna nikakva nadopuna i nikakva podudarnost s bilo čim drugim: ona je sama sebi cjelovita i potpuna: jedan likovni fakat, s odnosnim odrazom u sferu duha, koji govori sam za se, i koji je sav u
činilo da to nije ni moja ni metafizika, već da je takvo poimanje čisto instinktivno i više-manje općenito, i da ga sama stvarnost, neprestano i u sva vremena, učvršćuje i potvrđuje.
U takvoj lepoti kao da nešto vječito upozorava na čudo njenog postanka. To nije sama ljepota oblika, već nešto što po njoj pada kao osvetljenje po pejzažu.
Ona kao da je ono najvažnije, ono najozbiljnije u nama. Sama srž života, njegov najglavniji, najbitniji sadržaj — gotovo sam njegov životvorni princip.
života, u naponu moći, kad čovjek vjeruje da je u punom posjedu sebe, a kad stvarno posjeduje sve drugo više nego sebe sama, ludo sam ponekad držao da je stalno prisustvo smrti u nama prćija slabih, znamen neznatnosti ljudske jedinke.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Samo jedno nije mogao ugušiti. Ali tu bi se već morao boriti protiv prirode i protiv sebe sama. Žudio je za lepim ženskim svetom.
Eto, u takvu se devojku zagledao Đurica Dražović; ali to beše velika tajna, koju on skrivaše i od sebe sama. Stanka ne znađaše ništa o tome, a on joj ne dade ni jedne prilike da se sama doseti šta se u njemu zbiva.
Stanka ne znađaše ništa o tome, a on joj ne dade ni jedne prilike da se sama doseti šta se u njemu zbiva. Tako prolažahu dani... Međutim Đurica je i dalje živeo onako, kako je od oca navikao.
« kao munje ređahu mu se misli u glavi, a desna mu ruka, ona što još ne beše jelek na njoj namešten, sama se povijaše iz ramena, i Đurici bi veoma po volji što nikako ne može odeću da namesti, te mu se desno rame i ruka
Posluša trenutak drugi i najzad opazi da mu uho pišti. Stane da se ljuti na sebe sama, ali nema kad — preče ga misli sad zanimaju.
u glavu, pa bi hteo i u grudi, a hteo bi i da otkine parče svoga tela, da bi takvim bolom ugušio onaj stid od sebe sama...
Dalje se nije ništa preduzimalo. Izgleda, kao da je i sama vlast čekala da on što važnije izvrši, pa tek onda da se ozbiljno krene za njim u hajku. Međutim, Vujo nije oklevao.
Ona sama opažaše da nije sa njom sve u redu, ili bar da nije onako kako je dosad teklo, ali se još ne mogaše domisliti svojoj nez
Na Stanku opet naiđe neko novo osećanje: stade da se ljuti na Jelicu, a da je zapitaš zašto — ni sama ne bi umela kazati. Beše joj nepravo sve, a najviše one Đuričine reči, što ih Jelica sad kaza.
— Šta vi je, đavoli, da vas nije ko uvrebao ? — zapita Stanka, smejući se i sama. — Đurica, slava ga ubila! Stanki zastade osmeh u polovini, kao da je ko ukoči usred smeha, pa niti se može dale
Stanka iđaše donekle sa Jelicom, pa se od potoka, što protiče ispod Radonjića kuća, odvoji i pođe sama. Putom samo Jelica veselo pričaše, a Stanka se tek ponekiput osmehne, ne znajući ni ima li mesta tome smehu.
Znala je, da će i ona sama, čim pođe za njim, postati otpadnica od kuće od roditelja, od sela i celoga sveta; znala je da toga časa ukopava svoju
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
do njega, pita je on je li gotova, a ona reče da jest, pa da ide opet pitati što će sad, „i to — reče mu — ja ću sad sama ići“. Ali joj soldat opet ne dade, nego otide sam, pa kaže: — Evo je došla opet smrt, pa pita šta će sad raditi.
pođe malo, ali, ne mogavši srcu odoleti, vrati se natrag, pa sutradan opet u zmajev dvor, i nađe caricu, a ona sedi sama u dvoru i suze roni. Kad se nanovo videše i sastaše, počeše se opet razgovarati kako bi pobegli.
Ali je carica ugleda s dvora, pa stane govoriti sama sebi: „O bože moj, ja sam carica, pa nemam zlatnog razboja ni preslice, ni zlatne kvočke ni pilića“.
Car kako legne u postelju, on se zanese i kao mrtav utiša se, a ona kad ostane sama s njim, stane mu govoriti: — Svetli care, sunce ogrejalo, baci desnu ruku preko mene, ne bih li se rastala s tvojim
dok na jednu noć stane neko na vratima lupati: zadrma se cijeli dvor, neka huka, vriska, pjevanje, sijevanje, bi rekao sama vatra oko dvora sipa. U dvoru se poplašiše i stanu od straha drktati.
Tome se i sama braća začude, a on nastavi kazivati: — U tome se vatra ugasi, a ja pođem da vatre potražim. Tumarayći po planini,
i zemljom; nego na kraju te planine ima lijeska i u njoj tri mladice: da ukrše te mladice, pa da prekrste na planini, sama bi se cesta načinila; ali da ostave i kad otud pođu, valjalo bi im. Oštar Dan zapiše.
Zato evo ti ove šibljike, pa čim doždeneš goveda kući, udari šibljikom o krov štale, pa reci „prilp“ i goveda će se sva sama povezati, a ti onda požuri se u kuću, pa ćeš još zateći nešto jela, i tako ćeš se nekako prehraniti.
onako kao što mu je baka kazala: udari šibljikom o krov štale i vikne „prilp“, a goveda svako na svoje mjesto, te se sama povežu. On onda brže u kuću pa za sto; zateče još dosta jela i sit se naruča. Išlo je to tako nekoliko dana.
Jedanput će zapitati ona njega otkuda se tako uhranio, i ko ga hrani. A on će njoj: — Pa ne hraniš me ti, valjda i sama znaš, nego mi donose pastiri po koricu suva kruha te se tako hranim da se prehranim.
Otac ga je dugo odvraćao govoreći mu da i u zanatu ima brige i truda, i kako bi ostavio oca sama! Ali kad se sin nikako ne dadne odvratiti, najposle mu dopusti otac da ide i uči zanat.
Pošto se on vrati i baba ostane sama s detetom, onda mu stane govoriti: — Moj sinko, ti misliš da je ovaj čovek kakav majstor kao što su majstori na onom
Petković, Vladislav Dis - PESME
I ta slika, ta maglina sama Iz zanosa i u snima mojim, To obličje prostrano k'o tama, Kao jutro sa zracima svojim — Padalo je ispred tvoga
I ja bih tada... Moj ljiljane beli, Što su mi tebe pakosno odneli? Što ti bar sama?... Zar te nije žao? Kud gledaš dugo snom gde nema mis'o Poteza svojih?
tvoja, tvoj život u stravi, Ni molitva s usni koje se ne smeše, Ništa, k'o ni cveće jorgovana plavi', Od kojih si sama uzimala boje Za dan svojih nada i za život pravi.
Svako jutro, veče, tišina i krik Donose mi tajnu koju nosiš sama; I Dok nebo, zemlja, sâm tičiji klik Pričaju o nadi što ti krije tama, Javljaju se misli, gde si uvek ti; Misli, i još
Da li ti je kadgod na um mis'o pala, Bujnu kosu kad prgavo sama splećeš, Kad u vrtu bereš ružu što je cvala, Ružu bereš i na grudi svoje mećeš, Kad haljinu svoju držiš s puno
Tesla, Nikola - MOJI IZUMI
Njenog oca su bili pozvali da obavi poslednju pričest bolesnika na umoru, a za vreme njegovog odsustva ona je sama otišla da pomogne jednoj porodici u susedstvu, koju je takođe napala ta strahovita bolest.
Svi članovi porodice, njih petoro, brzo su podlegli jedno za drugim. Ona ih je sama okupala i obukla. Pošto ih je prema običajima svojih predaka ukrasila cvećem, položila ih je na odar.
Izumela je i konstruisala svakojake naprave i alatke, tkala je najlepše šare od vune koju je sama prela. Čak je sejala semenje, uzgajala biljke i sama razdvajala njihova vlakna.
Čak je sejala semenje, uzgajala biljke i sama razdvajala njihova vlakna. Neumorno je radila od rane zore do kasno u noć i bezmalo sva odeća i pokućstvo u kući bili
tih godina moji roditelji su ostali nepokolebivi u svojoj odluci da me nateraju da se prihvatim svešteničkog poziva, a sama me je pomisao na to užasavala.
i preciznošću do razdaljina koje nemaju drugih ograničenja do onih koje svojim fizičkim dimenzijama nameće sama Zemljina kugla.
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
Stariji ljudi bi posedali oko tople peći na klupi napravljenoj od istog materijala kao i sama peć, obično od mekih cigala, omalterisana i okrečena.
U istoj dobi, na istaknutom mestu visila je, sama za sebe, slika Karađorđa, vođe srpskog ustanka. Posle 1869. godine nije bilo više slike austrijskog cara!
čuo za onu divnu rusku pesmu koju je napisao veliki ruski pesnik Ljermontov, u kojoj se kaže: ”Izašla sam dole na drum sama, Kroz maglu se blista kameni put, Noć je tiha, priroda Boga hvali, A zvezda sa zvezdom šaptaše...
Sve to sam dobio od vlasti u Kasl Gardenu na račun ”ujka Sama”. Onda sam izašao napolje, željan da pogledam taj veliki Njujork, sa osećanjem, kako bi to rekao psalmopisac ”kao krepak
Sutradan bila je nedelja i ja sam pošao u crkvu u delaver Sitiju. Pojanje u crkvi nije me mnogo impresioniralo, a sama služba još manje. Grad Delaver Siti bio je mnogo veći od Idvora, ali je služba božja u Idvoru bila mnogo uzvišenija.
I sama crkva bila je kao stvorena za tako upečatljivu pojavu. Velike orgulje iznad i iza predikaonice harmonično su pratile veli
Moja majka je sedela sama ispred kuće na klupi ispod drveta i gledala u pravcu odakle je očekivala da dođemo. Kada nas je ugledala, brzo je
Moja majka je sedela sama ispred kuće na klupi ispod drveta i gledala u pravcu odakle je očekivala da dođemo. Kada nas je ugledala, brzo je
” Idvor se nikad nije mogao pohvaliti knjigama niti ljudima koji su im posvećivali pažnju. I sama pomisao da jedan Idvoranin čita Lagranža u svojoj skromnoj seljačkoj kućici, bila je krajnje neverovatna.
Zar nije očigledno da je sama priroda, onima koji uče od prirode, bolji učitelj i voditelj u istraživanjima njenih pojava nego sve znanje koje se dobija u
Naravno, pod naukom smatramo dolaženje do novih saznanja koja su sama sebi nagrada... Takođe je poznato da je nauka možda najdublje sahranjena na našim univerzitetima.
Kada je 1847. godine objavio taj princip, gotovo svi naučnici su ga prihvatili kao neku istinu koja je sama po sebi jasna. Elektromagnetna teorija svetlosti i materije imala je drugačiju predistoriju.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
” Još mu je pred očima mali komad ceste, pa da zaokrene priječicom, i, sigurno,izići će pred kola. Uto, kao da ga je sama napast nanijela, ugleda prama sebi na konju Osman—efendiju. Jaše i dolazi k njemu.
Toliko dana otezala je i trgla se sama sobom u dvoumici: bi li je izručila ili ne bi? Teško joj je bilo u duši i moraše je crna slutnja; toliko je puta
Svidi se sama sebi, pa se još jedanput nadviri, kao da joj je u odrazu ogledala nešto lijepo ostalo. Pa nanovo prihvati se posla po
Devojka se vraća kući smirena, i svega se lijepo sjeća. Izdvojito i bistro gleda u Spasojevu priliku i sama misao k njemu odilazi. ....Doveo ga gospodaru neki okoščasti Crnogorac; sjeća se, to je bilo nekako pred Božić.
— Zbogom—te! — i mahne rukom prema gradu, pa se okrete i, ne osvrćući se više na nju, pođe k stoci. Cvijeta sama silazi nizbrdicom, niz kratke tkanice, put grada. Na savijucima ustavlja se i gleda u prostor pred sobom.
naizmjenice savlađuje njenu žensku prirodu, a na mahove, ugrožena zlosrećnom slutnjom, čisto se trese i kaje se što je sama tražila preokret u svome mirnome životu.
Devojka pošljednjih dana osjeća neizdrživu tugu što odlazi, a ne nalazi joj razloga, pa se sama čudi svome uzbuđenju. U gradu nema nikoga od srca, a gospodari, ako je i gledaju lijepo, isto su tuđa čeljad.
Sve bi radije podnijela no da u putu ostane sama. Još jednom, na pošljednjoj željezničkoj štaciji, prvo no što se otisnula u veliko more, zapazi nešto što je sjeti na
ništa ne možeda je utješi; sluša kihot tuđega jezika, gleda neobična lica, i zasve što je u vrevi svijeta osjeća se sama, od svakoga zapuštena... I suze joj navru, i osjeća da bi joj lakše bilo kad bi se komu u krilo sita naplakala....
Gleda kroz prozorčić na ulicu i premišlja. — S tobom bih i na kraj svijeta! — otrgnuvši se sama od njega sramežljivo jednako jeca. On se obrne k njoj i miri je: — Proći će sve to... Znam ja kako je...
Ja ću s njim govoriti, — i pođe dolje k Spasoju. — Ne idi! — moli ga ona. No on se ne svrće. A devojka sama stoji kod prozora i gleda kroza nj na ulicu u tuđi svijet, i ničemu se već ne nada; tuga je trga, a iz nje se ispoljuje
Ali kad za sebe poče saznavati, instinktivno naslućivaše na sebi tuđu volju, te poče sumnjati, a bijaše načisto sama sobom tek onda kad je jednom u zavadi neko razjareno dijete prijekorno nazva „mulicom”.
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
crvenim mlekom hrane Usreći i njene sluškinje zvezde Koje je u živo srebro oblače („Kosova pesma“) Carica je ovde sama trava, ona koja će nad svakim od nas jednoga dana proklijati (zato je pobeda njena), a sluškinje su ovde zvezde koje je
izdvaja, da bi ga ovako prokomentarisao: „Sretna, veoma zgodna poredba između košnjice – trmke – i crkve, kao da se sama kaže, kao da si je čuo iz narodnih usta, tako je slično rečena, pa ipak tako duboko zamišljena“.
Navešću samo tri primera. Kad lepa Todora zahvata vodu, voda momi kanda sama kreće u susret, a nad njom soko krilima maše ili, još lepše, veje: Lepa Toda na vodu doodi, Sama gu se voda zavaćaše.
voda momi kanda sama kreće u susret, a nad njom soko krilima maše ili, još lepše, veje: Lepa Toda na vodu doodi, Sama gu se voda zavaćaše. Više Tode siv sokol vejaše.
Retka je to radost – jer sudbina vekovima nije bila štedra, pa nije ni danas – ali je utoliko dragocenija. Kakva je i sama kosovska narodna lirika, kad je u pravom trenutku i na pravi način zahvaćena iz čistog kladenca.
Isto su, recimo, reč i ono na šta nas ona upućuje. Otuda se ikona s naslikanim svecem i sama doživljava kao sveta. Otuda i boje uzete sa svečevih zenica imaju čudotvornu moć da slepome vrate vid.
A sama proučavanja starih književnosti svakako se mogu uzeti kao komplementarna. Nama danas izgleda da u starim tekstovima ima m
“19 Bilo bi, naravno, važno kad bi se moglo saznati od koje je osobe Vuk pesmu zabeležio, ali nam ponešto govori već i sama činjenica da je to, po svemu sudeći, bio neko ko je u ono vreme mogao diližansom da putuje od Beča do Zemuna.
Takav je, na primer, Milan Rakić. Dučić se, naprotiv, menjao; evoluirao je, takoreći, kao što i sama književnost evoluira. I pri tome je menjao i stih.
U njima se, u stvari, svaka pojava daje onako kako se sama po sebi zbiva, a to znači kao deo velike, neprozirne tajne postojanja.
Ova činjenica, sama po sebi uzeta, ne govori nam mnogo. Ali čim je uključimo u mrežu književnih promena, čim je počnemo pažljivije posmatrati
Jer svi pokušaji da se o njoj neposredno govori, da se protumači sama po sebi, kao zasebno uzeta pojava, ostali su bez uspeha.
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
Ja, boga mi, ne mogu; da mogu, došla bih ti. Nemoj ti na to da gledaš, nego dođi kad god možeš. I onako si sama, pa svrati koji put i da ručamo; svrati kao kod svoje kuće. SAVKA (već na vratima): Zbogom tetka!
ŽIVKA: Ama, kako možeš da izdržiš i da čekaš da ti drugi donosi novosti? Dajte mi šešir, idem sama!... ČEDA: Kuda? ŽIVKA: Na Terazije! DARA: Bože, mama, otkud to ide! ČEDA: Dobro, dobro, evo idem ja!
Kao da je to zanimanje: ministarka. DARA: Pa kad ona neće nikog da zapita, no sve sama radi. ČEDA: Pa onda – šest stotina vizitkarata! Koliko godina misli ona da će biti ministarka?
(Ščepa šešir.) Ja ću vas zvati u svatove! (Ode naglo.) V ŽIVKA (sama) ŽIVKA (prilazi telefonu. Vadi iz tašne jednu cedulju na kojoj je zapisan dotični telefonski broj): ...
DARA: Bože, majka, pa zar ja nisam udata!? ŽIVKA: Jesi, al' to ćemo da izbrišemo. Zar ne vidiš i sama da on nije prilika za tebe? Niko i ništa, čovek kome je jedino zanimanje: zet. DARA: On je činovnik, majka!
Vi ste želeli da vas upoznam sa pravilima otmenosti... ŽIVKA: Pa jeste!... vidim i sama, niste vi krivi; samo znate kako je...
”). ANKA (dolazi spolja. Ona je obukla drugu, lepšu halinu): Gospođa je sama? ŽIVKA: Pa jeste, sama... ANKA: Vi, gospođo, izgledate tako nešto zbunjeni... preplašeni, šta li?
”). ANKA (dolazi spolja. Ona je obukla drugu, lepšu halinu): Gospođa je sama? ŽIVKA: Pa jeste, sama... ANKA: Vi, gospođo, izgledate tako nešto zbunjeni... preplašeni, šta li? ŽIVKA: jeste, preplašila sam se...
VASA: Ne brini ti, kazaću im ja već da budu kraći. (Ode.) V ŽIVKA, ANKA ŽIVKA (kad ostane sama, zvoni). ANKA (dolazi). Molim! ŽIVKA: Šta radite vi, zaboga, Anka?
Skloni mi ga ispred očiju! ANKA (odvodi Raku). VIII ŽIVKA (sama) ŽIVKA (na telefonu): Alo... centrala? Molim Ministarstvo spoljnih poslova... Je li to Ministarstvo spoljnih poslova?
Da! Pa zamislite, razbio nos sinu engleskog konzula i opsovao mu oca. (Pauza.) Pa da, uviđam i ja sama da je to vrlo nezgodno, ali, šta ću, ne mogu iz ove kože.
DARA: Opet vi! ŽIVKA: Opet, dabome, nego valjda da ga gledam i dalje u kući. Uostalom, još danas ćeš ti sama doći k meni i moliti me da te spasem te bitange. 'Ajde videćeš! Ne bila ja koja sam ako još danas ti sama ne moliš!
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Postoji, međutim, i opasnost da ih je već i sama upotreba istih sredstava analize i iste metode učinila srodnijim nego što to stvarno jesu.
više nije mogao ni videti ni znati ništa što neposredno ili posredno ne bi mogla videti (u smislu opažati) ili znati sama Sofka.
Razume se da prva rečenica u romanu - bilo kom, pa i u Nečistoj krvi - ne mora sama po sebi biti značajna, ali joj zato jako, inicijalno mesto u kompoziciji daje vanrednu moć da privuče čitaočevu pažnju:
rečenica u Gazda-Mladenu još manje se preliva u tekst koji za njom sledi, još manje se za njega vezuje, nego se, naprotiv, sama za se odnosi na celinu radnje, sama raskriva pogled na sav ispripovedani život glavnog junaka: „Celog života, uvek,
preliva u tekst koji za njom sledi, još manje se za njega vezuje, nego se, naprotiv, sama za se odnosi na celinu radnje, sama raskriva pogled na sav ispripovedani život glavnog junaka: „Celog života, uvek, samo je radio ono što jedan čovek
Njome se, zatim, tačno označava izvor znanja na koji će se autor delimično oslanjati sve dok u središte ne dođe sama junakinja: to su porodične predaje i kućne priče u varoši (isticanje da se u rodbini i po varoši „znalo i pričalo”).
)”. A to je, naravno, stoga što se kasnije u tekstu i sama Sofka pojavljuje kao izvor znanja. I više od toga: znanje do autora dolazi prelamajući se dobrim delom kroz njeno sećanje.
A književni tekstovi - kako nas je tome naučila ne samo novija nauka o književnosti nego i sama moderna lingvistika - baš u tom pogledu zauzimaju naročito mesto budući da kod njih nalazimo valjda najjaču uzajamnu
tako”, ali je tu morala biti razvijena i cela predikativina jedinica: „Kao što je i sama Sofka znala i pamtila, tako. . .
“81 Pri tome, opet, ne govori sama Sofka, nego autor u njeno ime, dodajući da to što je navedeno ona „oseti”. Ponovljena zamenica u trećem licu („on, on”)
jakim tonovima devojčinog opraštanja od jednog života (on za nju umire zajedno sa roditeljskom kućom, pa u toj meri i ona sama umire), i prelaska u drugi život, od koga se Sofka unapred užasava.
A sutra, posle venčanja, sve prestaje“. 94 Došao je, naime, čas kada činom venčanja i sama junakinja jednim delom umire - što je toliko često kod Stankovićevih likova da se može uzeti i kao pravilo - zajedno sa
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Toga opet, dvadesetoga večera po Milojevu turčenju, Bogdana bejaše ostala sama sa sinčićem u kući. Susedi su već računali da joj je bol malo oduminuo i da je mogu ostaviti samu.
Bogdana se uzdrža, jer vide da ga rakija još nije potpuno osvojila. Dodade mu još neku čašu, i sama popi još jednu pa mu prijateljski sede uz koleno.
A kad privedoše kola sa podnicama, ona pri podizanju leša nikom ne dopusti Jablanovu glavu, no je sama pažljivo spusti, pa priđe Vujani n bolno je zagrli, ovlaživši je nelažnim suzama: — O, sestro, koliko bi bila srećna
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Belo čelo — čisto heruvimstvo, Mesečina povrh sveta hrama, Svilna kosa, i senka joj zlatna, A dȁ bolan od čega je sama?
Kretô sam se štakrat sekirom u ruci: „U koren je udri, sruši je, utuci!“ Ja podignem ruku, ruka klone sama, — Zbori nešto, zbori u njenim žilama. „Razumem ti srdžbe, srdžbe nezlopake; Al’ ja nisam kriva, godine su take.
I prva reč’ca beše sa tvog trona: „Skidajte lance s dvaest miliona!“ — Sloboda se stidi kad dolazi darom, Voli sama svojim prosijati žarom, Ali se ne stidi da na grobu reče: „Taj čovek bez krune bio b’ veće sreće!
Odrežimo granu zimzelene jele (Jela grane spušta, ludi nam se sama), Nakitimo granu tankim svećicama, Zapalimo sveće našim dečicama.
»Starmali« 1883. PESNIK PRED BOŽIĆ Ne pitajte za pesnika, Pustite ga sebi sama; Pred Božić mu dajte mira — Mir nek’ bude i međ’ vama.
— Pa zar koga prati valja Od božanskog onog plama? Zar je ljubav sram za koga? — Sram je tad’ i mladost sama. Ta zar ljubav sa naukom Uporedo ne sme stati? Što se svačem srcu dalo, Zar se njemu ne sme dati?
A da bi nam Đuri zamenika dala, I budućnost sama, i ona je mala. »Starmali« 1882. GERMAN JOVANOVIĆ arhimandrit bezdinski Ko je god poznavô Srce tvoje pravo,
Ti načini moju ženu tja i caricom, Al’ i tim se njene želje ne zajaziše. Sad bi htela da t i sama dođeš u njen dvor, Ti da dođeš da joj služiš, da joj robuješ; Čim zaželi štogod, da joj stvoriš, doneseš!
brkove obrisô bih tako na tenane, Kâ što briše Abukazem naše gotovane; Pak bih jošte poigrao od ushita sama, Kâ što igra mnogi krivac pod tvojim šibama.
Šta jeste, jeste: proza si sama; U tebi nema stiha, pesama, Al’ ipak zato blizina tvoja Zagrejat’ ume ljude — do znoja.
Bar kad bi sama... al’ želja j’ pusta, Znam da uzalud zamaram usta — Al’ evo šta je željica moja: Visokorodnost kad bi nam tvoja,
vredi, ja sam dobro znao I njojzi sam mnogo, mnogo žrtvovao; Al’ ti kol’ko žrtav’ smeš prineti slozi, To promisli sama, — Bože, ti pomozi! Omladino draga, budi dobre volje: Ti nam budi jaka, ti nam budi lepa.
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
vidiš, i sama se od njega gadiš. EVICA: Nije tako, majko. FEMA: Kakva majka, valjda mi nije sedamdeset ljeta! Zar ti nisi čula da
Nek najmi sluškinje ako je rad imati posluge, a ne da mu ti dirindžiš. EVICA: On me nigda nije terao raditi, ali ja sama imam volju. FEMA: Eto ti, isti otac! Tako je i on imao to ludilo u glavi da radi, pa da radi.
VASILIJE: Zaboga, majstorice, imate li duše? FEMA (pođe, pak se trgne): Uh, što ne smem da mu se približim, da ga sama isteram. Ali čekaj, bezobraznik! (Uzme lepezu, pa ga počne s njom turati.) Napolje iz moje kuće!
Rihtig, malo nisam zaboravila tortu, to sam baš sama mislila mesiti; to je osobito jelo, jošt ako će posle konfekt doći.
Johan, santurtur. JOVAN: Semener rotunder. FEMA. Pravo, Johan, pravo. JOVAN: (Zbogom, pameti!) (Otide.) FEMA (sama): Pogrešila sam što sam ga naučila francuski. Sad može grubijan sve razumeti kad počnem govoriti s madamama.
FEMA: Molim! SARA: Molim! (U smešnom komplimentiranju obadve najedanput iziđu.) POZORIJE 4. EVICA (sama u bašti, zalivajući cveće) EVICA: Moje milo cvetance, ti ćeš mene srećnom učiniti.
EVICA: Ja te ne razumem ništa. Šta ti se dogodilo? VASILIJE: Jošt pitaš? Ne možeš sama da se setiš? dvanaest iljada forinti! Jesi li čula?
Miljković, Branko - PESME
Da li to znači reći promeni: neću! I ostaviti pesmu da se sama menja? Pokloniti sebe životinjama i cveću i snagu svoju dati gladi crnog korenja?
sažeto III Na krajevima vatre predmeti koji ne svetle Niti se nečim drugim odlikuju traju u tuđem vremenu Ptica koja sama čini jato iz nje izleće Uzmite šaku svežeg pepela ili bilo čega što je prošlo i videćete da je to još uvek vatra ili
Peva iz neznana. Jedina ume da pepeo pobedi I da iz vatre iznese svoj glas Obećana u odgovoru na pakao leti Sama u sebi i čeka svoj čas. LAUDA (1959) LAUDA Najlepše pevaju zablude. O, vali, Rimuje se more! Tad smo na žal pali.
pticu čarobniju vatru pametniju Ako pronađu zajednički jezik Ptica i vatra mogu da spasu svet ZEMLjA I VATRA Dubina je sama svoj neprijatelj Moje oči bez mene lepšu zoru vide Dobroveče sa zvezdom u srcu Dobardan sa suncem u ruci Sve što leti
Nad predelom bez nade sunce je veće; Tu niče čudesni cvet glave: glavobolja, Sama sebi dovoljna, otcepljena od sveta. Tamo se od ljubavi umiralo dok se ljubilo! Promeni svoju pesmu.
Petrović, Rastko - AFRIKA
Na prstima od nogu prstenje. Na njoj je sve novo i ona korača veselo, govoreći sama za sebe, kao da je u kakvom baletu.
Vuije mi dopušta da se divim, pod uslovom da je indigo materiju žena sama tkala a ne kupila u evropskom dućanu. Na pristaništu škola crnih babica u belom, crnih bolničara u belom, devojke i
papratima, obojenim pečurkama, cvećem i usamljenim džinovskih lišćem, da daju kudikamo više iluziju tropike no sama prašuma.
Njegova porodica retko kad da jede okupljena. Već šestogodišnja deca, kad ogladne, traže sama šta će pojesti: u mulju pecaju ribice, proždirući ih žive; love poljske pacove i peku ih nad vatrom, ne očistivši ih od
Mislio sam da je možda i voli. Pitao sam je da li je sama tu došla, ili je ko poslao: — Se musje mon mali moa dil toa! (To gospod'n moj muž meni kazati tebe) — Ton mari blan?
On se ženi da bi imao dece. Deca, ako su muška, predstavljaju duh plemena, i rade sama u polu od ranog detinjstva; a ako su ženska donose bogatstvo prilikom prodaje.
III Kada je Me umrla I ptice sa nje odletele, Kada je sišla u svoj dom, Ona ga je sama vodila; Nije mogla ni da se miče, Nije imala sa kim da govori.
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
Pa kud ćeš onda?... Još da si sama! Al’ šta ćeš pod noć s ovim detetom? STANA: Valjda ću dospet do Smedereva? GLAVAŠ: Pa onda? STANA: Sa zorom dalje.
Ona mi reče da ne dangubim, Nego što brže da ih izbavljam, A ključeve će sama spremiti... GLAVAŠ: Izneveriće, Kad je i Hristu svome nevera! ISAK: Neće!
HASAN: Nije, efendi! ĆERIM: Ako ga neđe raja nije premlatila... Ja ne znam, čestiti muselime, kako si ga mogao sama i opremiti?... HASAN: Slušaj, Ćerime!
Svi TURCI: Evala tvojoj mudrosti! ĆERIM: Momci će njegovi za njom u potjeru, a mi ćemo ga sama u očajanju napasti... Manj da ga ne bije olovo, te da ostane!...
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
« Pa posle sviju napora i skupih žrtava robovi opet da ostanu robovi, a Srbija slomljena, razorena. Ali tišti i sama pomisao na ovu crnu mogućnost.
Svuda tragovi strašne pustoši i razorenja. Vazduh okužen, trava ugažena i sparušena, pa i sama šuma, iako je bilo vedro, sveže jutro, izgledala je oparena i klonula, jer je i preko nje prešao vreli dah rata: grane
nisu mogli izazvati u meni onako gnušanje protiv ratova kao što učini juče i jutros ova slika pustoši na bojnom polju. Sama borba nikad nije tako odvratna.
« »A mržnja te je našla Gde s viješ kao crv Nadojila te krvlju — Otrovala ti krv.« A ti, sama čudovište, praviš to i od čoveka u koga se useliš.
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
Voleo sam Srpstvo milo, Većma nego sama sebe, Al’ sad mi je stomilije, Jer u njima nađoh tebe. Sve, štogod sam dosad volô, Tim sam samo tebe snevô.
Ne moli se kâ pobožnik Posred hrama, — Nestalo je, nema tela, Daša sama. Ne čuju se glasi, reči, Struji misô, Kroz koju je rajski tamjan Zamirisô.
Sad na sve to spustila se tama; Sad na sve to spustila se tuga; Moja suza ili teče sama, Ili jedva nađe plačidruga. Spomenu vam odužit’ se hteti, To je tlapnja slepilom golema...
Sećam te se kao vile Koja stoji sama Na izvoru najbistrijem Srpskih nam pesama. Ti si mene zapojila, Ovim svetim pićem, — Ti si tajno upravljala
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Imala je nečeg naivnog u svome držanju. Kao da je i sama uviđala kako to nije dobro što radi, ali je primorana da tako postupa.
A Arleta, moja dobra Arleta, mlada, lepa, tugovaće neko vreme, a potom će pripasti drugom čoveku... Užasavala me je i sama pomisao. Mrzeo sam neodoljivo tu zamišljenu ličnost... pa i njenu sestru, koja mi je izmamila reč.
— Dali ste njoj, ali ne i meni. Vi me ne zovete. Dobro. Doći ću sama... Doći ću, doći ću... Dragiša — i obavila je ruke oko moga vrata. Osećao sam kako se nešto u meni lomi.
Tako ja hoću, hoću. Dragiša, shégі, primite me. Ja sama hoću da vam dam dokaz svoje ljubavi. Hoću! Zaustio sam... Ali mi senu kroz glavu: da li je ona svesna u čemu se
I sama ta pomisao izazivala je nelagodna osećanja, a tek kako li je morala biti užasna stvarnost. Moj mladi kolega obrati mi s
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
prezrivo isključena iz naših misli i osećanja, kao da je, pažnje dostojne pa i znatne, nikako nije ni bilo; kao da i sama zasenjujuća pojava Branka Radičevića, koliko začetak nečega bitno novoga, nije istovremeno, a bar u toliko isto
I verujem da s' samo u sto leta Iz pepela svog rađa feniks ptica, Pa sama sobom da razvija krila. O, pravdo božja i istino sveta!
— ako se čak valjano zavlada i njome, — i da je svakome pravom piscu i ta jedna potpuno dovoljna, a do te mere da ona sama može bogato izdovoljiti i najduži život, do dna iscrpsti i najradnije stvaranje, a potpuno zasititi i najsuptilnije
i u rečima samim — kojima muzikalnost niko osporiti neće niti može —, mnogo od onih poetičnih prisećanja koja su, sama za se, izgleda zbilja dorasla da i mrtvu reč ožive. Zar je tako lako odreći se svega toga, zar je uopšte i moguće?
Kaluđerski živi sasvim seka-Neda, Nit' hoće u oči kome da pogleda; Zatvori se sama k'o duvna u kući, Kroz pendžer pogledi, nikom ne da ući.
Kako grlica, drug verni tica, gorko ridaju, na tja pomišljaju, ljubazna. Radost velija, sama Talija ni sestre njene ne mogu mene tešiti. Adovu bezdnu Orfej, ljubeznu vo ježe spasti, prešed bez strasti nevredim.
Usliši jednu, Venus, poslednju čašu i muku: na njeni ruku skončati! i pri postelji sice zacveli: „Uvi mnje sama, što bez Adama ostaju!
Ko je kriv, nek' trpi, ko dužan, nek' plati, Ko krade, nek biju, nek glavom zaplati. To nakratko sama nas uči priroda, Mlada leta u tim gubiti jest škoda. Vidite li, jedva ot dvadeset leta Može biti jedan [...
Dovrebam se, pronre oko, — šta da ti sad kažem? Kako l' da ti, što nemožno, slovami izlažem! Sedi sama — ne znam, vila, roda ma višega —, Mlada, vzračna, k'o Danica, nakraj zlačnog brega; Odežd' b'jela raspuštena nemarno
oganj našu utrobu podiđe, Serce dotle bespristrasno dvojno želi biće; Sva priroda izmjeni se, onemile ljudi, Duša sama — no ne dugo!
skorim smrt ja želit, zvati, Preka da me smakne što skorije; Znam da ljubve žrtvu oplakati, Ožalit i neće ono čije: Sama ni pak vozljubljena moja.
na um me budnog ne uzima; Tada Ljuba sedi mom na krilu, Grli me i ljubi uzajmice, Bezmilosnu tak onežim vilu, Da mi sama pruža usničice; Morfej gotov želje m’ ispolniti, Milo sve mi dati pak čini se, To što ne smem budan pomisliti, Što
Jakšić, Đura - JELISAVETA
(Knez Đurđe odlazi.) JELISAVETA (sama): Radoš progonjen. To bledo čelo večne ozbilje — Sad nek’ po stranstvu mrskom lutajuć Razbija kosti tvrde lubanje,
A sada zbogom! Sa vladikom se moram sastati. (Poljubivši je odlazi.) SEDMA POJAVA Na istome mestu. Jelisaveta sama, a zatim kapetan Đuraško. JELISAVETA (sa sobom) „....Staniša Turčin?...“ Turčin?... Ha! ha! ha!
) JELISAVETA (sama): Hajd’ idi, idi!... lom’te se, bijte! Prolijte krv... svu je prolijte!... Nemojte štedit’ njene izvore, Drugo se za
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
bi, nedjeljom i praznikom, obukao i stajaće ruvo, ali mu ono stajaše nekako tužno, neprikladno, i on se stidio od sama sebe. — Relja, Relja, ne priliči ti ovo ruvo više! — govorio je sam sebi i brzo ga je svlačio.
To je bilo za sultanovog nadžaka. Ona moja Đurđijetina ostala sama kod kuće. Vraćô sam se pokasno iz sela. Prilazeći kući, čujem iz sobe Đvrđijin kikot i nekakav muški glas.
vjerovati, a ovo je cijela cjelcata istina: sedamdeset i tri li, i dvije li — sad ću vam, boj se, slagati — 'iljade sve sama Krajišnika nabrojismo! Ta silesija prođe ispred nas, dok bi čojek udario dlan o dlan.
— Tak'i mi se rađali! — uzviknu veselo Mićan i pruži mi punu čašu bašice. — Sama prva kap! De-de, dalje pričaj. — E, ljudi moji, nit je ta'kije' nišandžijâ kad bilo, a kakav je zeman nastô teško da i'
Bojić, Milutin - PESME
Duboko u mene zarila si nokte. Ja u divljem vrisku čupam svoje prsi, Grizem sama sebe i jaučem dok te Osećam gde piješ moje muške rsi.
Sakrivena od svetine, kleči, Stid je da se sa gomilom vajka, Sama, hladna, bez suza, bez reči Boga moli Jugovića Majka. (1911) MAČEVI DAČKI, SEKIRE JAPODA...
I mesto mira nov put mi predstoji, Da lažem sebe u kom novom hramu Duša se moja sama sebe boji, Jer vidi sebe pustu, večno samu, Kao Ahasfer da besciljno bludi, Kleta od onih za kojima žudi.
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
MARICA: Pa vi mene i ne slušate? JEROTIJE: Ne slušam. Eto, vidiš i sama da nemam kad da te slušam! MARICA: Dobro, oče, al' znajte da ćete imati da se kajete...
JEROTIJE: Slušaj, sve što imaš reci ti tvojoj majci, a ja ovaj... pa vidiš valjda i sama da mi je ovolika glava od briga!... Lice...
još bole, sedi ti ovde, a ja ću tebe da ostavim. (Odlazi desno.) IX MARICA, zatim JOSA MARICA (sama): Ja ovo neću da trpim. (Uzima sa stola tanjir na kome je ranije bila čaša s cvećem.
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
Otuda, mesto ranijeg zanimanja pretežno za tematiku, sama forma dobija na vrednosti. Tako se pažnja i kritičara i čitalaca, a i samih pesnika, postepeno pomera prema izradi
Raičkovićeva transpozicija pesničkog doživljaja u prirodu i pejzaž izgleda nam stara koliko i sama lirika. Ali je on ipak moderan pesnik, koji u sasvim ljupke slike iz prirode unosi nešto od egzistencijalne
Jakšić, Đura - PESME
Pa i Mlava pusta uzdiše potmulo, Da se ne bi njeno uzdisanje čulo. Sama u svom strahu priroda se grozi, Strahovite tajne nema ponoć nosi...
Nastasijević, Momčilo - PESME
Putuju nesmehnute za nečim što su snile. Sâm ja. Tople poniru reke. Mirišu na ljiljane što precvetali lane. Sama zgažena biljka zlatan otvara cvet iz ožiljka. Šta li se njima snilo, pa teku nasmehnute u tamni dol? Sâm ja.
Sâm ja. Nastajem čudno iz ovog nestajanja, snom te dublje me sve budi. Sama zgažena biljka zlatan otvara cvet iz ožiljka. BILjKAMA Vliži se. Zlatna odora na njoj. Smrću pozlati.
Ne pristaj za mnom uludo, No za vremena, druže, vrći se dok imaš kamo, A mene ostavi sama, sam da očajam ovde: Godi mi golet ova, Iz travki miris je ovde na moju setu, Boluju moju boljku.
Zemlja me tamno vuče da počinem, Pusti me, druže, sama. Što nečišću zoveš meni godi tamno, Pusti me sama! IMALO MALO GOLUPČE Imalo malo golupče, Gugi mi gugilo malo.
Zemlja me tamno vuče da počinem, Pusti me, druže, sama. Što nečišću zoveš meni godi tamno, Pusti me sama! IMALO MALO GOLUPČE Imalo malo golupče, Gugi mi gugilo malo. Za riđu zmiju kroz nedođiju Gini mi ginulo malo.
VODI ME, POVEDI SLEPA Vodi me, povedi slepa, ja ne vidim bela dana, duša mi u bogu sama! Zemlje prođoh, noć mi svuda bez svanuća, van sa neba toplo što mi grane tama!
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
nešto šuška, čisti, pribira kamenje i parčad ćeramida palih, prebačenih sa susednih zidova, uvek naglas gunđajući, sama sebi govoreći, kao svađajući se, zbog tog sa strane i, kako se njoj činilo, namerno ubačenog kamenja.
Sve trebalo da se rasproda. I onda, tako se govorilo, baba krišom, ne govoreći nikome, sama, samo s jednim rođakom, i, kako pričaju, preobučena u muško odelo prešla granicu, otišla u svoje rodno mesto tamo oko
I to toliko mirno, pribrano, da je već i ga njena mirnoća bila neugodna, čisto bila neprijatna i sama ona sa tom svojom mirnoćom, kao tvrdoćom, okrutnošću.
ubriše, stisne, vrati natrag tu suzu, ali bi se videlo i kako otuda, još brže, natrag vraća ruku kao bojeći se da ni sama noć ne vidi tu njenu suzu. Mladen, čim bi to video, prestrašen, krijući se da ga ona ne spazi, vraćao bi se.
A da bude kao što treba, trudio se najviše i radi sebe sama, radi one tihoće kad prođe dan i nastupi veče, zatvori se dućan, i onda one mirnoće kad iz čaršije s ključevima od
nikome, dozva nju, Jovanku i, čisto pred njom optužujući ga i izdajući, tužeći se na nj, plačući, reče joj da ona sama, nasamo, u četiri oka, kaže mu, traži, da dopusti, upravo on i isprosi njenu zaovu za svoga brata. I Mladen je to znao.
Uveče, od večere, od svakog malo boljeg jela, odvajala je u sahane, i ispod bošče krijući, sama nosila kod prije, da joj snaja ima što da jede, okusi. Kao što je, opet, bilo i obratno.
Ovamo na kuću, kujnu, i još više na večeru, gotovo zaboravi. I onda sama baba, samo da Mladen ne bi to video, ne ostao bez večere, ona pristavi i nadgleda kuvanje, dok ova, pozno u noć, kad
Baba, dirnuta i sama za Mladenom što tako, mesto da se on ženi, a ono ženi brata, ostavljala bi je i odlazila gore u odaje.
Baba Stana siđe i priđe kući. Za njom je nosio sluga bošču. Pred nju iziđe čak i sama gledarica. Omanja, suva, u suroj, prostoj odeći seljanke.
— Nego... Istina je. Rano je. — I kao ne mogući da izdrži, poče čisto kao sama sebi da se tuži: — Istina je. Zar mi je znao za detinjstvo, mladost, igru, veselje? Ništa mu ne dadoh.
svega znala, u snu celog života snevala, svaku stvarčicu tu znala, ali tada, kao neki gost koji prvi put dolazi, sama pozva slugu i posla ga da ide i poruči za nju iz kafane rakiju i kafu, što, na veliko iznenađenje Mladenovo, u slast sve
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
O postanku b. kaže jedna naša narodna pesma ovo. Devojka je pasla jelene, pa je preterala stado preko neke vode, a sama nije mogla preći. Onda je jedan jelen svojim rogovima prebaci na drugu obalu, i gde je devojka pala, tu je nikla b.
loza je senovito rastinje. Ona se sadi po grobovima (GZM, 6, 1894, 154). U narodnim pesmama spominje se v. l. koja je sama poniknula iz groba (»Te [car] sarani dvoje dece svoje.
Srp. dalm. mag., 20, 1861, 97 id; Schneeweiѕ, Hochz. ‹= Die Hochzeitѕbräuche der Serbokroaten, Prag, 1929› 31), da sama reč »jabuka« znači isto što i »proševina, prsten« a prosioci zovu se »jabučari« (Vuk, Život i ob.
može biti izrađena u kultički hlebac ili kolač, v. čl. Kolač. P. se nekiput javlja sama, a nekiput je (najvažniji) sastavni deo panspermije.
on sa grančicom u ruci blagosilja za plodnost, pa onda zabode grančicu više ognjišta u zid, i tu je niko ne dira dok sama ne padne (SEZ, 16, 143; 145, upor. i SEZ, 7, 277 id, i Schneeweiѕ, 10 id).
Iz kuće na kojoj je č. ne može lopov ništa ukrasti, čak ako bi ostala i sasvim sama (GZM, 6, 1894, 371 id). »Čuvarkuća je, vele, bolja na kući nego dva psa pred kućom« (GZM, 19, 1907, 497). Č.
jednu polovinu baci i nju mladoženja uhvati u sito i pojede je okrenuvši se prema devojci, a drugu polovinu pojede ona sama (SEZ, 70, 1958, 443); u Oberićima, u jednoj svatovskoj pesmi, pominje se čudesna dunja (»od sto lista, od dvanaest
radi plodnosti (SEZ, 86, 1974, 436). Iva. Prema verovanju u Kastavštini, sama trava iva je rekla: »Ja storin mrtvega živega, ako me skuhaju i daju mu pit moje vodi« (ZNŽOJS, 39, 1957, 251).
U jednoj našoj basmi protiv probadi u grudima kao da sama reč lan, koja se mnogo puta ponavlja, ima spasonosnu snagu: »Poseja̓ lan, lan na Vidovdan, Izniče lan, lan na Vidovdan..
Bujad (pterіdіum aquilinum). Mitska biljka: ko bi imao njeno seme, znao bi o čemu se ptice razgovaraju, sama bi mu se kazivala svaka lekovita travka, mogao bi da otvori svaku bravu. Ali teško je doći do semena, jer b.
U narodnoj pesmi iz toga kraja (ladarskoj) trandovilo je sama devojka; ostavljeno na sredini pokošene livade, ono veli Ivanu livadaru: »Ko bi mene pokosio, Ja bi njeg̓va ljuba bila«,
Ali to može učiniti i biljka koja nije tabuirana, jer mnoge su senovite, stanovi demona ili božanstava, sama božanstva i čak roditeljke prvih ljudi (upor. SKG, 60, 1940, 1—6), i sklone su da na povredu odgovore kaznom.
Ćipiko, Ivo - Pauci
—A što? — pita Rade. —Ne pitaj, molim te .. . —Pusti je, — javi se majka, kazaće sama... A ti dijete, umiri se, lezi! — Pusti me, majko, ovako ... Sjutradan u kući je kao da se nije ništa dogodilo.
—Da, glavu! — potvrdi Ilija, — kad je potreba ili inat po srijedi... — Ali Cvijeta, razumije se, odabra sama Radivoja... pa ko joj što može?... — Ne razumiješ, — ljuti se pop Vrane kao za se i ućuta. ...
No čim je dulje boravio uz more, buktijaše sve jača strast i zahvataše njegov mladi život. Sama uspomena na nju nije je mogla utoliti.
Sve to bijaše izgubljeno, a da ništa nije dobio u zamjenu. On pusti maha svomu nagnuću, i pitaše sama sebe: „Čemu sve ovo?” Gorko požali što se oni dani neće već nikada povratiti i beznadno gledaše u selo.
se rastapaše u sveopćoj harmoniji beskonačne ljubavi, u čijoj sili blijedila je i iščezavala — u neizmjernosti prostoi sama njezina djetinjska prilika... Tako se pomalo prilagodi domaćemu životu.
— odgovori mirno starac. — Da radimo! A vidite što pijemo, — i nakrene bukaricom— sama brsata! Octa, brate, i boba, pa deri! —Ča si se uzbalija!
Jure čekaše da Ivo otide prvi; nije htio da ga ostavi sama , a opet , umoran , rado bi opočinuo. Uto se i Marija mače i reče: — Oni su zaboravili da se i sutra radi!
Krto bijaše vrhom pun i stablo očešano. Djevojka pođe da ga isprazni, pa htjede da ga sama nastavi na glavu. On joj pomogne, prihvati ga s jednog kraja i podiže.
Kada ga djevojka spazi, časom zastade, nu mahom proslijedi... Na žalu stadoše sučelice, jedno prama drugome. — Ti si sama? — Došla sam načupat' malo trave, — odgovori djevojka mirno i pogleda u ruke. — Kako su mi se opalile od trave!
Zagledao se neodređeno u noć, u, čijoj se tmini ujedno stapahu i kuće i drveće i sama zemlja... Nad njim katkad zasine pokoja zvijezda i mahom se zakloni iza oblaka.
Ivo se zalaže i zamišljen je, na mahove gleda u noć, na vrata što na doksat vode. Večeras mu je ugodno u društvu, i sama soba izgleda mu prijatnija no inače.
— Neće me pustit' brat, a ja bih išla, — odgovori djevojka i pođe k ognjištu da vatru potstakne. — A ti pođi sama! Ja ću te ispratiti, — reče joj Ivo u šali. — Fala bogu! — uzdahne stara, a djevojka učini se kao da nije ni čula.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
“ Tako je rekao: meropaška gamad. Izašla sam iz odaje, popela se u prostoriju pod krovom kule, da bih bila sama i pustila da mi suze teku niz lice. Nisam jecala. Opustila sam se, naslonila glavu na gredu i mirovala.
Počela sam da idem okolo obučena kao kakva odurna veštica, zamazana i zabundana u prljave grozne haljinčine koje sam sama šila, kako bih izgledala što odvratnije. Izgleda da me to napušta.
Pipac Kirča žestoko mrzi Jelenu. U toj mržnji ide dotle da govori kako je sama kriva što je još uvek devica. Kaže: ne podstiče dovoljno svoga muža. Ledena gospa − tako je zove. Ledena devica.
Plašim se usamljenosti. Hvata me jeza od pomisli da ću ostati ovde sama u kamenjaru, među sprženim kovragom, zvečarkama koje gmižu okolo, dok im tela blistaju na suncu.
Ređala su se pitanja na koja niko nije tražio odgovor, pitanja koja su bila dovoljna sama sebi. Zar Dadara, pobogu? Hoće li izdržati da joj ne pomene, barem dok Lauševa perjanica ne zamakne iza prve okuke?
zgodno, rekao sam, da svakodnevno odlazi kod Doroteja u odaju, da mu lično nosi hranu i da tamo predugo ostaje s njim sama. Saslušala je mirno, zamišljena, bez traga uzbuđenja. Nisam to očekivao.
Pa ipak uživao je on nekakav osobit ugled među sirotinjom, koja je i sama mrzela svoje pohlepne gospodare i sjaj njihovih gizdavih odora.
Neka sama pobaljega svoju nečist na ovo đubrište. Ja ne učestvujem. Neću protiv jedinog čoveka koji ovde nešto vredi.
za nabubrelom kruškom koja mu se njiše nad glavom, i ono što će on učiniti to je da klisne odatle jer mu može opasti sama u šaku, a on neće, neće loćka, jer, zaboga, pa ona ne pripada njemu i zabranjeno mu je da je zagrize sočnu i slatku, a
Kljusad su im hroma, zavode se kao ošamućena. Smrt sama dobauljala je podno Kule vratimljske, mučki glavinjajući za ovom jadnom povorkom otežalih nogu, onesvesloj od bola i
Očekivao sam da zapljušte pitanja. Jesi li siguran? Da li je bila sama? Koliko je ostala? Kuda je otišla? Ali nenaviknuti Dorotejev jezik ostao je zabravljen iza čvrsto stisnutih zuba, a
Ilić, Vojislav J. - PESME
Plakala dugo i dugo ga zvala, Doklen i sama u grob nije pala? 10. Bog bi to znao! Novembarsko veče Padaše tiho kao magla tavna, Kad moj kočijaš dođe, pa mi
Klisar je još jutros zorom otišô do bliskog grada, A namiguša žena sama je ostala sada, I sad provodi šalu. Ubrzo tišinu celu Prekide đermova škripa.
A zatim istrese mnoge, Dok ga izdade govor, a onda i same noge, Pa pođe kmetovoj kući. Kmetica bila je sama, Jer muški odoše krčmi upravo od božijeg hrama, A vredne reduše, opet, u mutvak sklonile glave, Pa žure, lupaju, viču,
vladaše u polju samo, Kô da je prestao život pod strujom mrtvačkog daha, I grešna žena se strese od neiskazanog straha, Sama, u pustom polju... Sumnja je paklena uze, Od bola, od stida, straha grunuše njezine suze Kao bujica plaha.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Pred glavnom njegovom kapijom puši se još veliki kameni žrtvenik, optočen bakrom. Sama kapija vodi nas u predvorje zasađeno palmama, gde dolazimo do podnožja glavnoga zdanja.
Kao iz božije ruke. I sama priroda je tu učestvovala sa puno ljubavi: prekrila Partenon sa plavim nebom, a sunce ga je, hiljadugodišnjim poljupcem,
u Egipat, sagradila onde od mirtinih grančica svoje gnezdo da bi, na mirisnoj vatri njegovoj, svakih petsto godina sama sebe izgorela i iz svog vlastitog pepela podmlađena vaskrsnula. Zato je ona simbol besmrtnosti.
Sva raskoš orienta i vojska dvoranika i služinčadi stavljeni su u njenu službu. Ona sama zasenila je sve to svojom lepotom. O njenim toaletama i nakitu ne smem ni da govorim.
Veliki dom, Palaco del Muničipio, crkva Santa Đustina krasna kapela del Santo, onaj mali nakit, lođa del Konsiljo, pa i sama zgrada Univerziteta, sve su to dela talijanske Renesanse, ukrašena kičicom i dletom Đota, Mantenje, Veroneza, Ticiana,
Teška kapija se za njim zatvorila da niko, pa ni sama istorija, ne dozna šta se onde dešavalo noću između 21 i 22 juna.
odabranom smanjenju, ima ta putanja poluprečnik od tri metra, taman koliko su stubovi paviljona udaljeni od njegove sredine. Sama planeta Merkur pretstavljena je ovom sićušnom perlom pompejanskog crvenila, a manjom od makova zrna.
Nju sam pretstavio zlatnim koncem, razapetim preko tuja i jela. To je staza naše Zemlje. Sama Zemlja pretstavljena je zelenim zrncem iste veličine kao i Venerin biser.
samog Dunava povukao sam žutim kanapom jedan deo njegove putanje; ostatak morate nadopuniti u mislima, a to nije teško: Sama planeta pretstavljena je ovim zrnom rubina od šest milimetara debljine.
Nije čudo da su se oko doba svake takve opozicije Tihova posmatranja te zvezde nagomilavala. Sama opozicija Marsova traje samo jedan trenutak.
U ovoj prirodi sve izgleda čarobno, pa i sama železnička pruga. Nekada, kao mlad inženjer, nalazio sam joj mana, a sada mi ona izgleda kao delo bogova.
Mojoj prvoj ljubavi, nauci, ostao sam veran i za celo vreme moje inženjerske prakse; ova me je sama stavljala, iz dana u dan, pred nove naučne probleme. Da navedem o tome koji konkretan primer.
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
Zmajeve pesme je, s druge strane, po rečima A. Jovanovića, potvrdila sama kultura; one jednako žive i među današnjom decom, što svedoči o njihovoj estetskoj meri.
Stanković, Borisav - TAŠANA
dva široka, pokretna prozora, kroz koja se izlazi na balkon, i kroz koja se vidi celo dvorište patosano kaldrmom, pa i sama kućna kapija, dvokrilna, na svod, kao i ostale zgrade oko nje: kujne, štale, ambari.
Samo brzo, da na vreme stignete na groblje! SLUŠKINjE sa korpama odlaze. TAŠANA ostaje sama. Mrak pada. Stvari, rafovi, oružje, sve se jače crni, ispoljava i tone s mrakom.
KATA (iznenađeno): Kako: ostavili te samu? Pa ti si ovde u svojoj kući, i kako onda da si sama? TAŠANA (nastavlja): Da, ostavite me samu.
tri dana ako navratiš, a otac, i kad dođe, sve tamo, na dvorištu, po ambarima, štalama, sa momcima, čivčijama, a ja sama ovde po kući, po pustim sobama, niko da diše pored mene a ovako od straha da... KATA (u čudu): Luda li si?
»U svojoj si kući, svoja si gazdarica«, a opet svaki na svoju stranu, svaki sebe gleda, a samo ja ovde jednako sama, jednako pusta, pa da se izludi! KATA (preneraženo, uplašeno, prilazi joj): Kako da se izludi, čedo? Kako da si sama?
KATA (preneraženo, uplašeno, prilazi joj): Kako da se izludi, čedo? Kako da si sama? Pa eve tu sam ja! Ja bih ti svaki dan dolazila, ne bih te ostavljala; ama onaj stari, tatko ti, ne da.
A ti, i bez nas opet nisi sama. Eto: sluge, momci, toliki svet. Da je druga na tvome mestu, bila bi srećna, ponosila bi se, a ti...
Pa koliko puta joj govorim: neka i iz same kuće izađe, neka se prošeta, razonodi. Neka ili sama, ili s decom, pođe kao da ide na groblje. I ne mora tamo ići.
I onda ne bi tek moglo da se zaspi, da se noć provede mirno, i da se sasvim ne izludi, pobesni od straha. (Šeta se, sama sebi): Da, »jedi, pij, dobro se hrani«, a ovamo, samo groblje, samo pokojnik.
Ili da me odavde vodite, sklonite nekud, ili ću ja sama... Ja ću, ja... (U očajanju ne znajući šta će): Oh, ne znam šta ću, i šta ja mogu?...
dolazi, niko na oči da mi ne izlazi, da nikoga više ne vidim, ne čujem, pa ni samu tebe, ni oca, da bi bar onda ovde sama, pusta, zatvorena što pre umrla, izludela i svršila. (Razjareno, unezvereno ide po sobi.) Oh! Ovo je strašno!
I šta mi onda dolazite? Pa i ti sama, ni ti više nemoj da mi dolaziš. Jer kad god i ti dođeš, više se s tobom najedim, nego kad sam sama. Zato, ostavi me.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Kad Švaba vide šta radimo mi, udari i on u kopanje. Kopaj odovud, kopaj odonud, još se zemlja i sama od sebe provaljuje — oborismo vam mi tu, i pomešasmo, bar dvadesetak naših i njinih kostura.
Krstača gospa Stanojle Lazarićke. Zgodna je figura s brodom i katarkom. Gospa Nola, „živosan čovek”, kako je sama sebe ponekad nazivala, kao da zbilja još stražari nad jednom nasukanom i mrtvom lađom, za koju nekada beše pripeto
Prošlo je oko tri minuta do zvižduka: užasno mnogo vremena. Gospa Nola je za to vreme rekla sama sebi šta je tamo u sobi čeka. Ne dozivajući nikoga, ušla je. Muž njen, razbijene lubanje, leži na podu mrtav.
) Drugo, gospa Nola se brzo sama uhvatila u svom udovičkom ačenju, i trgla se u punu svoju svest i snagu. Mužu nije dizala naročit spomenik, a na
Gospa Nola, sama u sobi, uzbudila se. Volela je i pesmu i Srbu. Još serenada nije bila sasvim prestala, a gospa Nola ču nečije korake u
Piše, da mi daš, koliko misliš, kao moj miraz, sestra sam ti, kaže, i da onda idem kod nje u Trst. Sama je, kaže, već je i stara i bolesna, pa ne može više bez svoga deteta...
Znam i ja, Nano, ne govori ona istinu; nju je sramota od tebe... Mogu ja i sama da putujem, ako me pustiš. — Gospa Nola je uprla oči u Julicu i čekala. Mirno.
Hodala je dakle samo po sobama. Videla je i sama, a videli su i drugi, da se mnogo promenila. Opala, pobledela, u očima dobila nešto suzno sjajno, lik ostareo i dosta
sitno glavom, i gledala u patos, što je značilo da ni ona u tom trenutku nije svoj čovek, da radi što mora, da kako je sama češće govorila, brani što hrani. — Gospođo Lazarić, pred vama mi je lako biti prav i iskren; drukčije ne bih ni umeo.
” — Usred takvih razgovora upadne ili glas gospa Nolin, ili ona sama. Nije mogla nikada da trpi da dugo buška po njoj misao. Tek skoči, pa je sve prošlo. Treba raditi, posao gledati.
Često i ja sama sebe pitam to što bi me Todor pitao: da li dobro i pravo radim, da li ću izdržati sve što na sebe uzeh...
Ćefleisan, valjda prvi put u životu. Gospa Nola se zgranu, umalo ne viknu, ne zna ni sama da li od začuđenosti ili od radosti. Razgovetno dođoše do nje pesme i reči.
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
Ona počne svoje dete sama dojiti. — Nemojte se uznemirivati, gospoja Predićka, ja znam šta vi oćete, i odobravam, ali šta možete zaktevati od
Kad na osmu godinu stupi, sama ga priroda na ono opomene što mu je sudbina opredelila. Oružije, kakvo je to za njega pobuždenije!
Kaže u koliko je sati seka Juca sama po sokaku uveče odila, i rat ili mir po svom načinu uređuje i pravi. Njini su služitelji novinari, pismopisci
onu koju gospojom mladom zovete želi li milostivom gospojom nazivati se, pak ćete čuti šta će vam odgovoriti. Sama reč »želi li« kakve nove i nove misli porađa! Želi li? Kakvo je to pitanje? Tko je taj koji ništa ne želi?
mi se zadržavamo, a ne gledimo za čim smo; so tim uzima roditelje devojkine i u drugu sobu odlazi, a devojka ostaje sama s mladoženjom. »Frajlice, kako se ovde unterhaltujete? »Dosta svakojako.« (Mladoženja u sebi: »Lepo govori«.
na svetu ove dražesti, ove nežnoumilne krasote, ovi vispreni svojstva kojima je priroda vas preizobilno uštedrila? Sama Venus lice svoje sakriva pored zračnosti stasa vašeg. Vaša božestvena krasota um svakoga u izumlenije dovodi.
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
— Nula, deco, nije ništa, a opet može da bude nešto. Kad je sama, nije ništa, ne vredi ni pola lule duvana, a kad je metneš uz jedan, onda je deset, a kad je metneš uz dva, onda je
da ne priznaje da je ravna, pa će najzad, u toj svojoj negativnoj upornosti, ići tako daleko da će i ono čemu vas je sama ona učila sporiti.
A tome je predlogu bila protivna i sama carska vlada, bojeći se da bi tom varvarskom merom izazvala celu svetsku štampu protiv sebe.
Ona se pali čim se ukreše, kao palidrvce, i gasi se sama, kao dogoreo alkohol u špiritusnoj lampici. Prva ljubav liči na onaj svrab kod mladog ovna, koji nabada prvi predmet
su roditelji osetili da se ja šunjam po kujni više no obično, otpustili su je iz službe i tako, u nedostatku predmeta, i sama se ljubav morala ugasiti.
A uveče legnem, prebacim pokrivač preko glave i kažem sama sebi: e 'ajd' sad, Leno, misli o toj i toj brizi. I počnem lepo, a tek misli najedanput pođu u raskorak, skrenu i odu
Lekar: Brak je zaraza koja već sama u sebi sadrži antitoksin. Bolesnici se najbolje osećaju pri velikoj temperaturi, a, naprotiv, rđavo pri normalnoj.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Dobro, gospodine potpukovniče — upade kapetan Dušan — pretpostavimo da smo je i sačuvali, mada se ona počela da osipa sama od sebe. Kuda ćemo s njom? — U albanske planine... a posle videćemo. 3aćutasmo...
Ali nesreća nikad ne dolazi sama. Pred nama se ukaza provalija. Iz grudi se prolomi strašan krik. A sa svih strana jure Bugari.
Petrović, Rastko - PESME
od nekoliko ljubaznih reči Kao od malo zrna lana; U proleće mu se duša drvetima leči, U jesen je već umorna i onda je sama.
Moj sestrić mali plače, I plač mu je himna nebeska, Moj sestrić kad sisajući dojku mlaska, To sama soma kaplje iz oblaka, i jače Zastruji život: Izaslanik proleća tek pred podne smiluje se, I onda se smeši.
Ali tvoje grudi! Jadne tvoje grudi: sama tuberkuloza. U dečaštvu džbunjak zeleni sveži, U mladićstvu što ga nemilosrdno obrsti koza.
ispod i iznad njega, da i ono što društveni moral smatra nakaznim ulazi tako nužno u život kao pravilnost, i da i sama individualnost je izazvana od prirode kao nešto što je nužno.
Ali i sama estetička ideja na čemu se rascvetala! Zgrozili su se usamljenici na pomisao nauke da je njihova verska ekstaza hranjena
patnja ovde se oslobodi, I sve nadanje koje poveravah nekome o snu, Ko pesma da je ptice malaksale na gnezdu, Koja ni sama ne može više pogledati tu zvezdu, Toliko na svaku svetlost prepadaše joj muka.
nad rekom beše u travi, Zvezdani pod sobom što je gledao svod, I ribe izmeđ zvezda, i tice, u stravi Glava njegova sama plovila je ko brod. I bol, Gospode, i bol! Molitva za Njega, Sunce! Molitva, tim, za mene!
Pa nebo kad bude rasvetljeno, što već bi rasvetljeno, Kad i daljina bude sama, što je večito bila sama, Kada i radošću i saznanjem sve bude natopljeno: O, tada tek, ko u san, tonuti u smrt iz
Pa nebo kad bude rasvetljeno, što već bi rasvetljeno, Kad i daljina bude sama, što je večito bila sama, Kada i radošću i saznanjem sve bude natopljeno: O, tada tek, ko u san, tonuti u smrt iz beskraja, Tonuti, tonuti, za
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Koješta! Sunce je značajno samo onima bez korena! Mi, koji imamo koren, možemo i bez njega! — gnevna i sama sebi dovoljna repa se još dublje zari u zemlju, gluva za pesmu livade, slepa za sunčev sjaj, ne želeći čak da čuje ni
U isto ovo doba, na istom mestu — čekaće je kroz sto godina. Neka putuje, zar nije to sama htela? Putovala je Kapljica, putovala, ko zna koliko je putovala!
— Otkuda ti ovde, ženo? — zgranu se Sunčeva majka. — Ko te je preneo? Šta hoćeš? — Sama sam došla! — reče majka. — Tražim sreću svog sina! — Ti mu je ne možeš dati! — Sunčeva majka zavrte tužno glavom.
Ne ide, već treperi. Pomišljajući na muža i malog sina sama se sopstvenom hodu raduje, kad, najednom, kao ukopana zastade Lepotica i senka joj pređe preko lica: u susret joj je
Sve manje je bilo poznatih lica u ulici, u gradu. Pa i sama ulica, sam grad počeo da se menja. Namesto bašti i kućeraka šiknulo u nebo jato kula načinjenih od betona i stakla.
A onda, jednoga dana, odluči da smrt i starost sama potraži, da se svojima skine s leđa. U svetlu, prolećnu zoru siđe Lepotica sa staklene kule i pođe od grada do grada
Smejali su joj se ljudi u lice, savetujući joj da se okane svog traganja: smrt će i sama doći, svakom dolazi! Ali, njoj nije dolazila i ona odluči da na drugoj strani traži odgovor i rešenje svoje muke.
Kada je ugleda — učini mu se da u lice smrti gleda, podskoči od užasa, krila se sama od sebe raširiše, a struja vazduha povuče ga uvis. Kako je golemo, kako zamršeno bilo more trava i žbunja.
— Takva se na zemlji samo jednom rađa! — govorili su starci. — Ne ponavljaju se čuda! Zlatokosa i sama poverova da lepše od nje na svetu nema. Dane i nedelje poče provoditi nad kladencem, posmatrajući svoj lik u vodi.
— Gle, siledžije! — reče stena kad izvor jurnu da kroz nju put probije. — 3ar nisi mogao zamoliti da ti sama dam prolaz? — Otkada sila boga moli? — grohotom se nasmeja izvor i šiknu kroz stenu.
— Jedi i igraj! — naredi. — Sada si pripadnik plemena Hobotnica! Belutak poćuta, pa reče: — Igraj sama! Bio sam i ostajem Belutak! Hobotnica sopstvenim ušima nije verovala, ali Belutak ponovi svoje reči.
— Ustani i dođi! — naredi mu, a dečak oseti kako mu se stopala sama od sebe pokreću, mada su se svi vidari i lekari davno složili da on nikada više neće koraknuti, nikada ustati iz
Stanković, Borisav - KOŠTANA
STANA Pa kako da ne, Vaska?... Eto, vi svi pevate i igrate, (okreće se uplašeno oko sebe) a ja sama! Nigde nikoga kod kuće nema. Ni otac, ni brat. Otac, već znaš, ljut, besan. A bata, on nikako i ne dolazi.
Veče pada. Čuje se pesma: Slavuj-pile, ne poj rano, Ne budi mi gospodara; Sama sam ga uspavala, Sama ću ga razbuditi: Otići ću u ćul-baštu, Uzabraću struk zumbula, Šinuću ga po obrazu: —
Veče pada. Čuje se pesma: Slavuj-pile, ne poj rano, Ne budi mi gospodara; Sama sam ga uspavala, Sama ću ga razbuditi: Otići ću u ćul-baštu, Uzabraću struk zumbula, Šinuću ga po obrazu: — Ustaj, ago, ustaj, drago!
(Pandurima): Unosite je u kola. KOŠTANA (besno, gordo, odbija od sebe policaju, pandure): Sama ću! (Polazi kolima.) Utrči Salče. SALČE (sva uplakana, usplahirena, grli i ljubi Koštanu): Čedo, čedo...
) Koštanu u kolima, opkoljenu pandurima, svatovima i sa svirkom odvode drumom, koji vodi ka Banji i pri čijem kraju i sama se Banja nazire puna dima, magle i pare banjske.
Šantić, Aleksa - PESME
I ti nekud prođe, u mahalu, sama; Pokrila te zima čistim pahuljama, Pa po tebi trepte kô sjajni leptiri... Samo tvoje lice skriti nije htjela, I ja
A znaš li zašto Ono poluđe? U moje srce Ti noćas uđe, Pa s njega ode Svih bola tama, I ti ga vatrom Zapali sama — Jer iskre same Iz tebe biju, Lepše od sviju Anđela raja, Što nežno šušte, Kô behar beli, U toploj reči
Evo mi sobe! O duvaru jošte Ikona visi, prašljiva i sama, I u me gleda i šapće iz rama o do6u sreće, djetinjstva, milošte.
POZNI ČASOVI Kô kakva slika čarobna iz rama, U tvoju baštu, gde šedrvan bije, Ti mirno gledaš iz prozora, sama, I naslonjena. Tiho miris vije, Na tvoje leje mesečina pada Topla i meka, i ruže ti mije Srebrom...
Sve vidi i čuje. I ponori tuge Pucaju sve dublje, jer, pusta i sama, Sad koleba ćuti, i sad, mesto duge, Kao paučina svrh nje visi tama. Skupila se čeljad.
I dok ona tako, skrušena i sama, Pred mramorom stoji, tu, u vrhu sela, I dok rana zvona zvone s tornja hrama, Obruč zlatan dršće oko njena čela.
tvoj talas plane sjajem dragog kama, Jedan lik, od krina i od kamelija, Na modroj stijeni pod omorikama Pojavi se. Sama, u providnom velu Od srebrne magle, ona stoji tako Blijeda i tužna.
I sve dok ne sleti zora na vrh goli, Kao stub mramorni tako stoji sama Na modroj stijeni pod omorikama, Pa plače i jeca i Bogu se moli. O, ja znadem gdje je postojbina njena!
Od sreće ja bijah umro, A ti, u ljepoti svoj, Nada mnom sama si stala, Kô divni spomenik moj... No kad se iz sna probudih, Studena zora je bila...
sam nekad zanosno i strasno; Sad ne volim više, ja sad volim jednu, Volim onu mednu, onu slatku, čednu, Jer je ona sama milja izvor celi, I sunce i ruža i moj ljiljan beli.
No ne zna te jade, Njih samo jedna znade, Ta jedna a sama što je Rastrgla srce moje. 23 Što tako lepe ruže blede, O, reci, draga, što žute?!
Što li je zemlja sva kô tuga, I pusta, kô grobna raka? Što me i sama tuga cepa, I što sam mračan kô sene? Zašto si, reci, moja lepa, Ti ostavila mene?
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Tako, u jednoj makedonskoj pesmi priča se kako je neka čudnovata devojka zabranila ženidbe i udadbe dok se sama ne uda. Siromasi momci mole Marka da ih spase bede neviđene. I on pođe.
Mletačka Republika „što nije dozvoljavala Austriji — činila je sama“. Na njen poziv, već 1646. godine prešla je na njeno zemljište prva grupa Vlaha. Iduće, 1647.
To ga je stalo glave. Ništa mu nije pomoglo što i sama istraga priznaje da je u to vreme bila glad u Senju i okolici, I da je on uzetu hranu „sve siromašnim vojnicima podelio
I svaka od ovih antiteza — to treba naročito naglasiti — predstavlja jednu celinu za sebe, koja može da stoji sama, kao pesma lirskog karaktera.
Suva zlata smederevski ključi! Desno krilo od srpske krajine! Kako će te preboleti baba? Kako će te ostaviti sama, da mi čuvaš na Beljacu stražu, brez promene dokle je krajine!
To je odanost u ljubavi i prijateljstvu. To je, najzad, i u najvišoj meri, sama smrt koju zahteva lepota života. Izražavajući sve to živom, toplom, neposrednom i slobodnom narodnom rečju, naš epski
U mučnim vekovima tuđinske najezde sama činjenica da je u našoj zemlji nekad postajala snažna domaća država odigrala je krupnu, pozitivnu, pokretačku ulogu.
A vi hod'te da ih dijelimo: il' volite na sama Bogdana, il' njegovih dvanaest vojvoda?“ Veli njemu i Miloš i Relja: „Mi volimo na sama Bogdana“.
“ Veli njemu i Miloš i Relja: „Mi volimo na sama Bogdana“. To je Marko jedva dočekao. U to doba i Bogdan dopade. Trže Marko tešku topuzinu, pak poćera dvanaest
Ilija; on ne nosi tice lastavice, veće knjigu Od Bogorodice, — odnese je caru na Kosovo, spušta knjigu caru na koleno, sama knjiga caru besedila: „Care Lazo, čestito koleno, kome ćeš se privoleti carstvu? Ili voliš carstvu nebeskome?
Ode sablja od ruke do ruke, dođ' u ruke Kraljeviću Marku, — sama mu se sablja izvadila! Kad je Marko sablju zagledao, al' na sablji tri slova rišćanska: jedno slovo Novaka kovača, drugo
On se vrati kroz Stambol-čaršiju, al' od svata nigđe nikog nema, sama stoji lijepa đevojka, i oko nje dvanaest tovara lijepoga ruha đevojačkog.
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
— Pa deder, šta ćemo sad s Lunjom? — upita Jovanče. Dječaci su ćutali oborenih glava. Lunja i sama obori pogled i reče sasvim tiho: — Pustite me blizu vas... Samo da gledam šta radite. — Pa da je pustimo?
— Idi bestraga! — odahnu Stric. — Nisi ga vidjela, a tu je, kako to? — Ni sama ne znam da ti kažem otkuda to, ali sam sigurna da ću brzo vidjeti ili čuti onoga koji se tajno navija oko nas.
Izgledalo je kao da se sama zemlja provalila pa izbacuje i rita crno oblačje. — Gore naši rezervoari nafte i benzina!
Još je vruć. Nekakav mrav, mileći kroz travu, bio je stigao do sama Stričeva nosa i počeo da ga škaklja po nozdrvi. Dječak je neko vrijeme junački podnosio i tu napast i trudio se da ne
— Ode moj Stric i ja ostadoh sama. Da je tih dana odakle naišla čitava neprijateljska patrola, mogla je neopaženo promaći pored Lunje, rastužena
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
A i sam sebe nazivljem bezdnom. Ti si bezdna velika, dobra glasa I luna si svakih božijih darova Kakono si i sama o sebi rekla — Učinio mi je veliku, dobru pohvalu moćni!
sad vojaci preotimlju se o tvom ovom zemljanskom ruhu, i za tvoj hiton bacaju kocku, kogano sam ja sa svojim ručicami sama oprela i izatkala, jaoh, moje tuge! To li ti je carska stolica tvoga oca Davida, Isuse moj!...
Ti, blagoslovena v ženah, oblačena u sunce, a i sama si izbrana kano sunce, »U kojoj kao u suncu položi naselje svoje sunca tvorac«...
vozeći se dumendžija i vozari spavaju lađa samovoljno plava, — kud je vetar okreće, tuda i hodi, ama gdegod u kraj i sama se pribije ako i ševrda tamo ovamo po vodi, — također i mi.
Ruke imaš, da ih pružiš na podavanje. Ušla si na veselje tvoga gospodina, ama i naše si veselje, ti sama u našoj griži.
Ne trebuješ govoreći ti: »Tko će mi dati krila kano golubinja«, kade si i sama golubica gospodinova, kojino je svagdar s tobom.
A drugi pak čekaju ono dobi dok se pak sama voda zanjiha. ŠETNjA U SUBOTU Eleonska gora blizu je napram Jerosalima: zove se Subotnji put.
Svaka na glavu po jednomu pade. A jedna, četrdeseta, vajajući se sama ne imade komu smestiti se na glavu. Začudi se o tomu i polakomi što se ono svide i taki smetnu sa sebe oružje i odelo
Pak po toj mu nameri, na njeno ime ne dade mu se nikako dopraviti je: ona sama ne zaktede da to bude. Na snu se caru ukaziva govoreći mu da se odstane toga posla što je naumio.
Tim dobi sama je sveta Bogorodica njih od te mu smrti odbranila. Tadar Julijan s Persi se bijaše i govoraše dok se vrati, po Kapadoćij
Rekoše: zair ide da prosi mir. A taki ostaviše biti se dokle vide što će se dokonati. Ama to bijaše sama sveta Bogorodica što i čuvaše Carigrad od neprijatelja.
A posle po reči mu i sama će to proznati kako jest mnogo bolji i viši. Nego opet vodu lepšu joj ukazuje. »Ko god, reče, pije od ove vode pak
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Kapija velika, sva išarana čestim redovima eksera, s ogromnim zvekirom, pokazuje već sama ona bogatstvo domaćinovo. Kuća dvokatna, visoka, s mnogim visokim odžacima, padala je izdaleka iz polja svakome putniku
je da čuje tihu pesmu, i one su to znale i tiho bi tada zapevale: Slavej-pile, ne poj rano, ne budi mi gospodara, sama ću ga probuditi!... A kad bi ustao, potrčale bi odmah na doksat da ga posluže.
A nikad sama nije išla: uvek je oko nje bilo bar pola tuceta nekih tetaka i strina. Kad ide, ona se lomi u struku, sitno korača, a
da radi ni kako da stane: odmah prebacuje kurjučić s leđa preko ramena, napred na prsa, i zavrće jezik, a ne zna ni sama zašto to radi, kao što opet i ne zna kako silno steže svojom znojavom ručicom ručicu svoje drugarice Gene, ili se
Ili obuče majkin venčani fustan od teške persijske svile, — koji već više ni sama Tašana ne nosi, jer je izišao iz mode — potrpa na sebe sve njene adiđare, pa se ogleda na velikom ogledalu i hoda po
Ali sada, kao devojka, ona to poče polako osećati i po tome se vladati. A i da nije sama osetila to, imao bi ko da joj to kaže. Rodbina Zamfirova je velika.
Ponekad bi dolazila i do mesta gde se igra oro, ali nikad sama, već uvek s ponekom drugaricom i praćena izmećarkom. Slučajno najviše je dolazila tu gde je dolazio i Mane, ili upravo
Ostavi me!... Sama ću si idem!... Vrni se! Živa ti ja! Će me vidi bata! Sramota odi čoveci!... Vrni se, Mane, dve ti oči!...
!... Što si ne ćutiš, nesrećo, kad ti nikoj ništo ne kaza, ni te pa pituje?!... — A što koj da mi kazuje kad si sama sve znajem i sve vidim? Zamiluvaše se deca, ta što... sag gi je vreme... — Ama, Doke, pamet si beri!
— Mori, znajem si ja! Lasno za toj! Men’ mi sal ostavite... brigu ne berite, a ja ću sama ubavo da duzdišem celu rabotu! Ja ću da zaobikolim malko, pa će da iskoči ubavo, kako pod indžilirski plan!...
Ič da se ritaš kako pule, ni pa da me l’žeš... Sve, sve mi reče Vaske... — E, što je znala da ti rekne kad si i ona sama ništo ne znaje?! — Ihaa! — zasmeja se tetka Doka. — Za toj pa da mi je!
za njeg’ ti milo... — E, milo mi, de! Što ke mi činiš? — Kad ti milo za njeg’, a ti se tag sama udadni za njeg’: udovica si... A što pa ti tol’ko smićeš? — E, ja sam si tetka na Zonu! — veli Taska.