Jakšić, Đura - PROZA
Posle se lagano izdiže, i mirno, onim mekanim glasom pripovedaše tužnu pripovetku nesrećnoga života... ...Kao kroz san sećam se njega, moga oca. Siromaha! Beše večito bolestan.
Ali sve prođe, a ja ostadoh sama!... A u meni, u toj večitoj samoći mojoj, ništa drugo ne osta, samo jedan san, tužna uspomena, nemile slike iz davne prošlosti...
Ja sam se otrgla od njega i begala sam. Jureći tako kroz sokake i skačući preko šančeva, ostavim Kikindu za sobom, a san me prenese na Galatsko Polje...
— Ne diraj je, — reče, — ova je planina njena kuća. Posle toga se ućuta i tek onako, kao kroza san, šaputao je za sebe: — Ali što baš tako da se desi da nam prvo kornjača pređe put?... To nije dobra kob!...
Miladin je bio od prirode razgovoran, a ta nesrećna kob mu je sasvim razbila san; napunio je lušu, ukresao vatru, pa je zamišljeno pušio i puštao guste dimove iz svoga siromašnog čibučića...
Obradović, Dositej - BASNE
bolje da rečem: črez njihovo voobraženije načinjeni duhovi u žene (i po svoj prilici lepe) su im se pretvarali, i kako na san tako i na jave dolazilm.
mislosti božjej svetom evangelskim prosvešteni i verujemo boga i besmertije duše naše, smatrajmo privremenu smert kako san, i radujmo se onima svetima rečma: „B l a ž e n i u s n u v š i v o G o s p o d j e.
vreme znalo to su mogli i oni znati; a proče nauke, koje su se posle njih postigle, kako god i Ameri|ka, nisu im ni na san dolazile.
Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
vozi Spavaj, moj vranče, svi su konji zaspali Da noć toliko ne miriše na žito i suvo Seno, na reku i drveće, na san bilja i krava Da toliko ne miriše na njenu dojku i uvo Moj vranče, pokazo bih ti kako se spava NA SEČOREČKOM GROBLjU
trava, trune grozd na grani, zrno u mahuni, a pet seljaka, zabačenih glava, leži, u hladu jabuka, i spava. San je pomirio Fince i Rumune, krčmara sa Volge s pijancem iz Brisla, kraj trulog Španca Norvežanin trune, - ta gomila
I sve će ove otrove: jesen, zimu i zemlju, vrane i vrt, ko lek, pod kapkom da ponese U tuđinu, san ili smrt. MALE DRŽAVE Pada kiša na doboše Da zakažete svima vojvodama pod vašom komandom i svima ljudma popovima
A mi živi. Nije tu nešto u redu, šapće narod, to neko štiti sudije od greha! A i nas katkad hvata zebnja pred san: nismo besmrtni, neće to dugo ovako, doći će jednom i nama kraj, nećemo izdržati, i umrećemo od smeha.
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Te sve promene u mom životu, Moskva i Peterburg, Varšava i Beč, gde sam negda bio, pojavljuju mi se kao san moje mladosti.
Mi se vratimo u naš logor u Topolik. Ovo je bilo u mesecu juniju 1806. godine. ̓Ajde i ovu besposlicu, san, da vam kažem, ali se meni gotovo pogodilo.
To je dosta od Turčina soveta. Eto moje kazivanje što sam vam obećao. Sad onaj moj san tolkujte kako ̓oćete; ja ga tolkujem ovako: što je bila osečena glava i u rukama sam nosio — to je što sam otišao u
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
— Zar ti do to doba, more? — upita ga Vitomir smešeći se. — Brate, mi se razbi san, i sunce ogreja, ne zaspah. — A jesi usnio što? — upita Tiosav.
Šta čini tamo! Momče otrča naviše k čajiru. Ćir Trpko nastavi pričati do kraja svoj san. Malo-pomalo nakupi se poviše seljaka u mehanu. Zametnu se tu razgovor o svačem.
Govori mu da ne valja na Male Vračeve ići po lovu, kaziva mu i kako je nekakav ružan san usnila... Aja! Ne možeš ti njemu ništa! Uzeo on pušku, pa ode naniže u njive. Brzo je Radoš obišao njivu dole u Trnavi.
Ovako obučena, kao što me vidiš, pala sam va krevet, pa plakala, plakala — mišljah, oči ću isplakati. Tako me savlada san, te zaspah. Utom ti zovnu... — A on te jednako kinji zbog mene, a?
Niko se ne seća da se ikad oženio. SIGURNA VEĆINA (SAN JEDNOG MINISTRA) Sednica ministarska trajala je do neko doba noći.
Aaa! — I gospodina ministra poče osvajati dremež. Opet zevnu i leže, pa kroz san, izgovori isprekidano i bez veze: — Aaa!... U državi mora biti... sve činovnik...
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
On je video samo nju, njenu dugu, smeđu kosu, njene grahoraste oči, njeno rumeno lice... Ona mu je bila san i java, on je samo o njoj mislio... Tako su prolazili dani...
On opet klonu na zemlju i sklopi oči... Ali to ne beše san... Bio je kao u nekom polusnu, u kome je čuo i onog malog crvčka što crvči iznad njegove glave, i onaj šušanj što ga
I, malo-pomalo, taj šušanj i ta cvrka navukoše mu tvrd san na oči, kao zastor neki, te mu usnu i telo i duša... Dugo je tako ležao...
Po večeri sve ode na legalo, samo ova dva stara groba ostaše na ognjištu. Njima se nije išlo. San više ne beše prijatelj starim trepavicama njihovim... Dugo su ćutali...
— Kud ću sad? — proleti joj misao kroz glavu. 10. BLAGOSLOV BOŽJI Stanko je spavao i sanjao lep san. Kao za ruku drži Jelicu, a ona oplela venac od ruža, metnula sebi na glavu, pa se smeška na nj...
Samo je osećao grdan bol pod grkljanom... Jedva ga povratiše i digoše, ali je taj san tako jako uticao na njega da je neprestano zverao nekim unezverenim pogledom i od najmanjeg šušnja sav bi se naježio...
— Ovde ćemo... Evo ovaj hrast. Tu ćemo našeg poturicu podići... Marinka poče ostavljati pamet. Kruški izide san na oči. Njemu se učini da je baš ovo drvo u snu video. Htede zamoliti da ga uklone odavde, ali mu se reč uze.
On se zagledao u nebesna sveštila što lebde u plavome zraku nad njim, lebde i žmirkaju nekako setno, kao siroče kome san na trepavice navaljuje. I kao da bi mu mnogo kazale te zvezde, ali su neme, ili bar za njega neme.
— Jest, Parašnica. — Lijepo mjesto. Ovdje mi je neka lakota na duši... — Dela, spavajte jedan san — reče Stanko ovima što dođoše. — A dok vi spavate, mi ćemo zbrinuti malo ručka. Jovane, Jovice!
Podne beše prevalilo kad se Lazar probudi. Spavao je čvrsto, da se ni okrenuo nije... Diže se i sede. San ga je prilično okrepio. On premišljaše kuda će. — Ovde nisam siguran! — govoraše on gotovo glasno.
Noć se spusti vedra, tiha. Stanko se popružio po zelenoj travi, gleda nebo, a oseća lastak na duši... I san mu pade na oči kao detetu. Spavao je tiho, mirno i bezbrižno kao da je bogomolju sazidao.
Stanku se grudi nadimale... I popa ga blagosilja!... Ni dotle nije mislio na san i odmor, a sad ga to sasvim prođe. On priđe Aleksi, uze mu ruku i orosi je suzama: — Babo!...
Dučić, Jovan - PESME
I prvi poljub zaljubljenih, I nož u ruci haramije, I molitva iz srca smernih, I san na pesku gladne zmije. Gospod me seja pregrštima Poljem što večna sunca plave, Da budem njegov znak međ svima,
U zalazak zvezda iznad tamnog huma, Kroz san poju ptice u dubokoj seni; A bezbroj se gnezda odzivlju u meni, I tragični odjek zamrknulih šuma...
čudne lepote, da s tajnom Srećom vidim jasno da je ova žena Od istoga svetlog tkiva načinjena Od koga i bolni moj san o beskrajnom. ZAVET Reče mi moj Tvorac u veliko jutro: Čoveče, digni se i javi u ploti.
I koliko mira u reči gde grca Cela jedna duša i san od sveg draži! Sva je moja radost znati bol da skrijem; Sva mudrost, ljubavi dati izgled zlobe; Vrlina, da prezrem
PESMA LjUBAVI Svoj jedini život ti živiš u meni; Da budeš osećaj i san ti se sazda; Ne tražim na putu tvoj lik naslućeni — Daleko van tebe ide tvoja brazda.
Reči u samoći očajanja, vi ste Setni govor s Bogom, njegov glas u duhu. Iz smrti u život neprekidno hodiš: Za moj san umrla, živiš u mom bolu; Mreš u mojoj veri, u sumnji se rodiš; Bednu, a kroz suzu ja te vidim holu!
Jer od tvog otrova moj san beše jači: Tvoj sam pojas tkao od sunčanih mlaza, I ti si svetlila; jer svemu kud zrači Moje sunce dadne sijanje
Tvoj nož ne ubija nego blista blistom... Jer ti beše trenut u mojoj himeri, Moj san o dobroti i vera o čistom. PESMA Jednim istim putem nestaćete obe — Ti i moja mladost, lica nevesela, I s pečatom
Ti u kojoj ljubljah svoju iluziju, Svoj san o ljubavi i san o lepoti, I neku reč strašnu kazanu u ploti, A koju ja pojmim silnije od sviju.
Ti u kojoj ljubljah svoju iluziju, Svoj san o ljubavi i san o lepoti, I neku reč strašnu kazanu u ploti, A koju ja pojmim silnije od sviju.
Biti pred beskrajnim uzvišenog sitan; I tražeći gorko sreću među nama, Verovati najzad, u čas neumitan, Da je san poreklo svima istinama. No taj ostrv sunca sam pronaći; sjajni Cilj sviju ciljeva i sveg večitoga!
Ostaj nedostižna, nema i daleka — Jer je san o sreći viši nego sreća. Budi bespovratna, kao mladost; neka Tvoja sen i eho budu sve što seća.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Baš sam ja, šetajući po hodniku, počeo o tome razmišljati i padati u neki san iz ranog detinjstva, a Joca u taj par iziđe iz jedne sobe i, videvši me u hodniku, uhvati me ispod ruke: — Hajde,
Jaoj, one oči! — Lezi lepo, sine, nešto ružno sanjaš, pa jaučeš! Hvala bogu! Ali kakav je to san? Sad sam budan, a? Ali kao da me neko nečim što zveči a ne boli lupi po glavi.
Ma... ma... — Sine, okreni se na drugu stranu! Kad sam se razbudio, vidim da sviće. Proteglim se i pokušam da moj san ponovim, da ga rastumačim i da ga upamtim, ali me misao povede daleko natrag: Setih se nje, Karoline!
Kao udavljenik, video sam za trenut ceo svoj život, ne izuzimajući ni moj jučerašnji san, ni Jocu u njemu. Ponudili smo ih da sednu. Mama ih posluži, a ja sam, opet, Đorđu pravio i palio cigare.
Zalud se kapetan mučio da svede oči — san njegov behu okupili Čerkezi! Tek u samu zoru kao da malo pridrema, ali tad se začu kroz Mrtvu noć ravnomerno lupanje
” Arsen pobegao čak na gumno. Turio glavu među krstine, pa šmiče. Zalud mu je — nije san guber, pa kad hoćeš da ga navučeš na glavu. I namestiše Anoci da spava.
Suze spiraju crne misli, naliju prepuklo srce. Slomljen brod potone, i ništa se više ne vidi. I samo još što san iz polomljene parčadi stvara nejasne slike. II Naša škola bila je u jednoj prostoj daščari.
Kad san, koji ne može rastjerati nikaka briga djetinjeg doba, savlada nemirnu dušu Marinu; kad crne trepavice padoše na zapurene
Bio sam umoran, stoga sam legao u 11. Kad me već hvataše san i nejasne uspaljive slike počeše se ređati, iziđe mi ona u crnom šalu.
U isti par točak od kola htede da mi pregazi stopalo, ja trgnem nogu i lupim glavom o krevet. San mi se razbi. Njena slika neprestano mi lećaše ispred zatvorenih očiju u svim mogućim oblicima.
U taj par začuh nekakav težak hod. Otvorih oči i ugledah momka koji je ložio furunu. — San! — rekoh. — San! — I sve mi izgledaše neverica. Poklopih rukom oči i pokušah da nanovo sastavim razbijenu sliku.
U taj par začuh nekakav težak hod. Otvorih oči i ugledah momka koji je ložio furunu. — San! — rekoh. — San! — I sve mi izgledaše neverica. Poklopih rukom oči i pokušah da nanovo sastavim razbijenu sliku.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
— Šta je, stari? — veli mu pop Ćira. — Post’o si razgovoran nešto noćas, a? Razbio mu se valjda san, pa izbija! Ne znam samo dokle će biti tako dobre volje. — Dokle? Dokle mu opet ne dođu lutke!
uđu i kad izađu, a posle podne jednako drži u rukama ono čim se ubivaju muve, pa po vazdan ide, ubija muve i rasteruje san, jer se boji »šloga«, pa ne sme da spava posle ručka.
— Eto, šta ja kažem! Čim sam čula za onaj njen san, odmah sam kazala i pomislila da će to biti neka nji’ova huncutarija. Udesili oni to sve još ranije.
Jednoga jutra tih dana ustade Jula vrlo sumorna i rasejana. Tome je bio uzrok noćašnji san, upravo ne noćašnji nego san u samu zoru. I otkud samo to da sniva!? Njega da sniva!
Jednoga jutra tih dana ustade Jula vrlo sumorna i rasejana. Tome je bio uzrok noćašnji san, upravo ne noćašnji nego san u samu zoru. I otkud samo to da sniva!? Njega da sniva!
? Njega da sniva! A snivala ga je vrlo lepo; i kao popino dete, vaspitano, naravno, u strahu božjem, snivala je jedan san koji je, može se reći, pomalo i pobožan bio.
A tek onaj san o Šaci kako joj je živo ostao u pameti! Tek posle toga sna Šaca joj je došao mnogo miliji, jer je tek u snu videla
a ona je, u sebi naravno, pratila rečima: »Ti već spavaš, zlato moje (govori Jula u sebi pesmu), tebe grli slatki san; spavaj, spavaj, laku noć, o Julo, bog ti u pomoć!« Jest, to kaže dragan kroz jasne žice i kroz suvo drvo tamburovo.
A i šta će joj spavanje i san kad ovako budna lepše sanja. A i Šaca se brzo nađe kod kuće. Leteo je sav blažen na krilima srećne i utešne ljubavi,
Beše to osmeh pravednika koji spava i sniva kako polučuje nagradu. I san stade plesti svoje tanko tkivo oko Niće boktera koji hrkaše, i brzo ogradi oko njega divnu kuću od tvrda materijala, a
I Nića snivaše divan jutarnji san. Sniva, a on kao već oženjen baš onom istom Arsinom punicom, onom Savkom, pa su sad k’o muž i žena.
A dok je bio pop Spira na putu, gđa Sida je po nekoliko puta dnevno pročitala San matere božje od kojega je nekih deset-petnaest egzemplara imala pozašivenih u lajbovima od haljina i po šifonerima meću
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
— Ili kao da sam bila zaspala jedne noći i u onom monotonom životu sanjala jedan čaroban san, posle koga sam se probudila videla da je iščezao.
tvoju fotografiju ili da gledam tvoj rukopis i da se nad njima pitam: Je li zaista, oh, je li zaista sve ono bio samo san?
Ja neznam sigurno jesam li budan, jer san se nastavlja i kad oči krvave otvorim. I ja se uvek bojim i neiskazano više bojim se sna otvorenih očiju...
Jest, zaista, java je onda bila raj, a sad, evo, užasniji san sanjam otvorenih očiju. Opet ih otvaram, a malo čas snevam moju kuću svu u plamenu.
O nigde života! Pod mojim pokrivačem opružen leži moj leš pun crvi. Osećam sve više kako se tuli java. Osećam užasan san i haos svega i neizmernu dubinu najcrnjeg ponora. O kako bolno drhtim i kako se grozno bojim.
onaj najposlednji trzaj i kidanje i krik i sve krajnje u užasnoj poslednjoj sekundi raspadanja kad nastaje mrtav mir i san crn i večan.
Afrika
I ono beše spremno da i samo začas pređe u opšti san. Njegova zemlja, kao i zemlja ostalih, mora da je bila takođe purpurna.
Celoga dana ova mešavina vode i vina bila je moj san i moja uteha; sada, vidim da ni njom neću ugasiti žeđ, sedam na prag, na granici da zažalim što sam i došao u ovu zemlju.
„Idem sutra u Man!“ kažem sebi i ponova tonem u san beskrajno srećan. Nekoliko sati ranije ja sam prvi put u životu čuo za Man. Ujutru polivanje vodom od koje se ježi.
Da nije strahovite žeđi koje ne mogu da se oslobodim već danima, život bi ličio na san. Jedemo izvrstan futu od prosa i pirinča, preliven ljutim sosom i kokošijim mesom.
Pleme koje u njoj živi, iako nago i primitivno, pomuslimanjeno je pre nekoliko vekova, kad je San–diako pobedio fetišerskog poglavicu Sumangurua. Sada je njihovo muslimanstvo jedan bizarniji fetišizam.
Trude se uzalud da odagnaju san. Malo dalje trgovac, na ulici sedeći u prašini, prodaje nekoliko svetih narkotičnih plodova uvek iste gorke i odratne
On se brisao odmah iz sećanja i ja prisustvovah njegovom nestajanju kao smirivanju zatalasane vode. San se spuštao nad tim kao veliko veče. Kada sam se opet probudio, jutro beše uveliko.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Odoh ja već kod prve skele. Neće više Garsuli dobiti me živa. Vidiš li, Šokice, ovu moju ravan? San za čoveka, a trku za konjika.
Pamtio je, međutim, da mu se to nekoliko puta pričinilo. Tu, u Rabu, Isakovič je, međutim, imao san, koji je, posle, često, pričao Đurđu, ali i Đurđu smušeno i tužno.
Smehom koji ga je probudio. A probudio ga je sa slanim suzama u oku. Imao je san o svojoj ženidbi, o svatovima, u kojima se, sa svojom mrtvom ženom, venčao, a o kojima se, po celoj Bačkoj, i po celom
Zvezde su im se smejale na nebu. Đurđe se spremao da ukrade mladoženju i mladu, kad svatove san bude savladao, i da izvede Pavla i njegovu ženu u baštu, otkuda se moglo da beži, dole, na vodu.
U trenutku kad je san počeo da mu se na oči spušta, u trepavice – kao neka meka leptirova krila – baš kad je hteo, poslednjim pokretom ruke,
Tako se san, koji liči na smrt, igra sa ljudima. Tako se iz jedne stvarnosti, i jave, koja je luda i besmislena, kroz ljudske bede i
Ajs! Ti ćeš u našu kuću! Ajs! U kuću, Isakoviča! Pavle je, docnije, često, pričao taj jedini san bratencima. Ali tek onda kad je taj san postao kao java. Taj san, međutim, završio se još luđe, nego što beše počeo.
Ajs! U kuću, Isakoviča! Pavle je, docnije, često, pričao taj jedini san bratencima. Ali tek onda kad je taj san postao kao java. Taj san, međutim, završio se još luđe, nego što beše počeo.
Pavle je, docnije, često, pričao taj jedini san bratencima. Ali tek onda kad je taj san postao kao java. Taj san, međutim, završio se još luđe, nego što beše počeo.
Kao kroz san i dremež, Isakovič ču da sluga kaže da, ta, neće dugo. Mnogo je lova u tom kraju. Pavle je tako, putujući, nastavio da
Biće deo jedne silne zajednice, silnog, rosijskog, carstva. Zaboraviće, kao ružan san, Austriju. Osetiće da više nisu ostavljeni, sami sebi, sitni, da ih premeštaju, da ih pretvaraju u paoriju, da njihove
Neka kažu Petru da je on, sve, što se reklo, već zaboravio, i da će, sutra, ove, što se dogodilo, smatrati kao neki san, nedostojan da ga se sećaju. Zatim je napustio sobu, tako reći i ne pogledavši Varvaru.
Teodosije - ŽITIJA
Kako smo bili bezumni! Koji nas san grehova naših zadrža, i tako usnusmo? Kako ga ne vezasmo uzama, kao što nam je i zapoveđeno, pa bismo se oslobodili
“ A ja, od njegove svetlosti pobojavši se i po njegovoj reči skočih bez ikakve smetnje od groba. I kada je san sa strahom OD mene otišao, odmah se osetih da prav stojim kod groba svetoga.
Posle ne mnogog vremena javi se sveti dolaskom u san jednome prepodobnome bogobojažljivom i pobožnom starcu u manastiru govoreći da njegove svete mošti ne treba da leže u
Mati me je naša tebi ostavila, a ti si me nemilostivo u pustinji samu ostavio i begom odbegao jesi. Teško meni, što za san podnesoh i šta dobih; i zašto, kada već smrtnim snom bejah obuzeta, i odmah u njemu kraj života ne primih, te ne bih u
Posle toga svetlost velika u neizrecivom viđenju u pešteri zablista, i san od njega ode po danu i po noći, i mišljaše kao da je na nebesima a ne na zemlji u radosti i veselju božastvenom, i
kao povest, te napisah i satvorih da svaki može pročitati, da se dobro žitije prepodobnoga ne bi pripovedalo kao san i gatka, i da time ne bismo bili lišeni koristi i umiljenja.
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
Taj san ispriča serdar Vukota saplemenicima na javi, razvije njihovu maštu kao volšebnim udarom i oduševi ih na istrebljenje potur
Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE
KRPICE 27 1 29 2 30 3 31 4 33 5 34 6 35 7 37 8 38 9 39 10 40 11 41 12 42 13 44 BELUTAK 45 BELUTAK 46 SRCE BELUTKA 47 SAN BELUTKA 49 LjUBAV BELUTKA 50 PUSTOLOVINA BELUTKA 51 TAJNA BELUTKA 52 DVA BELUTKA 53 NEPOČIN-POLjE Haši Da li ću
si ti mene Ne vidim ni ja sebe Gde sam ja sad Sad se više ne zna Ni ko je gde ni ko je ko Sve je ružan san prašine Čuješ li me Čujem i tebe i sebe Kukuriče iz nas kukurek (1956) VRATI MI MOJE KRPICE Padni mi samo na
zmije ni trave ni parčadi belutka Nigde ničeg daleko u krugu Zgledali se osmehnuli I namignuli jedni drugima SAN BELUTKA Ruka se iz zemlje javila U vazduh hitnula belutak Gde je belutak Na zemlju se nije vratio Na nebo se nije
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
U dvorištu je osmi osmoletke izvodio ritmičke vežbe i fiskulturnikovo: „ ...ena, dva” uskoro bi me uvezlo u san da nije bilo jarećih glava devojčica koje su nogama izvodile nešto kao balet, a pogledi im bili prikucani za ogradu od
Ona bi klimnula glavom, prešla mi rukom preko čela, gotovo sam osećao taj dlan dok sam ulazio u san, misleći da je sutra mamin red i da će se očeve priče od večeras ponoviti i u Lominoj 22.
Kroz sve to ja sam prolazio kao kroz san, čak sam osećao i divnu neodgovornost kakva se oseća samo u snu, ali je Rašida postajala nestrpljiva.
Sve što nam sada treba, Greta, to je san. Spavaćemo do nedelje, onda ćemo zviznuti kao Sijuks Indijanci kod one kuće na rampi, Rašida će izleteti, a zatim ćemo
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
I za vremena prosnilo mu se da banke dugo ne drži, jer će pasti. I san se ispunio. No gospodar Sofra „blagovremeno” kupio je za te banke kuće, zemlje, vinograde, i počeo je već i platnom
Popiju, oproste se i izljube s armicijašem i odu. IX Putuju dalje. Čamča zakaže put, pa maločas svi trojica zaspe, san ih ovladao. Poduže je trajalo, dok su do prvog sela došli.
Prođe „vizita”. Profit lepo sanja, sve o Lenki i svatovima, kako prodaje u dućanu gospodara Sofre, ali je to tek san. Na javi nikad ništa neće biti.
Opet opomene se njenog detinjstva, devojačkog doba, gde se Pelagija kao gracija oko nje savija, ljubi je, pa utone u san, misli da je na javi, — razabere se, vidi da je mašta, strese se, a srce joj se stegne. Boljka neopisana, duša boli.
Voze se lagunom i kanalima, sami ne znaju kuda će, pa tek odjedared nađu se u San-Paolo i tu se nastane. More, vodeni putevi, crne, brze gondole, silne crkve i palate učiniše na Šamiku neki
U početku za suvozemnog čoveka ne baš najprijatnija zabava. Ali kad se malo nauči, milota. Već kad je u San-Paolu, posetiće najpre starodrevnu crkvu San Gіovannі Paulo.
Ali kad se malo nauči, milota. Već kad je u San-Paolu, posetiće najpre starodrevnu crkvu San Gіovannі Paulo. Pa onda svud redom prolazio je kroz nekoliko dana bez prestanka lagune, rive, kanale, fondamenta,
No za vreme njegovog bavljenja, što je god video, najviše mu imponovala crkva svetog Marka u „Campanіle di San Oarco” sa onim lepim arkadima. A najmilija šetnja mu je bila od „Lіdo” prema „Chіoggіa”.
Rad sam što da nakupujem. Kako dobijem novce, odmah ću se vratiti. Pozdravite sve. Adresirajte ovako: Venezіa San Paulo Nr. 5008. U Veneciji, 1 aprila 18... ljubeći vam desnicu pokorni sin Šamika” Okupa se i obuče.
” Posle opet zasedne Šamika sa Svirakom, pa mu pripoveda o njegovoj staroj ljubavi. Sad, veli, dolazi mu to kao san, skoro ni sam ne veruje da je to istina bila.
camarade) — drug, prijatelj Campanіle dі San Marco — zvonik crkve sv. Marka (u Veneciji) kanonik (lat. canonicus) — u katoličkoj crkvi: više svešteno lice
Bürger) — građanin, filistar, buržuj putešestvije — putovanje Pšemisl — grad u južnoj Poljskoj, na reci San, pritoci Visle Rang (fr.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Skakanje žabe, čelo glave, izvesno je da je oslušnuo, ali odmah zatim zaguši ga san, tako da opet sve tone u težak zadah ovnujske kože, na kojoj mu leži gornji deo tela, kraj ženine glave.
Oblake, što se kovitlaju sve naniže. Nepregledne vrhove vrbaka, pune šiblja. A kad se zaljulja, opet, u san, zapaljen i pun nekih plamenova, tumba se u nekom šarenilu u nepreglednu daljinu, u nedoglednu visinu i bezdanu dubinu,
Kas kopita, škripu točkova, dečji glas, u koji se spuštahu i klik ševa i graktanje vrana, slušao je kao kroz san, koji ga je mešao sa kišovitim oblacima što su se sve više isparavali, jer je iza njih bilo, negde, bezmerno daleko,
se samo da mu jedan deo puka, koji je dolazio sa kapetanom Piščevičem, iz Šida, ne zadocni na okup, pod Varadinom. San i otežao, jahao je pognute glave, kroz travuljinu. Što je bivalo toplije i jasnije na nebu, sve mu je bilo teže.
Smrkavalo se u logoru. Ugasiše vatre, ali je tišina, tišina za san, izostala. Neobičan i tuđ zvuk zvona dugo se slivao, sa varoši, na njih.
U ranu zoru već probudiše ih trubači i dobošari. Rotmajstori, udarajući nogom one koji su imali tvrd san, obarali su često i šatore. Delili su loj za čišćenje pušaka, pištolja i noževa.
je sasvim do kraja, kako se događa zalazak Sunca, a isto tako i sve pojave svitanja, koje je primetila, kao kroz san, prišavši svom prozoru, katkad, odmah posle ponoći, mučena nesanicom, uplašivši sluškinje koje nisu više smele da je
Gledajući pred sobom sve više brda, ravnica barovita sa koje pođoše, dođe im kao san, sa svim svojim bunarima i oborima.
Vozeći se za pukom, kao neki ogromni meh, pun vina, Vuk Isakovič je propuštao kraj kola svet, kao neki san. Ratujući godinama, on je bio davno navikao da se vozi u bitke, tako, u kolima, bez smisla i bez razloga, u nekom
i njegovi oficiri, pa čak i vojnici osetiše nešto što ih činjaše lomnima, tako da su se gegali posle bitaka, kao kroz san.
U tišini posle, isprekidanoj plotunima i paljbom i grmljavinom topova, Isakovič bi opet, kao u san, gledao u te nepregledne trske, baruštine i bedeme.
sama njegova prisutnost bila dovoljna da njenu smrt možda i otkloni, a svakako da je olakša, tako da bi joj se činilo kao san koji nailazi. Ni na kraj pameti joj ne beše da bi to možda moglo biti, zato što mu je ona bila neverna.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
kakav je izgled njenog budućeg muža (momka), najčešće izvesnim raznovrsnim magijskim postupcima nastoji da ga prizove u san ili da mu lik ugleda u ogledalu.
Ti pleteš mrežu po cijelom svjetu, upleti noćas moga dragoga, te mi ga bar na san dovedi.’ Koga tu večer snije, onaj će joj biti suđenik.
Da bi dete dobro spavalo, trebalo bi da ga prvi put stavi u kolevku onaj koji ima dobar san. Isti cilj se magijski obezbeđuje i na taj način što se dete polaže u kolevku žmurećki.
“¹⁹⁰ Majka kad uspavljuje dete peva mu ovu uspavanku-basmu „od uroka“: „Nina, sine, san te prevario! San u ljulju, uroci pod ljulju! Uroke ti voda odnijela mimo tvoju ljulju pronijela anđeli ti u pomoći bili!
“¹⁹⁰ Majka kad uspavljuje dete peva mu ovu uspavanku-basmu „od uroka“: „Nina, sine, san te prevario! San u ljulju, uroci pod ljulju! Uroke ti voda odnijela mimo tvoju ljulju pronijela anđeli ti u pomoći bili!
postoji niz arhaičnih verovanja, kao i mnoštvo običaja i obreda čija je osnovna svrha da se detetu osigura zdrav i dug san. Kolevci, u kojoj dete u toku prve godine provodi najviše vremena, poklanja se velika pažnja.
Ako dete ima nemiran san ili ne može da zaspi, valja da mu se pod uzglavlje stavi nož crnih korica. U istu stvrhu koriste se još i ova magijski
se još i ova magijski uspavljujuća sredstva: zaloga iz opanka („kao što je ona zaloga mirno ležalo pritisnuta, tako i san da dete pritisne i uspava“), beli luk (odbrana od veštica, vampira, more i ostalih demona), bosiljak, konoplja i,
³⁴ Majka često izvodi određene ritualne radnje pri stavljanju odojčeta u kolevku, ne bi li mu obezbedila čvrst i zdrav san.
Tako, na primer, kad stavi dete u kolevku, rukom ga prekrsti, očita mu molitvu i zevne iznad njega, da bi mu brzo došao san na oči. Neke majke (iz okoline Sombora) pre spavanja umivaju dete da bi oterale uroke i osigurale mu miran san.
Neke majke (iz okoline Sombora) pre spavanja umivaju dete da bi oterale uroke i osigurale mu miran san. Ako se dete u snu trza i nemirno spava, onda se majka svuče i gola pređe preko kolevke tri puta da se dete ne bi u
duva vetar preko svega i svačega, dok ne doduva san bogodan našem Jovi (ili kakvo bude ime detetu).³⁶ Ili uveče, kada majka uspavljuje dete, valja se da uzme malo vode u
Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE
besomučnoj kojom me zlopakosni gone odvajkada, znam po tome koliko sam Ugru pred očima crn i po tome koliki trn u san Vizantiji moja moć zabada.
Za kaluđera kome svake noći na san dolazi kako leti o desnuju ljutog zmaja kroz goru koja zvezdom rominja, a pod krilom mu, ukradena, odnekud iz
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
Nema veće nesreće nego leći u postelju kao šuga — to su noći pune more gde kroz san nastavljamo da trčimo olovnih nogu i suva grla. U tom oslobađanju kroz dodire ima nečeg što se ni danas nije promenilo.
dok je svirao na kontrabasu verujući i sam da svira (a simfonijski orkestar dole iz tame pratio je njegov ludački san), i šapata je bilo i svih ostalih ritmova što izluđuju jednog petnaestogodišnjaka kome je život tako rano dodelio ulogu
Gledali su u nju kao u dugo priželjkivani san. Nemirne noći u sirotinjskim sobama, topline jutra i sve pornografske fotografije kojih su se ikada dočepali u životu,
travke, i zašto ne proda tajnu toga leka i obogati se, a on im reče da je tu tajnu doznao u snu, a možda to i nije bio san, kazao je, onoga dana kada je ležao na jednom kamenom zidu, a njegovog psa ujela zmija.
Nije mu odavno bilo toliko lepo da posle ljubavi potone u san, u ništa, da potpuno izgubi predstavu o vremenu. Nije stigao ni da se tušira, a kamoli da popuši obaveznu cigaretu.
Devojka se okreće u snu. Vidi njene trepavice koje senči san. Njene nozdrve podrhtavaju kao u mlade, skupocene zveri. Vidi još i oznojeno pramenje iza uha.
U Beogradu je, naime, nacrtao svoje prve kostime za »San letnje noći«, koji su mu u Narodnom pozorištu glatko odbijeni kao potpuno neupotrebljivi.
Dok je, boreći se sa sobom, pratio mali krajičak bele čipke okružen službenom dugmadi kao kroz san, do njega dopre vika dispečera: — Bogamu, šta je to sa jedanaesticom? Čekate li limun? Kreći...
Jagnjetina je još krvava oko kosti. Bože, koliko mesa! A posle: dubok san pun mirisa lekovitih trava i svežeg kreča sa zida.
Sem toga, preplanuo je i već prvih dana povratio čvrst i zdrav san. Meštani su ga gledali sa strahopoštovanjem. Mnogi od njih učili su još u osnovnoj školi njegove rime napamet.
— Diži se! — prosikta momak. A možda je ovo samo stravičan san iz koga će se probuditi u čistoj postelji i isplaziti jezik noćnim morama?
— Šta to radite? Ipak je san. Jedan razuman i odmeren muški glas preseče tišinu punu napregnutosti. U blesku farova Nina ugleda mršavog
Matavulj, Simo - USKOK
— No, dosta s vašim oracijama! — reče pukovnik, opet oštro. Očevidno ne trpljaše staroga „San-Markina“ i njegovo bezbrko lice pod parikom!
Pošto dva-tri puta uzdahnu, nastavi: — E, moj bane, pravo reče: e mi se sve čini kao san jedan! E, moja banino, davno nije bilo, đe i kad se poznadosmo i sastasmo, đe i kad se evo opet nađosmo!
— E, i to znaš, kao i sve, vladiko sveti — viknu đakon u njekom zanosu i poljubi vladiku u ruku... — E, da ispričam san? Hoću li? — Možeš! — odgovori starac, smiješeći se. — Usnih da stojim pred manastirom, kao čekam njekoga.
“ A vi odmahnuste samo rukom i rekoste: „Bog s njim. I ne treba nam!“ — Zbilja, lijep san! — reče vladika ustavši. — Ja sam, gospodaru, naredio đaku Muratu da izide pred vrata manastirska, pa da bilježi sve
Vladika pođe naviše, lak i veseo, i reče: — Moj đakon sve šalom začinja, ali o svemu promisli! — A pogodi li moj san? — pita ga Ivo. Knez ćeklićki, velik šaljivac, pošto ču san, reče: — E jest ovaj naš Milobruković i njeko gatalo!
— A pogodi li moj san? — pita ga Ivo. Knez ćeklićki, velik šaljivac, pošto ču san, reče: — E jest ovaj naš Milobruković i njeko gatalo!
Najposlije izgubi san i poče vehnuti, a o svome tajnom stradanju ne pomenu ni vladici! Krcun ga zateče na odmarači, sjetna, zamišljena.
Janku, nenaviklu hoditi u opancima, briđahu tabani, a onako sustala, neispavana za mnogo noći, uhvati tvrd san, te se probudi pošto sunce granu. Domaćica je mijesila. Ona viknu s vrata malog Đuzu i reče: — Zdrav osvanuo, Janko!
— A da ja, vjere mi, ružno sanjah za jednog od nas! — reče Markiša Stevov. — Ne pominji ga, a san ispričaj! — naredi vođ.
Progovori Markiša: — Pogodi moj nesrećni san!... Vođ reče veselo: — Četiri glave za dvoja nosila! E baš se vraćamo s obrazom! Pričaće se ovo, djeco!
Milica s radošću vidje kako Janka malo-pomalo savlada san... Ukop Krcunov bješe u podne. Cijelo pleme bješe na ukopu, a poslije, po običaju, brastvo sjede na dađu, za „trpezu
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
IV Pet pilića i, još više, San i java hrabrog Koče, uznemirili su i obogatili ritmičku strukturu uobičajenih, uglavnom kratkih stihova dečje poezije.
V San i java hrabrog Koče najmirnija je, najuređenija Vučova dečja poema. Petlići su rastrzani, pomalo i sami uzbuđeni zbog p
Ali, i petlićki rat protiv društvenih okova, i Kočin san o putovanju morima i okeanima, vidovi su igre sa stvarnošću, protiv stvarnosti.
Vučo ne izbegava prozaične reči iz svakodnevnog opticaja, a ni teže apstraktne imenice (san-java, otuđenje). Mnogo je naših i stranih reči ovde prvi put prešlo prag dečje pesme, a da to uvođenje nije išlo uz
Borba nezdravog stanja u društvu nameće protiv iz same potrebe da čovek čistije diše. — U drugoj, San i java hrabrog Koče, slavi se sklonost ka pustolovinama, što je, takođe, oblik otelovljenja slobode.
kao sociološka odrednica, prelazeći slatku lirsku samoobmanu, u iluziju koja nam je nasušno potrebna, u nadahnjujući san o lepoti i sreći.
nije čvrsto vezan za tlo i svi se oni kroz život kreću kao mesečari, kosmički beskućnici koji postojanje osećaju kao san, i trude se, pred sobom i pred decom, da taj san nadograde i obogate.
kreću kao mesečari, kosmički beskućnici koji postojanje osećaju kao san, i trude se, pred sobom i pred decom, da taj san nadograde i obogate. Takav je Petar Čobanin: vječiti najmenik, starac bez igde ikoga svog.
Petra žive u pesniku kao vapaj, i bude se snagom vapaja: Veliki čobanine, siđi s planine i vrati nam oduzeti san i radosti odavna prežaljene i zaboravljene.
Život protiče kao teški, davno započeti san: oni koji, kao Nasradin-hodža, stric-Nidžo, Stanić, poznanik iz klanca, ili učiteljica Antonija, žele da ga poprave, jesu
nije imao mirna sna — bio se navikao da skače iz postelje i viče na jazavce — ali deda Rade ovako tumači njegov nemiran san: Vidiš li da si ogriješio dušu, zato ti skačeš noću kao vilen. Uzeo si jazavcima njihov kukavni zalogaj.
Sjutra je Miholjdan, naša slava, biće pečenja, gostiju, larme i čitav će se svijet pretvoriti u zaljuljan dečji san. ( Ti si konj) Uspomena na taj „zaljuljan dečji san” sadržaj je i oblik Ćopićeve književnosti.
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Napredak dolazi ozgo, a ne ozdo, i on drži da se ostvario Platonov san, da je došlo doba kada vladari filozofišu, a filozofi sa vladarima vladaju.
(1868), Prehvala (1868), Bodin (1868), tragedije: Miloš Obilić (1868), Kraljica Jakinta (1871), »slike iz prošlosti« San na javi (1869), kao i izvestan broj prigodnih priloga.
Oko 1861. godine potpuno izgubi vid, koji mu je bio oslabio u mletačkom tamnovanju. Dočekavši da doživi 1871. ostvaren san svoje mladosti, ujedinjenje Italije, uvažavan kao jedan od najzaslužnijih ljudi »Treće Italije«, umro je u Florenciji 1.
Ernesta Renana, Viktor Igo bio za francusku književnost: »On je zvonio svaki čas našega veka, otelotvorio svaki naš san, dao krila svakoj misli.
snažne propagande »nove nauke« no i pod teretom političkih događaja, koji kao da su dokazivali da život nije maštanje i san no surova proza, i da nije dovoljno samo hteti no da treba i moći. Ono što se od 1875.
de Vogijea, (Beograd, 1894),106 San Emila Zole, Molijerova Pučanina kao vlastelina (1906), i Mizantropa, i nekoje talijanske noveliste i dramatičare.
I san tolikih naraštaja srpskih postao je java, slavna mesta istorije srpske, Kosovo, Prizren, Peć, Skoplje, Prilep, opet su v
Đikića, Mostar, 1903; Pjesme Avda Karabegovića Hasanbegova, Beograd, 1902, Sombor, 1903. i 1904.) Veliki san Dositeja Obradovića, koji je više od stotine godina čekao na svoje ostvarenje, sada počinje bivati java.
Milićević, Vuk - Bespuće
Kasnije ga uhvati san. Kad stadoše konji pred kućom, trgao se i našao noć oko sebe, sa mjesecom koji se pomalja; još mu tabao u glavi kas konja
Činilo joj se sve kao san, dok ona zna da će da se probudi i da se raduje životu koji je dobar i pun sreće. I ono malo vremena što joj je
Radičević, Branko - PESME
PESME NA NEMAČKOM 545 ODE SEINER EXELLENZ 546 ABCHIED VOM KARLOVITZ 547 DRUGE REDAKCIJE 549 PESME 550 I 550 RIBARČETA SAN 551 VRAGOLIJE 553 OPROŠTAJ DRAGOG I DRAGE 556 DRAGI NA PUTU 557 DOLAZAK DRAGOGA — 6/1.
Još pogleda — jao mili Bože! Tare oči, verovat ne može: Blizu njega jedno čedo belo, San je i to, misli on zacelo: „San je san je —“, gleda, — „al' opeta —“ Ta lepa je, prelepa je kleta.
Tare oči, verovat ne može: Blizu njega jedno čedo belo, San je i to, misli on zacelo: „San je san je —“, gleda, — „al' opeta —“ Ta lepa je, prelepa je kleta.
Tare oči, verovat ne može: Blizu njega jedno čedo belo, San je i to, misli on zacelo: „San je san je —“, gleda, — „al' opeta —“ Ta lepa je, prelepa je kleta.
Spava i on, spavaju glavari — Ali jedan za san još ne mari. Jošte Stojan ne sklapa očiju, Čudne misli po glavi mu s' viju, Rastanak mu na srdašce pao, Pa kâ sinji
Vatiše ga, savezaše, Ovamo ga poteraše. Kô van sebe on bijaše, Kô san mu se sve činjaše: Živ on svoje dat oruže!
Već micati se njena usta vidi, I opet ne sme da je zagrli, Jer on se boji da je opet natrag U pređašnji ne baci san, sad ona Otvara oko, pa se gore diže, Zabunjena unaokolo gledi, Sa njome što je, kanda ne zna, bilo.
DRUGE REDAKCIJE PESME I RIBARČETA SAN Oblak nebo ne pokriva, Reka s' bistra plavi, A ribarče u čunu sniva Jasno kô na javi.
Šta sad stoji kao kakav kamen? Pre ko krpa, zaš' je sad ko plamen? Nešto vidi... Zašto ne udara?... San je i to, misli on, zacelo, Čini mu se, e biti ne more, Da na javi take ima stvore.
On je teši, ovako je kori: „Muči, zlato, ludo ne govori, Ta i dosad u boj sam odio, Pa ti svagda zdravo doodio, San je, veruj, san je laža stara, Mozgom krene, pa srdašce vara.
ovako je kori: „Muči, zlato, ludo ne govori, Ta i dosad u boj sam odio, Pa ti svagda zdravo doodio, San je, veruj, san je laža stara, Mozgom krene, pa srdašce vara. Da će sunce s neba da se zgruva, Kad Bog živi nega svetu čuva?
Aoh braco, san je čudna beda, De se lupa, tu se spati ne da: Kada lupa, udara u uvo, Ne pomaže tu ni doba gluvo.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Jednog dana ti si je i vidio, realnu, ovozemaljsku, ostvario se tvoj strašan san, tvoja mora. Tih istih godina, ja sam, slučajem, izbjegao tvoju sudbinu, ali, evo, ima neko doba kako me, za mojim
znalo: sjutra je Miholjdan, naša slava, biće pečenja, gostiju, larme i čitav će se svijet pretvoriti u zaljuljan dječji san. Zna se, samardžija se, po dolasku, najprije propituje za konje. — Kako Vranac, Rade brate? — Dobro. —A kako Doruša?
što mi je od te večeri ostalo u očima bio je razigran plamičak djedove vatre, koji se neosjetno preselio i u moj san, i tamo se razrastao u moćan i stravičan mjesečev požar.
Sjutradan, u golubije sunčano jutro, sve je već bilo iza mene kao san, samo san. Nit mi se pričalo ni zapitkivalo o tome. Tako je, kanda, bilo i s djedom i Petrakom.
Sjutradan, u golubije sunčano jutro, sve je već bilo iza mene kao san, samo san. Nit mi se pričalo ni zapitkivalo o tome. Tako je, kanda, bilo i s djedom i Petrakom.
Brujanje i klepet, beskrajna priča drveta i kamena, naseljavali su se čvrsto u moj uznemiren dječji san. Budio sam se, skakao na noge i nešto tražio pa opet, nerazbuđen, nastavljao potjeru za nečim što će mi vječito
čitavu Nord-Ameriku od Nevjorka do Vankuvera, od Atlantika do Pacifika, odstupao sa srpskom vojskom od Ovčeg polja do San Đovani di Medua (di ne duva!
To umorni čobanin, grešni najmenik, mrtvima vodu vuče, sveci mu pomogli da još bolje utvrdi san. Trgne se Sava, trepne i onda doda, kao pravdajući se: — Dobar je ipak bog, pa on lijepo učini da i vi, njegovi
— To je, dakle, taj suđeni. San se, bogami, pokaza istinit, još kako istinit, jer, umjesto jednog momčeta, evo ti uz put njih dvojice, i to još kakve
planina, tek tu i tamo pokaže svoja grbava leđa, već uveliko izbrisana daljinom, prozirno-plava, i jest i nije — kao san. — Kume Perajice, jesmo li ono mi? — pita usukan tršav borac, još dječak, i pokazuje ispruženom rukom prema horizontu.
— Ma zar ti ne spavaš, dijete? — čudi se pušač. — Ja sam stariji čovjek, meni san lako neće na oči, a ti si, brate, mlad, šta je to s tobom? — Nešto mi došlo žao, kume. — Misliš na plavi lončić, a?
Simović, Ljubomir - HASANAGINICA
Ceo dan me boli grudi. MAJKA PINTOROVIĆA: To je od mleka. Ne valja ti ni to što toliko sanjaš. HASANAGINICA: San je meni ovaj razgovor, i ova kuća, a ne ono što sanjam. MAJKA PINTOROVIĆA: Moraćeš da se otrgneš.
Kad mnogo pušim drhte mi ruke. Proći će, samo da prespavam. Ljudskom organizmu je potreban san. A i šta me ispituješ? MAJKA PINTOROVIĆA: Baš malo, sedam dana!
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
(1898) UVELA RUŽA (IZ DNEVNIKA) „— — — Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu.
Kako žalim što san ode te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati nego li zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomenâ i
Kako žalim što san ode te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati nego li zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomenâ i
Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti; san stare, pocrnele i čađu svu ispunjene kuće sa velikom baštom ograđene tarabama i pune
Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti; san stare, pocrnele i čađu svu ispunjene kuće sa velikom baštom ograđene tarabama i pune cveća,
Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti; san stare, pocrnele i čađu svu ispunjene kuće sa velikom baštom ograđene tarabama i pune cveća, starih šimširova, ispucanih
tarabama i pune cveća, starih šimširova, ispucanih stabala od krušaka i kajsija, S gustim, gustim džbunovima i grmljem; san potoka što pored kuće teče sa visokim topolama, mladim vrbama, brestovima i mekom, uvek vlažnom travom.
Pa san toplih noći kad vetar duše i lišće kreće, kad mesec sija a iz obasjane daljine dopire zvon od klepetuša i tiha, monotona
i lišće kreće, kad mesec sija a iz obasjane daljine dopire zvon od klepetuša i tiha, monotona pesma pastira u „duduk“; san tamnih večeri, razvalina od zidova, turskih konaka, džamija, opalih streja sa slepim miševima, vešticama, vampirima i
razvalina od zidova, turskih konaka, džamija, opalih streja sa slepim miševima, vešticama, vampirima i „sajbijama“ ... san mladosti i sreće! Hajde da snevamo: Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imađahu.
I da onda, uz tebe, ljubljen, prospavam svoj san. I da u toj istoj, sniskoj, gostinskoj sobi, pod žmirkavim kandilom i počađalom ikonom izdahnem kao što su i moji
Tresla se ona i sva mirisala, mirisala, tako mirisala! NAŠ BOŽIĆ More, kakav san? Nedelja evo ima kako se ne spava. Te Božić došao do Skoplja, sad je u Preševu, pa u Bilači, i sve bliže i bliže k nama.
Kostić, Laza - PESME
oj, ljubo, noćice! oj, zvezde, poljupcem njegovim užežene joj očice! Oj noći! oj zvezde! oj meseče! ta jeste l' vi tek san što vas iz plama žešćeg svog uspavan sniva dan? Bar ljubav moja taka je: — oh, al' ste joj prikladni!
Bar ljubav moja taka je: — oh, al' ste joj prikladni! — i ona je, ko noćni san, iz žarkih nikla dni. MOJA DANGUBA (Odlomak) III I sada Mi priviđenja razbuđuju ponoć snovnu, bledi redi od
) SPOMENI NAD KOSTOM RUVARCEM Probudite, probudite mi ga! Probudite ga zboru skupljenom! Zar ne vidite tvrd kako je san? Već treći dan što spava, treći dan. Probudite ga!
„Na toliko moga žara zar se ništ ne odgovara? Na toliko strasti prave, na toliko zbiljske jave, zar odgovor lažni san? Ili možda nema vere da Mi ljubav nema mere ni u sjajnom očnom blizu, ni u bujnom neostrizu divne kose — ali stan!
A kad mi dođe da prsne glava o Tog života hridovit kraj, najlepši san mi postaće java, moj ropac njeno: »Evo me, naj!« Iz ništavila y slavu slâvâ, iz beznjenice u raj, u raj!
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Kad se iza toga sna probudi i dan svane, a on dozove sinove svoje i pripovedi im kakav je san usnio, pa im reče: — Deco moja, ne žalite truda ni blaga, nego potražite tu vodu; ako da bog te je nađete, to bih
— Fala bogu! zdravo, kako si ti? — A šta ti je te plačeš? A ovaj mu odgovori: — E, moj brate, usnio sam jedan san pa me teraše otac i majka da im kažem, a ja ne šćeh, zato me izbiše i kazaše mi da sam inat, pa me oćeraše.
Carev se sluga zorli uplaši, pa dodirnu grad da vidi da li je zaista ili samo san. Kad onaj izvadi štap, grada nestade.
Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA
TRIFIĆ: Ali kaži mi, molim te, Sultano, kako ti stiže do štale da su te morali Sreti odneti? SULTANA: Znam da me je san, kad sam ktela šupu pooditi nadvladao, ali otkud ovako tvrd san, ja ne znam; opominjem se da drugo nisam ništa pila
SULTANA: Znam da me je san, kad sam ktela šupu pooditi nadvladao, ali otkud ovako tvrd san, ja ne znam; opominjem se da drugo nisam ništa pila osim limunade. (Gledi na Persidu.
na kolena): Ah, milostiva gospođa, oprostite mi, ja sam metnula malo opijuma u limunadu, želeći vam učiniti spokojni san. SULTANA: I tebi mirniju noć?... Razumem; to bi i sama učinila kad bi me ko toliko mučio.
Lalić, Ivan V. - PISMO
kako tišina svetluca, Dok slušam kako pored uzglavlja mi Na slepom oku tvoje bilo kuca; I tek u zoru kapke takne san mi, Kad tvoj se tanji od blizine sunca: Već godinama u sinkopi snimo, A naša ljubav stari kao vino.
2 Ja usnem pored tebe tek kad zora Zapara noktom dno neba kroz grane — Pa znam kad sanjaš, znam i kakav san je, Da li paslika vrta ili mora.
Opelo neko šapćem u podne puno srme Istopljene nad vodom. Tu gde na dnu školjke, kako reče pesnik, San umoran hvata, leži brat do brata, Leže zlatne senke, znakovi udesni jednog davnog, nikad dopevanog rata.
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
Dva bela medveda iz Zoološkog vrta i ja tonemo u zimski san. Toliko mi se spava, nemate pojma! Probudite me jedino u slučaju da se mala Ana vrati. Inače, ujedam!
nešto neprijatno, mislim kad uletim u neko sranje, odlazim do te Nojeve barke, zavučem se u kabinu i opalim jedan san salvador. Posle, kada se vratim u varoš, nekako sam sasvim očišćena od svega, na časnu reč!
Matori, pre nego što legne, obično kaže: „Hajde da opalimo po jedan San Salvador, pa šta bude!“ Iz njegovog ranijeg, neurednog života (to dok nisam ja dofurala na svet i dok ga maman nije
„Malograđani“! — gunđa matori i ponovo zažmuri, zanoseći se idejom da smo mi, okolo, samo ružan san... Najzad, snabdeven spiskom stvari koje treba da pokupuje, on oko desetke optimistički kreće ka pijaci.
uvek zaključanu fioku i vadi dva dolara, koja nam je za poslednje dve godine poslao neki njen rođak iz Amerike (San Hoze, država Kalifornija) u čestitki za božićne praznike.
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
GNjILANE 26 A BISTRICE, TRI BISTRICE 28 PEĆKA PATRIJARŠIJA: DUD SVETOGA SAVE 29 III 31 SAN O POVLENU, ІІ 32 ČUDO U ZAROŽJU 33 JABLANIK, І 34 BORANjA 35 ČUDO U GLAVAČIĆIMA 38 KLjUČ OD KUĆE 39 І 40 KUĆNO SUNCE I
LAĐA PO PUČINI 99 II 103 VISARION RAČANIN: RAČOM O POSTU ČASNOM 104 PROHOR RAČANIN: LIPA RAČANSKA 105 KIRIJAK RAČANIN: SAN U ISPOSNICI 106 DOROTEJ RAČANIN: SLOVO U PČELINjAKU 107 TEODOR RAČANIN: ŽAL ZA DUDOVIM BURIĆEM, KOJI MU SE, PRI
SVILEUVA, KOCELjEVA U frulicu Gospod duva. Zimski refren: Svileuva. San raznosi bela pleva. Luč unutra: Koceljeva. Siše mozak zlatna muva. Sjakti staklo: Svileuva. U nevesti gunja peva.
Ušuškaj se, Senoviti, dok ne mine, dok ne mine buničice što je jelo. III SAN O POVLENU, ІІ Tri svirača s visoravni, gologlavi, polutavni, vraćaju se, lomni zvukom, sa trubama pod pazuhom.
Uvrh Sunca leži Bačka. U saksije Dunav lije: bidermajer, fantazije, čempres-drevo, bakrorezi, madrigali, san o brezi. ІІ Minulo je s lampom leto. (Jedno smrkne - svane peto.) Razapeta o čudima stara kuća kraj Budima.
U crkvi lipe lipov bog se svetli. KIRIJAK RAČANIN: SAN U ISPOSNICI Šljivike gužva račvast nalet vetra. (Poteci, snago, izvoru u ždrela.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
MLIN 145 KOD STAROG MLINA 146 GVOZDENI SAVEZ 152 VEČITO LETO 159 OGNjENA VILA 166 ZIMA 173 NOĆNA STRAŽA 179 DEDA TRIŠIN SAN 187 MLIN JE STAO 193 ČUDA U MAGLI 200 ŽUĆIN ODLAZAK 205 VIDRAN VIDRIĆ 211 PRIČE ISPOD KRNjEG MESECA 221 ZVEZDANI
O KUPUSU 281 STRAŠNA NOVINARSKA PRIČA 284 NADRILEKAR JOCA 287 STRADANjE MLADOG PISCA 292 KAKVA JE JESEN 296 KOSMIČKI SAN 301 NAJBOLjI DEČAK 305 SVI POD KREVET, GASI LAMPE (BOJ SE BIJE PREKO ŠTAMPE) 310 PRIČA O PALOM DEČAKU 314 TRI
Puna je varki njegova glava, podvale smišlja i kada spava; ako li padne u san duboko, još uvijek škilji na jedno oko.
Čuju se vrapci, javlja se dan, a Ćosu hvata duboki san. Zaspao Ćosa brašnjava lica, al gledaj čuda, ne lezi vraže: hiljade zvijeri, milion ptica u snu mu došle da brašno
Umorna, najzad, krevetu kroči i san joj brzo zatvori oči. III Pod burnim pljuskom, nebeskom česmom, braća patuljci dolaze s pjesmom, ori se šumom kroz
Lagašan vetrić pod vrbe zađe, koprenom igra lakom, zapao mačak u san dugačak, prođe mu jeza dlakom. Prenu se Toša i oči briše: „Brka mi moga, evo nam kiše!
Začuđen Žuća na pragu stao: „Pogledaj mlina, u san je pao!“ A Toša za njim povika brzo: „Zaspao nije, nego se smrzȏ!
“ A Toša za njim povika brzo: „Zaspao nije, nego se smrzȏ!“ A deda Triša poviri van i reče: „Pao u zimski san!“ Tekli su dani unedogled, na mlinu starom tišina, led, smrzla se voda, drvo i kamen, sa sveća trepti plavičast
Očiju sjajnih kroz tamu merka, kad li će čuti lopova Žderka. DEDA TRIŠIN SAN Potok se Japra pod selom peni, virova bezbroj stvara, uvek je nova, nestašna, mlada i večno — Japra stara: huči
I toga dana desi se, eto, lovac u torbi donese pseto zgrabi ga za rep, izvuče van, pa viknu gromko: „Ovo je san! Maskiran zeka u pseći frak! Sad vidim i ja: svetu je smak!
Neznanku traži i peva pesme. ŽUĆIN ODLAZAK Otkuda, ni sam ne znam ti reći, tuga mi u san doleće. Otkuda? Sad se prisećam, kume: dolazi, valjda, proleće.
Čistunac labud jezerom plovi, blistav i miran ko sunčan dan, liči na barku s jedrima belim u kojoj deci dolazi san. Zajedno s njime, u modroj vodi, njegova slika naglavce brodi.
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
odevena, zapitaše me da li sam lovio ptice kao oni po jezeru i da li sam video kapelicu na mestu gde se iskrcao San Diego kada je dolazio na ostrvo. — Došao sam s druge strane skoro do zamka i nisam naišao ni na kakvu građevinu.
One s vremena na vreme otvore oči da bi pojele štošta sa svojih tanjira i opet tonu u san. Čak se i trzaju u sanjanju. Ja ne čujem ceo razgovor koji se vodi oko mene. Sasvim sam rasejan.
Šta čini što su tu logorovale rimske i mavarske vojske, ginuli legionari a San Diego, okružen pticama i ribama, plovio Ostrvu!
I ko zna da nije on sam to ime tražio od svoga druga! Sve je to, čim se utopilo u san, nestalo potpuno sa ovoga predela. Ja sâm nemam više koga da čujem, niti kome da odgovaram.
Zar? Zaboravljeni. Tup, tup, tup, lup, krup; treba ustati i poći na spavanje. Glupo je ovako svaki čas, čas padati u san a čas biti lucidan kao pred streljanje. Hoću da idem. Ako ustanem i zakoračam preći ću ceo prostor do gostionice.
Zašto tako lagano? Je li to san koji ih razređuje? Tako, lagano, lagano, dolaze misli o tom. I šta hoće da kažu te misli? Šta hoće da znače te misli?
Ali ću spavati, spavati. Sad možda već neću više spavati, iako sam umoran, jer me je san valjda napustio. To je čudno kako će on živeti. Nikad se ne zna kako će živeti čovek koji tek počinje da diše.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
Kad pomamni orkan duše I pomrači dan — U bokoru rujnih ruža On počiva san. A kad sunce s nova sijne, Zamiriše svet, On spokojno opet leti Sa cveta na cvet.
Sve grli mir i san. Po kašto zaurla samo Susedov stari pas, il' pozno došavši s rada, Ispreže ratar plug i stoku umornu poji, I đeram
Laku noć, laku noć! Dok ne svane zora plava, Dok ne grane beli dan, Po pučini zaborava Nek nas vodi slatki san. — Mir je. Tiho, k'o uzdasi, Izumiru svetli glasi... Laku noć!
Laku noć! MOLITVA Kad za goru sunca zađe, Kad utrne beli dan, I sve živo mira nađe, Što ga blagi daje san — Tad molitva Bogu leti, I novu mi daje moć: Pošlji meni, Bože sveti, Slatki odmor, laku noć!
Anđela onog, što bludi noću, I s duše goni nesnosan san, I duši mojoj kreposti daje, U gorki časak, u strašan dan. Anđelskim krilom neka me štiti Kroz život ovaj mučan i
I strasno šaptanje tada Kroz mirni prošušti dom — al' i to gubi se brzo, I san lagano pada... U POZNU JESEN Čuj, kako jauče vetar kroz puste poljane naše, I guste slojeve magle u vlažni valja dô...
Pa kakva želja, kakav san Zanosi naše grudi, Kad novo doba, novi dan, Godinu novu budi? Položen leži britki mač, I štit i koplje sjajno — Ni
Godine stare brzi let U burnu večnost streme, I novo leto zdravi svet, Novo nam ide vreme — O, mila deco, takav san Nek snaži vaše grudi, Kad novo doba, novi dan Godinu novu budi.
POŽARNIČKA PESMA Tiha ponoć zemlju skriva, Sve spokojno sneva san I miline rajske sniva, Dok ne svane beli dan. — Al' spokojstvo sve dok ljubi Dok caruje noći kras, Jasnim glasom truba
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
Sviće. Treba da uredim postelju. Radujem se veoma. NOVA SKITIJA VASILIJE DRUGI BUGAROUBICA San ga je skoro raskrojio i želja da se popne na presto, mislio je, jedina vredna stvar jeste da se Bogu postane zet i
Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
DANICA: A pre te kućice gde smo stanovali? TETKA: Zar se ne sećaš? DANICA: Sećam se, ali kao kroz san. Malo, popločano dvorište, jedno drvo, i... Tada je mama još bila živa, je li? TETKA: Jeste! DANICA: A tata?
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Pa da, tu je bilo i stado... I kroza san sam čuo ritmičke udare, čas slabije, čas jače, i meni se pričinjavalo kao da to zvono neko klati. Moguće, moguće...
Celo biće njegovo odisalo je beskrajnom ravnodušnošću, koja je najzad prešla i na mene, i san me počeo hvatati. Žuljala me postelja, okretao sam se, opet sam spavao, ali čini mi se neprestano u nekom polubunovnom
Oči mi se sklapaju i ceo razgovor slušam kao kroza san, te obodoh konja da vidim zašto smo zastali. Pored puta ugledam siluetu konjanika i čujem glas potporučnika Aleksandra.
Kada smo sutradan ustali, ljudima se sve pričinjavalo kao da su usnili neki težak san. Ali zaprljani topovi, neotimareni konji, onaj nered u bivaku, a naročito spušteno krilo na šatoru komandanta diviziona,
Aleksa se promeškolji, pa će reći: — Zamislite sad kuću, toplu sobu... Sve je to kao san. Najednom se promoli jedna pokisla glava, pogleda nas unezvereno, i tek progovori: — Pogibe potporučnik Radojko!
Povedoh se na jednu stranu i zamalo da padnem. Sjahao sam s konja, ne bih li rasterao taj nesrećan san. Naprežem pamćenje da se setim koliko ima časova kako već oči nisam sklopio. Jedva izračunah: četrdeset i tri časa.
a potom počeh naglo da padam... Osetih bol u kolenu, trgoh se i tada uvideh da ležim pored nogu moga konja... San trenutno odiđe sa mojih očiju. Prebacim dizgine preko ruke i počnem šetati napred i nazad.
Razmišljam čime bih mogao da rasteram san. I u tom premišljanju opet naslonim glavu na vrat konja, ali sada mu prebacim ruke preko vrata i prikopčam prste...
Svirao je trubač „zbor“, i kao kroza san čuo sam žagor ljudi, ali sam prema svemu bio ravnodušan. Komandir me nije dirao. Malo sam se primirio.
Koliko su puta njih dvoje govorili, kako bi rado umrli da si samo ti živ i zdrav. Ti si se vratio. Njen je san sada ostvaren. I, od onoga časa kada te je videla, ona se preobrazila.
Bilo je hladno i mračno. Legle smo odmah. Ali kroza san čuh neki krik. Trgoh se. Sestra me zapita zastrašeno: „Šta je to?“ Opet se ponovi...
Tačno u određeni dan vratio sam se u komandu. Naiđoh prvo na Aleksandra. Bio je ushićen. San njegova života je ostvaren. Na stanici se upoznao sa dvema damama, koje je doveo i u stan.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
I kao kroz san čuje poznati glas: — Bolan, pa nećeš da mi kažeš ni hvala. Ja za tebe toliko... sve ti činim... i tek sad ću da ti
Starala se da više ne misli, dok je ne prevari san... Izjutra ustaše obe rano. Ona predade majci sav novac, što ga uze od pisara, pa je isprati daleko iza sela,
Ne može da razume ove neobične i neočekivane reči, i sve misli da to nije java, no laki, varljivi san... Razli mu se po licu rumenilo, projuri kroz njega neka prijatna toplina, i on veselo steže onu ruku, koja mu je
stajaše preneražen, kao da je spao s drugog sveta, ne verujući ničemu tome što sad biva, misleći da je to sve varljivi san... Ta zar ona da bude njegova, ona!...
viknu ćata, idući za njom. Ona zastade, dvoumeći. Činilo joj se da treba nešto poneti, i ona kao kroz san vidi onu stvar, koju bi trebalo sad uzeti, ali je nešto, ni sama ne zna šta, odvlači od te misli i vuče napred...
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
109 Oj na ove duge noći Ko ne ljubi crne oči, Ne pada mu san na oči, Već mu pada jad na srce. 110. Kol’ka je noćca noćašnja, Svu noć ja zaspat’ ne mogo Slušajuć’ lepe lepote
182. Aljur, biljur duge noći, Ko ne ljubi crne oči Ne pada mu san na oči, Već mu pada jad na srce! A od jada gora vene, Gora vene i usiše, Zelena se gora niše: Nit’ od vjetra,
Spavaj, spavaj, san te prevario, Prije tebe nego tvoju majku. San u bešu, a nesan pod bešu. Uroci ti pod nogama bili, Mome zlatu ništa
Spavaj, spavaj, san te prevario, Prije tebe nego tvoju majku. San u bešu, a nesan pod bešu. Uroci ti pod nogama bili, Mome zlatu ništa ne udili, Naudili u gori hajduku.
240. San me mori, san me lomi, Spavala bih ja; Ali mene sanak ne će, Nego Jova mog; Čuvaj, sanko, Jova moga, Čuvao vas Bog!
240. San me mori, san me lomi, Spavala bih ja; Ali mene sanak ne će, Nego Jova mog; Čuvaj, sanko, Jova moga, Čuvao vas Bog! 241.
242. Ninaj, ninaj, zlato moje! Čuj, đe mi te sanak zove; San te ljubi, i govori: “Ušikaj se, drago moje.“ 243. Cucu, cucu, kobile, Kudar ste mi hodile?
Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ
VASILIJE: A da ti, možda, nećeš da kažeš da nismo? FILIP: Vi ste moj ružan san, i ništa više! VASILIJE: Jeste ga čuli? FILIP: I dosta je da se probudim, pa da vas nema!
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
„ZDRAVICU“ 166 KOMENTAR UZ PESMU „TRAG 170 UZ PESMU „SERENATA“ 173 APOTEOZA 178 KOMENTAR UZ OVU „ODU“ 183 KOMENTAR O SAN VITU 192 KOMENTAR UZ POVRATAK IZ ITALIJE 198 KOMENTAR UZ „VOJNIČKU PESMU“ 203 UZ PESMU „VEČNI SLUGA“ 206 KOMENTAR UZ
Kad volim meni i gresi svud nebesa pletu, oko radosno pognute glave. Ostavljam bolnim osmehom san, da prođe i ode i mre. Ljubav je put beskrajan na kom je dozvoljeno sve.
Ja ih pružam klecajući ulicama malim, tebi, prošla u svili ili krpi, za san si dobra. Samo kad me prošlosti sećaš, i nešto novo i bolje obećaš, rajske mi tajne nepoznate kažeš: da hoćeš ko
Ulice su nam deca i druzi, neće naš stid u čedu da puzi. Nije za život tvoj pogled ohol, nego za slast i san i bol.
Od smeha mog umire dan, a svakoga kog pogledam, stiže moja sudba, sreća i san. Kad mahnem rukom, nehotice, nove zvezde sinu. Tad sjajan, tužan, ceo grad, liči na moje lice.
PESMICA Reci, kad bi moj osmeh bled, rastopio se kao cvet pola san a pola led. Kad bih još jednom mogao da volim... Da l bi mi tad bilo dobro svud, i život bio manje lud?
Kad bagrem dogodine zamiriše, ko zna gde ću biti. U tišini slutim da joj se imena ne mogu setiti nikad više. San Vito, al Tagliamento, 1918.
Osetićete da i vama ide san i stojati pod nebom suzno goli; i leći ćete i vi u travu zvezdanu, gde ništa više ne boli...
Žar, san, svilu, pesak, šta li, sad, u ruci držim? Kad sve to, što tamo bi i prođe, ovde zahvatim. Zar sam to ja, što upaljenim
Barun bi tamo pevao dok ga san ne savlada. Hojos je zbog njega crveneo od stida. Taj ogromni debeljko, predskazivao je pobunu austrijskih mornara, u
Budući lešinari naše literature mogu pisati o meni što god hoće, ali moje ime ne mogu naći među takvima. KOMENTAR O SAN VITU U ratu roditeljska ljubav potencirana je užasom. Pred smrću, svaki ljudski osećaj je intenzivniji.
Međutim, posle sedam dana dolazi moj ratni raspored. Imam da odem u Vrhovnu komandu armije na Soči (Isonzo Armee) u San Vito, na Taljamentu. Ja u prvi mah mislim da su poludeli, ali, nema sumnje, sve je u najlepšem redu.
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
Setim se da mi je otac nešto pričao o jednom čuvenom gradu gde su naši prolili silnu krv, a kao kroza san se opominjem kako mi je govorio da baš tako nekako i leži gde dve reke teku kraj njega.
ovim čudnim utiscima, ne mogoh cele noći zaspati, i tek pred zoru što me, obučena, s naslonjenom glavom na sto, zanese san; a kao da čuh neki strašan, demonski glas sa zlobnim kikotom: „To je tvoja otadžbina!... Ha, ha, ha, ha!...
Uveče je, opet, nastalo vesele u gradu, a zatim miran, tih i spokojan san miroljubivih i kuražnih sinova srećne zemlje Stradije. Sutradan su stizale vesti iz ostalih krajeva Stradije.
Davi, guši. Vetra daj da krene nepomičnu trulu masu! Nigde vetrića... DANGA Snio sam strašan san. Ne čudim se samom snu, već se čudim kako sam imao kuraži i da sanjam strašne stvari, kad sam i ja miran i valjan
ne potamneh slavu njihovog Leara”, — pomislim i okrenem se zadovoljno na drugu stranu, a bi mi pomalo krivo što se ceo san nije završio.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Tada se obično sve, sve što je živo, utiša, jer sva živina hoće sna, a ponoćni je san najslađi. U to doba i povetarac staje, jer se i on boji da luta po poljima i šumama tako kasno.
zraci prave čarobnu boju od nebesna plavetnila, pa, ne verujući svemu što se zbiva oko njega, pita se: je li ovo san ili java?... Potera je svršena; ljudi se razilaze... PROPAST Danas je Pera ustao veoma rano.
— Da nije o Justinijanu? — Mogućno, ali mi je ceo san bio nejasan, — reče mu ona, nasmeši se i pobeže među drugarice.
Ceo mu taj govor izgledaše kao kucanje časovnika u mračnoj sobi. On čita i kao kroz san čuje nešto nalik na ono: tik-tak.... tik-tak... Najedared nastade tišina, i njemu se učini da ga neko zovnu po imenu.
Sve mu je to maglovito kao zaboravljeni san... A Vizantija... Justinijan... šta to bi?... A san?... — E, đav'la! Šta se misliš, sinko? poče starac da ga oporavlja.
Sve mu je to maglovito kao zaboravljeni san... A Vizantija... Justinijan... šta to bi?... A san?... — E, đav'la! Šta se misliš, sinko? poče starac da ga oporavlja. Znaš: Karlo... no?... koji?...
Uzdržavala se, naprezala je svu snagu da ne pomuti blaženi san svoga jedinčeta, ali bol beše jači od njenih slabačkih živaca...
njemu je tako lepo, tako toplo i prijatno osećati njeno disanje, toplinu njena tela na sebi, te i ne zna kad ga ii kako ga san prevari... Najedared, kroz san, čuje ono poznato mu nervozno, besno vikanje očevo...
Najedared, kroz san, čuje ono poznato mu nervozno, besno vikanje očevo... san ga opet savlađuje, ali reči mamine, koje govori sedeći uz
Najedared, kroz san, čuje ono poznato mu nervozno, besno vikanje očevo... san ga opet savlađuje, ali reči mamine, koje govori sedeći uz njega, uvlače mu se nekako u samo srce, jure mu po krvi i on
Vrela suza majčina pade mu na rumene obraščiće i ono je ne oseti, samo mrdnu krajem ustanca i udubi se u tvrd, nevin san....
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
Čekao je samo prvu priliku pa da otpočne; da stane onako prsa u prsa s vlašću. Razmišljajući tako, razbije mu se san. On se diže, zapali lampu i uze da čita Šta da se radi? Ovo je imalo dobra dejstva.
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Ko je još video taj dan U kome čovek ostari?). Kažem vam, deco, kao kroz san: Čudnovat dan. V Saobraćaj stao, nasred skvera Dva konduktera igraju klikera!
V Saobraćaj stao, nasred skvera Dva konduktera igraju klikera! Nije san, a ludo ko san — Čudan dan. VI U pola dana Sve se smračilo I izopačilo Fino, bez plana.
V Saobraćaj stao, nasred skvera Dva konduktera igraju klikera! Nije san, a ludo ko san — Čudan dan. VI U pola dana Sve se smračilo I izopačilo Fino, bez plana.
jadao kako ne ume Da se izleči od išijasa i od reume, I izgledao bi poprilično gnusan Kad se uvali, posle ručka, u san, Pa zahrče, da se trese Verona, Kao kad prolazi kamion od deset tona. (Kamioni u Renesansi! I u Veroni, obaška!
Tek sunce, u svetlo razdanje, Vrati mu samopouzdanje. A nebo, plavo ko lan, Potvrdi da je sve bio san. Al opet, do kraja dana, Zagleda se u lica znana, I, očiju od nespavanja crvenih, Pita se: „Peci mi,Bože, Gde se
NESANICE Čoveka između kolevke i groba Prate mnoge nevolje i porazi, Al posebna je muka i teskoba Čekati san koji ne dolazi! Ispod glave poturivši dlanove Čekaš ga, a on se nekuda izmako.
Čekanje u mraku beznadan je posao! Kad bi se bar znala strana sa koje bi Muklo, na prstima, naići mogao! Ni san ne voli krevet po sparini... Možda se spanđao sa noćnim morama? Carinici ga drže na Carini?
Pa i umoran, kada ga, pred zoru, san obrva Šapće, usnivajući: Nije grupa, već skupina ostrva! Dabogda mu preselo, ko izusti reč presedan!
Ponekad, kao ptica ranjena, Koja san predsmrtni sneva, Može se videti, skočanjena, Rukavica, obično leva. Uvek me spopadne neka tuga: Gde li je, šta
KUPUŠNjACI KRAJ REKE Kad jesen, u brdima, Razvije barjak od dima, Pa po vasceli dan Drveta hvata san — Dođu mi, poput tajne I stare jeze neke, Iz daljine beskrajne Kupušnjaci kraj reke.
Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE
Najveće, najlepše i najnaseljenije ostrvo je San-Migel sa glavnom varoši Ponta-Delgada, na njegovoj južnoj obali. Ostrvo je pokriveno velikim, gustim šumama, sa
Najviše njih dolaze u tri glavne luke: Ponta-Delgada na ostrvu San-Migel, Horta na ostrvu Fajal i Angra−do−Eroizmo na ostrvu Terseira.
Od devet Azorskih ostrva mi smo posetili ova: Ostrvo San-Migel. (Sao-Miguel) To je, kao što je kazano, najveće, najlepše i najvažnije ostrvo Azorskog Arhipelaga, sa 118.
Ostrvo je šumovito i puno potočića, lepih livada, vinograda i njiva zasađenih duvanom. Njegovo najveće mesto San—Rok, sa 6000 stanovnika, vezano je sa ostalim naseljenim mestima pored zapadne i južne obale ostrva dobrim drumom, na
Rakić, Milan - PESME
Tako se sveti priroda, i tako Najlepši san u sitni prah pretvara: Od nekadašnjeg raja biva pak̓o, Od krinoline sjajne, krpa stara.
Kao san iskonski prohujale sreće Utisnute davno u ljudskoj pameti, On se svako veče kroz prostore kreće, Večna opomena onog što
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
Francuskoga da ne bi brijega, aravijsko more sve potopi! San pakleni okruni Osmana, darova mu lunu kâ jabuku. Zloga gosta Evropi Orkana!
Bože dragi, da ga san ne vara tê ovako starac uzletio? Sreća se je stara probudila: u Karuče, na kraju Crmnice, od petnaest hiljadah
MRTVO DOBA NOĆI, SVE SPAVA. NEKO ZBORI KROZA SAN. DIGNI SE KNEZ JANKO I KNEZ ROGAN DA VIDE KO JE, KAD ONAMO AL' VUK MANDUŠIĆ GOVORI KAO NA JAVI.
KNEZ JANKO Ne, Rogane, nemoj ga buditi, e on u san kâ na javi zbori; e ćemo ga štogod raspitati, da se barem dobro ismijemo.
U tome se razbudih od straha. VUK MIĆUNOVIĆ Srećan bio, divno li si snio! Na čudo sam i ja na san bio braneći se od nekijeh pasah, i pet šest sam mačem presjekao.
TURCI JEDAN ZA DRUGIJEM SVI ODOŠE, LjUTO SJETNI. SERDAR VUKOTA Ja sam Ozra noćas na san gledâ. Bjesmo pošli dvjesta Ozrinićah, i toliko poćerali konjah, da uzmemo punje aranđelsko.
KNEZ BAJKO Hoću, kneže, sve mi jedno biva. Ja sam noćas grdan san vidio: sve oružje svoje u komate. Bez zla mi se obići ne može i bez neke bratske pogibije, jer kad god sam takvi san
Bez zla mi se obići ne može i bez neke bratske pogibije, jer kad god sam takvi san gledao, pripravljâ sam što mrcu trebuje. KNEZ ROGAN Mandušiću, što si neveseo? Što ne pričaš što si noćas snio?
KNEZ ROGAN Ja ću pričat, kad svi ostaviste: viđeh na san Draška Popovića! A meni se kâ u zarok stjeca, i rekâ bih, eto ga niz polje.
Bože dragi, tu da vidiš čuda! Tu izmilje nekakvoga puka, to ni u san nikad doć ne može, svi šareni kao divlje mačke.
VOJVODA BATRIĆ Da pričamo snove pri kretanju! Ja sam snio što nijesam nigda (milo mi je za moje oružje): noćas na san Obilić proleće preko ravna Polja Cetinskoga na bijela hata kâ na vilu; oh, divan li, Bože dragi, bješe!
POSLE TRIDEST ČETRDEST DRUGAH PRIČAJ SVOJE SNOVE; SVAKI KAZA SAN JEDNAK, DA JE OBILIĆA VIDIO KAO I VOJVODA BATRIĆ. VESELI IDU U CRKVU DA SE ZAKUNU SVI NAJEDNO DA SE KOLjU S DOMAĆIMA
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
A međutim on, stari, zna da nije zbog toga što njega žali, da bi se on tom lupom probudio, uznemirio, rasterao mu se san; nego zbog toga da ne bi čuo kako njen sin u zoru, i u nedoba dolazi.
| Svoga rođenog dedu i babu jedva kao kroza san pamti. Babin lik uvek joj je malo jasniji. Večito je sedela dole u sobi i to uvek leđima poduprta o zidove kupatila,
u’skut, i znajući za Sofkine najtananije, najslađe i najluđe želje, čežnje, strasti, grli je tako silno da Sofka kroza san oseća kako joj meso, ono sitno po kukovima i bedrima, čisto puca.
I taj san jedan isti: u velikoj, raskošnoj sobi, punoj izukrštane raznobojne svetlosti. Oko nje ostale sobe, takođe nameštene,
Nije mogla da zaspi. Čekala je da dođe san i, s vrelim prstima ruke, osećala je kako noć sve jača, tamnija i usamljenija biva, kako mati iza nje uveliko već spava.
Ja, Magda, Magda. Jedva, kao kroza san, on se seti nje i nekim kao izmučenim od starosti, od usamljenog sedenja i bdenja u svojoj sobičici, dugim a još jakim
gunđala, sebe grdila i korila: kako to, luda ona, da se ne seti da će gazda doći, kad uoči subote ona onaj i onakav san snila i po njemu mogla da zna da će on doći. Gore se već večeralo. Više se pilo nego jelo.
I cele bi noći tako, dok ne bi izjutra, savladana i izmučena, pala u dubok grozničav san, te bi se i sutra ceo dan gubila u vatri i zanosu.
bi videla da opet u postelju nije htela leći, ali ona jednako se izgovarala: da zato nije legla u postelju što joj se san razbio, te nije mogla spavati.
Pandurović, Sima - PESME
170 TAKO ĆE BITI 172 PREDVEČERNjI PUT 173 OBILIĆ 174 HRAST 177 ZA STOLOM 180 OSRAMOĆENI SAN 181 TEODORA 183 PISMO PRIJATELjU 186 SAMOUBICA 188 VEZE 190 SIMBOLI 192 SONET 193 RAVNODUŠNA
S fakirskom verom dočekao tu bih San dubok, večan, i željan, i nužan, Sâm, lišen sviju doživljaja grubih. Nagradu celu dobio bih, tada, Za cvetno doba
vrh cvetnih kruna, A žuti mesec na nebu se javi, U mojoj duši šum umornih trava I trepet lišća u disanju noći Šire san jedan sugestivne moći, Jedan san što se čini da je java.
nebu se javi, U mojoj duši šum umornih trava I trepet lišća u disanju noći Šire san jedan sugestivne moći, Jedan san što se čini da je java.
Jedan san, koji sjaj mesečev zlati, Javlja se, čili, povija onako Kako miris dune poljanama lako, Kako uzdah noći kandilke zaklâ
koje upija lepota Noći, ovaj svet se s drugim svetom sliva U meku sliku zadovoljstva živa, U život jednog sna i san života.
Tada miriše doba ranog maja; I kao da se, neprimetno, prosto, Na Ideal što je u sećanju ost’o Nastavlja tiho jedan san bez kraja.
I naslonjena na tuđeg čoveka I devojački san o svome braku, Ne znajuć’ da l’ te dobro il’ zlo čeka, U mutan život pošla si po mraku.
I pričaju mi moje doba slavno, Mistično, svetlo, s nade oreolom, Protkanom srećom, preliveno bolom, U kome trepti san života večna. I razliva se vazduhom, i moćno, Nov život misli, ta vizija tečna, Kroz svest, i nerve, i okrilje noćno.
ODBLESCI U Dunavu se stari grad ogleda: Opale kule, crna gradska platna; U njima prošlost izumire blêda Što k’o san čili, otmena i zlatna.
Gde crvi mile, il’ gde cveta maj? Jer sve je, ipak, samo šaren san! JESEN NA TERASI Ulicama struje oktobarski dasi, Hladan vetar kreće skelet golih grana, I dolaze tužni, nelagodni
Higijena nesećanja vida Moj bunovni san i savest što mi Duh i telo nemilosno lomi. Higijena nesećanja vida. Gledam da se svega manje sećam, Da ne žalim ni
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Zateče ih pod Zlostupom, na ledinici jednoj. Mjesec ih dotle dopratio, pa kad ćaše da ih zorici preda, savlada ih san i umor, te oni pomenuvši Boga istinoga, polijegaše po zelenoj travi.
Čudna sna da ga Bog ubije! On se ne probudi sasvim, no ostade u bundaku nekoliko trenutaka, pa opet sklopi oči i san mu se nastavi. Sad bijaše u nekoj vojsci.
Proteče im tako dosta vremena, da jedan s drugoga očiju ne svrnuše. „No sam ti grdan san usnio, moj Pero, doma, prije no što krenusmo!“ „A šta brate da čujem!
Jankov san u Duzi ne bješe do zbrka uspomena iz njegova djetinjstva i momaštva. Mi ćemo u nekoliko dopuniti i objasniti ono što već
Serdar, pošto potonji ispi svoju, a videći e su svi pregli da kidišu Cuci, pa da im svrne misli, kaza svoj san. Da rečemo uzgred, to bješe i onako njegov običaj. Svako bi jutro on povijedao svoje snove, ako nikom a ono domaćijem.
Najzad se diže i stade hodati, na prstima, po odaji. Prijatelj mu kao da ču korake, jer promrmlja nešto kroza san. Janko se tada brzo povrati na svoje mjesto, obu same opanke na bose noge, utuli svijeću, pa kroz kuću izađe u avliju.
Serdar se stade protezati i kroza san bobonjiti, kao što mu bješe običaj, prije nego se probudi. Janko tada utrča u odaju pa sjede da piše.
„Ma tebi, tata, ne spava se?“ poče ona. „Bogme, dijete, ne... Jadi ga znali, nešto mi se razbio san... Da ako sad zaspem! Dugo je do dana!“ I šćede da leže, no mu u taj mah sinu čudna misao.
“ reče serdar. „A što? kakve su pa tebi brige, da ne sniš!“ Pa se odmah popravi, „da, ponekad se čeljadetu razbije san... Pa odi, dijete, k meni, da me razgovaraš, d’ako me ušikaš“, reče smijući se.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
Kuća mu se kocem zatvorila, ljuba mu se u rod povratila, a vas mal mu u begluk otišô! Lak mu san kao vodenički kamen! Ljubila ga među oči guja, a crna ga zemlja zagrlila! (kletva prevarene devojke momku).
Potom se pokrije gunjem i legne. Kako zaspi, odmah ga móra pritisne, i kroz san stane vikati i otimati se. Kad terzija to čuje, on digne svijeću da vidi kako se gost muči, kad tamo, a to po njegovom
se sa paukom, koji se „zatvori u kakvu šuplju cijev od trske“, začepljenu hlebom sa obe strane: da bi dragi došao na san): „O, ti malo pauče! Ti pleteš mrežu po cijelom svijetu, upleti noćas moga dragoga, te mi ga bar na san dovedi!
Ti pleteš mrežu po cijelom svijetu, upleti noćas moga dragoga, te mi ga bar na san dovedi!“ 5 (Pre spavanja da bi se saznao suđenik): „O, Bože, stvoritelju svijeta!
G) BAJANjA A) ZA LjUDE OD UROKA 1 San zaspao, a urok ne zaspao; ako i zaspao, u snu se razabrao. Dva oka dva uroka; jedno vodeno, drugo ognjeno; uzeh vodeno
4 Buna, nina u bešici sina, Buna, nina, san te prevario! Prije tebe nego majku tvoju: San u bešu, a nesan pod bešu!
4 Buna, nina u bešici sina, Buna, nina, san te prevario! Prije tebe nego majku tvoju: San u bešu, a nesan pod bešu!
6 Buka, nina (majka) svoga sina: Spavaj, spavaj, ja te ne dam baji! San u bešu, a nesan pod bešu, Nesana ti voda odnijela, Za velika brda zanijela, Đe’ no nema vuka ni bauka, Dušmani ti
Spavaj, spavaj, san te prevario, Prije tebe, nego tvoju majku. San u bešu a nesan pod bešu. Uroci ti pod nogama bili, Mome zlatu ništa
Spavaj, spavaj, san te prevario, Prije tebe, nego tvoju majku. San u bešu a nesan pod bešu. Uroci ti pod nogama bili, Mome zlatu ništa ne udili, Naudili u gori hajduku.
11 Djete moje, san te prevario, Prevario, ne zaboravio! Zlato moje, san te prevario, Prije tebe, nego tvoju majku!
11 Djete moje, san te prevario, Prevario, ne zaboravio! Zlato moje, san te prevario, Prije tebe, nego tvoju majku! San u bešu, a nesan pod bešu!
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
Kad ga prvi san uhvati, žena mu polako izvuče košulju ispod glave, i materi kroz pendžer doda, a mati je odmah baci u vatru.
22. KOPANjE BLAGA. Nekakav čoek usni blago: dođe mu na san jedno dijete krilato i kao snijeg bijelo, govoreći mu: „Hajde u ono najviše brdo što znaš, tu ćeš naći veliki bor, i
” | Kad on ovo ču, od straha pade na zemlju i kao zaklan zaspa. U ta mu isti čas dođe opet na san ono isto dijete govoreći mu: „Ti si ustanuo, umio si se, obukao si se, krenuo si na put, i rabotu si započeo, a
Ona mu se začudi šta mu je, a on joj reče da mu se razbio san, pak se digne, stane | na prozor, pa onu čudesnu goru kad vidi, upita je: ,,Ma ženo moja! kaži mi što ona gora gori.
Kad se iza toga sna probudi i dan svane, a on dozove sinove svoje i pripovedi im, kakav je san usnio, pa im reče: „Deco moja, ne žalite truda ni blaga, nego potražite tu vodu; ako da Bog te je nađete, to bi voleo
Car dade onomu mladiću svoju kćer za ženu, i u jedan dan oženi sina onom đevoj | kom koja mu je va san dolazila i odmah mu se javila, kako mu je sin ozdravio, i udade šćer, te tako steče sina, nevjestu i zeta hvaleći
Onda okrene u plač i jauk svaki dan. Jedan put dođe joj u san neko i kaže da ne plače više, biće njen sin veliki kao jablan.
“ „Fala Bogu, | zdravo, kako si ti? a šta ti je te plačeš?“ a ovaj mu odgovori: „E moj brate, usnio sam jedan san pa me teraše otac i majka da im kažem, a ja nešćeh, zato me izbiše i kazaše mi da sam inat, pa me oćeraše.
Kad dođe na jednu vodu, rastovari konja da mu počine i da malo pospava, jer ga je san bio predobio i vino. Kad rastovari, sjede pokraj jednoga mijeha punana vina i stane mahati glavom put njega čudeći se,
Sveti Sava - SABRANA DELA
I malaksao, naći ćeš tegobu vrativši se svojim ćelijama. Odmah ćeš se utopiti u klonuli san i izgledaćeš celog dana prazan, beskoristan za sve, kao što reče Vasilije Veliki: „Lako je duši koja se u smeh izliva
' Zato, vaistinu, sujeta je sve. (Propov. 1, 2) Jer ,život ovaj — to je senka i san, jer ni za što mete se svaki zemaljski, kao što rekoše Knjige: kada i sav svet stečemo, tada i u grob uselićemo se, gde
Stanković, Borisav - JOVČA
NAZA Evo, tu, između njih... i — ne davaš... prečiš... JOVČA (se hvata za glavu). NAZA I zato si grešan. Zato te san ne hvata. Sve, sve na to drvce misliš... JOVČA (trza se iz zanosa, očajno, besno): Napolje! Lažeš! Sve lažeš!
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Dima izgovaram, nego jošte kao da sam i u grčke [h]aljine i široke dimlije obučen; probudivši se, tolmačio sam moj san na dobro.
Ova ceremonija takvu je silu na meni imala, da sam prokleo starca Dimu, grčkog daskala, i san s dimlijama; nit’ znam šta se je od daskala posle toga slučilo, jer nit’ sam ga već vidio ni za njega čuo.
Vidim jednom na san rosijsku cesaricu na prestolu, svu kao u sunce obučenu, koja mi dâ iz svoje ruke jednu knjigu otvorenu s razni jezici,
” Probudivši se od sna, tolkovao sam moj san po mojem želaniju. U to isto vreme mitropolit, za nešto srdit na mojega starca, smetne ga s igumenstva i zapovedi mu
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
“ Bakonja kao bez duše, otrča ka mađupnici. — Di je Bukar? — pita on. — On se, brate, zagnâ u san, pak mu ostaje jošte dosta dokle dopre do kraja! — veli Dundak sjedeći na pragu.
razumješe da je i crkva poharana, te uđoše u nju, a kad vidješe grdilo oko sebe, pogledaše se u oči, sumnjajući da li san je ili java.
On otide u ćeliju, te sjede s prutićem u ruci, kako će „vraja“ pročešati čim dođe, ali Bakonju savlada san, te zaspa obučen.
Kažu, došâ mu na san!... Dakle, vra-Brne je moguć kod boga, kad mu on šalje ljude na ispovist!... A šta niki kažu da je vratar poludija!?...
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
Otvori belo jezero šake Da ruke nisu mi dva krsta Da oči nisu mi dve rake. Otvori svu tišinu — nagni san Da otkrivam tajnu noć i dan.
Žuta se lala u njoj zlati I klati i tako teku sati. O DAJ MI O daj mi uspavanku od slapa U budni san što obara I svet nepoznati otvara Kao raširena mapa.
svetu dobri, gorki, zaneseni, Vi ruke po travi, vi usta u seni, Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni, Zarastite u plav san kameni Vi živi, vi sutra ubijeni, Vi crne vode u beličastoj peni I mostovi nad prazno izvijeni, Zaustavi se biljko i
U ZIMSKI SUMRAK Kuda pobeći u ovaj dan? U gusti sneg? U pusti vrt? Pasti u meki bolesni san Kao na smet, pod led, u smrt? Kuda pobeći sa ovog dna? Visoko negde? Još dublje? Gde?
Kuda pobeći u ovaj čas Kristalno prazan, slep i čist? O gde su vrata? Gde je spas? To toneš već u tupi san. Srce tek šuška ko suvi list. Zar nikud pobeći u ovaj dan?
Kroz moje grane da posmatram plavet (I zagonetku ptica usput rešim) Pa da se pred san turobno nasmešim Što sam kroz život prošao ko avet.
O miso rije Moj duh i kao smrt me gleda: Sve to što biva — da san nije Zaspalog nečeg usred leda? Taj mrak — da nije bolest sjaja? O sjaj su samo vrata kraja.
Draperija u vezu: Ceo prostor zamrači. I ničeg nema više: Ni pokućstva, ni zvuka, Ni jeseni, ni kiše. Tone u san i soba I vlaga, dunja, ruka: Prespavaj ovo doba.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Đorđe siđe s kola, stade i zagleda se u gust drvored jasenova zariven u tamu. Kao kroz san čuje: — Obliznila ti se žena, Tole! — Jesu li muški? — Oba muška! Tola otrča niz put. — Ej, ti, trapavko!
U zoru, kad bi se Đorđe preokrenuo na poslednji san, ona bi se iz inata i ljutnje, vrela i opuštena, prostrla po njemu.
Prođe ponoć, umornu je obori san, ona se trgne i jurne napolje, na mraz, na kišu, i tako, oslonjena uz bagrem, stoji satima na kiši i mrazu da ne bi
Grožđem mu i prozore okitila. Koliko je puta u umornoj tuzi, onoj pred san, onoj kad je sama, njim tešila sebe. Nekoliko sitnih vatrica silazi joj niz lice i kaplje u krilo.
Koliko sam hlebova namesila i ljudi nahranila. Oči i ruke izgorela sam na ognjištu. A san mi traje samo između drugih i poslednjih petlova.
je svaki prevoj na telu znala, samo lice nikako nije mogla da mu vidi, tom željenom znancu što je ponekad posećuje pred san, i kad nije sama u krevetu. Voda se ohladila.
A on postoji. Da njega kažnjava za grehe, što se noću pretvarao da spava i prežao njen san čekajući da u snu kaže čiji život raste u njoj. Čuo je samo njeno sve teže i sve glasnije disanje.
Nekad u takvim noćima nije spavao. Trebao mu je buljuk žena da ga smiri i u san zaveže, a ne jedna pritkasta žena s mekim, duguljastim sisama, koje je bradom voleo da miluje i gnječi, očajan što nisu
čaša i bokala, i mokrim od vina, sedi sam Đorđe; stavio pesnice na sto a čelo na pesnice, toliko umoran da mu ni san ne prilazi, tužan od radosti što se nešto ipak zauvek svršilo. Spotičući se o stolice, dovuče se Mijat.
Biće ovde, biće onde, noću mi san rasteruje žuta tmina, pa se kradom izgubim dale. U te dane i sanjah rascvetani bagrem što hoda i one dve ruke što
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
ŽABA 64 MALI VOZ 68 VILINI LEPTIRI 70 ZLATNI TANjIR 73 PRINC OBLAKA 77 Duša je sanjala; svet je bio njen san.
»Možda sam ja vrapca samo sanjala?« — pomisli devojčica tonući u san, ali kad ujutro otvori oči, u loncu se zlatio nežni izdanak raskovnika. »Kada li će porasti?« — pitala se.
Bole se vrati u svoju ulicu! — Od dodira zvezdine ruke dečak oseti kako tone u san, i užasnu se. Zaspi li, nikada neće stići do Srebrne ruže!
— Riblja Glava? Otkud bi na starici bila riblja glava? — Baš je ovo glup san! Kako bi hodala starica s ribljom glavom? — Odlazi, prikazo!
A sad, spavaj! Moraš biti zdrav kad dođe... — Pa došao si! — dete se srećno osmehnu i utonu u san, a Zlatousti nestade. Više ga niko nije sreo, niko čuo.
Majka odrečno odmahnu glavom, a dečak se zamisli. Jedva je zaspao te noći, a samo što je upao u san, dođe mu Zlatna kraba velika kao kuća, zastrašujuća. Sav u ledenom znoju se probudi. »Došla veštica da se sveti!
»Došla veštica da se sveti!« —promače mu kroz glavu, ali otišavši u školu, zaboravi i krabu i svoj san. Celi taj dan, ipak, pazio je da ne slaže, da nikoga ne udari, ali uveče zamoli majku da mu skrati nogavice, jer su
Ali godine su prolazile i on poverova da je sve bio samo san. »San bio, san prošao!« —prošaputa jednoga jutra i zagleda se ka morskom dnu, iznenađen.
Ali godine su prolazile i on poverova da je sve bio samo san. »San bio, san prošao!« —prošaputa jednoga jutra i zagleda se ka morskom dnu, iznenađen.
Ali godine su prolazile i on poverova da je sve bio samo san. »San bio, san prošao!« —prošaputa jednoga jutra i zagleda se ka morskom dnu, iznenađen.
Odbačena i sama, Bela žaba poče provoditi dane ogledajući se u vodi, nesrećna zbog svoje boje. Polako zaboravi i na san, i na pesmu, kad je, jednoga jutra, trže nečiji duboki uzdah. Okrete se i pogleda oko sebe. Nigde nikoga.
»Pričinilo mi se, znači?« —pomisli starac i htede da samog sebe utera u san, ali san nikako da dođe. U zidu, kraj peći, cijukao je miš.
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
od svih zuluma, zulum očaja, hara među ljudima a u Vasi, možda i stoga što je više sa drvećem nego sa ljudima, raste san o Baš-Čeliku koji nestaje.
plava praznina i čist, crn sjaj; u isti mah, oseća taj crni sjaj kako mu, sa znojem, klizi niz potiljak, a Petar spava, san mu je miran, a iskopane grudve zemlje mirišu na preiskonsku, samrtnu memlu, a nešto što tek dolazi, što će doći, gomila
U godinama što su dolazile i dalje se skupljao, u njemu, taj višak saznanja koji nije hteo ni u pesmu, ni u san, ni u zaborav. Kome da ga kaže.
i nije bilo namenjeno njemu nego Rigi Velestincu, koji je, inače ćutljiv, bio odnedavno sklon da započinje, obično pred san, neprijatne razgovore; sve zamorniji, imao je ton onog koji opominje.
Nije bilo odgovora. Čekao ga je, opet ništa. Onda je Riga od Fere, lecnut, odlučio da ipak spava. Ali, dok je tonuo u san, postalo mu je jasno da ga to Velestinac ipak opominje, ćutanjem, i odnekud je znao da one pripreme, sve, treba još
Neka ravnodušnost, slična blaženstvu, sve više ga je obuzimala. Primicao se, valjda, veliki san. Ako dobro pamti, onda je tako nekako osećao i tako nekako mislio poslednjih dana marta 1811.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
9 IV DED I UNUK 11 V SIROČE 13 VI RIBARČETA SAN 16 VII ĐAČKI RASTANAK 18 VIII VRAGOLIJE 27 IX UKOR 31 H KROZ PONOĆ 32 XI LjUBAV 33 XII 34 XIII KAD SE
PO ZIMI 265 CXXXIX TRIJUMF VENERE 266 CXL PRED KRAJ LETA 268 CXLI PROLEĆE 269 CXLII MENADA 271 CXLIII SAN VUKA MANDUŠIĆA 272 CXLIV MUZIČKE VIZIJE 277 CXLV NOĆU 278 CXLVI RASKLAPA ZORA...
J. Jovanović Zmaj VI RIBARČETA SAN Al' se nebo osmehiva! Al' se reka plavi! A ribarče u čun sniva, Jasno k'o na javi.
Pa grlim nebo plavo, Grlim, uzdišem, A ljubim sunce jarko, Ljubim, izdišem. Al' eto zora sviće, I eto prođe san; Al' tebe nema, nema Nema da svane dan! Đ.
za mutnim dalekim, Čeznući tako u tišini jâdâ I opet čita... Bol k'o more raste U mrtvoj noći... dok san žudni, mili, Krilom je, mekim k'o paperje laste, Oseni tužnu, umornu, na svili. Sama sveća gori u samotnoj vili. J.
A. Šantić LVI PROLjEĆE Nemoj, draga, noćas da te san obrva, I da sklopiš oči na dušeku mekom! Kada mjesec sine nad našom rijekom, I na zemlju pane tiha rosa prva, Rodiće
Zato nemoj, draga, da te san obrva! Dođi, i u bašti budi ruža prva, I na mome srcu miriši do zore! A. Šantić LVII CIGANČE Bezbrižno i milo dete!
I zora sinu već, a on je stojao budan; I s nova tavna noć raspusti čarobne vlasi, A on je snevao san; - i prekor iz sna ga trže, Kroz burni celi grad što tajni zborahu glasi, I on je čuo sam: „Nesrećni Tibulo naš,
Na moru nigde jedra ni galeba; Mir samo struji s ljubičastog neba A san, vidim, slazi i vrh mojih jada... No kad sunce blisne na more i granje, Tad će da se prenu, i izađu tada, Kao crne
Sve grli mir i san. Po kašto zaurla samo Susedov stari pas; il' pozno došavši s rada Ispreže ratar plug, i stoku umornu poji; I đeram
I strasno šaptanje tada Kroz mirni prošušti dom - al' i to gubi se brzo, I san lagano pada... V. Ilić S U POZNU JESEN Čuj kako jauče vetar kroz puste poljane naše, I guste slojeve magle u vlažni
Kleče mršave Glave Pred likom Boga svog Ištu. Al' tamo, Samo Ćuti raspeti Bog. I san sve bliže Stiže, Prohladni pada mrak. Vrh hridi crne Trne Zadnji rumeni zrak. A. Šantić CXXI SIJAČI Jutro. Bik riče.
Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA
Ah, užasa što smrtne postiže! Tužnoga smo mučenija žertva rad pogubnog toga prestuplenja. Zaborave san te obuzeo, ti si prvo blaženo bitije i istočnik besamrtne sreće, rajska polja, vječito blaženstvo, životvorni
Na ognjenoj leteć kolesnici, pred svanuće san me laki stiže; u njem viđeh strašno vidjenije na nakazu tvorca razgnjevljena.
Popa, Vasko - KORA
trga U svoj svojoj lepoti Zmijskom svojom igrom Vihore zanela Ali joj plećati vazduh Ruke ne pruža MAHOVINA Žuti san odsutnosti Sa naivnih crepova Čeka Čeka da se spusti Na sklopljene očne kapke zemlje Na ugašena lica kuća Na smirene
otvaraju mi dan Ruke tvoje cvetaju U udaljenoj pustinji u meni Gde još niko nije zakoračio Ruke tvoje sanjaju u mojima San svih ozvezdanih ruku na svetu 22 Naš dan je zelena jabuka Na dvoje presečena Gledam te Ti me ne vidiš Između nas je
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Hajde da i ovu noć još jedanput razmislim o tome“. „Time ćeš pokvariti svoj san“. „Za ovakvo pitanje vredi se pomučiti i sto noći!“ Oni večeraše i pođoše na počinak.
„Znači i samo zlato?“ „Dabome!“ „Dakle, stari san alhemičara je završen“. „Definitivno. Jedan elemenat ne može se pretvoriti u drugi, već samo ući u vezu sa njim, kao
i otmen preko svake mere!“ „Ta on je markiz!“ „I „per“ Francuske! To mu je bio davnašnji san! On, sin poljskog radnika, hteo je da postane pravi plemić! Za time je čeznuo još jače no za naučnom slavom.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
SMO MI KOLETA OD ROZENA 212 BAKUĆ ULIJA I DRUGE PRIČE 217 PACKO 218 ČAST 221 SAN KAPLARA BELIĆA 226 ZASTUPNIK 229 PRVI DANI 235 PAD FERIZOVIĆA 240 MAJOR TASA 246 PUKOVSKA ZASTAVA 251 JAGNjE 255 ČUJU
u podlistak Tome Milinovića „Anka Obrenović i smrt Kneza Mihaila“, specijalno u Vrlo interesantan odlomak „Ankin san uoči Svetog Nikole“, toliko uplašila, da me je, ljutito se saginjući za cviker koji je pao s nosa kad sam ja nesmotreno
od onoga što oseća dete kad ga budi sunčani zrak i slavuj, koliko sam se puta naprezao da zamislim: kako opet kroz san slušam onaj isti žumor svemira i osećam sav onaj, buran, pun strasti dah zore proleća, kad je vazduh sav od mirisa i
Svilaru se učinilo da je sve ono bio samo užasan san... Onda kad je zastao bio kod kapije i pošto je zbunjeno prešao preko fabričkog dvorišta, onda kad je zastao kod
sve moje ljiljane, diši, udiši jako, živi, raduj se, živi! Kad sam mala bila, a ono je san bio šta li, onda sam zamišljala, radovala se, zaplakala najedanput ...
I tek što je ovo rekao uvide i sam kako je beskrajno jadan bio ovaj odgovor. Kao san nejasna dotle, žena se prenu, trže, onda se malo namršti i nešto svesnije i kao sama za sebe stade osluškivati kako se
plućne maramice, koje bi se inače bez opasnosti prebolelo, dovede evo u pitanje život oba bića, sav neiskazano slatki san ojađenog muža.
Ja ne znam, ali bih se zakleo da su sve moje misli i vaše misli, da je moj san i vaš san, da se u vašoj duši mora dešavati ono isto što se i u mojoj duši događa.
Ja ne znam, ali bih se zakleo da su sve moje misli i vaše misli, da je moj san i vaš san, da se u vašoj duši mora dešavati ono isto što se i u mojoj duši događa.
finu, tanku i laku maglicu, kao što je ona što se ponekad viđa nad gradom u ravnici, prednoć, kad se on sprema za san i kad se već ne vidi. Dakle nešto tako vrlo tanko, fino i svetlucavo, što lebdi nad onim mračnim bezdanom.
stvar života i da tako dalje, sa tom gadnom prirodom, i nema nikakve vrednosti živeti; ja sam bio načisto da je sav moj san o boljem i čistijem životu nepovratno propao.
Bila je prošla ponoć i ja sam, sav klonuo, sedeo za stolom, misleći o tome, kad me san i bunilo osvojiše. Glava mi se zanosila sve više i više i, postepeno, sasvim se izgubih u onom teškom zanosu pred
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
tankim crvenim krivulama, s naznakom trajanja putovanja Liverpool—Quebec 7 dana, Marseille—Batavia 22 dana, Hamburg—San Francisco 102 dana, i tako dalje. Nebrojeno sati proveo sam ispet na prste pred tim kartama.
Još sasvim nejak, prenoćio sam uz njega jednu noć. (Tad je već spavao sâm u sobi; bakici je narušavalo san njegovo hrkanje, a on, činilo mi se, kao da naumice nije htio da odustane od njega, nalazeći u hrkanju naročitu draž od
na očima i valjda u mislima putovao sa svojim lađama — Liverpool—Quebec 7 dana, Marseille —Batavia 22 dana, Hamburg—San Francisco 102 dana; i još dalje, dalje, u ko zna kakve njegove nerealne, fantastične krajeve! ...
Nezaštićeno, bespomoćno, kao prezava okrvavljena tkiva kornjače išupane iz njena oklopa. Kad san izgladi našu lažnu krabuljsku nacerenost, kad poravna grimasu bora složenih u osmijeh, kad popusti grč hotimičnosti —
Zbog toga su izbijale duge raspre, jer je to djedu remetilo popodnevni san. Spor je najzad nagođen tako da Egidio nije smio svirati prije nego bi sa fratarskog zvonika otkucala četiri sata.
tuge; i beznadna borba s godinama, i časovi beskrajne pustoši, i panični strah pred starošću i samoćom; i možda san o vremešnom mužu, ćelavom činovniku-udovcu, o skromnoj kućici s povrtnjakom, negdje na krajnjoj periferiji, i o
čitavu njegovu revolucionarnu ogorčenost; njegovu borbenu zagriženost pokretala patnja što je slabije odjeven od ostalih. San o pet odijela, i jal na one koji to imaju, pokretao je sve, ama sve u njemu.
A njen odlazak ponovo je popraćao cilik visokih čašica. Maju je savladao san. Naslonila obraze na složene ruke. Dolores se oprosti i pođe s njom na spavanje.
A poboljšan tek, mirniji san, punije bilo, samo su vulgarna materijalna ovaploćenja one „rezistencije”, one „vitalnosti“, onog „tonusa“, a nikako
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Najedared začu se tiho, kao san, kao sa drugoga sveta, kucanje o kapak na prozoru. Đurica se prenu. Čitava bura osećanja probudi se u njemu, i za jedan
»Šta li je to, Bože, bilo ?... Je li to san ili java ?... Čini joj se da nije spavala... Ta ona je tako lepo videla one čudne poglede, koji se ne mogu ni sniti ni
»To, dakle, nije bio san ?«... pomisli ona, i oči joj vatreno zasjaše. Videći je onako začuđenu, devojke to protumačiše radoznalošću, pa joj
pa opet... Hm... ženska posla — đavolja posla! Moraću ja otvoriti oči, jer mi može načiniti sto čuda...« San ga prevari, i on zaspa. Izjutra, kad pođoše, Đurica zaostade kod Vuja.
Ej-haj!... — uzdahnu on posle neke teške i gorke misli. San stade da ih obuzima oboje, i oni zaspaše. Pred zoru, kad stadoše zvezde jedna po jedna da se gase i neko nejasno
Jedva ih izaziva u pameti. Bio je tako mali, da je malo što razumevao, i sad se seća samo kao kroz san... Majka mu obukla novu, sasvim novu, čistu i belu košuljicu i potpasala ga novim pojasićem...
Ali kroz san oprezno uho hajdučko čuje neki hod pred kućom, i kad iznenadni gost lupnu na vrata, Đurica već beše na nogama.
Kome se spava, taj spava slobodno, niko mu ne brani... Kako li bi sad Đurica slatko dopunio prekinuti san, ali eto, mora da bega, da se krije od živih ljudi.
Ne brini ti : u mojim su rukama svi njegovi planovi. Nego da mi sad odspavamo jedan san, pa posle ponoći da ideš k njemu. Biće mu, bolan, krivo kad čuje da si se vrnuo, a nijesi se njemu javio.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Kad ga prvi san uhvati, žena mu polako izvuče košulju ispod, glave, i materi kroz pendžer doda, a mati je odmah baci u vatru.
Ona mu se začudi šta mu je, a on joj reče da mu se razbio san, pak se digne, stane na prozor, pa onu čudesnu goru kad vidi, upita je: — Ma, ženo moja, kaži mi što ona gora gori.
— Fala bogu, zdravo, kako si ti? — A šta ti je te plačeš? A ovaj mu odgovori: — E, moj brate, usnio sam jedan san, pa me teraše otac i majka da im kažem, a ja ne šćeh, zato me izbiše i kazaše mi da sam inat, pa me otjeraše.
za obojicu; zato reče Bačvaninu: — More, kočijašu, ovo je za nas dvojicu malo, nego ajde da spavamo, pa koji lepši san usni, onaj sam neka pojede sve. Bačvanin pristane i na to, pak legnu spavati.
mešćema — sud morda — mora da mohur (muhur) — pečat mrtvik — dubok san mujezin — čovek koji s munare poziva na molitvu mukajet — pažljiv, zainteresovan; ni mukajet — „koji i ne obraća
Petković, Vladislav Dis - PESME
OČIMA 98 KOB 102 RASPADANjE 106 NEDOVRŠENE REČI 109 PRVA PESMA 110 TREĆA PESMA 112 SEDMA PESMA 114 GLAD MIRA 116 SAN 118 MOŽDA SPAVA 119 MI ČEKAMO CARA 122 VELIKI DANI 123 MI ČEKAMO CARA 124 17. SEPTEMBAR 1912.
I ne znadoh da mi krv struji i teče, I da nosim oblik što se mirno menja; I da nosim oblik, san lepote, veče I tišinu blagu k'o dah otkrovenja.
Al' begaju zvezde; ostavljaju boje Mesta i daljine i viziju jave; I sad tako žive kao biće moje, Nevino vezane za san moje glave. Al' begaju zvezde, ostavljaju boje.
U trenucima kada vetar muka Ode nečujno preko moje glave, I pojave se san, dubine zvuka I melodijâ — tad prijatne jave Opkole mene, i tad moje oko Ne vidi više predeo od splina: Ja se osećam
I pođoše. I te žene tudi Mirisahu na san plave noći I jorgovan, dok im pogled bludi Večnom pesmom i večitom moći. Njina ljubav za smrt znala nije, Njina usta
Da mi je da sam u predelima onim, Gde su mi mladost, san i uspomene, Kod negda svojih da je da se sklonim S lepotom njenom što k'o miris vene.
Ja osećam... I u času mahom, Pesma staje, ugasi se, svene: Pojavi se život s teškim dahom, I sve ode u san, uspomene. Vidim sebe kako tražih puta, Al' sad blato znam gaziti i ja.
Sad tu sliku, tu maglinu samu Dah sećanja još pokatkad kreće, Rasteruje zaborav i tamu I nanosi san i mrtvo cveće. Z Moji dani umiru mi tako, A moj život utehu ne pruža.
Kad za zlo ne zna. Tako njenu sobu, San sreće moje, predadoše grobu. O ljudi! ljudi!... Ao moje drago! Ovamo bura neće da se stiša.
I ja ostavljam vidik star, bez mena, Veliku senku što je pala na san Bola i sreće, na šum reka jasan, Na lišće, želje i trag uspomena.
Sjaj i boli po'abani. Duge nema u sutonu; Ne vide se noći, dani: Moje doba sve utonu U san što mi sad ne smeta; Nemam više svog tereta.
Noćas me je pohodila sreća Mrtvih duša, i san mrtve ruže, Noćas bila sva mrtva proleća: I mirisi mrtvi svuda kruže.
Tesla, Nikola - MOJI IZUMI
Kada ih ugledam znam da ću uskoro utonuti u san. Ukoliko ih nema i odbijaju da dođu, znam da ću provesti besanu noć.
sam uspeo nekoliko puta da spasem od požara kuće suseda tako što sam čuo ono tiho pucketanje koje njima nije ometalo san i dozvao pomoć.
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
Ovaj san podsetio me je da je moje obećanje pažljivo ubeleženo u mojoj podsvesti. Prinston nije bio nalik ni na jedno mesto koje
mnogo o poslednjim događajima objavljenim u časonisu ”Sajentifik Ameriken” i naučnim prilozima nedeljnog izdanja dnevnika “San”, koje sam žudno čitao pomažući se jednim džepnim rečnikom.
Njujorški “San” bio je ogorčen protivnik predsednika Hejsa, pa je u svakom svom broju, na uvodnoj strani, donosio njegovu fotografiju.
gledajući ga kako stoji pred opštinskom palatom glatkog i poštenog lica sa kojegje izbijao neki sjaj, shvatio sam da “San” nije bio u pravu.
mojih mladih profesora, pa sam čak mogao i da ostavljam nešto novaca na stranu u želji da ostvarim jedan svoj davni san. Podučavanje je bilo korisno ne samo sa materijalne strane već i za moje obrazovanje uopšte.
su te pusti mladalački snovi, ali ćeš se otrezniti kada se vratiš u Kembridž i shvatiš daje sve ovo bio samo lep san, koji si usnio u svojoj dokolici u učmalom Idvoru.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Braća obgrljena dočekuju zoru; san im u dušu unosi malo pokoja, a čim otvore oči, gledaju u zraku što odozgo s prozora unilazi da im navijesti nastup još
Budi je vojnička truba što navješta jutarnjom molitvom osvit dana. A lijepi san još je milinjem ispunja: našla se negdje u plodnome kraju. Po oranicama i livadama pase ugojeno blago i sija toplo sunce.
Tamo se dalje! Cveta kroza san nešto progunđa i pomače se, ali kad je on, legavši do nje, snažno rine od sebe, razdremavši se, reče mu ljutito: —Koji
Te noći kroza san, slušajući jecanje stare, Ilija se često budi i pazi na decu, pipa oko sebe da li se koje u snu otkrilo i pokriva ga da
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
u golube i, u ljubavnome zanosu, padaju dole u livade, u često opevane kosovske donje livade: Malo zaspa, Cveto, san ti vido: Stvorismo se, momo, dva goluba, Te letnusmo, momo, te padnusmo Tamo dole, Cveto, u livade, U livade,
Za njega bar znam da sanja taj san U trbuhu svoje matere. Može se učiniti da smo se sada znatno približili Petrovićevoj „tajni rođenja“, ali sa jedne
Kada im pak sa nove strane priđemo, našoj pažnji neće promaći da se u četiri navedena stiha san na rubu proleća, pre no što novo leto nastane, uzajamno preslikava sa snom čovečijim pre no što izađe iz majčine
A što je najvažnije, i u jednom i u drugom slučaju san preseže u iskonsko, u devičansko – u ono što pesnik naziva „nedirnuto“.
Jer im odsecamo opštiji smisao što im ga daje celina. One su dopunski motivisane u pesničkoj strukturi. San u „Jedinom snu“, naime, ima prostorna svojstva upravo zato što nije razlučen od telesnog, kao što u istoj pesmi i
(„Jedini san“) Kod Rastka Petrovića nalazimo – svakako i zbog toga – jedno donekle neočekivano oponiranje noći i dana, tame i
I tu, na kraju dana koji potanja u noć, pesnikovo budno srce takođe se vraća u san: Il osvrni se na veče što zasta da gleda još u dan, I rasvetli se naglo ko da bi sunce da vrati; Osvrtaše se tako
ko da bi sunce da vrati; Osvrtaše se tako tad da nam i pogledom plati Taj Čas; o srce, budno već, što se vraćaš u san... Završne strofe u prvoj pomenutoj pesmi, „Času obnove“, idu u sam vrh Petrovićevog pesništva.
Najzad, središnje mesto zapravo sve vreme dobija san. Drainac ga pominje u nizu: bergsonovski shvaćena intuicija, san i ekstaza.
Najzad, središnje mesto zapravo sve vreme dobija san. Drainac ga pominje u nizu: bergsonovski shvaćena intuicija, san i ekstaza. I dovodi ga izričito u vezu sa nadrealističkim snom ili, tačnije, s mestom i ulogom sna u nadrealizmu.
I dovodi ga izričito u vezu sa nadrealističkim snom ili, tačnije, s mestom i ulogom sna u nadrealizmu. Međutim san, i snovno, u njegovoj poeziji jedva da se može porediti s nadrealističkim. To su različite pojave.
To su različite pojave. Valja, štaviše, tek ispitati šta uopšte znači san kod Drainca, koja je to vrsta sna, noćnog ili dnevnog, sna na javi, koji se, možda, može podvesti pod bašlarovski
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
ANKA: Sanjala sam vas, jaoj, da znate kako sam vas lepo sanjala! ČEDA: Znate šta, Anka, vi ćete mi taj san docnije ispričati, sad sam momentano u takvim prilikama da mi je java preča od snova.
Hteo bih da razgovaram s njom. ANKA: Hoću, samo, je l' te pristaćete da vam ispričam san? ČEDA: Razume se! ANKA (polazeći): Verujte, vrlo je interesantan san. (Ode.
ČEDA: Razume se! ANKA (polazeći): Verujte, vrlo je interesantan san. (Ode.) XIV ČEDA, DARA ČEDA (gleda za njom): Hm! DARA (dolazi). Gde si, boga ti? ČEDA: Ja? Kod advokata.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
o Seobama i Nečistoj krvi 1 PREDGOVOR 2 SOFKIN SILAZAK 4 O sklopu i značenju Nečiste krvi 4 I 5 II 19 III 41 IV 63 V 79 SAN VUKA ISAKOVIČA 96 O pesničkoj strukturi Seoba 96 I 97 II 114 III 133 I 151 DVA SRPSKA ROMANA Studije o Seobama i
Ona je i uzeta kao osnovica za pisanje studije San Vuka Isakoviča. I, na samom kraju, još samo napomena da je u ovu knjigu, prema prvobitnoj zamisli, trebalo da uđe još
A soba topla, oribana, meko nameštena i ututkana. . . A ti si u kujni; kroza san te čujem kako posluješ [...]“. 142 Bogato, raskošno građena kao nijedan drugi Stankovićev lik, Sofka ima u sebi nešto
I pošto je već došlo do udvajanja, pisac Sofku iz jave prenosi u san. Jer san mu, između ostalog, može poslužiti da motiviše prejak, bukvalan prizor autoerotizacije: „Tada oseća kako je
I pošto je već došlo do udvajanja, pisac Sofku iz jave prenosi u san. Jer san mu, između ostalog, može poslužiti da motiviše prejak, bukvalan prizor autoerotizacije: „Tada oseća kako je ova
u skut, i znajući za Sofkine najtajnije, najslađe i najluđe želje, čežnje, strasti, grli je tako silno da Sofka kroza san oseća kako joj meso, ono sitno po kukovima i bedrima, čisto puca.
162 Premda se u kritici obično ističe već glasovita scena s mutavim Vankom, ipak Sofkin devojački san u kome je ona u isti mah i „on” i „ona”, kao dvopolno biće, predstavlja možda najzagonetniju epizodu u Nečistoj krvi, a
I dok Sofka dvaput sanja „taj san jedan isti”, oba se puta daje silan telesni doživljaj: „On prilazi. Poljupci ludi, besni; stiskanje, lomljenje snage;
prigušene želje za bračnom srećom, pa otuda i dolaze svadbeni prizori sa dosta jakom emocionalnom sublimacijom: „I taj san jedan isti: u velikoj, raskošnoj sobi, punoj izukrštane raznobojne svetlosti.
Ovoj za san tipičnoj vremenskoj kontaminaciji, i dete i star čovek, pridružuje se prostorna kontaminacija: leži u sobi a jednovreme
sveta, nastalog u radu njenih jakih a prigušenih čula, i ljubavnih osećanja što su potiskivanjem iz jave i prelaskom u san dobila poetske valere.
oštro razdvaja život na dve polovine: što se očekivalo, o čemu se sanjalo, od toga ostaje samo jedan „nikad neostvareni san”, s osećanjem unutarnje pustoši, s pritajenim a dubokim nemirom.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
243 DUHOVSKA PESMA 245 LEPTIRICA 246 BABIN SAVET 248 POD ČERGOM 250 KO OKO ČEGA 251 NEBALADA 252 ČUDAN SAN 254 POKVARENA ROMANCA 256 ONOM SLONU U BEČKOM POZORIŠTU 258 PESMA O PIĆU 261 ĐAVOLSKA BALADA 263 ČIČA MIJA I NjEGOVA
I AKO JE NOĆ VEČITA... I ako je noć večita U što tone žića dan; I ako je život ništa, Ili samo šaren san; Pa baš da se svako vara Misleć’: „Ja sam na to zvan“ — Ipak, ipak blago onom, Blago onom koji umre Oduševljen,
Oh, nek’ java bude vama Što ja snevah nadom pjan. Moje jave crna tama Vam’ nek bude samo san. »Javor« 1888. SUZA I UZDAH (Sonet) Suza j’ teška, zemlji pada, Mnogi s’ ljudi suza stide.
XII Al’ šta j’ ovo? Šta to čujem? Da li mi se sniva? — Jer ovakve glase danas Samo san dariva. Oživela, vaskrsnula Srpska sloga lepa Omladina... nada naša... Ona se ne cepa.
Pokušaj jedared to u svome veku, U svetinji badnjoj zapaliti jelku; Taj običaj lepi, kô san neke vile, U tvome će domu opružiti žile, Primiće se taki, bez ikake sile, Na najveću radost dece tvoje mile.
Svačije se lice zažarilo tude, Svako prošaputa: „Nesrećni Mrgude!“ To je tamo strašno i da s’ u san sniva. Ali, jaoj, Mrgud ima oca živa — Pa kad stigli glasi do starca kukavna, Te na svetao obraz pade senka tavna:
Dođu l’ deca da me vide U poslednji dan, Neću da im mrka slika Protrzava san. Omakne l’ se koja suza Luda, dečija, Ti poljubi golubane Kad ne mogu ja. Žalim što me neće spalit’!...
Ako bude tako štogod, Romantikom provejano, Ne brin’te se, dobri ljudi, Neće ostat’ nespevano! ČUDAN SAN (Mađarski od E.
Zar ne znate, danas je venčanje, — Oh, stekla je muža bogatoga. S Bogom!“ — S Bogom! — Eto to san spio. Čudan sanak, jest’ tako mi Boga!
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
Jao! Eto mi majstorice! POZORIJE 11. FEMA stupi, JOVAN FEMA: Žan, san tunder božur tu. JOVAN: (Ded sad, Jovane!) FEMA: Ne parle francuz!
EVICA: Verujte, majko... FEMA: Pst! (Vrti glavom na nju.) Mama, mamichen... No, šta si htela kazati? San tunder, mamzel. San tunder. EVICA: Ja nisam ništa razumela što je ovaj gospodin govorio.
FEMA: Pst! (Vrti glavom na nju.) Mama, mamichen... No, šta si htela kazati? San tunder, mamzel. San tunder. EVICA: Ja nisam ništa razumela što je ovaj gospodin govorio.
Miljković, Branko - PESME
Dan i noć si pomirio u svojoj smrti što nas obasjava. Taj san je u noći produžetak dana i puta. Šta si ptica ili glas koji luta pod divljim nebom gde te pesma ostavila samog na vrhu
Al se na počinak ne sprema san moj iza brda gde mrtav sebe ištem Ovde dole svako svoju tamu ima Moj mrak je senka ptice.
Da li ću iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva. Gorka suza u srcu. Na kužnom vetru sam. Nikad da se završi taj kameni san Probuditi te moram Euridiko mrtva.
smisla i rast Suštine u vrlet Kada joj osvanu glas RASPORED REČI Plod neumoljen vidom slep Dozivanje zdravca pokoj i san Vek njiše se peskom i sen Padom i harfom probuđen slap Isceljen zabludom pretvoren u kip Javu kad zbuni pesnik i
tužan MALARME U uhu zvezda za sna tamni zvuk: zri zvučni cvete tužnim predelima U toploj kori mozga gde me ima taj san moj izvijen u zvezdan luk. Taj san je smeli silazak pod tle gde slepe ptice pevaju u tami. U svakoj ima jedna šuma.
Taj san je smeli silazak pod tle gde slepe ptice pevaju u tami. U svakoj ima jedna šuma. Gle što više govorimo sve smo više sam
U uhu zvezda za sna tamni zvuk: zri zvučni cvete tužnim predelima u toploj kori mozga gde me ima taj san moj izvijen u zvezdan luk.
O kulo snage gde je plavi dan stvar svaka kada ima lekovitu moć i kad se rađa smisao umire mi san u vazduhu kad se putevi produže za mirise i anđele da prođu!
O nema šumo na obali noć gde besvesna počinje da l snaga me slatka obali ili me san moj opčinje. Zatvoren je taj predeo u sebi. Ta mesta nemaju svoja sunca. Pod zemljom to oblik sna moga spremaju.
SONET To su reči uvek iste koje kasne gorku ljubav i svet. One su uspešni prestanak jave, al ne san kad se izjasne sunca za noć, već nešto treće, neutešni zbog čega jesmo. Izvod iz čudesne basne sna.
tvoja niče Biljna lepoto dugo nevidljiva u semenci udaljena Našla si pod zemljom moju glavu bez tela što sanja istinski san Zvezde poređane u mahunu Sve što je stvoreno pesmom i suncem Između moje odsutnosti i tvojih biljnih ambicija noć Koja
Gde je uteha za ono što znamo Nada bez onoga koji se nada, san Bez onoga što sanja, svet bez seni! Je li to ljubav što se iz srca tamnog U vatru premešta iz vatre u dan Ljubav van nas
Krakov, Stanislav - KRILA
Zveči oružje i otkida se po koji kamen ispod otežalih nogu. Staza je sve strmija. Na oči se obara san, na pleća umor i teška ratna sprema. Useca se koža uprtača i kajiša u meso. Sve ćuti, samo gde gde gunđanje i šapat.
Crna linija grebena je sve bliža. Već je skoro tu pred njima. Opet san vuče za otežale kapke. Tela idu jedna za drugima i klate se ravnomernim taktom. Ss... Ritam je presečen.
Tišina vlada nad poleglom masom ljudi. Opet bi strepnja počela da prožima duše, ali umor to sve ruši bacajući san na oznojena tela. Samo nekoliko ljudi u grupicama šapće. To major izdaje zapovesti.
Kada je duboko noć pala prestala je i topovska vatra. Umorni vojnici utonuli su u san. Samo su ruke grčevito stiskale oružje uz sebe.
Onda su Crncu naturili na usta masku, stao se gušiti, najzad je zaspao, i kroz san mumlao strašne nerazumljive reči.
Petrović, Rastko - AFRIKA
I ono beše spremno da i samo začas pređe u opšti san. Njegova zemlja, kao i zemlja ostalih, mora da je bila takođe purpurna.
Celoga dana ova mešavina vode i vina bila je moj san i moja uteha; sada, vidim da ni njom neću ugasiti žeđ, sedam na prag, na granici da zažalim što sam i došao u ovu zemlju.
„Idem sutra u Man!“ kažem sebi i ponova tonem u san beskrajno srećan. Nekoliko sati ranije ja sam prvi put u životu čuo za Man. Ujutru polivanje vodom od koje se ježi.
Da nije strahovite žeđi koje ne mogu da se oslobodim već danima, život bi ličio na san. Jedemo izvrstan futu od prosa i pirinča, preliven ljutim sosom i kokošijim mesom.
Pleme koje u njoj živi, iako nago i primitivno, pomuslimanjeno je pre nekoliko vekova, kad je San–diako pobedio fetišerskog poglavicu Sumangurua. Sada je njihovo muslimanstvo jedan bizarniji fetišizam.
Trude se uzalud da odagnaju san. Malo dalje trgovac, na ulici sedeći u prašini, prodaje nekoliko svetih narkotičnih plodova uvek iste gorke i odratne
On se brisao odmah iz sećanja i ja prisustvovah njegovom nestajanju kao smirivanju zatalasane vode. San se spuštao nad tim kao veliko veče. Kada sam se opet probudio, jutro beše uveliko.
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
I je li zdravljem dosta ugodno? TREĆI TURČIN: Ugodno je, babo, i zdravo je, samo što je noćas ružan san usnio: kao da mu je keruša dva zuba izbila... DRUGI TURČIN: Pa sad nema ko da mu san protumači.
DRUGI TURČIN: Pa sad nema ko da mu san protumači. TREĆI TURČIN: Već ako ti ne htjedneš? STANA: U sanu pseto znači zlotvora.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Petli oglasiše zoru, kad me izmučenoga bdenjem i mislima savlada san. VI Aleksinac, 8 avgusta u nedelju, 1876 god. Jutros je sve mirno; izađem u varoš.
još pod doktorskim nožem, oni što su bili srećni te izađoše čitavi iz današnje borbe savladani umorom borave sad miran san pravednika, pod otvorenim nebom, odmaraju se da možda još sutra u kakvom ćošku prljave bolnice izdanu u mukama uz
Kad me oko dva časa posle pô noći probudila živa i bliska puščana praska sav je ostali šanac spokojno boravio dubok san. Baš do mene, uvijen u šinjel, prućio se po goloj ledini doktor Vladan, pa krkti, duva i šiče kao kakav parni kazan.
Slušajući njegovo duboko hrkanje, koje se na daleko razleglo, pomislih u sebi: ovo je pravi san pravednika; bože moj, kako tvrdo i bezbrižno spavaju ljudi sa čistom savešću!
Šta je dalje bilo sećam se sad samo kao kroza san. Znam da jedno sto koraka tako trčasmo; znam da karteč i kuršumi brisahu kao metla po našim redovima, svaljujući i levo
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
Slavuj peva, Ne znam gdi, — Ovde srce, Ovde ti! HLIII Dušo moja, šta sam snio, Čudnovati san; Na Kosovu ja sam bio Baš na Vidov-dan.
A ja sedoh, da u pesmi Stvorim lepši dan, — Mladu ženu uz kolevku, Zavarljivi san. Daj da čitam onu pesmu Što je pisah tad, Pa da s’ slatko nasmejemo Na tadanji jad.
ato žmurim, zato gledam, Da mi kaže noć il’ dan, Il’ je bio sanak java, Il’ je ova java san. LX Čuješ, lane, čuješ li ga, Gde priželjkuje, — Misli da ga niko ne zna, Niko ne čuje.
Al’ kad stisnem bolno čelo, Kô kroz san se sećam svega, — Da sam uvek tajno zebô Od prokletstva današnjega. XLVI Dok imah sreću punu, Svetu je nisam
LVІ Imao sam sestru jednu, Jermilom se zvala, U Irigu pitomom je Večni san zaspala. Sahranismo j’, — a groblje je Tad na bregu bilo, Bilo bregu na obronku, Pak se odronilo.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Uzme se šaka zemlje pa se zatrpa, ili se ašovčetom izbaci. Na to smo već navikli. Onda nanovo legnem. San me hvata... Najednom se nada mnom stvori neka gužva. Otvorih oči.
— skine joj naočare. Ona tada ništa ne vidi... — A otkud joj naočari? — pita onaj u čudu. Mene tada savlada san. I u snu sanjam zmiju, baš čini mi se naočarku, kako hitro priđe i ujede me za nogu. Trgnuo sam se. — Šta vam bi?
— Šta vam bi? — pita me ordonans. Pogledao sam svoju nogu i počeh da se pipam. Rekoh ordonansu kakav sam san usnio. — Eh, san je laža, a Bog istina — teši me on. Ali mene je obuzelo neko neraspoloženje.
— pita me ordonans. Pogledao sam svoju nogu i počeh da se pipam. Rekoh ordonansu kakav sam san usnio. — Eh, san je laža, a Bog istina — teši me on. Ali mene je obuzelo neko neraspoloženje.
— Eh, san je laža, a Bog istina — teši me on. Ali mene je obuzelo neko neraspoloženje. Uveravao sam sebe da ovakav san ne bih sanjao da nisam video zmiju. Ali zašto baš na mene da naiđe zmija!...
Ali između nas je magla, te ljudi pucaju u vetar da bi rasterali san, i ohrabrili sami sebe. U neko doba noći Bugari se pritajiše. Štitile su ih žice, te su valjda malo spokojniji.
Nešto me davi. Sećam se reči: „San je laža...“ Aja!... I bez ovakvih snova ljudima se u ratu događaju svakojaka čuda, a tek neće meni, koji sam još sanjao.
Onda sam zašao iza jedne stene i legao. Kroz san sam osećao kako mi sunce blešti u oči. Trgao sam se. Okolo ne beše nikoga sem mrtvih Bugara.
Vojnici su ležali na kamenju, i mnogi su spavali... Možda im je to bio poslednji san. Ne ki podmazivali puške, a drugi se raskopčali i trebili od vašiju.
Dragan je nešto pisao... Da li mu se šta predskazuje? Slušao sam kako su neki sanjali jeziv san, i toga dana poginuli. Ili im se najednom nametnula misao o smrti, te su postali tmurni...
Ali on je još uvek pisao, te ne htedoh da ga prekidam. Pitaću ga malo posle: Umor me je savladao i san mi se navlačio na oči... Bio je mrak kad sam otvorio oči. Skočio sam. Sanjao sam nešto strašno, teško...
Bio je mrak kad sam otvorio oči. Skočio sam. Sanjao sam nešto strašno, teško... Ali kad sam ugledao zvezde, san je iščezao i više se ničega nisam sećao. Bilo je blizu osam časova. Čuo sam žagor vojnika koji su nekuda išli.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Glas lire vaše balzam nežnom serdcu; S pesnom vašom jači duh. Pri tihoj noćci brige s rizom svlačim; Vašom celbom san mi lak. Na novi podvig um već spremam sutra. 4. novembra 1816.
Tek u snu mi ljuba naklonjena bila. Sne! Protivno tebi, molim, sve ukloni, Da na san mi tvoje sile Nju donesu. Jovan Pačić LALI Od rubina i opala Blistajušča cveta lala.
vas kakvogod je boštvo Izmislilo mučit, jediti me, Otkud inač’ bi toliko mnoštvo Svaku noć i moglo boriti me? San umorne tek što sklopi oči, Taki, k’o u kolu opsenome, Okol’ mene s igrajušče toči Najmilije srcu što je mome; Tad
To Velizara, Trajana, Veljka, Dositeja diže; Kratak je život k’o san, dela su večita tek. 1843. Jovan St.
Gologlav, jadan, bez krova, bez loža Bludio s’ po polju sam. I tvoje reči — odjek uma — Bjahu zamršeni san. Kao sjajno, veliko zdanije negda, Što sruši vremena zlost; Tako života tvoga sudba Podiže nemu žalost.
” ” S tim je iščeznuo san, i sveta i nebesna lica. Jošt mi se srce i čuvstva od strave povratila nisu, Al dva velika hrta sad progone hučno mi
Nikanor Grujić MOJ GROB Biće pa će proći sve to kano san, I suđeni jednom osvanuće dan. Biće pa će proći i žalost i vaj, Poblediće zvezde — spomenu je kraj.
Znaj pak i to da mrtvaci Bolje drže reči dane Nego ljudi, lake ćudi.” Strašno ljudma mrtca vidit, A san strašan steže prsi I na čelo znoj navodi.
Milo ljudma čut i vidit Da su drugim mili, dragi, A san mio širi prsi, Smej i rumen licu daje. Trglo s’ od sna Cvet-devojče, U njoj srce igra, skače, A usta se sama smeju.
u to doba na sedalu U snu pet’o promeška se, A domašnjni garov cikne, Jer mu ljut san srce steže; Mesec stane na po puta; Senka ravna krstu posta.
Ne znam! Usamljen tražim lug, Pokoja nigde nemam, Plač mi je verni drug. Od prvoga ogranka Tih boraviću san Dok tamna noć ne sagna U more kivni dan.
Mihailovićev prvi, sumarni izveštaj o Trenodiji u Institutu za proučavanje književnosti, Glasnik SAN, Bgd 1949, I. 181, a potom njegov opširni rad Dva priloga proučavanju Orfelinovih pesama, Prilozi za književnost XX,
Jakšić, Đura - JELISAVETA
JELISAVETA: E, san je, san! Al’ slušaj pamet što ti govori: Smišljajuć davno nevernik sed S prestola kako da te obori, Znao je glupost
JELISAVETA: E, san je, san! Al’ slušaj pamet što ti govori: Smišljajuć davno nevernik sed S prestola kako da te obori, Znao je glupost srpskog
— A sunce samo onda ustane Kad ponoć mine i bledih zvezda Na tavnom svodu svetlost prestane — Idi, počini, nastavi san!... JELISAVETA: Ne mogu, kneže, ’Vako ću lakše dočekat dan: — Poslednji možda — ako dočekam?
KNEZ ĐURĐE: Šta zboriš, čedo, Poslednji dan? JELISAVETA: Ja rekoh — Jer ove noći Tako mi bednoj kazuje san... KNEZ ĐURĐE: San?...
JELISAVETA: Ja rekoh — Jer ove noći Tako mi bednoj kazuje san... KNEZ ĐURĐE: San?... JELISAVETA: I sad se tresem — Crnu sam Goru, kneže, usnila, Al’ ne onako kao što joj je Priroda svojim
KNEZ ĐURĐE: Strašan je san — Al’ veruj, dušo, Lepšu ti javu donosi dan. JELISAVETA: Nikad! O, kneže, kneže, nikada!
JELISAVETA: Je l’ i to san? Snevam li ja? Oh, ako snevam, de, probudi me! Zvizni, o Đurđe!... Potresi mozak Zviždanja svoga piskom nesnosnom,
Dušo! Jelisaveto! Zbogom!... JELISAVETA: Još živi on — Na usnama se ledi poljubac... Zapali sunce! Mrak! Ponoć! San! U Veneciji svakad je dan... Puštaj me! Idem!... Ko, starče? Ja?.. Tvoja te kći progonila!...
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Poslije dugog polusanljivog, drhtavog trzanja prevari ga san. Kad Jablan pojede žito, leže i on kod svog dobrog druga. Duboka strahovita tišina. Vlažna svježina širi se kroz noć.
Simeun posrće i krupno uzdiše: — O, majko moja! O, sveti moj oče, ne mereš da spavaš. Razbio ti se san. Eto tebi tvog Simendaša. — Simendašu! Postragijo stara! — ču se gromovita glasina oca Sopronije. — O, majko moja!
Bojić, Milutin - PESME
Oprostite, što smo umorni se stekli, Da vaš vrt nam pruži san i isceljenja: Mi idemo kud su bogovi prorekli: Preko slanih gora putem vaskrsenja.
Opelo gordo držim u doba jeze noćne Nad ovom svetom vodom. Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata I na mrtve alge tresetnica pada, Leži groblje hrabrih, leži brat do brata, Prometeji nade, apostoli
I ti si miris u kom beda spava Zlatni san, iz kog, vaj, ipak se budi U atmosferu oluja i studi, Gde zimske zvezde prah taštine taje!
Noćas za tebe samo želim znati. Te noći to sam samo reći znao. Pa ipak ja sam samo san ti dao, A mislio sam celog sebe dati.
Kad s bogova se budu venci sprali, Ostaće, kao san na tiče milo, Zvuk tvoga mladog srca što je bilo Po svojoj volji i po svojoj vlasti.
Za svakom zimom i za svakim letom. Stani sad dok se mladi san uživa, Neoskrvljena sreća dok se sniva, Sad kad smo sami ja i nebo tvoje.
Jakšić, Đura - PESME
Pa grlim nebo plavo, Grlim, uzdišem; A ljubim sunce jarko, Ljubim, izdišem. Al’, evo, zora sviće, I, evo, prođe san; Al’ tebe nema, nema — Nema da svane dan! 1862.
Nastasijević, Momčilo - PESME
KRUGOVA 2 JUTARNjE 3 FRULA 4 JASIKE 5 IZVORU 7 RUMENA KAP 8 ZORA 9 ĐURĐEVCI 11 SAN U PODNE 12 GROZD 13 DAFINA 14 VEČERNjE 15 LjILjANI 16 BILjKAMA 18 VEČERNjA 19 ČESMI KRAJ
IZVORU Žuborli vodo izvore, mlada kad jutrom dohodi, sana kad lice ogledne, line li san joj u rumen, je li me, vodo, snevala?
RUMENA KAP Rumena kap ljubici na proplanku, il’ zlatokosa vragoliju dosneva. Lagana nono, milje niz travku, gazi san zajutarjem. Il’ prisojkinja se u kotur savija, sunce na uranku.
Il’ prisojkinja se u kotur savija, sunce na uranku. Zore joj oči prozirom u ruj, drago na san dohodilo, rumena kap. Lagana nono, milje niz travku, gazi san zajutarjem.
Zore joj oči prozirom u ruj, drago na san dohodilo, rumena kap. Lagana nono, milje niz travku, gazi san zajutarjem. ZORA Nej, na belom konju zori mi zora i devojka. Stani ne mini, orosi ovu žal.
Zanago svele u večeri suzama zalivala. Tuđini umom ja ginuo, Boga ni osmeha njoj. Prosti me, rodino blaga. SAN U PODNE Topal sam ćuv, prolećem ti podunem. Đurđevska noć nad pupoljima tako, pupi mi pupila, mala.
U tihu sobicu moju đurđevak unese neko. JUTRO 1 Ljubicu, smerni cvet, pokropi rosom zora. A neljubljenoj san darova plav. 2 Što bosa tvoja noga razbija rosu, lepojko? Jeza se niz travku sliva, zaboleće te glava.
4 Nek boli, ne zabolela; nek peči, ne opečila, mirisnu san mi obreče, tragom je zore tražim. 5 I gle, u plavetni dan, vejala snom i vejala, sa talasavih grudi neljubljene
Gde iglom prodenula, Usnama celivala, Drago le drago. PESMA NEZNANCA (ІІ) San li je nečisto li, šta mari, Ne žali, Bože, moju dušu, ne budi me, Briznulo, briznulo, ja ljubim!
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Mladen kroza san čuo bi kako otuda kroz kujnu dopire očev glas. Pun, kratak i ponizan. Uz to zvek novaca i izvinjavanje: — Nisam mogao
Mogu sada bez njega da se vesele do mile volje, veselo, srećno... [Jedina Mladenova pesma:] San me mori, san me lomi. Zaspati ne mogu... Dalje, mada je znao celu pesmu, nije je svršavao. To mu se samo dopalo.
Mogu sada bez njega da se vesele do mile volje, veselo, srećno... [Jedina Mladenova pesma:] San me mori, san me lomi. Zaspati ne mogu... Dalje, mada je znao celu pesmu, nije je svršavao. To mu se samo dopalo.
Dalje, mada je znao celu pesmu, nije je svršavao. To mu se samo dopalo. U tom početku, naročito u: »...san me mori, san me lomi«, on je nalazio pesmu, nalazio sebe, svoju nesanicu, svoj bol. I za to se znalo.
Dalje, mada je znao celu pesmu, nije je svršavao. To mu se samo dopalo. U tom početku, naročito u: »...san me mori, san me lomi«, on je nalazio pesmu, nalazio sebe, svoju nesanicu, svoj bol. I za to se znalo.
I to tiho, kao strepeći da njega ovamo ne probude, ne razbiju mu san. Zna da majka mu, slobodna tamo, kod nove snahe, mlađeg sina, možda donosi vina da svi zajedno, u novom stanu, piju
A njega san ne hvata... VIII Puče puška. Ču se da je Leskovac pao, Grdelica osvojena. Počeše da grme topovi iza Pljačkovice i
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
Tako ti soli i hleba, zemlje i neba, kaži mi ko će mi biti suđen! Neka mi izađe na san!« (іbіd., 643. Slično gatanje i u LMS, 139, 87, samo što tu V.
Koja devojka želi da joj momak dođe na san, treba u gluvo doba noći da se skine gola, pa da u tri puta rekne, najpre u odžaku, pa onda pod v.
17, 134; 19, 71 id; GZM, 19, 322; Samter, Geburt, Hochzeіt und Tod, 56, 143 idd>), a i inače znamo da duše mrtvih šalju san ( U Sretečkoj župi, između ostalog, veruje se da je pod j. (kao i pod šljivom) lak san (ibіd.), da nerotkinja može roditi ako okusi »prvi plod mlade jabuke« (ibіd.
ustaviti« A čitave noći onoga koji čeka da se seme prospe plašiće sve utvare kojih ima na svetu, dok ga najposle san ne savlada i »nešto dođe da sjeme sakrije, a ko se uvatilo na devetom šudaru«.
Ćipiko, Ivo - Pauci
uspomene iz djetinje dobi; i život i navade ispoljuju se jače i skladnije sa tajanstvenošću ove velike noći, dok ih san posvema ne savlada. Dok svanu, kao da se dana zaželi, diže se i radoznao proviri na vrata: jednako je vazduh snježan.
Jure uniđe u kuću i bani se na pruće pred vratima, podmetnuvši koparan pod glavu, da tek prekine san i opočine... Ivo pak proslijedi i, otvorivši oprezno vrata od kuće, polako se stade vući uza stube, da ga otac ne čuje.
Čeljad je opočivala, no njemu se pričinjaše da je taj njihov san rastrgan, predljiv i nagao, da veliki trud i brige ne dadu mirna počinka ni u tu kratku ljetnu noć...
Ali u istome času osjeća teret društvenih veriga i, kao kroza san, sluša struganje pera po hartiji staroga, pogrbljenoga dijurniste, što kao zla slutnja pred očima mu stoji, i gleda delje,
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Ja mislim da je tada molio Svevišnjeg da što pre padne duboka noć i da nas ostale uhvati tvrd i dubok san, da bi mogao krišom izaći napolje da se ratosilja bede pa da se opet vrati i žestinom molitve nadoknadi svoje kratko
Smrt se ceri, tajnovita i okrutna, omamljiva kao dubok san. Gledam ove ljude kako se prestravljeno i panično s njom suočavaju.
imali nešto da ubodu, učinili su to svojski, od srca, pa su se potom prepustili slatkom dremežu moleći boga da im na san pošalje produžetak današnjeg događaja. Mogu da zamislim jedan takav san.
Mogu da zamislim jedan takav san. Kao stoji on, snevač, kraj kladenca u svežoj gori, svuda oko njega čisto i prozračno, prebeli jagnjići se igraju na
I uvek taj isti san. Močvara po kojoj plivaju lešine svih onih koje sam voleo. Nadute, pomodrele lešine mojih prijatelja, mojih ljubavnica,
Svi su oni u mojim snovima mrtvi, ružni, iskolačenih očiju i nadutih trbuha. Hoće li to san da mi kaže kako ja samo smrt za sobom vučem? Čega se god dotakne moja prokleta ruka!
Zbog mene je sve vreme čekala negde napolju i gledala kada će one najupornije savladati san da bi mogla da se ušunja, preplašena kao košuta na pojilu, u moj podrum.
Znam da je on u pravu: sve se može ostaviti za sutra, ali šta vredi kad mi san neće na oči. Taman ih sklopim i zamislim nešto vedro i spokojno (šumu punu pčelinjeg zujanja i golubijeg gugutanja,
Nije bilo mesta gde njihova dreka nije dopirala. Imam tanak san i potreban mi je potpuni mir, ali on se ovde u ovoj pomahnitaloj košnici, u ovom prokletom orlovskom gnezdu, ne može
Možeš ići kud god zaželiš, nikakva mantija ti se ne zavrzuje oko nogu. Zašto, Dimitrije, onda ne potoneš u dubok san kad je ovaj proplanak tako zgodan za spavanje?
Žao mi je da zaspim, jer zar može san biti tako ugodan kao ova maglovita mešavina sna i jave, zar se neće, moj bože, tvoje vrhovno delo — duša, ta krvožedna
Izvlače ih iz toplih postelja, omamljene i usnule, pa im šapuću reči pune milošte i ljubavnih draganja dok im san ne očvrsne.
Ilić, Vojislav J. - PESME
PROŠLOSTI 15 SLUTNjA 16 NA DRINI 18 JEDNA NOĆ 19 ŽRTVA 21 TIBULO 22 PROLEĆE 23 NA VESELjU 25 SAN 30 NEBESNI ZVUCI 33 JESEN 35 VEČE 36 ISPOVEST 37 GRM 43 PESMA 44 POD LjUPKIM NEBOM...
Anđela onog što bludi noću, I s duše goni nesnosan san, I duši mojoj kreposti daje, U gorki časak, u strašan dan. Anđelskim krilom neka me štiti, Kroz život ovaj mučan i
strahom srce učas se pritaji Gledajuć mutno na jesenji dan Ah, šta su snovi i beskrajne želje, Kad život pada kao tihi san!... 1880. MOME MILORADU Uvenuće mlado doba, Kô što vene rosno cveće; Ali ovaj cvetak mali Uvenuti nikad neće.
Sunce je zašlo - mirno spi, Tavna se spušta noć... Da, tija ponoć širi let, Sve živ o sneva san; U svetle snove pada svet, I svetli čeka dan; Al' noć kad padne, bajna noć!
I zora sinu već, a on je stojao budan; I snova tavna noć raspusti čarobne vlasi, A on je snevao san - i prekor iz sna ga trže, Kroz burni, celi grad, što tajni zborahu glasi, i on je čuo sam: Nesrećni Tibulo naš,
da Ljeljo uzvije rukom, Spokojni, plavi veo i tihu sanjivu noć I grli, ljubi, i stidljivim krasom Zavaraj, dušo, bledi san, Dok vesnik zore ne pozdravi glasom Veseli dan! 1883.
Ah, mili druzi! Beše dan, U kom sam i ja snevô, Al' čas je kucnô, - minu san, I sad sam budan evo! A slavuj peva, kô i tad, Mesecu, noći, ruži, I grudi moje mori jad, I srce moje tuži.
O, još se sećam na taj dan, Kad mi je venac dala, Pa prvi pozdrav, prvi san, Minerva moja mala. I suza mrači pogled moj, I duša moja strepi, I sav bih život dao svoj Za časak onaj lepi!
Meni se jako spava. 1883. SAN Hladna jesen magle svija Poljem zelenim, Sunce trepti, sunce sija Zrakom ledenim. Na ognjištu plamen liže Kamen
I strasno šaptanje tada Kroz mirni prošušti dom - al' I to gubi se brzo, I san lagano pada... 1883. VEČE Rumene pruge već šaraju daleki zapad, Klonuo počiva svet.
Sve grli mir i san. Pokašto zaurla samo Susedov stari pas, il' pozno došavši s rada, Ispreže ratar plug i stoku umornu poji, I đeram
Srce se stvara u kam, duša ledi, A na usnama izumire glas I samo suze teku... Tavna prošlost Ponova sine, kao lepi san, Nebo se, možda, grozi, zemlja stresa, Al' roblje svoje ne ispušta van. 1883.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Noćni deo puta Grčka; duboki san. Kad sam kasno ujutro povukao zavesu sa prozora mog kompartimana za spavanje, obavestio me jedan autobus, koji je jurio
Malo docnije razrogačio sam svoje oči pa ih dobro protrljao. To ne beše san već java: video sam u daljini siluetu Akropole.
Tako su prohujali letnji dani kao kratak san. Krajem septembra održana je berba naših vinograda. Njen svršetak bio je uvek svečan.
Letenje po vazduhu bio je hiljadugodišnji san čovečanstva. Istorijski utvrđeni praktični pokušaji da se takav let ostvari datiraju od 67 godine po Hristu.
Evo ispunio se taj san. Koliko sam srećan! No, ko to kuca na našim vratima? Je li Mefisto ili Vagner? - Ni jedan ni drugi, nego Homunkulus,
Je li sve ovo java ili san; ne varaju li nas naše rođene oči? - Ne varaju! Vazduh se očistio, naš pogled obuhvatio je ceo horizont: pred nama
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
ZA NOVOLjETNI DAR 15 NIKANOR GRUJIĆ, MAJSKA PESMA 16 JOVAN SUBOTIĆ, MATI PEVA ŽARKU 17 JOVAN SUBOTIĆ, VIDA I ZLATAN SAN 18 JOVAN SUBOTIĆ,KOLEVKA 19 BRANKO RADIČEVIĆ, CIC 20 BRANKO RADIČEVIĆ, DETE I TICA 21 BRANKO RADIČEVIĆ,
Zlatan san koji zasmeje malu Vidu dok spava („Vida i zlatan san“) ima svoj uzor u narodnim uspavankama, ali, takođe, može podsetit
Zlatan san koji zasmeje malu Vidu dok spava („Vida i zlatan san“) ima svoj uzor u narodnim uspavankama, ali, takođe, može podsetiti čitaoca i na „Tiho noći“.
Pesma „Ribarčeta san“ („Cic“) takođe peva o suočavanju infantilne svesti sa stvarnošću i razočarenju koje ono donosi, ali kroz znatno blažu
Neda Žarko mleka, Treba za sebeka! VIDA I ZLATAN SAN JOVAN SUBOTIĆ Zaspala je mala Vida, Njoj dolazi zlatan sanak, Da se malo poigraju, I po cveću provitlaju.
JAKŠIĆ Ranjen soko razgovara, A sluša ga cvet – Mirisom bi iz nedara Da okadi svet: „Sloboda je lepa deva Ko najlepši san, Puna milja i osmeva Kao dobar dan.
Pesme „Rane“ (prvi deo nazvan „Dete i tica“), „Ribarčeta san“ i poema „Đački rastanak“ proučavaju se kao deo poezije za decu. Objavljene zbirke: Pesme 1847, Pesme 1851.
Stanković, Borisav - TAŠANA
Uzmi i posti: samo hleb i vodu, za nekoliko dana, da ti telo, snaga ne bude silna, pa onda đe ti i san biti i čist i blag. TAŠANA (neugodno): Ne to, dedo! Nije to! MIRON Pa onda tek sad ništa ne razumem.
I zato sam srećan. San mi je lak, duša čista, telo mirno i mrtvo. I zato, Tašana, ne boj se ti, već kaži mi sve, kaži sve kao ocu, više nego
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Probudi se čovek, protrlja čelo, gutne malo vode, zaspi, i opet san. Pijaca, i sudija, gospodin Đurić govori narodu: Objavljujem sa žaljenjem da se posle mnogo godina otkrila teška zabluda
” Seti se jednoga dana majstorica Ristana — „Došlo mi kao u san” — nekog lekovitog blata kraj manastira u Sandžaku.
Srećko je sad sav oslonac i snaga. Preselio se kod roditelja, vodi kuću, gleda majku, svake večeri se dovija da oca u san prevari.
Profesor mi je, gledajte, slovima ispisao najbolju klasu. — I onda je Švaba još ispričao i san svoj od noćas, da gospa Nolu malo nasmeje. — Vi i Julica, snivao sam, spremate se za bal.
Bol zbilja oduminu. Htela je još nešto reći, nešto prijatno i lepo obećati Švabi, ali ju je savlađivao san, brzo, neodoljivošću onih divnih dremljivosti kroz koje se čovek raduje što će zaspati, i što će se posle probuditi.
i čuvara s psom i vrećom, probudi jedno mlađe, i dočekaše zoru u raspoloženju koje je teško opisati, koje se kao san doživljuje, i kao san samo i ostaje.
i vrećom, probudi jedno mlađe, i dočekaše zoru u raspoloženju koje je teško opisati, koje se kao san doživljuje, i kao san samo i ostaje. Posle, kao uvek o svemu, pričala je gospa Nola i o tom „lumperaju” svakom ko je hteo što da sazna.
— I ginula je, samo polako. Strahovito se promenila, zbabala se; stalno je bila glavoboljna, i tužila se na istrzan san, na gušenje, na bol u grudima. Poslove je dosta zapustila.
Uh, Nolo, Nolo, velika si kao slon, a sav tvoj udovički san bio je da ti on, to pinjugalo, sedi u trpezariji, pije kafu, i pinjuga... Ali neka.
ponoći sve zaspi, i kerovi i petlovi, drumovi su prazni, zvezda više nema, bolesnici ili su umrli, ili i oni spavaju san okrepljenja. A ja, do đavola, baš onda imam nadljudsku snagu!
Kašljem. A znaš valjda, uostalom i vidiš po očima mojim, ja sam dosta napredovao u izvesnim drogama koje daju san ali uzimaju snagu.
sestru, i staru dvospratnu kuću između divnog starog puta Via Apia i divnog brežuljka na kojem stoji klasična crkva San Đovani di Laterano. Od prihoda te kuće živelaje porodica pristojno.
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
On samo gledaše svoj mač, uveseljavaše se s njime, i počem se neko vreme šta će u budušte činiti zabavi, nadvlada ga san. — On legne na desno uvo i junački pored svoga oružija zarče.
« »O, blaženo, preblaženo stvorenje!« vozopi Roman, i utom se probudi. Tko neće verovati da je gore opisani san na njega osobito dejstvovao?
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
Ja ne znam dokle je cela ta debata trajala, jer me je, posle velikih dnevnih napora, uhvatio bio san i zaspao sam slatko, kao što čovek mirne savesti, svestan da je sve svoje dužnosti ispunio, može zaspati.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
98 ŽIVE LEŠINE OSTAJU 101 SMEJALI SMO SE GLADNI... 106 NA IVICI ŽIVOTA 115 KRAJ MUKA... 120 SAN ILI JAVA 126 OSTRVO SMRTI 133 U FRONT!
Godine hiljadu devetsto dvanaeste ljubili su ratnici svetu zemlju. Kosovo je oslobođeno od nevernika. Vekovni san je ostvaren. A samo tri godine docnije... Na putu ka Golgoti vukla se iznurena vojska srpska.
Naređeno je da se odrede ljudi i izaberu četrdeset najjačih konja, da prenesu državnu blagajnu u San Đovani. — E, to je da čovek provrišti — buni se kapetan Milutin. — Gladni ljudi, gladna stoka, prenose državne milione.
— Gladni ljudi, gladna stoka, prenose državne milione. I po ovom vremenu, izmučeni, iznemogli, do San Đovanija, i opet natrag. Ne zavidim im... I baš njega, sasvim slučajno, odrediše za vođu transporta.
Mi produžismo započeti razgovor. Govori se da ćemo ovde čekati dok ne stignu transporti u San Đovani, koji treba da nas prime. Pronese se tek glas: stigli su. Krećemo odmah. I u toj nadi prolazili su nam dani.
Zapalismo ujutru slamu i pobacasmo suvišne stvari. Našto će nam, kada nas u San Đovaniju „čekaju čitava brda od hleba“... Razdragani smo, jer verujemo da smo pred novim životom.
Stigosmo najzad u Lješ, pred kojim se nalazi San Đovani. Ali ne kretosmo ka moru, već levo, opet u neki krš, i narediše da tu razapnemo šatore.
Tako sve pored obale, i stigosmo u San Đovani... Jedna zgrada samo i nekoliko baraka. Ostalo krš i kamen. Iz zgrade iziđe žurno jedan viši oficir.
Celoga puta nas zapitkuju gde smo dobili brašno, ko daje, ima li dosta i svi žurno odlaze u San Đovani. Brašno je delio vojnicima poručnik Luka. Na svakoga oficira i vojnika došlo je po dve šake brašna.
Glavu nam zanosi miris pečena mesa. Kao san... Do malopre smo razbijali peksimit kamenom i krckali štedljivo, koliko da ne pomremo od gladi.
Svetlost se najednom ugasi i utonusmo u neproziran mrak... Lađa je izlazila na pučinu... SAN ILI JAVA Sunce je odskočilo uveliko i kao da nas miluje svojim toplim zracima.
Ljudi se bude i, čisto čudeći se, posmatraju oko sebe. Sve im se čini kao da je ovo samo jedan lep san. Ne veruju sebi, pa trljaju otečene očne kapke i s nevericom posmatraju mornare u plavim uniformama i onaj sjajni
Petrović, Rastko - PESME
U KAVEZU 58 PUTNIK 65 FABRIČKI DIMNjAK U PEJZAŽU I KANIBALAC ČEKAJUĆI NOVOROĐENOG 70 JEDINI SAN 76 TAJNA ROĐENjA 79 SVI SU ČANCI PRAZNI 81 NOĆ PARIZA 85 ZVERSTVA 87 DVADESET NEPRIKOSNOVENIH
O bede! Rudnici Zatrveni U Boliviji gde je planina San Simon. I živi od pabirčenja osmeha Kao od dva-tri zrna pšenice: Ne nađe u tajni greha Čari, pa beskraja ne nađe u zvuku
Kakav je danas divan sinuo dan: Na suncu se rascvetale sve ruže, Život J o v a n a neki je daleki san, Iz čamca gledam kako ribe kruže. Pod talasima gledam kako ribe kruže.
JEDINI SAN Bahćem se i dahćem, gle, u košmaru i svi snismo Osvajanje prostora nečim što je bez mere Savladasmo poniženje...
i ubismo! Kao da to i mi nismo! Ja sanjah na rubu proleća, a vi gde sniste Nedirnuto? Za njega bar znam da sanja taj san U trbuhu svoje matere. Tako tesno obvijen kao da sanja o prostoru, O dubinama: o, da sna košmarske razmere I drhtanja!
Il jedan refleks milovanja i stvarnosti Pomilovati znale su Još pre no što se rodiše! Probijajući se kroz san i ljubavi Kako ćeš utonuti u nemogućnosti (Gde neće više leći trbusi i sni, I kojim kao da vladaju neki drugi
Pa nijedan života san Nije tako čist I od svega čedan, kao da je u trbuhu neke matere; Prohodim kroz onaj tmuri prostor gde svaki list, U
svojim žuđasmo Za voćno tvoje truljenje i pad; Uz tajnu tela kad zagrizosmo u okean, Taj plod detinjstva kojim nam sazre san, I koga daleka glad odbaci u naše krilo.
O, san je vampir pun gnusobe i krvi, A buđenje te vreba razrokim očima; Nesposoban da izgradiš biografiju, nisi prvi Koji si žr
Ti voljna patnja dana si mi sveg, Ti daljne radosti bolne, ti steg; Ti brižne ljutnje, ti ljubavi si san, Ti željna miso što uljuška mi dan: Ti bolna žudnja kolko me koštaše tela; Ti voljna, bolna patnja, ti zavisti mi bela.
što si oteo od njega ti, ljubavniče, To je poverena ti tajna, ko gad il brat; Pa sve što je dublji, suzniji o, noćas tvoj san, S neočekivanošću strašnijom razmileće se po tebi dan.
Već više dana ležah na podu, u bunilu, Toliko je duša moja teško patila, Sve jedan i isti san stajaše na krmilu, I ludilo je noćno razvilo svoja krila, Dok se vrata na sobi nisu otvorila, Kroz samu crnu patnju
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Duboko u sebi mali suncokret je znao da su braća u pravu. Ali, zvuci i boje noći terale su mu san s očiju i, dok su braća spavala, on je podizao svoje zlatasto lišce uvis diveći se sporom i svečanom mesečevom hodu
Žena se smešila, a susedi mu dobardan nazivali. »Sve je to samo san!« — pomisli otvorivši oči i pređe rukom preko lida. — Gle — reče — gde je bradavica? Gde su dlake?
Debeli bogatun savi rogove i uvuče se u kućicu. Neka ga ostavi i krene svojim putem! Pužić zalupi vrata i utonu u san. Ali, Kapljica ne krete svojim putem. Nešto ju je nosilo, nešto ju je guralo. Svuda oko nje bila je tama.
Je li moguće da je sto godina prošlo? Da je sto godina svetom lutala? Kako da bude sigurna da sve to nije samo san? Iznad nje je isto nebo, isto sunce na nebu, isti pesak, isti Cvet. Ali, zašto su im sećanja drugačija?
Konačno se osmeli da je zapita šta se to s njome zbiva, ali se žena samo osmehnu, i pomisli: »Možda je ovo samo san? Ako i jeste, nek potraje!« Utom se nevesti između obrva ucrta bora, pobele kosa iznad slepoočnica.
Ko orati? Ko sejati? Ko žnjeti? Mislio je i razmišljao Carev Prvi Doglavnik. Od silnih misli izgubio je san Doglavnik Prvog Doglavnika. Pušila se glava od premišljanja Doglavniku Doglavnikovog Doglavnika.
Samo što ga je pogledala kao da je zlatnu uzicu zategla oko njegovoga vrata: zaboravi mladić i na pesmu i na san. Bled i zbunjen posrtao je među ljudima, dok ne uspravi glavu i reče: — Moja će biti Zlatokosa!
Čitav dan i svu noć se dečak smešio, a kada zora zakuca na prozor i san prevari ribara Luku — istrča Marijan na obalu i zagleda se u prugu mesečine na vodi. Ko zna koliko je tako gledao?
Zatim su, motreći jedan drugoga, po svu noć razmišljali o Srebrenki, a kada u zoru starca prevari san Marijan ustade, poljubi starca u čelo, prebaci ogrtač preko leđa, stavi na glavu ribarsku kapu i pođe ka obali
Starac sede i osloni se o dovratak kolibice. — Kako sam glup san usnio! — reče i zagleda se u Strašilo koje se veselo njihalo usred polja.
Malo ih pred zoru, načas prevari san, ali i tada im je jedno oko otvoreno. Ako te ugledaju, pretvoriće te u kamen. Pogledaj kamenje pred njihovim leglom.
— Ne mislim! — odseče Varalica. — Skrati priču. Znam da na gozbu ne idem. Šta da radim kada ih san prevari? — Ne žuri, junače! — zalepeta orao krilom tako da kamenje polete niz strminu. — U smrt svoju ne leti!
Stanković, Borisav - KOŠTANA
Iz sobe da ne iziđem, već samo da sedim, ćutim, trpim? (Izvan sebe.) Oh! A kad noć padne, mesečina dođe, san ne hvata, oko se raširi, snaga razigra... šta onda?...
Šantić, Aleksa - PESME
Polako suton prikrada se, slazi U lisnu goru — u zavičaj mio; Rađa se mjesec i po dugoj stazi Padaju sjenke, i san trepti ti'o.
1905. PROLjEĆE Nemoj, draga, noćas da te san obrva I da sklopiš oči na dušeku mekom! Kada mjesec sine nad našom rijekom I na zemlju pane tiha rosa prva, Rodiće
Zato nemoj, draga, da te san obrva! Dođi, i u bašti budi ruža prva, I na mome srcu miriši do zore! 1906. POD JORGOVANOM ''Ko ti, šćeri,
'' ''Ne mogu. Tu se tako slatko sniva Kô da na tvojoj zaspao sam ruci.'' ''Vaj, rano li te san studeni srete! Kada ćeš iz te postelje olovne Ustati, sine?'' — ''U moravske čete Kada me, majko, nova truba zovne.
Gle! otkad pahulja snega Na leskovome listu? Nije. To boni leptir jedan u san se sveo A ceo Beo Ko bela svila, Samo po rubu lepa mu drhti duga.
Kleče mršave Glave Pred likom boga svog — Ištu. Al' tamo, Samo Ćuti raspeti Bog. I san sve bliže Stiže, Prohladni pada mrak, Vrh hridi crne Trne Zadnji rumeni zrak. 1904.
Popale sjenke, a kao srma Planinski potok teče iz grma. Preda mnom doli maleno selo Pod tankim dimom u san se svelo. Pred njim rijeka poljem krivuda, I zrelo klasje njiha se svuda.
Pred njim rijeka poljem krivuda, I zrelo klasje njiha se svuda. Ovdje pod jasen mirno ću leći I san će tiho kô potok teći. Miriši, ropo, mirisom zdravim! Pokri' me, nebo, pokrovom plavim! 1908.
Mirisô je zdravi Vrijesak, i hridi sve sive i smeđe. Ja sam gledô: tiho, kô san jedan plavi, Nasmijana, topla, i kô ljiljan mio, Okupana rosom, ona mi se javi, I stupi mi.
Ona mi se prignu pa, sjajna i vrela, Poljubi me. I njen poljubac se upi U san moj, od zlatnih nita što se pleo. Zatim nasmijana mekom rukom skupi I podiže s trave svoj prozirni veo, I pođe.
Pod palmu tu ćemo pasti Na ćilim mirisan, I piti ljubavne slasti I blažen snevati san. 10 Lotova ruža strepi Pred sunčanijem sjajem, Pa glave klonule sanja i čeka noć s uzdisajem.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
U pesmi o Marku ona je to zlato primala i iz sultanove ruke, i tako sramotila svoj ponositi san o nadmoćnosti nad dušmanima.
Najbolji dokaz za to je Smrt Senjanina Iva, jedna, od najlepših naših pesama. Majka je usnila neobičan san, prota ga protolkovao, i ubrzo predskazanja su se obistinila, — to je kalup po kome je izrađena ova pesma.
Ali, kakva se poezija prelila preko toga kalupa! San je strašan kao smak sveta, veličanstven i jezivo lep: Senje je pritisla tama, nebo se prolomilo, mesec pao na zemlju,
zora zab'jelila, poranio vojvoda Momčilo, pa govori ljubi Vidosavi: „Vidosava, moja vjerna ljubo, ja sam noćas čudan san usnio: đe se povi jedan pramen magle od proklete zemlje Vasojeve, pak se savi oko Durmitora; ja udarih kroz taj pramen
Veli njemu ljuba Vidosava: „Ne boj mi se, mili gospodaru! Dobar junak dobar san usnio; san je laža, a bog je istina.“ Opremi se vojvoda Momčilo, pa on siđe niz bijelu kulu; dočeka ga devet mile
Veli njemu ljuba Vidosava: „Ne boj mi se, mili gospodaru! Dobar junak dobar san usnio; san je laža, a bog je istina.“ Opremi se vojvoda Momčilo, pa on siđe niz bijelu kulu; dočeka ga devet mile braće i
bili na trećem konaku, sjede Marko večer' večerati, Goluban mu rujno vino služi: uze čašu Kraljeviću Marko, čašu uze, u san se zanese, i ispusti čašu na trpezu, čaša pade, vino se ne prosu.
Veli njemu sluga Golubane: „A ne boj se, Kraljeviću Marko! dobar junak dobar san usnio; san je laža, a bog je istina“.
Veli njemu sluga Golubane: „A ne boj se, Kraljeviću Marko! dobar junak dobar san usnio; san je laža, a bog je istina“.
Za koga sam lice odgajila? Da ga ljubi crni Arapine!“ U to doba i noć omrknula. San usnila gospođa carica, đe joj na snu čoek govorio: „Ima, gospo, u državi vašoj ravno polje široko Kosovo, i grad Prilip
Kad ga viđe, rašta opoviđe, opoviđe jutros na podranku, kad svatovi misle da polaze? Moj sestriću, Jovan-kapetane, san je laža, a bog je istina; ružno si se glavom naslonio, a mučno si nešto pomislio. Znaš, sestriću, ne znali te ljudi!
Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE
Kao buldožer Il tigar mladi A kada ne radi — ona se hladi Na jastuku se hladi U mom jastuku ima čičak Jedan san mali Jedan sničak Čim trepavice oko svuče San se u moju glavu uvuče Počne da leti po mojoj glavi Pa čas se žuti
— ona se hladi Na jastuku se hladi U mom jastuku ima čičak Jedan san mali Jedan sničak Čim trepavice oko svuče San se u moju glavu uvuče Počne da leti po mojoj glavi Pa čas se žuti Čas se plavi Pa mi najlepše slike ređa Ovde u
DANA Jednog zelenog dana Onog zelenog leta Kada je bela rada Odlučila da cveta Neko je nekom rekao NAJLEPŠI SAN SAM STEKAO PODELIMO GA NA DVOJE SAD POLA SNA JE TVOJE SPAVAJMO SANjAJMO I DOVIĐENjA
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
a druga vreća, prostrta pod njim, učini mu se kao najmekša slamarica na kojoj on ubrzo potonu u dubok mlinarski san.
— Bogme ćeš sutra platiti za sve ono! Ali već ujutro Jovanče zaboravlja i strašan san i svoju čvorugu i trkom juri u Prokin gaj. Tamo ga čeka neugodno iznenađenje.
bukvik i ne sluteći da je negdje pred njim Žujina tajna kuća i u njoj vjerna Nikoličina pratilica, utonula u dubok san. — Ha-ha-ha, nevaljalci, bogme ste...
Đaci prolaze u školu. Da poljar Lijan negdje u selu ne spava svoj zimski san, on bi vam odlično znao da protumači ove tragove. — Evo, vidite li ovaj trag odraslog čovjeka? — pitao bi on.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
UNUTRAŠNjIH ŽITNICA 93 POZIV NA ČITANjE 94 MUDROST SLUŠANjA 95 SVEĆA JE MORE 96 POHVALA VEČITOJ MERI 97 POSLEDNjI DAN 99 SAN 100 GOSPODAR VODA 101 PESMA LjUBAVI I STRAHA 102 PEVAČ U3 STRUNE 103 UZALUDNI BEG OD LjUBAVI 104 PRSTEN NA PRSTU 105 IZ
DEVOJCI MARIJI 364 III EPILOG NA ZEMLjI 374 KNEZ OBLASTI NOĆNE 378 POSEJATI ĆE VETAR A VIHOR NE POŽNjETI 380 SIROMAŠKI SAN 382 BAČKA KOMEDIJA 383 CAREVE KOLASTE AZDIJE 385 UM ZA MOREM, SMRT ZA VRATOM 386 DEČIJE IGRE 387 KANO S BREGOVA MUTNA
stati se bez promene kano što je Sunce sadanje, a Sunce opet, sedmorinom svetlije biti od sadanja sjanja, a ne žeško! SAN San je svakom prava, vremenita smrt; Svakodnevni životu konac.
SAN San je svakom prava, vremenita smrt; Svakodnevni životu konac. GOSPODAR VODA Obladati će on od mora do mora i svim rekami
Te tako noćom u veliki san tajem dođe k madijamskom taboru polako da se što nedočukne, te opkoli sa svoji hajduci sav tabor.
Bijahu oni svi na žetvi, žnjahu i vezahu žito u snopje. Jedne noći sni on san i sutradan kaza im što je snio. »Video sam, reče, vaše snopove gde se pokloniše svi mome snopu.
života, ne uzdajući se više tome da će mu ostati glava na njemu, i u toj tuzi i nevolji plačući mu i jecajući, preuze ga san, te malo zaspa i smotre u snu onu ženu što joj je dao bio otkup muževlji, gde je došla onde k njemu i stoji pred njim, te
I ona mu reče: — I vrlo me poznaje. I kad se probudi, ne može da se domisli kakav mu je to san bio došao, i što li od toga hoće da izađe, na smrt li, na život li.
SIROMAŠKI SAN A kaži mi, koja je to kome hvajda, hvala li, isprva u azdiji se nositi, a doposle u pokrovcu izdrt hoditi?
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
— E, što mi kazuješ... što mi treba toj?... — Zone — reče Mane i priteže pas oko sebe. — Ja san nemam... Ja za večeru ne znam.. — Lele! — reče malo podrugljivo Zona.
Niko više nije tu bio, samo njih dve. Prekrsti se i zahvali bogu što je sve to samo san bio. No, samo bi mu to još trebalo da su one bile sinoć tu!... bi mu bruka sve do Kuršumlije, Ristovca i Sukova.
Umirio se malo i stao opet razmišljati, i već ga glava zabole, a željeni san nikako da naiđe. Izlaze preda nj i priviđaju mu se sve neke čudnovate slike kao čoveku u vrućici, i te su slike
Izlaze preda nj i priviđaju mu se sve neke čudnovate slike kao čoveku u vrućici, i te su slike prelazile iz jave u san, i obratno, i najzad nije više mogao razabrati i razlikovati: šta je njegova raspaljena budna mašta, šta bunilo, a šta
dugo je tako ćutao pogružen i nesrećan, dok se jedva razabrao i uvideo da je to samo san, strašan i ružan san bio. I tek tada odahnu dušom, pribra se malo i razmišljaše hladnije.
dugo je tako ćutao pogružen i nesrećan, dok se jedva razabrao i uvideo da je to samo san, strašan i ružan san bio. I tek tada odahnu dušom, pribra se malo i razmišljaše hladnije.
I tek tada odahnu dušom, pribra se malo i razmišljaše hladnije. Prekrsti se i zahvali bogu što je to samo san bio, i što tako, hvala bogu, nije još i tu sramotu doživeo da mu se sav svet smeje!...
Posle tri dana on je već imao ideju o osveti i zadovoljan trljao ruke pri pomisli da to neće biti san koji zorom bledi i nestaje ga kao magla sa Paša-čaira što se diže i nestaje je pod zracima sunčanim, nego će to biti