Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Nit’ znam toga Milića Sandučarevića, niti su ga ikad moje oči videle, niti o njemu moje uši čule, samo čitaj da vidiš. A Iketa uzima ono pismo, žmirka i
— čudi se Mija. — Šta, zašto? Šta, kako? — ljuti se kao Iketa. Što se bajagi praviš da ne poznaješ čoveka Milića Sandučarevića? — Ama šta ti je, čoveče božji, otkud ću znati Milića Sandučarevića kad ga nikad moje oči nisu videle? — buni se Mija.
— Ama šta ti je, čoveče božji, otkud ću znati Milića Sandučarevića kad ga nikad moje oči nisu videle? — buni se Mija. — Nisu ga, veliš, nikada videle? E, žalosna ti majka, Mijo.
— Fiiiuuu — veli. — Pa znam, brate si ga moj, znam, kako ne bi znao Milića Sandučarevića. Sad se setih, boga ti, Iko, najedanput mi svanu. — E fala Bogu — kaže Iketa. — Taman sam se uplašio.