Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
) Špacira se s njim ispred kuće, a iznela veliku loptu što je na prezent dobila od onog Švabe kapetana sas lađe »Maria-Anne« pa se lopta, pa svaki čas ispusti, k’o bajagi, loptu, a lopta se otkotrlja, a ona ga onda moli da joj
Fajn žena, što jest; žustra baba! A šteta što nije u mojoj »parokiji«! Pa čeres toga baš i mislim da se promenim sas onim mojim pajtašom i kolegom, onim Mićom, jerbo to je njegova parokija, njegov kvart, — pa da vi’š ondak veselja!
— A ne, ne, — ne dâ joj gđa nataroševica. — Se’te, slatka, ovde sas nama. Izvol’te malo dinje, da znate samo kako je slatka, k’o da nije iz paorske bašte, nego k’o da je »cukras« pravio.
da bude slepa kod očiju i bez izobraženja; podajte je u lêr kod frajle Nimfidore, da nauči da hekluje štrumfpandle i sas perlama čačkalice za zube i nemecki unterhaltung! Do’će vreme, pa će vas dete proklinjati!
Onda gospođa Persa počne pozivati gospodin-Peru na večeru i posle večere, a iz gospoja Sidine avlije bacadu se sas krompirima u gospoja-Persinu avliju, samo da ne ostanedu dužni.
Štogla... — Pa-pa-pa im’o štoglu. — Ta... znam, znam... — veli, sumnjajući, gđa Gecinica, ajde-de da su se popadije sas štoglama potukle; žene su, pa ne bi bilo nikakvo ni čudo da polete peglajzi i šporerti!... Al’ ljudi, pa još popovi!
— Pop Spira! Ju, žalosna, a zašto?! — Pa zbog mladoženje... gospodina Pere. — Pa mi u ovom sokaku čuli da je to sas Julom i gospodinom bilo svršeno još dok je ovaj bogoslovac bio...
— Zaboga, Nikolajeviču, zašto nisi dobro otvorio oči kad pogađaš kola; kad znaš dobro paore, grom ih spalio i sas obešenjacima!... Ta di bi se ti, bog s tobom — produžuje gđa Persa sva zelena od jeda — vozio s kim bilo!
— E, e, ko bi to i pomislio! ! A ja, još kad sam ustala, a ja sva dešperatna, pa još mislim: šta će, bože, biti sas vašim gospodin-suprugom, pa sas vama, pa sas vašima! A, ono, eto, šta sam videla! Ju, ju, ju!
! A ja, još kad sam ustala, a ja sva dešperatna, pa još mislim: šta će, bože, biti sas vašim gospodin-suprugom, pa sas vama, pa sas vašima! A, ono, eto, šta sam videla! Ju, ju, ju!
kad sam ustala, a ja sva dešperatna, pa još mislim: šta će, bože, biti sas vašim gospodin-suprugom, pa sas vama, pa sas vašima! A, ono, eto, šta sam videla! Ju, ju, ju!
— »Utešite se, frajlice, niste vi jedina koju je njena slatka mamica upropastila i unesrećila sas takom jednom fušer-mašamodom! A, i’te molim vas... samo jedan jed!« veli i odlazi dalje.
Popović, Jovan Sterija - TVRDICA
Ćir Dima je kazao da mu taki odgovor odnesem. JANjA: Kir Dima je moju prijatelj. (Čita.) O, dulos sas, kir Dimo! E, e, e, kala!... Tim, tim, tim!... Pošten čovek! Kala, kala. (Pogledi u Jucu.
POZORIJE 9. KIR DIMA, PREĐAŠNjI JANjA: O, kala iltete, kir Dimo! DIMA (tihim glasom, lagano): Dulos sas!... Pos pigeni i dulja? JANjA: A’hara! Oćimo da padnimo sviju preko nos. DIMA: Pistevo! (Maja rukom.) Kakos keros!
DIMA: Pistevo! (Maja rukom.) Kakos keros! JANjA: O, adelfe, svaku čoveku ima svoga radost, teći ja sum nestreća, sas prokletina na moja glava! Kitaksi, adelfe, oći šešir, prokleto široko visoko, oći svilena pantljika! DIMA: Pios?
JANjA: Kopijasete. DIMA: Tora prepi na kitazo tin dulja mu. Igienite! JANjA: Dulos sas! POZORIJE 10. JANjA (sam) JANjA: E, de de, opet jedno špekulacija!
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
⁴² Na samom odlasku povojničarke se ne pozdravljaju i ne rukuju s porodiljom niti joj kažu „zbogom“, već: „ostani si sas zdravlje“ a na to porodilja ništa ne odgovara.
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
LjUBA: A što? Zar nije lepo? (Metne šešir na glavu.) Gle, majka. STANIJA: Da plašiš čvorce sas te repove. Kam ti krasan fes, nego to nemački. LjUBA: A fes je opet turski. STANIJA: Ako će, barem je lep.
Da se čudiš, majka, kako su slobodne. STANIJA: Kud će veće slobode, nego kad devojka uvati momka za ruku, i sas š njim se vitla po kući. LjUBA: A kad ga rukom uvati ispod pazuva, i š njim ide u šetnju? STANIJA: Što, što?
VUČKO: Pa? da donesm, da ne donesm? PIJADA: Nemoj, Vucko, nemoj. LjUBA; Pa ostavi, kad neće. VUČKO: Sas zdravlje! (Odlazi.) LjUBA: Evo, majka. Nego čuvaj, da se ne opečeš. (Namiguje na Pijadu.
STANIJA: A kako Že da ga preliju sas zetinom i sas zemljom? VELIMIR: To može i kod kuće biti. STANIJA: A da se celiva? VELIMIR: Opet kod kuće.
STANIJA: A kako Že da ga preliju sas zetinom i sas zemljom? VELIMIR: To može i kod kuće biti. STANIJA: A da se celiva? VELIMIR: Opet kod kuće.
NEŠA: Ama što je? STANIJA: Dojdo u rod, da vidim decu, šta najdo? Devojku sas košnicu na glavi, kako vata momče za ruku, i unuče s bradom i pogano. NEŠA: E, što ćeš, takav je sad svet.
Ne igra srpsku igru, nego se grli sas momci, vata se za ruku, besedi više ona, nego on; ide sas š njim sama; prevrće okama, skita se noću s majkom joj, i
Ne igra srpsku igru, nego se grli sas momci, vata se za ruku, besedi više ona, nego on; ide sas š njim sama; prevrće okama, skita se noću s majkom joj, i svaki bezobrazluk.
STANIJA: Što kriješ, te ne govoriš? Ne l’ sam reče, kad pođe: ja sam vaš sluga. O lep sluga, da se razgovara sas devojku na uvo, da ne čuje majka. LjUBA: E majka, to nije sluga, nego tako je običaj postao.
Ako uzmem sas prsti, ti vikaš „ne valja“; a Velimir, kuku majci, ne jede ka čovek, nego sas levu ruku. LjUBA: E, pa takva je sad moda.
Ako uzmem sas prsti, ti vikaš „ne valja“; a Velimir, kuku majci, ne jede ka čovek, nego sas levu ruku. LjUBA: E, pa takva je sad moda. STANIJA: Ubio ti grom tu nesreknu modu!
STANIJA: Ubio ti grom tu nesreknu modu! Da te moda uči da žmuriš na jedno oko, da ne ideš sas nogama, i da ne jedeš s desnu ruku. LjUBA: Vidiš, nama nije to teško.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
Danas sam došao. — A, učitelj, didaskalos. E, mnogo mi milo za to, za učevni ljudi. — A, je li ste sas familiju došle? — Ne, nisam... ja sam neženjen. — Vrlo lepo i to! Imate vreme i za ženidba.
— A, bravos, gospodin-učitelju, za taj reč! Eli može da večeramo u drustvo, u drustvo sas nas. Tašula, ’ajde jošte jedan beštek da turiš! Molim ve, gospodin-učitelj, za čes!
’Ajd’ sas zdravlje, a ja će si drugi selamet da tražim; da se prifatim pod moj staros za drugu poslu. Kam’ sreća da pre učini’
Sag, na primer, da kažemo da sam ja neki kmet u ovoj selo, pa si dođe kapetan kod mene, a ja spremim lepo večeru, a sas večeru Uredbu o mehanama, pa mu otvorim knjišku pa mu kažem: »Četi si, gospodin-kapetan, što piše u ovu knjigu u
— Dakle: rakija i benđelak?! A, selsko kondroćefalo?! — Ama šta je to bilo? — pitaju opet drugi. — Sas takve reči u moju kafanu ne može da bidne! — Ama nisam mislio... — pravda se Borko..
— Ama nije tako on mislio... — umiruju ga drugi — bila jedna šala... — Sas čes’ nema šala! — veli ćir Đorđe, koji se raspoloži tek kad onoga izvedoše. — Dobro i mnogo fala što ga izvedoste!
Petla, more, zakolje, sal’ da mu vidi malo krf; tol’ko što beše krvnik! I ja sam ta sorta! Ama kako jedna vlas’, moram sas primeri da prethodim, pa muka! A gosti slušaju i gurkaju se.
Od suliotsko sorta sum; tatko mi klefta beše, kao onaj sas mustaći golemi tam’ na duvar — što je — i pokaza na Bočarisa — pa će svašto bidne!
ni što je, jedan takav iz Jevropa so pućet, pa ha pred domaćina se pokloni, pa zbori: »Eli može, gazda Đorđe, da igram sas vašu domaćicu; da gu malko za kef obrnem po jevropejski?
Molim, zabavljajte gu; poslužite se s njuma kako sas vašu!« — O, kirije imon! — Pa sag ja da gu pustim da gu jabandžija ufati u igru, pa da se vrti s nju kako pceto kad se
— »Ako nikoj — citira ćir Đorđe — zakone, i postupke vlasti eli od pojedinih činovnici usmeno eli pismeno, eli sas drugi nekakvi znaci oporočava, eli reči ovakve o njima raznosi eli raskazuje, ukoliko toj ne bi, na priliku, u nikoj
zakonik, treća čast: O istupljenjima, zatvorom (to jes’ da oduva apsu) od jedan do triese dana, eli bojem (to jes’ sas batine) do triese udaraca da se kazni«. — Ama ne može to! — umiruje ga ćata. — Nije to tako... — Kako da ne može?
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Dođem tako kući na osustvo, kad besmo u Srbiju, povečeramo sas tatka i majku, prodžakamo o moje muke, borbe i štrapaci, pa ajd, na leganje. Kad tam', boga ti, nju sram, men' sram.
Ostavite se vi men'!“ „Jok“, veli, „more ko j' te pita ženjen li si, ajde sas nas.“ Da ti dugo ne pričam — nagrabusim ti ja. Lele, šta ću sad?
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Još lakše će me odneti. — Jok, džanum, jok; tuka ćeš ti sas naze. Borba je trajala do mrklog mraka, no pred noć se okrete za nas nabolje.
Stanković, Borisav - TAŠANA
Ne čukaj, da te ne čuknem sas nekoj čabrnjak. (Opet lupa.) Ama pa koj si ti? SAROŠ Ja, Saroš. KAFEDžIJA Saroš li? Eli sam, eli sas begovi?
(Opet lupa.) Ama pa koj si ti? SAROŠ Ja, Saroš. KAFEDžIJA Saroš li? Eli sam, eli sas begovi? SAROŠ Sad će i begovi i svirači. Otvori. KAFEDžIJA Lele, Saroš, rode sladak! Kako na teb da ne otvorem?
Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE
Cveće za primadonu GOOD MORNING LADY Čak na Peloponezu U kadifi Da l vezu Sretoh grčku princezu KALIMERA SAS KIRIA Prekjuče u životu U svom selu Na plotu Nađoh protestnu notu STIGO JE PROBISVET NEKA STISKA U okolini
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
Preko sveta svakad duše vetar tako da dosta put i strehe s kuća raznosi i vode klati sas dna, al’ kad s glave stane otkud mu je započetak, onda tim časom svud se potiša.
Oni bi tek u polju sas hrti gotovo dočekivali, te hvatali. Čineći im na ruku da gledaju seir, dosta put i sam bi noćom podranio; ode u
Kazujući mu, reče: — Blagoslovi, oče igumne, evo je došao jedan čovek od cara sas dve tovarne kamilje. Hoću li ga pustiti da dođe k tebi? Reče iguman: — Neka dođe amo da vidimo koja je zapovest.
Ne smeše se ničemu dodirnuti, nego isto svaki uzeše pomalo praha sas patosa crkovnoga i so tim odoše natrag k svome caru i kazaše mu što im se bilo slučilo, što li je govoreno iz ćivota.
Ode prohodati se po Fruškoj zi Gori, pronaći za svoje sedište gdegod prilično mesto. A tadar Jakšićevo koleno vladaše sas Fruškom Gorom, al' njemu oni svasti bijahu.
pastir, uređujem celu biti pastvu mi, kojoj no radujući se u mirnome zdravlju čestitu ujedno s dobrom se radovati, i sas brižljivima tužiti, moga je pastirstva izvoljeni adet. A ne da snižam gospodstva ni vlasti ukaram velikomožnosti.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
— A koj znaje! Ama ništo, strinke, naprajiše odi momče!... I čočeci i čengije turiše na kup sas njega u novine. Lele-e! Sram da me izede; em što sam sal komšika, pa iska sram i rezilak da me izede!
Što da te turaju u novine?! Šta da si gubiš mlados’ i lepotiju po mejane i kafane sas one rospije, nikakve vere!... Ta da te turaju u novine i da te čete po mahale i po čaršije?! Zašto, Mane, dete moje?
— E, šta da činim?! — veli Manina majka. — Zašto da mu zborim? Što da ga karam? Karanje nema! U vojsku teraju sas zor, a u ženidbu — jok!
Beše tu i ono Zone Zamfirovo; ama ono si, kako čorbadžijsko, beše sa svoji; ne banjaše se ni pa zboreše sas oveja. A ove — ama znaš kako mi čes’ davaju, kako mi lackaju! „Strinke, strinke, mori! Eve ti moj sapun!“ vika jedna.
?...“ A lepe, pa ubave što su — lelee, Jevdo, oči da si ne skineš sas nji’! Ja gi sal gledam, pa si seirim! A tuj pri men’ si sedi’ an’ma na Imer-agu, pa reče: „Vide li, Doke, što je, reče,
Kako zboriš to?!... — Eto što?!... čudi se i brani Doka. — Što si lošo zborim?... Ako si prajim kef, belkim sas usta si prajim; ništo, ete, lošo ne napraji!...
— Ama, ja veće vido’ moj k’smet i sreću sas teb’!... veli mu mati ljutito. — Mane, Mane, majka ti ne plakala! Što misliš?
Što misliš? Ja sam si prosta žena pa se ič ne razbiram i ne znajem ovaj sagašnje... Stra’ me što ćeš sas men’ da naprajiš rezilak kako onaj tvoj Mitko čorbadži-Petraćov što napraji sas majku i tatka mu!... — Što će načinim?!
Stra’ me što ćeš sas men’ da naprajiš rezilak kako onaj tvoj Mitko čorbadži-Petraćov što napraji sas majku i tatka mu!... — Što će načinim?! ’Ajde i ti pa, nane, kako si toj pa zboriš!? — reče prekidajući razgovor.
Ete, i moj pokojni Đorđija ne pita mnogo, veće reče na tatka mi: „Ako gu ne davate sas alal, ete, Jevdu vašu, a ja ću gu ugrabim; a Srbija, vika, i plot neje daleko!
Mlađi odavaše čes’ na stareji svoji. Kad si tatko sedi, sin mu stoji; kad si tatko praji cigaru, sin si već čeka sas mašice i žar; kad si tatko zbori, sin si ćuti, sluša, ne sme da zbori!
Njeknja si zborim ništo sas onoga mojega komšiju, čorbadži-Petrakija. More, ima si čovek golemu muku sas onoga njegovoga Mitku. Pričaše mi čovek sve.