Upotreba reči sve u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Evo, pogledaj u moj dnevnik, prevrći list po list: sve sam u životu pobeležio, sve — ali sve samu tugu, sve onaj golemi bol što mi toliko godina dušu razdire...

Evo, pogledaj u moj dnevnik, prevrći list po list: sve sam u životu pobeležio, sve — ali sve samu tugu, sve onaj golemi bol što mi toliko godina dušu razdire...

Evo, pogledaj u moj dnevnik, prevrći list po list: sve sam u životu pobeležio, sve — ali sve samu tugu, sve onaj golemi bol što mi toliko godina dušu razdire...

Evo, pogledaj u moj dnevnik, prevrći list po list: sve sam u životu pobeležio, sve — ali sve samu tugu, sve onaj golemi bol što mi toliko godina dušu razdire...

očima svetleo mu je oganj, čelo mu beše bledo, obrazi rumeni — svetli plamen pobožnosti i oduševljenja preobrazio je sve što obično beše u stvoru njegovu; zadrktaše mu usne, u suvoj ruci zatrepta svetlost zlatnog krsta.

ni stariji mlađeg, svi su se u golemoj žalosti složili; svi su bili bez otačastva, bez rodbine, bez kuće i kućišta — sve sami gonjeni mučenici!... Katkada je po sedam-osam stotina kola zastalo da se u kakvome ritu ili šumi odmore.

Posle se utiša sve. I noć, i vazduh, i rika topovska — sve je zanemelo. Ranjenik, kome su nemilostivi lekari kost po kost iz malaksaloga

Posle se utiša sve. I noć, i vazduh, i rika topovska — sve je zanemelo. Ranjenik, kome su nemilostivi lekari kost po kost iz malaksaloga tela čupali, izdahnuo je; pa sad oni koji

Gusti oblaci dima skrivahu ta nebeska kandila da se tim bolje pokaže divlji elemenat, koji u besu svome sve proždiraše što je sirotinja godinama u znoju lica svoga podizala.

i, raširivši suve i iznemogle svoje ruke, priznaje — očajnik — da mu se braća nikad više povratiti neće, kad je to sve pregledao, okrete se meni: — Ikona po sebi nije lepa, nije ni srednje izvedena, ali onome koji je duge dane i noći u

Tajna je to!... Astronom gleda u zvezde. Je l’ mu ko sahranjen u njima?... Mi gledamo u zemlju... Ah, u zemlji nam je sve!... On u zvezdama gleda budućnost, mi u zemlji prošlost...

I opet nisam imao reči da to sve dobrome ocu iskažem. Ja sam ga poljubio. I on me je razumeo. — I tako, sine, ja ću poslati kola po njih; pa ako se

Obradović, Dositej - BASNE

Znajući ja koliko je nj e g o v o m milostivom i blagorodnom sercu prijatno i drago sve to što se na polzu i prosveštenije mladih ljudi učiniti može, ovi sasvim njegov dar t e b i, p r e d r a g a j u n o s t

to nameravam priobiknuti mlade umove da se i sami sobom malo pomalo razmršavaju, razjašnjavaju i rasprostranjavaju, u sve što čuju ili čitaju skroz da proniču, u svačem lažu od istine da raspoznavaju, i sverh svačesa pametno i zdravo da

Kažu da se čude Turci što im mnogo ištu, no ako im se sve stane iskati šta su oni od drugih oteli, malo će im što ostati.

” Naravoučenije Človek nepravedan i zao podoban je ove basne orlu. Sve misli i izmišljava kako će drugog ozlobiti, dok sam u zlo padne, pak se onda tuži i jauče.

Kažu za onoga iskusnoga politika papu Ksista da je, pre nego papom postane, sve pogrbljen hodio i na čaršavu od mreže ručao; a kako ti ga učine papom, ispravi se i ukoči bolje nego ijedan kardinal.

pre dođe i onom koji ume lepše govoriti, hitrije lagati i iskusnije laskati — podoban je ove basne lavu, koji veruje sve što mu kurjak kaže. A kad dođe lisac, samo ume li on bolje slatkosloviti i lagati, nek se onda drži kurjak!

Ne verujte, moja deco, sve su to gole laži! No slušaj|te kako to biva. Na groblju su veliki krstovi od kojih se na mesečini vide seni, pak ko se

Kad dovoljno lova nalove, lav rekne magarcu da dobitak pa|metno razueli. Ovi razloži sve na tri jednaka tala, dozvoljavajući drugima da izaberu šta se kome ljubi, pridodajući da će on s kojim mu drago talom

” odovori mu srditi lav, pak onda tresne s njim o zemlju i raspara mu trbuh. „Deli ti sad”, rekne lisici. Ova natovari sve u jednu gomilu, a za se ostavi samo jednog zeca, pa kaže lavu šta je, čije.

od pametnijih od sebe, nego i od samih ludih ima čemu naučiti se, zašto gleda dobro što oni čine i kako zlopate, pak sve to uzima sebi za nauku i čuva se, a budala neće ništa od pametna da primi, ibo, pri pročej ludosti, ovo mu je najveća:

Malouman čovek i visokouman, ono što ne zna o tom ni ponjatija ne mogući imati, ono što zna čini mu se da je to sve što se može znati; zato što je sebi jednom zavrtio u glavu, ako će biti i krivo i nedostatočno, hoće da tako ostane.

Da ga razdele na polak? Svaki, esapeći po praznini trduha svom, vidi uda će mu polak malo biti; svak bi rad sve imati. Počnu se dakle oko njega čupati i derati, dok oba iznemognu i u nesvest padnu.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

svetlosti i samu zoru Polje mokro od rose, skamenjen plamen stenja I ovu reku kroz šumu, široku blistavu i sporu Sve to zatvaram svojim rebrima, i taj zvuk, I tvoju mračnu glavu koja svetli u meni, I polumesec od snega, i brda zeleni

Raznosi vetar stogove sena, ona sad spava, Mala baklja pšenice u vetru pucketa Sve, šýmom i drhtanjem, vatru podražava Ona je praznik, nedelja usred leta Kroz krov bez crepa vidim njen prozor u lozi

Vetar ti po zemlji pogasio sve, sve osim sveće na grobu! Ne uteko ni sekiri, ni topu! Nemao ribe u Ribnici nemao vola u Volujcu ni ovce na

Vetar ti po zemlji pogasio sve, sve osim sveće na grobu! Ne uteko ni sekiri, ni topu! Nemao ribe u Ribnici nemao vola u Volujcu ni ovce na Ovčaru!

z. Na svim ti putevima oklopnici osvanuli! Ujahali u tvoja žita! u tvoju postelju! u tvoju crkvu! Sve tvoje digli na tebe! Sve hajke na tvoj trag! Sva zla na tvoja dobra!

Ujahali u tvoja žita! u tvoju postelju! u tvoju crkvu! Sve tvoje digli na tebe! Sve hajke na tvoj trag! Sva zla na tvoja dobra! Al dok ti nož ne podigneš sva zla ti ništa ne mogla! 4.

U sve šavove, porube, rupe, sve do najdaljih položaja, gde maršali razviju trupe, Tu i vaši polože jaja! U kazanima, kod

U sve šavove, porube, rupe, sve do najdaljih položaja, gde maršali razviju trupe, Tu i vaši polože jaja! U kazanima, kod Tekeriša, u doba jesenje,

I opet će misliti: život je lep toliko, da ginuti vredi. I opet će za isti svet ubijati i mreti. I sve će ove otrove: jesen, zimu i zemlju, vrane i vrt, ko lek, pod kapkom da ponese U tuđinu, san ili smrt.

svoi poslova manu i tako trgovci da se manu trgovine svake Majstori majstorije svoje da ostave a zemljodelci svoje sve rabote da ostave i poljska dela i vodenice Pada kiša na doboše o da nam vredi iz puščane cevi cvetom iz topovske

Nad barom što nam se popela do brade, od devet nebesa, osam se smračilo, a deveto se dimi. Sve iznad njih se zapalilo! Gledamo taj plamen visoko iznad goleti, gledamo taj plamen, - u njemu još ničega nema!

Kad sve dogori, mi izađemo iz dima, kraljica pada u nesvest, a kralj trlja oči i gleda nas zaprepašćen: Sunce vam vaše, pa vi

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

što mnogogodišnji ’rast, koga nisu gromovi ni vetrovi srušili, počne sam od sebe venuti, i granu po granu gubiti, i sve bliže svom se kraju kloniti, tako, draga deco moja, i ja, kog su neprijateljske puške i sablje srećno promašile, koga su

i sablje srećno promašile, koga su smrtne bolesti obilazile — osećam sada, da moje telo, po večnom zakonu prirode, sve većma slabi, i sve se bliže grobu prikučuje.

promašile, koga su smrtne bolesti obilazile — osećam sada, da moje telo, po večnom zakonu prirode, sve većma slabi, i sve se bliže grobu prikučuje.

vrlo promenljiva, ali bez ikakvog strâ osvrćem se ja na nju, i sa zadovoljstvom i unutrašnjom nagradom prolazim u mislima sve prošle godine mog života, i radujem se da ni na jedno delo ne nailazim, za koje bi mi sovest štogod prebaciti mogla.

Te sve promene u mom životu, Moskva i Peterburg, Varšava i Beč, gde sam negda bio, pojavljuju mi se kao san moje mladosti.

priključenija koja su u moj život upletena; ne tražite u ovom mom pripovedanju istoričke sveze, ja ne mogu događaje sve po redu ovde zabeležiti, nego ću i’ pisati kad se kog opomenem.

on bacao kroz prozor u džamije valjevske, no Turci ne poplaše se, nego kad vide da će rat početi zađu po selima i pokupe sve oružje od Srba i odnesu u Valjevo.

” „Ja im kažem — priča moj otac — da u momaka nema pušaka, jer su oni sve pokupili, nego da mi dadu puške. Oni odma dadu mi za 100 ljudi oružje, te ja odem i namestim straže pokraj Save od

Docnije čuo sam da su Nemci za jednu i tu istu noć, od vlaške granice uz Dunav i Savu do Dubice, sve turske lađe oduzeli i na onu stranu prevezli. To je bilo uz naš božićnji post (1787. godine).

Čardaklija i Đikić i Vlajko nekako pobegnu, no nekoliko od nji’ovog društva Turci u’vate, pa su im sve od luča cepke pod nokte udarali, dok i’ s tim mukama nisu pomorili.

Meni je uzgred bilo — priča moj otac — podići svu moju knežinu, i vrativši se kući sve na brankovički vis sa sobom izvesti.

Kad dođemo tu mojoj kući, pošljemo najpre odabrane četnike, te sve srpske porodice i nji’ovu stoku u planinu Posovo, vojsci za leđa, uklone, a onaj drugi kraj knežine u planinu Slovac u

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Već omatorio i upola osedeo, pa opet neće da se okani čuda. Toliko imanje, stoka, baština — pa mu sve malo; sve grabi tuđe, sve je rad da zakači drugog. Kao da ala iz njega zija.

Već omatorio i upola osedeo, pa opet neće da se okani čuda. Toliko imanje, stoka, baština — pa mu sve malo; sve grabi tuđe, sve je rad da zakači drugog. Kao da ala iz njega zija.

Toliko imanje, stoka, baština — pa mu sve malo; sve grabi tuđe, sve je rad da zakači drugog. Kao da ala iz njega zija.

Barem da ima kome ostaviti — ni pô jada, ali sâm kao panj; nigde nikog do onog dugačkog i suludastog sinovca, što sve selo tera sprdnju s njime... Pa hajde što grabi — neka ga đavo nosi — nek grabi! Niko se nije od arama spomogao.

Niko se nije od arama spomogao. Ama što se naduo onako od teška jordama? Gde god dođe, sve ti se on razmeće, sve se hvali, u svačem se gradi najpametniji. Pa hajde i tu neka ga đavo nosi — kad je taki!

Niko se nije od arama spomogao. Ama što se naduo onako od teška jordama? Gde god dođe, sve ti se on razmeće, sve se hvali, u svačem se gradi najpametniji. Pa hajde i tu neka ga đavo nosi — kad je taki!

Na pakost njegovu prvi je komšija gazda-Raki, i dosad se već nekoliko puta svađao i sudio s njim po opštini, sve oko potre, pa eto i sad mu se nekako izmakla nazimad te uvukla u njivu Rakinu. — Ah, goni u obor!...

obazre se dva-tri puta, pa kad vide da je Raka već daleko, iskresa vatre, i opet zadimani, pa onda pođe polagano — sve nogu pred nogu. Duvan ga zagrcne; zastane da se iskašlje, pa se, onako dugačak, previje kao pruglo čak do zemlje.

— reče Stevan ozbiljno. — Kakav arnautluk, bog s tobom jutros? — Kako šta mi je! — poče gazda Raka još jače, a sve hoda tamo i amo. — Eno onaj lopov napustio onolike svinje te mi upropastiše mal. — Koji lopov? Kakve svinje?

— upade mu u reč Sima. — Evo u život, ako su moja nazimad i dva struka oborila. To mu je sve stara potra. — Ama vidimo mi to, Simo, brate, ali šta ćeš mu kad je taki!...

I svi se raziđoše. Raka ode niz kukuruze psujući i Simu, i kmeta, i potričare, sve izreda. A Stevan, opet sa Srećkom i Ilijom na drugu stranu. — E jest pogan čovek! — reći će Srećko Iliji i Stevanu.

— Ne može ti ono, brate, dok ne zakine tuđe muke — crklo bi! — dodade Ilija. — Eno, sve stara potra — gotovo istrunuli oni strukovi... Poznaje se, brate, što je skoro potrveno.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

To je prostor od dvanaest sahata hoda. Možeš u dugu danu hoditi po Mačvi, a nećeš videti jednog brežuljka; sve je ravno kao tepsija. Zamori se pogled putnikov gledeći jedno isto: njivu, pašnjak, njivu, pašnjak, i ništa više.

Takva je Mačva danas. Pa, i pored svega toga, ona je lepa, divna!... Ona je bogata cura. Sve što se u njenu crnu utrobu baci, donosi bogata ploda.

Ozgo se pokrije krovinom ili korom od drveta. Takva kućica imala je samo jedno odeljenje, a to je: sve što krov pokriva. Na sredini je veliko ognjište na kome vazda vatra gori.

Možeš ispred njega odneti sve kad se bogu moli, možeš mu kuću zapaliti, on glave ne okreće!... Nego, on nije bio samo pop.

Nego, on nije bio samo pop. Bio je on čovek od perčina do pete, i to pametan čovek... Sve što ti on rekne - rečeno je. On nikad nije ludu reč izustio.

U svakom su poslu prednjačili. Ne bi kmet Jova ništa uradio bez sporazuma s popom, a popa opet htede sve s ljudima. Zato ih je češće i prizivao i dogovarao se. A bilo je i ljudi pametnih!...

Tu je Aleksa Aleksić, pa Ivan Miraždžić, pa Sima Šokčanić, pa Jevta Popović, i mnogi drugi, sve čestiti domaćini. Trebalo je, recimo, svršiti kakav posao seoski.

Ne prođe mnogo, a tek vidiš: s jedne strane jedan, s druge drugi, dolaze sudnici. Ne vidiš tu mladića: sve sami sedi perčini. Svaki se obukao u čisto rublje, na plećima sukneno gunjče bez rukava ili veliki gunj „resanik”.

To se zove „vodanje opanaka”. I vuče ih sve dotle dok se Turčin ne smiluje i ne rekne: — Dosta! I toliko ponižavanje, i opet se otrpi!... Kako može da se trpi?...

I onda je išlo sve kao po lojy. Ti odmetnici su imali samo jedno pravilo, a to je da uguše svakoga ko je protiv njih.

Kome da se žališ? Što ti je subaša ili njegov pandur, to ti je i dahija. Sve što si tada mogao raditi, to je da digneš oči k nebu; ali bog ne žuri!... Od Rače k Šapcu vodio je put.

Ako je neko žalostivan, i Kruška je, samo što mu ne kane suza iz očiju!... Umeo se uvući svuda; hteo je da zna sve, voleo je da mu je svaka stvarca u Crnoj Bari poznata...

Dučić, Jovan - PESME

I ja kome ne zna imena ni lica, Sve sam njene misli ispunio sade. Vernost se zaklinje s tih hladnih usnica... Kao smrt su verne ljubavi bez nade!

Kao smrt su verne ljubavi bez nade! Vaj, ne recite mi nikad: nije tako, Ni da moje srce sve to laže sebi, Jer ja bih tad plakô, ja bih večno plakô, I nikad se više utešio ne bi.

Mrak bolesne noći zasipaše prahom Platane po vrtu, jezero prozirno; Naša srca behu ispunjena strahom Tuda, gde sve tako umiraše mirno.

I kad u to veče što sve većma mrači, Približismo usta što ledeno ćute, Vaj, mi osetismo, s užasom, da znači I taj svaki poljub smrt jedne

I ja razumem te glase što huje, Taj jezik Bića i taj šapat stvari... Često sve stane; još se samo čuje Kucanje mog srca.

POZNANSTVO Kada je poznah, nebo beše mutno, Vrti su mreli s bolnim nestrpljenjem; Jesenje vode šumile zloslutno, I sve očajno žurilo za mrenjem.

Večernje ptice odilaze s krikom U mrtvu šumu. Daždi mrak; sve ćuti... Ja ne znam zašto samo tugu snijem, A nit što žalim, niti želim drugo; I ne znam zašto tražim da se skrijem,

Sluša pesmu gora kada jutro rudi, Agoniju vode u večeri neme, Nepomično stoji tamo gde sve bludi: Oblaci i vetri, talasi i vreme.

I kad opet izbi: s topola se rasu Zadnje mrtvo lišće. Mir je na sve strane. Dok ponova kucnu: tiho u tom času Jedno gnezdo pade visoko sa grane.

I mirišu hridi Mirisom od riba i modrijem vreskom. Sve je tako tiho. I u mojoj duši Produženo vidim ovo mirno more: Šume oleandra, ljubičaste gore, I bled obzor što se

A sto srca noćas kucaju u meni, I celo mi biće budi se i diže Časom nekoj zvezdi, a čas kakvoj ženi. Sve kipi u meni, kô plima kad stiže: Kao sad da postah! Dokle zvezde brode Jedne bezimene noći, pored vode.

Ribarsko seoce poleglo na stenu, I sišlo u zaton; i kroz maglu mlečnu Jedva se nazire, kô kroz uspomenu. Sve je utonulo u tišinu večnu. Ni šuma, ni glasa; samo jednoliko Izbija časovnik kog ne čuje niko.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Laza K. Lazarević PRIPOVETKE Sadržaj VETAR 2 PRVI PUT S OCEM NA JUTRENjE 24 SVE ĆE TO NAROD POZLATITI 38 NA BUNARU 49 ŠKOLSKA IKONA 65 ŠVABICA 100 REČNIK 142 PRIPOVETKE VETAR Bio je red na

Naprotiv! Ja sam sasvim delio nazore moje matere: „sve sa svetom i kad je čemu vreme”, ali sam sve to ipak ostavljao vremenu i slučaju. Slučaju? — Jest!

Naprotiv! Ja sam sasvim delio nazore moje matere: „sve sa svetom i kad je čemu vreme”, ali sam sve to ipak ostavljao vremenu i slučaju. Slučaju? — Jest! Ja „bolujem od slučaja”, pa sam valjda malo i fatalista!

Dao sam se maltretisati i njegovim latinskim rečima i rečenicama. Šta ću? Voleo sam ga, pa sam sve podnosio! Jedno poslepodne ja sam, kao i obično, šetao s njime.

ruci, o „lekovima od smrti”, o oživljavanju umrlih i o sahranjivanju živih, o gujama u srcu i — sto kojekakih budalaština: sve se to potencisalo u jednu moćnu gužvu i klupče, i tako mi se činilo da bi se to sve počelo snurati i odmotavati čim

i — sto kojekakih budalaština: sve se to potencisalo u jednu moćnu gužvu i klupče, i tako mi se činilo da bi se to sve počelo snurati i odmotavati čim bih stupio nogom u sobu gde su bolesnici.

Ta ovima je ljudima dobro! Oni su u čistom, jedu dobro, usluženi su, imaju valjanog lekara! Pa onda, eto ja sam tu, ja sve to gledam. Nije mogućno da su to one budalaste priče iz detinjstva što mi i sad matorom ne daju disati!

Nisam čuo ništa što je Joca govorio s njima. Nisam ni osetio kako sam se vukao za njim iz sobe u sobu. U meni je bilo sve neodređeno, vlažno, mekano, kao ona cicvara što je bolničar skide jednom s obraza. Ajaoh! Strašne slike!

I što mu se mi više približavasmo, pogled se sve više bližio tavanu. A lice! Na njemu je bilo nešto tužno, pa — ne umem vam drukčije opisati — pa veselo!

Poverljivo, blago, kuražno, pa desperatno. A sve skupa strašno, nejasno i ukočeno. I na mome drugu Joci video se jedan težak utisak.

I knjiga života poče mi se otvarati. To li je ono što mi tako pritiskuje grudi kad vidim ove ljude! Oni imaju, istina, sve i svja, pa ipak oni nemaju ništa! Oni nemaju svoga bolećega, nemaju... majke! Ali onaj, onaj čovek! Ko je taj čovek?

kazao bih joj: slatka moja majka! Uh, a oni u bolnici! Pa onaj što viče: „Jaoj, moja majko!” Pa onaj! Bestraga sve! Nije ni moje srce bačvanska ravnica. Baš neću više nikako o tome da mislim!

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

vam kazati, da ne bi selo, ni krivo ni dužno, potrzali i izlagali ga podsmehu, pošto ono nije ni najmanje krivo za sve ovo što će se u ovoj pripoveci pričati. A posle, ako ćemo šta, ono i nije selo, nego varošica.

a rogljeva u selu dosta baš k’o praznika u godini, pa svakog praznika ili nedelje na drugom roglju igra kolo, pa se sve pozaljubljivalo jedno u drugo sve 40 ušiju.

k’o praznika u godini, pa svakog praznika ili nedelje na drugom roglju igra kolo, pa se sve pozaljubljivalo jedno u drugo sve 40 ušiju. A najčešće se ipak skupljali i igrali na roglju kod Nece birtaša, gde je pod jalovim dudom igralo kolo.

pa kad stane pred neku gazdačku devojku pa svira, a ona zna ko ga je poslao pred nju, pa samo gleda ulevo u zemlju, pa sve veze, dok se ne oznoji ispod nosa, pa dobije k’o neke male brčiće kao od rose.

A i samo srce drukčije se ražđipa kad Sovra svira. A u kolu je sve bilo zaljubljeno; svak ima svoju pa ne dâ drugom do nje, nego se kolju k’o kere svake nedelje.

Čudim se, šta mi to sve fali!« Ili: »Gospodin-domine, — obrativ se Kipri notarošu, — molim vas lepo, malo od onih krofni iz onoga tanjira tamo,

to mu ništa ne smeta (ni njemu, pop-Ćiri, a ni pop-Spiri),2 da posle sedne za sto i da sa ostalim gostima jede redom sve, ne htevši, valjada, kao dobar pastir ni tu da se izdvaja od svoje poverene mu pastve, nego sedi kao stanac kamen ili

od svoje poverene mu pastve, nego sedi kao stanac kamen ili kula svetilja kraj mora, nepomičan na svom mestu, dok se sve oko njega ljulja kao talasi na uzburkanom moru. Sve se oko njega za stolom menja, jedino on sedi nepromenljiv.

kamen ili kula svetilja kraj mora, nepomičan na svom mestu, dok se sve oko njega ljulja kao talasi na uzburkanom moru. Sve se oko njega za stolom menja, jedino on sedi nepromenljiv.

A zatim opet sedne. I opet se menjaju tanjiri, donose čiste čaše i hladno, skoro natočeno vino. I to tako traje sve do medljane rakije ujutru, kad se gospodin popa iskrade, da mu ne bi pijani svatovi iz silne počasti pridali Sovru

— Za koga ono reče? — zapita neki put gospodin popa crkvenjaka. A Arkadija uvija ponizno glavom, smeši se, a sve polako trlja ruku o ruku, kao da pere ruke od nečega, pa veli: — He... ta... da dođete, gospodine, da krstite...

I još tu na groblju pokupuje od dece — koja su takođe činodejstvovala, noseći krst i čirake i ripide — sve njihove marame i pantljike; pokupuje budzašto, po četiri krajcare maramu.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Čelo groba kleče starije, matere, a u stranu mlađe: žene, sestre. I sve, unesene u plač, krijući lica o grob, plaču, nariču. Matere malaksalo, starački, a mlađe jako, zdravo.

I to valjda zato, što ima mnogo da se plače. Mnogo se nakupilo. Cele zime i proleća. Pa sve to ima da se isplače, izjada, iskaže mrtvima. Šta se u kući, od kako je on umro, dogodilo.

I zato, čim se služba svrši, popa iziđe iz crkve, zacrni se njegova mantija preko grobova, tada sve uzavri od plača. Polete krici, praštanje, ljubljenje grobova. Tada počne ono čuveno cvilenje.

Polete krici, praštanje, ljubljenje grobova. Tada počne ono čuveno cvilenje. Cvilenje koje se na sve strane čuje i čak u varoš dopire. A naročito cvilenje mladih matera za prvence.

noću obilaženje, pazenje grobova, a naročito noću rasterivanje pasa koji se kupe i loču zejtina iz kandila po grobovima sve je to ona, žena mu, klisarica radila.

Ali ih je bilo mnogo. Sama klisarica ma da je toliko godina bila s njima, svakoga poznavala, ipak ih nije znala sve. Uvek bi po neki nov nadošao.

I onako prljav, balav, osušenih nogu, ruku, a zdepast, sve prlja oko sebe gde god prođe. Ali on je uvek obilazio grobove i čisto sa nekim uživanjem tražio te koji su se zavlačili

III LjUBA I NAZA Iza groblja, do reke, živela je ona. Ispočetka u rupi, docnije načinila kolibu. I svakim danom je sve više i više pokrivala. Čas sušenim korenjem duvana, čas prućem, trnjem, crepovima ili zemljom...

Ali to je svakoga dana bilo tako sve gore i gore, da ona nije mogla više. I jednog dana, pošto se groblje ispraznilo, svi prosjaci razišli, a pop seo ispred

— Nije mi to rek’o, ali znam. Hoće me. — I počela da navodi dokaze. — Ete, još od kad ga ja čuvam, ranim. Sve ja za njega radim, dajem mu i on jede, uzima, prima. Voli me. — Pa dobro, dobro, uzmite se. Ko vam brani?

I ona, vesela, otrčala kolibi. Brzo se vratila s novcem koji je izvukla ispod zemlje u raznim zavežljajima... Sve dala popi. Ovaj, kad video priličnu sumu još više se zbunio. I nije znao šta da joj kaže.

Stid je bilo da ga tako, nevenčanog, kod sebe primi jer: „šta bi posle za nju kazao svet?“ A ovamo, zima sve jača. Ljuba, istina, nije se tužio, ali sav, onako gô, u košulji, naježen od zime i, kao u inat, samo je još više ležao

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

U dućanu bio je okreten, mušterije brzo je posluživao, ali je i doterao do toga da su sve varoške devojke u njegov dućan dolazile kad je kalfa postao.

Kao šegrt, kada je poslat bio kakvoj mušteriji po dug, donde se nije kući vratio dok nije sve ili bar nešto od duga svom gospodaru poneo.

Zato se i titrao sa sudbom svojom. On je za višim čim težio nego za bakalstvom. Ovo mu nikad ne gine, ma mu se sve žice pokidale. Ljuba bi rad u nečem većem sreću pokušati.

Ono malo što je ulagao nije mu toliko donosilo da može sebe i kuću izdržavati. Od imanja materinog sve se više i više ronilo. Ljuba je u svom mestu vrlo dobro živeo. Svi su ga držali da je „hiroš”.

Još jednu godinu, pa je i za trgovačkog momka mator; već je tu grčko majorenstvo. Ljuba je sve to uvideo, pa gleda da se kakogod oženi.

— Oprostite, kod nas su ovi prokleti basamaci. Koliko puta sam moga molila da ih već jedanput kasira, pa mi sve obriče na proleće, no neću ni do posle berbe čekati. Izvolite sesti. — Hvala! Ljuba sedne.

— Molim vas, vi meni jako laskate. Ono je bilo negda nešto, al' sada je sve prošlo! — odgovori malo prijatno zastiđena gospođa Jelka. Na to dođe i frajla Savka. Fina devojka.

Ručak prođe u samim purgerskim etikecijama. Posle ručka Ljuba se razgovara sa Savkom. Sve je u redu, samo da zna kako stoji sa mirazom. Dođe sestra, umeša se u razgovor i dâ mu na znanje da miraz neće faliti.

Sad Ljuba doprati gospođu Jelku u jedan dućan gde je imala nešto kupovati, pa onda s njom u bircauz, pa ih sve u svoju kuću doprati. Ljuba ih ugošćava.

Gospođa Jelka ga uverava da jeste, da na sve pristaje tata i da ga samo želi videti. Gosti odu. Čekmedžijiću dugo čekati, pa treći dan sedne na kola i ode u selo

Onda posle ručka, ali još pri sofri, Ljuba, malo ugrejan, skupi sve duha prisustvo te reši se u oči upitati. Baš su sami bili. — Jeste l', gospodine, dobili od mene pismo? — Jesam.

— Ta ja mislim da to ne mora odma' biti. Ta neću ja ovo šta imam na drugi svet nositi; sve je to moje dece... — Ja se na veresiju ženiti ne mogu. — A ono bar spustite cenu na manje.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

brzo i ozbiljno izlazili i ulazili ministri i važni ljudi, strčavajući niz i ustrčavajući uz stepenice, hvatajući ih sve po nekoliko od jedanput, hiljade fantastičnih vesti i svakojakih kombinacija, cirkulisalo je punom parom, pa je sve to

ih sve po nekoliko od jedanput, hiljade fantastičnih vesti i svakojakih kombinacija, cirkulisalo je punom parom, pa je sve to primano za gotovo i letilo iz usta u usta, kao nasušna potreba prvog reda na kakvoj pijaci prepunoj i kupaca i

I tako sve one mučne unutrašnje zebnje i sveone mutne slutnje zataškavala je utučena gomila s takvim nezapamćenim brbljanjem ili svo

slutnje zataškavala je utučena gomila s takvim nezapamćenim brbljanjem ili svo brbljanje slušala s takvom pažnjom (jer je sve ono trebalo upamtiti radi prepričavanja) da je neka, naročita blesava, tupost sve više i više preovlađavala i postala

slušala s takvom pažnjom (jer je sve ono trebalo upamtiti radi prepričavanja) da je neka, naročita blesava, tupost sve više i više preovlađavala i postala njen jedini izraz.

— Ko sam da sam. Eno vam pred zgradom Poslanstva njegovih stvari i diplomatske arhive, sve je uvezano, spakovano i natovareno; možete videti!....

pup vređaj i posle.... Pa jel' to neka politika? Jel politika da vršlja ko xoće i kako xoće, mimo vlade? A sad je sve kasno i sad treba primiti sve, ispuniti sve, smesta treba popustiti. — Šta kažete, popustiti?

Jel politika da vršlja ko xoće i kako xoće, mimo vlade? A sad je sve kasno i sad treba primiti sve, ispuniti sve, smesta treba popustiti. — Šta kažete, popustiti? E pa, čoveče, vi ne znate šta govorite.

Jel politika da vršlja ko xoće i kako xoće, mimo vlade? A sad je sve kasno i sad treba primiti sve, ispuniti sve, smesta treba popustiti. — Šta kažete, popustiti? E pa, čoveče, vi ne znate šta govorite.

— Ama kakve uslove, gospodine? Ama šta pričate vi o uslovima kad je u pitanju život i opstanak države i sve. — Kakav opstanak. Mislite vi Rusija bi dopustila...

da nešto zna i kome cure tanki mlazevi krvi iz razbarušene kose, a ne može nikako da dođe do reči niti da se brani i sve tako do Policije.

I ako uvereni da ne vredi odazivati se, jer nema ni vremena da se sve izvede po uputu o mobilizaciji, oni su opet došli da čuju šta drugi misle: ima li kakvog god smisla prijaviti se i

Afrika

Noću se za brodom vukla fosforna reka, svako veče, što smo bili dalje na jugu, sve svetlija. Čitava zvezdana kola odskakala su od broda, i gubila se u vodi.

Ostavljasmo sa strane nevidljiva Kanarska ostrva. Velika Kola bila su sve bliže na horizontu; sa druge strane, pojavljivao se Južni Krst. To beše sasvim drugo nebo.

Dok govori, osećam kako jesenašnje nazebe, i sve nazebe od rođenja do danas, ovo sunce izvlači iz mene. Zauzet tim osećanjem ja i ne čujem dobro sve njegove reči, ali ih

Zauzet tim osećanjem ja i ne čujem dobro sve njegove reči, ali ih potvrđujem glavom i smešim se. Koliko je za mene sreća da putujem sa njime!

saopštim, kao da sam toga dana najzapadnije što sam ikada bio, on besni: Kao da iza najzapadnijeg nema opet zapadnog, sve dok se ne stigne na istu tačku!

Na prstima od nogu prstenje. Na njoj je sve novo i ona korača veselo, govoreći sama za sebe, kao da je u kakvom baletu.

Štrezeman na Konferenciji udario pesnicom u sto. Uglavnom za crne sve vesti iz tako konkretnih detalja. Pijaca riba svih najnežnijih boja: onih koje gledamo da se prevrću po pučini, na

daljine mora i nebeskoga azura, u kome kao beli požar gori sunce, onih koje jatima izleću, sitne, i lete nad vodom, sve dok im se krila ne osuše, onih koje naše oči ne vide. Bregovi banana; gri–gri na sve strane.

Bregovi banana; gri–gri na sve strane. Park sa stazama posutim školjkicama, sedefastim i rumenim. Pred glavnom kafanom jedan prijatelj sa broda obraća

čine ih grdno glavatim, ogrtači su im puni širokih nabora sa divnim osenčenjima, široke bluze završene čipkama, što sve pokazuje da otkako su se zaljubile u toalete žena prvih guvernera i komandanata, pa to izmešale sa svojim svečanim

Inače, sve su ove žene strahovito brbljive, uočljive, goropadne. Moj prijatelj govori sa njima bambara, što je jezik sudanski, ali

17 „ Dakar. Jedno veče puno uzbuđenja. Pred njim dan vreo koji upija svu plavu boju neba i mora. Sve je u belim isparenjima. Jasno se vide tela riba, koje lete ispred broda.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

napominjali), no iz toga najviše uzroka ovo navodim da se vidi kakve je naša literatura sreće, gdi sirječ spisatelji sve sile uma svoga na privatna djela obraćaju, a k sočineniju djela jednog, koje se voopšte celog naroda tiče, samo časove

KIR JANjA (razgleda aljinu), JUCA (šije). KIR JANjA: Pan metron ariston¹, krasno grčko mudrost. Sve sos mera, sve sos mera, pa ćiš dođiš do velika slava.

KIR JANjA (razgleda aljinu), JUCA (šije). KIR JANjA: Pan metron ariston¹, krasno grčko mudrost. Sve sos mera, sve sos mera, pa ćiš dođiš do velika slava.

Sve sos mera, sve sos mera, pa ćiš dođiš do velika slava. Ama prokleto sadašnje svet oći sve visoko: oći mamuzu, oći bal, oći kafana, oći svilena kadifa. O tis anangis!² Oćiš moda! Kamo aspri?

JANjA: O, škilji, oćiš da mi vučiš štrikla preko nos? Zašto ne dođi on kad sum ja kod kuću, nega sve kad ja idim po moja špekulacija? Vidiš kako ti uvatim? More, ne možiš da prevariš Grku! Vidiš, ja, vidiš!

JUCA: Ja sam činila što je god bilo moguće, ali vidim da je to sve badava. JANjA: Dušo Juco, što ćiš ti sos mene? JUCA: Oću da mi šešir kupite.

JANjA: Dušo Juco, što si ti počela? JUCA: Što sam počela, počela! Ja vidim da ovde nema za mene života. JANjA: Pa to sve teće za jedno šešir? JUCA: Jeste, za ljubav šešira. JANjA: Ama, more, što ći tebe šešir? JUCA: Ja oću da imam.

“ Ovo opet viče: „Nemoj mene, ja sum lapa!“ Škilji mali, nećim da vas prodam, oćim da vas kotim, više, sve više, ja, dovde! (Pokazuje vrh sanduka.) Pak onda da legnim, da spavam slatko! Odite vi! (Uzme banke, pa broji.

JUCA: Zašt ne paziš kako druge rade? KATICA: Ja mogu tri godine paziti kako se veze, pa opet, ako mi se ne pokaže, sve badava. JUCA: Ajde da te ja naučim. KATICA: O, kad bi tako dobri bili!

JUCA: To je dosta za tebe. KATICA: Bože moj, dosta! Zašto mi ne kažete sve? JUCA: Valjda ćeš da budeš princeza? KATICA: Ali molim vas, samo jošt dve reči! JUCA: Šta će meni posle ostati?

A u podrumu ima devet stotina akova. MIŠIĆ: Tako su ponajviše stari ljudi, sve se boje da neće im stići, a to je zato što ne mogu da rade kao što bi želili.

Jesi razumio? PETAR: A? JANjA: Prokletu uvu tvoju! (Mišiću.) Dobro sluga, sve sluša, ama ga to bio bog što neći da čui Gumari!³⁴ (Viče.) Da naoštriš nožu i da deriš Mišku i Galinu.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

ask.rs. 2010. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Miloš Crnjanski DRUGA KNjIGA SEOBA Sadržaj I ALI SVE JE TO SAMO OMAMA LjUDSKIH OČIJU 6 II NESREĆA IH JE TOG PROLEĆA, U TEMIŠVARU, STIGLA NEOČEKIVANO...

PO SEĆANjU SE HODA KAO PO MESEČINI 153 IX KRAJ NjEGA KORAČA, SAMO NjEGOVA SEN KOJA GA PRATI 182 X IZMEĐU ŽIVIH I MRTVIH SVE SE VEZE PREKIDAJU...

ŽIVOTA 582 XXVII ČESTNjEJŠI ISAKOVIČ KOD IMPERATRICE 616 XXIII SEOBE SE NASTAVLjAJU VEČNO 657 DRUGA KNjIGA SEOBA I ALI SVE JE TO SAMO OMAMA LjUDSKIH OČIJU Bilo jednom jedno kraljevstvo, u srcu Evrope, koje se zvalo: Hungarija.

Pojave se leti i neki svileni čadori, palme, ali sve je to samo omama ljudskih očiju, fatamorgana vazduha i oblaka. Nebo se posle, opet, spusti na tu praznu zemlju kao plava

Nebo se posle, opet, spusti na tu praznu zemlju kao plava zavesa. Sve do kraja XVIII veka, u tom kraljevstvu ratovi su bili česti.

Svaka od tih zvezda bila je i sama, kao neki svet za sebe, a sve, zajedno, kao neko ostrvo. Ispred gradskih kapija, prostirale su se zelene utrine, gde su đenerali vežbali vojsku.

Na toj visini, sa trećeg sprata, stari feldmaršal‑lajtnant je mogao da sve dogleda. Bio je ostavio zatvorene sve salone Komande i nastanio se u dve odaje ispod krova.

Na toj visini, sa trećeg sprata, stari feldmaršal‑lajtnant je mogao da sve dogleda. Bio je ostavio zatvorene sve salone Komande i nastanio se u dve odaje ispod krova.

To jest, do ovejka zvezda, koje je taj narod zvao Kumovom Slamom. Rascijani su, u to doba, toliko voleli sve što je svetlo, mlado i novo, da su imali običaj da poskakuju prema novom Mesecu i da mu dovikuju kao bezumni: „Zdrav

Engelshofen, koji je sve krečio – i kuće, i štale, i latrine – odgovarao je da se tako ne upravlja ljudima i da će te drakonske mere oterati te

luka ni jeo, ni mirisao, ali je Engelshofen znao nisko poreklo tog dvorjanina, kao i to da Garsuli ima umešane prste u sve to. Garsuli je, međutim, počeo da govori i tumačio je svoj dolazak u Temišvar, kao događaj vrlo važan.

Administracija ima da bude nemačka i naređenja da dolaze iz Beča. On, Garsuli, želi, prvo, da vidi oficirske zatvore i sve one oficire koji su u njima.

Teodosije - ŽITIJA

obete: Od začeća deteta od prirodne zakonite ljubavi i od postelje odlučićemo se, i svako za sebe u čistoti tela sve do kraja života sačuvaćemo se.

puni meteža i nestalni; smatraše vidljivu lepotu i obilje ovoga sveta kao senku, i razumevši da je mnogo jelo i veselje i sve što je ljudsko na zemlji sujetno i nestvarno, desnoga puta se dohvati pa se bavljaše proučavanjem knjiga, i nije se lenio

A ovaj my ispriča sve po poretku pustinjačkom, kakav je zajednički život u manastirima, i zaseban dvojice ili trojice jednodušno, i samotan,

i zaseban dvojice ili trojice jednodušno, i samotan, usamljenički život onih koji žive isposnički u ćutanju, sve mu potanko ispriča.

Potom, odahnuvši malo, reče starcu: — Vidim, oče, da Bog, koji unapred zna sve i koji je video bolezan srca moga, pocla tvoju svetost da uteši mene grešnoga.

Ali Vladika zapoveda da se i ovo lako prezre, i krst uzme na rame, i da se za njim usrdno ide, i sve lako podnese, na stradanje njegovo za nas ugledajući se.

ridahu mnogo i neutešno; roditelji sina, braća brata, sluge gospodara sa krikom dozivahu radi utehe u žalosti, padajući sve više u očajanje, jer ih do bezumlja dovođaše stradanje njihova gospodara i krasota mladoga uzrasta.

neka se vrati ocu svojemu, da ne bi kako otac njegov, zbog žalosti za njim, ljubav prema nama promenio u mržnju, pa ćeš sve nas i mnoge ožalostiti.“ I tako otpusti vojvodu.

Bolje bi mi bilo da se i ne vratim ocu tvome. Zato te molim, gospodaru moj, sve takvo iz glave izbacivši pođi s nama, tvojim slugama, veseleći se, da ugasiš plamen roditelja tvojih, čija si srca

I svi ga celovaše kao novoukrašena anđelskim obrazom. A ovaj grleći zlostavljane zbog njega, poče sve moliti od srca za one koji su ih uvredili da u miru i bez pakosti kući stignu, govoreći: — Bog nam je, reče, utočište

I govoraše da mnogi, pored sve želje, ne mogu lako postići da ih vide. Jer oni dobri oci, ako zbog tela i nije zgodno da se zovu anđeli, uistinu

Ni po vremenu ni po uzrastu tebi ne priliči da nešto takvo sada išteš, jer sve treba u svoje vreme. O tebi se, uostalom, pročuo glas među mnogima — čiji si sin; tvoj dolazak nama nije nepoznat

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Ovde sve zavisi od promatračevih osobina, naročito od solidnosti njegova duha. Sudovi koje su dali ljudi raznih generacija o nekoj

Lakše je tačno odrediti psihičke osobine jedne etničke grupe kad se poznaju sve grupe, nego li kad se ograničimo na studije samo jedne, sasvim male grupe.

između stanovnika Boke Kotorske i crnogorskih plemena, između ovih i stanovnika Brda, Raške, Šumadije, sve do Šopova na istoku. Za izbor jednog psihičkog profila potrebna su prethodna znanja o stanovništvu raznih oblasti.

Iako su često posledica spoljašnjih uzroka, naročito geografske sredine, sve su to osobine više ili manje u vezi sa psihičkim osobinama stanovništva.

Zatim je počela poslednja faza ovoga razvitka, faza politička. Sve balkansko stanovništvo doseljeno u AustroUgarsku nije nikada zaboravilo svoje sunarodnike, zaostale u „zemlji matici“:

doseljeno u AustroUgarsku nije nikada zaboravilo svoje sunarodnike, zaostale u „zemlji matici“: interesovalo se za sve događaje na Balkanu; mnogi su se doseljenici nadali, da će se povratiti u svoju zemlju, jednom oslobođenu od turske

osobine stanovništva istočno od Iskra i od Ihtimana u Bugarskoj: tamo su mnogobrojni mongoloidni tipovi, kojih je sve više ukoliko se ide bliže Crnom moru. Zadruga nestaje potpuno kao i slava.

Tako možemo sve Južne Slovene grupisati u četiri tipa: dinarski, koji obuhvata dinarske oblasti i druge krajeve u koje su se doselili

Na njima su najbolje izražene sve osobine zapadnih Južnih Slovena. One su kod njih dubljega smisla i nacionalnije. Ove osobine nisu načete stranim

Sebe smatra kao Bogom izabranog za izvršenje nacionalnog zadatka. Sve ove svoje večite misli on izražava u pesmama i pripovetkama, čak i u posmrtnim tužbalicama (narikačama).

U oblacima su vetrogonje i zduhači. Iz jezera izlaze krilati konji, vodeni bikovi, ljutiti zmajevi ognjeviti iz kojih sve vatra sipa. Svuda ima zlih i dobrih duhova.

Veliki broj članova omogućava zadruzi, da iskoristi razne izvore koje daje zemlja i da pribavi sebi sve potrebe za život. Podelu rada podešava starešina, uz pristanak ostalih, prema sposobnostima i godinama pojedinaca.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Njegov mačak čini mu se ipak bolji od svakog vira. I što virovi postaju dublji, čiča izgleda sve tužniji. DRUGA GLAVA Iz koje se ništa ne vidi, jer se nalazimo u džaku, ali se zato ponešto čuje (PREPISANO IZ

Zašto mi sam skače u usta? Ni ja ne skačem u usta onome zlikovcu i buvolovcu Žući, pa mi je koža sve do danas zdrava i čitava. Ali sad! Kud li me ovo vozi moj čiča?

Dugo su se tako vozili niz rijeku sve u razgovoru, dok mačak ne povika iz džaka: — Stoj, osjećam čarobni miris pržene ribice! — I meni miriše vino!

pismenko — odgovori krčmar, pa odnekle donese ogromnu mastionicu, bijelo guščje pero i hartiju za pakovanje sjekira i sve postavi na veliki krčmarski sto.

— Lav čeka medvjeda Na čuvenim vašarima u mjestu Prevarantovcu prodaje se sve na svijetu i vara se i podvaljuje na sve moguće načine.

— Lav čeka medvjeda Na čuvenim vašarima u mjestu Prevarantovcu prodaje se sve na svijetu i vara se i podvaljuje na sve moguće načine.

— Pogledaj samo moje noge! Gvozdene sam cipele poderao dok sam ovamo stigao iz daleke zemlje lavova. Tamo sve vri od malih lavića. Bacaju ih u vodu i pune džakove samo da ih se nekako otarase.

njegov gazda i poskoči pola metra uvis, a okolni radoznalci pomisliše da se to lav izvlači iz džaka i začas prsnuše na sve strane dernjajući se: — Lav, lav! Spasavaj se ko može! — Vatru tabanima, narode! Evo lava!

Ulice opustješe. Kamenitom kaldrmom jurila su samo dva para potkovica i jedne stare cokule, sve što je ostalo od jednog konja i jahača koji su isuviše brzo strugnuli iz grada.

Čiča od straha samo zažmiri zaboravljajući da skine džak s leđa, a kad je ponovo otvorio oči, oko njega je sve bilo pusto. Razbježali se i putnici, i čobani, pa čak i ptice.

Čuvajte se! Siroti Brko, sa džakom na leđima, sve na prstima odšunja se do svoje njive pod planinom i tu ga oprezno spusti u kukuruze.

Kad zamrije tutanj čiča-Brkinih koraka, strašna tišina leže na njivu s kukuruzom i na ostavljeni džak, činilo se da se sve utišalo samo da bi se za koji trenutak moglo što bolje čuti kako u planini pucketaju suve grančice pod koracima velikog

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

mu se na čelo Ovaj ga traži na nebu Sakrije mu se u zaborav Ovaj ga traži u travi Traži ga traži Gde ga sve ne traži I tražeći njega izgubi sebe ZAVODNIKA Jedan miluje nogu stolice Sve dok se stolica ne pokrene I da mu nogom

ga traži u travi Traži ga traži Gde ga sve ne traži I tražeći njega izgubi sebe ZAVODNIKA Jedan miluje nogu stolice Sve dok se stolica ne pokrene I da mu nogom slatki znak Drugi ljubi ključaonicu Ljubi je kako je samo ljubi Sve dok mu

nogu stolice Sve dok se stolica ne pokrene I da mu nogom slatki znak Drugi ljubi ključaonicu Ljubi je kako je samo ljubi Sve dok mu ključaonica poljubac ne uzvrati Treći stoji po strani Bulji u onu dvojicu I vrti glavom vrti Sve dok mu glava ne

je samo ljubi Sve dok mu ključaonica poljubac ne uzvrati Treći stoji po strani Bulji u onu dvojicu I vrti glavom vrti Sve dok mu glava ne otpadne SVADBE Svako svuče svoju kožu Svako otkrije svoje sazvežđe Koje noć nikad videlo nije Svako

ružokradice Otvaraju im grudi jednom po jednom U nekoga nađu srce U nekoga bogami ne Otvaraju im otvaraju grudi Sve dok u jednog srce ne otkriju I u srcu ukradenu ružu IZMEĐU IGARA Niko se ne odmara Ovaj stalno premešta svoje

ne hteo pođe natraške Stavi ih na tabane I opet hteo ne hteo vrati se naglavce A ovaj se sav u uvo pretvorio I čuo sve što se ne da čuti Ali mu dojadilo I žudi da se ponovo pretvori u sebe Ali bez očiju ne vidi kako A onaj je otkrio sva

u šake A ovaj je zategao svoj pogled Zategao ga od palca do palca Pa hoda po njemu hoda Prvo polako posle brže Pa sve brže i brže A onaj se igra svojom glavom Hitne je u vazduh I dočeka je na kažiprst Ili je uopšte ne dočeka Niko se

drugima Ruku ili nogu ili bilo šta Stave to među zube Potrče što brže mogu U zemlju to zakopaju Drugi se razjure na sve strane Njuše traže njuše traže Svu zemlju raskopaju Nađu li srećni svoju ruku Ili nogu ili bilo šta Na njih je red da

zemlju raskopaju Nađu li srećni svoju ruku Ili nogu ili bilo šta Na njih je red da grizu Igra se nastavlja živo Sve dok ima ruku Sve dok ima nogu Sve dok ima bilo čega SEMENA Neko poseje nekog Poseje ga u svojoj glavi Zemlju dobro

li srećni svoju ruku Ili nogu ili bilo šta Na njih je red da grizu Igra se nastavlja živo Sve dok ima ruku Sve dok ima nogu Sve dok ima bilo čega SEMENA Neko poseje nekog Poseje ga u svojoj glavi Zemlju dobro utaba Čeka da seme

svoju ruku Ili nogu ili bilo šta Na njih je red da grizu Igra se nastavlja živo Sve dok ima ruku Sve dok ima nogu Sve dok ima bilo čega SEMENA Neko poseje nekog Poseje ga u svojoj glavi Zemlju dobro utaba Čeka da seme nikne Seme mu

iziđe mu na drugo Pečen je PEPELA Jedni su noći drugi zvezde Svaka noć zapali svoju zvezdu I igra crnu igru oko nje Sve dok joj zvezda ne izgori Noći se zatim među sobom podele Jedne budu zvezde Druge ostanu noći Opet svaka noć zapali

Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE

ROGA 16 AŽDAJA SVOM ČEDU TEPA 17 JEDNOG ZMAJA KRAJA 18 JOŠ NAM SAMO ALE FALE NI PET PARA Svet je postao bez veze, sve prinčevi i princeze. Ni pet para se ne daje za nas sirote aždaje. od akrepa nema ništa, Ni posla za čudovišta.

Škola im je došla do guše, tamo im deca uče da puše! I kino ih sve više kvari jer prikazuje ljubavne stvari. A kako ih prepustit’ ulici, gdje je odgoj djece na nulici?

KAD UVEČE DOTERA KOLA U GARAŽU KOLEGE O NjEMU PRIČAJU SVE NAJ, NAJ, ALI MU JE NAJDRAŽE KADA KAŽU: — E DANAS SI VOZIO KAO PRAVI ZMAJ!

Nušić, Branislav - POKOJNIK

se posle jedanaest vratili, prošli smo kroz ovu sobu – ovde je odmah naša soba za spavanje – i, koliko sam ja video, sve je bilo u redu.

Jutros, međutim, zatekao sam ovaj stočić, koji je inače zaključan, otvoren i u njemu sve ispreturano, kao što vidite.

Imam uvek tu i po dve-tri stotine dinara mojega ručnog novca, i sve je tu, čak i novac je tu. Razbijena je samo ova mala kaseta, koja je inače zaključana i u kojoj ja držim svoja pisma.

PAVLE i RINA (ćute). I AGENT: Sve što se može konstatovati to je: da ovo obijanje nije iz koristoljublja i da provalnik nije došao spolja; on je u kući.

PAVLE: Aljoša? Neka uđe. MARIJA (propušta Aljošu, a sama ode). VI ALjOŠA, PAVLE PAVLE: šta je, Aljoša? Je li tamo sve u redu? ALjOŠA: Da, gospodin inženjer! PAVLE: Jeste li pojačali broj na zemljanim radovima?

PAVLE: Da vam nije težak posao? ALjOŠA: Ne, ne, ne! PAVLE: Dakle, šta je? ALjOŠA: Došao sam da vam blagodarim za sve što ste za mene učinili i da vas zamolim da primite moj otkaz. PAVLE: Otkaz? Našli ste bolje mesto? ALjOŠA: Ne to.

) Sčastljiva, to je srećna. (Čita.) „Dorogoj moj Andrjuša, každim dnjem boljše menja ljubit”. (Govori.) On je svaki dan sve više voli. (Čita.) „On očenj laskovij ko mnje; smotrit na menja kak na obraz”. (Govori.) Čuva je kao ikonu. (Čita.

PAVLE (prekida ga): Zadržite vi, Aljoša, sve te papire, kod vas, ne ide se tako u smrt, kako vi to zamišljate. Zar se za ljubav žene koja vas je izneverila ide u

ste dušu osećanjima prema njoj; ostali ste sada usamljeni, prazne duše i naišla je opet nostalgija i ispunila je. Sve je to vrlo razumljivo i, verujte, sve se to da preboleti. ALjOŠA (vrti glavom poričući): Njet!

Sve je to vrlo razumljivo i, verujte, sve se to da preboleti. ALjOŠA (vrti glavom poričući): Njet! PAVLE: Slušajte vi mene, Aljoša, čovek se podaje ženskim

ALjOŠA (odbijajući): Ah! PAVLE: Slušajte vi mene, provedite se malo, razvedrite se i sve će to proći. Znam, nemate izlišnih para. (Vadi iz buđelara.) Evo vam 500 dinara.

(Trpa mu u džep.) Pa idite, idite u „Rusku liru”, „Kazbek” ili... šta ja znam kako se sve zovu ti vaši lokali. Idite tamo, naći ćete svoje drugove, slušaćete balalajke i čućete pesmu vašeg zavičaja i...

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

smatram da je stvar završena: bacio sam knjigu, jer sam počeo da dremam, a i zato, Gospode Bože, zar je potrebno baš sve objasniti! Bacio sam je, eto! - A, tako?

Kroz Tri minuta to isto će učiniti i pravoslavna, dovodeći vo iskušenije popa Domentjana da Luki Crkvenjaku skreše sve po spisku deset kolena unazad zbog netačnosti.

Uzeh jedinu svoju svesku i pođoh ka vratima, a Novak upita je li to sve što imam. - Zar otac nema novaca da ti kupi knjige i tašnu i sve što ide uz to, Slobodane Galac?

- Zar otac nema novaca da ti kupi knjige i tašnu i sve što ide uz to, Slobodane Galac? - Koji moj otac, nastavniče?

Klinke, uostalom, nisu izgledale loše s onim svojim natapiranim tikvicama, iako su im kolenca i laktići štrčali na sve strane. Druga sleva, ona visoka s crvenkastom kosom i pegicama, moja je sestra Vesna, ako vas to zanima.

Vrlo važno! Išao sam ulicom i ponavljao „vrlo važno”, sve dok nisam primetio da za mnom korača čitava gomila dečurlije.

Tu će se, kao i uvek, pridržavajući se za ogradu, popeti na skelu koja je odavno prestala da plovi i odatle, sve dok suton ne izjednači boje, posmatrati decu, brodove i ljubavnike. - Ova, ziher, leži na zlatu!

sam saznao da se zove Rašida po nekoj svojoj turskoj babi, da je pre tri meseca napunila četrnaest i da već odavno zna sve o meni: Vesna me prepričava u razredu kao kriminalni roman.

- rekao je, iako je skela bila zaglibljena u mulj do guše. Naslonio sam se na ogradu i pogledao ga, a zatim smo sve troje bacali kamenove u vodu, i kao i uvek kada sam se trudio, bacao sam loše.

Šapnuh mu, takođe, i da bude laf, ali on to nije hteo da bude n tako smo sat ili dva gacali između poplavljenih vrba, sve dok Rašida nije primetila čamac zavezan za vodomer i uvukla se u njega.

se, kao dim bez vatre, rasturile same od sebe, ali je Melanija Brankovačka postala budnija i klincima je fizika padala sve teže. - Ja razumem te stvari! - reče Ataman. Kad odgovaraš za ocenu?

Bila je to pesma na francuskom i ja nisam razumeo sve reči. Nisam uspeo da čujem kraj. Rašida je žvakala bučnije od mamuta i ja je upitah šta će joj njeni reći kada se

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Pa tek unutra — lule, kamiši, noževi, ćebeta, dugmeta, drombulje, ali sve se izbrojati ne može. Pa to čudoredno „sortiranje”, da čovek sve što pomisli odmah dobiti može.

Pa to čudoredno „sortiranje”, da čovek sve što pomisli odmah dobiti može. Ni sam praotac Poje na svom brodu nije bio tako „sortiran”.

I lepo je bilo videti gospodara Sofru pred dućanom kako izgleđuje mušterije, sve levo desno licem miče, kako primamljivim očima mušterije dovlači.

to bez gajtana, svecem, pak, čakšire gajtanom iscifrane, tako isto i kratka dolama, na njoj pedeset rifa gajtana, i to sve od fine crne čoje. Najpre je počeo učiti trgovinu, pa onda je postao „tabak”, zato se tako izmešano nosi.

Naravno, licem je okrenuta gospodaru Sofri, a gospodar Sofra njojzi. Na levom duvaru tri „alijirta“, sve to u zlatnom okviru. Dalje opet slike, figure, obligatne u svakoj čestitoj kući: „proleće“, „leto“, „jesen“, „zima“.

stočiću u uglu veliki „švajcerski sat“ na četiri stupčića od alabastra, i tek se onda navija kad će gosti doći. Sve to je gospodar Sofra nabavio posle „devalvacije“, kada je već pre toga „crne banke“ utrošio.

— Fala bogu, jesam. Imao sam noćas i lađara dosta u meani, samo ta vraška deca dame slušaju, već sve od posla izmiču. — Pa kaži mi kog vraga već trguješ, zar još ti nije dosta, ta već si malim Ročildom postao!

No kako sam do tri hiljade došao, onda je sve od sebe dalje išlo, pet, deset hiljada i više. Pa kad se opomenem kakvi su preda mnom bogati trgovci bili, kakav je bio

— Možeš Buniparti sveću upaliti. — Ne Buniparti već caru Aleksandru i Kutuzovu. Onda se još sve na svetu o Buniparti, Aleksandru, Kutuzovu, Miloradoviću i drugim znamenitim ljudima govorilo, ali sve o ratu.

Onda se još sve na svetu o Buniparti, Aleksandru, Kutuzovu, Miloradoviću i drugim znamenitim ljudima govorilo, ali sve o ratu. — Al’ vraški je čovek taj Buniparta, taj će još načiniti posla, moj Sofro!

A ja sam bio već više puta u Krakovu, sve poznajem u prste. — Promisliću se. Tako se razgovaraju, i Čamča svojim slatkorečijem bacio je gospodar-Sofri crva u

Jedno je svršeno. — Ja ću se razgovarati sa Krečarem, pa će i Čamča ići s nami u Krakovu; sve poznaje u prste onde. Tako se svrši „sovjet“. Raziđu se.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

U NjEMU, ZVEZDA Magloviti vrbaci isparavaju se još od prošlog dana, oblaci se kovitlaju sve naniže. Dubina, kroz koju protiče reka, mutna je i neprohodna. Zemlja je tamna, nevidljiva i kišovita.

Kaplje kroz trsku, kaplje, i, mada je gusta tmina, vidi kako jedna žaba skače, sve bliže i bliže. Isprekidan lavež pasa i isprekidan poj petlova, još od ponoći, ali dalek.

Skakanje žabe, čelo glave, izvesno je da je oslušnuo, ali odmah zatim zaguši ga san, tako da opet sve tone u težak zadah ovnujske kože, na kojoj mu leži gornji deo tela, kraj ženine glave.

Pri tom, za taj tili čas, dok opet ne usni, šta sve ne ugleda u polusnu! Reku što pod bregom šumi, ispunivši svu noć. Po razlivenim vodama, u rupama i jarugama, mesečine.

Trsku prozora i krova, sa koje kaplje nebrojeno kapljica, kap po kap. Oblake, što se kovitlaju sve naniže. Nepregledne vrhove vrbaka, pune šiblja.

Tad zaškripa đeram i, u isti mah, zalupaše na vrata. I kao da se trže ne samo on, već i sve drugo živo, u mraku, što je dotle bilo i nevidljivo i nečujno, začu se tutnjava kopita i zalajaše promuklo psi, sasvim

Razljućen tada od sve te pomame ženske, on je odgurnu, a dođe mu da je tresne o tle. Prevalivši čanak osvećene vodice i bosiljka, koji je

Vatre su još šarale po mraku velike senke i pričine, ali čim puče prva puška, sve kao da odskoči sa zemlje i zaigra.

Tada kinuvši gromko nekoliko puta, zaigravši po zemlji tako da se sve zatreslo, vrati se u mrak i vrućinu kraj ognjišta, gde ga žena dočeka još uvek plačući.

oficira i pop, koji je bio potegao zajedno sa njegovim bratom, čak iz srebrobogatoga Zemuna, da isprati sina i da ih sve blagoslovi. Pošto mu je bilo stalo da ih što pre krene, potera konja do užadi i dade naređenje šajkašima da kreću.

nepomično, na blatnjavom bregu, dotle su žene sa decom, i psi, trčali duž obronka strme obale, jaučući i plačući, sve dotle dok se oba čamca ne izgubiše u gustim vrbacima, iz kojih je dopirala posle promukla pesma.

Užurban, on joj još jednom, dahćući pod njenim poljupcima, ponovi, bez smisla i bez reda, sve ono što joj je već sinoć i celu noć ponavljao: savete za njenu seobu k bratu, u Zemun, savete za kupanje mlađeg deteta,

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

Pošto je popije, muž postaje slep za sve ženine ljubavne pustolovine, kao mrtvac na čije je oči bio stavljen bakarni novčić.

i devojka koja se udala nije u potpunosti ostvarila svoj cilj, odnosno nije dobila priznanje svoje društvene zajednice sve do onog trenutka kada je postala majka.

A) Predmet tabua (izvesne radnje, mesta, lica, stvari itd.) čini sve ono što je „sveto“ ili „opasno“, „nečisto“. Cilj tabua je da se izbegne neka nesreća, uzdržavanjem od obavljanja kakve

⁵ Gotovo sve čini koje imaju za cilj podsticanje plodnosti upravljene su na mladu, jer se u našem narodu uglavnom misli da je za

). To što je nerotkinja spremna da pojede gotovo sve ono što ljudi nerado ili uopšte ne jedu, najbolje i najočiglednije pokazuje koliko je snažna njena želja da zatrudni.

U Vlasenici „žena koja nema djece uzme gujin svlak (košuljicu), od ježa dlake i ljuske od jaja, pa sve to sitno izreže i u jelu pojede, pa, veruje, odmah ponese djete“.

U Popovcu žena bez poroda „ubere macine trave i cvijeta od kruške, jabuke i trešnje i skupa sve skuha kao čaj i pije triput dnevno po jadnu vinsku čašu, i misli da će imati djece“.

Kod nas obično svekrva, koja uvodi mladu u nov porodični kult, daje joj sito sa žitom. Mlada baca žito na sve strane, a sito na krov. U Bosni svekrva baca žito na mladence „da budu plodni i da im ljetina bolje rodi“.

Ona je otud spremna da žrtvuje sve: svoj život, svoju čast i imetak, samo da bi zatrudnela. Nema te stvari koju ona ne bi učinila, nema tog postupka koji

⁵⁷ U Crnoj Gori veruju da ako muškarac nagazi na smeće ili ako ga takne metla, „sve će mu se rađati djevojke“.⁵⁸ Uopšte, može se reći da se brižljivo izbegavaju oni predmeti koji su u vezi sa „ženskim“

Zapravo, sve njih povezuje simbolika izvesne privremene promene, tačnije, privremene suspenzije sposobnosti začeća. Jedan od najboljih

Cilj ovih magijskih zabrana često je taj da se olakša porođaj. Trudnici su zabranjene sve one delatnosti koje asociraju na težak ili nenormalan porođaj (kada se dete upetlja u pupčanik, zaglavi ili se, pak,

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

O HIJERARHIJI U oblastima carstva našeg sve nebo zvezdano, svaki vatreni presto, i nebuloza što beskraj plavi, do najmanjeg ognja je preslikano.

Tražim pomilovanje za sve koji mogu lako pasti iste sudbine, za unapred znane nevolje njine kad stanu kao oblaci da se plaste, za dom oko koga

Za čas dana kad budu ostavljeni samima sebi, kada sve ovoga sveta, i prijateljstvo kakvoga cara, i zamke kakvoga kneza i dužda, robovanja kod hana Nogaja, bitka kod Lima i

Jer biće za njih razočarenje kada usred velikog mraka gde sve se izmeša ne mognu napipati nijedno dugme, nijedno zvonce, kojima se u pomoć zove, kad ne mognu naći nijednog

poslednjih godina zime, za sedam gladnih krava bez mleka koje popasu i pobrste sedam najlepših prvih proleća, pogase sve što bukti i tinja, poharaju sedam majskih škrinja; za sedam glečera koji slede sedamdeset i sedam ranih

Ja imam svetitelja oca i deda, imam svetitelja za kuma, i na nebesima sve Suhoj planini od gromada preko Sitnice do Rasa i Huma moja loza vlada.

O DRŽAVNOJ IMOVINI Svi slivovi Laba i Vardara, sve slane s livada i sa njiva, svi glečeri što ih ima Šara, ledenice pod strehom niske, sve nebo sinje, svi pljuskovi koji

slivovi Laba i Vardara, sve slane s livada i sa njiva, svi glečeri što ih ima Šara, ledenice pod strehom niske, sve nebo sinje, svi pljuskovi koji se za suše okorele zemlje sete, svi povodnji u dane juga, naručja svih jaruga, sve suze

niske, sve nebo sinje, svi pljuskovi koji se za suše okorele zemlje sete, svi povodnji u dane juga, naručja svih jaruga, sve suze sirotinjske, sav znoj sa čela sebra da sruči se u carske delte.

povodnji u dane juga, naručja svih jaruga, sve suze sirotinjske, sav znoj sa čela sebra da sruči se u carske delte. Sve mleko u sva vremena niz pašnjake, niz otave, niz vimena, da se u carske bakrače i muzlice utače.

med što ga skuplja pčela sa voćnjaka, sa behara, sa trepavica bilja, s livadskih epitrahilja da teče do carskih pehara. Sve ponornice zlatonosne, srebrnjaci gorskog vira, sve duge sedefaste, sav biser što u školjci raste, zvek perpera i

Sve ponornice zlatonosne, srebrnjaci gorskog vira, sve duge sedefaste, sav biser što u školjci raste, zvek perpera i talira, sve blago što ga sebar zbira, pregršti i vreće

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Ponekad nam je žao što smo već pročitali sve lepe knjige koje volimo. Zašto Čehov nije napisao još stotinak svojih divnih priča?

Traže se. I još se traže svi oni podvodači, stranci, pokeraši, bleferi, sve one lepe žene i ukleti pesnici što su prvi sedeli u kafe-baru »Terazije«, dok je bio još nov novcat i dok se u njemu

svi oni bivši ministri, generali, policajci, doušnici, isluženi špijuni, pederi, arhitekte s olinjalim leptir-mašnama, sve one kurve se traže što su nekada sedele u plišanom »Mažestiku« i pile kapuciner u šest po podne, pričajući da ih je

Bio je to džemper koji prianja uz telo poput sopstvene kože. Nosio sam ga godinama, sve dok od njega ne napravih ličnost. Njegov levi rukav mirisao je na gar starih železnica.

U Vrsaru ga je zakrpila neka ljubazna starica, jer se pocepao na trnju. Šta je sve čuo, šta je sve upijao kao sunđer. koga sve nije dodirivao.

U Vrsaru ga je zakrpila neka ljubazna starica, jer se pocepao na trnju. Šta je sve čuo, šta je sve upijao kao sunđer. koga sve nije dodirivao. odakle sve nije bio izbačen sa svojim vlasnikom, taj stari sivi džemper!

Šta je sve čuo, šta je sve upijao kao sunđer. koga sve nije dodirivao. odakle sve nije bio izbačen sa svojim vlasnikom, taj stari sivi džemper! Jedanput, na nekom dugom putovanju, poče da mi nedostaje.

Jedanput, na nekom dugom putovanju, poče da mi nedostaje. Ne znam šta bih sve dao samo da je ponovo na meni! Kako sam mogao da ga ostavim kod kuće! Vratih se ranije nego što sam nameravao.

Kako sam mogao da ga ostavim kod kuće! Vratih se ranije nego što sam nameravao. Pootvarah sve ormare — nije ga nigde bilo! Odnela ga neka Ciganka, sa ostalim starim stvarima, u zamenu za ćurku.

oktobar«? Šta radiš? — pitaju me poznanici. Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu nikako da je nađem? Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito.

Dogodilo se tako, nekako, da su se odrasli razjurili na sve strane da pucaju iz svačega, a mene ostavili jednoj staroj gospođi. Druga je bila njena prijateljica.

Invazija— strašno lepa reč! Obe stare dame ispekle su punu vanglu uštipaka od brašna koje je trebalo da im traje sve do kraja rata. A bila je tek 1943! Svakoga jutra odlazio sam na našu reku i čekao saveznike da se iskrcaju.

Matavulj, Simo - USKOK

— Kakvi Crnogorci! — prekide ga ozdo krupan glas. — Kakvi vam se Crnogorci priviđaju? Nema ih ovdje ni deset, no smo sve vaši, ćesarevi ljudi od skoro, hvala da je bogu!

Ostali bjehu zadovoljni predomišljajem kontovim. On, ipak ljut na Ivanovića i na sve što se desilo, iskali se na njima: — Sve je otišlo đavoljijem tragom otkad nas ne pokriva bandijera svetoga Marka, a

On, ipak ljut na Ivanovića i na sve što se desilo, iskali se na njima: — Sve je otišlo đavoljijem tragom otkad nas ne pokriva bandijera svetoga Marka, a osobito otkad vas sankiloti otrovaše

Ženske i mladiće stojećke držahu za oglave krupnu stoku, ili čuvahu sitniju. Kad sunce granu, sve što bješe kršteno prekrsti se i prizva nebesku silu u pomoć, najviše riječima: „Sunce na pomol, gospod bog na pomoć!

uzimao Budvu, Novi, Cavtat, bio se na Kamenom, rvao se s carevima, pa sad mu se, zanago, čini, kao i meni da je sve to snijevao! Ali mu svijetli obraz i lijepo ime, vaistinu, niko ne ote dovijeka!

— reče Marko smjerno, oborenijeh očiju. Pošto dva-tri puta uzdahnu, nastavi: — E, moj bane, pravo reče: e mi se sve čini kao san jedan! E, moja banino, davno nije bilo, đe i kad se poznadosmo i sastasmo, đe i kad se evo opet nađosmo!

vrećama; one tri iz drugih brastava nošahu golema bremena, jer, po naruci, pokupovaše što Božiću treba, gotovo za sve ostale Njeguše! Kneževa mazga bješe pretovarena.

Što se većma penjahu, nebo bješe sve većma natušteno i kao da se spuštaše. Ozgo, sa Krsca, iz dubodolinâ i sklopova, koji se spuštaju među obroncima

Velika je ćesarovina i jaka je, osobito sad, kad je slomijen Napolijon! Vele: duga je od nas eto pa sve do Rusije, a u širinu joj stali Madžari i Poljaci i još njekakve vjere. Kako se ono zovu, Krcune?

Ima u ćesarovini još: Talijana i Nijemaca, od kojijeh je i sâmi ćesar. — A sve li znaš, jadove, đavo te znavao! — reče Pero Purov.

Na sve strane, vele, žbiri i uhode, te može čoek prav pravcit zaglaviti, ako ga jedan od tijeh makne na dušu! A u sudu je, vel

dade mu kćer za ženu; a kad drugi carevi slomiše Napolijona, ondanak ćesar uze kćer natrag i uza nju pride Mletke i sve što bješe mletačko, pa i Primorje!

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

PROVODADžIJA: Šta naklonost! Momak oće da se ženi, devojka treba da se udaje, to je sve. Kad se venčadu, onda će doći naklonost, ako su pametni, to jest. Nije li tako? MLADOŽENjA: Vi imate pravo.

PROVODADžIJA: He, he, he! Što ti je mlad čovek. Naklonost, poznanstvo, to su malene stvari. Umeti govoriti, to je sve. Šta mislite, pedeset, to jest, i pet, zar je mala šala? „Ja bi onu. Ja bi onoga. Gledajte, brat Simo.“ Zašto ne?

Ij, kakav si mi drveni mladoženja (namešta mu maramu), kad sam ja bio tako mlad, na meni je moralo sve da trepti. Malo se valja nalickati, kosu, to jest, ugladiti, brkove namazati, mirisavke pored sebe nositi.

Drugima se napreduje; kako tako, tek se skrpi, ali kod nas baš niko; kanda smo se sve kamenjem bacali na ljude. OTAC: Jednog sam molio i šta nisam obricao, i obećao mi je da će naći lepu priliku; ali vidim

OTAC: Ubi se, ako možeš. MATI: Kukavna devojka, osušila se od plača. OTAC: Šta znam. MATI: Ti sve „Šta znam, šta znam“, pa tako. OTAC: Ajde, ne tandrči tu. MATI: Da, tebi je lako.

MATI: Tako je, nisam li ti kazala da ostaviš bestraga to belilo? - Vuci se pa uzmi od moga, ali nemoj sve! (Privezuje nanovo kecelju.) Pa kad ideš, idi ljudski. Vrat ispravi, šta si se pogurila kao baba.

(Devojka pođe.) Opet ramlješ? DEVOJKA: Pa šta ću da radim? MATI: Ja sam ti kazala da se tjelom sve kao okrećeš, pa će drugi misliti da ti je takav hod, ili da se maziš. Ajde, sad idi! (Devojka odlazi.

MATI: Takav je i moj muž; jedva i meni kaže, a kamoli kom drugom. Nego sve se teška, kanda nema ni prebijene krajcare. Ja sam se ljutila, no vidim da ima pravo, jer se ovako više čuva. UGLED 5.

OTAC: Fala bogu! MATI: Baš pripovedam kako smo sami, a toliki posao. OTAC: E, šta ćemo! Čovek dok je živ sve se jednako muči: malo rānom, malo oko stoke, trgovina — ti, Bože, znaš.

OTAC: E molim vas, šta čovek dece svoje radi neće učiniti. Ja imam samo jednu kćer i čini mi se što god radim, sve za nju jednu radim. PROVODADžIJA: Šta je prijatnije za roditelje nego kad znaju, to jest, da imaju dobru decu. UGLED 6.

Kao što sam kazao, to jest, ovaj gospodar, mlad kao što ga vidite, ima kuću, vinograde, staje i sve što mu je nužno, to jest, da može lepo živiti.

Zato da znamo napred, koliko devojka ima. OTAC: Za to ćemo najlakše. Samo nek su od Boga srećni! Evo sve što vidite ovde, to je njino i Božije. PROVODADžIJA: To je lepo.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Najvažnije je osloboditi se tupoumne primenljivosti koja unizuje sve čega se dotakne. Počeci Neki autori su skloni da u delu Pančatantra, napisanom u VI veku pre Hrista, vide prvu

Komenski je mislio da sve što se deci predaje valja i da se pokaže: njegovo je delo bogato ukrašeno gravurama. Tako se, na samom početku, ukrštaju

Od Veka Prosvećenosti interesovanje za decu neprestano se pojačava, pa se, u vezi s tim, i dečja književnost sve bujnije razvijala.

zemljama dečja književnost se, jednim delom, od početka zapućuje ka osamostaljivanju: njena veza sa detetom postaje sve dvosmislenija; u zemljama latinskog kruga to osamostaljivanje ide sporije.

pronalazaštvo, mašta i čudesnosti, na drugoj — primenjena delatnost koja s književnom umetnošću nema nikakve veze; sve to pomešano, ne samo u okviru jednog vremena, već, kadikad, i u opusima pojedinih stvaralaca.

Dečja knjiga, zatim, može biti izvor lake zabave, ili, prosto, prijatno štivo kojim se dete navikava na čitanje. Sve to spada u predvidljive poslove.

Muke i nedoumice zadaju upravo samoograničena, isključivo dečja književna dela, što ih, sve češće, pišu isključivo dečji pisci; tu dolazimo u iskušenje da prihvatimo strogu Kročeovu procenu.

To sve vredi i za dečju književnost ” Glavno i sporedno, nisko i visoko, ozbiljno i neozbiljno, jesu kategorije kojima se nesrećn

estetska samosvrhovitost ovog stila utoliko srećnije potvrđuju ukoliko se tematski krugovi granaju i šire, to jest da sve, pod određenim uslovima, može postati predmet dečje knjige.

ukoliko se tematski krugovi granaju i šire, to jest da sve, pod određenim uslovima, može postati predmet dečje knjige. Sve teme i sva iskustva, od radosnih do ozbiljnih, imaju i svoju jednostavnu, smirujuću dimenziju, prvobitnu čistotu i

Uza sve to, u svim važnijim pokušajima upoređivanja i uopštavanja imao sam na umu pojavu u celini, druge slučajeve i tuđa iskustv

Univerzalne tvorevine postajale su sve ređe i ređe; iz negdašnjih velikih celina počele su se izdvajati grane i žanrovi.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Der Eіgennutz ѕpіelt auf zum Tanze. Auguѕt von Kotzebue PREDGOVOR Nastojeće pozorije nisam izmislio, nego sve što se u njemu nahodi, pak i same izraze i reči, pokupio sam, koje iz života, koje iz novina; i čitatelji će se iz

izdajem; jer napred znam, da će to svima onima nepravo biti, koji narod ne inače nego kao mati svoje dete gledaju, i sve bi želili da se za nama dobro govori.

nećemo biti bolji; jer prostaci i mladi ljudi, koji se tako zapajaju, i ne misle da može biti i pogrešaka u nas, pak sve, što im se predlaže, za čistu istinu i dobrodetelj smatraju. Bacimo oči na najpozniju povjesnicu našu.

Pozorije dakle ovo neka bude kao privatna povesnica srpskoga pokreta. Sve što je bilo dobro, opisaće istorija; ovde se samo predstavljaju strasti i sebičnosti.

GAVRILOVIĆ: Ja se trudim da budem od partaje poštene. ŠERBULIĆ: Šta vi tu sve o poštenju, kao da mi nismo pošteni! GAVRILOVIĆ: Ja to ne kažem. ŽUTILOV: Ostavite.

krvi prolili za oslobođenje Madžarske; upravo, oni su osvojili Srem, Banat i Bačku, a u privilegijama jasno stoji da sve zemlje koje Srblji zadobiju, za sebe zadrže; dakle, ove su zemlje naše. GAVRILOVIĆ: Kako naše?

Šta se on brine. Mi ćemo im topove oteti, pak ćemo i biti njinim sopstvenim oružijem. GAVRILOVIĆ: To je sve lepo, ali bi trebalo da se najpre malo razmislimo. LEPRŠIĆ: Kad je vreme raditi, onda se ne misli.

LEPRŠIĆ: Sad je došlo vreme da im za sve nepravde platimo. GAVRILOVIĆ: Samo da možemo. LEPRŠIĆ: He, he! A šta kažu graničari i braća naša Hrvati?

Kad su naši preci ovamo prešli, imali su svoje sopstvene barjake i svoje sopstvene boje; no malo-pomalo sve se zaboravilo i izgubilo što je god narodno.

LEPRŠIĆ: Zar ne čujete da su se u Dištriktu pobunili? ZELENIĆKA: I potukli sve koji su protiv narodnosti. GAVRILOVIĆ: To je zlo.

ZELENIĆKA: Tako, gospodine Žutilović tako. Nama se jasna zora otvara. Jošt je nužno poderati sve one aljine koje su stranonarodne boje. ŠERBULIĆ: Evo i gospoja Nančika ima zelenu.

ŠERBULIĆ: Šta, umeren? Niste li mi jedno parče iz ruke istrgli? O, ako dođe do čega, sve ću redom iskazati. SMRDIĆ: Ja se mogu zakleti da nisam ni ruku metnuo.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

XVIII veka, od pisaca koji čine sponu između stare srpske srednjovekovne kaluđerske pismenosti i nove književnosti, pa sve do danas, do najnovijih pisaca, do onih koji još pišu i razvijaju se.

Bibliografija je davana prema ovom shvatanju. Izgledalo mi je da nije potrebno čitaoce upućivati na sve ono što je o jednom piscu pisano — jer u bibliografiji o pojedinim piscima ima i vrlo slabih stvari i čestih ponavljanja

Što se tiče ilustracija, ovde su unete gotovo sve do kojih se moglo doći. Od pojedinih naših starijih pisaca nisu se mogle naći nikakve slike; od nekojih najnovijih

i blagočestivih vladalaca i crkvenih velikodostojnika, u najboljem slučaju apokrifnih dela i bolesne crkvene romantike, sve je to bilo više pismenost no književnost u pravom smislu reči, i ako se danas broji u književnost to je u nedostatku

Crkveni ludi su sve manje pisali, u štamparijama su se počele štampati crkvene knjige, ali prava književnost nije se mogla stvoriti.

Pobožna i moralna književnost rodoljubivih bosanskih franjevaca bila je pisana ćirilicom, kojom se franjevački red služio sve do 1825.

Takva podela, kao i sve podele, koje su uvek veštačke i nepotpune, ima svojih nedostataka, ali ona je u stanju da dâ predstavu razvoja

srpskog naroda koliko ta neprekidna verska gonjenja kojima su bili izloženi od prvoga dana svoga dolaska pa, uglavnome, sve do kraja XVIII veka.

su crkvene veze između Srba u Austriji i u Turskoj, odvojena je Karlovačka mitropolija od Pećke patrijaršije; sve i vojne i državne vlasti pomagale su unijaćenje pravoslavnih Srba, »rackih šizmatika«, »pristalica đavola«: Srbi su

1745. osnovana je u Beču »Ilirska dvorska komisija«, koja je vodila srpske stvari sve do 1778. godine, ali bez velikoga delokruga i uticaja.

Ugarski sabor od 1791. ukida sve izuzetne zakone protiv Srba, i daje im građanska prava. U većim mestima Srbi ulaze u opštinske odbore, i u javan život.

Verska gonjenja, kojima je narod bio izložen sve do kraja XVIII veka, pojačavala su samo i inače jako versko osećanje i vlast jerarhije, i Srbi su se sve više zbijali

Milićević, Vuk - Bespuće

Njihovi pogledi pratili su krupne kaplje kiše koja je škropila pločnik, rasprskavajući se, uzimajući maha sve jače, pljušteći, stvarajući lokve i potočiće koji su krivudavo otjecali.

Posvršavao je brzo sve poslove: spremio malo stvari; rekao gazdarici da ide na izvjesno vrijeme kući; brzo javio da mu se kod kuće spremi

Gavre Đaković tražio je silom sna da se odmori, da sve zaboravi, da prespava ovaj poznati put gdje zna i imena stanica i kojim redom dolaze i kako izgledaju.

odmori, da sve zaboravi, da prespava ovaj poznati put gdje zna i imena stanica i kojim redom dolaze i kako izgledaju. Sve što mu je polazilo za rukom, bilo je da pronađe neku vrstu poludrijemeža, izmiješanu sa polusnom, punim strašnih

Lagano ga je bolila glava. On osjećaše po sebi nešto teško što ga sažima pod svojim teretom. Sve ga je smetalo, bunilo, uzrujavalo.

Njega to sve umaraše, i vožnja, i misli, i natpisi, i onaj nepomični čovječuljak s mišjim očima i ogromnim zavežljajem više glave.

mati koju varaju uši, koja od svakog šuma čuje zvrjanje kola i topot konja, — kuću koje se ne tiče spoljašnji svijet, gdje sve samo njega čeka, gdje se mjesec dana misli i govori o njegovom dolasku, sprema za njega, postoji za njega.

se o sto, dok je komadić svijeće izgarao u velikim i nemirnim plamenovima, on lutaše očima po niskoj sobi u kojoj su sve stvari bile na istom mjestu, kako ih je on ostavio: i krevet od stare orahovine, pokriven grubom šarenicom, tkanom kod

Njega je tištala tjeskoba u ovoj polumračnoj i ukočenoj sobi. Osjećao se zadah starine, groblja; sve je podsjećalo da ovdje više nema života, već da je bio, pa umro; i to osjećanje života koji je iščeznuo i gdje ga nije

Nakrivljene slike tako su visile da je izgledalo da mogu svaki čas da se srozaju niza zid. Sve puno prašine i mraka, tmurno, ukočeno i zamrzlo.

I navikao se kasnije, kao što se čovjek na sve navikava. Poslije mu je godio onaj studeni dah koji je provejavao kroz zamrzlu kuću. I on u njoj zamiraše polako.

je samo gledao, zavaljen u naslonjaču, gledao u njegovo lice puno veselja i obijesne radosti za avanturama i uživanjima i sve mu se to činilo tako prazno i pusto.

Sremac, Stevan - PROZA

DRUGA 48 GLAVA TREĆA 49 GLAVA ČETVRTA 51 PROZA BOŽIĆNA PEČENICA GLAVA PRVA U kojoj je opisano sve što je nužno da se prethodno zna.

Kako koja godina, i kako koji dan bliže Božiću, a mene redovno, svake godine, hvata sve veći strah od njega. Sedim tako, pa jedva čekam da prođu ti dani, kao da nisam — bože me prosti — hrišćanin!

isti profesori i dalje ostali na svojim mestima u školi i čekali svoje periodske povišice, i, kao za pakost, morade on sve to znati i očima gledati, jer su stizale u kaznačejstvo gde je on prepiščik bio.

I tetka, i strina, i stric, i neki daleki rođak (čije su ime i zvanje vrlo često s ponosom spominjali), i mati — sve je to poletelo i spalo s nogu dok mu je našlo mesta. Oca nismo spomenuli, jer ga, jadnik, nije imao.

Ali ona će, govorila je ona, svim silama raditi da ga izvede na put. I ona mu je doista činila sve i sva. Kupi mu pajaca što dreči i pljeska rukama kad se pritisne, a mali Jova ga odmah drugi dan onako anatomski

Kao praktikant ponašao se primerno, bio pun takta. Prepisuje lepo i tačno, izradi sve što mu kaznačej da, i ovaj je s njim zadovoljan, a tako isto i publika.

Jer ovaj (to jest Jova) izgledao je sam sebi kao onaj što jednako samo okreće »ringišpil«: sve oko njega juri i vozi se, a on samo zapinje i otaljava za drugoga.

— Nije to, brate Jovane, »Ua!«, nego ti si udario i u neke špekulacije. Znamo mi sve to! Postao si liferant! Pridižeš kancelarijski materijal ka’ jazavac kukuruz, pa ga posle prodaješ!

A kad se zadubi u to prokleto pisanje, a on onda zaboravi i na jelo i na spavanje i na sve! Ne smem ni da ga oslovim onda! Džaba ti, velim, i tih učenih ljudi!

Vlade se menjale, i ko ti sve nije postao i bio načelnik i ministar, a Jova jednako poštar VI klase; zapao tu kao diližanac u makiškom blatu, pa

i bio načelnik i ministar, a Jova jednako poštar VI klase; zapao tu kao diližanac u makiškom blatu, pa nikud odatle. Sve se oko njega diže i pada i opet diže, a on stoji tako nepomično.

«, ili: »Ene, ala ovome upade sekira u med sa sve držaljicu! Ko će sad s njim! Premeštaj po potrebi; ala će da zgrne dijurnu!«, pa zaćuti tek i zamisli se.

Radičević, Branko - PESME

Kad bi sada opet došô, Ma i ovaj drugi prošô! (1843, jul) PUTNIK NA URANKU Tama dolom, tama gorom, Naokolo sve počiva, Samo voda sa žuborom Sa kamena što se sliva, Samo što se kašto petli, Samo klepka što se čuje, Samo s'

“ Tako momak ovde žali, Jedna moma tužna Stoji moru na obali, Stoji kao sužnja, Stoji mlada, suze lije, A sve one jadne, Pa bijelo lice krije, Umalo da padne.

1843, 27. nov. AJDUK Kuća moja čarna gora, A postelja kamen ovi, Moja braća sve od skora, Ali sami sokolovi, S njima s' vinem s ove gore Kao munja na zlotvore.

Strašno li se zlotvor sili, Sve krvavi pokri krili, Ljube ljubi, đecu gazi, Časnome se krstu plazi, Na kolju nam ječe braća — Al' mu ajduk zajam

Divni mesta vide dosta, Divna beu, al' ne dugo, Nigde dugo ja ne osta, Jer sve traži nešto drugo. Pa tako se levo, desno Po svijetu lupam, Sve je usko, sve je tesno, Da l' ću što da slupam?

Pa tako se levo, desno Po svijetu lupam, Sve je usko, sve je tesno, Da l' ću što da slupam? Ko zna de će još isteći Taj nemirni život moj, De će silna želja

Pa tako se levo, desno Po svijetu lupam, Sve je usko, sve je tesno, Da l' ću što da slupam? Ko zna de će još isteći Taj nemirni život moj, De će silna želja reći: Dosta

Beži moma, manu rublje, Beži l' domu svome? Sve u goru beži dublje, A momak za njome. Beži moma, do kolena None joj se bele, Bele none do kolena Momka su zanele:

Da li su mu de zverovi Mlado telo pokidali? Belo grlo štono grli, Belo lice štono ljubi, Sve su možda, sve potrli, A sa svoji strašni zubi.

Da li su mu de zverovi Mlado telo pokidali? Belo grlo štono grli, Belo lice štono ljubi, Sve su možda, sve potrli, A sa svoji strašni zubi.

Želja mi je bila: Kad bi Bože udelio Meni jedna krila, Kad bi Boga dao oko Mene tako jasno Da po svetu naširoko Sve je vidim lasno; A da vidim de najviše Grožđa svakojaka, De smokava i suviše Ti krasni bresaka.

De najlepši lepirova Ima i tičića, I jelenski još rogova Školjak' i pužića; Da poletim pa da špage Sve napunim redom — Ao braco, želje drage: S krilom i pogledom!

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

— beči se djed. — Žut je tvoj nos. Sava zabrinuto pipne svoj ružičast baburast nos i vreči: — Crvena! Ta sve nacije odavde do Bihaća znaju da je žuta, a ti ...

Vuk je siv. Siv, zapamti. Skoro plačući otklipsao sam toga dana kući i šmrcajući ispričao djedu sve što se u školi dogodilo. Ni slutio nisam kakva će se bura oko toga podići. Šta!

Nisu tu pomagala ni sva trtljanja neumornog rođaka Save, djed je bio slijep i za boje i za sve cvijeće ovoga svijeta. Tuga da te uhvati.

— Evo ti, pobratime, ovo ćeš mi sačuvati za dogodine. Zaradio sam ga u dobra čovjeka, pa mi je sve strašivo da ga đegod ne propijem. Djed obrisa oba dlana o čakšire i primi sat pobožno kao naforu pred oltarom.

— U redu, pobro, biće paženo ko oči u glavi. Sat je bio zaključan u djedov sanduk i na njega se brzo i zaboravilo, sve dok ja jednog dana ne doperjah iz škole ponosito se šepureći: — Djede, ja znam gledati u sat, učili nas u školi.

me zviždukanjem i raznim znacima zivkali da dođem vireći iza plota, svinjca, aborta ili nekog drugog skrovitog mjesta. Sve je to bio dobar i zanimljiv svijet, ali mene su ipak, najviše privlačili gosti moga djeda Rade.

Glavačke sunem u kuću, zavirim u sve ćoškove sobice, prevrnem djedovu slamaricu, zaprašim se i uskijam, ali nigdje noža. — Đede, nema ga.

Žao mi te vatrice u dolini, žao mi vikača, ali požar nada mnom sve je rujniji i širi, a i moj saputnik ohrabri se glasno rugalicom: — Umukni, ti dolje, kenjac jedan. Durašno guramo dalje.

i ostavljenim djedom, ali kad mi kroz krošnjato drveće bukne u susret, sasvim izbliza, ogroman mjesečev požar, ja sve zaboravljam i uzbuđeno protepam: — Evo ga? — Aha, vidiš li?

hrabro, s prijegorom, gutam ovu gorku kap svoga prvog, dječjeg, raspeća: pored mene je ovaj smjeli, nevezani, koji sve hoće i sve može, njegova je ruka na mom ramenu, a dolje, u toploj dolini, čeka me i misli na mene onaj drugi, dobri,

s prijegorom, gutam ovu gorku kap svoga prvog, dječjeg, raspeća: pored mene je ovaj smjeli, nevezani, koji sve hoće i sve može, njegova je ruka na mom ramenu, a dolje, u toploj dolini, čeka me i misli na mene onaj drugi, dobri, drago gunđalo,

Nogu pred nogu, naniže, po mjesečini! Kako je drag i pun svaki korak povratka. I kako sve više raste, primiče se i u samom srcu razgara djedova neumorna vatrica. Eno je, bdije, zove i pokazuje nam put.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

i krečane, svi nadzornici, dunđeri, crnotravci, zemljomeri, tesari i ciglari, i kamenoresci, sva kola i svi volovi, sve kiridžije, skeledžije, sakadžije, rabadžije, kuvari, i ponajbolja zemlja! Ali ni jedno žensko!

Da Hasanaginica i dođe, pretpostavimo, da s tobom popriča i pred celom vojskom, da sve bude čedno, kako i treba, opet bi o njoj pevali besramne pesme!

HASANAGA: Opet tvoje levantinske mudrolije! Vama sve miriše na dinju punu pčela! Žensko ti se dimi u glavi! „Hiljadu i jedna noć”, je l? Šeherezada? Biser u pupku?

Zar samo toliko: Hasanaga je rekao, i to je sve? To je i optužba, i presuda, i zakon? Da je rekao da me ne voli, ne bih ni pitala! A to ti nije rekao? Nije?

Zar zbog toga da mi dete oduzima? Bože moj, kako se sve to okrenulo! Kojim točkom? Ko da se budim na mestu na kome nisam zaspala!

A dok se ovo zlo nekako ne izmeni na dobro — a možda bi se dalo izmeniti — sve što vidiš može da bude uteha. Ponadaj se u ono što se zna kada se sedi pod čempresom, tri koraka od vode.

A čini mi se da ima i nekih drugih razloga... HASANAGINICA: Nepravda nije izbirljiva; nepravdi sve može da bude razlog... (U sobu, usplahireno, skoro trčeći, ulazi majka Hasanagina) MAJKA HASANAGINA: Evo dolaze!

Ja, budala, patim i plačem, a ti uredio da ne postoji! I Hasanaga, kažeš, potpisao? I sad je sve u redu, možemo i da pevamo, imamo ilmi-haber? A šta ću s njim? Pokaži mi taj ilmi-haber, Alaha ti!

Hasanaga mi noćas uzeo dete, a ti bi danas da me udaješ! Kad pre? Te mudrosti vam nema ni u ludilu! Kad sve to može, što ne bi moglo i sunce u džezvu? Vidiš li, efendijo, ni moje ludilo nije najveće.

Pazi šta ti kažem! Ko ne razume o čemu aga kija, iskijaće! HUSO: Tražiš dlaku u jajetu. To je bar prosto, i sve je bilo po propisu. Molim lepo.

Zakiti se! Kad je već neće, što da joj staje na put? Neka se udaje, ako hoće. I to ti je sve! Kvit! Čista posla! Šteta samo opake žene! Ko da se na mesečini sunčala... MUSA: Ama baš i nije toliko kvit!

I to sa Hasanaginicom kanda je neka politika! HUSO: Ti sve prebacuješ na politički teren! Olista bukva — politika! Procveta bagrem — politika!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

U dvorištima polivenim vodom, ispod dudova i lozinaka*, na asurama leškaraju stariji ludi. Sunce greje i sve prži. Oseća se omarina i velika žega. Niotkuda kakav šum ili usklik. Sve je tiho, nemo i mirno.

Sunce greje i sve prži. Oseća se omarina i velika žega. Niotkuda kakav šum ili usklik. Sve je tiho, nemo i mirno. Samo pokatkad zaćarlija vetrić sa Pljačkovice i Krstilovice, donoseći svežine i mirisa sa zelene

Kad njega spaze svi se pokrenu, nasmeju i uzviknu. Deca se odmah skupe oko njega i diraju ga. Žene, devojke i ludi, sve se to na nj smeši, zivka ga i dira.

Pa te njegove sive, gotovo blesaste oči, donja posuvraćena usna, strulja i ulepljena kosa, sve je To izgledalo glomazno, nespretno, tromo i divlje!

i ne vidi, zakiti se cvećem oko ušiju k’o devojka, i metnuv ruke pod pojas ide on, klati se i peva razne pesme, ali sve na jedan glas. A glas mu je bio kreštav, jak i iš’o kroz nos. Ni na jednom mestu nije se zadržavao.

Jednome iscepa drva, drugome polije baštu, trećem očisti štalu i istimari konja i volove. I to sve pevajući, klateći se, polako, jednoliko i smešeći se onim svojim širokim, otvorenim i praznim osmehom.

Da kažete: e je bio nemarljiv, nije. Ubi se on kicošeći i gladeći. Ali sve mu je ispadalo naopako i činilo ga smešnim. Tako, ujutru, pošto se umije i prekrsti, počeo bi da se oblači.

Ali čim pođe, kroči, rukom mane, sve se to raskopča, rasklimata i odveže. Uzice mu se odvežu i biju ga po nogama, iz opanaka počne da ispada slama, čakšire

Uzice mu se odvežu i biju ga po nogama, iz opanaka počne da ispada slama, čakšire mu se smaknu, jeleci, mintani sve se to razleluja,... pojasi se otkače i vuku za njim te dižu prašinu... Samo šajkača i kosa ostaje onako kako ih namesti.

On uzme, raširi ruke, i gledajući je usplahireno, jedva govori: — Ovoli-i-ko! — I sve više širi ruke da bi joj dokazao koliko je mnogo voli. Širi ruke, gleda je netremice i nija se.

Nasred kujne gori velika vatra, a oko nje krkću lonci i kotlovi jela; iz bašte, sve utapkane radi igre, čuje se prasak lozinke i cvrčanje pečenih jaganjaca; iz podruma dopire zveket čaša, okanica i točenje

I sve bi dobro bilo, da ga popa utorak ne pozva i naredi mu da preže kola. — Kola, Dimitrijo! — reče popa kad ga ovaj začuđe

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

O, VEK ZLATNI! O, slatka vremena! Kad je opšta ljubov užežena! | Srećne smo mi, srećne kćeri srpske I sve devojke vlaške i mažarske; Nećemo se više bojat’ manastira Nit božijeg odricati mira.

«Idi u Veneciju, pak se opet vrati, pak ćemo tako i onako uraditi.» Ja ti verova(h) sve, od točke do točke. Ko ne bi Srbinu verovao?

Ko ne bi Srbinu verovao? Pak ti odo(h) šetati se po gradu na vodi; pak ti poarči(h) sve što imado(h); pak ti se vrati(h) go, nag kao mali prst, s punom kesom nadežde.

Moskalji sve svoje najbolje knjige na svom dijalektu s graždanskim slovam štampaju, Samo prostota i glupost zadovoljava se vse[g]da

Ovo su izvori iz koji(h) izviru sve strasti koje uznemiravaju rod čelovečeski i koje čine da čovek na čoveka mrzi, jedan drugoga huli, goni, udručava,

Kostić, Laza - PESME

— U tišini, po visini nosi vila dalje sina. Oko mene zvezde blede, sve se većma gube, rede, a vila mi prstom kaže jednu malu svetlucaljku, oku mome samrtnome na dnu vidnog domašaja.

Za nosili' će ići rodbina njena sva: Lepota, mati njena, i Vera, sestrica. A kraj nje će da idu sve sitna siročad, skorašnjih poljubaca ljubavni porod mlad.

Pred nosili' će ići po redu popovi, u odeždama crnim sa sveti krstovi. Ti popovi su stari, sve večni bolovi, sve uzdisaji crni, ti crni popovi. Pred popovi' će biti đačića koji red, da poju „svjati Bože!

Pred nosili' će ići po redu popovi, u odeždama crnim sa sveti krstovi. Ti popovi su stari, sve večni bolovi, sve uzdisaji crni, ti crni popovi. Pred popovi' će biti đačića koji red, da poju „svjati Bože!” da bude pogreb svet.

” OBJESEN Ostarelo leto bolno, opada mu kosa gusta, drvlje suho i nevoljno, i što osta lišća pusta sve je velo, neveselo.

I htedoh ti ga reći, al' reč mi zastade, s poljupcima se tvojim na usti' sastade. A poljubac se svija sve jedan do drugog, rumena, zračna zmija života rumenog.

Blago Tebi! Šta ću više? U tu mi se želju zbiše sve ostale želje velje, svaka radost, sve veselje. Za me nema te miline; i kad mi se magla skine zaborava i tamnine sa

Blago Tebi! Šta ću više? U tu mi se želju zbiše sve ostale želje velje, svaka radost, sve veselje. Za me nema te miline; i kad mi se magla skine zaborava i tamnine sa mladosti i davnine, to su samo pusti seni,

Tebe što se vija, pa da me se, u toj četi, Tvoje srce samo seti kad inamo kud odleti, — tad bi bilo kuku-lele! sve bi muke na me sele.

sve bi muke na me sele. Al' ovako, sve jednako, dok se mlađem pehar peni te mu zbori: „Žen' se, ženi dokle ti se svet zeleni!

Od oto doba pa sve Do sada u surog orla ta je navada, kad pabirči u bojno u pole da traži sebi pluće najbolje, najbolja srca i najbolju

Svi su se slegli u grdnu rpu kô rajska živad čoveku prvu, sve se to klanja u živom vrvu carevu grbu. Il' one slike zlaćanih buba zar nisu carski grbovi bili?

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

I DžOMET 139 OTKUD ČOVJEKU OSAMDESET GODINA 143 PRAVDA I KRIVDA 145 SREĆA I NESREĆA 147 USUD 149 SVE, SVE, ALI ZANAT!

I DžOMET 139 OTKUD ČOVJEKU OSAMDESET GODINA 143 PRAVDA I KRIVDA 145 SREĆA I NESREĆA 147 USUD 149 SVE, SVE, ALI ZANAT!

), filozofije Francuza Žan-Žak Rusoa o čistoti čovekove prirode, teorije Nemca Herbera »jedinoj pravoj poeziji«, pa sve do našeg Vuka Stef. Karadžića i njegove borbe za narodni jezik.

Tako je srpska narodna poezija od same svoje pojave u književnosti pa sve do danas, čitav vek i po, imala atmosferu pogodnu za opstanak i dovoljan broj dobrih vrtara za negovanje roda.

»Laž za opkladu«, »Đevojka, udovica i puštenica« I »Ero i Kadija«; u dodatku ka broju 91: »Ero s onoga svijeta«, »Sve, sve, ali zanat«, »Ero i Turčin« I »Slobo iže ali sirca niže«; u dodatku ka broju 95: »Zašto u ljudi nije taban ravan«,

»Laž za opkladu«, »Đevojka, udovica i puštenica« I »Ero i Kadija«; u dodatku ka broju 91: »Ero s onoga svijeta«, »Sve, sve, ali zanat«, »Ero i Turčin« I »Slobo iže ali sirca niže«; u dodatku ka broju 95: »Zašto u ljudi nije taban ravan«, »Šta

»Đavolska slanina«; u dodatku ka broju 98: »Narodne srpske zagonetke«, a ka broju 100: kraj zagonetki i odgonetljaji na sve objavljene zagonetke. Sve tačno onako kako je oformljeno i u poznatoj prvoj Vukovoj knjizi narodnih pripovedaka.

ka broju 98: »Narodne srpske zagonetke«, a ka broju 100: kraj zagonetki i odgonetljaji na sve objavljene zagonetke. Sve tačno onako kako je oformljeno i u poznatoj prvoj Vukovoj knjizi narodnih pripovedaka.

Zbog jednostrano jedinstvenog gledanja na celu narodnu književnost. A kada se jednim pogledom obuhvate sve vrste narodnog stvaralaštva pesme, pripovetke, poslovice, zagonetke — neizbežno se nameće povlačenje paralele, vaganje i

ostataka kao svedočanstava za istoriju društvenog razvitka; čak ni kao neiscrpna riznica leksičke građe našeg jezika. Sve su to elementi koje ne treba ni potcenjivati ni odbacivati, ali elementi koji danas stoje u drugom planu.

Siže koji se obrađuje, način na koji se on izlaže, kompozicija dela, sugestivnost pričanja, sve ono što karakteriše jednu kreaciju.

). i, najzad, jezik kojim se sve to, kao oruđem, obrađuje! Bujan a konkretan, sočan a netražen, raznolik kao cvetanje u prirodi i neprolazan kao

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

(Briše figure.) Gle, gle, toliki pra! LEPOSAVA: Ala ste i vi, bože, sve da vam je kao iz kutije! SOFIJA: Nije nego da se udaviš u đubretu. Idi pogasi onu vatru, da ne gore drva uzalud.

(Uzme šav i počne kod prozora raditi.) 2. MAKSIM, SOFIJA MAKSIM: U ovoj kući mora sve naopako da ide. SOFIJA: Šta se dogodilo? MAKSIM: Šta se dogodilo? Zavukla si se u sobu, da te ne opali sunce.

se načine jaki reduti, da u slučaju nužde možeš reterirati bez opasnosti; pa onda napred; centrum, desno i levo krilo, sve treba točno da dejstvuje. Među tim ću ja kao sojuznik s druge strane načiniti diverziju.

Dakle: neprijatelj se približuje, alarm! Plenkleri napred; infanterija, kavalerija, altilerija, sve u dviženije; napred, stupaj, na štiki! Eto si dobila bitku.

SOFIJA: Treba za večeru. MAKSIM: A gdi je od podne? SOFIJA: Pojelo se sve. MAKSIM: Ti si nesreća! Sediš tu, da te vide oficiri, a napolju neka se razmeće i razvlači. (Jevrem namiguje Sofiji.

Nit me vici šetnja, nit me vidi čestito crkva, pa sve ti nije pravo. MAKSIM: Al da kuvaš; to oćeš. SOFIJA: Ta, zaboga, ne kuvam sebe radi. (Pristupi mu umiljato.

MAKSIM: Kad je tako, to smo mi obojica nesrećni. Kako ću se pomoći, ja ne znam. Kad se psovke ne boji, sve je drugo badava. KUM: Ja sam, fala bogu, pronašao jedan lek. MAKSIM: Kakav lek, kaži i meni, tako ti vere!

KUM: Svakojako sam se mučio i kušao, ne bi li se popravila. Bre ćutao sam, bre vikao, bre pretio — badava, sve zlo, te zlo. Jedanput već obnevidim, pa uvatim za kurjuk. MAKSIM: Tako, tako! KUM: Ali šta sam ti onda tek propatio!

Pita me gost, šta mi je. Jako se dimi kujna, odgovorim. Šta ćeš, moraš da pokrivaš svoju sramotu; ali od onog doba sve se čuvam da se ne zadimi kujna, pa se ni u samu pesmu ne uzdam. MAKSIM: Moj kume, taj tvoj lek ne vredi ništa!

Moja ne viče po kući, ali opet mora da bude sve po njenoj volji. 12. SOFIJA (s espapom), PREĐAŠNjI MAKSIM: Evo je; no, jesi li kupila?

MAKSIM: Bolje da si gledala kako ti stoje sudovi u kujni. SOFIJA: Ti se za kujnu ne brini, ako ne bude sve u redu, moja sramota. MAKSIM: I moja šteta. SOFIJA: Ne verujem da si imao štete od mene.

SOFIJA: E, dosta, dosta, nemoj bar pred stranim čovekom. MAKSIM: Je li, lukava lisico, sve tražiš tragove da zabašuriš. SOFIJA: Dosta već jedan put, stidi se od kuma.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Ja sam momak u najlepši moji godina (koje su pak momku najlepše godine: one li kad on misli da sve zna, ili one kad vidi da ništa ne zna, i proče, to je drugi vopros).

Gdi stanem, tu se moram jediti. Ne gospođa, nego kanda sam poslednja u varoši, tako mi se reč sluša. Što god reknem, sve im je nepravo; što uradim, to kod nji ne valja. Ali neka, ili ću ja sve na moju ruku dovesti, ili sama moram svisnuti.

Što god reknem, sve im je nepravo; što uradim, to kod nji ne valja. Ali neka, ili ću ja sve na moju ruku dovesti, ili sama moram svisnuti. Persida, ti! (Zvoni.) Ostavili me samu, tek da imam uzroka jediti se...

TRIFIĆ: Pa dobro, de! Uzeću ja. SULTANA: Dobro, de? Dobro, de? Samo mi donesi, pak ću ij sve izgaziti! TRIFIĆ: Sad kaži mi tko ti može ugoditi? SULTANA (plače): Ko mi može ugoditi?

(Zvoni. Persida dotrči.) Načini mi limunade da me prođe ovaj jed. (Persida iziđe.) Ili ću biti gospođa u kući, ili ću sve rasterati. Nisam ja kao pečurka iz đubreta izrasla. POZORIJE 6.

Ništa je to, srce moje. PERSIDA: (Srce moje, šta je to?) PELA: Zar ti misliš da se ja ne mogu sama obući? PERSIDA (sve jednako čudeći se): Ja znam moju dužnost. PELA: Ti si dobra devojka. PERSIDA: Bože, je l’ moguće? Milostiva gospođa,.

Zapovedate pre podne ili posle podne? PELA: Ja bi hotela sade. PERSIDA: Smesta će biti sve uređeno. (Otrči.) PELA: Bože moj, lepo ti je biti gospođa! (Savije val i počne srkati.

PERSIDA: (Ovo je nečuveno čudo!) Zapovedate jošt štogod sa mnom? PELA: A šta imam zapovediti, ja vidim da je sve lepo uređeno, a postelju sam sama namestila. PERSIDA: Je l moguće? Vi ste vrlo milostivi. Šta ćemo za ručak?

PERSIDA: Biće sve po vašoj zapovesti... Oće li se i onaj zec peći? PELA: Uh, uh, Perso, kako ne bi zeca? Gledaj joj posla!

PERSIDA: Bre, da vidiš kako je sa mnom postupala, kao da sam joj sestra. STEVAN: Sve zabadava. Nju je morao ko ili pošteno izdevetati, ili dobro izgrditi, drugojačije nije.

TRIFIĆ: Moja deco, ovom se nije čuditi. Strasti čoveka preobrate u zvera, sve mu prirodne čertice izvuku, postane skot a ne čovek.

(Smotri Sultanu u postelji.) A gle ove? Eto, kako nema muža kod kuće, sve je naopako. Pelo, ti valjda čekaš povojnicu? (Drma je pojako.) More, ti!

Lalić, Ivan V. - PISMO

MOLITVA 67 PIETA 69 PISMO 70 SLOVO O SLOVU 72 MORE 74 DODATAK 78 DVA SONETA O LOBANjI 79 PISMO I JEZERO U JESEN Sve tanji dani u brdima, Sve bliže snegovi prilaze; A šume silaze, silaze u riđim i mrkim krdima u jezero, u

O SLOVU 72 MORE 74 DODATAK 78 DVA SONETA O LOBANjI 79 PISMO I JEZERO U JESEN Sve tanji dani u brdima, Sve bliže snegovi prilaze; A šume silaze, silaze u riđim i mrkim krdima u jezero, u oklevanje Sopstvene slike što boji

južna lovišta; Izlaze boje iz skrovišta I naseljavaju vrtove U irpi drevne mimikrije, Kad svaka boja je zelena, Jer sve je pupoljak; željena Svečanost oka se prikrije U slutnju, u iščekivanje: Ružama planuće živice Kad april se preko

i da predvoji se samo O Ilindanu; snage istovrsne Napete nekad tvoje konce drže; Sad puštaju ih bestrasno, sve brže, Dok prostim padom ponireš u zamor. Vetar u praznoj čaši na terasi Sa predvečerjem slaže se u talog.

Od svega toga sazri jedno leto, Kad bestrasno ga suđaje dosude, Kad buduće i bivše, kad se sve to Smiri u ravan spojene posude — A srce motri za krilatom petom Glasnika, meri razmak i brzinu; I sluša krike

bez boje i bez zene Budućnost me je pogledala, Nemušto, mudro i bez strasti, Ko kućna zmija pod dovratkom; Ma da je sve u njenoj vlasti Još uvek bol je za povratkom Na sredokraću, ravnotežu, U stanje mirovanja vage: Al godine se koso

(8-10. VI 1989) II DESET SONETA NEROĐENOJ KĆERI 1 PRSTEN Sve ono što se sakriva u ništa Svetluca sjajem netaknute rude; Što ne postoji, moglo je da bude Ili postoji izvan

da venča prisustvo Nepostojećeg s prepoznatom javom; U rudi vatra, da proključa lavom, Neiskušano kad hoće iskustvo. Sve ono što se sakriva u ništa Dodiruje me na ivici bdenja Da me opomene, il da me menja — Tako u krošnji stabla koje

A leto brojim pedeset i peto, U čilenju, u ovom ostrašćenom, Dok bivam jači, a sve me je manje. (22. V 1989) 7 SREDOKRAĆA Na sredokraći anđela i zveri, Vidljivoj u obliku ove ploti, Nije za tebe bilo

Igračke sam ti donosio, zatim Knjige i ploče koje volela si, A sve u isto, neko tvoje vreme; Tako me stalno hrabriš da te shvatim U nastajanju, nestajanju: da si Plod što ga rodi

vređa; A ljubav ih je zazvala iz tame Što dubi senku ispod ovih veđa — Ljubav što slepa je za posledice, Vidovita za sve što nastavlja je: L'amor che move іl ѕole e l'altre ѕtelle. Paslika raja?

(23. V 1989) 9 DOKAZI D okaži, ako možeš, da te nema — To neće biti dokaz da ja jesam. Dokaži opet, jer dokaze sve sam Zaboravio. Zato trajem, zeman. Katkada noću u tišini slušam: Treperi prostor, rađa se oluja.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

genteri u robnim kućama, lezbosi pred pozorištem, peškiri u dragstoru, siledžije na zadnjoj platformi trolejbusa — sve je protiv tebe, mala moja, svi bi da te dovate, svi bi hteli da se uvere da nemaš ništa pod majicom, nego da ti grudi

si peticu iz „Poznavanja društva“ a ne poznaješ ni svoju rođenu familiju, i ne znaš: da su te gledali kroz prozor sve dok nisi zamakla za ćošak, a da su te pre toga: pokrivali po noći, prali ti guzu i posipali je bebi-praškom da te ne

Pa prepisivao odmah antibiotike jer mu je to najlakše, a bakuta sve prosipala u WC i mazala te toplim uljem i davala ti da piješ kamilicu, pa te učila da pevaš „Tamo daleko...

testa da sama mesiš kolače, da ne govorimo o tome kako si bila najlepše dete u gradu i u francuskom zabavištu, gde sve vaspitačice kotrljaju slovo r i afektiraju na mrtvo ime, i da si položila iz cuga sve testove, pa mama posle kazala:

i u francuskom zabavištu, gde sve vaspitačice kotrljaju slovo r i afektiraju na mrtvo ime, i da si položila iz cuga sve testove, pa mama posle kazala: „Nije što je moje dete, ali učiteljica mi kaže da je to zaista čudo i da još ništa nije

li leti, pa vataš poslednji trolejbus za tvoj kraj i posle se prevrćeš u krevetu, jer ti svi oni prizori ne daju mira, sve ono bogatstvo i sav onaj lepi svet, svi oni izlozi, a još ti nije jasno da si najskupocenija ogrlica u varoši, ribica

), pitate se i pitate se, a sve idete na prstima da ne probudite unuke; bosim nogama šljapkate po betonu (koliko sam vam samo puta rekao da navučete

Dakle, drage moje devojčice, ma koliko da vam je godina, pitaćete me svakako gde sam se sve susretao sa ovom malom brbljivom Anom?

da propuste ni jedan jedini kadar filma koji se vrti po ulicama, one su u stvari samohodne, jer u svom neseseru imaju sve stvari neophodne za život, uključujući tu i pepermint!

“ E pa, u poslednje vreme malo je viđam. U stvari, ponekad začujem kako se neko šašavo cereka da sve pršti, okrećem se, tražim je i pronalazim na drugoj strani ulice.

Da sam sve te godine odvojio za pisanje „Ane Karenjine“, na primer, već bih imao svoj sopstveni komforni spomenik na Kalemegdanu,

je otišla iz mog života, seo sam za svoju izdrndanu pisaću mašinu, okružio se pepeljarama u ogromnim količinama, a u sve tajne džepove posakrivao zalihe cigareta za pola godine i počeo da puštam one trake i da razmotavam salvete na kojima

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Niti stojim ni putujem. Jedno budim — Drugo trujem. Ne sećam se Svetog jutra: vrtelo se sve iznutra, sa zrnima zlatne tmine u kuljanju pomrčine. CRNA BARA, III Alge zrače sa lomače. Žarka ruka plahte stere.

BORANjA І Sur detao u grab kljuje, u grab kljuje, poručuje telegrafski, sve kroz siže: tek je duša zrnce riže. Praskozorje sa Boranje crvenilom snop odžanje i oblije trbuh zmiji u svetlosnoj

Sa Boranje, nevid-gore, oblaci se zavijore i tukući žito, polje preko Cera odgrgolje. A sve potom što se čuje munja palcem potpisuje. ČUDO U GLAVAČIĆIMA To što vrana s koca gače, To se neko čudo glasi.

list i hladoleže leluja srmom šumora, što tek je nacrt i bleda senka šumljenja koje kroz beton ledeno lecne, zgromi sve: smisao, nadu, ljubav i radost života...

Da smeh taj me mimoiđe, Ljuboviđo Ljuboviđe. Kud pogledam - sve sanovnik: o jezama lebdi stenje a reč jedna zvono, zvonik, Ljuboviđa, žuborenje.

o prozor vida razapne se sukno, te s duše vivci kao da zapište: „U jedno sve je vukla neka žudba“, a to je bila katastrofe žurba u slepih pčela mračno košničište.

- U rastroj-čulu, nišući guju, sve u rasulu, trepte kupine. Gde mlin je preo, razroko svetle vampir-koprive u pređi sivoj.

II Hej, zapad rđa!— Mi smo Leđan grad. Sa dukat-sunca ispustimo žar da uspomene, ružin vodopad, sve guke tuge raspuknu u nar.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Oči, kosa, aljine hod, stajanje, sedenje, nokti, sve je to po modi, samo što niko po modi ne umire. No gle, ja zabrbljao, a ne pitam te kako si dosad životario. MITA: Kako?

Ali mi je sve to malo pomoglo. Ko se oženio, taj me posle psuje i proklinje; gdi sam bio na daći, tu me popreko glede, jer se boje da

Zatim se dam na doktoriju. MITA: No, tu znam da si sve pokojne izlečio. ALEKSA: Ništa zato; ja sam i kurtalisao bolesti, a to su oni želili.

MITA: Ah, ja bi volio sad gurabije nego sve karaktere na svetu! (Odlaze.) 2. (Soba kod Marka.) MARKO sedi na stolici a JELICA blizu prozora plete i knjigu čita.

MARKO: Zato ti srpski tako govoriš. JELICA: O, molim vas, tatice, u Beču se retko čuje srpski; sve nemecki i francuski. To su vam jezici! Kad govore, mislite med im teče iz usti.

tatice, mlogo; jer govoriti po modi, unterhaltovati se s najvećom gospodom, štelovati se i znati šta je bon-ton, to se sve iz romana uči. MARKO: Tako?

Treba ovu pomodarku zabavljati poslom, dok joj nisu ti rumani sasvim mozak obrnuli. Batiću, sad sve znaš; ako ti je itno, možeš ići. BATIĆ (poljubi ga u ruku): Ja ću se truditi da ljubov tako dobrog oca zadržim. (Jelici.

JELICA: Ah, francuski jezik, nikad ga neću naučiti! 7. MARKO, PREĐAŠNjI MARKO: No, jeste li pretresli sve vaše rumane?

MARKO: Ali otkud vi to sve znate? ALEKSA: Molim, molim. Mila radi zvali su istu vašu dražajšuju mater „Pače“, a sve ovo znate li zašto?

MARKO: Ali otkud vi to sve znate? ALEKSA: Molim, molim. Mila radi zvali su istu vašu dražajšuju mater „Pače“, a sve ovo znate li zašto? Jerbo je Batićeva sestra od tetke udata bila za brata vašega deda.

Ja s moje strane umstvujem da bi dražest vašega lica sve proče ljepote pomračila. JELICA: Vi me zastiđujete. ALEKSA: Mislite li vi da je ovo samo praznoslovni kompliment?

Nek se malo napati. JELICA: Zašto bi se patio, kad može i bez toga biti? Idite vi, moj dragi, u kujnu, pak ćete sve tamo po volji dobiti. MITA: Ljubim ruku milostivoj gospodični! ALEKSA: Potom nemoj zaboraviti što sam ti kazao.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

U peći vatra pucka li pucka, rumene šare po sobi miče prstima zlatnim predmete tiče, na zidu slika Mačkove priče, sve mu na vuka rogatog liče.

“ Natisnu Lisac što može jače, suvoga granja sve stoji lom, na njemu torba ludački skače i Pijevac skače zajedno s njom.

I danas Mačak unutra živi. Vidimo uz nj sve nova lica: lovci na glasu, sinovi mladi, četiri snahe, starica Cica, šesnaestoro unučadi.

Samo za trenut! ... Vjetar je meo i sve se zavi u sniježni veo. MJESEC I NjEGOVA BAKA U šumi staroj oganj gori, blista u mraku na kraju svijeta;

A mačku Marku kazali neki: mačor je tamo gospodar prvi, slaninu krka i sirac meki, a miša ima, sve od njih vrvi. Tamo i oblak ide planinom ogrnut, kaže, teškom slaninom.

— miševa more! Poskoči mačak brže od žapca: „Ovo je zemlja Crvenog Vrapca!“ Vazdan je mačak mjerio polje, sve mu se lice u sreći kupa: „Gdje li ću naći lovište bolje? Milion miša, milion rupa!

“ Zamuca vođa: „Tako mi brka, đidija ovaj sve živo krka! ... Do sada nisi bio nam znan. Odakle ideš? Gdje ti je stan?

Ćosa i trlja oči u čudu gleda bogatstvo bajno, kud okom krene ili nogom kroči: žito i voće i cvijeće sjajno. Sve se u moru sunčanom kupa. Tu je i torba i na njoj rupa.

U ćošku mreže pauci šire, iz crna lonca kašike vire. Marljiva Rada posla se hvata, pod njenom rukom sve će da blista, briše i radi četiri sata, postade kuća ko labud čista.

Pođimo žurno. Do zore bar na našem stolu da bude dar.“ Krenuše braća, sve brda ječe; „O, hoja-hoja, veseli zeče!

Uzalud zovu daljine drage, starini tužnom nestalo snage, sve mu je manje riba. Zaplaka starac za noćnih sati: „Mladosti moja, vrati se, vrati!

Na nebu zora javlja se siva, po moru kapa Mačkova pliva. Pusto je na sve strane ... Tužno se jutro nad vodom rađa. Kud li je tvoja otišla laća, junački kapetane?!

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Odjednom, sve što su ljudi govorili oko mene konkretiziralo se i stavilo ispred predela i građevina koje sam gledao.

Zatim, ne moguće odoleti potrebi da sačuvam sve što se javljalo u meni a izgledalo kao da će nestati odmah, pisao sam na drvenim klupicama kapela.

— Bolje je da uzmete ovaj put sa strane. Ići ćete blagim nagibom između maslinjaka i vinograda, sve do kule. Zatim možete sići bilo kojim stepenicama niz ulice. Peo sam se ipak ulicama.

Kuće su jednospratne, zidane u srednjem veku, iza njih je uličica, s čije druge strane su takođe kuće; i to je sve. Ono nekoliko koračaja idemo tom uličicom. Pred svakom kućom sede starice, starci, mlađe žene i ribari.

— Ne verujem. Nisam poneo nikakvo pismo sa sobom, a sutra rano odlazim. — Oni su neobično gostoljubivi i rado pokažu sve strancima. Pismo vam ne treba. Šteta je ako ne vidite oružje. Kažu da u svetu retko ko ima takvu zbirku.

Šteta je ako ne vidite oružje. Kažu da u svetu retko ko ima takvu zbirku. — Čuo sam da je vrlo velika. — Zaista je sve tako lepo udešeno. Njegova ekselencija, pokojni senator, utrošila je nekoliko miliona.

Ptice, koje su, mora biti bile ćutljive ceo dan, graje razdragano: u večeri iznad mene, uz ostrvo, sve smeđijoj a preda mnom, po vodi, sve plavljoj. Opet iznad kruna drveća vidim kule zamka nedaleko ispred sebe.

mora biti bile ćutljive ceo dan, graje razdragano: u večeri iznad mene, uz ostrvo, sve smeđijoj a preda mnom, po vodi, sve plavljoj. Opet iznad kruna drveća vidim kule zamka nedaleko ispred sebe. Skoro sam obišao celo ostrvo u krug.

Zadovoljstva su čisto fizička. Oči uživaju u sve tamnijoj boji šume prekoputa, grudi u disanju vazduha osveženog mirisom bilja i vode.

Dolazi jedan puni, zadovoljni starac: — Nemamo dobre svetlosti, ali markiza je obećala. Inače sve je tako dobro u ovoj haza de huespedes. — Držite je odavna? — Ona je moga rođaka. Ima je već osam godina.

Iznad mene se čuju žurni koraci, otvaraju se vrata negde u dnu gornjeg hodničića i topla, radosna svetlost rasipa se na sve strane. Završavam penjanje i vidim na vratima devojku koja drži ispred sebe lampu obema rukama.

— O, ne biste nam smetali Ni najmanje. Viđamo se često; i posle, mi smo stari verenici, rekli smo dakle sve jedno drugom. Uđe deran što poslužuje u kafani: — Gospođice, večera samo što nije gotova a male Ferere nigde nema.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

zrak, svetilo nebeskih dvora, Kroz maglu diže se već — i nema, duboka tama Dovodi bajnu noć sa sinjeg neznanog mora. Sve grli mir i san.

kašto zaurla samo Susedov stari pas, il' pozno došavši s rada, Ispreže ratar plug i stoku umornu poji, I đeram škripi sve i voda žuboreć' pada. LAKU NOĆ! Laku noć, laku noć!

— Mir je. Tiho, k'o uzdasi, Izumiru svetli glasi... Laku noć! MOLITVA Kad za goru sunca zađe, Kad utrne beli dan, I sve živo mira nađe, Što ga blagi daje san — Tad molitva Bogu leti, I novu mi daje moć: Pošlji meni, Bože sveti, Slatki

Čija beše zvezda? Bog jedini zna! Spokojna je, mirna, Vasiona sva. ANĐEO MIRA Noć duboka vlada i sve živo spava, Na starome tornju ponoć otkucava — I u tome času, sa grančicom krina, Anđeo se spusti sa rajskih visina.

živo spava, Na starome tornju ponoć otkucava — I u tome času, sa grančicom krina, Anđeo se spusti sa rajskih visina. Sve pospalo ćuti, niko se ne budi; Ne vide ga zveri, ne vide ga ljudi.

leto sijne samo, Doći ćemo i mi amo, ZADOCNjENI PUTNIK Ne dižu se više sa šarenih polja Lagani lepiri i svilena stada; Sve obavi jesen maglovitim velom, I uvelo lisje na zemljicu pada.

Pitome i blage ćudi, Priprema ona sad spokojne večeri i dane, I žetvu bogatu nudi. Kako je mamljivo sve! Na starom ognjištu mirno Puckara crvenkast plam.

I pozno u tavnu noć razgovor spokojno bruji, Dok dremež ne svlada sve. I strasno šaptanje tada Kroz mirni prošušti dom — al' i to gubi se brzo, I san lagano pada...

Sa starih ograda davno Uveli ladolež već je sumorno spustio vreže, A dole, skrhane vetrom, po zemlji grančice leže; Sve mračna obori jesen, i sve je pusto i tavno, Bez života je sve.

ladolež već je sumorno spustio vreže, A dole, skrhane vetrom, po zemlji grančice leže; Sve mračna obori jesen, i sve je pusto i tavno, Bez života je sve. Izgleda, kao da smrt umornu prirodu steže, I ona tiho mre...

vreže, A dole, skrhane vetrom, po zemlji grančice leže; Sve mračna obori jesen, i sve je pusto i tavno, Bez života je sve. Izgleda, kao da smrt umornu prirodu steže, I ona tiho mre...

SUMORNI DAN Kiša sipi... U daljini Povila se magla gusta; Dan prolazi u tišini, Gora nema, polja pusta. U Mrtvilu sve počiva, Nigde nema stvora živa. Svuda pustoš i dosada Caruje i vlada, Niti srce štogod želi, Nit' se čemu nada.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

se čuo čukundede glas, u pticama se oglasiše sestre neke, sirotice neudate il nerođene, te mnogo dana duže lovismo sve pravu da sretnemo zver. Tako smo se i vratili u selo ruku praznih i gladni.

U duboku šumu bespočetnu sklonimo se, sve će nam se naknaditi u tom domu, moj ratniče! U SAMOĆI TUŽBA On, iz Carigrada poslan s poveljom opečaćenom i

kao da sam gonitelj ptica i stajem na leđa delfina; miruju pegava leđa pod mojim bosim nogama i mesec izlazi. Sve se oteto blago mora vratiti svome izvoru, gromovi padaju u srebrne zdele i ostaju ko zgrčeni puževi.

BOGUMILSKA PESMA Traže moju glavu. Sve što na glavu liči bacaju po livadama na hrpe i noću gaze konjima. Zemlji otvaraju okna te vade srebrnu rudu što

Zemlji sam blizak, ona bolje pamti reči no krv; u nedra ću joj kazati, zagrljen sa zovama, sve što o ljubavi znam. Mali je vaš mač da čitavoj zemlji glavu poseče.

naroda nema ni vitkih zdanja, još niko tu nije stigao, još ništa tu nije stvoreno, ni sabor glasova, ni reke! Sve što si video na Balkanu behu samo privid-lađe na mrkoj pučini prapočetka.

I lepo vide kako Balkan spava s punim trbuhom, noktiju dugih i sve ga nešto svrbi, u kosi mu šumski požari i ugari, azijski konji lete preko rebra, u ustima frule dugačke kao koplja.

Čudno pitanje, kažem ja. Mislim da je na ovom svetu sve jasno. Ko može lupati noću na vrata? Neko ko te spasava, ili neko ko te progoni.

Prvo je sve izgledalo prirodno: blizina, lepota, postojanje, svetost. Posle je sve moralo da se premerava, raspoznaje, imenuje,

Prvo je sve izgledalo prirodno: blizina, lepota, postojanje, svetost. Posle je sve moralo da se premerava, raspoznaje, imenuje, nadoknađuje. Od dovršenog napravilo se nezavršeno.

Prvi postovi izgledaju kao veliki događaji. Hrana počinje da ima neizdržljivo jake mirise. Hoću da sve nelagodnosti suzbijem molitvom. Te prve, snažne i naporne molitve deluju kao da pokušavam da deljem pejzaž.

cvekla pada na teme, patlidžani udaraju po obrazima, bamija, krompir, spanać, zelja, rotkve, rotkvice izbijaju na nos, i sve to zasuto biberom, lovorom, kaprom, anisom i natopljeno zejtinom od maslina.

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

Svi ćuteći zauzimaju mesta. Muški posle izvesne pauze pale cigarete, a ženske radoznalo razgledaju nameštaj i sve oko sebe, progovore šapatom među sobom ili samo razmenjuju poglede.

AGATON: Nije to samo pošten i čestit, nego čovek sa ovolikim srcem; dobrotvor, jednom reči dobrotvor. SIMKA: Koga sve on nije pomogao? PROKA: Nije bilo siromaha kome nije pružio ruku. GINA: Pomogao, bome, i levo i desno!

Eto, nasledio si od oca lepu paru, pa nekako isklizilo ti sve, sve ti se isklizilo. MIĆA: Ja sam se od toga nasledstva školovao.

Eto, nasledio si od oca lepu paru, pa nekako isklizilo ti sve, sve ti se isklizilo. MIĆA: Ja sam se od toga nasledstva školovao.

SIMKA (vuče ga ljubomorno za peš od kaputa te prekida razgovor). DANICA (pošto ih je sve poslužila, odlazi). POJAVA III PREĐAŠNjI, bez DANICE MIĆA (pošto je Danica otišla i on je ispratio pogledom):

TANASIJE: Pa jeste, njegova poslednja volja to je testament, a testament još nije otvoren. AGATON: I neće biti otvoren sve dok ne prođe četrdeset dana od smrti pokojnikove.

AGATON: Svi, dabome! Jer, brate, ko će živ dočekati četrdeset dana. Brojim svaki dan na prste, a noću sve sanjam neke cifre sa pet nula.

Znao je on dobro šta mu je trebalo. Pokojnik jeste bio onako plemenit i dobrotvor, i čestit, i sve što hoćeš, al' mu se mora priznati da je bio i veliki šeret. Znao je dobro on šta radi.

tako maskirana, ide četrdeset dana, kao ožalošćena porodica; neka idu za sandukom oborene glave; neka dolaze na sve parastose i neka mi pale sveće, a posle, kad se ja ohladim, nek se i oni ohlade.

” SVI (negoduju). AGATON: I advokat, lepo, sve popisao, zapečatio, a ovu kuću predao na čuvanje tetki, jer je pokojnikova želja bila da mu se ne zatvori kuća.

Znam da u toj kući još od početka sedi ta tetka. I eto, to je sve što znam. SARKA: A kome je ona, boga ti, tetka? AGATON: Ovoj devojci što nas je sad služila.

AGATON: Šta znam ja? Znam, odrasla je kod tetke, uči i sad još školu, kanda filozofiju ili tako nešto... eto, to je sve što znam! SARKA: Ako još uči školu, dobro, nego da nije ona već nešto svršila školu?

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Šta su oni kome učinili? Njima je tako dobro ovde. Saživeli su se sa svojim stadom... priroda im sve daje, od ljudi ništa ne traže. Od njih su se već i otuđili...

Razgovor se onda preneo na Francuze, Ruse, Engleze... — Naravno da to ne može dugo trajati. Na jesen ima sve da se reši — govorio je otac. — Sirote majke! — plakala je moja mati, brišuće oči keceljom.

— Sine, zar ideš? — Mati mi pade oko vrata. Osećao sam kako drhti i sve me jače steže. Zaplaka se i sestra, valjda što je videla od majke. Otac je grizao usnu i sa mukom se savlađivao.

Budi veran zakletvi... i izvršuj sve što ti se naredi... — Onda zastade, kao da se zagrcnu: Neka ti je Bog na pomoći! Ja uzeh stvari.

Ti ćeš doći... ne sumnjam... ali ja sam star... osećam... — donja mu usna zadrhta. — Ne govori o tome. Sve će dobro biti. — Ljudi smo... ti znaš... pazi majku i sestre — on se opet uozbilji. — Budi razuman i čuvaj se.

Masa ponese i mene, razmaknuh laktovima, a onaj debeljko nalegao na moja leđa, i zapeo iz sve snage. — Ama polako, čoveče! — Samo pravo i guraj — veli on i zapinje još jače.

On me gotovo ubaci, te mu dodadoh ruku i izvukoh i njega. — Tako — govorio je trljajući ruke — sve ide na snagu... Pazi da ne uđeš — dobaci jednome, koji samo pomoli glavu.

Na vratima vagona pojavi se onaj kapetan. — Šta je ovo? — kapetan sve odmeri pogledom i poče da nas prebrojava. Zatim se okrete onima koji su stajali napolju: — Neka uđu još dvadeset...

— Spartanci su sve one sa fizičkim nedostacima ubijali, da bi sačuvali rasu. Dobro, takav zakon u nas ne postoji. Ali evo ti sad prilike

— Jeste li nas željni? — zapita debeljko one iz susednog voza. I opet treskanje, luparanje vagona, i najzad se sve utiša. Na peronu su ostali još samo kapetan i straža. Napolju se začu pištaljka.

Pred kafanama sedeli starci i posmatrali prolaznike... A kuće promiču, sve ih je manje, odstojanje od kasarne se sve više smanjuje, a s tim, čini mi se, iščezava i onaj bezbrižni život...

Pred kafanama sedeli starci i posmatrali prolaznike... A kuće promiču, sve ih je manje, odstojanje od kasarne se sve više smanjuje, a s tim, čini mi se, iščezava i onaj bezbrižni život...

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

ovaj, pružiše deca prst na jednoga. — Odi, đače, ovamo; odi, ja sam učitelj. Deca se začudiše. Videlo se da su sve drugo očekivala, samo ne to, da će im se ovaj prljavi, krivi putnik prikazati kao učitelj.

gost pojavi na vratnicama, oni ispred škole poizdizaše glave, i što im se ovaj više primicaše, njihova lica postajahu sve začuđenija. »Kakvo li je ovo čudo ?« kao da se pitahu njihova lica, ali oni ćutahu dok im se putnik ne približi.

— Ovo vi je vamilijaz, a može vi i kuvati. On je gospodin-Dragoljubu, što ode sad od nas, sve gotovio. Učitelj baci struku na stolicu, posadi se na nju umorno i stade brisati znojavo lice.

Svi gledahu učitelja, a on, da bi ma šta radio, produži brisati se i onamo gde je sve bilo suvo. Kmet se iskašlja, onako iz učtivosti, tek nek se štogod kaže, da se ne ćuti, a odbornici mu ponajlak

Baš je bio u pameti sklopio celu rečenicu kojom je mislio da joj se obrati, ali sad zaboravi sve, pa se stade nervozno okretati oko sebe.

Nastade pravi lom. Kletve, pretnje, pa bogme po malo i psovke, onako kroz zube, sve se to prosu pred ovo dvoje jadnika, koji dođoše da založe svu svoju snagu za dobro i napredak orlovičke omladine.

Razočarana je u svima svojim pretpostavkama i nadama, koje je snovala još u školskoj klupi. Bože moj, kako se je to sve sjajno zamišljalo!... Znate već šta može misliti zdravo i veselo šesnaestogodišnje devojče.

I selo joj je u tim snovima izgledalo drukčije, svetlije, i ljudi su bili meki, dobri, poslušni... sve se to pred njom ugibalo, sve je smatralo za najveću sreću na koga se ona osmehne, sve se to radovalo, što ih je ona

sve se to pred njom ugibalo, sve je smatralo za najveću sreću na koga se ona osmehne, sve se to radovalo, što ih je ona usrećila svojim dolaskom....

sve se to pred njom ugibalo, sve je smatralo za najveću sreću na koga se ona osmehne, sve se to radovalo, što ih je ona usrećila svojim dolaskom.... A ono, gle: umalo je ne odjuriše.

otac joj u jednom obližnjem selu špekuliše, prodaje seljanima so i opanke, kupuje od njih kože jagnjeće, vunu, voće i sve drugo što ima dosta mušterija u varoši a ne zahteva veliki kapital.

Tolike učiteljice udate, upravo sve u celom srezu, sve su za učiteljima. Pa kako lepo žive! I ona je, eto, mislila da će i nju ta sudbina stići odmah prve

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Po njem pirge ispirgala kao Pirin grad, Načičkala kamičcima boje hiljadam’: Pa bedeme gradu gradi, čudom čuvene, Sve od silne konjske kosti i od junačke, Na ćoškove ljudske glave zlatom žikane.

domaćine, koledo! Zatekosmo, gde večera, Na trpezi vino pije, Tvoj govedar kod goveda; Krave ti se istelile, Sve volove vitoroge; Kobile se iždrebile, Sve konjice putonoge; Ovce ti se izjagnjile, Sve ovčice sviorune.

Na trpezi vino pije, Tvoj govedar kod goveda; Krave ti se istelile, Sve volove vitoroge; Kobile se iždrebile, Sve konjice putonoge; Ovce ti se izjagnjile, Sve ovčice sviorune.

Krave ti se istelile, Sve volove vitoroge; Kobile se iždrebile, Sve konjice putonoge; Ovce ti se izjagnjile, Sve ovčice sviorune.

22. Božić zove svrh planine one visoke: “Vesel’te se, Srblji braćo! vrijeme vi je. Priprav’te mi sve badnjake svilom kićene, A odaje i pendžere lovoričicom, A ikone i stolove masliničicom, Prostrite šenic’ slamu mjesto

25. Koj Lazara dariva’: Sve mu zdravo u kuću, Krave mu se telile, Ovce mu se jagnjile, Kokoške mu nosile, Pčele mu se rojile. 26.

“ — “Kako što je, plahi zmaje? Danas mi je Spasov danak: Sve đevojke ružu beru, Ružu beru, v’jence viju, A ja jadna luda, mlada, Niti berem, niti vijem.

“ — “Kako što je, plahi zmaje? Danas mi je Spasov danak: Sve đevojke v’jence nose, V’jence nose, majke diče, A ja jadna majke želim.

“ 40. Bacala devojka Za oblak jabuku. Zaostala jabuka Gore za oblakom. Bratila Devojka Sve redom oblake: “Oblaci, oblaci, Draga braćo moja, Vratite mi natrag Zlaćenu jabuku!

— Ostali su na moru vozeći. — Naš vojvoda, ko vozar bijaše? — Vozar beše gospođa devojka; Sve svatove na vencu preveze, Mladoženju na struk’ ruzmarina. 72.

se Petar ženjaše, Svu braću zove na svadbu, Sva braća njemu dohode, Petar im vino služaše, Braća mu čašu primahu, Sve dobre čase spominju; “Sve ti, brate, u čas dobar bilo! A ovo ti danas u najbolji!“ 82.

zove na svadbu, Sva braća njemu dohode, Petar im vino služaše, Braća mu čašu primahu, Sve dobre čase spominju; “Sve ti, brate, u čas dobar bilo! A ovo ti danas u najbolji!“ 82.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Filip: Sve ćete saznati večeras, ako dođete na premijeru tragedije Razbojnici od slavnog Fridriha Šilera, koju će vam prikazati...

Napred, kad govorim! JELISAVETA: Vasilije, za ime Boga, preduzmi nešto! VASILIJE: Gospodine podnaredniče, sve je to lako objasniti! Ja mislim... FILIP: Aaa! Ti to, što ti se muti po glavi, nazivaš mišljenje? Mišljenje?

JELISAVETA: Što njegova glupost može da me odvede do očajanja, to je... VASILIJE: Sve je to, gospodine, od početka jedan običan nesporazum! MAJCEN: Sa vama su sve neki nesporazumi!

VASILIJE: Sve je to, gospodine, od početka jedan običan nesporazum! MAJCEN: Sa vama su sve neki nesporazumi! Ovde je protiv vas podneta gomila optužbi! Nemate ausvajs! Služite se lažnim imenima!

MAJCEN: I ugasite tu cigaretu u kancelariji! A treće, i poslednje, sve je ovo više nego dovoljno da vas, do prvog transporta za logor, strpam u zatvor! Što ću ovog momenta i da učinim!

Što ću ovog momenta i da učinim! MILUN: Sve bi ja to Dropcu na dalji postupak! MAJCEN: Vidi ima li u zatvoru slobodnih mesta!

SIMKA: Ja sam, gospodine, iz oficirske porodice!... A sad možete i bez mene, nadam se da sam vam sve pokazala! Vi se lepo raspakujte i raskomotite, kao u rođenoj kući! Ja vam sve ostavljam sa punim poverenjem!

Vi se lepo raspakujte i raskomotite, kao u rođenoj kući! Ja vam sve ostavljam sa punim poverenjem! (Ulazi u kuću) JELISAVETA: Sofija bi bar malo mogla da pomogne!

SIMKA: Dosad je obično pucalo noću... A Gina strepi zbog Sekule? BLAGOJE: Kukumavka! SIMKA: Ko zna u šta sve mogu da ga uvuku! BLAGOJE: Ko da ga uvuče? SIMKA: Bojim se da Gina ima razloga da se plaši...

GINA: Obradovaćeš se ti, kad ti kuću napune stenicama! Ko zna kuda se sve to vuče i potuca! (U ljubičastom kupaćem kostimu, brišući dugu raspletenu kosu, sa reke dolazi Sofija) SOFIJA:

BLAGOJE: Železničkog? To je prva električna centrala u Srbiji! SOFIJA: Sve donde sam plivala! BLAGOJE: Znači da imate veliku kondiciju! GINA: Kako i nemala!

GINA: Nemoj da zaboraviš da poneseš paljke, da se ne utopiš! BLAGOJE: Plivam sve stilove, prsno, leđno, kraul, beterflaj, 4h100 metara mešovito, ronjenje, skokovi na glavu i noge sa raznih visina!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

NAD BEOGRADOM 314 LIRIKA ITAKE PROLOG Ja videh Troju, i videh sve. More, i obale gde lotos zre, i vratih se, bled i sam.

novo nosi, a duša nam znači jedan stepen više, nebu, što visoko, zvezdano, miriše, il nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve, đavo nosi. 1919. HIMNA Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara. Naš Bog je krv.

Nek šeće u njemu Mesec sam i plače noć i mir. A na hram dižite crnu sfingu naroda mog. Nek se sve zvezde što jezde osvrnu za smeh čudovišta tog. Zidajte hram beo ko manastir.

Nećemo ni pobedu ni sjaj. Da nam ponude raj, sve zvezde sa neba skinu. Da nas zagrle koji nas more, i njina zemlja sva izgore, i kleknu pred nas u prašinu.

Ostavljam bolnim osmehom san, da prođe i ode i mre. Ljubav je put beskrajan na kom je dozvoljeno sve. Ne žalim ni tebe ni sebe ja, i smešim se na daljine.

Ne žalim ni tebe ni sebe ja, i smešim se na daljine. Umor mi samo u očima sja, i sve što ištem od tebe to je: časak‑dva tišine, tišine. USPAVANKA Kad šuma svene ostaće nad njom zvezde rumene.

Vetar studeni duše, ne stidi se mene, nema duše, ni zakona ni časti, nad bolom ima vlasti još samo telo golo. Sve što sam voleo umrlo je vičući ime moje, a ja mu ne mogah pomoći. Zbaci odelo svoje.

Zbaci odelo svoje. U celoj zvezdanoj noći jedina radost nad bolom u telu tvom je golom. Sve nam dopušta tuga. SLAVA . . . . . . . . . . . . . . . Kad se oblaci roje...

Kud oblak ne nađe više puteve zasute, lete oči moje. . . . . . . . . . . . . . . . SAMOĆA Sve dok si strasna i bludna, ma luda i gadna i čudna, sa telom starm i sedim, il pupovima zavijenim belim: ja te grlim

Na mom se licu sve ugasi, i đavo se javi u jednoj grimasi, što se smeje i gadi. VATROMET Došlo je doba da nam duša sve lekove zna, i

Na mom se licu sve ugasi, i đavo se javi u jednoj grimasi, što se smeje i gadi. VATROMET Došlo je doba da nam duša sve lekove zna, i nikog, nikog ne treba, ponosna beskrajna. U telu nam je pobuna.

U telu nam je pobuna. U telu nam je gađenje, poniženje neverstvo zlo. Došlo je doba da nam duša sve voli i trpi. Na najgoroj krpi sanja, blagodari, blagosilja. Tela nam se uznesu, kao kamenje u nebesa.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Tako je bilo sve dok Eva nije zgrešila pa navela i Adama na greh. A kada su prvi ljudi zgrešili, sve se izmenilo. Oblaci, mrki i

Tako je bilo sve dok Eva nije zgrešila pa navela i Adama na greh. A kada su prvi ljudi zgrešili, sve se izmenilo. Oblaci, mrki i strašni kao gnev Božji, zastirali su nebo, u njima su buktale blede, pakosne munje i rikali

I talasi su je nosili, vitlali i bacali ovamo, onamo; ali lađica, kao nekim čudom, izdrža sve nepogode, dok je, posle duga lutanja, more ne izbaci na kamenitu, pustu obalu jedne daleke, nepozna— te zemlje.

— Ne greši, starče! — govorila je mušica. — Ne ljuti se što i nas ima na svetu!... 3naj da je sve dobro što je iz Božjih ruku izišlo. Ti misliš da je zlo što je i nas Bog stvorio.

dođe i stade mu obletati oko glave: On se branio, a branili su ga i dvorjani i robovi, što su oko njega bili, ali sve uzalud... Mušica, onako kako je mala, uluči trenutak pa mu uleti u nos.

Na kraju, priznao je, drage volje, da i mušice mogu biti od koristi na ovom svetu i da je Bog sve što je stvorio — stvorio dobro. Jedno je samo starac molio mušicu: da njemu ne ulazi u Nos.

Džomba mu beše presto, a rit carstvo. Tu beše sve živo i veselo. Oko njega i daleko iza njega, iz zagrejanog rita, ječao je kreket žaba i zvonilo žalostivo ukanje žabaca.

A kada đavo, posle jedne ili dve pesme, okrete da svira nekakvu igru, sve ih obuze čudan nemir, drhtavica neka uđe im u noge, i noge — hoćeneće — počeše same da se podižu, kao daje pod njima

da poskakuje i odskakuje, da đipa, da se rita, da se okreće uokrug kao da je dobila vrtoglavicu, dok nije, okrećući se sve unatraške, zagazila u rit i zaglibila se u mulj sa sve četiri noge preko kolena.

uokrug kao da je dobila vrtoglavicu, dok nije, okrećući se sve unatraške, zagazila u rit i zaglibila se u mulj sa sve četiri noge preko kolena.

On poče od muke da skače, da đipa, da se vrti oko sebe, da se stresa, naprežući se iz sve snage da otrese perje sa sebe, ali uzalud! Onda podiže oči svoje k nebu. — Bože, Bože, šta učini to od mene!

— I što je god heo da kaže, sve je izlazilo na „ku-ku!“ Pekar je, očigledno nekim čudom, pretvoren bio u kukavicu.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

pun tavan logika, al' pameti nije bilo; na svakom koraku govorilo se o štednji i blagostanju zemlje, a rasipalo se na sve strane, a svaki zelenaš i nitkov mogao je sebi kupiti za nekoliko groša titulu: „veliki narodni rodoljub“.

) laže sve što je pričao; ali, za divno čuDo, ja lično verujem u tu njegovu laž kao u najveću istinu. Evo kako on dalje priča.

o velikom rodoljublju i o krvavim ratovima za slobodu, o vrlinama i poštenju, o velikom požrtvovanju za spas zemlje, gde se sve, pa i život, prilaže na oltar otadžbine.

Recite mi vi, reke mile, da li sa tih gordih zidina ponosnog grada spirate krv predaka mojih?“ — Sve nemo, sve ćuti, a meni kao da neka slatka slutnja, neki tajni glas veli: „To je zemlja koju toliko tražiš!

Recite mi vi, reke mile, da li sa tih gordih zidina ponosnog grada spirate krv predaka mojih?“ — Sve nemo, sve ćuti, a meni kao da neka slatka slutnja, neki tajni glas veli: „To je zemlja koju toliko tražiš!

Ja ti govorim što sam od drugih čuo. Niti sam ja tamo bio, niti znam sve to pouzdano. ,,To već nije zemlja mojih slavnih predaka, jer ona je čuvena junacima, velikim delima i sjajnom

“ Pročitam jedanput, dvaput, nikako da se priberem od čuda šta sve to ima da znači. Što je još najčudnije za mene, reči su ispisane mojim maternjim jezikom.

Poneki ih toliko imaju da ne mogu ni da nose sve o sebi, već vuku kolica za sobom i u njima puno ordena za razne zasluge, zvezda, lenta i kakvih ne odlikovanja.

— Čujte ludi: čovek od šeset godina bez i jednog jedinog ordena! Gušanje, graja, vreva, tiskanje sve jače i jače, a iz sviju ulica se svet zgrće i navaljuje da prodre kroz masu da me vidi.

„Pravo je“, govorilo se, „jer je mogao sve upropastiti, ali mu plemenitost i rodoljublje nije dalo da to učini.“ Jedan je odlikovan što je mesec dana bio čuvar

Ko bi sve i popamtio! Od svakog sam samo za po jedno njegovo odlikovanje zapamtio, a već sve izređati bilo bi nemogućno.

Ko bi sve i popamtio! Od svakog sam samo za po jedno njegovo odlikovanje zapamtio, a već sve izređati bilo bi nemogućno.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

tražeći ma gde svetla zraka i, najedared, pred tobom se nose sjajne slike, sa kojima se duša jedini i ti zaboravljaš na sve oko tebe, na ceo svet, i živiš novim, svetlim, mladim životom i blagosiljaš sudbinu za taj trenutni darak...

Kud god pogledaš, sve je oko tebe prepuno, prerodilo, učvrslo, zabreklo, sve puno i sito, sve slatko, ka' sama medovina...

Kud god pogledaš, sve je oko tebe prepuno, prerodilo, učvrslo, zabreklo, sve puno i sito, sve slatko, ka' sama medovina...

Kud god pogledaš, sve je oko tebe prepuno, prerodilo, učvrslo, zabreklo, sve puno i sito, sve slatko, ka' sama medovina...

Ti ne moraš sve to pojesti, uzmi makar što god, bar onu veliku, žutu karamanku, što je s jedne strane gotovo pocrvenela, a ostalo će

Vetrić pirne još jače, a oko tebe počinju padati orasi, kruške, jabuke... Sve zrelo i prezrelo, sve slatko i preslatko, sve što je zametnulo, dozrelo je i čeka tebe samo da probaš i da živiš...

Vetrić pirne još jače, a oko tebe počinju padati orasi, kruške, jabuke... Sve zrelo i prezrelo, sve slatko i preslatko, sve što je zametnulo, dozrelo je i čeka tebe samo da probaš i da živiš...

Sve zrelo i prezrelo, sve slatko i preslatko, sve što je zametnulo, dozrelo je i čeka tebe samo da probaš i da živiš...

A ti si sve probao, od svega okusio, pa si sad sit i zadovoljan; vetrić te uspavljuje, zeleno lišće sklanja te od sunca, deca polako

Užina gotova, sve metuto u torbu: i vruća proja, i luk beli i crni, so, veliki zastrug pun sira, pa odozgo potavanjen kajmakom, bardak

Torba obešena o stupac, pa preturena u košar, a rabadžiji utrapljen veliki ćup, pun »soka«. Sve gotovo, ti sedneš u košar, opružiš noge po tavanici, a leđa odupreš o tanko pruće pa hajd' u njive.

Za tobom se digao urnebes od dece, no redara ih sve namiruje i ti se spokojno predaješ posmatranju.... Eno pod kačarom polegale svinje, svako sito, oblo, debelo, pa samo

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

PAVKA: Uselio bi se, jest, al' je mogla da se useli kakva familija. Ovako... Jesi li čula, neka popadaju sve saksije, neću više da mi izlaziš tamo! A ne znam ni šta će mi one saksije u hodniku, uneće ih Mladen još danas u kujnu.

IVKOVIĆ: Pa ako progovorimo i o izborima, gazda-Jevreme, budite uvereni da ću ja uvek umeti da sačuvam prema vama sve poštovanje. JEVREM: To jest, to ti priznajem.

(Odlazi). VIII JEVREM, ŠEGRT JEVREM (vraća se i stane nasred sobe zamišljen. Na licu mu se ocrtava briga koja ga sve više obuzima. Uzima šešir i hteo bi da pođe ali se kod vrata ustavi, vraća se i seda na stolicu brižan).

Visi ovako, evo ovako, na prozoru, a onaj ćosavi potporučnik pod prozorom. Ona, znate, njemu sve ovako, ovako, ovako. (Pokazuje gestove rukama.) A on njoj sve ovako... Kao u pozorištu. PAVKA: Ju, ju, ju! (Krsti se.

Ona, znate, njemu sve ovako, ovako, ovako. (Pokazuje gestove rukama.) A on njoj sve ovako... Kao u pozorištu. PAVKA: Ju, ju, ju! (Krsti se.) Pa kažu onda: nije istina kad tako novine za poneku pišu.

MARINA (polazeći, zastane pred fotografijama koje vise o zidu): Boga vam, je li ovo sve vaša familija? PAVKA: Jeste, Jevremova. Dao ih bog mnogo! MARINA: I sve živo? PAVKA: Gotovo. MARINA: Ovde?

PAVKA: Jeste, Jevremova. Dao ih bog mnogo! MARINA: I sve živo? PAVKA: Gotovo. MARINA: Ovde? JEVREM: Svi su ovde. MARINA: Mnogo ih ima. (Pavki.

SRETA (koji je za sve to vreme mislio): E, čekaj sad ti, brate si mi moj, da mi najpre postavimo svaku stvar na svoje mesto...

Eto, tako se to radi! JEVREM: Gle, molim te! SRETA: E, vidiš, ako tako sve izvedemo i ako smo se sporazumeli kao ljudi, onda se može reći da je svaka stvar postavljena na svoje mesto.

JEVREM: Je l' se nije čulo tamo šta smo razgovarali ja i gospodin Sreta? DANICA: Nije. Razgovarala sam sve vreme sa gospodinom Ivkovićem, pa ne bih ni mogla da čujem i da sam htela. JEVREM: S njim razgovarala?

” (Zbunjen radošću, ushićen.) Spiro... Spiro... SPIRA: Čujem... JEVREM: Pola svršeno! SPIRA: More, sve je svršeno. Kad tebe načelnik zove na savetovanje, a Vidiš i Sekulić je tu... pa onda...

JEVREM (srećan i zbunjen sve više): Je l' baš on to rekao? ŽANDARM: Pa jes', rekao gospodin načelnik. JEVREM: Spiro, pola! SPIRA: Sve!

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

i mehana I magaza, te prema tome je bilo isuviše razloga da na mapi Srbije bude zapisano krupnijim pismenima, kao sve varošice u Evropi, — da je u tom i takvom, dakle, selu živeo jedan od mnogobrojnih učitelja i zvao se Sreten.

psevdonime i čuvena ženska imena kao: Lujze Mišel, Vjere Zasulićeve, Sofije Perovske i još mnogih drugih, jer ko bi ih sve zapamtio.

ne boji ganjanja i premeštanja, ne boji se »Sibira« ni u kojoj formi; bori se, pobeđuje, biva pobeđen, ganjan, ali on to sve stojički snosi, jer neće da je manji i da je postidan među braćom.

Ne dâ on da ga vreme pretekne ni za jedan korak, a kamoli da ga pregazi ono. Imao je sve pedagoge u malome prstu, pa te tek zalepi kakvim citatom iz nekoga.

Pita ih šta će da piju. Poruči i plati pivo za sve za stolom, a oni mu opet od svoje strane obećaju da će skorim štampati nešto od njegovih »radova«.

pa i ne razbira greje li ko ili ne greje ruke na njegovim zracima; ono samo rasipa zrake, greje i svetli svakome i na sve strane. Tako je i Sreta pisao, pisao s grozničavom vatrom i žurbom i ne gledajući uvek čita li to ko.

na rukama vredna zanatlije, kakav su mu oni ukras, kakva je, dalje, činjenica u društvu jedan zanatlija i koji su mu sve neprijatelji.

Eh, o čemu vam on sve nije pisao i otkud mu, đavola, sve to padne na pamet! Mnogi od tih njegovih radova nisu, doduše, ni izašli, pa ne mogu

Eh, o čemu vam on sve nije pisao i otkud mu, đavola, sve to padne na pamet! Mnogi od tih njegovih radova nisu, doduše, ni izašli, pa ne mogu biti čitatelju ni poznati; mnogo je

Pa je tako i radio. Ređa se tako satljik za satljikom, i njemu sve crnji i bedniji izgleda položaj toga staleža, i on oseća i vidi nekako lepo da se to društvo ljulja, da ne stoji na

I sada, kad sam vas onim u prvoj glavi spremio na sve i na svašta, sada vam neće biti ništa čudno što se Sreta morao užasnuti odmah prvih dana u ovome selu kad je video

odahnu i stade vaditi opet neke silne brošure, zatim i druge školske i pedagoške knjige, tu: Rajhov Sistem higijene, sve sveske, Šta priča ne znam koji broj u Sibiriji, Nova nauka o javnoj nastavi ili Omladinski i narodni dobrotvor, Još

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Mama, pored prozora, plete i nešto pevuši ... Uopšte, kad je Džon na putu, sve je čistije i radosnije, I mirno, ko rublje na konopcu koje se pospano suši.

U vrtu, grana granu od snega, nežno, briše. A dvorište je tako svetlo i belo... I sve mu nekako čudno, sveže miriše, Onako... onako... kao tek sašiveno odelo.

onako... kao tek sašiveno odelo. KAKO ŠETA STARI PROFESOR U nedelju popodne, kad se sve smiri, Kada pod strehom zaspi kavgadžija petao, U takvu nedelju, dok nevidljivi vetar piri, jedan stari profesor na

To je vreme kad se čak i tramvaji negde skrase I kad besposleni vetar po vrtovima skita. Nogu pred nogu, pa sve preda se.. Izgleda, nečega seća se... Pre deset godina predavao je algebru u Somboru... Popodne, isto ovako...

A lepo joj je rekla: „Požuri, nije daleko; Pazi na tramvaj, okreni se na sve strane; Danas nemoj kupovati mleko — Imamo previše hrane.

Pred tezgom, reci: Molim hleb, pečen i slan; A kad ti ga da, ti kaži: Doviđenja.” Sve joj je objasnila, po redu. Dobro pamti svoje reči jutros izgovorene. Ne stoji valjda još u redu?

” Sve joj je objasnila, po redu. Dobro pamti svoje reči jutros izgovorene. Ne stoji valjda još u redu? Sve pekare su odavno zatvorene... A eto, ni od korova nema Cice, Pa kako da čovek ne izgubi živce!

! U neko crno doba, na kraju ulice, Planu boja poznate haljinice: — Evo Cice! I mama, koja je očajavala sve dok je znoj ne probi, Stalno izmišljajući nepoznate krivce, Brzo se razmaha po spavaćoj sobi I pokupi sve izgubljene

očajavala sve dok je znoj ne probi, Stalno izmišljajući nepoznate krivce, Brzo se razmaha po spavaćoj sobi I pokupi sve izgubljene živce... „Zaboga, Cico, gde si dosad bila? Nisi se valjda u crnoj zemlji krila?

U vreme godišnjih odmora Planduju, al daleko od mora: Zasednu, svako pred kućom U društvu sa dosadom tekućom I sve tako, sedeći, Pitaju se: „Ko je sledeći?” Otkrila im se nit najtanja: Slast čistoga trajanja.

Svak se nosi po svom hiru, ukusu i hobiju, A voda nas, sve zajedno, nosi u nedođiju. DOGAĐAJ NA ULICI Odjednom, trolejbus je podskočio Visoko, ludo — čak

Gleda ona: sa plafona visi luster od šest tona. Blista srebro, seva zlato, sve krcato, sve bogato. A biseri a biseri — to već niko ne izmeri! Sudopera vrat svoj krivi: Bože, al se ovde živi!

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

je od ženke, ima veće otolite (vrsta izraštaja po kojima prirodnjaci određuju starost jegulje) i veće leđno peraje. Sve su to bili prvi koraci za rasvetljenje misterije.

providno, da se u čašici vode, u koju je stavljeno nekoliko desetina takvih životinjica, nije ni jedna mogla videti. Sve što je izvežbano oko prirodnjaka moglo u bistroj vodi spaziti, bili su parovi crnih tačkica koje su označavale oči

Kad je sebi postavio taj zadatak, Šmit se, napustivši od toga događaja sve svoje druge poslove, sav predao problemu jegulje.

materijala nije ništa ostalo, ali je ostalo ono što se iz toga materijala izvuklo, a to je činjenica da su larve bile sve gušće, a sitnije, u koliko se od Feroera silazilo na jug.

bila pažnja na ono na šta treba da paze pri svojim putovanjima i ribolovima, a što je u vezi sa problemom jegulje, pa da sve što bude od interesa saopštavaju danskoj marini ili neposredno Šmitu. Oni su n. pr.

Skup— ljen je dragocen materijal koji je sve više dovodio Šmita, do uverenja da plodište jegulja treba tražiti negde u blizini Sargaskog Mora.

To je bio brod »Dana II« od 360 tona, dobro opremljen za cilj što se imao pred očima. Taj brod, pored sve svoje majušnosti, odigrao je značajnu ulogu u rešenju problema jegulje; njemu je bilo suđeno da naiđe na mesto koje se

ali je pohvatano milionima njenih larvi, koje su se iz jedne određene okeanske oblasti radijalno ras— prostirale na sve strane, pa počevši od te obla— sti, hvatane sve veće u koliko se udaljavalo od nje i time svedočile jasno i nesumnjivo da

su se iz jedne određene okeanske oblasti radijalno ras— prostirale na sve strane, pa počevši od te obla— sti, hvatane sve veće u koliko se udaljavalo od nje i time svedočile jasno i nesumnjivo da ta oblast obeležava pravu kolevku jegulja.

Tako je bilo neosporno utvrđeno mesto gde se rasplođavaju sve jegulje što dolaze iz slatkih voda Evrope, a ubrzo zatim je nađeno, i to opet tu u blizini, i plodište jegulja što

Takvo je jedno plodište nađeno kod Sumatre, gde je Šmit zapazio ovo: sve slatke vode što utiču u Indiski Okean sa jedne strane ostrva pune su jegulja; naprotiv, u vodama što utiču u okean sa

brižljivih i strpljivih istraživanja Johanesa Šmita je pronalazak jeguljinih plodišta po okeanima, a poglavito otkriće da sve evropske jegulje, ma na kome kraju Evrope one živele, imaju jedno isto plodište koje je Šmit obeležio, proučio, od njega

Monahinja Jefimija - KNJIŽEVNI RADOVI

I svima nam je potrebna pomoć tvoja, te se molimo moli se zajedničkom Vladiki za voljena ti čeda i za sve koji im sa ljubavlju I verom služe.

Rakić, Milan - PESME

Tako sam i ja evo već tri noći Blažen i bujan, dok se pesme hore, U muzici, u cveću, i samoći, Sisao sreću sve do same zore.

Na oknima svetlim zablještaće boje U taj sveži trenut prvoga saznanja... Sve će biti lepše, sve draže i više, Noć koja se spušta, svet što mirno spava, Dugo mrtvo polje na kome miriše Kržljava i

Na oknima svetlim zablještaće boje U taj sveži trenut prvoga saznanja... Sve će biti lepše, sve draže i više, Noć koja se spušta, svet što mirno spava, Dugo mrtvo polje na kome miriše Kržljava i retka u busenju trava.

moje Zabrekću novim, zanosnim životom, Da zaboravim da smo tu nas dvoje Pred veličanstvom prirode; a potom, Kad prođe sve, i malaksalo telo Ponovo padne u običnu čamu, I život nov i nadahnuće celo Nečujno, tiho potone u tamu, Ja ću ti,

Rečima finim kao vaza saska Pokazaću ti ja kako se laska! Dosta, za ljubav večitoga Hrista! Ne mogu više, dosadno mi sve je. Jedanput srce na laskanje prista No više neće.

DALIDA Ko pečat sam te metnuo na srce, I kao pečat na mišicu svoju; I sve sam dao, i, po ljutom boju, Hladnokrvno sam pokopao mrce.

U mojoj duši uvek mesta ima Za pun zaborav, za sve što će redom Navaliti na mene kao plima, I sve, zbog tebe, zameniti bedom. Pa što se plašiš i ustežeš? Znam te!

U mojoj duši uvek mesta ima Za pun zaborav, za sve što će redom Navaliti na mene kao plima, I sve, zbog tebe, zameniti bedom. Pa što se plašiš i ustežeš? Znam te!

PONOSNA PESMA Bezbrojne su oči po tvom stasu pale Ko umorna jata na pomorsku lađu, I, sve očarane, za trenutak stale Da na tebi odmor i lepotu nađu.

su usta rekla da te ljube, I umukla zatim, da nikada više Ne prozbore reči ni nežne ni grube, Jer tebi rečena reč — sve druge briše!

blagoslovom sneva Ljubavnik čedan i zločinci svi; I kad pod tvojom molitvom zaćute, O zaštitnice večne duše moje, Sve kobne misli što mi srce mute, I, ko zločinci, spremne za boj stoje.

svima, Kad ne bi tako u gluhoj samoći Tešio srca što se čežnjom guše I ljupkim sjajem kroz beskrajne noći Vezivao sve rastavljene duše!

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

i trijumfa dični v'jenac, da mu krasi glavu smjelu. Al' heroju topolskome, Karađorđu besmrtnome, sve prepone na put bjehu, k cilju dospje velikome: diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši, iz mrtvijeh Srba

Svjetlosti se one kriju, one će je raspaliti. Plam će, vječno životvorni, blistat Srbu tvoje zublje, sve će sjajni i čudesni u vjekove bivat dublje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Francuskoga da ne bi brijega, aravijsko more sve potopi! San pakleni okruni Osmana, darova mu lunu kâ jabuku. Zloga gosta Evropi Orkana!

VUK MIĆUNOVIĆ LEŽI BLIZU VLADIKE, PRITAJIO SE KAO DA SPAVA, ALI SVE ČUJE DIVNO. VUK MIĆUNOVIĆ Ne, vladiko, ako Boga znadeš!

on ne može više mirovati, nego svoje razmeće gnjijezdo, grabeć slamku jednu i po jednu S njom put neba bježi cijučući. Sve je ovo nekakva nauka! Bez momčadi ove te su ovđe šest putah je jošt ov'liko doma; njina sila, to je tvoja sila.

Bez momčadi ove te su ovđe šest putah je jošt ov'liko doma; njina sila, to je tvoja sila. Dokle Turci sve njih savladaju, mnoge će se bule ocrniti; borbi našoj kraja biti neće do istrage turske ali naše...

znate, koliko je mora i primorja, ravne Bosne i Hercegovine, Arbanije upravo do mora, koliko je naše Gore Crne, — sve je oblak pritiskâ jednako, svud se čuje jeka i grmljava, svud ispod nas munje sijevaju, a nas jedne sȁmo sunce grije.

O prokleta kosovska večero, kud ta sreća da grdne glavare sve potrova i trag im utrije; sâm da Miloš osta na srijedi sa njegova oba pobratima, te bi Srbin danas Srbom bio!

vezati, To se zbježa u ove planine da ginemo i krv prolivamo, da junački amanet čuvamo, divno ime i svetu svobodu. Sve su naše glave izabrane!

započeti što bi narod k viteštvu zažeglo, što bi svete kosti prađedovske ogranulo, da u grob igraju, — a kâ guske sve nešto ćukamo. Udri vraga, ne ostav mu traga, ali gubi obadva svijeta!

Bože jedan, tri stotine drugah, sve popada mrtvo od smijeha! A odža se čudi šetajući što se radi od toliko ljudih, dokle viđe u pušku rožinu.

Ne zna žena ko je kakve vjere; stotinu će promijenit vjerah da učini što joj srce žudi. TOMAŠ MARTINOVIĆ Nijesam vi sve jošt iskazao.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

U crkvi imali su svoj sto, a na groblju svoje grobove. Grobovi sve od mramora a jednako, i danju i noću sa zapaljenim kandilima.

hadži-Trifuna, od koga se oni počeli i hadžijama zvati, znalo se da je on prvi imao smelosti da, posle svoga hadžiluka, sve to bogatstvo, koje do tada ležalo skriveno i nagomilano po podrumima, ambarima i štalama, iznese, rasporedi i uzdigne,

Čivčijama, slugama sa čivluka iz Rataja i vodeničarima sa vodenica u Sobini, on je bio sve i sva. Čak je neke, pričalo se, i ubijao.

Čak je neke, pričalo se, i ubijao. Za sve vreme dok bi on putovao po Turskoj, po trgovini, a obično bi se celog leta tamo bavio — on bi se ovamo po rodbini

I, eto, zato neću i ne mogu da te krijem, da posle on mene tako grdi. I sve ću da mu kažem, čim dođe, videćeš ti! — završile su. I to je pomagalo, zastrašivalo, jer znalo se šta čeka toga.

Ali, i pored sve te njegove strogosti, opet i najsirotija i najudaljenija u rodbini nije bila zaboravljena, jer je svakoj donosio sa tih

I sve, i sestre i mati, utrkivale se koja će što više da mu ugodi. Što god bi uradio, učinio, za njih je bilo sveto.

A starac, više ljubomoran, a i videći kako sin, zbog tih njinih ulagivanja oko njega, biva sve više nežan nego što | treba, jednako se na sina durio. Nije mogao da ga gleda, kako je govorio.

I što je bivalo svađe, nesuglasice pa i smrtnih slučajeva, sve se to svršavalo u tišini. Jednako se gledalo da se živi što tiše, lepše i u što većem izobilju: da su sobe jednako

Oko kuće jednako se dokupljivali susedni placevi i ambarevi. Štale, što su bile isprva odmah do kuće, sve su se dalje iza kuće pomicale u krajeve, da se prilikom donošenja hrane, žita, ne bi remetio kućni mir i raskoš.

I cilj života da im je taj: koja će od njih, jednako negujući se i ulepšavajući, moći svojom silnom lepotom sve ostale ženske iza sebe baciti, a sve muške po kući — ne gledajući ni rod, ni doba — osvojiti i zaluditi.

koja će od njih, jednako negujući se i ulepšavajući, moći svojom silnom lepotom sve ostale ženske iza sebe baciti, a sve muške po kući — ne gledajući ni rod, ni doba — osvojiti i zaluditi.

Pandurović, Sima - PESME

U duši tvojoj kad zastudi zima, Jedna će mis’o u tebi da dozre, Velika, tužna mis’o, moje drago: Da treba da nam sve bude svejedno, Da nam je ovde još jedino blago Kad za nas kuda bedno srde jedno.

„Da s tobom šetam volela bih više. Al’ ti sa svojom damom ići moraš...“ Glas mrtvačkih zvona sve tiše i tiše, Napolju, gde kiša polagano pada, Zvonio je glasom kojim otkucava Duboka ponoć sred sanovna jâva.

„Al’ ja sam ipak zadovoljna, kada U veče, sve kad snom mrtvačkim spava, Izvadit’ mogu s bolom srce svoje Iz koga lipti krv (puno je jada); Na njemu tvoj je urezan

širi; Svet sa bolom života se miri; Ruže ćute, pokrivene belim Sjajem pune mesečine; grane Šýme, mole milost na sve strane. Svet pokoja večnog čeka dane.

A časovi struje monotono. Tužbe vetra u granama golim Sa zvucima mog srca se druže. Za sve koje volim — bol i strava, Nemir živi; a njih možda trava, Mir željeni s neba čuva plava; Dok tog srca u zlatnoj

Aliluja! Aliluja! NAŠI PEJZAŽI Sivo jutro. Magla se svud slêže. Sneg svetluca; staze zavejane. Na sve strane mračna zima steže. Beli pokrov povio je grane, A ograde okitile rese Lednog mira što se svud proteže.

O, ko bi rek’o da ćeš ti otići Mirna i bleda, ravnodušna tako Za sve što beše; da će ti smrt prići, Da sve sa njome zaboraviš lako!

O, ko bi rek’o da ćeš ti otići Mirna i bleda, ravnodušna tako Za sve što beše; da će ti smrt prići, Da sve sa njome zaboraviš lako!

— Seni mi hladno i prezrivo glede; U njima život istine utrn’o. Vaj! što im sudba sve spram mene uze? Uporno, tužno žaljenje se javlja I jasno doba prolećnoga neba, Snovi i nade...

Uporno, tužno žaljenje se javlja I jasno doba prolećnoga neba, Snovi i nade... i svi tako živi; Sreća se vidi... i sve se ponavlja... Hajd’mo! — Al’ kuda da nam sada treba? Zar moram smrti, smrti što ne godi?

O, kako žudno strast nas goni žarka Svršetku, kraju. Pa i bol će proći; Sve, čak i ljubav. Gladne strasti gone, Gone po mraku grobu što Že doći; Posmrtna zvona u daljini zvone, A vetri huje

Čeka pred grobom i zbori još tavno Tugu života i ljubav spram njega, I čeka svoje. Kad dopade muklo Sve crno društvo, užasno i divlje, Do nje, do groba, — strah ledeni probi Dušu i srce, zle sluteći kobi, A suro nebo

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Koliko je polje pred gradskim vratima, sve je polje vojska pritisnula...“ Tako otprilike ovijestiše prvi glasnici. Slobodniji građani sletiše niza stepenice, ali

perjadi — i drugijem stvarima što seljaci lacmanima prodaju; a do junakâ bješe dosta i nevjestica i djevojaka, sve po dvoje, po troje, šćućurilo se pod jednom strukom. Jedino ozbiljno bjehu „puške!

Znaš, vidite, sve što smo doživili otkad je princip prošao! Koliko se gostiju izmjenilo i kako se ispratiše! A svijet je obezbožio,

Jedan obavija glavu čalmom, vješa dugu pušku o rame, ogrće se strukom, puni simsiju, kreše ognjilom — a to sve naelak, bez treme, kao da je u svojoj avliji.

“ Vjetar je duvao niz Krstac sve to jače. Nad Crnom Gorom povijahu se tušti crni oblaci. Sunce je tonulo u more. Sa zapada do pola neba bješe vedro, a

Nije kročio sto puta a mećava zavija. Kako naprijed ona sve to jača. Serdar doviknu nekoliko puta, svojima da hitaju e će ih on stići.

Niko ne progovori, niti se mače, no sve oči zapele za nj. Plamen je veselo igrao usred te snuždene čeljadi, te je muževno a žalosno lice serdarevo čudan izraz

Toliko je bilo dosta; to kao da je bio znak, koji ženske očekivahu, jer one sad jedanak i u glas zakukaše sve tri. Ivana stade naricati za sinovima, Stane za braćom a Milica pominjaše samo djevera Šćepana, (jer, kao što je

Istoga časa, pred svijem kućama u serdarevu velikom brastvu, stade pucnjava i veselo odazivanje. To je sve dogovorom bilo i očekivalo se. Uđoše, pristaviše pecivo, pa posjedaše oko ognja. „Daj, čoče, da skvasimo pusto grlo!

„Jadnik“, reče Ivana, „Bog zna šta je promišljao gledajući sve ovo noćas, a mi ga zaboravismo! Ko zna ima li koga doma, i hoće li već ikad svog doma vidjeti!

On im u kratko kaza da je bjegunac, da misli ostati u Crnoj Gori, i da bi želio poći na Cetinje k Vladici. Sve što je dalje govorio sve im je mili postajao. Njegove lijepe crte dođoše opet u sklad.

Sve što je dalje govorio sve im je mili postajao. Njegove lijepe crte dođoše opet u sklad. Pošto se obrediše vinom dva puta, serdar se digne te

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Belić veli: „Rečenica — to je život jezika, njegova dinamika, njegova ne samo pokretna nego i radna snaga. Sve što se dešava u jeziku, dešava se i u rečenici. Rečenica daje i smisao i život jeziku.

Naivan je kao lisica: sve se prevari u svoju korist i tsl.) i b) suprotnog značenja (Miran kao jare, Prav kao uže u vreći, Voli ga kao kvočka

Takvi su: ako je skupo, ono i ne valja; i go i bos i opet mu hladno; ova i ona kuća samo što nisu moje, a ostale sve su tuđe; iz njegove ruke i šećer je sladak, možeš mi vjerovati: rijetko istinu govorim, a još rjeđe lažem, itd.

Mogu da budu i stihovane (— Kuga je u Sremu. — Nije nego u tremu; — Vami vaše, nami naše! rekoše baše. — Sve naše, ništa vaše! — rekoše paše).

radovima naših ratara i stočara (Jelisije, / Proso sije; Dođe Vide / Da obide; Od svetoga Ilije, / sunce sve milije; Makivije / Kose o čivije, / A srpove / Za repove, itd).

); ž) biljnu (botaničku) (o jasici, jasenku, žalosnoj vrbi, paprati, stitku, imeli, bulki, vilinskoj kosici itd.). Sve je to vrlo izmešana ozbiljna i raznovrsna, neizmerna i nemerljiva duhovna oblast, koju nazivamo sujeverje ili

Kraj sve svoje patrijarhalne kakvoće i uz pojavu čestih opštih mesta, narodno govorništvo ima ne retko uzleta i snage, razvibrir

“ (Suze), „Rešeto je rešetalo, / Iz rešeta nešto palo; / Što rešeto rešetalo, / To sve vodom postojalo?“ (Led, grad i cigančići), „Koliko je polje namereno, / Na njemu su ovce nebrojene, / Pred njima je

poreklu i kolektivnom postanku, tvorački, vremenski i prostorno neodređene naše narodne govorne tvorevine imaju sve bitne odlike tradicionalnih tekovina i onako kako su njihovi raznorodni obrasci očuvani u usmenom narodnom predanju

Narodne govorne tvorevine nemaju ni lepotu i renomiranost narodne pesme i priče, ali u zamenu za sve to, — i ove sitne, često potcenjivane tvorevine, svrstavane obično u frazeološku građu, mogu na svoj način, i po svojoj

Snaha ti se srebrom kovala a medom primila! (kad ko što pravo reče). Svaka te sreća na put pratila! Sve ti se po dobru poznavalo! Svijetla ti kao Miloševa na Kosovo!

Đavo ti čorbu posrkâ! Živeo, dabogda, od petka do subote! Zašto se gođ do’vatio, sve ti se u kamen pretvorilo! Zemlja te progonila, a more te izbacivalo! Zemlja te suncu ugrabila!

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

4 II. LAŽ ZA OPKLADU. 6 III. ĐEVOJKA, UDOVICA I PUŠTENICA 8 IV. ERO I KADIJA. 9 V. ERO S ONOGA SVIJETA. 10 VI. SVE, SVE, ALI ZANAT. 11 VІІ. ERO I TURČIN. 12 VIII. SLOVO IŽE, ALI SIRCA NIŽE. 13 IX. ZAŠTO U LjUDI NIJE TABAN RAVAN? 14 H.

4 II. LAŽ ZA OPKLADU. 6 III. ĐEVOJKA, UDOVICA I PUŠTENICA 8 IV. ERO I KADIJA. 9 V. ERO S ONOGA SVIJETA. 10 VI. SVE, SVE, ALI ZANAT. 11 VІІ. ERO I TURČIN. 12 VIII. SLOVO IŽE, ALI SIRCA NIŽE. 13 IX. ZAŠTO U LjUDI NIJE TABAN RAVAN? 14 H.

128 44. LAŽ ZA OPKLADU. 129 45. KRALj I ČOBANIN. 131 46. KO UMIJE, NjEMU DVIJE. 133 47. DVA NOVCA. 134 48. SVE, SVE, ALI ZANAT. 136 49. MEĐED, SVINjA I LISICA. 137 50. LISICA SE OSVETILA VUKU. 138 DODACI 140 1.

128 44. LAŽ ZA OPKLADU. 129 45. KRALj I ČOBANIN. 131 46. KO UMIJE, NjEMU DVIJE. 133 47. DVA NOVCA. 134 48. SVE, SVE, ALI ZANAT. 136 49. MEĐED, SVINjA I LISICA. 137 50. LISICA SE OSVETILA VUKU. 138 DODACI 140 1.

Čitav čovečij vijek trebao bi jednome bezbrižnom čoveku, da skupi sve naše narodne pjesme, pripovijetke, pripovijesti, zagonetke, običaje, i riječi.

Pa još vidim, da i pored sve muke i truda, opet ostaju pogrješke! U tom neka me pravda Dositije, koji je u ovakoj struci pisanja, gotovo poslije

dana ne crko od njezina zla: saćerala me bila u kraj, pa vidiš kako mi | je ova strana, što je bila od nje, osijedila, sve od njezina zla!! — Prođi je se, ako Boga znaš!

Dijete stane donositi vodu, i ćoso počne pomalo zakuvavati; tako malo po malo dok se sve izamelje, i ćoso sve brašno zakuva, pa onda umijesi jednu veliku pogaču, pa razgrnu vatru, te je zapreću da se peče.

Dijete stane donositi vodu, i ćoso počne pomalo zakuvavati; tako malo po malo dok se sve izamelje, i ćoso sve brašno zakuva, pa onda umijesi jednu veliku pogaču, pa razgrnu vatru, te je zapreću da se peče.

ako ti više što ne znaš, to je sve ništa; stani da ja tebi kažem jednu pravu istinu: Kad ja bija u mlado doba stari čovek, onda mi imadijasmo mlogo

pravu istinu: Kad ja bija u mlado doba stari čovek, onda mi imadijasmo mlogo košnica, pa bi i ja svako jutro brojio, i sve bi čele prebrojio, a košnica ne mogu.

Dok mi padne na um, da mi je dugačka kosa: kad stojim, do zemlje, kad sjednem, do ušiju, pa uzmem nož, pa sve dlaku po dlaku odrezuj, pa navezuj.

Sveti Sava - SABRANA DELA

A za sve drugo ostavljam na volju igumanu i svoj bratiji. Ako budu imali čime pomoći bratu koji živi u ćeliji ovoj, verujem u Boga

A u svih ovih pet dana jedamput dnevno da jedeš. U subotu, pak, i u nedelju ribe, i sir i sve drugo, i dvaput dnevno jede se.

katizme, i četvrtu katizmu „Blaženi“ sa pripevom „Anđela sabor“, potom sedalne, potom čtenije, i posle ovoga Stepena, „Sve što diše“, jevanđelje, po jevanđelju „Vaskrsenje Hristovo“ i potom „Pomiluj me, Bože i pesme zajedno da poje sam.

“ (Mt. 10, 37; 19, 27; Mk. 10, 29) Ovo čuvši treba sve ostavljati i za njegovim zapovestima pohitati „uzimajući krst i posledujući Hristu delajući naučiti prezirati plotsko, a

raspinjući se živi, odričući se svoje volje, koljući se nožem svojevoljnim, onome koji se zaklao nas radi ostavivši sve što je u svetu, govoreći jedan drugom: „Ko voli svet i što je u svetu, neprijateljem Božijim naziva se, jer svet ovaj

I sve ovo razmotrivši, u Gospodu ukrepivši se, stanite krepko protiv lenosti, odbacivši svaku gordost i suvišak zla.

U njemu toplom ranivši se ljubavlju i pokrenut božastvenim Duhom, ču preslatki glas kako govori: „Ko ne ostavi sve i za mnom ne ide, nije mene dostojan“, (Mt.

19, 29; 10, 38) carstvo svoga otačastva ostavivši i sve što je na zemlji, i izbegavši iz sveta koji porobljava dušu, u ovu dođe pustinju meseca novembra, drugog dana, godine

oglašenja, a ako se ona ne čitaju, tada da se izostavi Trisveto, a ovu molitvu dodati ka prvoj molitvi i izgovoriti je. Sve, pak, molitve govoriti uzdignutih ruku, kao što se kaže: „Uzdignute ruke vaše u svetinje i blagoslovite Gospoda“, (Ps.

Odmah ćeš se utopiti u klonuli san i izgledaćeš celog dana prazan, beskoristan za sve, kao što reče Vasilije Veliki: „Lako je duši koja se u smeh izliva i rastače da otpadne od pristalog sastava, da

I tako svi sa pohvalom i u veselu duhovnom snu predajte se, sve dok podeklisijarh, časovnik čuvši da izbija i po tome sazna da je pravo vreme, igumanu ne dođe i potrebnu od njega

Potom, pak, klepa u veliko klepalo, a onda i u bronzano, i poziva sve vas na jutarnje slavoslovlje, čiji početak ovako treba činiti: posle lupanja zvona, tadašnji dnevni jerej blagosilja Boga i

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Za sve vreme predstave pada kiša. Pauza posle treće slike. I SLIKA (Kafana „Šargan”. Napolju, na nekom placu, drug Vilotijević

) MILE: Sjajan govor! Ama sve teza za tezom! Čujete kako čovek govori? CMILjA: Priča dvásata, a ne kaže šta oće!

IKONIJA: Ja čujem pominje neko rušenje... MILE: Rušenje jeste, ali objekata! IKONIJA: Aaa! CMILjA: Sve je to lepo i fino, al mene čekaju noliki sudovi! JAGODA: A lepo su ukrasili tribinu! MILE: Odlična govornica!

JAGODA: Nemam ni ovde nikoga, ionako! MILE: Jeste čuli šta kaže? Ima da nastupe promene, korenite, u sve pore života! STAVRA: Odžačari će dobuku bela, a bolničari crna odela! IKONIJA: Oću dizludim od ovog kutnjaka!

(Izlazi) MILE: Kod njega ulazim bez lektimacije! Njemu je astal prepun telefona, pa artije, sve sami materijali, i to umnoženi, šapirografisani!

Podnela sam ležećki, i snogu, spisak bi se naslago do krova! Al to više trpeti ne mogu! IKONIJA: Sve se može kad zašušti lova! GOSPAVA: I jes mi velika lova! Jednom, ko dvaput za bioskop!

Treba i večeras da se nađemo! Ko zna šta bi sve moglo dispadne! IKONIJA: Ne lipši magarče do zelene trave! GOSPAVA: Bolje malo pogledni ovu brazletnu!

Je l ona blesava? STAVRA: Nije žena blesava, nego varuje! Pomisliš prosjak, najuriš ga i šupiraš, a sve ti posle po kući prokisne! MILE: Koji bog da mi prokisne? STAVRA: Kažem na primer! MILE: Što smo ti mi zaostali!

Sedam džepova, to je čoveku taman! A osmi bi mogo sve da upropasti! IKONIJA: Što da upropasti? PROSJAK: Da imam i osmi, ne bi mogo da trenem!

jesen, branje šljiva, kuvanje pekmeza! Šljive madžarke, požegače, belošljive, ranošljive, dudovi beli i crni! Sve ti to ždrebio, steono, skotno, suprasno, trudno!

riba... čaša vode... njena noga... u svemu ko da sija delić... STAVRA: Boga? SKITNICA: Izvinite, ja to... Sve to naravno utiče... Dan po dan, i tako ti ona ostane... I to dogurala sve do četvrtog meseca!

SKITNICA: Izvinite, ja to... Sve to naravno utiče... Dan po dan, i tako ti ona ostane... I to dogurala sve do četvrtog meseca! CMILjA: To je Boga mi prilično kasno! SKITNICA: Uapse me baš negde pred venčanje.

Stanković, Borisav - JOVČA

Pod stepenicama vrata od podruma i prozorče s rešetkama gvozdenim. Pod tremom i dalje pred kućom, kaldrma, sve do velike dvokrilne kapije na svod, levo, do koje se vidi i deo zida. Levo i desno oko kuće lisnate voćke.

SAUGA (odlazi levo). MARIJA (gleda oko sebe da li je sve u redu. Kada vidi da ispred njegove sobe do praga još nisu donesene očišćene cipele i nisu spremljeni legen, ibrik i

SOFIJA (ostavlja cipele na kraj praga). VELA (spušta legen na stolicu koju joj namešta sve krva). JOVČA (izlazi. Pruža ruke ka legenu da se umiva): Daj! VELA (poliva ga).

SOFIJA i VELA (odnoseći legen, ibrik, peškir, silaze u kujnu, iz koje izviruju ženske; sve se gubi u dubini tame kujinske). JOVČA (pali, puši, i srče kavu; okreće se ženi): A ti... šta je?

Ne može više, sestro. Mora da se govori, mora da se zna. Ne mogu (pokazuje na Jovču), pa posle na mene sve da baci, da sam ja za sve kriv. ANĐA Nisi, nisi kriv. MITA Nisam kriv, i neću da sam kriv.

Mora da se govori, mora da se zna. Ne mogu (pokazuje na Jovču), pa posle na mene sve da baci, da sam ja za sve kriv. ANĐA Nisi, nisi kriv. MITA Nisam kriv, i neću da sam kriv.

se ne bi olenjio, nego sam kazao da sam od drugoga, komšije, uzeo pod interes i da, ako ne vratimo na vreme, da će nam sve prodati.

I, neću duše da grešim, pokojnik sve na vreme tačno vrati, a od toga vide vajde, dobro zaradi, kupi baš taj vinograd i tu njivu.

Po mehanama, sa devojkama, momcima, tamo je uvek. U kom kraju čaršije dućan uzme, ceo komšiluk, sve devojke upali. Na svakoj svadbi, veselju, on je.

(koja je stajala dole na kujinskim vratima i slušala, dočekuje ga prekorno, prigušeno): Nisi trebao baš toliko i sve sada da kažeš Jovči. Nisi trebao, jer (pokazuje na Anđu gore) sad, od ovolikog srama, šta joj još ostaje?

JOVČA (nestrpljivo): Govori. Nemam ja kada, i neću ja to. Je li istina? ANĐA Istina. JOVČA Sve? ANĐA Pa... JOVČA Istina da je vinograd prodao? ANĐA Jeste. JOVČA I njivu već upola načeo? ANĐA Jeste.

JOVČA (ljubi mu ruku): Blagoslovi! VLADIKA De, de. Kakav tebi blagoslov! Tebi ne treba. Bog ti je i inače dao sve što želiš. Nego, ja, jutros, u crkvi, za vreme službe, čuh, pa evo. (Sedaju na minderluk.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

upornost, nepokornost, sujetno visokoumije i luda gordost I proče zlobe koje uzrokuju svu nesreću čovekovu črez sve vreme života njegova; od koji[h] zli[h] obiknovenja valja da i[h] čuvaju od detinjstva.

niti malo potrebna stvar človeku na svetu; o ovom poslu može se reći kako god i o vospitaniju, sireč, da o njemu zavisi sve naše blagopolučije u celom tečeniju života.

Lašnje je živiti s jednim narodom kojega jezik ne znamo, (premda i to nije malena muka), nego provoditi sve svoje življenje s ljudma koji[h] svojstva, narave i ćudi ne poznajemo.

jezik; što vidi da se pred njim svaki dan čini, tome mora naviknuti; tako prisvojava običaje, tako narave, tako sve misli i mudrovanija oni[h] s kojima rasti.

Od to doba počeo sam sve ljude koji bi mi najmanje dobrohodstva pokazali — za srodne i prijatelje, sve žene koje bi me samo ljubezna pogleda

Od to doba počeo sam sve ljude koji bi mi najmanje dobrohodstva pokazali — za srodne i prijatelje, sve žene koje bi me samo ljubezna pogleda spodobile — za sestre i srodnice vmenjavati.

Ove sve stvari mile su bile mome dobrom tetku i po njegovu mneniju vrlo polezne k namereniju koje je on sa mnom imao; niti je

Meni bi žao bilo to čujući; i zaisto ja sam vesma njega ljubio. No, ko će meni izvaditi iz moz|ga pustinje i pustinjike i sve kojekakve stvari s kojima sam ja bio moju budalastu detinjsku glavu napunio?

Gdi je god koja lepa crkva bila, oni su je prisvojili i u žamije obratili; a manastire su sve ostavili, jer su znali da ćedu im kaluđeri neprestano za nji[h] novce vući.

Mome se dobrom tetku činilo da leti od radosti sve to slušajući; u po sata takovog razgovora, a pritom čašu po čaši ispražnjujući, u veliko je prijateljstvo s Dečancem

Dobrota neiskazana, milost otečeska i ljubov, sve je to onda bilo pred mojim pomračenim umom, kao pristrastija ovoga sveta koja odvlače čoveka od boga!

Nakratko, oni su svi bili pred mojim očima slabi, grešni i plotski ljudi, koji sve svoje blaženstvo na[h]ode u čašam ispijanju; uzdišući žalio sam njihove duše kao izgubljene!

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

U Dalmaciji ima katoličkog naroda oko četiri stotine hiljada duša; ova je siromašna, te se njezina djeca klančaju na sve četiri strane svijeta radi hljeba nasušnoga, pa ko to zna, taj bi mogao reći da u tome vinogradu gospodnjem prema

s ostalom gospodom dalmatinskom k svitloj kruni bečkoj radi pokorenja dalmacije ćesaru, kako bihu poslate deputacije od sve Dalmacije. Bija je kod krune na ručku i razgovara se s njom...

kutnje potrebe prodavši vino, ako je i ono rodilo, prodavši vunu i smok, prodajući voće kad mu je doba, i drva preko sve godine u gradu. Uz to, Osinjača je tkala po vas dan, a njezino je tkanje bilo na cijeni.

“ Biva: „Fra-Brne je bog, pak ti je lako, Kušmelju!“ A i jest fratar Kušmelja ljubio mimo braću i mimo sve rođake, ljubio ga je „kao kruh vino“.

toliko ni jedeno jelo, ni putovani put, ni oduženi dug, ni pokriveni krov, ni zapaćenu stoku, ni stečeno kneštvo, sve mu to ne zaviđahu toliko, koliko nješto čemu se Kušmelj nadao.

Jozici je bilo već trinaest godina, a glava mu ne bješe veća od dobre kruške, a prema glavi sve ostalo, tijelo i trbuh mu utonuo pri rtenjači, ele, šaka jada, sašta ga i prozvaše Čmanjkom...

Zatijem bi Kušmelj, uzdahnuvši najprije što dublje može, probesjedio ovako: — Bakonja, Bakonja, nesritno dite! Ti bi sve mogâ što Čmanjak ne može, mogâ i ter kako da te vrag nije obrnuja na svoju!...

Ponjekad bi zasuo riječima, a pogdjekad postao bi mučaljiv, kao stanac kamen. To je sve čudnovato, ali je čudnovatije što je Bakonju Osinjača više ljubila no i Kušmelja i Čmanjka i dvije kćeri, Galicu i Krivu.

Ne ćaše dati prst jedan njegov za koje od njih, a pregorjeti ćaše sve skupa za njegovu lijepu glavu. Planula bi kad bi i malo što skrivile curice, iskalila bi se na svima u kući kad bijaše

— Pa onda: cmok! cmok! cmok! ižljubi ga i ljuljuškaj dokle ne zaspi. — Bog će sve na dobro upraviti! — rekao bi najposlije knez, nakon dugog razmišljanja. — A da ko nego bog!

lanjskoga, a cina mu je bila pala prid trganje, te ti ga ja smišaj s novim; a novoga sam naša trinaest barila, te ti ja sve uspi u onu bačvu; a ona bačva bere malo više od 18 barila, te ti ja... — A je li čemu?

A ti pisme pivaš i molitve divaniš. Kâ bog što sve zna — jer mudros, čestitos, bogoljubnos, skrušenos, kripos, lipos, milos, duševnos, rados, poniznos, u tebi su kâ u

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Daj reči koje imaju telo I u telu srce crveno, Sve one koje će gorko čelo Naći u svetu razbijeno. Daj reči gorde ko mač topola Za naše prazne ruke bola.

O VRATI SE O vrati se u sobu Iz blata pod beli krov. Glupi te umorio lov Po polju i po dobu. I sve dok živi u dubu Bezglasni tihi crv Neka se i tvoja krv Povuče u muk.

Ako za reč već nema spasa O daj mi bar uspavanku bez glasa. PESMA I SMRT Ova pesma nema oštrih zuba, Sve je u njoj golo ćutanje i mir I spori dolazak do poslednjeg ruba Ispod koga mami hladan dubok vir.

JEDNO SIGURNO VEČE U jedno sigurno leto Toplo kao kap plača Hodaćeš tuđ niz sve to Zaklonjen zidom šetača. I gluv već za reč što lupa U sluh o teška vrata Proći ćeš kroz red klupa Do mesta gde se

Tu smo se tužno ljubili U senkama, po klupama. Tu su me veselo ubili I bacali po rupama. O, gde sve nisam šetao, Koga sve nisam sretao, Pred kakvim kafanama sedao.

Tu su me veselo ubili I bacali po rupama. O, gde sve nisam šetao, Koga sve nisam sretao, Pred kakvim kafanama sedao. Kako je bolno vredeo Veliki sivi predeo U koji sam satima gledao...

Sa strane: samo trske i bare Sa žabljim i gušterskim skokom. Mi idemo pomno kroz sve to, A slutimo: žita, raži, Hlad, neku ljubav bez laži, Neki cvet, nešto sveto.

Kvasili se u moru, peli na vrh, o svud. Jesmo li doneli nešto ili ostavili sve? Neko se vratio nasmešen, neko lud. Zajedno smo, a bili smo razdvojeni svi. Da l smo bliži ili dalji nego pre?

Da l smo bliži ili dalji nego pre? U oku nam još po malo zakasnelo zri Zatajeni pramen leta — to je sve. Suncu kraj je. Leta više nema tu: Samo hude krpe, trošno meso, bedna kost. Ni senke više nema da crta po tlu.

KUDA POTONU PEK Gorčinom zar već obuzet? Beznađe ti je dno? (O otkud nađe baš sve to Što upokojava svet?) Lice u pticu sad Okrećeš ko nekad, pre. Gle: lišće pada na tle. (Nečujni vodopad!

Kao da ode Tisom Odronjen, nogom, komad ilovače. Gledamo za njim dok voda ga rastače. Gle — stoji još sve to al s tankim obrisom: Tu je i porta i vrg i sinagoga I neki čudni osmeh mesto boga.

beonjačom snega, S tek nekoliko crnih, zemnih pega, Što ko zenice neke pilje u me: Ko se to zalud skriva uz rub šume? Sve me posmatra: mrki poskok žile Što sav pritajen čuva dub i čeka. Motre me i dve ptice što se zbile.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Brzo se širi cvokot leda. Sporije koračam; nisam znao daje brada tako teška, i nisam znao da se sve toliko plaši noža. Drhtavica je sve glasnija.

Sporije koračam; nisam znao daje brada tako teška, i nisam znao da se sve toliko plaši noža. Drhtavica je sve glasnija. Mislim, puckaju koščice riba, jer se pod ledenom kožom, topla kao krv, vuče zarobljena reka.

i od stida se dva dana nije pojavljivao na poslu. O tome se dugo s glasnom mržnjom pričalo, a ja se sve slabije vidim u dimu kazanica, odžaklija i dugih čekanja po vodenicama.

I kako da čovek, rab božji, ne bude sve i svašta u ovoj Srbijici što se, po pričanju zlopamtila, tri puta praznila i novim narodom punila. Naša su groblja mlada.

— Samo su sitne ptice šarene. Gavrani su crni. Ni orlovi se ne kite. — Gazda sve može. — Može li dukat da baci u sneg? — Može. — A sina? — Tola se iz dubine nasmeja.

Takvi su im čamci. Preko njene glave upravili kljunove i zamahuju sabljama, i sve kao da gori, sve kao da izranja iz dunavske magle, a ono — gust, beo dim njene cigare.

Takvi su im čamci. Preko njene glave upravili kljunove i zamahuju sabljama, i sve kao da gori, sve kao da izranja iz dunavske magle, a ono — gust, beo dim njene cigare. Nikad nije video da duvan tako dimi.

Nikad nije video da duvan tako dimi. Turkinja lako sedi prekrštenih nogu, strogo i redom gleda sve putnike, naginje se da ih bole vidi, kao da raste iz napuhnutih šalvara.

Ne može da je baci u sneg. U tmini bez obala trnu vatreni svici što skaču iz očiju, iz glave lune sve glasnijeg cvokota. Žensko se za drugoga rađa. Đorđe brzo vrati nisku đinđuva u džep i grčevito steže kundak puške.

Za daljine i Boga Đorđe Katić, trgovac, isto je što i list u šumi. Isto što i kokoška. Krtica. I sve će biti isto. Samo će u njegovom krevetu drugi s njom da spava. Druge šake gnječiće njene slabine.

Đorđu se ne svraća: pri svetlosti SVI će mu videti lice. Rabadžije se gomilaju pred mehanom, a sneg obleće oko fenjera. Sve su mehane iste. I fenjeri, i drumovi, i njihovi povraci kući. Predomisli se i, noseći pušku, uđe poslednji.

Slatko su mu grejali nedra. Sitne i tople detinje pesnice. Laki i meki detinji prsti. Oči što sve vide. Otegnute pesme na mesečini kad je put ravan a šume iz daljine silaze u polja.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Devojčica je rasla, iz časa u čas postajala sve lepša, ali joj preko usana ne pređe ni jedna jedina reč. Samo su joj zlataste oči jače blistale.

Još je više iznenadi da mala zna i ono što ona nije znala. »Od koga li je sve to naučila?« Starica se zaprepasti kad u vezu vide ptice i cveće kakvih nigde nije bilo.

»Šta će biti s devojčicom kad ja umrem?« Osećala je bliski kraj i brinula se sve više, ali devojče je raslo i sve ubedljivije napredovalo u veštini vezenja i pletenja čipaka.

»Šta će biti s devojčicom kad ja umrem?« Osećala je bliski kraj i brinula se sve više, ali devojče je raslo i sve ubedljivije napredovalo u veštini vezenja i pletenja čipaka.

u sobu na vrhu kule, videla je da na njene prste čekaju brda konca i svile I shvatila da odatle neće uskoro izaći. Sve brže i pažljivivije je vezla, samo da bi joj dozvolili da vidi pomajku.

A kada Carica odene haljinu, dvoranom prostruja žamor oduševljenja, sve dok neko ne reče da devojka kraj jezera podseća na lik Zlatoprste. Carica gnevno nabra obrve. — To je užasno!

Ali, još više od rastanka, bolela ju je misao da ju je on odbacio i zaboravio, sve dok nisu počele stizati njegove slike koje je ona trebala da prenese na svilu.

Zatim je danima putovao ne mareći ni za glad ni za žeđ, sve dok nije stigao do kule u kojoj je vezla zatočena devojka.

Mladić se svake noći, ranjavih prstiju i kolena, peo do vrha kule, sve dok mesec nije postao velik i blistav. Tada je shvatio da je opasno penjati se, jer su svuda unaokolo bili stražari.

Tim vezom ona je iščezlom mladiću govorila sve što rečima nije mogla da kaže. Blistala su na svili jezera kakva mladić i devojka zajedno nikada nisu videli; crvenio

Sva svetla, sva prozračna odmahivala je glavom, ponavljajući: — Ne, i ne! Velika rečna majka uzdahnu. — Sve reke jedva čekaju da uplove u more! — reče i pomilova po obrazu najmlađu kćer, kad ova odseče: — Ne ja!

Mala reka se nevoljko poče spuštati ali od toga časa sve reke i rečice, svi izvori i potoci budno su stražarili. Obale i korito čuvali su je da ne pobegne, stene joj prečile

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Od početka ovog stoleća naziv Dorćol proširio se na sve ulice na dunavskoj padini od Kalemegdana do Francuske i od Vasine do obale.

svetlosti u kojima senke praiskonskih prošlosti sačekuju bezmerja sjaja što klizi sa juga, od Terazija i Vračara. Sve se to svetlosno čudo stiče i komeša nad granicom koja nikako nije slučajna jer je tu, možda baš na tom prelazu,

tek pošto šanac bude uklonjen a Kapija razrušena, a onda naniže, malo prav a malo krivudav, današnjom Francuskom ulicom, sve do Vidin-kapije koja se, po prilici, nalazila tu gde je, u Dušanovoj, sad crkva Aleksandra Nevskog.

nad Francuskom ulicom, sada, čak i u zatamnjenim danima, neprekidno trepere slojevi svetlosne prašine koja jedina pamti sve što se zbivalo i što se zbiva.

bio odlučio „da policija, ubuduće, radi održavanja poretka i mira šalje po jednog svog činovnika i po dva pandura na sve skupove, na balove i zabave, koji se u varoši održavaju“.

Kneževa je samovolja, po Vučiću, postajala sve luđa, a vremena su bila izmenjena. Vučić se brinuo za opstanak mlade dinastije Obrenovića čije mu je dobro uistinu

Izgledalo je da više niko nije bio sklon da trpi samovlašće. Tako je mislio Vučić i sve je to mogla biti istina, ali da li baš sasvim cela?

Gospodar Jevrem bi mogao da prizna, sebi, i nešto drugo: knez Miloš jeste bivao sve samovoljniji ali Gospodar Jevrem nije, zbog toga, bivao sve zabrinutiji; možda je, čak, bivao i zadovoljniji.

da prizna, sebi, i nešto drugo: knez Miloš jeste bivao sve samovoljniji ali Gospodar Jevrem nije, zbog toga, bivao sve zabrinutiji; možda je, čak, bivao i zadovoljniji.

Najzad je on to i učinio, uzeo je stvar u svoje ruke. Nije shvatio da u rukama, zapravo, ne drži ništa jer od početka sve drži Vučić, u svojim. Dok su se, 1838, borili za taj Ustav, ništa nije primećivao.

Nije razmišljao o tome šta se sve dogodilo od onog vremena kada je, 1815, tamnovao u Nebojši, pa do sada. Nije razmišljao i nije se pitao otkuda to da

iz zemlje, Jovan je u kući Baškalfića, u Beogradu, bio okovan, a on je išao na poklonjenje tom pokvarenjaku koji je sve zakuvao. Da li baš sve? I da li samo on?

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Ao, braco, amo u to doba, Dođi, vidi, čuj, pa hajd' u groba! Zora zori, sve poustajalo, Pa s' uz brdo veselo nagnalo; Svirac svira, puške popucuju, Mome poju, momci podvikuju Jošte malo - eto

Čudo, sele, divno čudo, Ala bih se mlađan grud'o!“... Kolo, kolo, naša dika, Puška puca, cika, cika, Pa sve tako, pucaj, beri, Pevaj, igraj, do večeri.

Mome platno davno pokupile, Pa s' odavde mene izgubile. Sve mi milo nojca rasplašila; Što ne mogla, u tamu zavila...

A odavde sve još ubavije Kako samo dolina se vije! Kako gora podigla se gusta! A po gori sva ta lipa pusta! Lipa cveta, cvetići

“ Beži moma, mahnu rublje... Beži l' domu svome? Sve u goru beži dublje; A momak za njome. Beži moma do kolena None joj se bele; Bele none do kolena Momka su zanele.

ili mene nema, Ili tebe - nas oboje nema; Ljubim li te... ili nema sveta, Nema sunca, ni rose, ni cveta, Već sve tmina što je pak'o mesi, A po tmini vitlaju se besi, A međ' njima prabesina spava Moju ljubav u snu izmišljava! J.

ili „snago“, Ili ću „lane“, Ili „moje blago“; Hoću li „dušo“, Ili „moje drago“ Kaži mi, kakvo Ime da ti dam! Sve su to mila Imena i lepa Kojima Srbin Svome zlatu tepa; Al' ja bih proveo Čitav jedan vek, Tražeći lepše, Dičnije i

Tvoja je dika zvezdica mala, Što tiho, lako nebom se njija; Nojca naiđe - zlato se mrači Al' tvoja zvezda sve ljupče sija! M.

“ Ona šapnu: - „Oh, mili slavuji!“ „Dić' ćemo se fruškogorskom raju, Ići ćemo sve u zagrljaju, Plandovati po onom bukviku“ Ona reče: - „Ti ćeš nosit' Smiljku!

“ „Od kud vidiš, na sve četir' strane, Daljna mesta, njive, i poljane: Levo Dunav, Banat, Bačka mila; Avala se desno zaplavila; A podale, ti

i ja čitam svoju pesmu, Uzdisaje srca vrela, Čitam cvetak svoje sreće, Sve to čitam - sa pepela. Oh, zar tako ljubav sveta i po smrti jošte traje! Oh, zar tako pep'o čuva Moje svete osećaje!

Koji je od vas blaženi đoga Što j odn'o morem dragana moga? Il' nije jedan toliko sretan? Pena vas bela sve poduzela, Svi ste ga valjda trkom preneli; Zato ste besni, konjici beli!

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

voprošava o sudbi čovjeka, o zvaniju njegovom pred Bogom; no njihove različne dokaze nepostojnost koleba užasna: sve njih misli najedno sabrane drugo ništa ne predstavljaju mi do kroz mrake žedno tumaranje, do nijemog jednog

Pitagore i ti Epikure, zli tirjani duše besamrtne, mračan li vas oblak pokrijeva i sve vaše posljedovatelje! Vi ste ljudsko ime unizili i zvanije pred Bogom čovjeka jednačeć ga sa beslovesnošću, nebu

Svemogućstvo svetom tajnom šapti samo duši plamena poete. Sve divote neba i nebesah, sve što cvjeta lučem sveštenijem, mirovi li al' umovi bili, sve prelesti smrtne i besmrtne -

Svemogućstvo svetom tajnom šapti samo duši plamena poete. Sve divote neba i nebesah, sve što cvjeta lučem sveštenijem, mirovi li al' umovi bili, sve prelesti smrtne i besmrtne - što je skupa ovo svekoliko

Sve divote neba i nebesah, sve što cvjeta lučem sveštenijem, mirovi li al' umovi bili, sve prelesti smrtne i besmrtne - što je skupa ovo svekoliko do opštega oca poezija?

odnjihala, iz koje je u krila udrila, u beskrajni prostor ulećela, od svačijeh skrila se pogleda do jednoga koji sve proniče, - u opširno svetilište bića, đe s' rađaju sunca i mirovi, đe vjenčano biće s začatijem, đe se dusi

okean su kaplje sastavile; sveti tvorac veličestvom sjaje u iskrama kako u suncama, u smrtnima ka u božestvama - sve mu skupa svemoguće slavi!

sveštene volje stvoritelja, po prostoru lećet nebesnome, tražit prvo, blaženo žilište, tražit sudbu svoga padenija? Sve što blatnoj zemlji prinadleži, to o nebu ponjatija nema; duhovni je život na nebesi, materije - u carstvu gnjilosti.

Iz njega se luče besamrtne na sve strane r'jekama sipahu. Ko kad tvorac mogućijem slovom našu zemlju u vjetar razvije i u trenuć zemni okeani kad se

Kroz valove nebesne svjetlosti mirijade lećahu kometah sa naglošću svojom prekomjernom na sve strane tamo i ovamo: neke k nebu, a neke od neba, kako ono trudoljubne pčele kad im ruka blagodatna tvorca sa

sadah u pravilne rasule redove i na divna kola izuvile; tu se gorde kedri i jablani i porode neizbrojne drvah, sve porode samo nebu slične, vrhove im jedva zazret možeš, u zeleno vječno obučene; red svešteni na svemu caruje.

Bregovi su nikli po ravnini, po pravilu, kako sve ostalo, okruženi kitnim sadovima; na njima su dignuti prestoli od topaza i zračna rubina - rad angelah

Popa, Vasko - KORA

ruka od dima Uzdasi bez vesala Misli bez krila Beskućni pogledi Ovde onde Poneki cvet od magle Rasedlane senke Sve tiše kopaju Vreli pepeo smeha NA ZIDU Davno okopnela Prva belina Bore vremena Nabujale Na izdašnom parlogu Polje

pesku Neme raskrsnice U nedoumici Na svakoj raskrsnici Radoznao pogled U stanac kamen pretvoren Pustinja rumena Ali sve što u nju dospe Smislom propupi Nadom procveta Proleće izuzetno Ili blagodatna opsena U OSMEHU U uglu usana Pojavio

šetača Koji mu u krunici Prenoći I tako Dogoreva pikavac Na donjoj usni nemoći Na kraju sveta KESTEN Ulica mu propije Sve zelene novčanice Pištaljke zvoncad i trube U krošnji mu gnezda svijaju Proleće mu prste kreše Živi od

mrko Lice zemlje Ponoćnim prstima Jezik večnog podneva Govori U zimnici uspomena Iznenadnim svitanjima Proklija Sve to zato Što mu u srcu Sunce spava STOLICA Umor lutajućih bregova Dao je oblik svoj Telu njenom sanjivom Večno je na

Radiću Bez glave bez udova Javlja se Uzbudljivim damarom slučaja Miče se Bestidnim hodom vremena Sve drži U svom strasnom Unutrašnjem zagrljaju Beo gladak nedužan trup Smeši se obrvom meseca (1951) DALEKO U

modri Ako okrenem glavu Sunce će s grane pasti Sahranila si osmehe U dlanovima mojim Kako da ih oživim Senka mi je sve teža Neko joj vezuje krila Oči otvaraš dobra Sklanjaš me nemo Noć me iznenadna traži U dnu drvoreda Platan cigaretu

stolica 28 Pod očnim kapcima Spavaju ti ljubičice Pretvaram se sav u sunce Nad tvojim ružnim snom Otvaraš mi širom Sve prozore na čelu Berem za tebe bele Lokvanje iz moje krvi Daješ zeleno lišće Mome stablu od pepela 29 Ovo su ti

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

delu, i kada sam pet dana pre bombardovanja bio u štampariji otštampan je baš i njegov poslednji, osamdesetdrugi, tabak. Sve tabake dela, od svakog po 500 komada, video sam onde, nesavijene, uredno položene jedan na drugi, da bi se pristupilo

No šta je sve to pored teške nesreće koja zadesi ceo narod i pokosi toliko nevinih! Ko sam, šta sam i šta li ću sada?

Ali bi nas oni suviše udaljili od samih abderićana koji su glavni predmet ove istorije. Sve što bismo o tome imali da kažemo je da su naša dva svetska građanina provela celo veče i dobar deo noći u razgovoru,

Od mnogobrojnih spisa Demokritovih nije se očuvalo nijedno jedino. Sve što o njima znamo, samo su odlomci, katkad tek koje rečenice, kako ih pribeležiše drugi grčki pisci, većinom protivnici

Ali kada se sve to u toku vremena prikupilo, sredilo, proučilo i objavilo, uvidelo se da je Demokritos bio jedan od najvećih mislilaca

je, kako mu njegovo ime svedoči, bio Jevrejin i zbog toga su prodaja i kupovina njegovih dela bili zabranjeni, a uništeno sve što se zateklo u stovarištima. Hitlerova mržnja prema Jevrejima pogodila je i starog, nedužnog, Demokrita.

Zato me moje putovanje odvede u davna vremena kada su položeni prvi temelji one nauke iz koje se razviše sve ostale egzaktne nauke, a to je bila geometrija.

Tek kada sam prikupio, proučio i sredio sve te podatke, mogao sam napisati poglavlje o Pitagori. Na to poglavlje nadovezalo se, samo od sebe, već napisano poglavlje

Godinama sam prikupljao sve što sam o toj nenadmašnoj školi mogao da doznam. Poznavao sam sve što se zna o Aristarhovoj nauci, no o njegovoj

Godinama sam prikupljao sve što sam o toj nenadmašnoj školi mogao da doznam. Poznavao sam sve što se zna o Aristarhovoj nauci, no o njegovoj ličnosti doznao vrlo malo.

njime bio snabdeven u dosta dovoljnoj meri ne propustih da nabavim i veliko delo Morica Kantora o istoriji matematike. Sve tri velike sveske toga dela proučih sa velikim uživanjem. Tako sam zavoleo istoriju nauka.

Onda sam bio izbačen iz normalnog koloseka svoga života i poziva, a sve vreme proveo u svojoj sobi, da ne bih gledao podjarmljenu varoš i zemlju.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Ne znam zašto sam ovo poslednje napomenuo. A kad sam sve tako lepo uredio i poslao telegram da stižem sutra uveče, ja se uputih u „Moskvu“ da tamo prikupim što više

Uveče sve beše spremno i u redu. Slišam se još jedanput o novostima i komentarima što sam prikupio od ljudi koje su drugi lagali,

I zavaljen tako ugodno stadoh razmišljati o pobratimu kome idem u goste. Drugovi smo iz detinjstva i za sve vreme đakovanja bili smo nerazdvojni, najbolji drugovi.

veče na stanici, sa svojom malom sestrom, pa smo otišli njegovoj kući, gde je vladala ona predsvadbena svečana tišina. Sve je bilo čisto, pobožno, očekujuće.

Ja se sećam dobro da sam ovako otpočeo razgovor. „A sad, dragi pobratime, pričaj mi kako se reši da se oženiš i sve drugo što imaš da mi poveriš, ali pravo mi kaži, pre svega, koja ti je to ljubav po redu?“ On se nasmejao.

„I to može biti i ne čudim se, najzad, jer te poznajem. „A zar je mene teško upoznati? Ja sve kažem što mi je na srcu.

“ „A tvoji roditelji, šta ovi kažu?“ On se malo zamisli: „Ovi moji? Stari su, zadovoljni da me vide oženjenog. Sve ostalo je sporedno.“ Do zore smo ostali u razgovoru.

Tamo su imali da dođu i kumovi i tu, u malom selu jednom, parohiji našeg prijatelja sveštenika, spremljeno je sve da se obavi venčanje.

i zadovoljni supruzi nudili se vinom, mi smo ćuteći slušali kako kiša pljuska u prozor i kako ritmično lupa voz odmičući sve dalje i dalje.

Morate se u ovome sa mnom potpuno složiti. I morate nam, najzad, prići. Sumorni student, najpre odmereno, zatim sve življe i vatrenije odgovori ovo: — Gospođice, ja sam vam rekao već da me još ne možete tako oslovljavati.

skrsti ruke kao što si skrstio, trpi, škripi zubima i gledaj šta se radi — odgovori mu krezubi student, koji ga je za sve vreme pažljivo slušao iako u njega nijedanput nije pogledao. Kad bi svi govorili kao ti, šta bi bilo?

na trkama; svuda oni i njihovi fijakeri, automobili, toalete, bes, rasipane, nemoral, kockanje u ogromne sume; sve preko naših leđa. Pogledaj ovog ovde prijatelja. Pa pokazujući prstom čoveka preko puta: — Šta ga ceniš?

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Kolica su vještim rukovanjem uklizila u bijelu dvoranu bez uglova. A onda je sve bilo tačno kao i posljednji put: maska na licu, dosta ugodna praznina koja se sve više širi u mislima, i, posljednjim

A onda je sve bilo tačno kao i posljednji put: maska na licu, dosta ugodna praznina koja se sve više širi u mislima, i, posljednjim tračkom svijesti: ako se više ne probudim, tim bolje! ... Ne znam kako sam se vratio.

Drugovi bi mi vezali oči, okretali me uokrug sve dok ne bih potpuno izgubio orijentaciju, i tad me vodili od jabuke do jabuke, a ja sam pogađao.

harmoniju shvatim čisto pojmovno, bez primjese predstavnoga, već uvijek i jedino kao predstavu svjetlosti; i obratno, sve tužno i ružno, sve mrtvo i ledno, kao zakriljeno sjenom. Po tome, i naše misli mogu da budu osunčane ili sjenovite.

čisto pojmovno, bez primjese predstavnoga, već uvijek i jedino kao predstavu svjetlosti; i obratno, sve tužno i ružno, sve mrtvo i ledno, kao zakriljeno sjenom. Po tome, i naše misli mogu da budu osunčane ili sjenovite.

ili sklonost samoubistvu; a ponekad i nadarenost za muziku, za slikarstvo, ili za ma što lijepo i beskorisno. Sve u svemu, rđav posao.

Što ćete! Ljudi vole sve svoje, pa i svoje slabosti. I svoju ranjavost, i svoju zlu sreću, i svoje prokletstvo: i u tome leži jedan dio nas.

A to, sve mi se čini, ne bi baš moglo da se nazove stvarnim, pa ni zdravim; to bi, štoviše, bio u neku ruku idealizam.

čovjeku koji je odsjedio robiju ili ma što prelomno doživio ili proživio — što mu, velim, ostaje i kad mu se sve drugo poreče, uskrati, oduzme — doli taj goli i oglodani fakat: ja sam preživio brodolom, ja sam odsjedio svoje!

No kako bilo (a možda sve to naklapam tek iz neke nesvijesne težnje ka samoobrani), sjetim se da sam od najranijeg djetinjstva bio tašt na svoje

A to nije dobro. Ne, takvi ljudi nikako ne treba da imaju djece. Što li sve malograđanska glad za senzacijama i gusta, paklinasta fantazija pučkih ženica nisu izmaštale i saplele oko te smrti!

Djed je, dakle, sve to bio lijepo smislio i sračunao. Ali, bilo je već kasno: ono što je učinjeno, učinjeno je, i jedanput počinjena pogreška

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Momčadija prebledela, pa niko ne diše; sve uprlo oči u popu, koji razgleda jednoga po jednoga, pa, vidi se, ni sam ne može da se odluči kuda će.

Đurica beše, i stasom i lepotom, nadvisio svu momčadiju. Beše ih i starijih i odevenijih, ali gledajući odjednom u sve njih, on prvi padaše u oči. Beše kao bor, koji je izrastao u čestaru, među pravim i jedrim cerićima.

Napred iđaše krst i sa njim uporedo barjak, za njima medenica, pa onda crkvena i opštinska ikona uporedo, a posle toga sve po dvojica u redu.

Njegov otac, koji umre pre deset meseca, često je ležao »nadzor« i bio vođen sreskoj kući, sve zbog nekih koža, koje su na njihovu tavanu nalažene.

— »Na nevidišu nema krivice!« To znači: ma šta uradio, nećeš biti kriv, ako te ne uhvate. Sve su se vrline sastojale u »nevidišu«, u tome, dakle, da se krađe i druge slične »operacije« vrše što pažljivije...

Samo kad bi krstonoše minule pored kakva bogata doma, gde su domaćice iznele nekoliko karlica mleka, zaboravio bi sve misli, dočepao bi jednu kutlaču i srkao dokle god traje...

Imanja, može se reći, i ne imađaše. Jedna kućica sa danom oranja oko nje i jedna njiva u planini — beše mu sve nasleđe od oca. Sestru je udao u drugo selo, a majka Mu se dovijaše od svake ruke, da ne bude sinu na teretu.

Đurica je leti, kad je hteo raditi, dobro zarađivao. Radio je sve seoske radove po skupoj nadnici, a kad nastane novo žito, kupovao ga je i snabdevao se na celu zimu.

Rasta je bio povisoka, a iđaše uvek pravo, zaturene glave, posmatrajući sve pred sobom kao sa neke orlovske visine. Oči mu behu crne kao ugalj, sjajne kao žeravica.

odlikovali negda crni, a sad progrušali brci, dugi kao povesmo, i gusta okrugla brada, koja mu je pokrivala skoro sve lice ispod očiju na niže.

kao krvožedni vuci, klali nejač i pekli ljude, vraćali su se sa svojih pustolovina pravo k njemu i izručivali mu u krilo sve do poslednje pare, što su po skupe žrtve nagrabili.

— E toga nema... njeno se zna: peškir ili čarape i koji groš, to joj je sve. Nisu naši doktori skupi kao vaši. Pisar ga prekide: — Hajde, produži posao. — Slave ti, Đurica, nemoj da nas mučiš.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Kad mu je sin dorastao do osamnaeste godine, udari pomor po celoj zemlji. Narod se poplaši i počne bežati na sve strane. Pomor se širio od zapada prema istoku i ostavljao za sobom čitavu pustoš.

Sad Petar uzme sve tri ove stvari i pođe dalje. Idući tako, naiđe na neku veliku šumu, i uputi se jednom stazom. Išao je tako čitav dan

Petar je tu sedeo sve do mraka, pa kad se već smrklo, on nije imao kuda, nego ostane tu i da prenoći. Kad je ujutru svanulo, uđe u baštu

Petar je, siromah, iz sve snage bežao, ali ga je smrt već bila gotovo stigla. U tom bežanju dođe on i do ono troje dece što behu okamenjena, pa

Petar im sad podeli njihove stvari i reče: — Zadržite, deco, smrt koja za mnom evo juri, i ne puštajte je sve donde dok ja malo odavde ne odmaknem.

Onda i deca puste smrt, a ova sad iz sve snage pojuri za Petrom. Kad je Petar već došao bio blizu one zemlje, opazi ga ona devojka i iziđe pred njega, da ga

oteti od mene niti ga ja od tebe, nego hajde da ga izmerimo — moj neka bude vrh od njegove čizme, a tvoje neka bude sve ostalo, pa na čiju stranu pretegne, neka bude i Petar njen.

zakala pa van, a kad iziđe, pita ga smrt šta je rekao bog, a on reče: — Rekao ti je da ideš na ono najveće brdo pa da sve raskopaš i povadiš kamen iz zemlje. Kad to smrt čuje, zakala pa otide, te stane kopati, pa kopaj devet godina.

Kad to smrt čuje, zakala pa otide, te stane kopati, pa kopaj devet godina. Kad je sve raskopala, ide opet bogu pitati šta će sad raditi. Ona dođe gore, a soldat je opet ustavi, pa je upita kuda će.

nego uteče unutra, a on ostane vani. Kad smrt uđe unutra i bog je vidi kakva je, prepane se, pa ju upita: — Jesi li sve pomorila kako sam ja rekao? Ona reče: — Šta, gospode, pomorila?

Ja sam otišla pa sam devet godina kopala, a kad sam sve raskopala, dođem opet da te pitam, ali mi on opet ne dade k tebi, nego otide on, pa kad je izišao, kaže mi da si ti

a kad iziđe, kaže mi da si ti rekao da onaj sav kamen nasitno stučem, te ja otidem, pa opet devet godina udride, evo sve dosad, pa vidiš kakva sam se načinila. Pa me još ni sad ne bi pustio, da nijesam utekla.

Petković, Vladislav Dis - PESME

Al' kad priđe tako Svet mojih radosti, umoran, i moli Za mir, za spasenje, za smrt ili pak'o Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

da si najzad našla humanost i vrata bolnice, Znam da zemlja sačuva vlagu, njom da te mirno pije, Znam da ti svet i Bog sve uzeše, divna bludnice.

mnogi dani i godine, Mnoge noći i časovi očajanja, I trenuci bola, tuge, greha, srama I ljubavi, mržnje, nade i kajanja. Sve to stoji na gomili trenutaka U neredu, po prošlosti razbacano, Dok nju vreme vuče nekud, nekud nosi I odnosi bez otpora

Nemam snage da se borim sa vremenom, Da odbranim, da sačuvam, ne dam svoje, Nego gledam čega imam, šta je bilo: I sve više, ništa više nije moje.

PESMA 1 U nehatu i nemaru dani idu i prolaze, I lagano sve se gubi, izumire i propada, I nikakvih nemam želja, da mi priđu, da dolaze; Po sumraku sanjarija pustoš spava, mir svud

večna mraka, Nema smisla remetiti besmislenost u svom toku; Od rođenja spremna stoji, mene čeka moja raka, Da odnese sve što imam u dubinu u duboku.

I pogledom već umornim preživela gledam doba I sve što je nekad bilo, i sve što je oko mene; I čudna se slika stvara: neko more od pepela, Nad njim vazduh, paran krikom,

I pogledom već umornim preživela gledam doba I sve što je nekad bilo, i sve što je oko mene; I čudna se slika stvara: neko more od pepela, Nad njim vazduh, paran krikom, kao da je smeh sirene.

bol i nada, i mladost i cveće, Kad strah i očaj i sudbina zvone Samrt, koja se neumitno kreće Na moju ljubav, na sve želje moje, Na moje nebo, moju baštu krina — U tim časima nađu se nas dvoje, I tad plačemo ja i violina.

Ne marim inače za život i brige Naroda i ljudi, za principe razne, Bacane oduvek u jedne taljige, Što ih konji vuku i sve glave prazne.

zoru kada sviće, Molitvu, suze onih koji cvile, Ni vlagu, crve što po meni mile, U oblik idu čas dublje, čas pliće. Sve mi se čini da pre nego veo Na misli, snove i ideje siđe, U svesti ona javiće se tada.

Moja jesen stupa; ide moja zima I pada na srce mlado, uvek holo, I na zvezdu moju, na sve što sam vol'o. Moja jesen stupa; ide moja zima.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

glas da sam jedan od najvrednijih radnika a možda i jesam, ukoliko je razmišljanje isto što i rad, pošto sam mu posvetio sve moje budne sate.

Sa godinama postajemo razumniji, sve sistematičniji i konstruktivniji. Ali, ovi rani impulsi, mada ne odmah kreativni, predstavljaju značajan trenutak i

Pošto ih je prema običajima svojih predaka ukrasila cvećem, položila ih je na odar. Kada se otac vratio, sve je bilo pripremljeno za hrišćansku sahranu.

Ubrzo sam shvatio da sam iskoristio sve one koje su bile pod mojom kontrolom; “prave” slike su bile potrošene, pošto sam video malo od sveta samo predmete u

Ubrzo sam otkrio da je moja najbolja uteha bila da jednostavno idem dalje u svojim vizijama stičući utiske sve vreme, pa sam tako počeo da putujem, naravno - u svojoj mašti.

Uskoro sam, na svoje iznenađenje, postao svestan da je svaka moja misao nametnuta spoljnim utiskom. Ne samo to, već je sve što sam radio bilo na sličan način podstaknuto.

Ponekad sam video kako je sve oko mene ispunjeno plamenim jezičcima. Umesto da se smanjuje, njihov intenzitet je vremenom postajao sve jači i čini se

Umesto da se smanjuje, njihov intenzitet je vremenom postajao sve jači i čini se da je dostigao svoj maksimum kada sam imao oko dvadeset i pet godina. Kada sam boravio u Parizu 1883.

Čudno je da ne mogu da zamislim lik u tom sivilu sve dok ne stignem u drugu fazu. Svaki put pre nego što zaspim slike ljudi i predmeta prolaze mi ispred očiju.

i izračunavao zapreminu tanjira za supu i šoljice za kafu i zalogaja hrane - drukčije ne bih mogao da uživam u jelu. Sve radnje i postupci koje sam ponavljao morali su biti deljivi sa tri i ukoliko bih pogrešio, bio sam prinuđen da sve počnem

Sve radnje i postupci koje sam ponavljao morali su biti deljivi sa tri i ukoliko bih pogrešio, bio sam prinuđen da sve počnem od početka, čak i ako je za to bilo potrebno nekoliko sati. Do osme godine moj karakter je bio slab i kolebljiv.

sam dobavljao loj, pravio fitilje, izlivao tanke štapove lojanica, i svake noći dok su ostali spavali, pošto bih zapušio sve ključaonice i pukotine, čitao bih sve do zore kada je majka već započinjala svoj mukotrpni dnevni posao.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Bio sam svedok ovog postupnog razvoja, i sve što sam do sada napisao je pokušaj da izložim svoje mišljenje, kao svedok koji o ovom može s pravom da govori.

bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima bi se sukobio.

Uz njeno ime vezana je zanimljiva istorija. Sve do početka osamnaestog veka turske najezde su stalno uznemiravale austrijsku imperiju.

U jednom udubljenju na stubu bila je ikona Bogorodice sa Isusom, a sve je osvetljavao žižak natopljen u zejtinu. Po predanju, taj plamen se nikad nije smeo ugasiti, a litija koju je dobri svet

Ljudi su pušili i razgovarali, a izgledali su kao senatori, samozvani čuvari sve mudrosti u Idvoru. Kraj nogu starijih sedeli su na klupicama mladi ljudi, a pred svakim od njih je stajala kotarica u

Ove priče o Karađorđu su na poselima kod suseda primane sa više oduševljenja nego sve njegove druge zanosne priče. Pred kraj sedeljki Baba Batikin bi izdeklamovao neku od starih srpskih junačkih pesama od

Novo saznanje me je ushićivalo; sve je to bilo tako novo i tako jednostavno, tako mi se bar tada činilo, a u isto vreme bilo je tako oprečno svemu što sam

On je svuda najverniji i najvažniji sluga srpskog seljaka, a naj više u Banatu On poore sve njive u proleće, on preveze sazrelo žito sa dalekih plodnih pola na seoska guvna, kada dođe vreme žetvi.

Nije to bio lak posao čuvati krdo od pedeset volova. Danju je sve bilo lako, jer su letnja žega i nesnosne mušice primoravale volove da traže spas u hladu ispod drveća, gde su se

Obojica zametnuše razgovor sa mnom, a jako ih je zanimalo šta sam to sve doživljavao za vreme leta kada sam bio pastir.

” Na to moji drugovi odgovoriše sa ”Živeo knez Srbije!” Mađarski činovnici zabeležiše sve što se događalo za vreme bakljade i nakon nekoliko dana bio sam obavešten da Pančevo nije mesto za razuzdano seljače kao

Kad je došao dan mog odlaska u Prag, majka mi je već sve spremila za dug put, put od skoro dva dana plovidbe Dunavom do Budimpešte i jedan dan železnicom od Budimpešte do

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

No miruj u ljude. Nije njima do obisti. —Dobar ti je! — pobegena Zagorac i skreše da pripali lulu. Sveta je na obali sve to manje. Još prolazi kakav samac i brzo odmiče.

I dućani se zatvoriše. Napokon i iz čitaonice iziđe ih nekoliko. Nadigli su okovratnike od kaputa sve do ušiju. Natežu se i pravdaju radi zadnje partije; kad se izgovoriše, raskrsti se svaki svojim putem.

Muškić se tek zamomčio. Na njemu j e sve staro osim obilatih podvezanih potkoljenjača, u čijem su remenu umetnuta kositrena sjajna puceta.

—Pa si ga bolesna ostavila? —Nisam od obijesti. Ponešto se oporavio, no ne može ni na kakav posao. A radiša je... Sve potrošismo, najviše za ljekara i ljekarije... Dvoje nejačadi ostalo s njime..... Dođoh da štogod zaslužim...

Celo polje unedogled ozvanjalo je živim kikotom, smehom i popevkom. To se sve lepo čulo i razabiralo; no čeljadi nije se moglo videti, jer su bili zaklonjeni u gustim maslinovim krošnjama i gomilama.

Od nestašice smočnih jela čisto se pred očima blešti a kolena klecaju. Pa ipak, uza sve to, najgora je muka što se nešto mora jesti, ako se i ne dobiva.

Sklopilo se sa svih strana — nije nego sad će se očepiti nebo i sve će potopiti. I zbilja, te noći pljuštalo je kao nikada. Cela varoš umočvarila se i ublatila.

Zvona su prestala brecati na „neveru”. Sve se živo uplašilo i u se stislo, očekujući da prestane oluja. Te noći izlilo se dažda da ga je bilo doista za celu

I u njihovu kućicu prodrla je i navrvila voda. Propustio krov, te je kapalo na sve strane. Nekoje kaplje gasile su žeravicu što je pod zapretkom tinjala, i pušile se lugom.

S drugima i njih odvedoše u obližnju konobu. Putem sa svih strana piskala je voda i dosizala im sve do gnjata. Otvoriše vrata. Svetlost dana još nije bila jaka da prodre tamu. Užegoše sveću.

Svetlost dana još nije bila jaka da prodre tamu. Užegoše sveću. Po konobi plivalo je suđe, trupići i daske, i sve je oplimalo u vodi. Trebalo je grabiti i probiti odvodne jarke da voda napolje izbije i salije se u oveću jarugu.

—Pa šta ću mu ja? — odvrati župan. —Ništa! — vrcne ona malo razgovorom. — Dajte malo suhih drva! —Zar ste sve izgoreli? Ča radite od njih? —Ima, ima još, — požuri Cveta, — no mokra su. — Osušite ih... Vidiću ja.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

produbljene kod Jana Mukaržovskog, a u današnju teoriju recepcije neposredno su se „ulile“ iz radova Feliksa Vodičke. Sve ovo pominjem zato što nas gotovo sav razvoj književne nauke u našem veku navodi da o književnosti razmišljamo u sklopu

Ja se, razume se, ne osećam pozvanim da govorim o umetnosti uopšte, nego jedino o književnosti. U stvari, sve što sam dosad rekao ima jednu jedinu svrhu: da me približi onom dosta uskom aspektu ili stajalištu sa koga bih želeo

Jedna linija književne evolucije u srpskoj poeziji XX veka mogla bi da se označi kao sve potpunije odbacivanje nasleđenih pesničkih konvencija. To je poznati proces u evropskim razmerama.

To je poznati proces u evropskim razmerama. Odbacuju se ritmičke i slikovne konvencije, krše se gotovo sve ograde u izboru tematske oblasti i sve potpunije se napušta ono područje ili zaliha jezičkih sredstava koje je po

Odbacuju se ritmičke i slikovne konvencije, krše se gotovo sve ograde u izboru tematske oblasti i sve potpunije se napušta ono područje ili zaliha jezičkih sredstava koje je po tradiciji bilo dodeljivano poeziji.

I ukoliko je ovaj proces napredovao, utoliko su bili sve nesigurniji i čitaočevi i kritičarevi kriteriji pri razlikovanju poezije i onoga što poezija nije.

Čim je poezija pristala na ovako provedenu i veliku šizmu u jeziku i sve dok bude pristajala na nju, ona je morala da se nađe i nalaziće se u sferi ličnog, privatnog ili neobaveznodopadljivog a

ponovo počela da stiče moć govora o bitnim, što znači elementarnijim i opštim stvarima naše ljudske kulture naporedo sa sve većim sužavanjem komunikativne moći.

Po zaslugama za razvoj srpske poezije u ovoj oblasti, Matić je ispred svih drugih naših savremenih pesnika. Kako sve to tumačiti?

ostaje da nedovršena da bajka Ovde postoji intonaciono ponavljanje, dakle ritmizirano intonaciono penjanje, a sve je izvedeno iz potencijala koji je sadržan u običnoj deklarativnoj rečenici: ... da ostaje bajka.

Ovde se sve ono što je bilo – na neki način može tek da zbude; a sve što jeste – kao da se jednom već zbilo. Tako smo dospeli do

Ovde se sve ono što je bilo – na neki način može tek da zbude; a sve što jeste – kao da se jednom već zbilo. Tako smo dospeli do mesta kada se može govoriti o odnosu koji književno ili,

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

Te komisije, te procene, te sednice, pa se spomognu nekako. Ali ovaj moj ne ume. Sve: ovo ne ide, naškodiće ugledu partije; ono ne ide, povikaće opozicija. I sve tako.

Ali ovaj moj ne ume. Sve: ovo ne ide, naškodiće ugledu partije; ono ne ide, povikaće opozicija. I sve tako. A devojku, eto, nismo platili već tri meseca, pa kiriju nismo platili za prošli mesec, a gde su još one sitne

ja, nesrećnica, zbunila se kao niko moj; te triput solim jelo, te sipam zejtin u lampu, te obučem prevrnutu čarapu, i sve tako. Volim, kaže žena, da odležim jedno zapaljenje pluća nego jednu ministarsku krizu.

Ubio ga bog sa suklatom, sigurna sam da će mucati. DARA (prekorevajući je): Ali, zaboga, mama! ŽIVKA: Uh, kćeri, sve drugo ne marim, ali samo da mi je da gospa-Dragu svučem sa državnog fijakera, pa makar za dvadeset i četiri sata.

(Razmeštajući.) Kad je poslednji put Sima aavanzovao, pogodile su mi, ne možeš čisto da veruješ kako su mi sve pogodile. Šta se utrpala između mene i Sime ova udovica! (Broji.) Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam...

ČEDA: Čekajte, zaboga!... ŽIVKA: Ako mi odmah ne kažeš, pašću u nesvest! ČEDA: Ali čekajte, da vam kažem sve po redu. ŽIVKA: Pa govori, ne oteži! ČEDA: Dakle, vraćajući se ovamo, ovako sam mislio...

Otkud se na kartama piše „ministarka”! Kao da je to zanimanje: ministarka. DARA: Pa kad ona neće nikog da zapita, no sve sama radi. ČEDA: Pa onda – šest stotina vizitkarata! Koliko godina misli ona da će biti ministarka?

A šta bi vi, gospođo ministarka, rekli kad bi vam ja rekao da ne pristajem na sve to? ŽIVKA: Pa ti, ako si pametan čovek, i ako zrelo razmisliš, uvidećeš i sam da je ovako za tebe bolje.

ČEDA: Ama, kako vi to, kao da smo na vašaru? Molim vas, recite vi meni, mislite li vi ozbiljno sve ovo što govorite?... ŽIVKA: Pa ozbiljno, dabome!

ŽIVKA: Ti? ČEDA: O, te još kako! Prednjake vadim po nekoliko odjedanput, a kutnjake po jedan, ali kad jedan izvadim, sve ostale zaljuljam. Pa zato baš i kažem, recite vašem zubnom lekaru nek dođe k meni.

UČITELjICA: No! E, to već prelazi sve granice. Ne bih nikad inače, al' moram reći, zamislite, opsovao mi mater. ŽIVKA: Nesrećni sine, zar učiteljici

DARA: Kakve dužnosti? ŽIVKA: Pa dužnosti muža. DARA: Ja te ništa ne razumem. Otkako si ministarka, ti sve nekim zvaničnim jezikom govoriš. Od čega si ga razrešila? ŽIVKA: Rekla sam mu da od danas nije više tvoj muž.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

A sve to, i u tolikoj meri, prvi put se pojavljuje u jednom srpskom romanu. Naš moderan roman dvadesetog veka počinje, ne samo

podvostručenjima, počev od sintakse pa do kompozicije, po strukturi koja je skroz pesnička i skroz simbolička, Seobe su sve do danas ostale najviša mera koju je dosegao moderan srpski roman.

to je - jednom više, drugi put manje - postojano izazivalo nedoumice već kod prvih kritičara početkom veka i izaziva ih sve do današnjih tumača.

života i nametnutih propisa, taj se ili raspamećuje ili biva prognan duž sociokulturne lestvice vrednosti sve do njenoga dna. Dobar primer za to sadrži kratka priča Paraputa.

nije, kao što se najčešće misli, čak ni njena retka, izredna lepota, čak ni njeno raskošno a toliko čulno telo, što će sve skupa naglo usahnuti, iščileti vrlo brzo posle udaje. Naime jeste to, ali nije samo to.

položaj koji joj je Stanković dao u romanu: ne samo što je kroz njena čula prelomljeno, neposredno ili posredno, gotovo sve što se u pripovedanju izbliza opaža, nego je i svest njena dignuta do ravni na kojoj se roman kao celina pripoveda,

ta greška ili neznanje daje tragično osenčenje njenom liku, što ne bi bilo moguće bez stalnoga isticanja da junakinja sve predviđa i sve zna.

ili neznanje daje tragično osenčenje njenom liku, što ne bi bilo moguće bez stalnoga isticanja da junakinja sve predviđa i sve zna.

A, opet, poznato je da junak unapred sve može znati i sve predviđati što će se kasnije u romanu desiti samo onoliko koliko je primaknut pripovedaču (naratoru)

A, opet, poznato je da junak unapred sve može znati i sve predviđati što će se kasnije u romanu desiti samo onoliko koliko je primaknut pripovedaču (naratoru) koji je zauzeo

Ne devojka, nego devojče Nuška celo se skupilo u telo kojim vitlaju čula i nagoni. Ali ko bi sve to mogao opisati, izbliza i gotovo iznutra, iz samog doživljaja, kad pripovedač Mile ne bi bio rođak junakinjin, uz to i

] a sva se tresla, valjda od svega ovoga što je oko nas sve silnije i silnije bivalo. Tresla se ona i sva mirisala, mirisala, tako mirisala!

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Osvanuće sutra Pantelejica, pa kao u prošlim vremenima, u selu će se obaviti sve svadbe, sva vesela, svi suneti. Poređaće se oko izvora nasred sela gledanici — momci za ženidbu.

Slomljen je već Sulj-Kapetan. I sam oseća da svakoga trenutka postaje sve veći muslimanin i Turčin. Ne vala se više zanositi i premišljati.

“ Niko ne zna da je on jedva u ćemeru nabiljušio pedeset dukata da obavi sunetsko veselje, no sve zinulo da vidi čuda od zlata i gospoštine... Vidi to kapetan, pa ga nešto štrecnu. Zagolica ga bezobzirna taština.

Dadi mu to. „Ti se pozdravil — da mu rečeš — aga mi Sulejman Lekovac so zdravo — živo: hata da mu ispratiš i sve ćemere so liri, so altani, so dukati. Rezil da go ne učiniš, zašto — sunet pravi detetu. Gajle ič da nemaš.

Pred polazak je ostavio zaveštanje, da njegova muka ne bi otišla u vetar. Dece nema, pa je sve ostavio narodu. Zato i treba ovaj poduhvat da mu donese najviše zarade...

Ali desi se po neka... — Koja ne upali — — — Ponekoja i upali! — drsko odgovori trgovac, kao čovek koji vidi da je sve svršeno. Smrt ga neće mimoići, pa barem da progovori kao onaj s koca, ili ispod dželatove sablje...

Take li je? — Pa, aga... — Ubavo!... Vrati li ti toj stari poturski pes? — Vratio mi je sve. I pare i konja. Sam je došao kod mene da broji pare, a njegov sluga je doneo punu tepsiju baklave.

Tu je u njima za teških dana, ne zna se kad upravo, sagrađena čudna crkva i još čudniji konaci za kaluđere. Sve u steni koja je imala svega nekoliko nevelikih otvora.

Te su prostorije na dva poda i sa uzdužnim tremovima: radi njih je stena, koja sve pećine zatvara, isprobijana za onolike prozore kolike su obično arnautske puškarnice.

Odakle sve nije. Iz Pećskoga Podgora, iz Pazarske Nahije. iz Pešteri i Štavice, iz Kolašina, Rogozna, pa čak Kosova i Donjega Ibra.

Domaćice im spremaju saborske cicvare, a oni piju kao nemani. Krupno zbore kao da se dozivlju s brda na brdo i sve nekako pevajući. A ne znadu ti za strah, kao da nisu raja. Njihov Pop-Dobrinjac im je i vladika i patrika.

A ne znadu ti za strah, kao da nisu raja. Njihov Pop-Dobrinjac im je i vladika i patrika. Tvrdo drže sve četvoro posta i ljuto se krve sa svakim ko to želi... Sredinu zaravni zauzeli Kolašinci.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Danas jošte, ovog časa Carica bi, veruj, bila. Pustio bih sve nek’ ide Svojim putem, svojim tokom Ja bih samo tebe slušô, — Kud ti okom, ja bih skokom.

Nene oči i gledat’ je teško, Iskre biju, oganj u te liju: Sve je živo, ljupko, primamljivo, Munja žêljâ kroz srce te strelja.

Kroz jata dobrih zvezda, kraj sunca, kraj meseca, Razgledô j’ sve što do sad nije vidô, znao, Već blizu naše zemlje osetio je umor, Privlačila ga zemlja i međ’ ljude je pao.

On potoku jednom reče „Ja ću s tobom, nećeš sam!“ Pitasmo ga: kud ćeš, brate? A on: „S Bogom!“ — to mu sve; O moru je uvek snevô... Da l’ je živ još ili ne?

Al’ ja srdu molit’ neću, — Ma do veka jadovao“. Stručak plave ljubičice Već se puno rascvetao; Miris mu je sve na svetu, — Ma ga niko i ne znao.

Nema više hrama U gradu, u selu, Ni zelena grana, Ni tičjeg pevanja — Sve je u pepelu. Zvezda zvezdu gasi Dahom bola sinja, Al’ u nekom kutu, U samrtnom ropcu Sunce jošte tinja, Tinja da

Koprenu mi dajte da pokrijem njome Sve što nije bratsko u narodu tome, A istina stara da s’ pokaže jača: U nevolji znaćeš koji su ti braća.

I zato se pesnik sad seća tebeka... Ja ne pitam dalje, sve sa uma smećem; Ovaj venac svežim, rosnim poljskim cvećem Na grob, koji dušom dršćućom oblećem, Čoveku mećem.

Al’ sad dršće od tvoga opela. Zašto podlost, kad te ubit’ smela, Zašto dršće od tvoga opela? Jer sve što se u svesnike broji, Sve to danas gologlavo stoji.

Zašto podlost, kad te ubit’ smela, Zašto dršće od tvoga opela? Jer sve što se u svesnike broji, Sve to danas gologlavo stoji. Kol’ko strana ovog zemskog kruga S tol’ko strana odjekuje tuga.

— Haj, od dola kao i ozgora Sve se klanja — ne kakome zveru — Sve se klanja čistom karakteru. — To je ono od čeg’ podlost zebe, Što prožimlje dvore i

— Haj, od dola kao i ozgora Sve se klanja — ne kakome zveru — Sve se klanja čistom karakteru. — To je ono od čeg’ podlost zebe, Što prožimlje dvore i kolebe, Pa se kupi, zbira i

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

FEMA: Miko fo! SARA: Ali samo da je debelo; to je kuriozno da ja sve debelo milujem, ali rindflajš osobito, samo ako je dobar sos. FEMA: To kod mene mora uvek biti miko fo!

Kafa rastvara sve, daje dobro skuvati, osobito ženskim personama. FEMA (okrenuta ogledalu): Miko fo!... Miko fo! SARA: A, nove lokne!

Šarmant, ala boner!... FEMA: Ovo su iz Pariza, bečke ništa ne valjadu, a moj je pasion, znate, da mi je sve francuski. SARA: Hipš! hipš! Ovo nema jošt nijedna kod nas, šarmant! Nek se zna koja je gospoja od Mirič.

JOVAN: Šta, da me pravite pajacem? Majstorice!... FEMA: Opet on! JOVAN: Sve zaboravim, gospođa, oću da reknem, ja nisam rad da se pravi od mene komendija.

Hm, ala ste vi majs ...onaj, gospođa, veliki, đavo! FEMA: Uh, uh, ja đavo! JOVAN: Kako vi to sve znate, kao matorac neki. FEMA: Ja sam mlada, Jokan. JOVAN: Otkad ja na Ančicu mislim! A jeste li vidili kako je lepa?

FEMA: Uh, uh! Idi, dok nisam sve povratila. Ančice, daj sirćeta! JOVAN: Nemojte, sad ću ja sam doneti. (Pođe.) FEMA: Gurbijan, bezobraznik, ti si za

(Na prsi pokazujući.) FEMA: Riftik, riftik, Ančice, ovaj prokleti francuski jezik zabunio mi je glavu. Sve o njemu mislim, pak u drugom moram da falim. (Pridene sat.

ANČA: Jeste, milostiva gospoja. (Zabeleži.) FEMA (oda ponosito po sobi, sve ia ogledalo gledajući): Ančicken, šta mi jošt može faliti? ANČA: Jedan šteher.

EVICA: Ona oće da je kod nje sve kao kod najveće gospode. Psuje me i grdi što radim, nego kaže da se nakitim, pa da sedim.

Bezobraznica, vidila ono malo krajcara, pa oće da spiri. EVICA: Nekakva gospođa Sara dolazi, pak je tako uči. Sve kažu da nisam vospitana kako valja. MITAR: Kad nisi vospitana, a ti ćeš ići sa mnom.

Moj je Vasilije vredan. MITAR: E, moja ćerko, sad nisu ona vremena koja su bila kad sam se ja ženio. Sad je sve drugojače: prokleta moda jako je obvladala.

dušu oprosti, u venčanoj aljini saranila, a od kape joj i sad srebrna dugmeta na svečanoj ćurdiji nosim, ali naši mlađi sve oće da svetle, da su pred svetom obučeni, makar u kući proje ne imali. EVICA: Moj Vasilije nije takav.

Miljković, Branko - PESME

jao vama duše uklete s balsamovanim rukama i usnama od krvi videh videh videh čuh i padoh mrtav o Aheronte Aheronte sve strane sveta stiču se na tvojim obalama.

Odajem se mrtav suncu posle mene. To je sve što je ostalo od moga glasa, taj odjek u kome su zatočeni svi dani. Je li spomenik grob?

Je li spomenik grob? Izdvojen zvezdama stasa predeo koji ću zauvek da nastanim. I to je sve što je ostalo od moga glasa. U tihom se cvetu neke vatre pale. Izgubljene u svetu varke mi oko snuju.

Ne viđaj ljude sa opasnim rukama u dnu gde je pepeo svedok krvi i sve pospalo. Zaboravi, zaboravi svakog dana po malo. Jedno je ime uzrok tome snu.

O kamena ptico nek te noć oplače zvezdama vrelim zvezdama nerazumnim. SONET O NEPOROČNOJ LjUBAVI Nema je ovde, sve je više gubim U časnom krugu kog zaborav rubi. Oh, gipka sliko varke, varko živa, kad kamen vida njeno lice biva.

Tebe tri sveta vole tri te vatre prže. A mi idemo ispred nade koju lutajuće pustinje proganjaju. Oni smo što su sve izmislili i ostali sami, ženo od svetog mermera bela uteho kojoj se priklanjaju.

Kad oslepim sve pojave vode kuda vode? Deca dužna da porastu neka se rode Za smisao tajne koja u Prividu spije. Frulo nespokojna u

VIII SEVANjE NA POKOJNIKA Pred vratima iza kojih prostor gnjije On je zbunjeni zlatnik i dvosmisleni rast Mutne reči sve dublje koja čeka na nas Da nam srž klijanjem kroz koru probije.

Tu je sve ime ili reč. U vremenu porani Sunca i drugih zvezda i suncokreta. Noć će izaći iz mora i probudiće se u srcu.

Istino govora Sve je zamenjeno rečju pa nejasan poj mami. Svet sa vetrom ispod svakog lista u tami Koji se završava zvezdama iznad

Kako se zove pre nego se rodimo Spremni u tuđoj nadi i bezbolnom ognju sve to? Zdravo, o moguća zvezdo koju i ne slutimo, Il me zaboravi pesmo, jer želja je moja kriva.

Pod zemljom će se nastaviti trajanje započeto. O sve što prođe večnost jedna biva. XIII KRAJ PUTOVANjA O sve što prođe večnost jedna biva. Sen koja beše drvo traje.

Krakov, Stanislav - KRILA

Sad i koze mogu po poverljivoj arhivi preturati. E, uostalom, tu pisar Kazimir odmahnu rukom, i onako je sve to kupus. — Kupus? Meni nije to kupus... Ipak se Duško malo umirio videći da koza njegovu ocenu nije pojela.

Sanduk je ležao pred njime nemoćan, i kroz njegove raspukle daske ispadale su hartije na sve strane. Neprestano su zaduvani, oznojeni vojnici u košuljama stovarivali sanduke i bale.

Možda je i klicao kao Skit pobedonosni, ali je motor urlao strujom vazduha, i sve se slivalo u ogromnu, zanošljivu igru. I skakao bi, ali ga oprezni kajiš od kože prigrabio, i vezao za malo sedalo.

U zraku se boje izgubile, samo je bilo jasno pijanstvo i radost. Grad i brodovi na moru bivali su sve manji. Jedino je bio veliki magični, svetli krug elise. Radosno se naginjao napred. – Sergije, Sergije...

Mali ađutant na konju je srećan, i vraća poljubac celom šakom. Goropadna povorka kamiona naiđe na susret, i obavi sve zagušljivim oblakom prašine. - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - — Mijo, još jednog ”Metaksu”...

Male tačke pokazale se na vidiku. Rasle su, dolazile. — Aeroplani, aeroplani... Grlati motori groktali su sve jače. Tevtonski krstovi crneli se ponosito. Po sprljenoj poljani bežali su preplašeni ljudi.

U menaži je mleko pokipelo. Ipak je sve bilo kao i pre. Ljudi su nosili strah u sebi, pa se ipak nečem radovali. Radost je bila na površini, i do nje se uvek

Pobijenoj, iskidanoj deci? Obrazi su mu goreli rumenilom sve jače. Zakašljao se. — Kao volovi ste, koji vuku topove za druge. Pogledajte. Ali oni bar tužno muču.

U šatoru se najviše čuo glas Mijin: — Igraj ti sa svakim... aktivni oficir... sve bivše ćevabdžije i bozadžije.. Podignuto krilo pade, svetlost uteče plašljivo u šator, i ponova se čuše karte.

ja sam republikanac... Za revoluciju... vidim novo sunce, jednog novog boga... Mnogo belih i crnih bogova... ja ću sve sa svojim bataljonom crvenim... Ma ćutite... Smeli dečko šakom mu je zatvorio usta.

Polegali su na ivici kukuruza. Čekaju znak sa stene. Zemlja je vlažna. Puna rose. Vilice udaraju sve jače jedna o drugu. — Naglo su me probudili... Hladno je... Pravda se sebi.

— Naglo su me probudili... Hladno je... Pravda se sebi. Hteo bi da zadrži drhtavicu, ali mu ona trese sve mišiće. Pri prelazu reke noge je ukvasio. — Sramota, mogli bi vojnici pomisliti... Mija se malo podiže.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Noću se za brodom vukla fosforna reka, svako veče, što smo bili dalje na jugu, sve svetlija. Čitava zvezdana kola odskakala su od broda, i gubila se u vodi.

Ostavljasmo sa strane nevidljiva Kanarska ostrva. Velika Kola bila su sve bliže na horizontu; sa druge strane, pojavljivao se Južni Krst. To beše sasvim drugo nebo.

Dok govori, osećam kako jesenašnje nazebe, i sve nazebe od rođenja do danas, ovo sunce izvlači iz mene. Zauzet tim osećanjem ja i ne čujem dobro sve njegove reči, ali ih

Zauzet tim osećanjem ja i ne čujem dobro sve njegove reči, ali ih potvrđujem glavom i smešim se. Koliko je za mene sreća da putujem sa njime!

saopštim, kao da sam toga dana najzapadnije što sam ikada bio, on besni: Kao da iza najzapadnijeg nema opet zapadnog, sve dok se ne stigne na istu tačku!

Na prstima od nogu prstenje. Na njoj je sve novo i ona korača veselo, govoreći sama za sebe, kao da je u kakvom baletu.

Štrezeman na Konferenciji udario pesnicom u sto. Uglavnom za crne sve vesti iz tako konkretnih detalja. Pijaca riba svih najnežnijih boja: onih koje gledamo da se prevrću po pučini, na

daljine mora i nebeskoga azura, u kome kao beli požar gori sunce, onih koje jatima izleću, sitne, i lete nad vodom, sve dok im se krila ne osuše, onih koje naše oči ne vide. Bregovi banana; gri–gri na sve strane.

Bregovi banana; gri–gri na sve strane. Park sa stazama posutim školjkicama, sedefastim i rumenim. Pred glavnom kafanom jedan prijatelj sa broda obraća

čine ih grdno glavatim, ogrtači su im puni širokih nabora sa divnim osenčenjima, široke bluze završene čipkama, što sve pokazuje da otkako su se zaljubile u toalete žena prvih guvernera i komandanata, pa to izmešale sa svojim svečanim

Inače, sve su ove žene strahovito brbljive, uočljive, goropadne. Moj prijatelj govori sa njima bambara, što je jezik sudanski, ali

17 „ Dakar. Jedno veče puno uzbuđenja. Pred njim dan vreo koji upija svu plavu boju neba i mora. Sve je u belim isparenjima. Jasno se vide tela riba, koje lete ispred broda.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

ISAK: Tužna bi káža otud ispala Šta sam na svetu dosad činio, I opet sve bih mogô kazati Sa jedne reči mučnim teretom: Ja sam robovô! VUK: Mnogo si kazao! ISAK: Il’ bolje reći, ja sam učio!

Župu za sobom, Beogradskog se puta primali, Sad gomilama roblja teraju Pod tvrdog lanca teškim teretom, Sve paši, tamo do Beograda; A on će, mudar, znati deliti Nekome kolac, nekom vešala, Gdekome, opet, za grm vezanu,

RADAK: Čujem, Stanoje! I čisto čitam tvoje bolove Iz one kapi što je u oko S krvavim umom mrko kanula. GLAVAŠ: I sve se ovde u krv stvorilo: Iz krvi svaka niče misao, A svakoj misli smrt je osnova!... (Meće ruku na nož.

Hajdemo, Spaso, Da za videla konak nađemo! SPASENIJA: Al’ majko, majko, Što bliže idem dvoru pašinu, Sve mi je, majko, srce praznije! STANA: A Boško? Ti dok se ovde tako skanjuješ, Bleda će glava bedem kititi.

STANA: Grom vas ubio!... (Odlazi jarosno.) SPASENIJA: Oh, majko, majko!... Eno je, ode!... S ćerkom je, jadna, sve izgubila! Sad može stare ruke skrstiti, Pa tužno reći: „Sve me izdade!...“ GLAVAŠ: Za kime žališ?...

Eno je, ode!... S ćerkom je, jadna, sve izgubila! Sad može stare ruke skrstiti, Pa tužno reći: „Sve me izdade!...“ GLAVAŠ: Za kime žališ?... Zar za maćehom Što i sad jošte ne zna prežalit Zbrčkanih dojka suve izvore?

nedru majke rođene Negovan cvetak tvoje čednosti, Rumeno lice, zlatne vitice I miran pogled dýge prijatne, I sve te tvoje draži čudesne Budzašta nudi gadnim Turcima Za hudi život sina njezina, Što je, još jedva začet, učio

grešnica, U četir’ posta zaklet umela Da će za kaplju krvi njegove Iščupat srce, ako ustreba — Čekaj se, čekaj!... Sve ćeš platiti!

Pa kako tamo po tiraniji?... ISAK: Robovi ćute, A tvrdi kamen nema pozdrava. GLAVAŠ: Jesi li redom sve obišao? ISAK: Sve!

ISAK: Robovi ćute, A tvrdi kamen nema pozdrava. GLAVAŠ: Jesi li redom sve obišao? ISAK: Sve! Kroz pukoti sam zida debelog, Gde ključa nisam mogô dobiti Gledao njine blede obraze Na kojima je strašna očaja

Na posô brže!... Sad, Rade, sad! PORFIRIJE: A lepo sam te svetovao: ne topi čamca, čičaJanićije!... Aja!... I sve baš da mora onako bit kao što izvlačiti!... Aja!... I sve baš da mora onako bit kao što ti zapovedaš!...

Aja!... I sve baš da mora onako bit kao što izvlačiti!... Aja!... I sve baš da mora onako bit kao što ti zapovedaš!... Kao da si ti najpametniji!

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Tada se na daleko duž obala reke Timoka otvori puščana vatra, a pod zaklonom njenim Turci počnu sve bliže i bliže primicati svoje baterije varoši.

Od Zaječara vodi jedan drum najpre y južnom, a posle u jugo-istočnom pravcu preko Grljana, Planinice, pa dalje sve uz veliki (crni) Timok preko Lukova do Krivog Vira, gde se sjedinjuje sa drumom koji ide od Banje na Paraćin i koji gore

000! Da li bi Lešjanin i Hrvatović, pored sve potpore iz Deligrada i Aleksinca, mogli odoleti ovako velikoj napadnoj turskoj vojsci — to je pitanje na koje je mučno

Ako bi Turci izabrali ovaj drugi put za prodiranje u Srbiju tj. ako bi pošli moravskom dolinom, mi bi mogli, pribravši sve rezerve, koncentrisati protiv njih kod Aleksinca i Deligrada do 40 hiljada vojske.

Kad se sve ovo uzme u obzir i kad se još doda, da su još 3 avgusta čerkeska odeljenja počela napadati na naše položaje kod sv.

Dok se štab spremao uzruja se i deligradska vojska i zamalo, pa je sve bilo na nogama i pod oružjem. Osam bataljona siđoše u dugim redovima sa svojih logorišta sa visova oko šančeva,

Đeneral reče vojsci nekoliko oduševljavajućih reči, pa onda pođosmo dalje. Grmljava topova i praska pušaka bivala je sve jasnija. Dan je bio divan i svež.

Ovaj svetao dan, ova tišina u prirodi, ova potmula tutnjava s bojnoga polja, sve je to čudno dejstvovalo na me, i ja se udubih u neke nevesele misli.

Turci se dakle svete svojoj raji, što je uz nas pristala. Što smo bliže dolazili Aleksincu, videli smo sve više sela gde gore.

S naših predstraža spram Niša javljaju: »U turskom logoru spram nas svu dragu noć čuje se neka vreva, komešanje, sve je u pokretu; iz daljine se čuje rzanje i bat konja, tutnjava artiljerijskih kola, žagor ljudskih glasova — sva je prilika

Usled ovih izvešća razaslate su na razne strane naredbe koje su imale sve jedan karakter: da komandanti sa svojim odeljenjima budu jako na oprezu i da što češće javljaju sve što se na njinoj

naredbe koje su imale sve jedan karakter: da komandanti sa svojim odeljenjima budu jako na oprezu i da što češće javljaju sve što se na njinoj strani bude dešavalo.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Srce čuje slatke struje Tijomirni uzdisaj. Po uzdasi plove glasi — Vaselenu obli poj — Sve uzdiše... više... više... o ljubavi večitoj. Pa nabuja, kâ oluja, — Ao jada golemog!

Kaže li ti mile snove Bujnu tugu, slatke vaje, Peva li ti zlatne nade I rumene uzdisaje? Vidiš, vidim, sve već znadeš, Izdaju te sjajne oči, Izdaje te ova rumen, Ova suza to svedoči.

ili me i nema, Ili tebe, — nas ni jedno nema; Ljubim li te... ili nema sveta, Nema sunca, ni rose, ni cveta, Već sve tmina, što je pakô mesi, A po tmini vitlaju se besi, A međ njima prabesina spava — Moju ljubav u snu izmišljava.

Voleo sam Srpstvo milo, Većma nego sama sebe, Al’ sad mi je stomilije, Jer u njima nađoh tebe. Sve, štogod sam dosad volô, Tim sam samo tebe snevô. Tebi, cvete, tebi pevam, — Ta ja dosad nisam pevô.

Diko, ili snago, Ili ću: lane, Ili: moje blago, Hoću li: dušo, Ili: moje drago — Kaži mi kakvo Ime da ti dam Sve su to mila Imena i lepa, Kojima Srbin Svome zlatu tepa.

XXIV Ljubi mene, ljubovanko, Nećeš se kajati, Jer će moja silna ljubav Večno trajati. Ljubiću te, sve ovako — Bog mi srca dao — Kao golub, il’ kao soko, Kad bi ljubit’ znao.

Da li se i tebi isto tako seća, Kako j’ naša ljubav rasla sve to veća, A sa njome tuga, sećaš li se, je li? — Jer se nikad nismo zagrliti smeli, Već smo čežnju tu, ljubav našu svu

“ Ja sam pio, nisam dangubio; Popio sam toke sa prsiju, Sve u zdravlje tih crnih očiju... Crne oči, a i vino crno, — Nije čudo ako sam posrnô.

Ah, prevario sam se, Sagrešio sam Bogu; Hteo sam sve iz’kasti, — Pa evo ništ’ ne mogu. Izliti celo srce Nije u našoj vlasti; — Nagađaj, ljubo moja, To što sam hteo

Da si rada pevati o slasti, Razumeće, što ne umeš kasti. Pesmo moja, već si na poletu, Pozdravi mi sve na ovom svetu, Pozdravi mi slavlje i golube, I sva srca, što se silno ljube.

Dve duše zagrle. se, A srce biju dva, U Toj se sreći rađa Tek prava molitva. U suzama se kupa Pa sve joj trepti sjaj, — I povije se u meki, U topli uzdisaj. A ko će je popeti?

Beže polja, beže njive, Beže lipe i jablani, Pa i vrbe žalostive. Eno vidim razdraganu Jednu milu pticu malu, — Sve to vidim u tvom oku, Kâ u nekom ogledalu.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

A i gde bi mogli da nas na drugo mesto upute. Mi smo bili jedinica koja je zapušavala sve rupe. U odstupanju zaštitnica, a u nastupanju prethodnica.

Diži šatore, pušku na leđa, pa hajd uzbrdo. Težak je bio ovaj put. A uza sve napore još je i noć. Puške prašte bez prekida negde napred.

To je ono mučno i teško stanje neizvesnosti, šta li će nam doneti sutrašnji dan. Ja se već i ne sećam više u koliko sam sve borbi dosad učestvovao. Ali znam jedno: lakše podnosim borbu u prvom streljačkom stroju, nego ovo podmuklo prilaženje.

Tamo je podstrek u mojim rukama. Znam od koga treba da se čuvam. A ovako... Sve zavisi od slučaja. Ja ne znam kuda smo išli, i kako izgleda ta planina. Ali je nešto visoko i naporno.

Nalazio sam se na desnom krilu svoje čete. Od mene desno, bila je treća četa. Oni nešto malo zastadoše. Sve mi se tada činilo da mi je desna strana naročito izložena, i okretao sam se ne bih li ih ugledao. Nagazih na neku jamu.

Nikako ne mogu da razumem zašto je ono tu i ko ga dovuče. Vojnici su dohvatili ašove da prodube rov. — Pa ovde, bre, sve sam kamen! — veli jedan. Tada mi je tek bilo jasno.

Vatra je bila zamukla celom dužinom našega rova. Ali Bugari su još uvek pucali. U početku učestano, potom i oni sve ređe, dok se najzad ne ućutaše. Zavladala je tajanstvena tišina. Naredio sam ipak najveću oprezu.

Kao da neko obori kamen. Siluete ljudi ukazaše se. — Plotun, pali! — grmnuo sam iz sve snage. Gru! — razleže se složan tresak iz stotinu pušaka. Bombe poleteše kao svetle iskrice i prolomiše se eksplozije.

Ali ovde mi je dnevnik, te ću vam po redu izložiti. Sve ono što se odnosi na Drinsku diviziju, tačno je. — No, slažu se bar u nečem! — namiguje Mišić.

Sa položaja ranjenici neprestano pristižu. Pričaju nam da su Bugari pobili sve naše zaostale ranjenike. Na ovom mestu smo prenoćili i ostali i sutradan, četrnaestog septembra.

— Ovde tako piše, molim... U to vreme, dakle, iziđu na položaj naših šest četa. Za sve vreme dok smo prilazili rovovima, i za vreme same smene, trajala je puščana paljba. U mojoj četi ranjena su dva vojnika.

Ali naša?... Pomlati ih kao marvu. Kad udari u zaklon, ono pusto kamenje rasprsne se na sve strane, pa doleće čak i do naših rovova. Bilo je teško posmatrati. Kukali su, grešnici, ali im ništa nije vredelo.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

VO VSJA DNI 75 MADAME 78 MOLBA DEVOJAČKA 80 PJESN NA MOROVUJU BOLEZN U 1796-m LjETU BIVŠUJU 83 DOSITEJ OBRADOVIĆ 85 SVE ŠTO MENE OKRUŽAVA...

Branka koji bi u staro karlovačko vino poezije iz vremena svoga đakovanja nasuo nepenta, pa odjednom zaboravio sve ove stihove i sve što se u ovoj knjizi poezije davnoga vremena koje mu je prethodilo nameće kao ideal i kanon.

bi u staro karlovačko vino poezije iz vremena svoga đakovanja nasuo nepenta, pa odjednom zaboravio sve ove stihove i sve što se u ovoj knjizi poezije davnoga vremena koje mu je prethodilo nameće kao ideal i kanon.

Ova Antologija želi da, u prvome redu, sređeno prikupi sve one najuzornije tekstove koje je naša književna tradicija još mogla ponuditi Brankovoj književnoj orijentaciji, i

Branko je prvi savladao vešto što je svima njima ostalo do kraja nedokučivo. No sve to ova knjiga daje samo ovlaš i uzgred; jer ona je ipak ono što joj ime kazuje: antologija starije srpske poezije.

tvo:riš jednako dela dobra Ja; zločinstva nikad ne pre:činjavaš nikom; mirni o Staju; od tebe svi ljudi; be:geniše te sve živo dru Že; k'o da znaju da si ti sve:tlo ogledalo sviju dobro Ta; sablazan, dragi moj, nig:di ti ne seješ; nit

nikad ne pre:činjavaš nikom; mirni o Staju; od tebe svi ljudi; be:geniše te sve živo dru Že; k'o da znaju da si ti sve:tlo ogledalo sviju dobro Ta; sablazan, dragi moj, nig:di ti ne seješ; nit pak, Da za mir na svetu ti ne mariš; jest

u kojoj se ta književnost nalazila neposredno uoči pojave Brankovih pesama; ko samo po njoj hteo zaključivati šta se sve u našoj tadašnjoj književnosti pokušavalo i kojim sve pravcima nemirno kretalo, našao bi se pred dosta oskudnim a sasvim

pojave Brankovih pesama; ko samo po njoj hteo zaključivati šta se sve u našoj tadašnjoj književnosti pokušavalo i kojim sve pravcima nemirno kretalo, našao bi se pred dosta oskudnim a sasvim jednostranim materijalom: u tu svrhu valjalo bi

nadam se da će se i iz ovakve Antologije, a možda jasnije nego i iz mnogih Brankovih rođenih stihova, videti šta je on sve smeo a šta morao odgurnuti da bi mogao ići dalje, koliki već znatan rezultat mimoići a kojih se sve ispitanih puteva

videti šta je on sve smeo a šta morao odgurnuti da bi mogao ići dalje, koliki već znatan rezultat mimoići a kojih se sve ispitanih puteva poetskih funkcionisanja odreći.

do veoma ranog, ali zbog njegove iseckane povremenosti nedovoljno izraženog i neiživljenog, kao ponornica ćudljivog, a uza sve još i kao nekako stidljivog podražavanja narodnoj pesmi, — koliko u važnoj okolnosti da se sva naša poezija toga vremena

Jakšić, Đura - JELISAVETA

“ Razumela sam sve, — Leonardo, sve! I ovako ćeš dužda pozdravit: „Kći tvoja, dužde, kći krvi tvoje, Venecijanski vazduh sisajuć

“ Razumela sam sve, — Leonardo, sve! I ovako ćeš dužda pozdravit: „Kći tvoja, dužde, kći krvi tvoje, Venecijanski vazduh sisajuć Upoznata je s srcem

JELISAVETA: Zlatom? LEONARDO: Jeste, Svetlosti! Otvoreno ti je Sve grdno blago naše riznice. — JELISAVETA: Dobro... upotrebiću! A savest?... hm!... A ko sme pitati?

BOGDAN: Pa kako, Vujo? De pričaj, kako još? Otkad nam svetla dođe gospođa, Valjda se dvorac sav izmenio? Sve po latinski?... Vila il’ kastel? Il’ tako nešto?... Tek nešto novo jest? Pa viđaš li je, ha? VUJO: Igram se s njome.

Je li pogodan? Je li pred njome muški slobodan? KAP. ĐURAŠKO (za sebe): Kao plamičak sveće voštane, Što na sve želje vetra pristane — Tuli se, bukne, gasi se, plane, Dokle i sveće tako nestane... VUJO: Slobodan?...

ja ću k njoj!... Ja mučiteljci odoh najlepšoj Da od nje čujem svoju sudbinu, Da joj se prodam — da izdam sve. Sve što u srcu beše svetinje: Ženu i decu — braću, drugove... A zar tu žrtvu ne zaslužuje?

ja ću k njoj!... Ja mučiteljci odoh najlepšoj Da od nje čujem svoju sudbinu, Da joj se prodam — da izdam sve. Sve što u srcu beše svetinje: Ženu i decu — braću, drugove... A zar tu žrtvu ne zaslužuje?

Misliš da nismo čuli šta će tast?... Pa nije l’, Đurđe, sve to poruga? Ne rugaš li se grobu majčinom? Ne prezireš li brata i zemlju?

KNEZ ĐURĐE: Sad sve razumem — Zašt’ im se svima čelo sledilo Zbog prijateljstva sa Latinima. Umir’ se, čedo! Trpi do sutra — Sutra i

Kad tako nekad jutrom poranim I sa vrhova našeg Lovćena U mutno more pogled utone, A iz nedara mu vidim užasnut Sve proždiruću silu gde peni, — Pa bojeći se gneva božijeg, Kâ onaj iver ljudske ništine Što se na burnoj sili premeće

Nas radi je isprosio?... Laže, zdravlja mi! A isto bi tvrditi mogao: vas radi spavam, sanjam, jedem, hodam — sve to vas radi činim; a ovamo je, opet, uzeo Latinku, a boga mi, bi ona po nama i sijede pletenice ponijela, il’ ako se

— Pa pristajete l’ na to vi!... SVI: Svi! VL. VAVILA: Hoćemo, kneže, svi! VUKSAN:: On sve: „Hoćemo!...“ Kô da j’ izgubit dece hiljadu Očitat ludom očenaš?... RADOŠ: Ti dece nemaš, oče, ćut’!

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Znam ja i osjećam nevolje tvoje i crni čemer što ti je stegao dušu tvoju. 3nam ja to sve i osjećam, ali mi ne daju pjevati o srećnim danima minula vremena, ali mi ne daju kukati nad opštim jadom tvojim.

Jedan trenutak — pa se sve obli u bjeličastoj svjetlosti! Sve trepti, preliva se. Samo, tamo daleko ispod planina u prisojima, treperi

Jedan trenutak — pa se sve obli u bjeličastoj svjetlosti! Sve trepti, preliva se. Samo, tamo daleko ispod planina u prisojima, treperi magličasto, timorno plavetnilo.

Sve trepti, preliva se. Samo, tamo daleko ispod planina u prisojima, treperi magličasto, timorno plavetnilo. Sve se diže, budi, sve se puši kao vruća krv, odiše snagom, svježinom. — Svanulo već!

Samo, tamo daleko ispod planina u prisojima, treperi magličasto, timorno plavetnilo. Sve se diže, budi, sve se puši kao vruća krv, odiše snagom, svježinom. — Svanulo već! — protegnu se Lujo, protra oči i pogleda oko sebe.

Čuva ri hajkaju! Strašila na ogradama oko kukuruza lepršaju se. Sermija se izgoni na pašu. Vika, dovikivanje na sve strane. Lujo ide zamišljeno za Jablanom. Udubio se u misli — ne čuje on te galame, tog života koji se oko njega širi.

Mali je šutio i umorno, iznemoglo koračao za kravom. Od suve studeni na njemu se bijaše sve nakostriješilo i ukočilo. Sitne, meke dlačice na licu mu se naježile, a ruke pocrvenjele, pa pocrnjele od teške zime.

— trže se opet starac iz misli, a u riječima mu, očima i licu drhtaše nešto bolno i očajno. Sve se više smračava i kao da se nešto iz daleka potajno i podmuklo sprema i prigušeno huji.

Prsa mu se napinjahu da puknu, a srce mu obuzimaše i oblijevaše neka slatka, čudesna vrelina. Sve mu je napredovalo, raslo, bujalo, množilo se i širilo unedogled.

je čeljade strepilo i osjećalo da se nešto nevidovno uvlači i podmuklo širi po torovima i stajama, obarajući nemilosno sve živo pred sobom. — I Jablana jutros među silnim mrlinama nađoše mrtva u toru!

Nude je jelom i pićem, daju joj haljine što ostaju iza mrtvaca, ona sve to odbija, neće da primi, nego samo jadikuje i neprekidno jadikuje.

Rodbinu I ukopnike obuzima sve veća i studenija slutnja, i oni je gone s groblja, ali se ona uporno otima, neće da ide: — Ne dirajte me, ja sam

Bojić, Milutin - PESME

Čuj, u tebi sve je: Tobom cvet miriše, tobom sunce greje, Tobom nebo plače, tobom gore cepte, U carstvu lepote žena krunu nosi,

Crne, istovetne, strašnu priču zbore, Kako je užasno s drugim jednak biti. Tišina: prolaznost I večnost se bore. Sve kraj mene pada u njihove niti. Ala je užasno s drugim jednak biti! Krik jedan, pun strasti, začu se u noći.

O, pali smo nisko. U večnu noć nas naše vode zublje, A čini nam se sunce nam je blisko. Mremo bez svesti, tonemo sve dublje. Raskrstili smo sa prošlošću gnjilom, U noć zala je pogrebosmo celu, Budućnost svojim ljuljuška nas krilom.

čini mu se kao Neka izmoždena i prodana žena, Uvela bludnica, s koje sjaj je slao, A ona raskošno otkriva ramena. Sve maštave tajne, sve mirnoće mraka, Sve glasove čudne, što pevaju život, Poznao je davno.

Sve maštave tajne, sve mirnoće mraka, Sve glasove čudne, što pevaju život, Poznao je davno. Sada bez oznaka Zatvara ih mirno u mrtvački

Sve maštave tajne, sve mirnoće mraka, Sve glasove čudne, što pevaju život, Poznao je davno. Sada bez oznaka Zatvara ih mirno u mrtvački ćivot.

I bez volje, sveže Javljaju se slike iz mladosti rane, Onda kad je Amor još širio mreže I otrovne strele slao na sve strane. Volelo se nekad. Ljubav! Kakva šala Ljubav!... Ali ipak. — On se čudno trza. ''Ljubav. — Šta to beše?

Ne!... I to razumem. Za mene nema tajne. O, svetila noći, Jurite, da tok vam rešiti ne umem, Sve bešnje, sve bešnje, iznad moje moći. Prokleti predaci! Umom punim leda Sahraniste srce, što sav život znači.

Ne!... I to razumem. Za mene nema tajne. O, svetila noći, Jurite, da tok vam rešiti ne umem, Sve bešnje, sve bešnje, iznad moje moći. Prokleti predaci! Umom punim leda Sahraniste srce, što sav život znači.

I kad grešnom usnom Vrh svog roga tače, Na jednome kraju zvuk se Sreće izli, Krik Greha na drugom tutnjaše sve jače. Car stade. Do noža prsti su mu sklizli. ''Greh je otac Sreće, Bol sin Veličine!

Moja duša plače I plamene suze teku mi iz oka. Sadašnjost mi dajte, sve bešnje, sve jače Da sobom sagorim. Dalje prošli dani! Snage! Smrt u mome srcu groblja zače!

Moja duša plače I plamene suze teku mi iz oka. Sadašnjost mi dajte, sve bešnje, sve jače Da sobom sagorim. Dalje prošli dani! Snage! Smrt u mome srcu groblja zače!

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

Mora da je važnije što. Da nije mobilizacija, ili... ko zna šta sve može biti? Ama, jesi li ti to, gospodine Vićo, dobro razrešio? VIĆA: Reč po reč.

ANĐA: Ju, pomeri se, dete... nikad to nije bilo, nikad! Izmetnuo se svet, prevrnulo se sve tumbe i promenilo se... MARICA: promenilo se samo mesto i ništa više. ANĐA: Kakvo mesto? MARICA: Pa tako.

VIĆA (čita): „...Tačan opis ovog sumnjivog lica nepoznat je vlastima! Jedino se zna da je to mlad čovek. Učinite sve što je moguće da se ovo lice u vašem srezu pronađe, spisi i pisma od njega oduzmu i pod jakom stražom sprovede u

Koliko imamo konjanika pandura? (Broji na prste.) MARICA: Ja sam čekala sve dosad da vi tu svoju dužnost ispunite. JEROTIJE (sam sebi): A treba i raspis predsednicima...

MARICA: Dobro, oče, al' znajte da ćete imati da se kajete... JEROTIJE: Slušaj, sve što imaš reci ti tvojoj majci, a ja ovaj... pa vidiš valjda i sama da mi je ovolika glava od briga!... Lice...

plava riba, klasa, panduri, rasol za gospodina Žiku, pa onda fenjer, pa pop, pa klasa, raspis predsednicima opština. Sve se to, vidiš, meša u mojoj glavi i krčka... Ostavi me, ostavi me, molim te, ili...

(Uzima sa stola tanjir na kome je ranije bila čaša s cvećem.) Počeću da lupam sve po kući, pa im se mora dosaditi. Drukčije ne mogu izići sa njima na kraj.

I onako, kad bih što slučajno razbila, govorili bi mi: što lupaš kao da si zaljubljena? E pa evo, sad sam zaljubljena i sve ću odreda da razbijam. (Baci tanjir na pod.) JOSA (dolazi na zadnja vrata): Ovaj...

(Ljubi je.) ANĐA (iznenađena): Da me poljubiš? Šta je tebi, dete? MARICA: Jednu reč da ti kažem samo, pa ćeš sve razumeti. ANĐA: Jednu reč? MARICA: Đoka! ANĆA: Pa šta? MARICA: To što sam ti kazala — Đoka!

ANĐA: Ama, šta je to danas? JEROTIJE: Ne pitaj šta je, važno je! Pozvao sam sve činovništvo ovde na savetovanje. ANĐA: Pa našto ti onda kancelarija? JEROTIJE: Ne mogu, brate, tamo.

Na njemu dugačak izlizan redengot i prljave i iskrivljenih štikala cipele. Jerotije ih najpre premerava sve, pa onda počinje svečanim tonom): Gospodo, stvar je vrlo važna i ozbiljna... moramo svi...

Razumeš li? TASA: Razumem! JEROTIJE: Ovo su sve ukazna lica, a ja, vidiš, činim tebi čast, pa te zovem zajedno s ukaznim licima. Zašto?

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

pokazuje da se ne samo u rečničkom fondu jezika i njegovoj sintaksi nego i u njegovoj morfologiji i glasovima ogledaju sve bitne promene u orijentaciji srpske kulture.

Tadašnji glasovni inventar slovenskih jezika bio je daleko bogatiji od onoga u grčkom, a glagoljica je za sve te glasove imala različita slova.

nagoveštaja humanizma ipak nije došlo do šireg usvajanja tog pokreta; puteve k njemu uskoro je presekla turska invazija. Sve do 15. veka jedini društveni sloj sa širim obrazovanjem bilo je sveštenstvo.

Namesto daleke i slabo poznate Rusije ulogu uzora sve više je preuzimala Evropa, pre svega zemlje nemačkog jezika, utoliko pre što je to bio dominantan jezik u Habsburškoj

Jezik je stao na čisto srpsku osnovicu, emancipujući se od istorijske povezanosti s drugim pravoslavnim Slovenima. Sve se to odlično uklapalo u opštu kulturnu orijentaciju Srba u ono vreme.

Pravcem koji su oni označili išlo se i dalje. Kasniji razvoj je donosio i sve veću stilsku diversifikaciju. Razigrana mašta pojedinih pisaca vodila ih je u eksperimente, ne samo literarne već i

vodila ih je u eksperimente, ne samo literarne već i jezičke, dok su drugi negovali sažet, precizan izraz u kojem je sve bilo funkcionalno i ništa izlišno. U jugoslovenskoj državi, stvorenoj 1918.

Postojao je jedan jezik i jedan poetski sistema, kojim su usmeno izražavane sve potrebe plemenskog života. Tokom seoba i nastanjivanja na Balkanu, razvijala se istorijska svest koja je rađala usmenu

priča o premudrom Akiru, ciklus priča o Solomonu i druge pripovetke kao i veoma razvijena apokrifna produkcija. Sve, dakle, dela koja su se u isto vreme širila Evropom na njoj zajedničkom latinskom jeziku.

Ona će biti model za slovenske nacionalne književnosti u srednjem veku, u prvom redu za srpsku književnost. Sve što se u srpskoj pisanoj književnosti originalno stvara, ostaje u tom sistemu: u okviru obrednih vrsta - vanobredni

Jer skoro sve što se zna o svetom Savi počiva na Domentijanovom izveštaju: posvetivši se od rane mladosti duhovnom pozivu, mladi

izveštaju: posvetivši se od rane mladosti duhovnom pozivu, mladi srpski knežević Rastko - monah Sava prošao je sve lestvice moralnog uzdizanja i crkvene karijere i postao značajna ličnost pravoslavnog Istoka u doba njegove pune

Jakšić, Đura - PESME

Po golemom svetu mlađan se potucam — Što gromovnik nisam, da na sudbu pucam?... Sve što mi je bilo nedrago i drago, Ostavljat sam morô ravno, podjednako! Pa gde sad počivam?... O, da divna mesta!

Pod mahovom leže stare slave znaci, Oružije svetlo, konji i junaci... Sve tu mirno leži, pod stenom strahote, Iz prašine njine gušteri se kote...

Al’ ništa ne beše u okolu celom! Kao da je kamen u ljutini pukô I u pukot svoju sve živo povukô!... Al’ šta se zabele u gorskome mraku? To je bela kula na crkvi Gornjaku!

Sumrakovac 1857. VEČE Kao zlatne toke krvlju pokapane Dole pada sunce za goru, za grane. I sve nemo ćuti, ne miče se ništa, Ta najbolji vitez pade sa bojišta! U srcu se život zastrašenom taji, Samo vetar huji...

Nemo potok beži — ko zna kuda teži! Možda grobu svome — moru hlađanome? Sve u mrtvom sanu mrka ponoć nađe; Sve je izumrlo. Sad mesec izađe...

Nemo potok beži — ko zna kuda teži! Možda grobu svome — moru hlađanome? Sve u mrtvom sanu mrka ponoć nađe; Sve je izumrlo. Sad mesec izađe... Smrtno bleda lica, gore nebu leti: Poginuli vitez eno se posveti!... 1857.

Il’, možda, želiš od svile ruho? Neka ti bude svileno sve! Govori, sine, govori brže, Da kupim one toke zlaćene?

Na petoro... dvesta nji’ je, Sve nizama pomamnije’! Da l’ ostati u boj ljuti?... U krv ćemo utonuti... A uteći?...“ ..

“ „...Ja nikada!“ „Na spalište! Na spalište! Pakô svoju žrtvu ište: Dušu, telo i spisove, I junaka vere nove! Sve nek’ ide na spalište! Na spalište! Na spalište!...

Nastasijević, Momčilo - PESME

Sâm ja. Nastajem čudno iz ovog nestajanja, snom te dublje me sve budi. Sama zgažena biljka zlatan otvara cvet iz ožiljka. BILjKAMA Vliži se. Zlatna odora na njoj. Smrću pozlati.

Strah, osama me, uza me ti. Zaspala travka, sen iz neznani, samotnu me o čuj. Klone o klone, sve samlja ona domaku okeana pesma ova lagana. Bona, kad klone dan, prikloni glavu ramenu mom, gorama u ruj.

Jer i pakao je tvoj, i propoje. Zalapim toplo iz ove oporine tela. I koren po koren manje Mome stradánju. GOSPI Sve samlji. Snom pohodiš me tuđa. Grešniji kad samotan te zovem. Tuđa su deca iz tebe zaplakala. Smiluj se.

Tonu bez potonuća, bez dna u nalaženju, bez dna se izgube stvorenja. I tragom kuda sagoreli sve bolnija su obnaženja. Vreo se ulivam, a čudno zastrepi srce, a studim. Ljubeći šta li to ubijam, šta li budim?

I dublje li nas nema, dublje se otvori spasenje. MIROVANjE DRVEĆA Sve boli. Mili druzi, rad mene mirujete. Trepetom ne ozledi me ni list. Tiho i tiše, umin iz rana ovaploti me u reč.

SIVI TRENUTAK I najednom zasivi, kao pregorelo je sve, a sve živi. Druže u tajni, čuj, mukotrpno se ovo srce mimo sve jeze otisne.

SIVI TRENUTAK I najednom zasivi, kao pregorelo je sve, a sve živi. Druže u tajni, čuj, mukotrpno se ovo srce mimo sve jeze otisne.

Druže u tajni, čuj, mukotrpno se ovo srce mimo sve jeze otisne. I koji za mnom, i u neznanju, greš ovaj čudni put: Sivo je tamo, sivinom prostreli bit, sive su

Al’ muk tobom sam sve veći. Gluho te u noći ove, u dnevi bdim. I na stopu mi tobom zamukne hod, i muklu putanju grem.

I zamirišu li, biljko, truleži dah to je iz tebe, na stabljiku na list. XIV I to pa to, i sve to. Na kužne međe prečista bude, kad stala. Nečisti kap čedno se otkinula i pala.

Nečisti kap čedno se otkinula i pala. S mesecem to tiho tek izmili setna budala. I to pa to, i sve to. MAGNOVENjA EPITAF Plamen — spržiti gde lek. Mač — odsecati glave gde kob. Melem neprebolu.

Al’ čudno nepogiba mir zlatali zri, gde ginulo se i tkalo. 4 Pogled je — pijem, I pjaneć sve me, čudno svemu sebe dam. Pogled je — bdijem. I pupeć u svemu moje seme, samrtno radostan, i sâm.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Baba je bila u kući sve i sva, svi su se nje najviše bojali i poštovali je. Za ručkom, večerom čekalo se da ona prvo sedne za sofru, ona prvo

i okolni zidovi, a tako su izgledale i susedne kuće, tako ulica, tako iza njih čaršija iz koje se čuo tih žagor, — sve kao da se odmara, leži.

Kao posle ručka, pa sve zasićeno, umorno, nekako uvučeno, čudno, nemo ocrtava se, tako da se gore, više kuće im, po nebu čisto osećalo kako

bio taj njihov, čuveni čardak, kuća, gornji sprat koji, opkoljen zidovima, ulicom, čaršijom, nije se video a sa koga se sve videlo; taj čuveni »baba-Stanin čardak«.

Podrum se protezao dužinom cele kuće. Bio pun. Pun bačvi, kaca, masla, sira, vune. Sve što nije moglo odmah da se troši.

Jednog dana na ženske i karte gotovo sve dao, izgubio. Sve trebalo da se rasproda. I onda, tako se govorilo, baba krišom, ne govoreći nikome, sama, samo s

Jednog dana na ženske i karte gotovo sve dao, izgubio. Sve trebalo da se rasproda. I onda, tako se govorilo, baba krišom, ne govoreći nikome, sama, samo s jednim rođakom, i,

Ostatak novaca zakopala u podrumu. I tako sve spasla. I od tada sve ona uzela u svoje ruke. Docnije, u starosti, deda šlogiran, tamo u dućanu samo sedi.

Ostatak novaca zakopala u podrumu. I tako sve spasla. I od tada sve ona uzela u svoje ruke. Docnije, u starosti, deda šlogiran, tamo u dućanu samo sedi.

Uveče on babi donosio novac, davao joj računa. Istina, sve to izvan njih samih, izvan kuće, u maali, čaršiji i među svetom se nije znalo, nije smelo da se opazi i oseti.

Spolja, sve što je bilo vezano za kuću, za ime, bilo je isto kao i pre. Grobovi uvek su kao pre bili čisti i sa zapaljenim kandilom,

koje se tako jako krilo, baš na tim gozbama, večerama, među najužim krugom rodbine, baš se tad najjače ispoljavao. Sve je bilo drukčije.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Trojanović, Vatra, 188). Na svetog Ignjata (20. XII) nahrani žena živinu u krugu od p. (»da bude sve u kupu u krugu«, SEZ, 19, 69).

GNČ, 32, 1913, 344; »kad su Nijemci uhvatili đavola pa ga pitali šta je lijek od metilja, on im je kazao: kad polipšu sve ovce do jedne, onda onu pošljednju treba obnijeti oko tora, pa više ni jedna neće lipsati osim nje«, Vuk, Rječn., ѕ. v.

B. l. upotrebljava se kao lek za sve bolesti: veliki kašalj (SEZ, 13, 1909, 343), gušobolja (іbіd., 338), glavobolja (SEZ, 32, 40; ZNŽOJS, 11, 262), grčevi u

korena pisak, i te noći Arnautinu su vuci poklali sve što je u toru imao, »kraj čopora pasa koji nisu ni lanuli«. Kad je taj bor, u junu 1932, izvalila nepogoda, seljaci su

prati Srbina kroz sve ozbiljnije prilike u životu, od rođenja, gde se mladencu kita b. u osvećenoj vodi do uzglavlja meće, do smrti, gde mu

U okolini Sokobanje zabranjeno je seći brekinje — »sve seci, samo brekinje ne« — »zato što je Isus razapet na b. drvetu: sva druga probali su, pa se lomila, a b.

drveta, i radeći svakoga dana pomalo dovrši ga na Badnje veče, može te večeri u crkvi, stojeći na njemu, poznati sve veštice (ZNŽOJS, 10, 55; Šnevajs, 8).

i zatrese je da ne bude dogodine kod matere«. Onda nalomi v. grančica, i svaku nameni ponekom momku, pa ih sve uveče metne pored svog kreveta.

šiljci (ŽSS, 343). Kad se ne zna tačno u kome je grobu vampir, treba, za svaki slučaj, pobiti u sve nove grobove po jedan g. kolac, i namestiti zamke od rogozine (SEZ, 40, 1927, 261).

, i za taj g. vezan je veliki crn pas. Taj pas jednako glođe g., pa kad ga skoro sasvim preglođe, on stane vući iz sve snage da bi ga prelomno. Tako nastaje zemljotres. Ali zemlja ipak ne propadne, jer onda sveti Petar prekrsti štapom, i g.

vile, i ko ga poseče, ili ošteti, ili opogani, dolazi sankcija (oduzetost, ili smrt); naprotiv, ko ga čuva, tome će sve poći u napredak (slušao od...

v. javor i gusle; v. i Kuhač, Rad, 38 ‹1 idd›; javorove stalni je epitet za gusle: »U pjesmama se sve pjeva da su gusle javorove«, Vuk, Rječn., ѕ. v.

Ćipiko, Ivo - Pauci

Gazda, sračunavši, dohvati sa stola štampanu „zadužnicu” i veli Vojkanu: — Sve sam ti sakupio ujedno. Sa troškovima došlo ti je na tristo kruna i osamdeset para, a interes ti je na novac, po

jaruge i nogostupe, preodjenuo i pokrio bijelim čistim pokrivačem kuće i glavice, i nad selom planinu ojajio, i sve je uokolo pritisnuto olovastim nebom, krcatim snijega, a obasjano blijedom snježanom svjetlošću, — ali nije mogao da

Rade što više zalazi u nj, strasnije ga gazi, čisto uživa kad mu noga zapane u bijelu podatnu mekotu, — pritiska je sve jače, hoće da je zgazi, satre, uništi. Tako živo, nemilosrdno gazeći, oboje se zagrijaše. —Evo, ovdje nam je ložnica!

—Hoćeš? —Hoću, Prečiste mi djevice! Časom ćute, osluškuju ispod kabanice svoj ispremješani, topli dah. A oko njih sve ćuti, samo vječita rijeka šumi ...

Nad sve, dokle oko dopire, pala je duboka, snježana, zimnja noć, čista, bijela, neoskvrnuta kao Prečista djevica! ...

— Taman se uza slamu priljubila, — pomisli i ispravivši se, veli joj: — Sada je sve u redu, uđi! Božica se sleže, srebreni đerdan s nje zvekće, a Rade, ulazeći za njom, veli joj: — Pod mojom novom

” — Ne htjede ni mene, opazi Ilija, — a negda bio bi mi dao sve što ima. Đavo bi znao, takovi su s malim svi. Za najmanju, iskopali bi ti kuću. Neće nego na svoju!

— Otkud sada gotovih para, bog s tobom?! Dadoh sve za sijeno. —Ima ih kod vas, a imate se od šta naplatiti. —Čisto ti kažem: nemam.

Uzmi kukuruz, pa ga u čaršiji prodaj , — eto para ..... A koliko trebaš? —Tridesetak talijera... Podmirio bih sve: i travarinu i neke potrkušice, potrkušice što vi u vašem dućanu ne držite... Gazda časom u glavi sračuna.

— I uzevši dužničku knjigu, ubiljiži u nju svaku kvartu po šest kruna, u sve sto i osamdeset kruna. Vojkan se povrati u čaršiju.

Uozbiljiše se, u jedan glas upitaju bolesnika: — Niko, ostavljaš li sve tvoje Radi? Bolesnik, mjesto odgovora, zajeca i s nategom htjede da se okrene na drugu stranu, ali, vidi se, snaga ga

da se okrene na drugu stranu, ali, vidi se, snaga ga izdaje —Niko, brate, — ponoviše jače u jedan glas, ostavljaš li sve tvoje Radi, svome bratučedu, sinu Ilijinu?

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

ask.rs. 2009. DOROTEJ Dimitrije Svega se sećam, naročito našeg prvog susreta. Sve je onda bilo tako neobično: i taj dan, i on, i Mrtvaja vir.

Prohor je bio nepismen i gajio je prema knjigama podozrenje. Za sve pismene ljude govorio je da su sumnjivi. Kad je video sa kakvom lakoćom čitam jevanđelje i kako mi ruka sa kalamusom lako

Odebljali jezik mu se teško pokretao, reči su postajale sve nerazgovetnije. Mučila ga je žeđ. Očni kapci su klizili gore-dole preko zakrvavljenih očiju.

Mučila ga je žeđ. Očni kapci su klizili gore-dole preko zakrvavljenih očiju. Sad mi se čini, da bi to on sve izdržao da nije bilo one potrebe koju čovek ne može da odloži.

Bila je topla letnja noć, zvezdana i tiha, pa smo sedeli pod lipom. Sve smo videli. Sitnim koracima, glave zabačene unazad, izašao je Prohor, napravio nekoliko koraka i onda je čučnuo.

Ljubimca nije bilo. Kada je žega malo popustila, uzjahao je magare i odmileo prema Kuli. Pratio sam ga pogledom sve vreme.

Dimitrije Najzad se i Dorotej vratio. Ispričao sam mu podrobno sve što se ovde zbilo. On se zabrinuo. Ćutao je neko vreme, gledao u glinenu činiju iz koje nije hteo ni da okusi čorbu

zapovednika odreda kraljeve konjice, pobednika u Pologu, pronijera krune i ličnog vladaočevog poznanika i već šta sve nije rekao da bi istakao svoju važnost.

Kirča se vrati noseći vodu u bakraču. Kaluđer pokvasi krpu i stade da pere ranu tako vešto i pažljivo da bih to sve vreme gledala da sam mogla podneti grčenje Lauševog lica.

Svakog dana, odgovori, sve dok ne smiri ranu. Posle će dati uputstva za dale lečenje. Znači li to da sam do sada bio pogrešno lečen − upita Lauš.

Tako je, odgovori monah: pogrešno. Rana ne trpi neuku ruku. Znala sam da će se sve to na kraju okrenuti protiv mene.

Ali videlo se da mu je sve to veoma prijatno. Glavno slavlje nastupilo je pošto smo iz trpezarije, gde smo po običaju morali da ćutimo za vreme

Ilić, Vojislav J. - PESME

GROBOVI 281 AMOR NA SELU 291 I ZADOCNjENI PUTNIK Ne dižu se više sa šarenih polja Lagani lepiri i svilena stada; Sve obavi jesen maglovitim velom, I uvelo lisje na zemljicu pada.

LjUBIM TE, DUŠO! Sumračak pada; tišina se svija, U milu tone vasiona sva; Večernja zvezda treperi i sija: Veselo sve je - samo nisam ja! Nemir mi stiskô umorene grudi, Nesrećno srce što ljubiti zna!

Sunce je zašlo - mirno spi, Tavna se spušta noć... Da, tija ponoć širi let, Sve živ o sneva san; U svetle snove pada svet, I svetli čeka dan; Al' noć kad padne, bajna noć!

s tugom budi prošlosti davno vreme; I smerne zvezde trepere čudnim krasom, Dok pesma tone u beskraje neme... Sve strepi, sluša...

Talasi mili! Ravnodušno tako Ostavljah i ja sve što ljubljah jako, I gonim - jurim - a gde li ću stati, - Sudba ću, možda, znati! 1882.

o, bajne noći! mislio sam tada, I opet meni beše pusto sve Kô mladom orlu, kad ga želja svlada, Što napred hoće - ali ne zna gde?

potok šumno upravlja svetli skok, I burno mumla i vri - i pada u cvetne ravni Blaženi tok Kako je čarobno sve!

I vredni ratar oblazi pola, Priprema seme, oštri plug; I sve je sreno - polje i dola, I gusti lug. Sve slavi proleća dan.

I vredni ratar oblazi pola, Priprema seme, oštri plug; I sve je sreno - polje i dola, I gusti lug. Sve slavi proleća dan.

1883. NA VESELjU (USPOMENE) Već burni danak tone, gle, Što nas je brigom slamô Sve živo ćuti, sanja sve, Topola trepti samo.

1883. NA VESELjU (USPOMENE) Već burni danak tone, gle, Što nas je brigom slamô Sve živo ćuti, sanja sve, Topola trepti samo. I tajna sila, sveta moć, Rasiplje svete žŷdi, I nebom trepti tiha noć, Carica burnih ljudi.

Ja dižem zlatni pehar svoj, Poklonik mile vlasti, I sve u slavu pijem njoj, U slavu prve slasti! Al' šta ste stali?

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Pa kada na taj način budem mojim perom postepeno obuhvatio sve ono što Vas iz astronomske nauke zanima i što Vam je iz nje pristupačno, onda ću - tako Vi zamišljate - ne znajući i ne

„Sve smo mi takve! Htele bismo mnogo da znamo, i toliko smo ljubopitljive da nam naše nestrpljenje ne dozvoljava da učimo.

Od samog Dunava vidi se, zbog besprekidnog podizanja novih građevina, svake godine sve uža i uža pruga, ali se zato druga obala njegova voidi do samog horizonta.

koje naš narod naziva Vlašićima, ja onako sa visine gledam na našu bednu Zemlju kroz duhovni dogled koji savlađuje sve daljine.

Šta sve ne doživi ovo malo parče Zemljine površine? Kao što vidite, draga prijateljice, kroz vremensko prostorni kontinuum može

To je moj program za naše putovanje. Ja već sada činim potrebne pripreme. Otvorene knjige pokrivaju sve stolove moje sobe, proučavam planove starih gradova, Vavilona, Atine i Aleksandrije, pravim pribeleške, jer hoću da

„Sve je onde bilo kao stvoreno za ugodno posmatranje nebeskih pojava: ravno tlo, proziran vazduh, vedro nebo, i zbog male geo

Kucamo na kapiju, dajemo straži dobar bakšiš, koji je i u starom zavetu priznavan kao pasoš „važeći za sve države“ i ulazimo nesmetano u grad. Stigli smo u trgovački deo varoši, u glavnu čaršiju.

Svaki od tih bogova zaustavio se kod svoga najmilijeg stvora. Sa platforme sa koje posmatramo sve ove prizore, diže se uvis prizmatična četvorougaona kula.

Iako smo bili jasno uočili da je svaka nova kula niža od prethodne, one nam izgledaju sve više, i rastu u beskonačnost.

Pored svega toga, Vi hitate napred, a ja prebrojavam zavijutke i nove kule koje se nižu, sve gorostasnije, jedna za drugom.

Može se lako zamisliti koliki su uticaj imali oni time na sve državne poslove. Čitajući iz zvezda ono što im je bilo po ćudi, oni su bili stvarni gospodari države, a deleći

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Ovaj obimni ditiramb mnoštvom pojedinosti predstavlja sve životne sfere (zvezde, floralni svet, faunu i ljude) kako se bude i raduju proleću, često uz primenu onomatopeja

Kako je čovek stariji, gubici postaju sve veći i neprebolniji: dečak uspeva da preboli smrt ptice, mladić teško prevazilazi smrt drage, ali roditelj ne može da

Naime, ribarče se, leškareći u čamcu, prepušta sanjarijama o bogatom ulovu, ali ubrzo, sa buđenjem, shvata da je sve „sanak pusti“.

O zlatoje proleće! Zvjezde svjetlost toplu dajut sve uveseljavajući, vjetri južni prohlaždajut ljeto pokazujući, i Denica ran' ishodit, sunce toplo nam dohodit.

O zlatoje proleće! Po svjem svjetu svjetlost krasna svetlo sve javljajet sja; sunce, luna i zvjezd jasna toplotu nam dajetsja: zemlju, ljude obimajet i sve stvari zagrjevajet.

svjetlost krasna svetlo sve javljajet sja; sunce, luna i zvjezd jasna toplotu nam dajetsja: zemlju, ljude obimajet i sve stvari zagrjevajet. O zlatoje proleće!

Životnaja v njem igrajut, tim veselost nami dajut. O zlatoje proleće! I u zemlji tvari male, oseteći proleće, sve u radost one stale, skoro idut u cveće. Jednim slovom: sve životno skazuje se bit radosno. O zlatoje proleće!

O zlatoje proleće! I u zemlji tvari male, oseteći proleće, sve u radost one stale, skoro idut u cveće. Jednim slovom: sve životno skazuje se bit radosno. O zlatoje proleće!

Ptici iz gnjezd izletajut, na luft sebi tihoj dajut. O zlatoje proleće! Polja krasna radujut se imajuć zalenjeti, i sve na njim' što pasut se načinu s' veseljeti. Jelen v gorah poskakuje, sova hitro vozljetuje. O zlatoje proleće!

Ždral pri vodi tiho zovet, u kavezu cajzel pojet: O zlatoje proleće! Slava Bogu jedinomu koji vlada sve tako, i nebje njemu predivnomu blagodarnost jednako, a želi se svima srećno vospjevati mnogoljetno: O zlatoje proleće!

Djetence mlado znam da sve rado malo što prima, time da ima igricu. Ptičar ja nisam, djeci da bi sam lovom u polju dobio koju ptičicu.

MAJSKA PESMA NIKANOR GRUJIĆ Već se polja sva zelene, Topliji je sunčev sjaj, Sve su voćke odevene, Hajdmo, hajdmo dok je maj, Hajdmo svi u gaj!

Stanković, Borisav - TAŠANA

Iz dvorišta se čuje larma. Senke ljudi, slugu, sve više promiču noseći džakove. Ulazi seljak sa kotličetom. SELjAK (Stani, pokazujući kotliče): Stano, sal još jedno

Čak se zna kakvu će kafu, koju rakiju, i od nje koliko čaša popiti. Eno ja sam (pokazuje na dvorište, kujnu) već to sve spremila. I kad znaš, onda? TAŠANA (prekida je, s dosadom): Znam to, Stano, znam. Dobro, hajde donesi mi odelo.

Slušaju li? TAŠANA Slušaju! HADžI RISTA Vidim da već donose kukuruz. Da li su sve doneli što se obralo po čivlucima? TAŠANA Ne znam, hadži. HADžI RISTA (uvređeno): Treba da znaš, kćeri!

Gledam ja, čistim, radim... HADžI RISTA »Radiš«. I opet da radiš, a ne samo da gledaš, već da radiš. Sve da je kao što je i bilo. (Pokazuje iza sebe u okrug). I bašta, i šedrvan, i drveće, i avlija, i cela kuća.

Za to ga zovi, pitaj. I njega, dedu, popa našega, duhovnika našeg, za svašta zovi, za svašta pitaj, jer on to sve zna. A sada i ja idem. (Spazi posluženje): A, ja! Daj, Stano! STANA (mu prinosi).

Ulaze sluškinje sa velikim, pokrivenim korpama, punim jela, ponuda, što će na groblje nositi i u pokoj duše razdavati. Sve to meću pred Tašanu i otkrivaju pokazujući joj što su ponele. PRVA SLUŠKINjA Eve, snaške, sve je poneseno.

Sve to meću pred Tašanu i otkrivaju pokazujući joj što su ponele. PRVA SLUŠKINjA Eve, snaške, sve je poneseno. Nije ništa zaboravljeno. Evo i sveće, i tamjan, i kadionica. TAŠANA (pošto pregleda): Dobro, dobro.

SLUŠKINjE sa korpama odlaze. TAŠANA ostaje sama. Mrak pada. Stvari, rafovi, oružje, sve se jače crni, ispoljava i tone s mrakom. TAŠANA (uplašena mrakom, samoćom, hvata se za čelo, viče): Sveće, Stano!

TAŠANA (nastavlja): Da, ostavite me samu. Ti u dva, tri dana ako navratiš, a otac, i kad dođe, sve tamo, na dvorištu, po ambarima, štalama, sa momcima, čivčijama, a ja sama ovde po kući, po pustim sobama, niko da diše

Nikad da tebe zateknem veselu, sve nešto tako, I vi svi na mene, kao da sam ja za sve kriva, da do mene stoji! Zar sam ja htela da tako bude, da zet,

Nikad da tebe zateknem veselu, sve nešto tako, I vi svi na mene, kao da sam ja za sve kriva, da do mene stoji! Zar sam ja htela da tako bude, da zet, pokojnik, rano umre, ati da ostaneš udovica, u crno da

tamo je hladovina: šedrvan bije i voda prska po licu, i onda ja tamo iznesem: i jastuke i ćilimove i vodu i ratluk. Sve udesim i razmestim onako kako je još pokojni gazda uživao, pa samo da ona siđe s decom, i tamo sedi, raskomoti se; ali

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

zašto sugrađani ne prihvataju siromašnu sposobnu decu, ili siročad bez matera?... zašto je sve to gola istina, a ne šarena priča?

A desna ruka od jutra do mraka ubada, probada, istrzava konac; i kako se taj konac sve više i više krati, ruka sve češće cima ugnute grudi i klimatavu glavu; naposletku, pri kidanju konca, zadrma glavom

A desna ruka od jutra do mraka ubada, probada, istrzava konac; i kako se taj konac sve više i više krati, ruka sve češće cima ugnute grudi i klimatavu glavu; naposletku, pri kidanju konca, zadrma glavom tako da vilice zveknu i jezik

Na kapslama za metke je spavalo dete sve dotle dok jednoga dana ne pokaza veštinu da kroji i šije devojčicama za lutke. Puškari ga onda isteraše.

Neku anatomiju i neku estetiku je nosio u sebi mali kalfica. Sve što je kriva linija, to on tegli i prošiva za mašinu. Rukavi njegovi su bili čuveni, kao živi.

Čitao je naročito rado pokrainske listove, i u njima dopise prostog sveta, pune činjenica. Sve je to on nosio u sebi kao neku tajnu. Jedared samo poveri se poslužitelju čitaonice.

Ipak je sve to izašlo na dobru prekretnicu u životu Kostinu. Još neko vreme je ostao kod starog gazde, ali sad je on krojio,

Jedan će tad uzeti da umiri. „Mora se priznati da je čovek napredovao i sve teškoće, kao što se valja, postepeno savlađivao. Počeo od rukava, prešao na kaput, pa na pantalone.

Sad mu rade nekoliko momaka u radionici. I pričaju da se majstor pročudačio. Sve više šije za gospodu, pa je toliko akuratan da niko ne može s poslom da mu ugodi, i da se to već više i ne isplaćuje.

Jednom rečju, mali šnajder se zaleteo da se oženi. Ristana, naravno, bez ikakve libljivosti, pristade odmah na sve.

Majstorici Ristani sve to milo. Još je porasla kanda, i još više se snagom obložila. Ne izgleda rđavo ni majstor Kosta, ali je njegova bolja

Troja su tu! izvol'te da vidite! I svi zdravi i grlati. A nije rđavo ni meni, ni mojoj majstorici. Što više dece, sve više mušterija!” Nije preterivao majstor Kosta.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Potom bi mogao čitav tabak napuniti, predstavljajući polzu koju će rod iz ove knjige pocrpsti. Sve ove i ovima podobne, koje nikom ni mrve ne pomažu, znatne malenkosti ostavljam onima koji su više od mene o trudu svome

Sam stoiker, koji tako lepo npr. o gnevu govori, psuje u svojoj kući bolje nego i jedan lađar, i sve one poroke u većoj meri pokazuje nego što je kod soseda svoga primečavao.

Tek što sunce veličestveno zarnu svoju glavu iz nedra Aurore dignuvši, velikoljepni svoji zraci sve poverhnosti zemne predmete ozari, i životvornu silu na cveće i useve, i na pestrenovidne livade, kojih rosa kao

Evo vam jošt forinte, samo nas ne terajte dalje da čitamo. Vi nas pošteno s ogrižajima poraniste. Sve krpež i ogrižaj. Fala vam lepo, zapovedajte i drugi put s objavlenijem na prenumeraciju, pak ćemo se razgovoriti.

ne plaća, kad devojka, koja je inače mala, štikle naručuje, kad čovek svoju ćelu parokom pokrije i proče i proče. Sve ovo, ljubezni moji čitatelji, dokazuje da i krpež nije za odmet i da je velika sreća kad se i ogrižaji katkad u kući

je iz pisma, i iz povsednevnog života, da ima i takovi prirode sinova koji i blagorodstvo, i slavu, i veliko ime, i sve što mi profanі trudom zadobivamo, čudnim manovenijem jošt u kolevki sebi prisvojavaju.

Kad bi oraja našao, on bi znao sve pojesti, i potom ljuske tako lepo složiti da se često njegova pomajka varala. Može biti da ja grešim što detinska našeg

se kao lutka, stajati kao na žici, čepiti se i kao miš iz trica, to jest zaljubljeno gledati, i proče i proče, — to sve mora gospodična iz mladosti da sebi prisvoji, ako misli eroberunge praviti.

l’ mogao bolje nameru u dejstvo privesti nego predstavljajući mu romane, gdi će svoju sudbinu kao u ogledalu nalaziti? Sve romane, gdi god je naći mogao, donosio je svom ljubimom pitomcu, čitaše mu i slađaše mu da je tu najbolje za čoveka

Jednim slovom, sve što je na zemlji, ispod zemlje i više zemlje, — sve što se pomisliti i ne pomisliti može, — i sam cіrculuѕ quadratuѕ u

Jednim slovom, sve što je na zemlji, ispod zemlje i više zemlje, — sve što se pomisliti i ne pomisliti može, — i sam cіrculuѕ quadratuѕ u mojoj je vlasti. Čudiš se tko sam? Ja sam!

Konj mlad i prekrasan, za koga bi svaki paša 10.000 groša dao, sablja oštra kao zmija, na desnoj strani nadžak i koplje — sve to našem putniku osobiti izgled pridavaše.

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

željan drugačijeg sveta Pruži mi tri male nežnosti Dok mi ne padne hiljadu magli na oči I glavu ne izgubim I dok tebi sve tri ruke ne odseku Crna majko Trojeručice KALENIĆ Otkuda moje oči Na licu tvome Anđele brate Boje sviću Na ivici

gospođo Žičo SOPOĆANI Rumeni mir snage Zreli mir veličine Od zlatnih ptica pod zemljom Do silnog voća na nebu Sve je na domaku ruke Divno su klekli oblici U zenici majstora (Vreme je ujedalo) Mlada lepota ponosa Mesečarska

majstora (Vreme je ujedalo) Mlada lepota ponosa Mesečarska sigurnost I kapije večnog proleća I svetlo oružje sreće Sve samo na mig čeka U desnici majstora Damari sveta biju (Vreme je ujedalo I zube polomilo) MANASIJA Plavo i

je u službu Krilate gospode Čuvao im zlatorune oblake I timario gromove i munje Sapete u knjižurinama Potrošio je sve svoje godine Zaradio zmijoglavi štap Uzjahao je štap Vratio se na zemlju I tu našao i svoje i sebe Živi bez godina

večnošću Je li to sva tvoja tajna Zašto nam sad u očne duplje bežiš Zašto tamom sikćeš i grozom palacaš Zar je to sve što umeš Ne cvokoćemo mi vetar to Besposleni na vašaru sunca Kezimo ti se kezimo do neba Možeš li nam

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

U jedno doba, nastala je bila čitava hajka na mene. Sve što je dobilo svrab za pisanje uzelo je da se češe o mene, tako da sam postao bio neka vrsta pismenog zadatka za sve

Sve što je dobilo svrab za pisanje uzelo je da se češe o mene, tako da sam postao bio neka vrsta pismenog zadatka za sve one koji su — to se već razume — počinjali kritikom svoja literarna vežbanja.

da se posle smrti koga poznatijeg čoveka uvuku u njegovu kuću i sa jednom policijskom revnošću ispreturaju mu fijoke i sve hartije i hartijice koje se po kući nalaze.

Jer valja znati da te biografske krojačke radnje ne kroje samo nove biografije, već vrše i sve ostale poslove: prerađuju stare, peglaju, vade fleke, prevrću ih i krpe tamo gde se na kojoj biografiji pojavila rupa.

Jer možete misliti šta su sve ti biografi kadri pronaći u privatnim pismima pokojnikovim, a naročito u onima koja je pisao dok još ni sam nije

materijalne strane odista odvratan, kako dnevne brige zamaraju velike duše i još puno drugih aforizama o životu, a sve s obzirom na eventualno štampanje toga pisma.

I zar onda nije bolje napisati autobiografiju, te na taj način izbeći sve eventualnosti? Ali ja bih bio neskroman kad bih rekao da su gornji razlozi jedini koji su me rukovodili da napišem

Ono je u svetu videlo samo zlo i nevolju; sve mu je bilo mračno, sve turobno, sve sumorno. Nebo večito zastrto oblacima, zemlja večito orošena suzama.

Ono je u svetu videlo samo zlo i nevolju; sve mu je bilo mračno, sve turobno, sve sumorno. Nebo večito zastrto oblacima, zemlja večito orošena suzama.

Ono je u svetu videlo samo zlo i nevolju; sve mu je bilo mračno, sve turobno, sve sumorno. Nebo večito zastrto oblacima, zemlja večito orošena suzama.

Sa dubokim brazdama ispisanim na čelu, ono se zadržavalo pred svakom pojavom i ulagalo sve svoje napore da je reši; ono se zarivalo u svaki problem, zastajalo pred svakom teškoćom, i tako hodilo kroz život

Ono ja što je niklo iz prvoga moga osmeha prošlo je kroz život sa osmehom na usnama, gledajući sve oko sebe veselim pogledom i vedre duše.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

SRPSKA TRILOGIJA KNjIGA DRUGA NOVO KOSOVO POLjE Prestala je najzad kiša, ali su granate najtežih kalibara sve žešće rile po rovovima i okolo topova.

Slabi zakloni leteli su u vazduh. Delovi ljudskog tela razbacivani su na sve strane. Od zaglušne huke, rike i lomljave nije se čuo ni jauk ranjenika. Živi su zanemeli od užasa, pribijeni uz zemlju.

Mnogo dima. Nešto me guši. Puna su mi usta zemlje i neke sukrvice. Sad će... Gr-r-ru!... Naprežem misao. Znam, znam, sve još znam... Ali otkuda mi ova zemlja u ustima. Gru! Gr-ru! Onaj opet stenje, ječi... Ta ljudi su zverovi. Dosta! Gru-u-u!

Nikad kraja. Gr-ru! Gr-ru! Gr-ru! Gr-r-u!... Gr-r-r-ru! Gr-ru! Namah se sve utiša. — Šta je ono?! — povika komandant. Izvismo se iz zaklona. Ne verujemo očima svojim.

Iz nekih šljivika jurili su u trku prednjaci svojim topovima. Zapregnuti topovi i kare bežali su u neredu na sve strane, posluga je trčeći pešice zamicala u kukuruze. Drugi su vukli ranjenike. Neki konji su jurili bez jahača.

Krenuo sam odmah nasumice, po pravcu ruke gde mi pokaza komandant. Noć je sve više uvijala vidokrug. Put je krivudao, a nigde svetle tač ke prema kojoj bih se mogao upravljati.

Komandir naredi da se iskopa rampa i poslužioci rukama da iznesu top. — Požurite! — viče neko odozdo. — Konji sve više tonu u glib. Vojnici su rili zemlju i naskoro beše gotov strm nagib. Komandir skida svece s neba.

Ljudi su se saživeli sa tom mišlju i stoje nemi i ukočeni pored oruđa, očekujući sve što je najgore. I to svesno. Ako baš i poginu, na poslednjem času biće im savest mirna.

Šta da se radi? — Gospodine kapetane — predlaže narednik — da uzmemo vojnike i posečemo sve vrbe pokraj reke, da ih nabacimo...

Pošto je put uzan, vozari su prvo ispregli konje. Potom su poslužioci rukama okretali vozove. Sve je bilo gotovo za pet minuta. Za to vreme komandir i ja prešli smo preko ograde i, idući njivom, došli na čelo baterije.

Ostao sam. Zašto sam ostao? Uobražavao sam da će mi biti lakše, a ono, iz časa u čas, zapadam u sve teži položaj. Sad se nema kud.

Sad se nema kud. Ova labilna povezanost za sve ove ljude izazivala je osećanje nesigurnosti, iz čega je proizilazio strah. Primicali smo se lagano i obazrivo drumu.

Petrović, Rastko - PESME

BALADA 22 MESEC PUN 24 IZ KOVNICE IZAŠAV 27 JUČE I DANAS 31 PROLETNjA ELEGIJA 35 SLOVO ŽEĐI 52 JESEN 53 SVE U GALOP 55 OTKROVENjE 57 PUSTOLOV U KAVEZU 58 PUTNIK 65 FABRIČKI DIMNjAK U PEJZAŽU I KANIBALAC ČEKAJUĆI

Ptica zapeva na grani, divka zaplaka u bašti, Doktor je spustio čudni bubreg u teglu! Sve bolničarke behu tu i dva čistača bolnice. Mirisalo je na jod i mnogo vate.

nije oboreni hrast što voda nosi, To nije mrtvi orao na talasima, To vezani junak za katarku motri umornim pogledom na sve strane. Pred njime, njegov ga soko razgovara: ”Ne budi tužan, gospodaru; nismo ni na nebu, ni na zemlji.

U ševara tri su lista: jedan crven, jedan plav, Jedan od zlata. Ševar se na sve strane poklanja, Jedan list veli: poljubi; drugi veli: zagrizi; Treći najzad: pojedi. Devojče potrča da ih uzbere.

Ha, ha, ha, kakvih čudnih ja tu smišljam žalova, Da otpustim jedra okeanom tiskanim plavo, I kakve ludačke ja sve smišljam planove: Čas kralj ludaka, čas car, kambodžske gledam klance, Sin sam Slovena divljih nekada, ali sada putnik.

pa sedali na prva prolazeća kola; Među kokoši bismo smešteni zadremali upola: Moj Gijome, gle, sad se tamo sve voćke rascvetale. Tebe po gorama vukao, uvodio u sve manastire. Da daš život za one gore!

Tebe po gorama vukao, uvodio u sve manastire. Da daš život za one gore! ta opija me lepota tvoja, I šume gore hrastova i grebeni ti zahvaljuju.

“ BODINOVA BALADA Kroz ogledalo otiče orahova dvorana kao reka. I sve pesme pesnika Kroz dušu moju otiču u polja daleka.

usamljen, bez leka; Kroz dušu otiču mi pesme u polja predaleka, Kroz dušu, kroz mlaka ogledala uglačanih reka, Sve do čudnih jezera kojima nebesa silaze u ponor, Silazeći maticom svojom ko šibljiku odnese i zeleni Bor Kome je žurio

Ljermontov Odšunjajući se u polje široko Tamo gde je prva četvrt mesečeva, Rastvoriti grudi ponosito, Pokloniti se na sve strane; Pogledaću nebo žitno visoko: Neznana sa grane ptica peva, Ko srebrom kovano drvo vito, I sve je novo i opet

se na sve strane; Pogledaću nebo žitno visoko: Neznana sa grane ptica peva, Ko srebrom kovano drvo vito, I sve je novo i opet kao lane.

Rat, to je svršeno, mehanička snaga mi se dosadila, Nadam se da će sad sve nastati kao na šarenim slikama Poljoprivrednih kalendara, Gde na jednom kraju okopavaju vinograde a na drugom

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Ko zna šta bi sve videla da je napolju ostala malo duže? Na tu pomisao oči ribice postajale bi velike i zamišljene. Ali, uzalud je

Čak su je i priče ribe zamarale. Bile su to stalno iste priče! Riba je u njima postajala sve značajnija, a Gornji svet sve beznačajniji i bleđi. Ugojivši se, riba je jedva dospevala do površine vode.

Čak su je i priče ribe zamarale. Bile su to stalno iste priče! Riba je u njima postajala sve značajnija, a Gornji svet sve beznačajniji i bleđi. Ugojivši se, riba je jedva dospevala do površine vode.

Sada se i njoj, kao meduzama, činilo da sunce i nije ništa drugo do mutni, žuti krug. Sada je i nju sve više privlačila senovitost morskog dna.

U pravu je koralna grana što na to tako gleda! Ribica je sve ređe dolazila Sedefnoj ruži. Sedefna ruža ju je sve ređe zvala k sebi.

U pravu je koralna grana što na to tako gleda! Ribica je sve ređe dolazila Sedefnoj ruži. Sedefna ruža ju je sve ređe zvala k sebi. Nije joj više bilo ni do Gornjega, ni do Donjega sveta.

Ali, šta se to drugih tiče? Potajna gordost Sedefne ruže podavala je zrnu bisera sve blještavije i raskošnije boje.

Kako je sve blještalo sve treptalo blistavije i nežnije no što je riba zapamtila! Sedefnoj ruži stade dah. Ali, nije bilo vremena

Kako je sve blještalo sve treptalo blistavije i nežnije no što je riba zapamtila! Sedefnoj ruži stade dah. Ali, nije bilo vremena za divljenje

Dečaku se činilo da u šumu školjke sluša šum mora. Sedefna ruža je verovala da to nebom luta oteta njena tajna. Više, sve više penjao se Mesec. Nežno, sve nežnije šumela je školjka.

Sedefna ruža je verovala da to nebom luta oteta njena tajna. Više, sve više penjao se Mesec. Nežno, sve nežnije šumela je školjka.

U redu! Veliko je i moćno Sunce! Ali, zašto zbog njega postati slep za sve ostalo? Zašto do smrti stajati na jednom mestu veran zakletvi nekakvog dalekog pretka?

Stanković, Borisav - KOŠTANA

A to sve nadvišuje stari krov saborne crkve na kome se blista zlatan krst. Zidovi sobe su u »dolapima«, uzidanim ormanima, za

Nigde nikoga kod kuće nema. Ni otac, ni brat. Otac, već znaš, ljut, besan. A bata, on nikako i ne dolazi. Sve tamo, s tom Koštanom... VASKA A što? A tebe zbog njega strah? STANA Strah me! Na ulici graja, pesma.

Znaš dobro kakav je otac, pa još neka i za to čuje... VASKA E, nije on do sada već sve čuo. STANA (uplašeno): Misliš zar i za one svilene haljine, što pričaju da joj dao? (Vatreno): A nije tako, Vaska!

Nije hteo da ga silom, s pandurima, otrgne od nje, da ga sramoti, a s njime i sve nas, celu kuću. Koliko se puta otac noću dizao, išao s pandurima. A tamo, kažu, sada čovek ne sme ni da priđe.

Kod kuće! Stoku neka gleda i čuva. VASKA Hoću, oco. (Odlazi.) TOMA (za sebe): »Gosti... kuća... stoka«... A moje? Sve ode. I idi, pa mu se raduj kad se rodi.

Ne znaš ti. Pored opštine i kuća mi puna. Te ovaj, te onaj došao. Mehandžija došao. Glavu uvio, ruke obesio. Piće mu sve istočeno. Tavan, prozori, sve kuršumima izrešetano. I veli: »Još su tamo!« A ja koga da pošljem? U koga da se pouzdam?

Te ovaj, te onaj došao. Mehandžija došao. Glavu uvio, ruke obesio. Piće mu sve istočeno. Tavan, prozori, sve kuršumima izrešetano. I veli: »Još su tamo!« A ja koga da pošljem? U koga da se pouzdam? Koga imam? TOMA Nikoga!

I veli: »Još su tamo!« A ja koga da pošljem? U koga da se pouzdam? Koga imam? TOMA Nikoga! Sve živo pomrlo!... ARSA Pa koga? Zar Tasu kmeta?

Koga imam? TOMA Nikoga! Sve živo pomrlo!... ARSA Pa koga? Zar Tasu kmeta? On, ako ode tamo, ili sve na mrtvo ime isprebija, ili i sam s njima zasedne, pa onda još veći lom, još veća muka.

A nju? Jedanput je proterah u Tursku. I dok se duvan ne sredi, vinogradi ne obraše — lepo, sve mirno! Ali čim nastupiše ovi praznici, ove slave, ove mesnice, čim se napiše, odmah pređoše u Tursku i dovedoše je!

Kakva si ti vlast, kad ne možeš? More, i tebi je ona pamet zavrtela. ARSA Ama, brate, ne mogu sve sam, razumi! Treba to svi; ne mogu ja sam. (Sa ulice još veća graja, svirka, pesma i pucnji pušaka.) Eto, čuj!

) U sobu rupi policaja. POLICAJA (zaduvan, baca štap pred Arsu): Evo, gazdo! Evo ti štap, i vlast, služba, i sve! Ne mogu više! Idem i ja! (Polazi.) ARSA Kuda? POLICAJA Idem. Ne mogu. Nije ovo jedno.

Šantić, Aleksa - PESME

I dokle prozor hladna drma ciča, Mi svaku riječ gutamo nijemi; Srca nam dršću u radosnoj tremi Sve dogod ne bi dovršio čiča.

Gle! Sad se redom rasklapaju same Sve knjige stare, snovi čežnje duge — Miču se, trepte jedna pokraj druge, I njihov šumor kô da pada na me. Sanjam li?

Iz rastvorenih listova i strana Prhnuše lake tice, kô sa grana, I po sobi mi svud razviše krila. Sve se svijetle!... Sve u blijesku stoje!...

Sve se svijetle!... Sve u blijesku stoje!... Jedna okolo kandila se vije, A neka bolno, kô da suze lije, Pred slikom dršće mrtve majke moje.

Neke bijele kao ljiljan prvi, Samo im zlatno meko perje grudi; Neke sve plave, tek im grlo rudi, Kao da kanu kap zorine krvi.

I akord zvoni... Sve u sjaju jačem Kandilo trepti i sobu mi zâri... Iz kuta muklo bije sahat stari. Ja sklapam oči i od sreće plačem...

'' 1897. MOJA KOMŠINICA Ima neko doba sve me čežnja mori, Sve mi nešto srce uzdiše i gori; Pa ti nemam, brate, ni mira ni stanka, Nego duge noći ja bdijem bez

'' 1897. MOJA KOMŠINICA Ima neko doba sve me čežnja mori, Sve mi nešto srce uzdiše i gori; Pa ti nemam, brate, ni mira ni stanka, Nego duge noći ja bdijem bez sanka I stišavam

sanka I stišavam srce i njime se mučim, Pa do zore tako pameti ga učim; Ali ludo srce ne čuje šta zborim, Nego me sve pati udarima gorim, I dršće i strepi, kao list sa pruta, I zove me tamo odmah preko puta, Pod širokim dudom od

I kunem se, što je đula i behara, Sve bi svojim licem zastidila Mara, — Pa još kosa meka, ona kosa vrana Bi mehlemom bila i najljućih rana!...

i karanfil mio, Uz crven karanfil fesliđen se svio, Pa kad vjetar duhne kroz murvine grane, Marinim cvijećem mirišu sve strane.

1903. ČEŽNjA Gdje ste?... Ja budan na prozoru stojim Naslonjen čelom na staklo... Sve spava... Noć sjajna, kô da po oknima mojim Polako šušti vaša kosa plava...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Ali ne ma koju mitologiju, tj. ne koju mu drago nesvesno umetničku preradu prirode (uključivši tu i sve predmete, tj. i društvo). Egipatska mitologija nikad nije mogla postati tle ili materinsko krilo grčke umetnosti.

Tokom vremena, postepeno, uporedo sa čitavim razvitkom ljudskog društva, sve više se izdvajaju tri osnovna književna roda: lirika, epika i drama.

Kosova imali i junačkih pjesama od starine, no budući da je ona premjena tako silno udarila u narod, da su gotovo sve zaboravili što je bilo donde, pa samo odande počeli nanovo pripovijedati i pjevati.

Pesme koje su do nas došle, Vukove i starije, kratkog i dugog stiha, o ranijim i poznijim vremenima, sve su dobile svoj konačni oblik i smisao u doba turske vladavine, u doba kad je hrišćanska raja bila jedinstvena u odnosu

u doba turske vladavine, u doba kad je hrišćanska raja bila jedinstvena u odnosu prema turskim feudalcima, i zato su sve u osnovi prožete jednim istim, oslobodilačkim, narodnim duhom i čine jednu celinu ne samo sadržinom nego i formom

upravu i bio njeno uporište (knezovi, slobodni seljaci i Vlasi-stočari, koji su bili i turski vojnici) i nepostojanje sve do 1557.

Od kraja XVI veka počinju stalni pokreti protiv turske vlasti uporedo sa sve većim dažbinama koje su prouzrokovane sve većim potrebama osmanske države, ratovima itd.

Od kraja XVI veka počinju stalni pokreti protiv turske vlasti uporedo sa sve većim dažbinama koje su prouzrokovane sve većim potrebama osmanske države, ratovima itd.

Od tada pa sve do ukidanja Pećke patrijaršije 1766. godine mada su se i u tome periodu pojedini viši sveštenici držali oportunistički

rodovske organizacije i imalo kao i kasnije migracije (izazvane ustancima i ratovima) ogroman značaj u pravcu sve tešnjeg povezivanja narodnih masa. U tome pravcu veoma snažno je uticao i rascep između grada i sela.

Takvo selo činilo je potpunu suprotnost gradu i naročito posle čitlučenja koje je obuhvatilo sve seljake hrišćane bilo je jedinstveno u odnosu prema turskim feudalcima.

imaju sporedan značaj), i što je ta tema, uza sve protivrečnosti, uvek shvatana i razvijana u jednom pravcu: u pravcu borbe za odbranu i oslobođenje od porobljivača.

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

nije do poze Za slikanje BEGUNCI OD KUĆE Begunci od kuće Ne biraju sredstva Oni samo sede I smišljaju bekstva Na sve strane sveta U sva lepa mesta Mogu ako hoće Da se smeste smesta Kad čujete negde Da škripuću šljunci budite

briga Da čoveka brine Tamo gde u travi Cveta ljutić žuti Čeka neka ljutnja Da čoveka ljuti Kad bi čovek znao Za sve što ga čeka Ne bi se ni rađo U vidu čoveka Već bi bio ptica Ili vredna pčela Ili samo bagrem Negde na kraj sela

udalj HOĆU DA BUDEM NEŠTO DRUGO BAR CAR UREDIĆEMO TU STVAR Reče mu glavni ministar DOBIĆEŠ ODMAH CARSKI PRESTO I SVE RESTO ŠTO IDE UZ TO RADNO MESTO DOSADNO MI JE DA BUDEM CAR Reče car i napravi dar-mar HOĆU DA BUDEM NEŠTO DRUGO

VLADA LUDI VIŠE NE ŽIVE U BRIZI Ljudi više ne žive u brizi Ko nema u glavi ima u knjizi Svi ljudi zajedno znaju sve stvari Knjiga glavu čuva šubara je kvari U SAMOĆI U samoći Sreća nam se ruga Nema ništa Bez najboljeg druga

dva supa Samo da se njupa Ko dve rode Posle traže vode Ko par pliski Pile bi i viski Ne znam šta je Gde im sve to staje GLAVA MI U TORBI Glava mi u torbi Apetit u menzi Uživam u čorbi To sa tim u vezi Mleko je piće Što

U PARIZU Jedanput u Parizu Na Monmartru Il blizu Videh lepu markizu BONJOUR MADAME Prošli put u Milanu Sve je išlo Po planu Sreo sam Julijanu BONGIORNO BELLA Tako na Gibraltaru U jednom liftu U kvaru Nađoh groficu

BELLA Tako na Gibraltaru U jednom liftu U kvaru Nađoh groficu Maru BUENOS DIAS SENORA Onomad u Londonu Sve beše Po bontonu Cveće za primadonu GOOD MORNING LADY Čak na Peloponezu U kadifi Da l vezu Sretoh grčku princezu

testo Čami gorko kisne često Pusto mu je Jedno zrno Evidentno Čak deluje dosta štetno Al kad rodi mnogo strašno Sve zaveje belo brašno Za pogaču MOJA GLAVA DOK RADI RADI Moja glava dok radi — radi Kao buldožer Il tigar mladi A

milimetra Rastimo DUGME SLUŽI KAPUTU Dugme služi kaputu Asfalt služi na putu Drug da se druži Sunce da kruži Sve nečemu služi Čamac da se rekom plovi Mamac da se riba lovi Pesma da se lepo peva Munja da kroz oblak seva Molba

Nosaše ih posred glave Tako da ti stane pamet Imala je lepa Kata Uz lepotu sto dukata Pa je bila tatamata Za sve momke iz Banata OD SELA DO SELA PUTELjAK Od sela do sela puteljak I bagremi se stisli Puteljkom ide seljak Vodi konja

meku I misli o čoveku ZNAM DA JAHATI UME AL ON KONjA RA3UME Pešače čovek i raga Ostaju dva siva traga Seljak hoda sve brže A konj umorno rže U JEDNOM DANU U jednom danu Hiljadu i četiri stotine minuta Ljudi se mogu rastati Hiljadu i

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

– tvrdo vraća nevidljiv hajduk. Šćućureni u sjenci, puni čudne treme, dječaci očekuju kad će da grune garav top, ali sve je uokolo tiho, nad Gajem se smješka zlatno ljeto, a pucanj nikako da se čuje.

Zimi su sve staze i putevi oko Gaja išarani zečjim i vučjim tragovima. S njima se ukršta trag lisice, a ponekad i zloćude divlje

Sad vidim da ti imaš pravo što se kriješ od škole. Evo i mene u tvoju družinu, a baće ih još, sve po izbor junaci. — Zbilja? — Pa da. Zbog samog Dunava biće ih najmanje pet, a kad tek uzmeš istoriju — iha!

Čitavu ćemo četu stvoriti ovdje u Prokinu gaju. Jovanče se zamisli. — E, nećemo primati sve bjegunce iz škole, samo one najsigurnije, one koji neće nikom odati gdje nam se nalazi četa. — To si dobro smislio.

Trojeručice, i sveta Stonogice, nosite ovoga svetog Papriku kud god znate, a vratite nam našu Lanu, makar bosu, amin! Sve uzalud. Stric otvara oči, a novi učitelj, stoji li stoji, i mršti obrve. Dječak ogorčeno pljucne.

Dok je strašni učitelj prilazio posljednjoj klupi, Stric je osjećao kako mu se njegove duge noge sve više drvene od straha kao da se pretvaraju u dva obična bukova štapa.

— Ne, ne, ni taj neću! Nečim sličnim vijali su me oko crkve kad sam skidao vrapčija gnijezda. Sve su mi noge bile modre. Odlučio se najzad za jednu potpuno suvu mladicu.

— Curice nikako! — svečano izjavi Stric i ratoborno namače na čelo svoj otrcani slamni šešir. — A zašto? — Sve će izbrbljati, istorokati, znam ja njih. Sastanu se jedna s drugom, pa na uvo: hi-hi-hi, ho-ho-ho!

— kažu i šta su ručale, i šta su vidjele, i šta su čule. Za pola sata sve bi selo saznalo za našu Tepsiju. — Tako je, bogami. — Djevojčice meni trebaju za nešto drugo.

— Lunja! Ništa nije kazala samo se skromno povukla sasvim u ćošak da ostalima načini mjesta i sve ih je gledala srećno i s ljubavlju svojim velikim precrnim očima.

— Tebe danas istukoše, a? — priupita Stric. — Izmlatiše, brate, sve po nogama, po mojim brzim trčaljkama! — veselo dočeka Boko i obazrije se kao da mu je učitelj još za petama.

Ja se uvijek gore zavučem kad nešto smišljam. — Doći u našu družinu — predloži mu Stric i sve mu ispriča o Jovančetu i o logoru Tepsiji. Mačku sinuše oči. — Oho, šta li ćemo sve tamo načiniti da samo znaš.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

NAŠE MISLI Naše misli nigde s mirom ne stoje, sve durma prhaju i lete, kano male ptice. Tko bi to dao našem smišljivanju takva krila ka golubinja, da polete na dobro i tu

Te izaradi toga, posle, na sudu božiju, sve će te stihije na zlo grešnim ljudma ustati i haka im doći za njino zlo činjenje...

posleno je a pooštrije je više od svakoga mača s obe strane oštra, te prolazi čoveku kroz telo mu i dušu, i pronuzuje sve člankove i mozgove.

— ama kad mu dočuh nauku, zabrinuh se vrlo, imajući tušteno blago skupljeno sve s krivicom mojom i lažom. Plašim se i zato, što u božiji vinograd po zapovedi mu ne idoh, od rana do večera poslovati.

Te što god teku i imadu, malo, veliko, od kamena i do drveta, sve im odnosi i satire, te im pusti kuće i u svačem ih rđa tre, da se nikad le mogu oporaviti!

Dotle se sećaj svega toga dokle ti se u nevreme smrklo nije, i zagnje ti sve širom: nebesno videlo, Sunce, Mesec i viđene zvezde, i vrate se oblaci prazni za kišom!

od pazara, nestane žuberenju ni graji nikakva glasa, i vrata se zamknu, i slete se crni vrani na ogled, te sve pesnjive ptice zamuknu logom dole virući se bez pokreta u strnjicu praznu, (gladeći uvis, a golem strah na putu)...

NESKAZANI SE SUKOBE SNAHODI ... Svuda više sve ispunjeno Bojanja se i straha Negoli koje slobode vesele. Rođenje plaho i bolestljivo, Smrt preko mere strahovita, A po

Da se onda hoće sva zemlja kolebati i stresati se, nebesa u trubu, kano platno, saviti se, i sve nebesne angelske sile krenuti se sa svoga im mesta i podići se hitnjom obilazeći im s velikom vikom po svoj

Skupiti ujedno k sebi hoćeš sve jezičnike, razliki narod... Blago Rahili među ostalim majkama, krošto ona prodaje svoga sina prekrasnoga Josifa nije

Blago Rahili među ostalim majkama, krošto ona prodaje svoga sina prekrasnoga Josifa nije videla! ... O, svetle sve nebesne sile, siđite dole, te sa mnom se suzno procvelite!

drugu, i polako pak polako svoj zakon, nedelje, velike godove, svečane dne i post, za pleći staljati; jedan drugom sve uz nos hoditi, siromaš ne paziti, starijega i sveštenike ne počitovati, za crkve ne hatati, ocu i materi

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

u sebi koliko još ima da prođe dok ga zakalfe; a čim postane kalfa, iskijaće prvi šegrt — mišljaše fatalista Pote — za sve ove dosad dobivene šamare. Bože zdravlja! Zapamtiće prvi novi šegrt ko je kalfa Pote!

A posle, baš da je sve zaboravio kalfa Kote, nije trebalo da zaboravi onaj šamar što ga je pre nedelju dana dobio i on sam od majstor-Mana kad

Samo je lepa Zona znala kakvoga sve cveća nije bilo u bašti, jer ona se starala o cveću i zalevala ga. Skoro svako doba godine imalo je svoje cveće, i

I sve dok cveta dafina, ono nekoliko dana, čorbadži-Zamfir nerado ostavlja kuću i slabo izlazi u čaršiju. Tu sedi i puši, pije

i, onako raskomoćene, samo u jelečićima i šalvarama, slušaju novosti iz komšiluka, mahale i grada; tu pretresaju sve, i obično i redovno nikoga ne ostavljaju na miru.

slušaju novosti iz komšiluka, mahale i grada; tu pretresaju sve, i obično i redovno nikoga ne ostavljaju na miru. Sve se tu sjuri, i domaći i iz komšiluka, pa nastane jedan slobodan razgovor, čuje se kikot, cičanje, uzvici: „Muka te

Jednom reči, vladao se potpuno gospodski, i bilo mu u konacima sve asli pašinski. Gde god čovek baci oko, svuda vidi samo gospodstvo.

Gde god čovek baci oko, svuda vidi samo gospodstvo. A tek unutra, u kući, u predsoblju, šta sve čovek može da vidi! Tu silni legeni, ibrici, sahani, srebrni šavdani, tepsije i sinije po metar i po u prečniku, pa

sahani, srebrni šavdani, tepsije i sinije po metar i po u prečniku, pa one ćase, mangali, i čega ti svega tu nije, i sve to srebrno ili bakarno pa kalajisano.

Svakoga dana imaju dosta posla devojke dok sve to izribaju, pa se sija po čorbadži-Zamfirovoj avliji kao da su se sunca spustila i poređala dole po kaldrmi.

Uza zid sa sve četiri strane niski minderluci. U svakoj odaji po jedno skupoceno srebrno kandilo gori uoči nedelje i praznika pred

To je lepa ćerka njegova, njegova mezimica, to je mlada Zona, Zona Zamfirova. Sva su deca Zamfirova bila lepa, sve udate kćeri njegove kao žene ostaše lepe, ali je Zona ipak najlepša među njima bila.