Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Nego su ličili na oluju, i poplavu. Kao što jesenji vetrovi nose, kad duhnu, svelo lišće, sa drveća i grana, duž puta, pa podižu, visoko, ono, koje je opalo na zemlju, tako su i te gomile iseljenika u
Oni bi, posle, kao i pojedinačno lišće svelo, trčali, da svoj transport stignu. Ti su, usamljeni, uplašeni, sami, u tuđem svetu, najviše plašili, uz put, žene i
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
na najnižu meru, ličnosti su obeležene sasvim opštim i bledim potezima, osećanje prirode je oskudno, i sve se i suviše svelo na lokalne reči i izraze, i ne uvek razumljive provincijalizme, anegdote i poslovice.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Najzad se svelo samo na gorko mirenje sa sudbinom: — Eto ti ga, pa mu daj ako ćeš čitavu kuću u šake, stariji si. . Tih dana, iza
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
U psaltir-tkanju slovo iže svelo. Za slovnu rumen zalazi mi telo. Tek listak žut sam među inocima. STEFAN RAČANIN: U SLOVNU SLAVU Životu zbir su
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
U bol i greh i krvoprolića. Sa tugom novom i bezdanom u slast vitlaju željom neobuzdanom, ko svelo lišće, sva bića. PARTENON Ne volim veselost proletnih bašta, niti da ičija duša prodre kroz svilu mog crnog muškog
Za društvo mu, što po vinskom mehu svelo lišće rasu, sa osmehom mutnim, preskačući, prvi put, potoke, u smehu. A, mesto svog života, znam da, po vidiku, taj
ovu zemlju, svilenu i prozirnu, čim, uplašeno, spustim devojačko telo, kroz maslinu mirnu, vidim, daleko, opet, lišće svelo i zavičaj oblačan. I, tako, bez kretnje, tuđinu, poljupcem, dižem, u vetrove proletnje.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Neke mi pale tu na srce svelo, Pa kril'ma trepte i šušte k'o svila; A jedna lako, vrhom svoga krila, S cvrkutom toplim dodirnu mi čelo.
„Tvoje sićušno, tvoje jadno „delo“ Učiniše to zar? Reci, „radniče“!... Pod Nepojamnim što se svuda svelo, Čemu tvoj život? Cilj mu?... O, jadniče!“...
Petković, Vladislav Dis - PESME
PRVA ZVEZDA Već se gubi svelo lišće s grana, Pesma tica i vedrina stvari: Prilazi mi hod jesenjih dana, I dah tužan obamrlih čari.
Već se gubi svelo lišće s grana. Pesma tica i vedrina stvari, Oseća se hod jesenjih dana I dah tužan obamrlih čari. I dok zemlja mirno
Još je bilo sunca i zelenih grana, Al' miris proleća vetrovi razneše, K'o i svelo cveće plavih jorgovana. Meni ništa tada poznato ne beše: Ni samoća tvoja, tvoj život u stravi, Ni molitva s usni koje
Opet vam se vraćam, crne noći moje. 1911. CRNA KRILA Gledam tu jesen što ide kroz grane, To lišće svelo, umorno, što gine, Mirno, u blede i maglene dane, U noći bele pune mesečine. Gledam tu jesen.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Niče lice nije svelo, Niče oko suza lilo, — Jer se nije ništ’ počelo, Pak se nije ni svršilo. Ako bude tako štogod, Romantikom
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
” Ovo reklo Cvet-devojče Pa s’ pobožno prekrstilo I na drugu stranu leglo, I tek što je oči svelo, U snu joj se prikazalo Momče mlado golobrado u odelu jučerašnjem, Pa je njojzi govorilo: „Ču li mene,
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Mladen ga oslovi: — Šta radiš, Stojane? — Eto, batke, stojim — odgovori mu on svelo, umorno. Kući kad dođe, vide da već svi znaju. I mati, i baba.
Ilić, Vojislav J. - PESME
Nebo mu nije rose dalo, Ni životvorni sunce zrak, Lisje mu svelo, stablo palo, I pokrio ga smrti mrak. I ja ga gledah ispred sebe, I prokleh gorki život svoj, Jer ja se tada setih
Šantić, Aleksa - PESME
Neke mi pale tu na srce svelo, Pa kril'ma trepte i šušte kô svila; A jedna lako, vrhom svoga krila, S cvrkutom toplim dodirnu mi čelo, Kô da bi
Popale sjenke, a kao srma Planinski potok teče iz grma. Preda mnom doli maleno selo Pod tankim dimom u san se svelo. Pred njim rijeka poljem krivuda, I zrelo klasje njiha se svuda.
su joj ljubičice rane, Lice rujne ruže neuzbrane, Ruke male do dve bele lale; Još sve cveta moje čedo belo, Samo svelo srce joj je celo.
41 Snevah o čedu kraljevskom, Lice joj je suzno i svelo; Pod granjem lipe seđah s njom, I mi se grljasmo vrelo. ''Ja neću presto oca tvog, Niti mu krunu jasnu, Ja neću