Upotreba reči svi u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

A i našta ti lažljivi svedoci?... Ta svi su osuđenici na krvavome sudu priznali da ne mogu snositi madžarskoga nasilja, svi oni ispovedahu jedinoga boga...

A i našta ti lažljivi svedoci?... Ta svi su osuđenici na krvavome sudu priznali da ne mogu snositi madžarskoga nasilja, svi oni ispovedahu jedinoga boga... boga slobode... I moj otac, dragi prijatelju, beše u to kobno doba osuđen — na smrt.

jedina porodica kojoj je kućni starešina preminuo: niko nikoga nije vređao, ni mlađi starijega, ni stariji mlađeg, svi su se u golemoj žalosti složili; svi su bili bez otačastva, bez rodbine, bez kuće i kućišta — sve sami gonjeni mučenici!

preminuo: niko nikoga nije vređao, ni mlađi starijega, ni stariji mlađeg, svi su se u golemoj žalosti složili; svi su bili bez otačastva, bez rodbine, bez kuće i kućišta — sve sami gonjeni mučenici!...

Kola se lomiše, a pod točkovima kola lomiše se kosti. Mati je tražila svoje dete, a jadno dete izgubljenu majku... a svi smo tražili zaklona od nepravde i od nasilja madžarskog...

I mirno sam po vas dugi dan molovao. Behu to po većoj česti crteži iz prošlog ustanka — dosada su svi već upropašćeni; sâm sam tome uzrok, a između njih moralo je i lepih biti. Ja se još nekolicine tih škica sećam.

Dosta, vi ugnetači ljudi i naroda! Dosta je suza i krvi palo da vaše bogate gozbe začini!... Dosta! Odsad su svi ljudi i narodi slobodni!...“ Bog ćuti, i ljudi ćute... Plave dimove kabanusa pratili su duboki uzdisaji oca moga.

Tek, svakako mislim da će mi danas doći; nego ti, mala moja Grlice — tako su me svi u kući zvali — otrči do Sime berbera, poljubi ga u ruku i reci mu da donese svoje makaze i brijačice da se malo uljudim“.

sablje i nadžaci; a sad nam posla car komesare, džandare, vinance, policaje, rihtere i štulrihtere; pa nas svi ti globe i cede, svi otimaju... Tek da ne nazebe, nije kožuha obukao: mora da je nešto hitno?...

i nadžaci; a sad nam posla car komesare, džandare, vinance, policaje, rihtere i štulrihtere; pa nas svi ti globe i cede, svi otimaju... Tek da ne nazebe, nije kožuha obukao: mora da je nešto hitno?...

“ Doktor ga ljutito prekide: „Štile!... Svi Raci buđet pijanice!...“ „Gospodine, on je bolestan još od bune, a sad ga je gospodina komesara džandar kundakom

Niko se ne miče, niko ne govori reči, ni oni što su najgladniji ne smedoše otvoriti usta da zaištu hrane; svi su bojažljivo uprli oči u jednoga čoveka, gledaju u njega i čekaju šta li će on reći...

Obradović, Dositej - BASNE

Obradovič| Predislovije o basnah Svi narodi na svetu imali su, i do danas imadu, u velikom počteniju moralna poučenija koja se daju u basnam.

Ne mogući ništa drugo, činila je to što svi slabi tvore kad im od silnih obida biva: proklinje, i pravosudnoje nebo na osvetu prizivlje.

„Ne veruj, kume, pasja su usta” i „lakome su oči pri pogači”; ovo mi svi, hvala bogu, znamo, niti je potreba da ja toprv kažem. Blaženo i bogom blagoslovljeno čistoserdečije.

Pitali su jednog starca Hercegovca kad će zliju nestati. „Kad se svi dobri nasuproć njih slože i podignu”, odgovori pametni starina.

Sveta, velim i dokazaću: proroci, Hristos i apostoli svi su brade nosili. Sme li ko protiv Hrista i apostola što reći?” Ta ne sme, gospodine, pomagaj!

Onda majmun, toliko je svojim igranjem, okretanjem i skakanjem sve proče u udivljenije priveo, da svi jedinodušno reku da je on dostojan primiti žezal pravljenija.

Pogreške bližnjih naših valja zaboraviti, jer smo svi pogreškama podložni, a dobro učinjeno, nikada. 31 Lisica i jarac Lisica i jarac žedni siđu u jedan bunar piti.

Hiaa!” Trgne se ovi, vikne sluge, spopadnu svi koji motku a koji ajdamak, i izmažu zdravo našega pojača. Naravoučenije Koga k čemu priroda nije stvorila, neka se

— „Zar mislite gdi je vami mesto, da tu svakom mora biti”. Naravoučenije Nije se nimalo čuditi što nisu svi ljudi jednoga načina života.

Rimljane; i kad se moli, ne moli se samo za apostole, no za sve, govoreći nebesnome o c u : „Za sve te molim, učini da svi poznadu tebe, istinago boga i koga si ti poslao, I s u s a H r i s t a”. A na koga je mrzio?

” Koliko je ljudi, toliko je ćudi. Kad bi svi ljudi bili dovoljno i razumni i pravdoljubivi, ne bi bilo među njima ni kavge ni nesoglasija, i mnogo bi bolje za sve njih

Kakvo ti je to lekarstvo? Kad bih ja to učinio što mi ti veliš, valjalo bi koliko je tog pasa u selu da me svi ujedaju”.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

lozi Pred njim se drvo, s krošnjom od sazvežđa, pali Moj vranče, sutra je ujak u njenu varoš vozi Spavaj, moj vranče, svi su konji zaspali Da noć toliko ne miriše na žito i suvo Seno, na reku i drveće, na san bilja i krava Da toliko ne

Ko u postelji, ko na lađi, ko po kišici, ko preko polja, ko uz njivu za žetvu spremnu, svi odoše u onu zemlju. Ode i zvonar u podzemno selo. Ode i vrač, i vinar žedan vina.

Kuvaj to ruvo, peglaj, pali, iskuvavaj ga u čemu znaš: gradske bedeme ruše maršali, ali gradove osvaja vaš! Svi su vašljivi, prale, regruti, vrve vaši po živom lešu, iznad crvene lipe što žuti anđeli se bištu i češu!

Nit jesen leči, nit rana srasta, svi su me redom klali i jeli, vrana na suvom kosturu hrasta dobiće mozak moj u šlemu, kao u zdeli. z.

Vešaju nas brzo, vešto i lako. Visimo tako obešeni do mraka, vreme je večeri, skidaju nas, - mi živi, svi nas tuku i psuju; ali ako.

Da nismo dospeli u nečiju torbu? Pod nečiju kapu? U nečiji džep? Il smo svi stali u iglene uši? Krajnje je vreme da nam neko kaže šta je ovo, tikva ili džak, mišja rupa ili mišolovka!

Gde je počinjala daljina, sad je rampa! Skraćeni su svi putevi i letovi! Širine se suzile, visine smanjile! Nestali su nam sa vidika Alpi, nestali Andi, nestali Himalaji!

U Gornjem gradu despot podiže kulu, s koje se prate svi putevi i znaci, i s koje zvona, na najmanji znak, podižući čavke, vrane i gavrane, bude muževe da brane bedeme!

A on, upecan na zelenu muvu, nemoćan leži i zeva na suvu. 2. Kad se sve ugasi, kad se sve ohladi, kad te svi na svetu ostave i zaborave, ostane ti šporet u kasnu jesen.

Napisao si, al nema ko da čita, znak u kome se sabiraju svi znaci! Kamen temeljac dao si nam u šake, al ne digosmo bedem nasuprot sili!

Dok se zatvaraju sve kapije, svi kapci, pred smradom naših grehova i rana, Trojeručice, nek nam se otvori crkva na Tvojoj trećoj ruci sazidana!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

nije bilo izgorelo, Srbi raskopaju, pendžere i vrata i sve što se moglo odvojiti poodnosiše, i kad pljačke nesta, gotovo svi svojim kućama odoše a s nama malo ostade.

’ Nasmeja se Arsa i kaže: ,Tako nose svi kršteni carevi, a ne kao vaši Turci!’ i proče. Mi smo odatle gledali cara dogod nije u sobu otišao.

ali to im ništa ne pomagaše: on naturi seljacima po 200—300 groša, pa kaže spa̓iji te mu napravi temesuć i tapiju da su svi seljaci tome i tome agi prodali sve svoje baštine, i tako ti on onda postane čitluk-sajbija, i koliko god spa̓ija uzima

” Knezovi na to svi složno odgovore: da oni to ne smedu narodu kazati, jerbo će i̓ narod pobiti kamenjem, — i da bi Turke većma uplašili,

Tako su i svi drugi knezovi govorili, i opet su kazali da će morati svi od naroda u Nemačku begati. Posle toga gdekoji se knezovi

Tako su i svi drugi knezovi govorili, i opet su kazali da će morati svi od naroda u Nemačku begati. Posle toga gdekoji se knezovi prikriju a moj otac, pod izgovorom da račune pregleda,

kojekuda razbegne se, pa tako i oni što su se u sela bila razišli, kako čuju da im je starešina poginuo, poplaše se i svi pobegnu u Vidin k Pasmandžiji, koji se još pre toga osilio i od sultana otcepio, i sav pašaluk vidinski pod svoju vladu

osilio i od sultana otcepio, i sav pašaluk vidinski pod svoju vladu uzeo, niti je što caru davao nego sve sebi grabio. Svi ti begunci zli i gori kod njega se skupe.

) Pasmandžija ostane nezavisim u Vidinu; nakupi jošt više vojske plaćajući dobro na mesec; i tako svi zlikovci iz turskog carstva iskupe se u Vidin.

kao svoje sinove; kad su god došli k njemu, po običnom poklonenju postoje malo turskog običaja radi, pak im zapovedi te svi posedaju, i kafu im dade, i, kako mi je otac kazivao, razgovarao se s njima kao sa svojim sinovima; a i narod je bio

Ja dobro pamtim kad su natovarili sve na kola, zaokupili stoku, pa smo se onda svi krenuli i dođemo u selo Skelu prema Kupinovu, i tu u kačari Jovana Zazića naložimo vatru i malo se stanimo; pak posle

Ako počneš tako mlad druge da učiš pameti i mudrosti, onda ti nigda mudar biti nećeš. Kad govoriš štogod, svi će slušati, ali nemoj ti sebi da uvrtiš u glavu da oni tebe zato slušaju što ti najmudrije govoriš; oni će te zato

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Daćeš mu dve vreće kukuruza; a sad idi te goni onu nazimad kući i gledaj da ne odu opet u štetu. I svi se raziđoše. Raka ode niz kukuruze psujući i Simu, i kmeta, i potričare, sve izreda.

— Daj vina!... Sedi, učitelju, kad si i ti tu, da posedimo — reče jedan od njih nekako važno i rastegnuto. Svi posedaše za jedan sto ukraju, što beše pod oko svima gostima.

— Ama šta je stoku plašilo? — pitahu se drugi. Utom bahnu Sima na vrata: — Dobro jutro vam! Svi mu prihvatiše. — Da nije i tebe što jurilo noćas, Simo? — upita ga jedan. — Nije, vala, ništa.

— Ih, orospiju mu očinu! — viknu pogađač. — Baš si baksuz, Radane! — Baksuzi ste, čini mi se vi svi... — odgovori Radan. — Dede batalite tu sprdnju da sednemo kao ljudi.

— Bogami, pravo veliš — rekoše oni što su izgubili, pa se digoše i sedoše za jedan podugačak sto. Poustajaše svi, mahnuše se igre, i svi zasedoše zajedno s Radanom. Naruči Radan sebi vina i ostali šta je koji hteo...

Poustajaše svi, mahnuše se igre, i svi zasedoše zajedno s Radanom. Naruči Radan sebi vina i ostali šta je koji hteo... — A šta si to ćario u čaršiji?

Svuče ti se on lepo, zasuče nogavice, pa zaroni u vir... — Zar gluvo doba, pa zaroni u vodu? — upitaše svi čudeći se tolikoj smelosti. — Jakako, moj brate!... Zaroni ti on lepo.

Kad ima šta videti!... Na nogama mu žute bukagije, kao vosak!... — Aoh! — povikaše svi, a očima uzveriše od straha. — Pogleda... baš bukagije!... Šta će sad? Skinuti ne može.

Ali tek uz to masno mezetisanje osuo bi se prijatan razgovor. Svi su bili znanci, pa je i razgovor njihov bio poverljiv... — Služite se, gospodine!

Pop Pero uhvati se za bradu i učini kao jarac: »Mehe-heee!« I svi se gosti grehotom nasmejaše. — Keca, pope u — ševar! — viknu učitelj Simo i opet se osu: »Ha, ha, ha!

A tri dana držaste ono bdenije, a? Nego neka, dede još po jednu! — i opet se kucnu. Svi digoše čaše, kucnuše se i graknuše: — Hajd ovu u zdravlje kapetanovo! Hajd u zdravlje kapetanovo...

— De ti, Ivo! Ti umeš bolje. — Jok, jok — nećka se Ivo — ti, pope, bolje umeš. Na tebe je red. Svi graknuše: — Pop Pera!... Pop Pera!... Dela, pope!...

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

; ali to je bilo vrlo retko. Godine prođu dok se psovka čuje... Tek, eto ti kmeta gde s popom izlazi iz sudnice. Svi se odmah dignu na noge i prilaze bliže. — Zvao sam vas, braćo, da se dogovorimo o jednom važnom poslu - počne kmet.

Šta velite vi braćo?... — Pa, dobro, Jovo! - vele starci. — Kud ćeš mu bolje! - vele seljaci. — Velite li svi tako? — Velimo!... velimo!... — E, dobro, braćo! Sad znate šta smo dokonali.

Domaćini se vraćaju kućama i prema tome naređuju svojim mlađima. I kad pogledaš: svi u selu, počev od kmeta do čobanina, znaju zakon!... Živeli su složno.

Ako je veselje, veselje je sviju njix: ako je žalost, i ona je opšta. Bili su svi uzovnici. Nije se pitalo je li bogat ili siromah, nero je li Crnobarac. Ta sloga njihna već beše prešla i u poslovicu.

Najmanje se usprotivi - ode glava!... Međutim, svi su smatrali za najsvetiju dužnost da klanjajy i po volji čine svakome ko je ma beo ubrus oko glave omotao.

Vele: on je Turčin, a Turčin je Srbinu dušmanin!... Vele... — I to sve veli pop? — I pop, i kmet, i... svi!... — Pođi sa mnom — reče Kruška. I vrati se nazad. Marinko je išao za njim. Turčin je bio vrlo ljut.

— Ništa, čiča-Marinko, — reče on, trudeći se da se pokaže miran. — Što si tako pomrkao, kao da su ti svi po kući pobijeni? — Ko, zar ja? — upita Lazar i nasmeja se. Marinko upilji u njega. — A... ne varaj, sinak!...

Pera skoči opet na belegu. Otpoče nadmetanje. Ali nabrzo ubarabariše. Jedan drugom ne mogoše odskočiti... Svi stali i glede. I devojke dođoše; čak i Stanka prenuše iz njegovog raja. – Ne možeš, Pero, ne možeš!

njega je bilo stid ovog sveta. On oseti kako s pravdom zajedno i ovaj narod beše uza Stanka. On vide kako mu svi veselo trče i ruku pružaju... On vide i onaj radosni Jeličin pogled: i ona se radovala što ga je Stanko oborio!...

Ja i Ivan čekamo da nam se sinovi jednog dana zaplaču!... Vere mi, da ih ne iženimo ove jeceni bi ruljali kao volovi! Svi se oko sovre zasmejaše, samo Stanko ne. Njemu tek sad puče pred očima, sad tek vide šta htede Lazar učiniti s njim.

Tamo ćemo videti da li Marinko ima pravo. — Hajde, kmete!... Hajde, popo!... Hajdete braćo!... Svi me dobro znate!... S vama sam rastao i odrastao!... Svi vi dobro znate i moju decu!...

— Hajde, kmete!... Hajde, popo!... Hajdete braćo!... Svi me dobro znate!... S vama sam rastao i odrastao!... Svi vi dobro znate i moju decu!... Znaš ih najbolje ti, Ivo, stari kardo moj!... Ta u tvojoj su kući odrasla!...

Dučić, Jovan - PESME

Ja rasuh pesmu kao more, Svi od nje zvuče gajevi; I blaga koja u dnu gore Čuvahu ljuti zmajevi... Minu sa svojom svitom celom I ljubav s njenim

I po mirnom putu od mene do Boga, Ide čudno gnezdo, kao bajka gola; A svi zvuci otud što dopru do koga, To je glas još nikad nečuvenog bola.

Zaklanjaš mi sunce, a dala si sama Sto očiju mome srcu, i sve pute Duši, da bi ipak svi nestali u te, Kao izgubljeni zvuk u dolinama.

I svi poplavljeni u sunčanoj kiši, Tamo, gde maločas, u trenuti strašne, Zbacismo odeću i sandale prašne, Stajaćete bolji, s

Ti pred čijim duhom padne svaka varka, I o štit čiji se razbiju svi besi! Lepi, silni, grozni! željan sam te i ja, Da baneš pod maskom druga ili gosta; Da takav, polu-bog, polovinu

Nek se samo jedan s raskršća široka Vrati sa krvavom rukavicom: hodi! Moj neprijatelju s dva velika oka, Svi su puti prazni i mrak je na vodi. Da te vidim, strašni!

II Do poslednjeg od svih tvojih obručeva Svi plašljivi znaci bivanja i smera, Sve je tvoja igra! Svud očajno peva Puk sirenâ tvojih u praznini sfera.

Carski vitezovi, kneževi gospari, Jedni prema drugim, kad se muklo začu Plašljiva reč Kneza; i mladi i stari Svi drže poglede na carevom maču.

Još si uz nas, sveta majko, koju muče: Sve su tvoje munje u mačeva sevu, Sve u našoj krvi tvoje reke huče, Svi vetri u našem osvetničkom gnevu. Mi smo tvoje biće i tvoja sudbina, Udarac tvog srca u svemiru.

Epitaf: „Tu leži Pasko Zade, mili Knez... i tako dalje, uspomene jasne! Jedini od ljudi s kim su uvek bili Svi muževi dobri i sve žene časne.“ DUBROVAČKI BAROK Sela je za stari beli pijanino, Dok u vrtu sporo pada mrak i kiša.

Još je papski prsten na ruci što klonu Od mladih gospođa ljubljena toliko; I davno se više ne ču na amvonu On, kog svi gledahu a ne sluša niko.

I u tople noći, kada je vazduh pun zlatne zvezdane prašine, i dok na mračnim zidovima spavaju mirni paunovi, i kada svi cvetovi otvaraju svoja srca, otvaralo se i srce male princeze. Zato su te noći bile tako pune tuge i toplote.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Znam da je u sobi bila tišina. Svi su pažljivo gledali u Jocu i odgovarali mu mahom kratko, ali ne znam šta. Još mi se učinilo da su ga s poštovanjem i

Đorđe, ili upravo njegova sestra, prodade sve. Izvadiše neki stotinjak dukata i dođoše svi troje u Beograd. Lekari mu rekoše da se ne može operisati, nego se može ne znam šta drugo pokušati, ali zato treba da

beskonačnost, i samo kao da se tamo čak u dnu, u strani, jedva primetno, nerazgovetno opaža jedan krajičak neba Svi smo ćutali. Pomoćnik je prebacio nogu preko noge, cupkao, gledao u tavan i namestio usta kao da će da zviždi.

Kako se svi nameštaju, gledaju je li on dobro, i onda — kas, kas, kas! Jedan oblak prašine, i ništa se više ne vidi!

Gle šta je sad sveta! I svi uprli oči u to parče hartije, i svi vide da je to lutrijska obveznica, i da se brojevi svetle i blešte, te se jedva

Gle šta je sad sveta! I svi uprli oči u to parče hartije, i svi vide da je to lutrijska obveznica, i da se brojevi svetle i blešte, te se jedva čitaju.

Ona kao da pade u neki zanos i kao da sebi samoj ili nekome drugome — a ne meni — uze govoriti: — Taki ste vi svi, današnji mladići! Ne znate šta hoćete, pa ne znate ni šta radite!...

Haj, haj, kako su vaši stari begenisavali devojke, a kako se vi danas — zaljubljujete! Svi vi, svi!... Pa onda, kao da se trže iz nekog sna, pljesnu se rukama i okrete se meni, oštro me gledajući u oči: — Ali

Haj, haj, kako su vaši stari begenisavali devojke, a kako se vi danas — zaljubljujete! Svi vi, svi!... Pa onda, kao da se trže iz nekog sna, pljesnu se rukama i okrete se meni, oštro me gledajući u oči: — Ali

Kao što vidite nema tu sreće ni života! I tako je moja mati bila nesrećna i mi smo svi uz nju bili nesrećni... Nekad, pričala mi je mati, bio je on sasvim drugi čovek; a i ja se sećam, kao kroz maglu, kako

” E, pa valjda vidite šta će iz svega da bude! Dođoše oni svi jedno veče. Dođe s njima još nekakav Pero Zelenbać, nekakav svinjarski trgovac koji, vele, „radi s Peštom.

— reče ona. Glas joj zvoni kao zvono, a oči svetle kao večernjača na nebu. Mi potrčasmo njoj pod ikonu i svi klekosmo, a Đokica klekao pred majku, okrenuo se licem njoj, krsti se i, siroče, čita naglas onu polovinu Očenaša što

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Ta kolik je samo onaj Veliki sokak s kraja na kraj, pa koliko tek malih sokaka ima, a svi su široki! Zato nijedan nije kaldrmisan, a nije nikada ni bio.

Gospodin-popi opet najuglednije mesto. Sede svi i jedu. Niko ništa ne govori, nego ćute i jedu i piju pogruženo, kako pravoj tuzi i žalosti i priliči.

— uzdiše Gliša, iskali čašu i spusti glavu na sto. I svi tresu žalosno glavom i hvale pokojnika. Iznose mnoge vrline njegove, od kojih za mnoge niko živi dotle nije znao, a

gospodin popa u selu, a koji baš popa poimence, mislim da nije bilo nužno dosad da kažem, jer je davno rečeno da su svi popovi jednaki, jedan k’o drugi.

Juco dušo, sedi tu do Melanije; znam da imate šta da se razgovarate. I posedaše svi. Popovi pijuckaju pomalo i igraju neku staru igru fircig, a popadije uzmu pletiva pa štrikaju ili podštrikavaju plave

Tek čuješ neko šuštanje, kašljanje, neke ropce, a zatim kao neko izbijanje. To duvarski sahat izbija. Broje svi, a popa Spira glasno: sedamnaest. — Oho! — čudi se pop Spira. — Kol’ko to izbi?

opravio sahat; a nosili ga čak i u Temišvar nekoliko puta paori kad idu na žitnu pijacu; a i kod kuće su ga svi doterivali, — pa ipak ništa! Eno i sad visi na njemu sijaset nekih stvari, samo da radi k’o i drugi sretni satovi.

I sad se samo šetalica čuje kao tišler kad rendeiše što. Svi se nasmejaše, a zatim nastade opet tišina. — Boga mi, već dvanaest. E, vreme je da se ide! — veli pop Spira.

na oba lakta, pa diktuje: »Pišite, — veli, —: Proka Beleslijn (ili tako nekom), carskom katani u Galiciji, da smo svi, fala bogu, zdravi koje mi i njega pozdravljamo i molimo se bogu da se i on nama zdravo i veselo vrati, koje mi njega kao

A devojku smo mu našli i dobra kuća, a za miraz se neće postiditi devojačka vamilija. I pišite: da smo svi zdravi; bába kašlje i kr’ja k’o i pre i tut je zdravo; razbio onu finu stivu lulu kad se oblačio na jutrenje, pa sad

A mi smo svi zdravi; bráta se tako ugojio da ne može da zakopča svileni prsluk što ga je kupio na senćanskom jesenjem vašaru.

fine, da se zna što je nemeška kuća, a neka ne žali novac koje nam je dao bog, fala bogu, dosta, i pozdravljamo ga svi, i baba i nana i bráta i Kata iz komšiluka, koja je sad već velika devojka i spevali su je već sa Pajom Kicošom«.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

I tako svuda. Po gde-gde bi, ali to retko, bio kakav muški. Udovac, sam, svi mu pomrli, pa mora on da im dolazi na grob, iznosi. Nakupovao simite, penjerlije iz furundžinica. Poređao po grobu.

To im je kao neki njihov praznik. I dok traje plač, služba u crkvi, Dok ne počne da se prepojava i razdaje svi su oni tamo, na ulazu, oko porte. Tu Menko, Taja, Naza, Stevan, Ljuba... Svi oni. I, s obe strane ulaza, lepo poređani.

Tu Menko, Taja, Naza, Stevan, Ljuba... Svi oni. I, s obe strane ulaza, lepo poređani. Neki umiveni, zakrpljeni, s velikim torbama, bisagama u koje će jelo da meću

polunagi, kao bežeći ispred nečega, grče se unezvereno i uplašeno gledajući na groblje, plač, upaljene sveće: A opet svi, svaki čas željno pogledaju i iščekuju kad će da se svrši služba i počne da se razdaje.

A pored toga morala je da vodi brigu i upravo nosi se sa svima prosjacima, i sumanutima kojih je uvek bilo puno. Svi su oni bili tu, na okupu.

A opet niko od njih u samo groblje, međ grobove, nije kao smeo da uđe. Svi su bežali. Sem nekih, obično sumanutih, koji su naročito, ludo, strasno se zavlačili po ispucanim, trulim grobovima.

Čas sušenim korenjem duvana, čas prućem, trnjem, crepovima ili zemljom... kako je gde našla i stigla. Bila je vredna. Svi su se prosjaci nje bojali. Naročito na groblju. Tamo im je bila kao neka domaćica.

Ali to je svakoga dana bilo tako sve gore i gore, da ona nije mogla više. I jednog dana, pošto se groblje ispraznilo, svi prosjaci razišli, a pop seo ispred klisarnice da se odmori od prepojavanja, ona stala pred njim. — Koje dobro, Nazo?

Ali Naza još zbunjenije nastavila: — E, ali ja iskam da se venčam. Hoću u crkvu kao i svi drugi. Popa se, odjednom, zbunio i unezverio, ali opet okrenuo na šalu. — E, pa dobro, dobro.

Ali, ne samo što mu u to niko nije dirao, još manje krao, već su mu i svi davali. Čak i prosjaci. I oni, od onoga što naprose, odvajali su i davali mu.

Njegovo je to. A on bi uvek još tražio: — Što već svi ne pomru? — derao bi se za onima što su mu donosili odela. I svi su mu davali.

Njegovo je to. A on bi uvek još tražio: — Što već svi ne pomru? — derao bi se za onima što su mu donosili odela. I svi su mu davali. Kao da su ga se bojali, i time kao hteli da ga zadovolje, ućutkaju, te da ne gunđa i zlokobi.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Od imanja materinog sve se više i više ronilo. Ljuba je u svom mestu vrlo dobro živeo. Svi su ga držali da je „hiroš”.

— Promislio bi' se. Smeju se i one i on, i tako u šaljivom razgovoru dođu kući. Večera je već gotova. Svi ga zadržavaju da sutra ne odlazi, ali Ljuba neće da pristane.

Kada su pevali: „U mjestu prijatnom”, Ljuba je uzdahnuo, a gospođa Persa se zarumenila; ljubav je bila gotova. Svi se dobro proveseliše, pa tek posle ponoći digoše se da idu spavati. Ljuba i čika-Gavra u jednoj su sobi spavali.

Gospođa mamica napolju kuva ručak. Anka i druge sitnije sestre pomažu. Dođe i vreme ručku. Svi se nameste. Gospodar Belkić bio je čovek od staroga šloga, ali vrlo pronicatelan.

Ljuba svoj posao započne. Salvet preda se, pa tranžiraj. Vrlo mu za rukom ide. Svi se čude njegovoj hitrosti; a i sam sebi se čudi, jer ovo je tek treći zec kog u životu svom tranžira.

Došao je red na čika-Gavru. On otpeva „Vino pije Dojčin Petar”. Sad svi mole Ljubu da i on peva. Spočetka neće, malo se u sebi rasrdio, jer je spazio da je frajla-Julka, kad je pevala, nekako

Čika-Gavra je dotle Jocu iskušavao. Dođu kući. Frajle spremaju ručak. Prispe i ručak. Posle ručka idu svi u šetnju u baštu. Ljuba se jednako vrze oko frajle Julke.

vaše ćutanje i oklevanje prouzrokovalo to da smo prinuđeni bili drugoj sreći okrenuti se, koja je zaista i dobra, da smo svi zadovoljni. Zato dajemo vam ovo na znanje, da ne biste vsuje trud polagali i amo dolazili.

Opet okrenu drugi razgovor, kad najedanput frajla otvori jedna vrata i nudi ih da uđu u drugu sobu. Svi uđu. Kad je Ljuba video šta ima tu, jeza ga čisto napada od pogleda na mnoge lepe stvari.

— Vrlo brzo svirate. Tu im preseku razgovor, zovu ih na ručak. Ručak je veselo i u šali prolazio. Svi se šale, samo frajla ukrućena sedi, pa se tek podmuklo potsmeškuje.

— Znate, gospodar-Gavro, ako se već imam u pakao voziti, a ja ću na mladim ždrepcima onamo, a ne na starim! Svi se smeju. — A, dakle, vi mladiće tražite?

— Hajd’mo! — Hajd’mo! Čekmedžijić je osobito navaljivao, pa mora i čika-Gavra. Svi se digoše. Najpre ode Pinterić i Čarukdžić, počem se sa čika-Gavrom i Ljubom oprostiše.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Čisto i jasno. — Pa protolkujte to, brate vi rođeni, da svi razumemo šta mu je to čisto i jasno. — Evo, sve će ce, veli, urediti bez rata.... slobodan prevod.

I svi tvrde da sve one konce diplomatske drži u svojim rukama ministar predsednik, koji sad nije tu, i da niko živi ne zna nje

begao od krojača, krio se od obućara, obilazio duvandžiju, a još danas klanjaće se oni meni svi kad kraj njih budem prolazio, ti mali sitni i ništavni ljudi, koji se tako boje rata i koji još sutra mogu postati moji

Ja se upinjem, naprežem, trudim... i eto danas, sve sam činio... Ali neka svaki da koliko ja... Svi se izvlače. Zašto ja i ti večito sve samo mi, jedni isti. — Ja ti rekoh što sam imao, to je sve.

njegove misli što su plavile sve po nekim crnim talasima, video je samo neodređene utiske stvari pa mu se činilo kao da svi sni prostori oko njega mirni i žalosno-pusti u istini i ne žive.

Okupe se svi oko karte, piju kafe, puše i larmaju, a on pobija čiode prema tome kako se front gtovija (a on se sve povij a u nazad)

E pa brate, i stari su ti bili junaci, eto tvoj otac, čitava se čuda o njemu pričaju na javoru, pa deda, pa svi. Onda zaviruje u onaj zavoj i pita: — Parče granate, šrapnel, šta li je? — Dum, dum!

Cela varoš zna, u ostalom kako se ona ponaša i svi je zovu kaluđericom, pa je nagovaraju da malo i na sebe pomisli i po nekad, kao druge što čine, izađe; samo što se ona

Jest, uvek ti stojiš u onoj tvojoj beloj svilenoj bluzi i usred dima i tako će biti kad se budem vratio. A tamo svi znaju da sam ja od skoro oženjen i onda ne bi bilo lepo da ja...

— Eh, eh, prekida ga ona sa onom skeptičarskom podrugljivošću, — vešti ste vi muškarci, svi ste vi izvrsni advokati.

Imala je mnogo poznanika i svi su joj se iskreno divili. I ako je po nekad ono i htela, da bi njemu ugodila, nije mogla.

— Traže mi i Francuzi i Englezi i Talijani, naši saveznici, svi čuli pa mi traže i velike pare daju. Jure me svuda.

Afrika

Upitao sam je gde spava; ona mi je rekla: „Nad kujnom!“ Onda sam joj rekao da ću spavati tu kod magacina. I kad su svi otišli na spavanje, ona je došla. Tako je prvo veče bila moja.

Celim Senegalom vladali su u stvari afrički sultani, koji su se tukli između sebe, a svi zajedno sa evropskim naseljenicima.

dečak u starim putopisima ili romanima u kojima se govori kako je crnkinja postala dadilja kod guvernera, kako je u kući svi zavoleli, pa kad je došao Božić, ovako je obukli. Inače, sve su ove žene strahovito brbljive, uočljive, goropadne.

Moj prijatelj govori sa njima bambara, što je jezik sudanski, ali koji, kao Evropljani francuski, govore svi trezveniji crnci u zapadnoj Africi. Vraćamo se na brod da večeramo i da nastavimo put na jug.

Svako pleme ima svoju epopeju od po deset i više hiljada stihova, što prelazi sa oca na sina, i koje svi ratnici znaju napamet.

nije potpuno zašlo, behu obrasli travom i visokim žbunjem, ne sasvim čestim palmama u podnožju i češćim na vrhovima. Svi su se oni stapali sve više u opšte biserno i ugušeno plavilo ovdašnjih ptica, neba i dalje pučine.

Prva velika zgrada u blizini, dalje od mora, je „Grand Hotel“, za čijim su stolovima iskupljeni svi belci Konakrija, Ima ih deset–petnaest za dvadeset do trideset stolova.

Ona je inače vrlo obrazovana, tiha fina dama, doktor je medicine i njen je muž mnoge svoje godine posvetio crnima. Svi koji se umešaju u naš razgovor smatraju da bi uistinu bilo ispod svake mogućnosti jesti za istim stolom sa crnima.

Najpre najnežnije boje, zarđalo crvene, ljubičaste, sepija, i svi tonovi zelenog, stapale su se iza nekoliko nevidljivih vazdušnih velova plavila. Time počinju Obale Slonovače.

Na jednoj drugoj kući čitam: „Svi vi pažnja. Kad naćiću jednog đaka pisao na ovaj zid, osetiće težinu mog štapa. To je ludak p... divljak.

Oni su otišli u polje, i niko ne zna gde su ni kad će se vratiti; možda večeras, možda tek kroz dan-dva. Silazimo svi na reku da bih uzeo šalupu kojom sam juče došao na Komoe, i koja ima sad po dogovoru da prođe.

Šef sela je i došao da vas zagovara, kako bi šalupa imala vremena da prođe, i oni sad svi za jedno dele novac kojim ste platili onu drugu šalupu!“ Grdi me što sam za tri poklonjena jajeta dao deset franaka.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

Oćiš da mu kažiš: „Mene je drago, mene je čest!“ Da dođi opet? Prokleta! JUCA: Zaboga, ta to je učtivost. Tako svi, koji su najmanje vospitani, rade. JANjA: O, tako radi! Da zovi notariusa na svogo muža!

Eh, slavno Grecija! Jedno zrno kako si nađi od tvoga duh, teći eto pamet. Dušo Juco, oći da si svi Grku radui za tvoj rod. JUCA (u polasku, za sebe): da vas đavo nosi! (Ošide). POZORIJE 8.

Sirota, sad ne mogu ni aljinu dobiti, da se jedanput i ja ponovim! JUCA: Bogme, on meni mora kupiti šešir, makar mu svi po kući pocrkali! KATICA: Zaboga, mamice, kako ga možete sad vređati, a znate kakva mu je narav. JUCA: Šta?

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Majstorija je bila u tome da se svi igrači razderu, kao da im kožu s leđa deru, a onaj, koji cima, da pogodi, koga je cimnuo.

Urnebes bi bio veliki i svaki se kreveljio. Svi su pisali po jedan, bečki, cvancik, a katkad – kad se igralo hazardno – po jedan talir ćesarski.

Njima je bilo objavljeno, još pre tri godine, da će landmilicijske, serbskije polki biti kasirovani. I da će oni svi imati da budu raspodeljeni u regularne polki Ćesarevine.

Garčula je zato dao znak grofu Palavičiniju da počne da čita reskript o kasiranju puka, i bio je uveren da će svi oni pokorno, i bez pogovora, pristati da se iz utvrđenja i reduta, oko Mahale, presele na imanja mađarskih spahija, gde

– tako su i ovi, šizmatici, znali nemački. Svi su razumeli, kad je grof čitao „Ihro Kaiserlich Königliche Majestät“ i „bei derdemnächst resolvierten endichen

i, kad udahnu prvi miris pištolja, Garsuli, hitro, pritrča svojim kolima, opkoljen oficirima, auditorima, pisarima. Svi su bežali.

Svi su bežali. Svi su bili ustuknuli pred tom nabujalom, crvenom, rekom, koja je valjala, kao poplava, konje, barjake, puške, klobuke, za

je video da ga niko ne dira, da ga niko ne ubija, Garsuli je iskočio iz kola i osvrnuo se da vidi, šta bi sa ostalima. Svi su već bili stigli do njega. Svi su bili uspeli da pobegnu i nadali su bili dreku iza njega.

Svi su već bili stigli do njega. Svi su bili uspeli da pobegnu i nadali su bili dreku iza njega. Svi su izdavali zapovesti, husarima, svi su dotrčavali da

Svi su već bili stigli do njega. Svi su bili uspeli da pobegnu i nadali su bili dreku iza njega. Svi su izdavali zapovesti, husarima, svi su dotrčavali da vide Garsulija.

Svi su bili uspeli da pobegnu i nadali su bili dreku iza njega. Svi su izdavali zapovesti, husarima, svi su dotrčavali da vide Garsulija.

“ „Bauern“, odgovori mu kirasir, „Bauern, paor.“ „Tako dakle? Oni neće da budu paori, neće da oru, i kopaju, oni bi svi da prose apšit? E pa lepo, čekajte da vam ja dam apšit.

Teodosije - ŽITIJA

blagoobrazno i veselo dušom, i napredovaše u uče nju, i izazivaše divljenje svojim razumom u detinjem uzrastu, tako da su svi govorili: — Ovo će dete biti neko novo znamenje!

I svi plakahu i ridahu mnogo i neutešno; roditelji sina, braća brata, sluge gospodara sa krikom dozivahu radi utehe u žalosti,

Nabrzo samodržac otac sa pratnjom zapovedi da svi prestanu plakati, i blagodarivši veoma Boga, reče prisutnima i materi deteta: — Budite hrabri, nećemo se žalostiti

Našavši ga, obradovaše se radošću neiskazanom. I ušavši svi u crkvu svetog Pantelejmona pokloniše se, i grleći ga ljubazno ga sa suzama celivahu, tako da su od radosti zaboravili

A kako se pojanje produžilo, i opet po zapovesti dugo čitanje pročitavalo, svi oni koji su zajedno sedeli i oni momci koji su ga čuvali s vojvodom, zbog umora od puta i svečanog pira tvrdo zaspaše.

i pošto se ovo tako svršilo, kad se čitanje dovršilo, i kada su svi ustali, potražiše čuvari go spodara svojega, i gle, nigde ga nisu mogli videti Svuda po crkvi i u manastiru tražeći ga

I kada čuše njegov glas, ispuni še se velikom radošću i svi ka kuli pritrčavši u visinu gledahu, kao da bi se tama mogla ukloniti, da bi se, videvši ga, utešili.

I tako otidoše kući. A ovaj sa kule sišavši blagodari Boga i pokloni se igumanu i cvoj bratiji. I svi ga celovaše kao novoukrašena anđelskim obrazom.

I govorahu: — Zavolevši da živi s nama, došao je! I svi su želeli da ga vide. A kad je došao praznik Blagoveštenje presvete Bogorodice, prvi manastir u Svetoj Gori, koji se

I ne bejahu porabaćeni mnogom spavanju. Videvši da su svi ovi jednom zasvagda ostavili svet i ono što je u svetu, niti se više brinu za svetsko, i život njihov besporočan i

Pokloni se i pozdravi igumana i svu bratiju, ravno do zemlje klanjajući se svima. A svi ga primahu ljubazno i raspitivahu se o putovanju kroz Svetu Goru, i videvši ga umorna i kako se promenio u mladom licu,

Pa ako se tebi dogodi štogod nenadano od opšteg neprijatelja ljudi ili od krvnika u pustinji, svi će nam prebacivati što smo se pokorili tvojoj volji.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Ni sami poprečni profili nisu svi podjednako instruktivni. Druga je metoda u tome da se zabeleže razlike između stanovništva zemlje matice i

Izvan ovih krajeva, u kojima se čakavski dijalekat održao usled geografske usamljenosti, svi Srbo-Hrvati govore štokavski. Mesto štokavskim i čakavskim Slovenci govore kajkavskim dijalektom.

Čim je Srbija stvorena, Srbi Austro-Ugarske a zatim i svi prosvećeni Južni Sloveni uvideše u njoj zemlju „nacionalne misije“, „balkanski Pijemont“.

Sada, odmah posle ratova od 1913. i 1915. god. to je nemogućnost, to je utopija. Svi pokušaji ove vrste osuđeni su na neuspeh.

Oni su dobili specijalne osobine po kojima se približavaju panonskom tipu. Svi drugi krajevi, predstavljeni na našoj karti, nesumnjivo pripadaju dinarskom tipu. Srbi čine tri četvrtine ovog tipa.

Svaka je grupa obožavala po koga junaka. Svi Crnogorci Stare Crne Gore smatraju Miloša Obilića kao svoga duhovnog pretka, i ne samo da misle o njemu i da mu se

I pesma kaže: „pomislite na stare junake.“ Nacionalna svest i nacionalna zadaća. — Značajno je da svi dinarski Srbi, od onih u severnoj Hrvatskoj, na granici Kranjske, pa do skadarskih Srba, poznaju najglavnije događaje

Dinarski su Srbi potpuno i svi predani zajedničkoj stvari, gotovi na sve žrtve. Ovaj rodoljubivi žar nije im došao ni preko škola ni iz knjiga.

Iskrsne li kakav bilo događaj, svaki dinarski Srbin zna šta treba da čini i čini to tačno; svi rade u najvećoj saglasnosti, seljaci i svi oni (uostalom vrlo retki) koji nisu degenerisani političkim strastima ili

bilo događaj, svaki dinarski Srbin zna šta treba da čini i čini to tačno; svi rade u najvećoj saglasnosti, seljaci i svi oni (uostalom vrlo retki) koji nisu degenerisani političkim strastima ili drugim uticajima. Žene se ponašaju kao ljudi.

Žene se ponašaju kao ljudi. Za narodnu stvar svi podnose najveće žrtve. Balkanski ratovi i Veliki rat samo su jedan od mnogobrojnih — ipak najstrašnijih — dokaza o

Energični i impulsivni. — Ljudi dinarskog tipa su po pravilu življeg temperamenta. Ne mogu se svi, kao nijedan narod, uvrstiti u jednu od onih klasičnih grupa, u koje su podeljeni temperamenti.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Izvoli samo! Tako u orahovim cipelama, zatvoren u Brkinoj kući, dočekah i noć. Svi odoše da spavaju, a ja ostadoh sam pored ognjišta s čađavom slaninom, obješenom visoko iznad glave.

se Miš prorok rastao od mačka Toše i uvukao u onu mišju rupu, zateče u njoj čitavu porodicu jednog sivog poljskog miša. Svi su bili na smrt uplašeni. — Otkud ti živ, bijeli stranče? — začudi se sivi miš domaćin.

Kad Miš prorok stiže s mišem domaćinom do stare pastirske kolibe, oko nje je sve vrilo od kućnih i poljskih miševa. Svi s odobravanjem primiše dolazak Miša proroka. — A, kako je bijel, pa čist, pa ružičastih očiju!

Nušić, Branislav - POKOJNIK

ALjOŠA (vrti glavom poričući): Njet! PAVLE: Slušajte vi mene, Aljoša, čovek se podaje ženskim ćudima; biva to i biće. Svi smo mi slabi, ali ne dotle da tim ljudima žrtvujemo i svoju sudbinu. To samo malodušnici čine, a mi to ne smemo biti.

RINA: Ta ostavite se, molim vas, te vaše pažljivoosti. (Spasoju.) Gospodin je beskrajan. Reći ću vam ja: čovek o kome svi znamo da je umro, da je pokojnik, čovek kojega smo sahranili, živ je.

Šta je ovo, šta je ovo, zaboga? NOVAKOVIĆ: Ko vam je rekao? LjUBOMIR: Ko? (Pruža mu listove.) Eto, pune su novine. SVI (dreknu): Novine? (Razgrabe mu i svako otvara po jedan broj.) ANTA: Au, ala su krupni naslovi.

NOVAKOVIĆ (uvek zadubljen u novine): E, pa evo i tačnog opisa kako se sve to desilo. Čitav intervju. SVI (pribijaju se oko Novakovića): Čitajte, čitajte!... LjUBOMIR (odvojio se, sada potišteno, ali ipak prati tok čitanja).

Ogromno nešto, razumeš li! ANTA: Ne vidim samo kakve to veze ima? SPASOJE: Kakve veze? Svi smo tu uneli što smo imali.

NOVAKOVIĆ: Vi mislite, dakle, da je najbolje ignorisati ga, potpuno ignorisati. SPASOJE: Kao da ne postoji. SVI (odobravaju). XVI ANA, PREĐAŠNjI ANA (donosi vizitkartu i predaje Novakoviću). SVI (prestravljeni): On?

SPASOJE: Kao da ne postoji. SVI (odobravaju). XVI ANA, PREĐAŠNjI ANA (donosi vizitkartu i predaje Novakoviću). SVI (prestravljeni): On? NOVAKOVIĆ: On! SVI (uznemireni su i gledaju se tupo među sobom).

XVI ANA, PREĐAŠNjI ANA (donosi vizitkartu i predaje Novakoviću). SVI (prestravljeni): On? NOVAKOVIĆ: On! SVI (uznemireni su i gledaju se tupo među sobom). NOVAKOVIĆ (prevrće kartu u ruci i razmišlja. Najzad odluči): Neka uđe.

Najzad odluči): Neka uđe. ANA (ode). SPASOJE (jedva se odvaži): Za mene ne postoji. SVI: Ni za nas. (Zauzimaju raznolike stavove.

) XVII PAVLE, PREĐAŠNjI PAVLE (ulazi i pogleda po svima): Dobar dan! SVI (niko mu ne odgovara, niko ne okreće glavu. Ostaju u stavu u kome su bili).

Je li to vaša poslednja reč? PAVLE (zastane). Moja poslednja reč; ja sam živ i ja hoću da živim! (Ode.) SPASOJE I SVI (zapanjeni pogledaju se među sobom).

Tiču se ove naše konzorcije. Naišli smo na jednu vrlo veliku smetnju, kojoj se nismo nadali, i svi smo zabrinuti, i tvoj verenik tako isto. VUKICA: Da, i taj gospodin verenik.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Moja majka tvrdi da je i ona, jednom ranije želela da ode, ali nije otišla, jer svi mi sa šesnaest godina želimo tako nešto, pa posle zaboravimo i ne odemo. Ja ću otići. dovoljno sam lud za to.

šašavo ime, kad ga viknete u nekom razredu, bar desetak devojčica odgovori „tu sam”, ima i dugačke noge preko kojih se svi u kući saplićemo, ali je najveća lafica od svih mojih sestara.

Ataman je imao krive noge, jer su svi njegovi bili jahači, ali je gazio kao da se ne nalazi na jedva jednu šaku širokoj dasci, već na oblacima.

Pticu nismo videli, ali jaja su joj bila sitna, sa zelenkastim pegicama. Poneli smo svi po jedno, za uspomenu. U gnezdu je bilo četiri jajeta i kada smo pošli, dugo još u ušima imali smo krik neke ptice.

Osetih kako mi kolena dršću. To je to. To je to, Bože moj! Svi su mi se zglobovi rastvarali, a krv postajala teška i vruća kao rastopljen metal. - Sada više ne!

- Jadna tvoja majka! - još u pidžami, jer je kao i svi direktori išao nešto kasnije na posao, očuh mi je prilazio s licem kao da je progutao nerasečen limun, žabu ili tako

Bio sam slobodan i sâm kao pas i nisam znao šta da počnem; svi su me tako lako puštali od sebe da mi je bilo jasno kako ne vredim mnogo.

Sergej Ivanovič Bagricki za sebe govori da je potomak kneževa Bagrickih, ali od Luke Crkvenjaka, pa nadalje, svi znaju da je bio konjički kapetan, lep u to doba, doduše, ali ipak: konjički kapetan.

Ona će voleti njega, ali on neće voleti nju, ili obratno: To su uvek stvari koje pale i ja ću brzo postati slavan. Svi iz Karanova pričaće kako su bili uvereni da je u meni čučalo to što je čučalo, a izdavači i pisci pružaće ruke u

To da su pisci bitange kao i svi ostali tek sam imao da utvrdim, kao i to da knjige o krvi i seksu nisu ono o čemu ja mogu da pišem.

Rekoh joj da greši, ali se ona opet nasmeja odgovorivši da svi grešimo tu i tamo, mada to nije preterano važno. Zatim uđosmo u razred.

Proteglih noge i prstima dodirnuh glatku vrelinu šina. Svi moji mišići bili su napregnuti i očekivali su nešto. Ponovo prstima dodirnuh šine, a onda pređoh njima preko svoga

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Kalfe nije imao, držao je samo jednog šegrta, a kad je mnogo mušterija ili gostiju bilo, morali su svi pomagati, i sama služavka, a i sam je služio.

Ljutito baci kartu o sto. Svi se smeju. — Neću se više igrati. Nisam stekao na kartama, i mojim sinovima, da znam da će biti kartaši, sad bi’ im

E, druga su onda bila vremena! Posao mi sve bolje išao, sve sam više ulagao, više primao, a manje trošio, svi su me falili da sam vredan; štaviše, držali me da se počinjem bogatiti, pa sa sve strane oblećaju me da se ženim.

No, manimo se već toga, počnimo drugi razgovor. Šta ti deca rade? — Svi su zdravi. Baš danas se sa ženom razgovaram, šta ćemo sa decom, devojke već rastu, dorašćuju.

Tako u razgovoru nastupi veče i večera je tu. Svi zasednu. Tu je i gospođa Soka sa celom porodicom. I Milan šegrt dobio je dole mesto.

— Te kakva razlika! — Kakav nam je sad magistrat, a kakav je bio pre; prijatelji smo svi troje, pa možemo slobodno govoriti. Sad za mito možeš sve dobiti.

Na to gospodar Sofra uzdahnu. — Nisu ni onda svi nosili dolame, nego kapute od trajdrota, na tri roga šešir, cipele na školu, brkovi obrijani.

Eto kao ja i ti, Čamčo, — odgonetne Krečar. Tako donekle se još razgovarahu, dok jedared raziđu se. V Svi se za put uveliko pripravljaju. Sastaju se, dogovaraju se.

Lopovi su sve priznali, a ino nisu ni mogli, jer je svedoka bilo dosta. Drži se sud, i svi budu na smrt osuđeni, na vešala. Prave se vešala. Tu je i dželat i pop. Pre zahoda sunca svi budu povešani.

Drži se sud, i svi budu na smrt osuđeni, na vešala. Prave se vešala. Tu je i dželat i pop. Pre zahoda sunca svi budu povešani.

svuče čizme i zamoli da ih ženi njegovoj predadu, da ne idu u štetu; i dao je opomenuti da decu od zla odvraća, da uzmu svi primer od njihovog oca; i, očitav još „očenaš”, sigurnim korakom stupio je na vešala.

— A jesi l’ što o mojim snivao, jesu l’ svi zdravi? — zapita gospodar Sofra. — Svi su zdravi, pozdravili te. — A jesi l’ bio sa mojom Sarom?

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Sve se međutim svrši dobro, čim stadoše i baciše tovare i oružje. Pesma presta, nastade graja i brzo se iskupiše svi. Smiriše se kad oficiri odjahaše konje i kad se pomešaše među njih.

Začudiše ih prva brda na koja su se uspeli iz ravnice i uznemiriše ih. Tako, pošto su u prvi mah skoro svi polegali, pod šatorima, po rupama, na slami, sve ih je više bilo koji su podizali glave. Smrkavalo se u logoru.

Većina ih, u ovom kraju, dotle nikad nije ni bila. Doživeše tako čitava čuda u noći. Svi koji su prošli žbunje oko logora, prođoše i vrtove i zidine oko grada.

i mešali sa ukućanima, tek oni su pričali, okupivši sve živo u kući oko vatre, i, mada im niko ni reči razumeo nije, svi su im odobravali glavom. Tako, razbudivši sve, nikome ne dadoše da spava. Išli su od kuće do kuće, po mraku.

Šunjajući se pustim ulicama, po kojima su krstarile, sa fenjerom u ruci, patrole kirasira, skoro svi su uspeli da se vrate. Uhvaćena, u gradu, behu samo dvojica, obojica pri tuči.

krovovima, ispod nekih zgarišta i šančeva, na kojima se naseliše rode, ona se videla izdaleka, među vrbama, pa su je svi ribari i lađari znali.

Pa kako je Dimče Diamanti uz prvu, venčanu, ženu doveo i drugu, pa kako sad svi, utroje, žive. Zatim, kako se priča da je njen muž, oberkapetan Vuk Isakovič, odveden iz Pečuja, vezan, u Temišvarsku

je lečio nekim gvozdenim cevima, položivši je, pun sat, tako da je ležala skoro glavačke, ona inače beše slobodna i svi je ostavljahu na miru, to jest svi je napuštahu.

položivši je, pun sat, tako da je ležala skoro glavačke, ona inače beše slobodna i svi je ostavljahu na miru, to jest svi je napuštahu.

Naslutivši, ovoga puta, svoju smrt, Vuk Isakovič, kao obično svi debeli i zdravi ljudi, bio se ni za šta rastužio. Kao od brega odvaljenom, došlo mu je da je ipak slabačak i oronuo, i,

svojim lenjim, gojaznim slugom Arkadijem, koji je bio poznat u celom puku kao pijanica i pevač, i sa oficirima što su svi dimili iz lula i pevali, dok je puk za njima brndao, podvikivao, upadao glasom u sto razlika, trudeći se da što više

Oklopnici, koji su svi nosili periku, primali su ih vrlo hladno, a jedan od njegovih oficira, kapetan Antonovič, samo je sabljom uspeo da

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

Tako se, recimo, kod Saksonaca u Transilvaniji, kad je žena u porođajnim mukama, odreše svi čvorovi na njenoj odeći, da bi porođaj bio lakši. Slično verovanje postoji u Indiji, kao i u mnogim drugim zemljama.

U istom kraju, a i u drugim, zabeležen je običaj da iz istog razloga, kada mladenci pođu na venčanje, treba da budu svi sanduci otvoreni.

⁷² Svi ovi tabui čine jedan jedinstven sistem zabrana kojim se nastoji da se trudnica izoluje od svih elemenata i simbola kult

) Za četvrtak se kaže da je srećan dan. U narodu postoji ova izreka: „Svi su dani dobri, a četvrtak ponajbolji.“ Zato se ovog dana otpočinju mnogi radovi: muškarci započinju oranje, a žene snuju.

Još je Fortis u svom klasičnom delu iz 18. veka ovako opisao ovaj drevni običaj: „Prigodom porođaja, osobito prvoga, svi rođaci i prijatelji šalju rodilji na dar jela od kojih se poslije zgotovi večera zvana babine.

ono čega radi su se iskupili, on ustane, skine kapu, prevrne detinju kapicu naopako i metne je nasred sofre tražeći da svi prvo plate, pa će onda reći ime.

⁸⁹ Ovaj čudan običaj Trojanović objašnjava ovako: „Svi Srbi smatraju Turke za nečiste zato i đavoli neće njima kao svojima ništa da naude.

Osim dece, koja su posebno osetljiva na zle oči i uricanje, u opasnosti su i svi oni ljudi koji su na neki način postali osetljivi, ranjivi, zapravo koji se trenutno nalaze u posebnom stanju, kao na

kako ovo gvožđe stanjo, tako i ti i svi drugi!“⁵⁹ Magijskom snagom izgovorene reči zubi se takođe mogu učiniti snažnim ili se može ubrzati njihov rast.

Ovu kosu čuva detetova majka. Dok stavlja kosu u kapu, kum ovako blagosilja: „Neka je srećan, dugovečan i blagosloven!“ Svi prisutni ponove ove reči i, sledeći kuma, stavljaju po paru, koliko ko može, u istu kapu.

Svrha ovog obrednog šamara jeste da dete zaplače. Kada dete zaplače, majka i svi prisutni se obraduju, a majka, tešeći ga, kaže mu: „Ako, sinke, tova kum, taka treba!

¹¹ Kada dete ne može da progovori, u leskovačkoj Moravi čine sledeće: „Svi u kući umiju ruke pa tom vodom umese hlebčić.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

vlastelin, ili bilo koji drugi, dođe s vojske kući, poruka mu od cara tri nedelje da se odmara, da ga dvore svi odreda u rodbini, da mu s planine vodu nose, da mu pevaju pesme stare, da mu soko krilom hlad čini; ako ima

za veka grobnicu gde će leći znaju; za ljude koje na svakoj vodi čekaju brodi i kotva u svakom brodolomu, kojima su svi znani i neznani anđeli milosrđa osigurani.

kroz carstvo karavan tera neka na uzglavlje spusti zlatnu paru, neka sebar jagnje martovsko donese, nek kćer daruju svi koji se u carstvu dese.

O DRŽAVNOJ IMOVINI Svi slivovi Laba i Vardara, sve slane s livada i sa njiva, svi glečeri što ih ima Šara, ledenice pod strehom niske, sve

O DRŽAVNOJ IMOVINI Svi slivovi Laba i Vardara, sve slane s livada i sa njiva, svi glečeri što ih ima Šara, ledenice pod strehom niske, sve nebo sinje, svi pljuskovi koji se za suše okorele zemlje

Laba i Vardara, sve slane s livada i sa njiva, svi glečeri što ih ima Šara, ledenice pod strehom niske, sve nebo sinje, svi pljuskovi koji se za suše okorele zemlje sete, svi povodnji u dane juga, naručja svih jaruga, sve suze sirotinjske, sav

glečeri što ih ima Šara, ledenice pod strehom niske, sve nebo sinje, svi pljuskovi koji se za suše okorele zemlje sete, svi povodnji u dane juga, naručja svih jaruga, sve suze sirotinjske, sav znoj sa čela sebra da sruči se u carske delte.

Za one o čija se prava ogluše svi, od kmetova pa do cara, čija kletva bude silniku teška po nekoliko teških tona, ma ne bilo duše, ma ne bilo ni boga ni

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Traži se jedna polovna nedelja bez vesti o nesrećama i ratovima. Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, umrli, izgubljeni, poženjeni — traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo:

Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, umrli, izgubljeni, poženjeni — traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi; traže se da vrate ljubav.

II Traže se svi oni barovi u kojima smo učili da se opijamo i igramo engliš valcer, traži se Megi Friza, Desa Kesa, Lili Petobanka,

Traže se. I još se traže svi oni podvodači, stranci, pokeraši, bleferi, sve one lepe žene i ukleti pesnici što su prvi sedeli u kafe-baru

Traže se svi oni bivši ministri, generali, policajci, doušnici, isluženi špijuni, pederi, arhitekte s olinjalim leptir-mašnama, sve

mali, manji od makova zrna, a izlazimo iz škola veliki, i ne primetivši da stoje u kapijama gimnazija i fakulteta, svi oni železničari i nepoznati vojnici koji su nam u vagonima treće klase nudili pečeno pile iz masne hartije i vino iz

na jastuk da lepše sanjamo, i one gazdarice iz iznajmljenih soba što su nas zvale na kafu u kuhinju, a bili smo im dužni; svi oni što su nas puštali da besplatno uđemo na stadion i u bioskope, svi oni što su nam punili džepove orasima, a torbe

zvale na kafu u kuhinju, a bili smo im dužni; svi oni što su nas puštali da besplatno uđemo na stadion i u bioskope, svi oni što su nam punili džepove orasima, a torbe slaninom i crnim hlebom, kad smo odlazili i obećavali sami sebi da ćemo

slaninom i crnim hlebom, kad smo odlazili i obećavali sami sebi da ćemo ih se setiti i da ćemo vratiti dobro dobrim, svi oni koje smo zaboravili, zaokupljeni sami sobom.

Traže se svi oni koje smo ostavili u sporednim sobama, u podrumima i po tavanima, u kasarnama i bolnicama, na usamljenim salašima,

u sporednim sobama, u podrumima i po tavanima, u kasarnama i bolnicama, na usamljenim salašima, na grobljima bez pratnje, svi oni koje smo ostavili bez cigareta i razglednica, svi oni koji nam danas govore vi kada se sretnemo, svi oni što

i bolnicama, na usamljenim salašima, na grobljima bez pratnje, svi oni koje smo ostavili bez cigareta i razglednica, svi oni koji nam danas govore vi kada se sretnemo, svi oni što nikada nisu ništa tražili od nas, nego samo davali.

Matavulj, Simo - USKOK

Ali svi iskreno žaljahu što se ne obistini ono prvo nagađanje, biva da je princip pobjegao! Taj bi događaj, možebiti, većma pomam

Eto, imađasmo posla s Francuzima, Rusima, Inglezima i Crnogorcima, i svi bjehu pitomiji! Drugi trgovac dodade: — Vjere mi, sad viđu i velju da bi za nas trgovce — a, bora mi, i za pomorce i

Svima stršahu „velje“ puške ispod crnih struka, svi pušahu iz predugačkih čibuka i kanda malo razgovarahu; svi, osim jednoga, imađahu fesove bez kićanka, a onaj jedan, na

Svima stršahu „velje“ puške ispod crnih struka, svi pušahu iz predugačkih čibuka i kanda malo razgovarahu; svi, osim jednoga, imađahu fesove bez kićanka, a onaj jedan, na sredini klupe imao je kožni kalpak, a ispod struke mu

On je dugo posmatrao Crnogorce, pa naelak usta i pođe njima. Svi Crnogorci poustajaše, kad Primorac skide kapu i nazva boga. On poljubi kneza u grudi, a knez njega u čelo.

Pa, pogledav po družini, dodade: — Ja mnim poznavate i vi, ako ne svi po viđanju, a ono po čuvenju, kneza Marka Bogdanova Majinu? Potvrdiše.

— Čuh! — reče brkonja odbijajući guste dimove. Svi se zamisliše. Dva-tri puta zausti Primorac da nješto reče, ali se savlada.

Goru nikakva sila ljudska ne može zavazda pokoriti, iako je može pregaziti kao ono Bušatlija; bojao se vladike kao i svi ostali Crnogorci, a to je, bojao se njegove kletve, ali je, mimo druge, više cijenio vladičinu hrabrost i vojvodsku

A evo će i božje vrijeme na ovi čas udarit’!“ Ali se svi u srcu radovahu, što se neće obistiniti njihova nagađanja, koja su činili toga dana u zoru, kad su silazili tim putem,

A zašto to, razabraće se domalo. Na običnom počivalu pop stade, pa svi stadoše i svi se, osim kneza, okrenuše ka Primorju.

A zašto to, razabraće se domalo. Na običnom počivalu pop stade, pa svi stadoše i svi se, osim kneza, okrenuše ka Primorju.

da onizi naše vjere drukče govore i da kukaju za nama, ali, ja mnim, u srcu bojahu se i oni nas, divljijeh gladnika! Svi bjehu nezadovoljni tim odgovorom. Pop samo odmahnu glavom. Brkonja takođe to učini, pa reče: — Tô jest, kneže!

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

Gledajte, brat Simo.“ Zašto ne? Par aljina, to jest, ili drugo što, pak brat Sima to tako vešto svrši da se svi začude. Šta mislite vi, to jest? MLADOŽENjA: Neponjatno.

PROVODADžIJA: Mi smo slobodu uzeli vas posetiti. (Ustanu.) OTAC: Meni je osobito milo. Ta molim. (Opet se svi posade.) PROVODADžIJA: Pa kako ste mi? OTAC: Fala bogu! MATI: Baš pripovedam kako smo sami, a toliki posao.

(Mladoženja uzima.) PROVODADžIJA (ocu i materi): Ja bi molio, to jest, na dve-tri reči. OTAC: Zapovedajte. (Odu svi troje u drugu sobu. Devojka ostavi služavnik na astal, pak sedne spram mladoženje.) DEVOJKA: Lepo vreme imamo.

KUMAČA: Je l istina? A ja sam čula nešto. MATI: Od koga si čula? KUMAČA: Ta već govore svi. MATI: Kad br’? KUMAČA: E, vi znate kakav je svet. - Je l’ dobra prilika? MATI: Vrlo dobra. Baš sam zadovoljna.

TETKA: Jeste, jeste; čudili smo se svi koji smo pratili: kokoška crna, taman kad je sanduk sproću pendžera bio, izleti napolje, pa pr preko sokaka.

OTAC: Ej, ćurke ženske, pa iz toga vi držite da će on nju da prosi. Čovek je kazao, kao što svi obično fale devojku kad se udaje, a vi to držite za gotove novce. MATI: On je čovek pošten, neće da laže.

DEVOJKA: Kazivao mi je provodadžija. MATI: Tako, ćerko, tako; znaš kad se onda pokvarilo, bili smo svi kao ubijeni, pa kako bi nam bilo da se opet sluči. DEVOJKA: E, pa neka ostane ovaj. Samo da ima drugo ime!

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Dečja književnost nije istovetna sa književnom umetnošću u običnom smislu reči, iako u nju spada; u nju ne idu svi valjani književni tekstovi dostupni ili preporučljivi deci, o lošim da i ne govorimo; nije dovoljno da su tvorevine dečje

slikovnice i prosvetni radnik, priređivač Ilijade i nedarovit pisac koji je „spao” na decu, stihoklepac i pustolov, svi su oni u dečjoj književnosti našli utočište i zaklon.

dečje knjige, štampaju ih, uvršćuju u obavezna školska tkiva, tumače ih shodno svojim opredeljenjima, znanju i usmerenju; svi sporovi koji se ovde javljaju jesu sporovi između odraslih.

Kroče je tu bio u pravu, a s njim, u nas, Bogdan Popović (1863—1944), Jaša Prodanović (1867—1948) i svi oni kritičari koji su osetili da s dečjom književnošću što je pišu nedaroviti pisci, pedagozi i činovnici, nešto nije u

Hegovanju i podsticanju pravih moralnih vrednosti dečja književnost, kao i svi vidovi valjane umetnosti, imala je pravog uspeha.

) Svi izbori, u školskim priručnicima, lektiri, u deklamatorima i po listovima za decu, negativna su projekcija odraslih: mi

Oštrina ove primedbe može se ublažiti podsećanjem da je dečje emotivno i duševno iskustvo osnova od koje smo svi pošli, te da, i kao odrasli, često imamo i potreba i razloga da se tom iskustvu vraćamo.

Kako stoji stvar kod pesnika inače, tj. na koji se način ove težnje ostvaruju u ozbiljnoj poeziji? Jer svi valjani pesnici nisu, istovremeno, i dečji pesnici. Zašto?

jednostavnost uliva pouzdanje; na kraju svih nedoumica učini nam se da, ipak, znamo šta je poezija: ono što ostaje kad svi napori i klonuća, svi uzleti i padovi prođu - tačna reč iskazana izuzetnim povodom.

na kraju svih nedoumica učini nam se da, ipak, znamo šta je poezija: ono što ostaje kad svi napori i klonuća, svi uzleti i padovi prođu - tačna reč iskazana izuzetnim povodom.

odnosa prema stranim jezicima, da ih ne bih zbunjivao i sablažnjavao, predložih da napišem pesmu u koju će biti uključeni svi razredni drugovi i drugarice moje dece, poimence. O svakom đaku sam sročio po jedan distih.

Sve se to ne događa slučajno. Razlozi procvata dečje književnosti brojni su, i nisu svi povezani. Odraslim čitaocima su se, u jednom trenutku, stvarčice za decu učinile kao prijatna oaza u pustinji

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Ulica. Na sredi vidi se zastava madžarska. ŽUTILOV: Iljen a sabadšag! SVI: Iljen! ŠERBULIĆ: Da živi petnaesti mart! SMRDIĆ: Vivat! ŽUTILOV: Nije slobodno vikati: „vivat“.

SMRDIĆ: Vivat! ŽUTILOV: Nije slobodno vikati: „vivat“. U slobodi samo ima „iljen“. SVI: Iljen! ŽUTILOV: Nemeš, birger, prostak, jednaka prava imadu. Svi su polgartaršai. SVI: Iljen!

U slobodi samo ima „iljen“. SVI: Iljen! ŽUTILOV: Nemeš, birger, prostak, jednaka prava imadu. Svi su polgartaršai. SVI: Iljen! ŽUTILOV: Jeste li čitali oni dvanaest punktova? SMRDIĆ: Nama nisu poznati.

U slobodi samo ima „iljen“. SVI: Iljen! ŽUTILOV: Nemeš, birger, prostak, jednaka prava imadu. Svi su polgartaršai. SVI: Iljen! ŽUTILOV: Jeste li čitali oni dvanaest punktova? SMRDIĆ: Nama nisu poznati.

ŽUTILOV: Najmanje je, ako vam se kaže da ste konzervativac. GAVRILOVIĆ: To je onda želeti, da svi budu konzervativci. ŽUTILOV: Šta, šta? U slobodi konzervativci? GAVRILOVIĆ: Ja razumevam, koji jedu svoj lebac.

EDEN (pokazujući kokardu): Láѕd, édeѕ attuám. SVI: Iljen! ŠERBULIĆ. (gladi Edena po obrazu): Ko ti je dao to? ŽUTILOV: Ne govori srpski.

MILČIKA: Ako zapovedate, gospodo, mogu svakog služiti. (Otvori kutiju s kokardama.) ŠERBULIĆ: Iljen! (SVI uzimaju kokarde i sebi pridevaju, osim Gavrilovića.) MILČIKA (Gavriloviću): Zar vi nećete?

ŠERBULIĆ: Iljen! ŽUTILOV: Kad su moji preci nemešak dobili... SMRDIĆ: Više nema nemeša; svi smo jednaki. ŽUTILOV: To i ja kažem. No moje je pravo ime Žutilaj, a ne Žutilov; zato oću da se tako i zovem.

LEPRŠIĆ: No dan i za nas sviće. Glas slobode, koji se po Evropi ori, odziva se i u prsima junačkog Srbina. Kad se svi bude, Srbin spavati ne sme.

LEPRŠIĆ: Madžaronima nije, to verujem; ali pravi rodoljupci drugojače čuvstvuju. ŠERBULIĆ: Svi smo mi Srblji. LEPRŠIĆ: Madžari prevarili cara i prisvojili svu vlast sebi.

vode iz česme ’ajdučke, neka uzme sablju Miloša Obilića i topuz Kraljevića Marka, pak će opet nastati carstvo dušanovo. SVI: Živili!

Duh Ajduk Veljka, Miloša Pocerca i Cincar Janka nek obuzme prsi dostojni potomaka pa će se slava srpska opet obnoviti. SVI: Živili! LEPRŠIĆ: No, šta ja vidim? Madžarske kokarde u vojvodini srpskoj! Ah, dušan mora u grobu suze prolivati!

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

srpski, koji će više od sto godina biti glavni nosilac kulture među Srbima i stajati na čelu sviju srpskih pokreta. Svi ti stari »graždani«, »kupci«, »počtenorodni gospodari« i »počtenorodni majstori«, radni, trezveni, sa malo zadovoljni,

Škole su retke i slabe, i nepismenost je opšta. I svi naši pisci na kraju XVIII veka konstatuju tu zapuštenost prostoga naroda, i naglašuju potrebu da se blagodeti prosvete

od 1785, kada je car Josif II doneo odluku da se ćirilica može upotrebljavavati samo u obrednim knjigama, a da se svi ostali udžbenici i knjige svetovne sadržine moraju štampati latinicom.

Oko 1700. pominje se i ceo jedan niz kaluđera prepisača crkvenih knjiga, koji svi nose naziv Račani: Kiprijan Račanin, Jerotej Račanin, Hristifor Račanin, Simeon Račanin, Ćirjak Račanin, Teodor

Najnovija istorijska istraživanja unekoliko su ga opravdala, i svi su izgledi da je on počeo kao jedan ambiciozan pustolov, ali da se u Beču, došavši u dodir sa predstavnicima srpskoga

Janković Mirijevski; u višoj nastavi, kao profesori harkovskog univerziteta Gligorije Trlajić i Atanasije Stojković. Svi ti dosta mnogobrojni Srbi u Rusiji, vojno plemstvo i visoki činovnici, imali su mnogo nacionalnog i pravoslavnog

originalno i naučno, on ga piše sa namerom da se Srbi upoznaju sa svojom slavnom prošlošću i završuje sa željom da se svi Srbi što pre oslobode »iga varvarskago«.

srpski u njoj su vaspitavani, političari su u njoj tražili ideje, razloge i primere, književnici motive i nadahnuća. Svi raniji istoričari naši, Dimitrije Davidović, Milovan Vidaković, Aleksandar Ivačković, dr Danilo Medaković, naslanjali

Sve to radio je bez ikakvih književnih ambicija, često i ne potpisujući se, više da bi mogao živeti, i svi ti poslovi su bez književne vrednosti.

I toga jozefinizma ima u znatnoj meri i u srpskoj književnosti XVIII veka, i Dositej Obradović i svi pisci koji su se grupisali oko njega, i koji bi se mogli nazvati njegovom školom, uglavnom pripadaju tome idejnom

Ono što je Orfelin ranije, u potaji i pod anonimatom skriven pisao, sada se javno ispoveda i napada.* Svi važniji pisci srpski sa kraja XVIII veka ubeđeni su jozefinisti.

Na njega znatno utiču i engleski prosvetitelji. Kao i svi prosvećeni ljudi iz XVIII veka, on je angloman, i u Engleskoj vidi klasičnu zemlju duhovne slobode i moderne

Milićević, Vuk - Bespuće

Karte se lijeno miješale, nemarno uzimale, brojile bez zanimanja, pogledi padali na druge stolove; vidjelo se da svi jedva čekaju da se svrši partija koja se beskonačno otegla.

I svi, u jedan mah, sa uzdahom olakšavanja, baciše karte, brišući maramama znojna lica pa posijedaše oko prozora. Napolju, jed

glavama; njega je prestravila ova nesvjesna, mirna, tiha bijeda koja se osjećala u ovoj kući, bi jeda pred kojom su svi sagibali vratove, poslušno i pokorno, bez pomisli da imaju pravo da se bune.

koja ne izbiva između očiju, uvijek u čizmama i u zelenkastom odijelu, sa žirovima na okovratniku, kao što se nose svi šumari.

Gavre Đaković ne sjećaše se da ga je iko volio, osim žene i djece mu, ali svi su strepili pred njim i bojali ga se. On je dobro znao da ga mrze i da ga se boje; njemu je ta mržnja godila i on se njom

On stade nedaleko od ulaza, i svi se pogledi upraviše na njega. Kaluđer razmahivao kadionicom, strijeljajući očima. Za pijevnicom pojao jadno i žalostivo

Gavre Đaković gledaše preda se, ljuteći se što svi gledaju na njega, i osjeti kako je tuđ na ovom mjestu koje ubijaše bez milosti njegove jutarnje iluzije.

nepravedan i opor; ona stradaše za tuđu krivicu, ona je bila nesrećna radi drugoga; ona s užasavanjem gledaše kako tonu svi njezini snovi i nestaju u nepomičnoj pomrčini iz koje bije hladnoća što sleđava dušu; sve čim je ona iskitila život,

Rad na novom drumu bijaše zastao i svi se nadahu još lijepom vremenu, ali kad se vidjelo da se dani za rad neće više povraćati te godine, srušiše se radničke

tek samo što se zavali na stolicu, zažmiri malo i stade da se smije gromkim smijehom da se potresala kuća i uzbunili svi psi u komšiluku, i samo što predušivaše od smijeha, pa počimaše ponovo, tresući se i mašući rukama oko sebe.

Sremac, Stevan - PROZA

«, pa zaćuti tek i zamisli se. »More, ovo baš onako, veli Jova, kao ono u stikovima: »Svi Šajkaši odoše, lako, lako; samo jedan ostade, lagano!« Zatim bi išao redovno na kafu u kafanu kod Naste.

Paju i dosu mu u čašu, a to je valjda bila već petnaesta. Paja uze čašu i kucnu se s domaćicom i domaćinom, i svi ispiše. — Ženo!

Ja sam u administrativnom osoblju: istina, to je neboračka jedinica, ama svejedno, ne možemo svi ni vojnici biti! A posle, državi baš i treba i pismenih ljudi u ratu! Nije ovo sad Karađorđevo i Miloševo vreme...

« peva. Ponavljali su jednako da bi bar jednom lepo završili, ali sve badava; bilo je sve gore i gore. Umorni popadaju svi na stolice, kucnuvši se čašama.

Jer ja, boga mi, nisam k’o drugi muževi... — Ćuti, ćuti! — napada ga gospoja Kaja. — Znam te! Svi ste vi muški jednaki... ja, gospo’n-Pajo, je l’ tako? — i lupi ga krišom po ruci. — A ti, Jovo, osobito!

Dok je još manje bilo, svuda je išlo za učiteljem. I deca su ga volela. Ta šta da vam tu pričam, kad svi znate kako je mladost mila: »Dok si mlad, svakome si drag«, veli poslovica.

U srećnim zemljama trude se ljudi da nestane rata, uništavajući nacionalne razlike; gledaju da svi budu svetski građani, da se zbog vere i narodnosti ne mrze; — a vi ovde, jedne vere, jednoga naroda sinovi, —

Taman su se deca umirila, a učitelj zapita: — Šta je danas, koji dan? — Sreda, gospodine! — povikaše svi. — Mir! Jedan neka govori. — Sreda, gospodine! — ustade jedan i reče.

On nastavi: — Sad ću da vam pričam o, — kako naš narod lepo kaže — »hranitelju« jednom, koga vi svi poznajete, jer malo koji od vas da ga nema u kući.

Lepa, bela, ugojena, pa te lepo gleda. Nikome ne misli zla, a svi je vole u kući, a najviše ti, što jedva čekaš da ti se udrobi, pa da kusaš iz čanka. A, ’ajd’ pogodi: ko je to?

Zato, draga dečice, ugledajte se na ovoga čiku, sledujte stopama njegovim, pa budite to što i on; to jest, ne velim da svi budete odžačari, nego da begate od gospode, od sabljaša, mantijaša, i paragraflija, kao od đavola.

jer ima da ishrani nekih devetoro svoje dece, s kojima, kad se tu skoro slikao, i slika mu izložena bila u izlogu, svi su kazali: »Evo burske familije!« Od tada su njega i prozvali Radisav Bur, a kafanu mu Burska kafana.

Radičević, Branko - PESME

čarno oko, Opet nosi vedro čelo Kao mladić on visoko: Ta on ima krasna sina, Pa ga gleda pun radosti Pa se seća svi milina Što imade u mladosti.

Oj Bačvani, zdravo, zdravo, Ko j' u pesmi veći đavo! I vi drugi duž Dunava, I vi drugi de je Drava, I svi drugi tamo, amo, Amo da se poigramo!

“ Ugri glede svi u travu, Jakšić gore diže glavu, Vata štita gvozdena, Vata mača plamena, Lako vrda, maše lako, Ali bije vrlo

brate, da goleme strave Od gromovne silene tutnjave, Ni drugoga tu bijaše dana, Do što munje činjau proklete, One sa svi ukrstile strana, Viknu jadan: munje, mene nete! Šta ću sada, Bože, i kako ću?

Nojca ode, sinu zora bela, A ožive okolina cela: Odsvuda se momci pomoliše, Po dva, po tri, odnekud i više, Svi na konjma, konji im milina, Ma junaci čudo i milina. Veselo im oko i oruže — Kud su nagli, ljubazivi druže?

Gle Stojana, gledni sivog tića, On udari pretilog vrančića, Srdit bio, srdito udrio, Srdito mu konjic zahvatio — Svi za njime — konji se slegoše, Pa za sobom polje otiskoše, Sunce zađe — noć je — svuda tavno, Dogoreli ognji već

Ama slabo očiju bejaše Što divotu ovu sagledaše, A međ ovim neko momče Tale, Krasan junak, svi ga Turci hvale. Ja sad ne znam kako s' nadesilo, Al' je jednom Ture pripazilo, Jednom samo, ali dosta beše, Sve

“ svi izglasa zbore, I umalo grada ne pustiše, Ma ih najzad vođe nadmudriše: Da čekaju još do tamne noći, „Tad će“, vele,

Ta zar su se zaman samorili? Zar da s' vrate baš i bez plijena? „Ta naprijed!“ svi veselo zbore, Ponajviše Milun četovođa, Nešto mu se srce razigralo, Kô da ide zadobiti carstvo: „Za mnom, braćo,

3. Kade momci puške meću, Kad u crno šare pale, Kušajući ica sreću, Svi t' enonde, dragi, vale, Pouzdani itac tvoj — Blago meni, da si moj. 4.

Već vataju se nekog kamenjaka, Pa otud staše biti iz pušaka. Sa svi je već strana zlotvor i optekô Dva-triput je već: „Predajte se!“ rekô.

“ 3. Svet se strča, slušat stade, Svi se dive, svi se čude, Jer ne znaše to do sade, Ali eto jedne lude, Među lonce štapom naže, Da i zdrucka, da i

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Kad on već djeda smije nazvati paripom, šta li će tek biti sa ostalom čeljadi. Na mene će, vjerovatno, svi u kući i zaboraviti, moći ću da odmaglim preko potoka u ljeskar.

Na veliku radost nas dječurlije, oni ostadoše čak i treći dan, kad su se već svi gosti bili razišli. Rajski život za nas: niko te ne smije tući, gledaš neobična putnika kako iz brade govori, kave se

Izgleda da je od kuće i njezine čeljadi često zavisilo u šta će se najmenik preobratiti. Tamo gdje svi u familiji viču i kuću na glavu dižu, proviče se najzad i najmenik.

oko podne, bježeći pred proljetnjim pljuskom, i čim je prekoračio prag, u prozore i po krovu zaprašta kao da bije grad. Svi se u kući trgoše i praznovjerno zagledaše u pridošlicu, a on, kao da potvrđuje njihove slutnje, zlurado podviknu: —

se Rade s Brdara već bio ustoličio u našoj kući, stric Nidžo motao se okolo nakostriješen kao mačka pred psom-uljezom. Svi su ga smirivali i mitili: — Daj bolan, ne rondaj više. Pusti na volju starom čovjeku.

), a za onu rijetku nemirnu čeljad sklonu skitnji, to je, opet, poziv da se kreće s dosadnog zimskog loga — svi su putevi otvoreni. To je ono vrijeme kad se i u djedovog sinovca Nidžu, mog strica, naseli neobjašnjiv nemir.

i sasvim trezveno reče razbijajući čaroliju kojom je bio oklopljen: — Evo svetitelja, nov novcat, kao ispod čekića! Svi se iznenađeno trgoše: šta je sad ovo? Pade svetac među njih odnekle odozgo, iz raskošne orahove krošnje!

odvajkada zna godišnje doba i dan kada će doći, a šta tek da kažeš za jednog ovakvog kome niko ne zna ćudi i navike? Svi su buljili u sliku nasred sofre, a niko i ne pogleda u autora, bradonju, kao da on s čitavim tim poslom nema baš nikakve

kako se niko ne bi nadao, ponovo ćoknu djeda u sudlanicu i s kapom u ruci krotko se uputi prema avlijskim vratnicama. Svi ga začuđeno i ćutke ispratiše pogledom, a potom se sve oči upitno okrenuše prema mome djedu. — Rade, šta je sad ovo?

Kako, zašto, pitaj boga, tek odjednom vidim da ja više nijesam ove zemlje čovjek i da su mi tijesni svi njezini zakoni. Počnem ti ja, moj mili Radane, da živim samo za svoju dušu.

i to još kakve dvojice: Rade Ćopić, gazdinski sin, i Dane Desnica, poznat bojdžija i avanica, koga u glavu znaju svi žandarmi, lugari i ostali čuvari reda.

Drmogaća, Drmogaća! Otkuda je poljar saznao za taj nadimak, neka ga svi đavoli znaju, ali se on začas proširi po čitavom selu. Primiše ga čak i naši ukućani, naravno, gostu iza leđa.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Pa da se ovako podelimo: njemu najbolji carevi neimari, indžiliri i haznadari, njemu sav kamen, pesak i japija, svi čekići i mistrije i libele, ašovi, budaci, crepovi i krečane, svi nadzornici, dunđeri, crnotravci, zemljomeri,

i haznadari, njemu sav kamen, pesak i japija, svi čekići i mistrije i libele, ašovi, budaci, crepovi i krečane, svi nadzornici, dunđeri, crnotravci, zemljomeri, tesari i ciglari, i kamenoresci, sva kola i svi volovi, sve kiridžije,

crepovi i krečane, svi nadzornici, dunđeri, crnotravci, zemljomeri, tesari i ciglari, i kamenoresci, sva kola i svi volovi, sve kiridžije, skeledžije, sakadžije, rabadžije, kuvari, i ponajbolja zemlja! Ali ni jedno žensko!

Nije toliko obrtanje bez ičega. Možda je omađijan? AHMED: Biće da ga je u onome boju — a svi bar znamo šta je stanje ratno — neki aramija, neki zdrpilović, na nezgodno mesto ga je mlatno!

Samo ona nije našla za shodno... JUSUF: Kako i da ti dođe, kad bi svi rekli, ko što za druge i kažu, da zbog pohote, a ne zbog brige, dolazi? HASANAGA: Baš si mi bistar!

Tebi se žuri, a meni treba mnogo vremena. HASANAGINICA: Treba vremena i onom detetu, koje ste svi zaboravili... MAJKA HASANAGINA: Ko bi od aga čekao sedam godina da mu se rodi prvenac?

JUSUF: Ko kaže njemu? Ko zna ko je već čuo šta traži Hasanaginica. Sad svi čekaju šta ćeš ti da kažeš. Ima ih koji misle da ćeš odbiti, i koji zbog toga možda već trljaju ruke; misle da si se

Oluja, sa kišom, grmljavinom i sevanjem. Kada oluja prođe, u potamnelu baštu ulazi beg Pintorović.) BEG PINTOROVIĆ: Svi otišli na spavanje... Ne moram više ni s kim da razgovaram, nikog da gledam, da trpim, da nadmudrujem!

Zavidan ti je čovek kao proklet. Nikad mu ničeg dosta, nikad srećan. (Na scenu utrčava Suljo. Svi poskaču.) JUSUF: Idu li? SULjO: Idu. Biće ovde za manje od po sata. JUSUF: Vi znate šta vam je činiti.

Hasanago, misliš li iznositi to dete? Kaži nešto! Rekao si da možemo da dođemo! Šta je sad? HASANAGA: Niste svi stigli... BEG PINTOROVIĆ: Svi smo tu! HASANAGA: Mladoženju vam ne vidim. BEG PINTOROVIĆ: Šta će ti sad on?

Kaži nešto! Rekao si da možemo da dođemo! Šta je sad? HASANAGA: Niste svi stigli... BEG PINTOROVIĆ: Svi smo tu! HASANAGA: Mladoženju vam ne vidim. BEG PINTOROVIĆ: Šta će ti sad on? Njega nismo ni ugovorili.

(Ulaze majka Hasanagina i Suljo, noseći kolevku. Razgovor se prekine, tišina, svi su zbunjeni. Kolevku Suljo stavlja na sredinu scene.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

I usred ove blagote, tišine i nekog poludremeža iskrsne on, Dimitrija, iz ma koje kapije. Kad njega spaze svi se pokrenu, nasmeju i uzviknu. Deca se odmah skupe oko njega i diraju ga.

— ’Će ideš? — reče on s Mukom i pogleda upitno po ostalima. — ’Oću, ali ne boj mi se ti! Evo mama, tata, svi oni čuvaće te i paziti kao ja... Ne boj se ti...

Odjednom ču kako kola stadoše pred kapijom, pa onda kako svi iziđoše, pa popin drhtav blagoslov, jecanje Todino, plakanje i ugušeno ridanje ostalih... i... i... — kola odzvrjaše!

— kola odzvrjaše! Dimitrija se strese, stisnu glavu i skoči pa polete za kolima na ulicu. — Dimitrijo! — viknuše svi preneraženo kad ga videše onako krvava. Ali on samo manu rukom i istrča...

Sem pletiva i šivenja ništa drugo pred ostalima nije uzimala da radi. I svi su se čudili kako mi izlazimo na kraj. Govorili su da ona ima čitave bisage para, koje je uzela od mog pradede, svoga

I tako ja, ti, one, svi mi, neosetno zbližismo se i postadosmo jedna kuća. Ako tvoja mati što dobro umesi, ona donosi nama.

— Na, odnesi im. Neka okusi Stana, jer me je dete celog dana slušalo. I tako mi besmo svi skupa, zajedno. Koliko puta ti kod nas, igrajući se, umorna, u našoj toploj sobi, naslonjena na kolena moje matere,

Tebi lice sine radošću i sva srećna veliš mi: — Molim te, pa nemoj drugi put tako da se šališ!... I svi su govorili da ti mene čekaš. Neki su me čak i pitali. Ali kao u šali i kao sažaljevajući te.

To je bilo sve. Nisi se udala. Svi su znali zašto nećeš i više ti se svetili nego što su te sažaljevali. I ja sam znao, ali sam ćutao.

Zaćutasmo oboje. Ona je plela. U sobi se ništa nije čulo, a tako i spolja. Jer beše radni dan pa svi otišli na posao.

U tom jednoj babi, koja beše zadremala uz „mangal“ žara, ispade lula iz zuba. Svi se nasmejaše. Baba se trže, zbuni, pogleda me plašljivo i ponizno.

Jer mi je u amanet ostavila. I onda se svi oslobodiše. Priđoše mi i rukovaše se. Pa onda otpočeše — da bi me utešili — pričati kako je poslednje dane provela.

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

Moja će knjiga napisana biti čisto srpski kakogod i ovo pismo, da je mogu razumeti svi srpski sinovi i kćeri, od Crne Gore do Smedereva i do Banata.

izvolio soopštnik | opštepoleznoga dela biti; kaži mu, da što je god Srbalja, od Adrijatičeskoga mora do reke Dunava, svi će ga pohvaliti Slatka je uteha nadati se da ćedu naša imena živiti i mila našemu rodu biti za dobro koje smo mu

Neka samo okrenemo jedan pogled na narode prosveštene cele Evrope; u sadašnjem veku svi se narodi sile svoj dijalekt u sovršenstvo dovesti; delo vesma polezno, budući, da kad učeni ljudi misli svoje na

Koliko je oni(h) koji imadu vreme i sposob za naučiti stari književni jezik? Vrlo malo! A opšti prosti dijalekt svi znadu i na njemu svi, koji samo znadu čitati, mogu razum svoj prosvetiti, srce poboljšati i narave ukrasiti.

Vrlo malo! A opšti prosti dijalekt svi znadu i na njemu svi, koji samo znadu čitati, mogu razum svoj prosvetiti, srce poboljšati i narave ukrasiti.

Za sav, dakle, srpski rod ja ću prefvoditi slavni(h) i premudri(h) ljudi misli i sovete želeći da se svi polzuju. Moja će knjiga biti za svakoga koji razumeva naš jezik i ko s čistim i pravim srcem želi um svoj prosvetiti i

Po zakonu i po veri svi bi ljudi mogli dobri biti. Svi su zakoni osnovati na zakonu jestestva; nijedan zakon na svetu ne veli: čini zlo i budi

Po zakonu i po veri svi bi ljudi mogli dobri biti. Svi su zakoni osnovati na zakonu jestestva; nijedan zakon na svetu ne veli: čini zlo i budi nepravedan; no naprotiv, svi

Svi su zakoni osnovati na zakonu jestestva; nijedan zakon na svetu ne veli: čini zlo i budi nepravedan; no naprotiv, svi što i(h) je gođ od strane božije ne lažu i zapovedaju: nikom nikakva zla ne tvoriti, dobro tvoriti i ljubiti pravdu.

Kostić, Laza - PESME

POSLE POGREBA Sahranio sam ljubav duboko u zemlju, de dusi i vampiri svoj konak uzimlju. Prileteše zefiri, celivaše je svi, zefiri i lepiri — al' ona mirno spi. Prileteli su zraci da grob celivaju, a siđoše oblaci da suze livaju.

Prileteli su zraci da grob celivaju, a siđoše oblaci da suze livaju. Zefiri i lepiri celivaše je svi, i zraci i oblaci al' ona mirno spi.

Ta kako bi još spila, ta kako, kako bi? — prekipnu božja sila i grob se razdrobi. Prileteše zefiri, zapojaše joj svi: „preobrazil sja jesi, o Bože milosti!

Iz grla mu se opet ori smej, i opet dršće silni bože Zej! U titaninu more misli vri, uzavreli mu osećaji svi, al' vezan je Prometej, vezan je titan, na kamenu, na stancu prikovan, te ne mož' sila misli vrelije stenovito da čelo

I Misir stare šalje zidare, rođaci Vlasi tikvice nose, svi su se stekli: ili da prose, il' da te dare. Svi su se slegli u grdnu rpu kô rajska živad čoveku prvu, sve se to klanja

I Misir stare šalje zidare, rođaci Vlasi tikvice nose, svi su se stekli: ili da prose, il' da te dare. Svi su se slegli u grdnu rpu kô rajska živad čoveku prvu, sve se to klanja u živom vrvu carevu grbu.

— Na plodu rajskom tragovi gnjili gujina zuba. Pod zlatnim žigom careva grba svi su se sagli; al' svi baš nisu: jednoga samo ne beše blizu, ne beše Srba.

— Na plodu rajskom tragovi gnjili gujina zuba. Pod zlatnim žigom careva grba svi su se sagli; al' svi baš nisu: jednoga samo ne beše blizu, ne beše Srba.

Rađali su ga svi puci sveta, samo na čelu belegu nosi očinskom delu ženina druga. Belegu nosi carskog neduga. Sa tog neduga večitog

pozajmi mi od — gost me prekine. „Opet pozajmi! more, dokle ćeš? u Prehodnice novci su mi svi!” — Pozajmi mi od svoje nauke, osvesti mene šta da verujem o jamačnosti opšteg uskrsa?

” Svi ostali se bradom zglađuju, te gazanskome reč povlađuju: „Ne ubismo ga mržnjom do sada, nek mu je ljubav smrtna dosada: ne

Al' hramovi svi su mali pored onog hrama sveta u kom glavom obitava Astarota, mati sveta. Od suhoga stoji zlata salivena slika

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

savlađivanja vremena i prostora, sažimanjem instinkata, a naročito sa nastojanjima da se iz ljudske reči izvuku svi zvučni i emotivni efekti, uvidećemo tad koliko nam je ova narodna proza bliska i koliko je naša.

— pa sestru uhvati za ruku i dajući je reče: — Neka ti je sretna i čestita! Kad im sestra preko praga pređe, svi u dvoru padnu po zemlji od straha; seva, grmi, tutnji, puca, vas se dvor stane ljuljati, no to prođe i sjutra osvane dan.

Odgovori carević: — Hoću, štogođ vi radite to ću i ja raditi. — E, vala, dobro; kad je tako, sjedi! Pa svi posjedaju oko vatre, skinu onu oraniju, povade onda meso pa počnu jesti.

Tumarajući po planini nađem u jednoj pećini devet divova, — i tako im sve po redu kaže što je učinio, i svi se tome čudu začudiše.

Onda carev sin zapovedi da svi izlaze jedan po jedan i da idu kud je kome drago, a on stane na vrata. Izlazeći tako jedan za drugim, eto ti i braće

I sam carev sin dođe na trkiju. Đevojka stane na biljegu i svi prosioci narede se na konjima a ona između njih bez konja nego na svojim nogama, pa im onda reče: Ja sam onamo postavila

najprije do nje dođe i uzme je, ja ću biti njegova, a ako ja prva k njoj dođem i uzmem je priđe vas, znadite da ćete vi svi mrtvi na ono mjesto ostati, nego pazite dobro što činite.

Konjanici svi se pogledaju i svaki se u sebe uzdaše da će zadobiti đevojku, pa rekoše između sebe: — Znamo odista da neće ona ni

Te tako kad đevojka rukom o ruku pljasnu, svi potekoše u jedan trem. Kad je bilo na po puta, bogme đevojka odvojila bješe, jer pusti nekaka mala krila ispod pazuha.

A kad đevojka viđe zlu i goru, pusti jednu suzu, — dok buknuše strašne rijeke, te se zamalo svi ne potopiše, za đevojkom niko više ne pristajaše do samoga careva sina, te on plij na konju te za njom, ali pošto viđe

Ona to učini, pak krenuvši natrag kad dođe do braće, namaže ih, i u oni isti čas ožive, te svi doma. Kad dođu, obraduje im se oni gospodar, a još više kad vidi one tri stvari, koje je rekao car da ih nema, pak

U ovom junaštvu svi su se nadmetali, ali badava, ni jedan ne može ni na pola dobaciti. Kad to vidi carska kćer, onda zamoli svog oca, da

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

SOFIJA: Nego od duvana. Zaista, kad smrdite na Duvan, kad trpate burmut u nos, to je prijatno. MAKSIM: Opet ne čine svi. A vi? SOFIJA: Kao i muški; kako koja. MAKSIM: Ajde kaži, koja Devojka nije bila nabeljena?

No sad vidim kako sam se prevario. Najpre su me jele samo stenice, a sad i stenice i žena. MAKSIM (trese glavom): Svi kojekako, tek ja najgore. NIKOLA: Šta si uzeo tu, boga ti! Da blagodariš jošt bogu, što si takvu ženu dobio.

To dobro upamtite! (Zavjesa) DEJSTVO TREĆE 1. MAKSIM MAKSIM (sam): Svi me zovu džandrljivim, a ne znaju zašto. Istina, katkad i zabadava propsujem, ali zato se ne može kazati da ženu kinjim,

NIKOLA: Idi te prođi pored odborske kuće, može da će te ko usmotriti; a o dobroti, mislim, da su svi uvereni. MAKSIM: A, Magina je dobrota poznata. NIKOLA: Idi, ne dangubi. MAGA: Eto mrzi me.

11. SVETOZAR, PREĐAŠNjI SVETOZAR: Ja opet k vami i to s lepom novinom. Presuđeno je za nagradu. SVI: Pa koja je dobila? SVETOZAR: Pogodite. MAKSIM: Po pravdi, Maga. KUM: Jest, jest, kuma Maga.

SVETOZAR: Ali kakova šteta proističe otuda za vas? MAKSIM: Ćutite, molim vas: tri bala, pa je otišlo sto dukata. (Svi se smeju.) SOFIJA: Ne boj se, nećemo praviti bal; ja sam se samo šalila. NIKOLA: Eto vidiš, pa si se uplašio.

MAKSIM: Ostavi me, nemaš đavola na vratu, pak ti je lako. KUM: Ali, kuma Makso, kad svi priznaju... MAKSIM: Ja jedan ne mogu. SVETOZAR: Vi grešite protiv pravde. MAKSIM: Umrla je pravda; zvonite!

DOKTOR: Ni najmanje. Ja nisam ni mislio polagati doktorat, nego kad sam hteo poći kući, kažu mi svi da je to lepo; novaca su mi poslali, pa tako se i zbilo. ŠALjIVAC: To je dobro.

DOKTOR: Svi desetorica? MANOJLO: Svaki, kažu, oće da kupi za sebe, jer dosad nisu čitali. DOKTOR: Što dosad nisu čitali, trebalo

Ka ovom dođe da su svi narodi ostavili čauše, a kod nas se sad tek pojavljuje čauš književni. ŠALjIVAC: Koji toliko većma čauško ime zaslužuje,

Tako se obično usluga nagrađuje. No, čekajte! Dok su ovi gledali kako će razum spasti, skupe se od svi strana doktorova deca, koji za svoje suštestvovanje samo njemu imaju blagodariti.

No, poslušajte! Vreme se počne faliti kako je ustavoobnarodovano, na koje svi udare u smej, grdeći ga što je čulo, da je ustav obnarodovan, pa to oće sebi da prisvoji.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

SULTANA (baci se na njega maramom što je u ruci imala): Oćeš da me doveka jedeš? Ne znaš koja je Sretinica, a znate svi da mi š njome oči vadite. STEVAN: Fala bogu, sad je došlo vreme da i gospođe sluge tuku. (Otide.) SULTANA: Uh!

I Gliša i Stevan se zabunio. PELA: Oni su dobri momci, i Sreta i (trgne se)... svi i pohvaljuju. PERSIDA: Oni su dobri; ali sad, kako su čuli za vaše milostive reči, navrat-nanos navaljuju.

PELA: Kako vi uredite, ja ću biti zadovoljna; ti znaš, ja mlogo ne zakeram. PERSIDA: (Nisu joj mogli svi kuvari ugoditi).

TRIFIĆ: Pređe joj nisu mogli troje ugoditi. STEVAN: Ni svi služitelji. TRIFIĆ: Zašto vi meni niste javili kad je polazila?

TRIFIĆ (na strani): (Ded sad, moja ćudljiva Sultano!) SRETA: Gospodine, samo ženama ne verujte: ta vi znate, svi vilozovi da ustanu, opet ne mogu njine lukavštine opisati. POZORJE 4.

SRETA: A šta ću ja da reknem? PERSIDA: A ja? SULTANA: Svi ste vi nevini. To je zar tako nebo hotelo da iskusim ono što nisam nigda ni pomisliti mogla.

TRIFIĆ: Deco, ja vidim da je ovaj dan srećan za mene. Zato da zaboravimo svi što je bilo, i da se skupa pročastimo. SULTANA: To je lepo, ljubezni Trifiću, ali ja imam jošt malo duga.

Lalić, Ivan V. - PISMO

Odmorište. Lipa Grezne u žuto, crveni se šipak, A svi dohvati podjednako blizi Ili daleki, i svi nedohvati, Sve je u znaku polovine puta; Sinkopa koju senkom slutnje

Odmorište. Lipa Grezne u žuto, crveni se šipak, A svi dohvati podjednako blizi Ili daleki, i svi nedohvati, Sve je u znaku polovine puta; Sinkopa koju senkom slutnje prati Fіgura non ancora conoѕcіuta — Dvojnik tog

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

lezbosi pred pozorištem, peškiri u dragstoru, siledžije na zadnjoj platformi trolejbusa — sve je protiv tebe, mala moja, svi bi da te dovate, svi bi hteli da se uvere da nemaš ništa pod majicom, nego da ti grudi stoje onako, same od sebe, svi

peškiri u dragstoru, siledžije na zadnjoj platformi trolejbusa — sve je protiv tebe, mala moja, svi bi da te dovate, svi bi hteli da se uvere da nemaš ništa pod majicom, nego da ti grudi stoje onako, same od sebe, svi žarko čeznu da te

svi bi da te dovate, svi bi hteli da se uvere da nemaš ništa pod majicom, nego da ti grudi stoje onako, same od sebe, svi žarko čeznu da te zeznu i odvuku u mračne gajbe, u tamne hodnike, u vetrovite parkove, dok ideš tako ničija, bez veze.

— rekli su i pustili te, pa zirkaju iza zavese, svi se nadžidžali, i keva, i bakuta, i tetka Gina što je u gostima, a na kraju ni matori nije izdržao, nego bacio novine i

komšiluka opet kazala da te nije ni videla (nije mogla od pakosti), jer kako da te ne vidi, kako samo ona, kad su te svi lepo videli četiri i po puta: i tetka Gina, i teča Dača, i keva, i matori, i još mesar kazao kevi: „Gospođo, video sam

naokolo bez veze, a vreme leti li leti, pa vataš poslednji trolejbus za tvoj kraj i posle se prevrćeš u krevetu, jer ti svi oni prizori ne daju mira, sve ono bogatstvo i sav onaj lepi svet, svi oni izlozi, a još ti nije jasno da si

tvoj kraj i posle se prevrćeš u krevetu, jer ti svi oni prizori ne daju mira, sve ono bogatstvo i sav onaj lepi svet, svi oni izlozi, a još ti nije jasno da si najskupocenija ogrlica u varoši, ribica u gradskom akvarijumu, najekskluzivniji

— svojoj ženi koja je baš kazala da je veče prekrasno, svi oni. Tebi govorim šašavice, kud zijaš! Dakle, drage moje devojčice, nije uopšte važno imate li četrnaest,

U stvari, kad zrelo razmislim, mislim da sam pomalo snob! Eto vidite, sedim s vama i svi pomalo kao odvajaju ikilić-ždrakić za naš sto.

) — ali, šta sam ono htela da kažem? To je zbog toga, što vas na izvestan način volim, mislim, svi mi u razredu vas volimo, to jest onaj deo razreda koji je najbalje odmakao na Darvinovoj lestvici od majmuna prema

Počinje selidba. Dofurava i nosač Alija na triciklu, pa naša familija tovari svoje prnje. Komšiluk se provodi kao lud; svi su na prozorima — prvi red balkona, a da im se ne nažulje laktovi, toliko potrebni u životu, podmetnuli su ispod njih

Napolju je grad Beograd i svi nekako imaju svoj krov nad glavom, svi sem nas. Sistem: Jadnici (od Viktora Igoa). Posle se nekako naviknu na mene, a

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Zlo se, izvija lozu, hvata se hrasta, korenje žili; slavujno slavi metamorfozu zamisli Prve - račva se, sili. Svi su studenci Esek i Sitna kružnice smutne odredba bitna.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Kakvi romana oni imadu! Evo i ova je s francuskog ibersecovana, pa da se sakriju svi nemecki romani pred njom... Pak kakve bi jošt nesrećne princese i heldove našla, kako su se zaljubili, kako su stradali,

JELICA: Ju, tatice, nemojte tako govoriti, jer će vam se u Beču smejati svi kao najvećem prostaku. Kako bi to moglo biti ludo što prve dame u Beču rade? Kamo sreće da se i mi tako uredimo!

ALEKSA: Zaista, Gete izrjadno piše. JELICA: Svi ga pofaljuju da je modišrajber. ALEKSA (smeši se): Taj me je učio igrati. JELICA: Šta? Gete vas učio igrati?

Divilo se malo i veliko; i svi su javno govorili da, otkad im je sam car umro, takve parade nije bilo. Bilo je i poklona, i mlogo koješta, ali, kao

ALEKSA: Ništa, ako je dobar. MARKO: O, gospodine, dobar i čestit mladić. Svi su Batići valjani ljudi. ALEKSA: Batići? Za Batića gospodična polazi? Ne znate li vi da ste rod?

ALEKSA: Šta u Beč? Cjelu Evropu morate obići, da se svi dive vašoj ljepoti i preizrjadnim darovanijama. Vodiću vas najposle i u Mesec, neka vidi kraljica da je vredno bilo njenu

Pa onda, i onu devojku... Hm! Hm? Meni je začudo. JELICA: On je bio u Beču osam meseci; takvi su svi po gornjim mestima; samo što je on nji sve preteko, jer je bio i u Madridu. Šta mi nije pripovedao!

Dogodi se jedanput bitka s Turcima, naši izgube i počnu bežati. Svi bi biln povatani, ali Goli Sin vrati se natrag, uleti međ Turke i samog velikog vezira ubije.

Mita: E, u carskom dvoru znate da su svi velikaši, pak nije nikakvo čudo što je i carica bila velika, ili, kao što sam čuo, od sviju najveća; jer mi,

MITA: Ja najvolim kratak račun. Prsten u ruci, sigurna stvar, a ovo, ono... ALEKSA: Tako misle svi bedinteri i služitelji; baroni pak i otmjeni ljudi moraju imati i planove otmjene. Ali, pst! 4.

Kad su baroni nosili pasoš sa sobom? Nisu li oni svuda fraj? JELICA: Tako je, tako je; to svi u Beču znadu. MITA: Kromje toga, gospodin baron putuje inkognito. JELICA: Ah, i princevi putuju inkognito!

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

PRIČA 284 NADRILEKAR JOCA 287 STRADANjE MLADOG PISCA 292 KAKVA JE JESEN 296 KOSMIČKI SAN 301 NAJBOLjI DEČAK 305 SVI POD KREVET, GASI LAMPE (BOJ SE BIJE PREKO ŠTAMPE) 310 PRIČA O PALOM DEČAKU 314 TRI PISMA 317 MALA MOJA IZ BOSANSKE

Pod samom strejom pismeno stoji: „Putniče, uđi, prevare nema, svi koji dođu gosti su moji, ručak se sprema“ I potpis ima olovkom plavom: „Domaćin Mačak, šapom i glavom.

Poći ću s vama, jer volim šalu, hoću da vidim ježa — budalu!“ PRED JEŽOVOM KUĆOM Svi jure složno ka cilju svom, kuda god prođu — prasak i lom!

Ni jednome ne bi milo! Povikaše svi u mah: „Ko si, kazuj sad odmah, jer nas grdno hvata strah! trnci plaze, u pete nam

“ Svi viknuše: „Dolje slazi, prema svijetlu naprijed gazi!“ Prišli svijetlu, gledaj čara,

uspentrao, na Žući se mačak koči, a na mačka pijevac skoči, pa dreknuše svi u glas: „Drage gazde, evo nas!

Strašna jeza gazde hvata, natiskoše svi na vrata kao da je pukȏ grom, potrčaše snagom svom, sve po šumi stoji lom.

Ja sam činovnik staroga lika, sakupljam porez od prolaznika. Nikoga tako ne puštam lako. Ja sam strog, znate, svi meni plate.“ Zastade čiča, nešto se seti, čelo se mreška, a brk se smeška, dok Ćira preti.

Afrika zove nas, nama je tamo spas, drugovi, svi u kas!“ Veselo slonče trubi: „Hajdmo u gnijezdo staro! Bježmo od ljudi grubih! Pravac — Kilimandžaro!

“ A Toša veli: „Drugaru Žućo, prihvaćam predlog tvoj, u ovom kraju svi neka znaju, saveznik ti si moj. Neka naša ljubav raste i cveta, večito ista, bezbrojna leta!

Iz nje sam juče nešto prepiso. Čitaj oglasnu stranu: VUKOV OGLAS Vučinić Vujo, pevač na glasu, (znaju ga dobro svi koji pasu, peva operu „Tosku“), u tihoj šumi Zeleni Bor osniva moćan pevački hor, muzičko društvo „Kosku“.

VAŠAR U STRMOGLAVCU Žuri se mlado, staro, svi će u istom pravcu, vašar se danas drži u gradu Strmoglavcu. Pseto pešice kaska, čovek na konju lepom, vrana

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

3atim skoro istoga dana svi odu; ali za to vreme imamo posla od ujutru do uveče. — Retko je odakle ovako divan izgled na jezero.

Čak se i trzaju u sanjanju. Ja ne čujem ceo razgovor koji se vodi oko mene. Sasvim sam rasejan. Mislim kako su svi ovi ludi apsolutno simpatični i prostosrdačni.

Žena je možda odviše energična, jedan od mladića suviše pun sebe, ali devojka je prava retkost. Svi se udvaraju verenikovom drugu: za budućnost verenikovu izgleda da on može biti od velike koristi.

— O, ti si rekla... Razume se, Bernes je energičniji mnogo od mene, a onda, Bernesa svi slušaju kad govori. Ja ne umem da ubedim ni u ono što bi trebalo da ceo svet zna već od rođenja.

Duboke, iskonske sile koje pokreću ratove, više neće imati dejstva. I onda će svi narodi biti u pravu. — Ali ima naroda koji bi želeli da uživaju u miru svoju kulturu i drugih, koji nemaju kulture, i

— Ja mislim da je ljubav za otdžbinu, kao ljubav bilo za šta, još mnogo veća i lepša stvar. Možemo da je volimo svi zajedno, i niko ni na kog zbog toga da ne bude ljubomoran.

Po šumu, izgleda da su to neka užad i baloni. Pitam se da li me vide. Onda odlaze tako natovareni. Svi; jedno po jedno.

— Zašto mislite da bi onda bilo više? — Ne znam. Tek mislim da kad bi svi u svetu radili prosto na tome da se ima što više za jelo, bilo bi dosta za ceo svet.

— Sigurno, samo da objasnite i tu svoju ideju svetu svi morate naći pristalice i ove bi u stvari bile jedna nova sekta.

Oni su naoružani granjem koje predstavlja puške, i prućem koje predstavlja sablje. Digli su svakako galamu što bi svi želeli da budu bar podoficiri, bar kaplari, a onda nemaju kome da komanduju.

— Spremamo se za rat. — To će biti neki grdan rat? — Strašan. Svi smo u organizaciji i ne bojimo se nikoga. — A protiv koga ćete u rat? — Protiv Belmontehe. — Samo protiv Belmontehe?

Vidim da je neko udario po štapu, da se daždevnjak sigurno nadao u begstvo i da su se svi za njim zaleteli. Zatim ostade samo plavilo vode, neba, i irealnost obala.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

U BERBI Oživeli vinogradi, Hitamo im, evo, svi; Tu se juri, trči, radi, Od pesama polje vri — U zahlađu dole, usred guste senke, Poređane vise rumene evenke, Pa te

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Šaka mu čvrsto se drži zlata, i snovi njegovi puni svirke ne lete dalje od balkona. A svi znaju da sam do vrline ja išao stazom oskudnom uz koščato rame naroda, da sam dižući ruke s oblaka brao trnje i

Svetlost se gasi na rukama gospi i dlanovi na gorke mirišu trave; blagoslov pada u prazno. Na bedeme su svi otišli da vide kako rastu opsadne kule i nebeski ratnici odlaze jedan po jedan bacajući oružje u pepeljaste oblake.

Male su ruke junaka kao u devojke, pod stolom svi osećaju neravne ivice groba i čuju lepet pogrebnih ptica. Oči su knezu širom otvorene i traže u zanemelom svetu

Šta li će Balkan da uzdari ratove il fresku? PERUNOV ODLAZAK Proletos su svi opazili da u polju slabi ljubičasta boja i biljne sablje postaju meke: vrhovni bog nam ustupa svoje oblasti i manje se

samelju, a ja sam za delanja krepka: smirih njihovu žar kamenom u teme i rekoh: dosta je bilo krvi, na spavanje sad, svi u postelju.

Bes oko krvotočenja se mota Žri i tvori pravednost ovu i svoju i inu U ime Oca i za slavu Sina tu svi stanu izbavni Duh svetlošću se bavi malo iznad života Postim. Gledam zaliv morski i njegovu kulu.

Imena su ti mnoga i dobra. I samo ime je već tvoje seme. Ime koje te ima i koje ti imaš. Svi kažu ime. Ne nadevaj mi imena. Zato što već imam ime. I govorim u ime. I radim u ime.

slobode za podzemne narode zemljo ti znaš kako ti se raduju oni kojima si ti jedina hrana koji te grizu koji te grle svi preci slavnog zbega kojima uz gusle još kost promrzla seva i sve je naduveno od stare slave nedopevane nadule se glave

vrlo jasno da je čuo naša htenja i zna snagu naše volje žao mu je što se naš glas kukavno izvija sad hoće da i njega svi čuju dosta je slušao naše kukumavke izgoreše mu nokti od silnih sveća i vrat mu je pridavljen od peškira koje

Latin traži neviđene slasti svi bi da se sete tog predivnog rata njegovog bučnog i beskrajnog libreta u znaku pljačke i lova i provoda sa ženskim

poklopac skida samo se na poslednjoj tački sluha sićušna buka javlja i za njom dugačke seni nekih bića inače malih i svi smo goli kao na lekarskom pregledu u osnovnoj školi opet su s nama žene mramorne puti one večno mlade na kom smo

belim kožusima i monasi što kriju sokole pod rizom vizantinci nikada ne behu mlađi no pretposlednjeg dana od sreće svi postaše maloletni caru je kratka brada i modre im zore nad veđama sviću kao da ih propast nikad nije ni okrzla ni

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

Cela porodica je u crnini i pogružena. Svi ćuteći zauzimaju mesta. Muški posle izvesne pauze pale cigarete, a ženske radoznalo razgledaju nameštaj i sve oko

tamo na parastosu što si plakala, bilo je sveta, pa je i red da neko u ime familije plače; ali zašto ovde, kad smo svi svoji! GINA (još od ulaska svaki čas krije oči maramom i plače): Ne mogu da se uzdržim.

I mogao je, vidiš, tom prilikom da mi kaže: „Agatone, brate, ja imam dosta njih u familiji, ali svi su nekako... nekako onako... Ti si jedini, brate Agatone, onako...

AGATON: More ću da ih uvrstam ja, ne brini ti to! POJAVA II DANICA, PREĐAŠNjI DANICA (pri njenoj pojavi svi zaćute, razmenjuju samo poglede i daju jedno drugom znak da se pred njom ne govori.

ja sam baš juče pročitao zakon, a pitao sam i našega kmeta-pravnika i još neke advokate, koji dolaze u opštinu, i svi mi oni kažu da nigde u zakonu ne piše da se testament otvara četrdeset dana posle smrti zaveštačeve.

AGATON: A misliš ti da ja nisam raspitivao? TANASIJE: Pa ono, svi smo se raspitivali. AGATON: Svi, dabome! Jer, brate, ko će živ dočekati četrdeset dana.

AGATON: A misliš ti da ja nisam raspitivao? TANASIJE: Pa ono, svi smo se raspitivali. AGATON: Svi, dabome! Jer, brate, ko će živ dočekati četrdeset dana.

” SVI (negoduju). AGATON: I advokat, lepo, sve popisao, zapečatio, a ovu kuću predao na čuvanje tetki, jer je pokojnikova želj

SARKA: A kome je ona, boga ti, tetka? AGATON: Ovoj devojci što nas je sad služila. Njoj je tetka, pa je zbog toga svi tako zovu. I pokojni Mata je zvao tetkom. VIDA: Pa otkud advokat toj tetki da preda kuću; nije valjda advokatu tetka?

SIMKA: Pa familija smo! AGATON: Pa možemo, ne kažem da ne možemo, ali pod jednim uslovom: da pođemo svi zajedno i da se niko ne odvaja i zavlači po sobama, nego svi zajedno... PROKA (uvređeno): Ne misliš valjda...?

ne kažem da ne možemo, ali pod jednim uslovom: da pođemo svi zajedno i da se niko ne odvaja i zavlači po sobama, nego svi zajedno... PROKA (uvređeno): Ne misliš valjda...? AGATON: Šta mislim da mislim, tek da se ne odvajamo.

TANASIJE: Pa dobro, de, ne moramo se baš odvajati. AGATON: Ja ću da vas vodim, jer opet više znam nego vi. SVI (se priberu oko njega). AGATON: E, vidite najpre ovo ovde! (Soba u kojoj su.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Za jedno kratko vreme zvuci se nisu čuli... Ali naskoro dopreše oni ponovo preko neme planine. Oko mene svi su spavali. Čobanin je dremljivo posmatrao vatru i s vremena na vreme podsticao oganj.

Na stolu su se nalazile upakovane moje stvari i majka mi je objašnjavala gde je šta. Seli smo za doručak. Svi smo bili usiljeno ravnodušni i, činilo mi se, bila je potrebna samo jedna reč, pa da se prospe bujica suza i nežnosti.

Tu su bili svi moji drugovi i poznanici. A ovako, idem u nepoznato mesto, među tuđ svet. Seljaci su pristizali u masama.

Tamo idite, pa čekajte. Neke vagone doteraše pred stanicu. Narod zagalami, počeše kupiti torbe i svi nagrnuše izlazu. Stražar ih je s mukom zadržavao.

A ako svi izginu i ostane mitraljez... opet dobro: manje je tri do četiri škarta. — Slušaj, narode — skoči onaj sa riđim brkovima

— Šta se buniš — upade onaj riđi — okreni se upolje, i sedi. Eto tako! Sad se luftiraj! I tako se svi razmestismo. Pored nas prohukta lokomotiva. Malo zatim naiđe nova kompozicija i zaustavi se u stanici.

Opšti talas mase obuhvata i ove nostalgične, vitla ih, slama, dok ne naviknu i onda će svi zajedno, kao zahuktala reka, juriti tamo gde im se naredi. Bilo ih je iz raznih komandi.

Tamo dalje su podizali šatore, a rezervisti se na otvorenoj poljani presvlačili... Sva lica uozbiljena, svi žure, samo ja stojim na sredini kruga, neodlučan na koju li ću stranu. — Pardon — obratih se jednom kaplaru.

Stotina meni nepoznatih ljudi napregnutih nerava i muskula, stajala je ukočena, svi gotovi da se bezuslovno pokore mojim zapovestima...

krila, sa opuštenom donjom usnom, razvuče usta u blažen osmeh, pa se nasmeja i potporučnik, a sa njim i cela baterija. Svi su bili na licu.

Mnogi su imali i prošlost svoju, nimalo zavidnu, neki beznačajnu, drugi časnu i poštenu. Svi ti ljudi, sabijeni u stroju, slušaju danas već drugi put reči: preki sud, streljanje...

Jedva nam malo laknu. Svi skinuli šajkače i brišu znoj. Ali ljudi su još zabrinuti i ćutljivi kao da su u iščekivanju neke nemani, jer tek sada

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Učitelj baci struku na stolicu, posadi se na nju umorno i stade brisati znojavo lice. Svi opet posedaše i nastade kratko ćutanje.

Svi opet posedaše i nastade kratko ćutanje. Svi gledahu učitelja, a on, da bi ma šta radio, produži brisati se i onamo gde je sve bilo suvo.

— Ehe... pa onaj krivi. Vaš novi učitelj... — Ne mogu svi ljudi biti fini i uglađeni: nekom je Bog dao pamet, a nekom, mesto pameti, zalizanu glavu...

— Jeste li gledali učionice? Kolicna je moja, a kmetovi spremili pedeset đaka. Neće moći svi stati. — Staće... može i više, odgovori on i nasmeja se.

»Šta je to..... šta hoće ove žene ?... Da li ja to dobro čujem! Pa ovde gotovo svi dovode decu pod moranje. Je li to ta srpska žudnja va prosvetom, za »drugim očima«, o čemu se tako lepo govori u

Tako je to, bratiću moj !... Upis se već završuje. deci se naređuje da sutra dođu svi u školu. Gojko i Ljubica se dogovoriše da posle podne pregledaju sa kmetom učionice i da sastave spisak sviju potrebnih

— A što gledaš gospođicu, nasmeja se gost, kad ti ona ne može zlu pomoći. Svi troje se nasmejaše i ućutaše. — Pa gde si, bolan, dosad, ded’ pričaj: gde si bio, šta si radio? obrte se Velja Gojku.

— Tako, bratiću, tako.. hvala je Gospodu Bogu, koji je blagoslovio naš sastanak... — E, zar već!?... uzviknu Velja. Svi prsnuše u smeh i poskakaše sa stolica. Gojko se tvrdo odluči da dobro pročasti Stojana, čim primi platu.

A, Bogosave, sedi, reče on ćati, koji se slatko smejao odgovoru njegovu. — Golaverija smo, brate, svi pa to ti je, pri druži im se ćata ovim familijarnim tonom. Ljubica planu i namršti se.

Ućutaše za časak svi troje, pa iđahu bledi, namršteni, teško dišući. Kad se malo pribra, Velja opet progovori : — Otpustiće je, dabogme!...

« Potom namesti malo svoju postelju, privuče stočić bliže prozoru, pa iziđe. Stojan se vraćaše s bisagama, te svi uđoše u sobu. Ljubica se namršti kad uđe, umalo ne zapuši nos rukom. Gojko to opazi, pa se obrte Stojanu.

Čim svane, oni svi, golotrbi i bosonogi mališani, njegova braća i sestre, poiskaču ispod prljavih, pocepanih ponjava, pa trči na niže, na

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Granu sunce iza brda, Nije sunce nego Božo, Nosi igru za pojasom, Manu igrom na đečicu, Đečica se razigraše. Svi u kolu veselo, veselo! Hajd’ u kolo koledo, koledo! 20. Božić zove s one strane: “Prevezite me.

popova dvora Guvno prerovljeno, Zlatom popleteno; Na guvnu je rpa, Rpa od bisera, I po rpi palo Jato golubova; Svi golubi guču, Golubica ne će. Pitao je golub Svoje golubice: “Oj tako ti Boga, Moja golubice!

48. Naša doda Boga moli, Oj dodo, oj dodo le! Da udari rosna kiša, Oj dodo, oj dodo le! Da pokisnu svi orači, Oj dodo, oj dodo le! Svi orači i kopači, Oj dodo, oj dodo le! I po kući poslovači, Oj dodo, oj dodo le!

Da udari rosna kiša, Oj dodo, oj dodo le! Da pokisnu svi orači, Oj dodo, oj dodo le! Svi orači i kopači, Oj dodo, oj dodo le! I po kući poslovači, Oj dodo, oj dodo le! 49.

A ti sada stojiš kod tuđina, I ti ljubiš tuđu ruku, kono, I ti mećeš tuđ prsten na ruku. 53. Svi recimo: u ime Boga! Da ovo bude u čas dobar!

Posad’te se, dva đevera, neka vam je čast, Među braćom i družinom vazda pošten glas! Posad’te se, svi svatovi, neka vam je čast, Među braćom i družinom vazda pošten glas! 80.

I posla’ ga na vojnicu, ah jadi moj’, Na vojnicu, na daleko, perin divoj, Na daleko, u Kandiju, ah jadi moj’, Svi se hrabri povratiše, perin divoj, Moj se hrabar ne povrati, ah jadi moj’, Sad me prose na daleko, perin divoj, Na

“ 197. Koliko je u nedelji dana, Svi su dani od srebra skovani, A subota od suvoga zlata — Subota je nedelju donela, A nedelja diku sa salaša. 198.

208. Dika kaže: “Ljubi me, umreću!“ Nisam kamen da mu kažem: “Neću!“ 209. Zahvali se bela Rada Kod svi’ druga na kladencu: “Kako li me majka rodi, Mene momče ne celiva, Ni mi cvetak s glave uze.

“ Još su oni u riječi bili, Zaleće se kobac avanica, I odvede sjenicu djevojku, Svi svatovi u trn pobjegoše, Đuvegija u prosenu slamu, A kum švraka navrh trna čuči. BEĆARCI 253.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Milun: Ja sam kazo da se odloži oružje! JELISAVETA: Baci, ova budala misli ozbiljno! MILUN: Svi tamo ukraj! Uza zid! Ko ti je kazo da spuštiš ruke? Ukraj, čuješ ti, i niko da mi nije ni pisnuo!

DROBAC: Njega pitam! VASILIJE: Poštujem vas, naravno! DROBAC: Ja kad uđem u hotel „Pariz”, svi ućute! Za koji astal sednem, svi smesta ustanu! Iz poštovanja! Kad idem čaršijom, prelaze na drugu stranu!

VASILIJE: Poštujem vas, naravno! DROBAC: Ja kad uđem u hotel „Pariz”, svi ućute! Za koji astal sednem, svi smesta ustanu! Iz poštovanja! Kad idem čaršijom, prelaze na drugu stranu! Zato što me poštuju!

TOMANIJA: Pobogu, čoveče, pa ti si potpuno smeten! DARA: Ne stoj te tu kao zavezani! Svaki je sekund dragocen! (Svi odjednom ućute: ulazi Drobac) DROBAC: Zaboravio sam žilu. Ovden sam neđe ostavio žilu. Đe mi je žila?

GINA: Pa šta da radim? Milun: Radi što i svi ostali, ništa!... Pa đe vi je taj Stefan? BLAGOJE: Koji Stefan? (Sa koferima u obema rukama, i pod miškama, iz

duvaju bure i vode se borbe, krv se sliva s točka na točak, brekću mašinerije koje rade na krv, škripe i okreću se svi zupčanici i točkovi neba i zemlje, kotrljaju se planete, krune i glave! A kod Čehova nalazimo ljude umorne od svega toga.

Kad ovako gledam zvezde, čini mi se da je ovaj svet samo prag!... VASILIJE: Nije prag, nego je obična boca! I svi smo u toj boci začepljeni! A onaj mesec gore, ono je čep!

Nešto sušiš na suncu, nešto na promaji, nešto na mesečini... I svi od tvoga bilja ozdravljaju! DROBAC: Nisam ja travar! SOFIJA: Otkud onda znaš sva ta imena? DROBAC: A otkud ti znaš?

Odjednom se smračilo, mesečina je nestala. Duva vetar. Sa scene su otišli svi osim Sofije. Ona, sama, ošišana, obeznanjena, jecajući, tumara obalom.

JELISAVETA: Filip ga je oslobodio drvenim mačem! SIMKA: A eto kako vam je za sve uzvraćeno! U stvari, svi smo ispali krivi prema vama! Ja možda najviše! VASILIJE: Zašto vi? SIMKA: Da vas nisam zadržala da prenoćite...

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

SLUGA 86 MIZERA 88 JUGOSLAVIJI 91 MOJA PESMA 93 ZAMORENOJ OMLADINI 95 POZDRAV 96 GARDISTA I TRI PITANjA 98 JA, TI, I SVI SAVREMENI PAROVI 100 EPILOG 102 SUMATRA 104 STENjE 106 POSLANICA IZ PARIZA 107 STRAŽILOVO 109 SERBIA 120 LETO U

KOMENTAR 213 KOMENTAR UZ „MOJU PESMU“ 217 KOMENTAR 220 KOMENTAR O „POZDRAVU“ 224 KOMENTAR UZ PESMU „JA, TI, I SVI SAVREMENI PAROVI“ 227 KOMENTAR UZ „EPILOG“ 231 OBJAŠNjENjE „SUMATRE“ 235 PISMA IZ PARIZA 241 KOMENTAR UZ

Da nas zagrle koji nas more, i njina zemlja sva izgore, i kleknu pred nas u prašinu. da nam svi ruke ljube, i kliču i krune meću, i opet zatrube trube, cveće i čast i sreću.

SLAVA . . . . . . . . . . . . . . . Kad se oblaci roje... i lišće pada, sa granja svela, i svi boli, u jeseni, zaćute... Kud oblak ne nađe više puteve zasute, lete oči moje. . . . . . . . . . . . . . .

I dok tiho zamagli noć, ulice pune seni, ja imam neba bezgraničnu moć, svi boli sveta skupe se u meni. Ko cvetići beli sa Meseca rađaju se po ulici deca.

Kad mahnem rukom, nehotice, nove zvezde sinu. Tad sjajan, tužan, ceo grad, liči na moje lice. A da me vide svi u nebo idu, po ulici zvezda i srebra. Ja stojim raspet sam na zidu, a Mesec mi blago probada rebra.

Zdravo, vi tamo gde je mesečina meka, svakog ću brata, što zaseo čeka, da prebolim. Zdravo, svi, redom, gustih obrva, mutna oka, tužnih pesama, strašna braća.

Ja bih počast šinuo i tiho rekao: Tužno je biti muško. JA, TI, I SVI SAVREMENI PAROVI Ceo nam je dan dug, i dosadan. Do večeri, kad se, krišom, sastajemo.

Led večernjače, rumen, u nadzemaljskoj tuzi? Kad, u suton, prelivaju oblaci, kao slap, prolaznost, u kojoj smo svi, u providnoj suzi? Uvek sam, bled i prazan, u svetu ovog slasti, znao da sve to gubim, u telu, i pod travom.

U tom Temišvaru, o prazniku Duhova, na primer, svi smo išli u crkvu, koja je bila zastrta travom i imala miris pokošenih polja.

balkanskim ratovima, ali oduševljeni su bili, sa mnom, i radnici, i nosači, i ribari u pristaništu i duž Primorja. Svi smo se nadali boljem, socijalnom položaju među narodima, posle tih pobeda.

Bolja riba je dole na dnu i samo kad je mesečina jaka diže ribu gore. Svi hodaju na palubi gore‑dole i ćute. Motor lupa kao srce.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Ali to sada beše sasvim drugi čovek. Družeći se s ljudima, on postade toliko blag, tih, dobar i svet da su se svi divili koji su ga pre poznavali. Negova dobrota pročula se nadaleko.

Đavo je svirao vešto, tako lepo da su svi bili zaneseni, očarani. A kada đavo, posle jedne ili dve pesme, okrete da svira nekakvu igru, sve ih obuze čudan

Svirka se prekide, prekide se i igra. Svi popadaše od umora, pa onda đipiše: rode i čaplje od straha odleteše daleko, gušteri šmugnuše u rupe, žabe poskakaše u

— — — — — — — — — — — — — Leto je. Žega, Kada se znoji I u hlad bega— Ali na gumnu vršaj stoji! Svi su na poslu — žetveno doba— A ona, mala — grozd u ruci— Sedi i grozdić boba. Kad iznenada, vijor...

Kada mu kolo do nje stiže Zaigra se, zavrti, Dohvati dete i diže Pa ga u svom vrtlogu Ponese gore Bogu... Svi stoje bledi Od straha— Svako zadivljen gledi Gde se daleko u visini Beli ko malo klupče praha...

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Uzgred budi rečeno, to je lep običaj. Postave se ludi koji moraju misliti po zvaničnoj dužnosti, pa kvit posla, i svi ostali serbes)...

Panduri okolo stoje i posmatraju borbu, a i šef policije i svi ostali činovnici sa zadovoljstvom gledaju. — Što se tuku? — pitam.

— Što se tuku? — pitam. — Pa naredba je takva da se svi škandali vrše tu, pred očima policije; jer, znate kako je! Gde bi šef i ostali činovnici klancali po budžacima.

Kad vide da su ostali svi zauzeti jedan s drugim u svoje razgovore, pretresajući svoje nevolje, odahnu, a zatim mi glavom dade znak da govorim

Naravno, kroz sve je to bilo isprepleteno ono oduševljeno gromoglasno: „Živeo!“ Dugo je trajalo dok se svi ti obredi izvršiše, a kad se dođe kraju, zasvira muzika kroz sve ulice, a svet je šetao gore-dole uveličavajući time

Gde ti živiš, zar te nije sramota da pitaš za jednu stvar koju i stoka može znati? Naša zemlja strada, i mi svi žurimo da joj priteknemo u pomoć kao njeni valjani sinovi, a ti se iščuđavaš, i ne znaš za tako važan događaj!

Ali ipak svaki zbor će doneti jednodušnu odluku, patriotsku. Uostalom, i bole je što više, a glavno je da smo svi u osećanju i mislima složni, dišemo jednom dušom kad je pitanje o našoj miloj otadžbini.

svesti i samopregorevanja za opštu stvar, pa mi se iz grudi ote uzvik: „Stradijo, ti nećeš nikad propasti, pa ma svi narodi propali!” „Ha, ha, ha, ha!

Slava im!' Ovo imaju izgovoriti svi vojnici i starešine odjednom; ali će se izgovarati pobožnim, skrušenim glasom. Zatim će se svi ispraviti, dići gordo i

' Ovo imaju izgovoriti svi vojnici i starešine odjednom; ali će se izgovarati pobožnim, skrušenim glasom. Zatim će se svi ispraviti, dići gordo i ponosno glave, kao što dolikuje hrabrim sinovima naše zemlje, i tri puta gromoglasno uzviknuti,

od komandanata na jugu zemlje upotrebiti vojsku da oružjem pritekne u pomoć našim građanima i da proliju krv anutsku. Svi naši oficiri i misle da bi to najbolji način bio, ali oni neće da o stvarima malo dublje i svestranije razmisle.

Od najmanjeg akta silnom prepiskom naraste tako veliki akt da ga čovek može jedva na leđima poneti. Svi činovnici u Ministarstvu, pošto su književnici, onda, razume se, pišu knjige; samo gospodin ministar ne piše ništa.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Razume se da o tome niko i ne misli, svi mu se »ponizno klanjaju«, a on, gord i zadovoljan, pun kipeće strasti, još izdaleka naslađava se pogledom na gojne krave.

Tamo je pozna, jesenja vršidba. Ko nije čuo, ko ne zna za čari znojne i umorne vršidbe?... Kad zabeli jutarnja zora i svi se kućani dignu na čisto i glatko, kao patos, gumno. Obuzme te jutarnja svežina.

— Nije, more, još ni polovina došla. Daleko nam dobrosrećne njive, a narod poduže radi; no sad će to, za po sata svi će biti. 'Ajdemo mi u kuću, da se malo odmoriš. — Nemoj, molim te, nisam ja umoran. Kod rpe ću se najbolje odmoriti.

— Dobro vi veče, radnici! — Bog ti pomog'o! — Srećan rad! — Da Bog da, ti živ i zdrav! — Kako ste, svi tako redom, i ne vidim svakog u pomrčini. Sedajte, sedajte devojke i mlade, pa produžite.

Ja mu objasnih kako znadoh. — Aa! — Ha, ha, ha... stadoše se kikotati svi. — Vala, brate moj, da one dođu da im ja komendiram vođe dva, tri mjeseca, da im dam u šake vile i motiku, pa, brate

— E, pa ne mogu svi da plaste i kopaju. — Ja, ja, brate moj, jes', tako je... — Ej, ljudi, mi se zagovorili, pa i zaboravili bardak,

— Deder, očiju ti! — Pa et', 'nako, kad no beše kod nas kapetan Ivo, znate već svi: rđa k'o rđa, ama i mi poteglismo veliki zor pod njim. Znate već, 'nako, kako je pritez'o tabane našem Živku....

Znate već, 'nako, kako je pritez'o tabane našem Živku.... — A što lažeš, bolan!.... — Ćuti, more, Žiko, svi znamo, da ti je ćeo da ispravi tabane uz dasku, samo da priznaš za onu ovcu, veli mu Blagoje.

— Ko zdrav s družinom!?... viknu Pajo iznenada i spusti bakrač sa varenom rakijom. — Zdrav ti! viknuše gotovo svi komišaoci u glas. — Ja sam prvi! — Jok, ja sam! — Niste nijedan, ja sam. — Anđa je prva, viknu neko iz pomrčine.

— Eto, nek ti priča Delija. — Koji Delija? — Pa taj moj, Blagoje. — A, dede, Blažo, vjere ti! — Pa znate to svi, tek kad smo počeli, 'ajde, de!

— 'Oćeš dati nadnicu? — Ne dam! — E, ja ću da pričam. — De, ako smeš! — Pričaj, pričaj slobodno, viču svi. — Što da ne smem! veli Jovica i ispriča, kako mu je poturio nešto u čašu, dok je on srkao iz Blagojeve ćase...

— Nek' im je srećno, da Bog da! viknu č'a Miloš. — Ama kome? — Ko koga odvede? pitaju gotovo svi. — Odvede Jovo Perov moju priju Milicu. Nastade larma k'o na vašaru...

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

(Natežući čita.) „Gospodin Sekulić, pisar, moli dve banke zajma, vratiće sutra”. (Sam sebi.) Svi oni sutra vraćaju, nego... (Razmišlja.) Može mi on sad i zatrebati. (Piše na drugoj strani kese.) „Daj mu!

PAVKA: Jeste, Jevremova. Dao ih bog mnogo! MARINA: I sve živo? PAVKA: Gotovo. MARINA: Ovde? JEVREM: Svi su ovde. MARINA: Mnogo ih ima. (Pavki.) Vidite, pa i to mu je kao neki miraz za zeta, toliki glasači u familiji...

Ako ćemo svaku stvar da postavimo na svoje mesto: on jedini što je onako malo otresit, svi ostali su nekako malo zavezani i glupi... JEVREM: To jeste što kažeš, ostali su nekako zavezani i glupi...

JEVREM: Opet u službu? SRETA: Kakva služba, boga ti, dokle ćemo svi da visimo na državnim jaslima! Ima i drugih poslova sem državne službe, samo kad se svaka stvar postavi na svoje mesto.

JEVREM (uplašio se, zbunio, trza ruku koju je Ivković prišao da poljubi): Ama, čekajte, brate! SVI: 'Ajde, 'ajde. Neka je sa srećom, daj bože! PAVKA: Mladene, otrči odmah kum-Stevi i kaži mu... JEVREM: Čekaj!...

) Pa dabome, kad si i ti umešao tvoju farbu!... (Prodera se na Mladena.) Idi, pa reci šta hoćeš! (Mladen ode.) SVI (smeju se i čestitaju među sobom). PAVKA: A žandarmu nisi ništa odgovorio, čovek čeka. JEVREM: A, jes'!

SPIRA: Znam! PAVKA: Ama 'ajde ovamo u sobu, da sednemo. Imam vazdan da vam kazujem. SPIRINICA: 'Ajde. (Odlaze svi u desnu sobu.) IV JEVREM, SEKULIĆ JEVREM (za njim Sekulić): Evo, iz ove sobe.

Da ih vidim, te školovane, kad dođe tako velika vatra kao što su izbori. Svi oni izmaknu pa daj Sekulića napred! A ja, bome, izađem pred narod pa „mirno”!... „Narode, razbroj s'!

Znaš kako je, uoči izbora svi smo braća. Jednom plati kafu, drugom rakiju; jednom obećaj državnu službu, drugom da će mu se skinuti stečaj; trećem

SRETA: Pa kad nije, neka on bude poslanik. 'Ajd' neka on bude poslanik. Da glasamo svi za njega. Je l' hoćeš? JEVREM (češe se za uvom): Pa ono... tako je, pravo kažeš, nego...

telegrame, kad prolaze kroz žicu, pa tu pisar iz načelstva koji zna šta je poverljivo došlo, pa onda tu mi svi ostali. I kako ko počne da srče kafu tako izručuje na sto sve što je čuo i sve što zna.

Nije upravo ni šala! Velika sala, pa tu klupe, pa puno ljudi, pa ministri; pa onda tu publika i narod i svi viču, na primer... Ono kad viču svi, i lako je, vičem i ja, pa eto ti. Ali tišina, brate moj, tišina, na primer.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

— Pa dobro, već bolje valjada i ne može, gospodine. On ka’ otac, a oni ka’ sinovi; sve ka’ u složnoj kući. Svi ga vole i počituju, samo ga pomalo mrze ono nekoliko čapkuna u selu. Nego ga se i boje, pa mu baš ništa ne mogu.

A ko bi i mogao kod živoga Milisava?! Ono sve drugo — a veruj bogu — jedva da mu pandur bude. Svi graknuše ka’ iz jednoga grla na nj: »Ti čiča-Milisave, i već niko drugi!« — Phi! Baruština! Vandeja.

« i gazda Đorđe je odmah batalio sve i lepo mu isplatio. A dobro je i uradio. Jer moler je bio istena veštak, ali (kao svi veštaci i veliki ljudi što imaju poneku slabost i strast) bio i dobra pijanica i ubojica, te prema tome gotov na bitku

U kafani je bilo deset do dvanaest stolova. I oni su svi u dobrom stanju, svi obojeni. Na nekima se samo poznaju po ivicama tragovi od nekih zuba; često ih diže Mića, nazvan

U kafani je bilo deset do dvanaest stolova. I oni su svi u dobrom stanju, svi obojeni. Na nekima se samo poznaju po ivicama tragovi od nekih zuba; često ih diže Mića, nazvan »Oficir«, u zubima,

sve, pa čak i onog tamo neobrijanog u onom klopavom i raskokanom slamnjem šeširu, sa propalim perčinom, što se svi s njim šale, jer drže da imaju prava na to. Pa ga čak i kelner, onaj što je bio pre Zaca, nije vermao.

I to su svi gosti s njim radili. Je li se neki putnik samo dva dana zadržao u selu, već je držao da ima prava da ga dira i tovari.

Tako je filologisao gazda Đorđe, imajući tu strast kao već i svi njegovi zemljaci. Gizela, odnosno Ljubica, aklimatisala se sasvim i saobrazila ovim prilikama.

A međutim, fakt je da se govorilo uveliko da će da je uzme, i svi su se čidili što se to toliko dugo odugovlači! Govorilo se svašta. Šta ti se sve nije iznosilo kao uzrok!

— tvrdile da ćir Đorđe već ima na vilajetu jednu ženu i petoro dece, pa sve, vele žene, jedno drugom do uveta, pa svi, vele, u dugačkim anterijama i u jemenijicama sa zakovrčenim vrhom naviše i sa ružom od vunice na vrhu.

a posle i ime, i u poreskom spisku zapisan je pod imenom Đorđe Ružić, pa ga danas svak u selu samo tako i zna. Svi ga zovu gazda-Đorđe, jer se pomalo i ljuti kad mu kažu gazda Jorgać, a posle volije gazda nego ćir.

U tome stiže i večera. Gizela donese jela: kapamu, kajganu, hladno jagnjeće i sir. Posedaše svi. Ćir Đorđe, Gizela, učitelj i Mića »Oficir«.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Najednom, trolejbus se ukočio, Trole se izvile ko kriva slova, — A onda je dalje prošišao ... Svi su vikali: „Kakva je to vožnja! Da grdne propasti, da grdna zla!

JEDAN AFRIČKI POGLAVICA Jedan afrički poglavica Ima pantalone bez nogavica. Svi ga podanici poštuju i trpe, Reč mu je važna, teža od zakona. Šeta on, šetaju i krpe Njegovih kratkih pantalona.

Prošle noći, strašan se topot Čuo čak do u Sopot. Neki svu noć nisu spavali. „Ko to odjaha ka Avali?” Svi su mislili Dugo i živo, Pa pošto ništa nisu smislili, Otišli su da piju pivo.

Stvar je, naravno, vrlo prosta: Svi znate bronzanog knez-Mihaila, Al ne znate da mu je svega dosta, Da mu je varoš dojadila!

Kad sam bio mali, O jednoj sam stvari mislio sto puta: Šta bi bilo kad bi, u ponoć, svi svatovi stali I zabušili od vremena popet minuta? Mudre glave, slavni naučnici, Našli i se u neprilici!

oni u svili, zlatu i srmi: Obućari pomažu narodu da pregrmi Teške godine, a u našoj državi Sve su godine zle i svi su dani rđavi!

one koji misle kako jedino da ućare, Al zato duboko štujem krpe i obućare, Koji, u ovom gadnom vremenu, kad su svi dani sivi, Pomažu narodu da izdrži i da preživi!

U čaršiju uđe zloduh, Ne šije se više kožuh Niti se tka crven ćilim, Sa ružama onim milim! Iščezoše svi zanati, Ručni rad se ne isplati, Ni kožara ni sarača Nema više zbog harača Što ga kupi zla država Da dembele

ĆUDLjIVOST SLAVE Čuvena sa brkova, tetka- Gospava Volela je po podne da odspava: Svi slavni ljudi brzo nauče Da lovorov venac koriste kao jastuče.

Maratoncu se ne prizna naporan trk, A drugog po Evropi proslavi brk! Koga Fortuna blagoslovi, Na dobro mu krenu svi poslovi, I zrači, noću, njegov oreol Kao zapaljeno skladište Jugopetrol!

Ko da se suprotstavi vremenu kad se ludo zahukti? Njemu nisu po volji proizvodi, nego produkti. Svi treba da zapnemo, al potrebna su nam i tumačenja: Glagol trebati ima dva različita značenja.

kad se Zvezde povuku i Mesec zgasne, Aksa obiđe svoje imanje, Prošeta, spokojno, u razdanje, Jer u to doba spavaju svi — Lovci i lisice, ljudi i psi — I to su časovi kad livada Njemu, i samo njemu, pripada.

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Sa tim se tvrđenjem ne slažu svi prirodnjaci. Po nekima od njih to nije potpuno tačno, kao ni to da pol određuje prebivalište, već se, naprotiv, u

Da bi se močvari mogle isušiti, Banska uprava u Skoplju donela je odluku da se svi ti daljani poruše i da se tu Drim propusti da slobodno teče.

pr. od 6000 metara, kesa procedi kroz sebe stub vode čija je zapremina 96 hiljada kubnih metara. Svi, pa i najsićušniji organizmi koji se nađu u tome stubu vode budu pohvatani i izručeni na brod.

snabdeveni motkama i harpunama, postavili su se pored bare; neki od njih su se popeli na drva pored obale, pa su svi svojom vikom odbili konje da ne izlaze iz bare.

»Gledajući neobičan i strašan prizor, mislio sam da će svi konji biti tako poubijani. Ali urođenici nam rekoše da je lov već pri završetku i da je samo prvi napad jegulja opasan i

Ali se utvrdilo da se u okolini tih ostrva svi tragovi susreću. Društvo, sa kojim sam i ranije učestvovao u traganju za jeguljama u blizini njihovog plodišta, ovoga

Rakić, Milan - PESME

NA JEDNOM PRIMERKU ''CYRANO DE BERGERAC'' Da, svi Gaskonjci nisu iz Gáskonje: Ima ih, Gospo, širom celog sveta Što ljube, pišu pesme, jašu konje, — Puna je zemlja gaskonjskih

ponesu u grad palankini, Bledu, kroz redove borova i smreke, Setno naslonjenu na jastuke meke, — Zadrhte od čežnje redom svi perčini... PRIZIV Pomeni me u molitvama tvojim Kad sunce pada za daleke gore.

čista dušo, budi Genoveva Nad zaspalim Parizom koja bdi, Dokle pod njenim blagoslovom sneva Ljubavnik čedan i zločinci svi; I kad pod tvojom molitvom zaćute, O zaštitnice večne duše moje, Sve kobne misli što mi srce mute, I, ko zločinci,

I šta bi on, taj mesec, kome poju Od Indije do večitoga Rima Čežnjivu svetlost i sanjivu boju Svi pesnici na jezicima svima, Kad ne bi tako u gluhoj samoći Tešio srca što se čežnjom guše I ljupkim sjajem kroz

Propašću i ja, i sa mnom svi oni Rođeni s dušom nemirnom, u dane Ćiftinske strasti i namerne mane, Kad neobičan osećaj se goni! Takva je sudba!

Umrećemo, draga, kao i svi ljudi, U bolesti gnusnoj, u ropcu i bolu, Bedni; jednog jutra, kad vetar zastudi I zagrakću vrane u pustome dolu.

Ti ljubavnici s lažnim oreolom, I što se uvek lažnim perjem krase, Manji su od nas i srcem i bolom. Svi Grci nazad! — Evo veče pada, Sva raznobojna, mirno teče Sava, I tamnomrka nad njom, Mala ada, Ko cvet vodeni nad

Kako su mirni svi naši pejzaži, I puni sete u večernje čase, Kao da duša patničke nam rase Po njima bludi i utehe traži.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

moja nema roditelja, nada mnom je nebo zatvoreno, ne prima mi plača ni molitve; u ad mi se svijet pretvorio, a svi ljudi pakleni duhovi. Crni dane, a crna sudbino!

VUKOTA MRVALjEVIĆ Poleće ni jato jarebicah, i svakoju živu uhvatismo. Stoga graja stade među nama. SVI I3 GRLA POVIČU: Puštite ih, amanat vi boži, jere ih je nevolja nagnala, a ne biste nijednu hvatali.

Sve su naše glave izabrane! Momci divni, isto kâ zvijezde; što su dosad ove gore dale, svi padali u krvave borbe, pali za čest, ime i svobodu. I naše su utirali suze vješti zvuci divnijeh gusalah.

Što se hvališ gradom i gospodstvom — svi gradovi što su do nas turski, jesam li ih opsuo mramorjem, te nijesu za ljude gradovi no tavnice za nevoljne sužnje?

Objesio pušku o ramenu, pa čepuka, tamo i ovamo, po poljani kao svi ostali; a odovud neki od našijeh, umimogred, pokraj odže mini i tisni mu od lakta rožinu njegovojzi u grlić šišani.

Ko razgađa, u nas ne pogađa. VLADIKA DANILO VIĐE DA SU SE OKUPILI SVI, PA I ON IZIDE MEĐU NjIH. VUK MIĆUNOVIĆ Ne drži nas ovako, vladiko, no otršaj ovoliko ljudstva.

To se moglo sve ljepše kazati, da mu tako rane ne vrijeđaš i grkom ga ne otruješ tugom. SVI MUČE NIKO NI U NOS. KOLO Čašu meda jošt niko ne popi što je čašom žuči ne zagrči; čaša žuči ište čašu meda,

Trijebimo gubu iz torine! Nek propoje pjesna od užasa, oltar prâvi na kamen krvavi! SVI GLAVARI SKOČE NA NOGE S VELIKOM GRAJOM: Tako, već nikako! VLADIKA DANILO Ne... ne... sjed'te da i jošt zborimo!

DOĐOŠE POGLAVICE TURSKE, OKOLO SEDAM OSAM. I POSJEDAŠE S CRNOGORCIMA, SVI MUČE I GLEDAJU PREDA SE. KNEZ JANKO Koje ste se jade skamenili?

Ne složi se Bajram sa Božićem! Je l' ovako, braćo Crnogorci? SVI IZ GLASA: Tako, već nikako! MUSTAJ-KADIJA Što zborite? Jeste li pri sebi? Trn u zdravu nogu zabadate!

Što spominješ Kosovo, Miloša? Svi smo na njem sreću izgubili; al' su mišca, ime crnogorsko uskrsnuli s kosovske grobnice nad oblakom, u viteško carstvo,

kće Srbin izdati Srbina da ga svijet mori prijekorom, trag da mu se po prstu kažuje kâ nevjernoj kući Brankovića; no svi pali jedan kod drugoga, pjevajući i Turke bijući, a trojica samo pretekoše pod gomile mrtvijeh Turakah — ranjene ih

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

domaćina, a oni počeli trošiti i rasipati — osobito su one te svoje sinove jednako njime, „batom svojim“, kako su ga svi u rodbini zvali, zastrašivale i pretile im: — Hajde, hajde, znaš ti, doći će on.

Sa sinom je izlazila i išla po rodbini, kod kćeri, i onda, svi skupa, išli bi po čivlucima, slavama, saborima i po ostaloj rodbini.

pošto je to teško za stomak; pa onda, u načinu govora, jer usled jednakog druženja sa Grcima, Cin|carima i Turcima, svi su, pokraj stranog mekog izgovora, završavali rečenice sa naročitim dodacima, kao „džan’m“ ili „datim“.

I u brijanju i šišanju kose izdvajali su se. Kaogod što su svi imali isti izraz lica večito uzak, suv, tako su isto svi bili i sa jednako kratkim, potkresivanim brkovima, koji im

I u brijanju i šišanju kose izdvajali su se. Kaogod što su svi imali isti izraz lica večito uzak, suv, tako su isto svi bili i sa jednako kratkim, potkresivanim brkovima, koji im nikada nisu prelazili iza krajeva usta.

što dolikuje molitvi, svetoj reči pesme, pobožnog, visokog i suvog nego toliko nečega svetskoga, i strasnoga, da bi svi bivali potreseni i uzrujani.

Ponosio se što im je rod, što može i on sa njima za sofrom da jede i pije. A svima je bio neugodan, svi su ga nerado gledali, ne što je sa njima sedao, nego što ih je podsećao i bio živ svedok onoga šta je bilo...

da i ne zastajkujući i ne gleda jući ni ko je tu, a kamo li zdraveći se, odmah se penje, ide pravo gore, u svoju sobu. Svi bi se tada oslobodili, a naročito mati joj, koja jedva dočekujući tu priliku da se i ona sa njim, najviše radi ostalih

Cela kosa bila joj povezana, svi zuluvčići izvučeni oko čela i ušiju, a pretrpana mintanima i nakitima. Sproću njih sedela bi mati.

A svi ti ljudi, sluge, koji su tobož donosili te njegove poklone, uvek su dolazili kada Sofka slučajno nije bila kod kuće, te i

I zato su oko Sofke trčali svi i kao ulagivali su joj se, što su hteli time svoj rodbinski dug prema njoj da oduže: da je bar sada ugoste, počaste,

A pored toga zato su se još oko nje otimali u ljubavi, što su svi ne predosećali nego na čisto s tim bili: da je ona, Sofka, poslednji izdanak od porodice, glavne kuće; da će se njome

Pandurović, Sima - PESME

Lak večernji uzdah ide preko râvni. Al’ ja nisam znao da će opet davni Svi utisci jednom oživeti redom Iz jeseni vedre, ljubljenog proleća, Pod hipnozom zvezda i svetlošću bledom.

što im sudba sve spram mene uze? Uporno, tužno žaljenje se javlja I jasno doba prolećnoga neba, Snovi i nade... i svi tako živi; Sreća se vidi... i sve se ponavlja... Hajd’mo! — Al’ kuda da nam sada treba?

Ko će još pep’o srca sad da žari? Najbolji odmor još nas čeka. Treba nam leći, snovi moji stari. Svi ćemo proći ovako; Svi ćemo brzo prebroditi vâle Ludog života, nepojamno male, A teške za nas tako.

Najbolji odmor još nas čeka. Treba nam leći, snovi moji stari. Svi ćemo proći ovako; Svi ćemo brzo prebroditi vâle Ludog života, nepojamno male, A teške za nas tako.

danas je jesen, izdisaji kratki Cveća koje vene, lišća koje žuti; Nadama su bledim zastrveni kuti; I iščezli davno svi putevi glatki, Bivše nade, želje i časovi slatki.

ćudljivo veče donese vetriće I miris cvetnih duša svuda raspe, U meni se, kao radosno otkriće, Budi čudna snaga, kad svi drugi zaspe, Čudna snaga kao čudno, novo biće.

Da imala nisam vazda budno oko, Da mi glava, srce nisu bili hladni, Davno bi me — mali i krvavi plen — Zaboravili svi zverovi gladni. A ovako, moćna biće mi i sên.

Sve je to prošlo. San svih snova čili U sutonu misli nejasnom i bledom; Svi su sada drugo, a drugo su bili; Njih nestaje prosto, bez šuma, i redom. Sve je to prošlo.

HAMLETOVA PARAFRAZA – NAD JORIKOVOM LOBANjOM – Ostala je, moj Joriče, još kutija gde su bili Zaključani svi planovi, svi računi i sve skice Budućnosti, snovi mašte izatkani k’o na svili, Tašti ponos, gorde misli i velikih

HAMLETOVA PARAFRAZA – NAD JORIKOVOM LOBANjOM – Ostala je, moj Joriče, još kutija gde su bili Zaključani svi planovi, svi računi i sve skice Budućnosti, snovi mašte izatkani k’o na svili, Tašti ponos, gorde misli i velikih strasti klice,

ODBLESAK Noći cele, k’o aveti bele, Nepomični borovi i jele Ogrnuti snegom mirno bde. Svi su puti zavejani. Ćuti Hladno srce što potajno sluti Svoj svršetak, ne znajući gde.

Al’ i sada kad su svi vidici sivi, Kad vidimo jadnu vrednost sviju stvari, Kad su nam svi ljudi nemili i krivi, A srušeni vere starinski

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Onamo opet ispod bedema, graja se digla, konji vrište — larma kao da se svi đavoli žene. „Brže, brže! Oslovite ih u vašem jeziku, pitajte ih rašta su došli, šta su naumili?

Konte, na to, opruži lijevu ruku, stisnuvši balčak od svoga mača; desnu podiže, onako kao što čine propovjednici. Svi očekuju kad će izlećeti prva riječ. Kao nekijem čudom i pod bedemom metež malko utoli. Sunce (i ono, gle!

„Pomamio se!“ rekoše drugovi iza njega, jer oni ne bjehu čuli one riječi. „Pomamili smo se svi!“ viknu konte, okrenuv se živo i prišavši k svojima. „Ta gdje nam je pamet, nije li im danas Badnji dan!?

„No, šta je sad? Kakva je to komedija opet?“ viknu vojnik. Gospoda, sva jedanak osvijestiše se; svi u jedan mah „načaša glagolati“. „Stante!“ prekide ih konte, mahnuv rukama, kao orlušina krilima. „Gospodine đenerale!

znaš, vidite, napustismo naše stare običaje pa i sreća ostavi nas“, to govoreći, značajno pogleda svoje drugove, koji svi bjehu ošišani, bez vlasulje, u širokim pantalam francuskim.

„Udari vrijeme, božê vrijeme, bjež’ narode!“ viknu neko. Svi navrli k vratima te odigli put neba glave: utoli graja, da bi čuo muhu da prozuji. „A ha! doma naši, doma!

„A ha! doma naši, doma!“ viknu sad neko iza njih, ama viknu takijem glasom da im je svima u ušima zazvonilo. Svi se obrnuše.

doma naši, doma!“ ali još jače no prijed tako da se svi nasmijaše. Na te njegove riječi, otisnu se iz gomile dvoje momčadi, jedna djevojka i nevjesta jedna, te iziđoše kroz

Pošto priložiše badnjake i druge obrede trsiše, sjede serdar i domaćica mu, kći, snaha i soldat — svi posjedaše na slamu (kako je običaj) i stadoše jesti.

Zatijem onaj prvi potaknu badnjake, pa pošto ostali to učiniše, posjedaše svi oko ognjišta. Milica osta stojeći, držeći visoko luč.

Glava je ista Milunova a i srce će biti očevo! A da kako!“ Marko uze dijete pa ga poljubi, pa Petar, pa Milija; svi ga izgrliše.

“ upita Marko, provlačeći prste kroz kosice djetetu. „Ocu zeniti se, bome!“ odgovori dijete. Svi se nasmijaše. „A koju ćeš uzeti, de?“ zapita ga baba mu, a lice joj se razvedri i nasmija. „Uzecu Milju Đulovu!

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Rečenica daje i smisao i život jeziku. U rečenicama se vrši sporazumevanje jezikom, to je jezička radionica u kojoj svi delovi jezika dobijaju svoju formu, gde se oni kuju, sastavljaju i rastavljaju“.

Dao ti bog hiljadu pasa, pa svi ćutali, a ti sâm trčao oko kuće i lajao! Očuvao nas, bože, kratke žlice i duboka lonca, duge luke i motike tupe; kose

Tako magareću glavu ne nosio! Tako mahnit po gori ne skakao! Tako me braća ne izdala! Tako me grom ne ubio, a vi svi zdravo i veselo! Tako me živi oganj ne sažegao! Tako me zemlja suncu ne otela! Tako me konjska kopita ne satrla!

Pravoga, bože! (Rekne se u šali kad grmi, jer se misli da su svi ljudi grešni, i da bog nijednoga neće ubiti ako stane pravoga tražiti).

— Ako mi brat kozle odnosi, ono mi je vuk; ako mi vuk kozle donosi, ono mi je brat. — Da je steći kô što reći, svi bi bogati bili. — Među rečenijem i stečenijem gora je po srijedi.

— Nevolja broda ne traži (ne ište, ne gleda). — Razbivenu brodu svaki vetar protivan. — U nevolji svi su puti ravni. — Nevolja svačemu čoveka nauči. — Nevolja je najveći učitelj. — Lanjskoj kiši kabanica ne treba.

— Ko nije za se, nije ni za drugoga. — Teško meni bez mene. O MALOM I VELIKOM — Ni prsti u ruke nijesu svi jednaki. — Stotinu malijeh čini jedno veliko. — Mnogo zrna gomilu načine. — Svaka voda s potočića jaka.

Berberin od đavolstva stane hvaliti kako su Sarajlije svi junaci, i da se oni nigda ne dadu nakvasiti, nego suvu kosu briju.

Zbog toga su iz trećeg sela svi pobegli, a samo ostala jedna baba, koja nije magla ići. Naišavši na nju, Turčin je upitao: — Na čemu jašem, babo!

negda htjeli ostrvce Mrdulju da privuku kraju, da načine pristanište, pa svezavši ga velikom debelom ličinom, došli svi na brijeg i stali ga vući. Kad se ličina stane otezati, ovi pomisle da Mrdulja ide za njima, pa poviču: „Gre Mrdulja, gre!

Doznavši to novi njihov subaša, zapovjedi da se danas zgotovi čast kod jednoga seljaka i tu da dođu svi da se časte i vesele a sjutra kod drugoga, i tako redom dok se svi ne izrede, pa onda opet ispočetka.

danas zgotovi čast kod jednoga seljaka i tu da dođu svi da se časte i vesele a sjutra kod drugoga, i tako redom dok se svi ne izrede, pa onda opet ispočetka.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

“ Čovek izvadi svoju travu iz torbe, te okadi đevojku, a đavo iziđe, i đevojka ostane zdrava kao od majke rođena. Svi ostali ljekari kao posramljeni raziđu se kud koji, a ovoga zagrle car i carica, kao svoga sina, pa ga uvedu u riznicu,

“ A Bog mu reče: „Ćuti, ne bojse; ja ću narediti, da svi ljudi imaju tako na tabanu kao malu dolinu.“ I tako Bog uredi, te u sviju ljudi postane na tabanima u obadvije noge kao

142. Carević vodu pije, koplje mu se vrti. 143. Cigulin ciči u lugu, da nije cigulina u lugu, svi bi ljudi za rugu (bili). 144. Crven jarac po košari skače. 145. Crven trči po putiću u crvenu klobučiću: asa sa!

Evo suhote!”” Onda mi jedan po jedan onamo, dok svi uđemo i uvedemo sve tridesetero konja, pa konje rastovarimo i naložimo vatru, te prenoćimo kao u kući.

Kad sjutradan svane, a to imaš šta viđeti: mi svi u jednoj ljudskoj glavi koja stajaše između nekakijeh vinograda. Dok se mi tome još čuđasmo i konje tovarasmo, ne lezi

Kad sutradan otidu na salaš, onda gazda u veče kaže svima pastirima: | „Sad svi skupite se, pa jedite i pijte i veselite se, a ja ću biti kod stoke svu noć.” I tako gazda otide i ostane kod stoke.

” Baba mu ovo sve pokaže, pa mu reče: „Vidiš, ovi su svi bili u mene u najmu, pa nisu mogli kobile sačuvati.” Ali se carev sin od toga ne poplaši, nego ostane kod babe da

Starac povede konja po vašaru, a sav se vašar sleže oko njega, pa se svi stadoše zgledati, jer niko ne sme ni da zapita po što je.

” Gospodar dođe, i kad vidi kakvo je Bog čudo učinio, onda mu reče: „Nije fajde, moj sinko! kome Bog tome i svi sveti; hodi ovamo evo tvoga blaga.” Pa mu da sve što je god doneo na galiji, i da mu kćer svoju te se oženi njome. 8.

Onda carev sin zapovedi da svi izlaze jedan po jedan i da idu kud je kome drago, a on stane na vrata. Izlazeći tako jedan za drugim, eto ti i braće

Posle nekoga vremena zmijina žena zatrudni. Onda je stane pitati mati, stanu je pitati sestre i svi njezini: „Kako ti sa zmijom ostade trudna?

” On se Bogu molio jednako i tako ta noć prođe i on ostane živ i zdrav. Kad zora zabeli, on ustane pa sedne. Svi su u dvoru mislili da će ga izvući mrtva iz sobe kao i druge prosioce.

Sveti Sava - SABRANA DELA

ZA DRŽANjE PSALTIRA 96 SABRANA DELA KAREJSKI TIPIK „Načelo mudrosti je strah Gospodnji, razuma su dobra svi koji tako tvore“, (Ps.

“ (Mt. 10, 38) Oni koji ga iskuse posleduju onom koji reče: „Hodite k meni svi koji se trudite i ja ću vas umiriti. Uzmite na se igo moje i naučite se od mene, jer sam krotak i smeran srcem.

puta to učiniti brže, tako da se odjednom na svakom kolenopoklonjenju i ustajanju prinose ranije rečene molbene reči, ali svi ujednačeno, a ne jedan ispred da žuri, a drugi da zaostaje, nego svi da imaju nastavnika eklisijarha ili dnevnog

ustajanju prinose ranije rečene molbene reči, ali svi ujednačeno, a ne jedan ispred da žuri, a drugi da zaostaje, nego svi da imaju nastavnika eklisijarha ili dnevnog jereja, koji stoji blizu sveštenih dveri ukazujući red.

A posle tih metanija treba svi uzdignutih ruku da uzglase ovu molitvu: „Bože prevečni i beznačelni“, a po molitvi dodati malo poučenje oglašenjem

(І Kor. 2, 8) A kada se okonča rečena molitva i jerej izgovori uobičajenu molitvu, toga časa svi padaju pa lice i slušaju igumana, a on ovako molitvu da izmoli od vas: „Molite se za mene u Gospodu, braćo, da se

U ćelije svoje pođite da biste po zakonu završili vašu noćnu službu. I tako svi sa pohvalom i u veselu duhovnom snu predajte se, sve dok podeklisijarh, časovnik čuvši da izbija i po tome sazna da je

dveri, znamenuje kadionicom lik časnog krsta i zajedno sa znamenjem uzašilje slavu Presvetoj Trojici, ovako govoreći da svi čuju: „Slava Svetoj, i jednosušnoj, nerazdeljivoj, životvornoj Trojici, i sada i uvek!

„Amin“, odmah počinje Šestopsalmije, lagano I tiho I pažljivo, malo po malo povisujući reči psalama, da bi ih otuda svi mogli preći nespotaknuto i nevarljivo.

Ako li se ne nađe tako pogodan u vašem činu, onda vam je za oca uzeti nekog od kaluđera koji blagoverno živi, ali svi jednoga, i da se poučavate od njega, a da on sasluša one koji hoće da se ispovede i da daje svakome potrebno isceljenje.

Zapovedamo da bude određeno vreme: posle početka jutarnjeg slavoslovlja, kada će se ispovedati svi oni koji žive u manastiru i oni koji lečeći se ne brinu za druge poslove, a posle pavečernice oni koji su spoljni i

dijaklizmu u priprati, to jest kada se uzelo malo anafore i popilo [vina], a po okončanju božastvene liturgije, treba svi koji tamo sakupljeni sede da sačekaju poziv za trpezu, koji biva udarom trpeznog bila.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

CMILjA: Šta ćeš? GOSPAVA: Šta bilo, samo neka je duplo! Večeras malo gostiju! IKONIJA: Svi na mitingu! GOSPAVA: Zar onaj tamo još govori? IKONIJA: Govori, govori, a nema pojma kolko to mene košta!

A nisam vam za piće, imam jetru. Nemojte da zaboravite. A ja ću još da navratim... (Izlazi) IKONIJA: Svi se oni sete kad omatore! CMILjA: Dokle ovaj misli ovde da spava? IKONIJA: Bolje da spava, nego da čapljezga!

IKONIJA (prišla je i ona, gleda, krsti se): Bog i duša, njega je strah da prestane! (Svi izlaze. U kafani je ostao samo Mile: spava, s glavom na stolu. Na kuhinjskim vratima pojavljuje se Anđelko.

jesi to ti? Nisi valjda pobego? ANĐELKO: Nisam, nego amnestija! (Zatamnjenje) II SLIKA (Kafana, posle fajronta. Svi su otišli, svetlo je smanjeno. Ikonija i Cmilja odnose čaše i escajg, prevrću stolice na stolove.

Da nisu sklonili onu predikaonicu, mogo bi u njoj da prespavam... Ne znam šta je to s ovim narodom! Svi se deru kao čuvari u logoru.

Ali, bogme, nisi na svoju štetu! SKITNICA: Prepozno? Pa, i jesam, i nisam. A onaj narod okolo, putuju, pa svi nervozni, kasni voz.

Kafanski prijatelji stoje oko Anđelkovog groba. Pada kiša. Svi drže zapaljene voštanice i otvorene kišobrane.) IKONIJA: Veseli Anđelko, Bog da mu dušu prosti!

Našem Anđelku za pokoj duše! Stande, života ti! MILE: Šta je sad? IKONIJA: Pogledaj! (Svi gledaju u pravcu u kome je pokazala Ikonija. Zaprepašćeni. Tišina.

Obuko smoking, privezo leptir-mašnu! u sanducima palme i asparagusi! MILE: Eno, saće da glasaju! CMILjA: Svi aparati u kujni na elektriku! MILE: Pa to je vrhunac! Pogledajte! Je li on lud? Podigo ruku protiv!

MILE: Pa to je vrhunac! Pogledajte! Je li on lud? Podigo ruku protiv! (Svi, zaprepašćeno i sa zavišću, gledaju u nebo. Duža pauza.

Nemaš pojma, strašno, ni trunke konfora! Problem će nam biti samo stan. Ali i tu se može nešto učiniti. Pa svi da se skupimo, kako i voliš.

A ujtru? Ujtru svi ustali zdravi kao dren! Niko ni jedne ogrebotine! Mrtvi, a ustajemo kao da smo živi! PROSJAK: To sam ja sve u

Stanković, Borisav - JOVČA

MARIJA Pa gde ste, za Boga? SOFIJA Pa tu smo, nano. Ne možemo od onih dole da se okrenemo. Već se svi iskupili. Svi se zbili, pa od njih čovek ne može da se makne. Iz Jovčine sobe, desno, čuje se kašalj.

MARIJA Pa gde ste, za Boga? SOFIJA Pa tu smo, nano. Ne možemo od onih dole da se okrenemo. Već se svi iskupili. Svi se zbili, pa od njih čovek ne može da se makne. Iz Jovčine sobe, desno, čuje se kašalj.

JOVČA Ako je kome žao neka ide odavde. MARIJA Svi su tvoji. Pa nemoj tako. Deca su ti kako oni tako i Vaska. I ne samo njoj da donosiš, samo nju da kitiš, a ove druge i

JOVČA Jest, moji su svi. Ali, ako su moji, ako sam ih rodio, ja sam se svakom i odužio. Svaki ima da jede i da živi.

MARIJA Ne kažem ništa. Samo nije lepo. Ako meni nisu svi jedno, nisam im mati, tebi su svi jedno. Svi su tvoja deca.

MARIJA Ne kažem ništa. Samo nije lepo. Ako meni nisu svi jedno, nisam im mati, tebi su svi jedno. Svi su tvoja deca.

MARIJA Ne kažem ništa. Samo nije lepo. Ako meni nisu svi jedno, nisam im mati, tebi su svi jedno. Svi su tvoja deca.

(udara ga, izgura ga i zatvori vrata): Odmah se vraćaj tamo, u vinograd, na berbu; nosi šta treba da te ne čekaju! Svi su tamo samo se ti izvlačiš. (Vraća se posrćući): Oh, ovo se ne može više! Ja, ne više. ... »Donesi vode, Mladene!

Pusto! JOVČA (u prolazu pored Vaskine sobe, lupa; i pored ljutine što ih ni ona ni ostali u kući, svi skupa, ne dočekaše kako se nadao, ipak nežnije): Vaske, čedo! Ustaj! Tata došao i...

Svirači se izvlače preplašeni, pogureni. Svi silaze. Daju znak i sviračima dole te se pridružuju mučke. Neko s fenjerom ih s leva dočekuje i vodi kroz voće, gde su

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

O, koliko bi svi ljudi na zemlji s[a] strane božije blagopolučni mogli biti kad ne bi sami svoje zlopolučije uzrokovali, misleći i živeći

ne samo kako oca moga, no saviše kao jednog čoveka pravdoljubiva, poštena i preljubezna, koga spominju, ljube i žale svi koji su ga god poznavali.

mojim mirnim u školi sedenjem, mojim čestim predavanjem lekcija, mojim tihim i bojažljivim postupkom, po malo dana osim svi[h] moji[h] vrsnika počeo me milovati.

se od sela do sela milostinju proseći i Turkom novce dajući; tako Sinajci, tako Jerusalimci, tako Svetogorci i tako svi drugi što i[h] je god. „I ko bi se mogao dosetiti turskoj politiki i lukavstvu!

Nakratko, oni su svi bili pred mojim očima slabi, grešni i plotski ljudi, koji sve svoje blaženstvo na[h]ode u čašam ispijanju; uzdišući

jednu stvar izdaleka, koju bi valjalo izbliza viditi; smatra je s jedne strane, no za poznati je, potrebalo bi je sa svi[h] strana pregledati i dobro viditi. Koliko puta najiskusniji ljudi drugojačije misle danas negoli juče?

” Čini mi se da bi se svi parosi čakovački u ono doba više njegovoj smrti obradovali bili, nego da im je koji najbogatiji obrknez umro; tako im

Pri svem tom, videći i kaluđere, koliko stranske toliko i naše zemaljce, da se svi za stvari ovoga sveta staraju, kupe milostinju, broje novce, pazare i kupuju, na dobri konji ili se voze ili jašu, |

” Na ove reči dobrog i prostosrdečnog episkopa, svi koji su bili pri trapezi počeli su se krepko smijati. Gospođa Kalinovička, sestra domaćinova, uzdržavajući se od

Evo vaša slava i visoko dostojinstvo, koja čini da svi narodi krasnonaravni i prosvešteni vam svako visokopočitanije pokazuju i da vam se klanjaju.“ „No, šta ja to vidim?

I, da nam nije žao da se odveć ne trudite, mi se svi ne bi[smo] nasitili nikad vašeg razgovora.” Vladika, ispivši čašu, počne sve druge kaniti: „Čada moja, budimo veseli!

ne valja se nimalo strašiti, nego svaku sujevericu odbaciti, slobodno pristupiti s bogodanim razumom izblizu i sa svi[h] strana gledati i poznati.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Krkote su, većijem dijelom, maloga rasta, jedri i golopuzasti. Svi Jerkovići imaju velike zube, i gotovo svaki je malo razvratastijeh usta, smeđe dlake i sijerijeh očiju.

Svi Jerkovići imaju velike zube, i gotovo svaki je malo razvratastijeh usta, smeđe dlake i sijerijeh očiju. Svi su veoma ništi duhom (u jevanđelskom značenju), miruljubivi, slatkohrani, i vrlo malo „privatljivi“.

Po tome možete suditi kako su životarili Čagalj i Šunda, a kako i svi ostali Jerkovići. Ali siromaština nije sramota nikome, a najmanje svetoj lozi! A kad bi ljetina izdala?

Čagalj, Šunda, Kljako, Rdalo, Rkalina, Rora i svi ostali izdanci svetoga korijena ne zaviđahu Kušmelju toliko ni jedeno jelo, ni putovani put, ni oduženi dug, ni

Ma na koga si se uvrgâ, ne bilo te!... Poslije tijeh riječi nastao bi tajac i svi bi se pogledi stekli na Čmanjka, a on bi oborio glavicu, znajući lijepo da je kriv što dođe na svijet slabunjav i

— rekao bi najposlije knez, nakon dugog razmišljanja. — A da ko nego bog! — prihvatila bi zijehajući Osinjača, pa bi svi legli. Tako je zadugo trajalo pod krovom najstarijega Brzokusa, a tako hoćaše trajati još, da se ne dogodi nješto.

Sjever je jako duvao. Prije no što će sjesti da jedu začatiše svi jednogrlice „Očenaš“ i baš izrekli „priđi kraljevstvo tvoje“, kadli Bakonjino tanko uho, kroza svu vjetrenu hupu, ču

“ i svaki poljubi fratra u ruku, pa posjedaše. — Kako, Jure? Kako, Bare? Kako, Šimeta? Kako, Vice?... Kako svi? — pita fra-Brne. — Vala bogu i Divici, sa zdravljem smo dobro, a mučimo se kako možemo — odgovori Čagljina u ime sviju.

A-ja! — Nama kominjaka i kod kuće pritiče! — viknu Čagljina. — Ne, ne! — zagrajaše svi. Kušmelju bi kao da ga pčela upeče uvrh nosa, te odiže obraze i brke, a zube iskezi, pa im veli: — Ma, ljudi, šta će

Ovdi nema ni dvi čaše dropinjaka! — Ima, križa mi, gotovo pun bardak! — reći će njeki Zubatac, nadnijevši se. Svi prsnuše u smijeh. Osinjača istrže mužu sud iz ruke, preruči kominjak, pa ode k bačvi.

Svi prsnuše u smijeh. Osinjača istrže mužu sud iz ruke, preruči kominjak, pa ode k bačvi. Svi povukoše dušu u se, te se čulo kako mlaz šiče. „Vra-Naćvar“ utoliko izvadio njeki list, pa stade čitati.

„Vra-Naćvar“ utoliko izvadio njeki list, pa stade čitati. Čagljina primivši od snahe pun bardak, ustade i skide kapu. Svi poustajaše i poskidaše kape. Fratar, ne dižući glave, reče: — Stipane, namiri konja! To je najglavnije.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

O svi smo lomni ko štap Na prvom rubu greha Kad padne pregorka kap U plavi zumbul smeha. Teško je: drhtiš ko bor. Pa ćutiš..

Jesmo li doneli nešto ili ostavili sve? Neko se vratio nasmešen, neko lud. Zajedno smo, a bili smo razdvojeni svi. Da l smo bliži ili dalji nego pre? U oku nam još po malo zakasnelo zri Zatajeni pramen leta — to je sve.

Leta više nema tu: Samo hude krpe, trošno meso, bedna kost. Ni senke više nema da crta po tlu. Da l su svi tu, il još neko — ne? Ko će prvi ugasiti leto? Ko sme? Kuda vodi trulo lišće — taj bakarni most?

I tek samo u noć neku Urlikne nad mirnim gradom Setivši se ko je, šta je. BOLEST Desi mi se da kraj kafana (Dok svi na meni vide lovor) Prolazim mračan usred dana, Nemo, kao da ne znam govor.

Sve su se misli skrile kojekuda: Ko kad u gradić gde se već svi znaju Bane u stari sokak nova luda I nagna narod u beg (dok psi laju).

I misao se već otima O tome da su svi nestali I žive drugim životima. Dok ja — sred pustog mučilišta — Kao vestalke il vestali Čuvam žar s poznog pepelišta.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Ne videh nigde tako duguljastu ljusku da je nebo, gde svi vetrovi teku tragom sunčevog i mesečevog hoda. Jesam sluga, a radim šta hoću.

Kad menjaš ognjište, i narav ti se menja. Kad tebi otimaju, i ti otimaš. Veruj mi, u zlu su svi ludi zli. Tu, kao što Ti kazah, na ovo malo zemljice oko Morava, privremeno se živelo. I jatagani se brzo istupe.

Što ja dočekah osamdesetu, i još poneki, duša se nosi, to nam ne služi dostojanstvu i časti. Svi su naši vratovi napred povijeni. I tanji su od trave.

Sad se postideo i zato što ga gleda odozdo. Stajao je nekoliko trenutaka, rabadžije su lunjale po dućanima i svi su ponešto kupovali. „Prodajemo šećer, tamjan i sveće.

Pa posle — svadba, ja u čelu sovre, a muzikanti oko mene. Onda opet deca. A kad umrem, svi kažu: „Tolini unuci...“ — A koju ćeš kuću i njivu da mu daš? — Dotle je moj. Meni je toliko dosta.

Pred drumskom mehanom volovi naglo stadoše, hukćući u sitno krckanje kola. Đorđu se ne svraća: pri svetlosti SVI će mu videti lice. Rabadžije se gomilaju pred mehanom, a sneg obleće oko fenjera. Sve su mehane iste.

Sve su mehane iste. I fenjeri, i drumovi, i njihovi povraci kući. Predomisli se i, noseći pušku, uđe poslednji. Svi se okrenuše na tresak vrata, svi pogledaše u njega, i on stade.

Predomisli se i, noseći pušku, uđe poslednji. Svi se okrenuše na tresak vrata, svi pogledaše u njega, i on stade. Mehandžija, ogrnut dugačkim kožuhom i gologlav, sanjivo mu promrmlja pozdrav.

Đorđe mrzovoljno otpozdravi, naredi da se rabadžijama ugreje bakrač rakije, neka se naloču, neka svi pocrkaju! Pognut, brzo prođe kroz praznu i mlaku mehanu zalivenu žućkastom svetlošću, zadahom užeglog loja i zagašenog

Kad za petnaest godina nije, neće ni za ovih nekoliko preostalih. Nije to. Svi će oni mene nadživeti. Može posao naopako da mi pođe. Izgubiću sve što sam do sada stekao.

Pas mu leže između nogu, poslušno trpeći milovanje po vratu i gužvanje dugih, klempavih ušiju. — Svi ste se pogojili... Marš, životinjo pseća! Uđe u kiselkastu, ljutu toplotu staje, u gusto i glasno disanje goveda.

u ove trenutke jutra odlazio bi sankama u Palanku da dovede sina školca. Svi koji bi ga toga dana sreli znali su kuda ide. Drukčije su ga pozdravljali.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Mala reka se nevoljko poče spuštati ali od toga časa sve reke i rečice, svi izvori i potoci budno su stražarili. Obale i korito čuvali su je da ne pobegne, stene joj prečile put, planina je

Tajna je ostajala tajna! Možda bi večno tako ostalo da zima koja dođe nije bila izuzetno snežna i hladna. Svi prozori bili su prekriveni mraznim čipkama, a sneg je dopirao do ramena. — Šta li je sa Tatagom? — pitala su se deca.

ulici grada, među čistačima i nosačima, pijanicama i beskućnicima, pojavi se jednoga dana dečak pred kojim su se svi i nehotice zaustavljali. Kako i ne bi?

List jasena poverova da s brezom nešto nije u redu. »Biti žut Dok su u šumi svi zeleni — sumnjivo je i krajnje nedolično. Trebalo bi pripaziti na nju, videti šta smera, šta hoće!

Zar i ovi oko mene nisu lagani i žuti, svi žuti?« List jasena podiže pogled uvis i postiđeno saže glavu. Visoko gore, na već ogoleloj grani, jedan jedini list

« Dečaku je bilo već devet godina, ali je bio sićušniji i manji od šestogodišnjaka. Nije ni čudo što su mu se u školi svi smejali, svi ga gurali, izbacivali iz igre! Uzalud je majka spremala najukusnija jela i kolače: nije rastao!

Nije ni čudo što su mu se u školi svi smejali, svi ga gurali, izbacivali iz igre! Uzalud je majka spremala najukusnija jela i kolače: nije rastao!

— promrmlja pomirljivo. — Lepa si i bez usta. Nikada lepšu nisam video! — zbunjeno saže glavu, uveren kako već svi znaju da nije ni mogao videti. Ta zar se nije tek pre nekoliko trenutaka rodio?

Nije mu bilo do takmičenja. Čak je i lovio samo onoliko ribe koliko je odnosio majci. Svi su se pitali šta jede, kamo odlazi kad mu se u visinama izgubi trag? On je ćutao. — Gle ti njega!

Jedino u jatu svi veruju da je na Mesecu. Čak ga, kada je mesečina najjača, i vide kako preleće preko Meseca. Oblaci i vetrovi čuvaju

Izveštaj je zato bio kratak i nepotpun: — Car Ferfelin ima najraskošniji ogrtač na sveTu, a prinčevi vezene papučice! Svi stražari naoružani su puškama, a ulice popločane glatkim zelenim kamenom! — Šta sada? — zagrcnu se car Peletin.

»Možda oni i nisu toliko vredni hvale?« —pomišljao je, ali pošto su ih svi hvalili, ni on nije hteo da bude izuzetak. Konačno, zasitivši se njihove svirke, pustio ih je.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Usamljenom Knezu niko nije, tada, hitao na poklonjenje; svi su hitali Vučiću a on je, na Vračaru, čekao da mu dođe i Gospodar Jevrem.

Da se oproste s njim, prilazili su i prijatelji i neprijatelji. Prvih je bilo jako malo, drugih jako mnogo a svi su izgledali ganuti.

Jevrem je gledao u Miloša, ali Miloš nije gledao u Jevrema, a svi su gledali u njih dvojicu. Knez je trgao ruku, okrenuo glavu i namrštio se a Jevrem se povukao, bled kao krpa.

ugao ispod raskrsnice svetlosti, tu gde njegova ulica izbija iz sivog tesnaca pod prostore neba, tu se sudaraju i besne svi dorćolski vetrovi a leti, u avgustu, kada su noći crne i providne do bezdna, padaju zvezde.

Bile su to reči i rečenice koje odvajkada ponavljaju svi trgovci na svetu. Sima je pratio reči nepoznatog zvuka, navikavao sluh na taj zvuk, te zvuke, pripitomljavao ih za sebe

su se strani konsuli sa Aširom, pašom beogradskim i Ilijom Garašaninom, predsednikom Ministarskog saveta, pa su svi zajedno i saglasno sačinili Konvenciju o primirju koja je odmah stupila na snagu.

sa mrtvim Simom terdžumanom ispustili su na utabano tle, poklopac se pomerio, niko to nije ni primetio, ljudi su se, svi, razbežali, i rode, i divlje patke, samo je Sima Nešić, miroljubivi terdžuman koga nisu ostavili na miru, kroz odškrinuti

novembra, Sava-kapiju. Sa njim je bio i Uzun Mirko. Uoči napada bećari su se, svi, zakleli između sebe da neće ostavljati jedan drugog u nevolji.

Pomogli su im ali su i izginuli, svi. Pored savladane straže ostali su samo teško ranjeni Konda i lako ranjeni Mirko.

Nije vredelo ni pominjati. Samo, od tada, nije više nosio, uz sebe, oružje; nosio je, u sebi, greh. Svi su se čudili: Jovan Dobrača, marveni trgovac iz Gruže, iz dana u dan sve bogatiji, koji je, kako je ostalo zapisano u

domovinama ustanici su, iznenadno spokojni, možda i mogli da poveruju da su, najzad, osvojili mir, sneg je sipao a svi su strahovi bili pod smetovima, prozračni, a Vožd je u Beogradu, u Praviteljstvujuščem sovjetu, u zgradi koja se

Ali, ne: kao da su svi koje je susretao bili saterani u isti strah sa mnogo obličja i u istu mržnju bez obličja. Dok je tumarao bespućima, sam

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Oj Bačvani, zdravo, zdravo, Ko j' u pesmi veći đavo! i vi drugi duž Dunava, i vi drugi gde je Drava, i svi drugi, tamo, amo, Amo da se poigramo! Hvatite se kola toga, od višnjeg je ono Boga! ........................... ........

Koji je od vas blaženi đoga Što j odn'o morem dragana moga? Il' nije jedan toliko sretan? Pena vas bela sve poduzela, Svi ste ga valjda trkom preneli; Zato ste besni, konjici beli!

Al' da vam pustim na pleća gojna Tugu kad draga izgubi vojna, Taj teret ne bi preneti pregli, Svi bi k'o janjci morem polegli, Tuga bi moja u more pala Al' bi i mene sobom odzvala! L.

Pozajmi mi od“... - Gost me prekine: „Opet pozajmi more, dokle ćeš? U Prehodnice novci su mi svi!“ ...„Pozajmi mi od svoje nauke; Osvesti mene, šta da verujem O jamačnosti opšteg uskrsa?

- „Petar!“ - Usklikne otac; - „on je zacijelo! On vazda voli govor i sijelo Otvorite mu!“ ...I mi svi, k'o vjetar, Trči i vratâ prijevor izvuci.

Epitaf: „Tu leži Pasko Zade, mili Knez... (i tako dalje), uspomene jasne! Jedini od ljudi s kim su uvek bili Svi muževi dobri i sve žene časne“. J. Dučić CXIII NAPUŠTENA CRKVA (iz pećske okoline) Leži stara slika raspetoga Hrista.

Polako kraču. I dok magla tupa Rastanjuje se, i dok sunce lije Radosti zlatne iz crvenih kupa, Svi mašu rukom iznad brazda tije', I prodrti im peševi rukava Lepršaju se, šume, k'o kad vije Vjetar u spletu sasušenih

I u tople noći, kada je vazduh pun zlatne zvezdane prašine, i dok na mračnim zidovima spavaju mirni paunovi, i kada svi cvetovi otvaraju svoja srca, otvaralo se i srce male princeze. Zato su te noći bile tako pune tuge i toplote.

Zatim: kako kruži Kroz vasionu celu isto biće, I kako sve se u nj stapa i sliva, I svi poznamo njegovo otkriće U času kad od dvoga jedno biva.

Ja pružih ruke ka veseloj četi... I sklopih oči pred šarenom slikom, Ištući samo sveže rukoveti. Svi se koraci upraviše k meni. I malene se opružiše ruke, I kao cvrkut tičica maleni' Sliše se reči u nejasne zvuke.

- Mi svi sad znamo: hoćemo slobode, I da smo svoji u rođenoj kući; I pre no što nam mač srca probode O volju našu on će krto pući

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

da izrazi svoje čuvstvovanje, zato znake različite dava, različita tjelodviženija, umna čuvstva da objelodani; no svi naši slabi izgovori i sva naša slaba čuvstvovanja, spram onoga što bi šćeli kazat, nijemo su spletno narječije i

ti hitre naslađuj poglede u predivna stvorenija Božja; pred velikim pretprijatijama nek se krije ime opasnosti; svi svjetovi bez očih su mračni.“ Obodri me sin besmrtni neba i spravi me na breg nepoznati.

Od rubina hiljade mostovah u pravilne nad njom stali duge; svi redovi gordijeh fontanah, koji skaču u nebesna polja, od nje idu, u nju se povraću.

osnov joj je od čista rubina, a sva gora masa brilijantna; veličinu gore tronodržne i prelive njezine svjetlosti svi pogledi i voobraženja u ponjatnost dovesti ne mogu: ova tajna visokog promisla nepostižna stoji besmrtnima.

svijetle zrake, mračne točke kad nigđe ne bude do predjelah niti za predjele, kad joj oblik pregnusni pogine, kad svi kraji zaplamte svjetlošću, dva vojvode, nebesni prvjenci, tad će opšti tvorac počinuti i svoj sveti zavjet

neizmjernim duše koja svakog dobra sovršenstva nadvisuje i u sebe hrani, trebalo bi da sve guste mrake, svi mirovi u njih zakopati pohitaju voskresenjem sami da ti pređe sv'jetlo lice vide.“ „Dva vojvode sv'jetlijeh polkovah!

Um je samo jedan bez granice, svi su drugi kratkovidni umi. Čudo mi je - svemogući reče vojvodama neba sveštenoga - đe mi u dvor s vama nije doša

Istina je, svi besmrtni dusi da svobode prava uživaju, svašto rade što je njima drago po lakome i svetom pravilu.

Zakoni su opštega poretka moj amanet a život prirode; da ih počnu svi mirovi rušit, moja bi se silna na njih ruka oružala s užasnijem gnjevom: ja bih sve njih u grdne komate razdrobio, u

biću sačinimo i gordosti metnemo granicu, da s gordijem vlacem nebesnijem dijelimo vladu i mogućstvo, da imamo svi jednaka prava.

U trenuće oka laganoga sva božestva s prestolah padoše, svi strmoglav miri polećeše, svi se hukom stravičnom skrušiše na žertvenik mračne vladalice.

U trenuće oka laganoga sva božestva s prestolah padoše, svi strmoglav miri polećeše, svi se hukom stravičnom skrušiše na žertvenik mračne vladalice.

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Istina, trebalo je nekoliko meseci dok su oni oštećeni tabaci bili ponovo otštampani i svi tabaci dela povezani u knjige, a cela godina dok su prve od njih poslate u inostranstvo.

Proučiv njihove biografije, doznadoh da su se svi oni okupljali u domu Lavoazijevom. Naumih da ih svojim spisom predočim u toj naučničkoj zajednici.

uveriti i uvideti da se zvezdano nebo pri tome obrće oko one ose koja spaja naše stajalište sa onom zvezdom onde“. Svi pogledaše onamo, a Pitagora nastavi: „Tu zvezdu možete lako pronaći na nebu pomoću jata Kola, koje je svake vedre noći

Pitagorini učenici se podigoše sa svojih sedišta, a on podiže desnicu u znak pozdrava Suncu koje se rađalo. Svi zatim padoše ničice zemlji, a kada se digoše, predadoše se pobožnom ćutanju.

„Ne, deco“, odgovori Pitagora, „Morao bi ići danima“. „Danima!“, viknuše svi od reda. „Noću bi se smeo odmarati“, razjasni im Pitagora, „jer bi njegov put bio duži no onaj preko Grčke“.

„Pa recimo dvanaest dana“, rekoše jedni, „petnaest“ rekoše drugi, a kad jedan od njih reče „dvadeset dana“ počeše svi da se smeju. „E pa čujte!

Na tom putu ne dolazi se nikad do kraja“. „Autos efa!“, potvrdiše svi u glas. „Dobro“, reče Pitagora, „ovoga puta možete slobodno reći, vaš učitelj je kazao: na putu saznanja ne dolazi se

„Poplave Nila ne dolaze svake godine tačno u isto doba. Njihovo zadocnjenje rasprostre strah i trepet po celoj zemlji, svi upiru svoj pogled u iscrpeli Nil i u stubove koji pokazuju njegovo vodostanje.

imali različite oštre uglove, treći ugao bio pravi: svi ti trouoglovi bili su, bez izuzetaka, pravougli. „Tada mi je sevnulo kroz glavu: ne samo kod ovih trouglova koje sam

Bacite đon njegove podnožice daleko, dole niz breg! Kada se probudi, moraće, vala, da ramlje. A vi svi ostali zapamtite: Ko u školi ne nauči sve što je potrebno, taj će ramljati celog svog života!

kojeg se mogu pronaći sve grupe onakvih celih brojeva kod kojih zbir kvadrata dvaju manjih daje kvadrat najvećeg. Svi trouglovi, konstruisani pomoću tih brojeva, bili su pravougli. Tim sam se približio na domak svome cilju.

- Broj obuhvata sve! On je pravi izraz svega bivovanja. Govor brojeva je viši i savršeniji no govor našeg jezika. Svi ostali naši pojmovi su nejasni i nestalni, a brojevi su večni, nestvoreni, neprolazni, nepokretni“.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

NIJE GOSPODIN 171 POGIBIJA JAĆIMA MEDENICE 176 OSLOBOĐENjE 186 IVAN — ILIJA ILIĆ 193 SVEDOK 200 ZAVEJANI 204 ČISTAČ 209 SVI SMO MI KOLETA OD ROZENA 212 BAKUĆ ULIJA I DRUGE PRIČE 217 PACKO 218 ČAST 221 SAN KAPLARA BELIĆA 226 ZASTUPNIK 229 PRVI

u „Moskvu“ da tamo prikupim što više autentičnih vesti iz politike, pošto sam znao, nije mi prvina, da će me tamo svi redom, a naročito propali poslanički kandidati, skoliti da pitaju o novostima u Beogradu, i to onim novostima „što

— Ovde smo svi jednaki i svaki ima pravo samo na jedno mesto — dodade čovek s novim torbama. I ja sam odmah bio načisto da su

je povečerao, izbrisao usta rukavom, pažljivo uvezao zavežljaj sa ostatkom jela i popušio cigaretu, posle koje smo svi kašljali, čovek nasloni glavu na ženino rame, namesti ugodno noge između one prilike što nas je pronašla i mene pa se

Ja... ja bih hteo ali ne mogu. Oprostite, ali vi baš jako podsećate na ovu Doru Baršovsku. Svi mi samo imitiramo, zar ne? Govorimo otvoreno. Ali mene ništa više ne može da zagreje, kao nekad pre ratova.

Zar ne? Svi smo tako. Ko nije verovao da će zlo biti kažnjeno? Ko je sumnjao u Pravdu? Ko nije verovao u bolje dane? A danas, šta smo

Kad bi svi govorili kao ti, šta bi bilo? Srećom ne misle svi tako. Treba se, brajko, očajno napregnuti, treba razmisliti šta da

Kad bi svi govorili kao ti, šta bi bilo? Srećom ne misle svi tako. Treba se, brajko, očajno napregnuti, treba razmisliti šta da se radi. Neka nas je u početku šaka ljudi. Dosta.

po mom mišljenju, jedino ima i da zahvali što još odmah, posle onih užasnih reči, nije pala u nesvest, kao što smo svi s pravom i s neopisanim užasom očekivali.

Pa se posle svi digoše da pređu u kragujevački voz kojim su imali da nastave put, sem krezubog studenta. — Moja karta treće klase do

— Ti znaš — nastavljao je on — svi smo danas nervozni. Ne možeš mirno da govoriš, ne možeš da vladaš sobom, ne možeš da čitaš, ne možeš uopšte da se

Takvi smo svi, pa takav sam i ja. I nije ni čudo. Godinama nerazdvojan život pa smo se, tako da kažem, poznali pod svima prilikama.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Međy ostalim dječjim igrama, bila je jedna koja nas je naročito zagrijevala: na ugovoreni znak ili riječ, svi bismo se razbježali da se što prije dohvatimo po jedne jabuke na vratima; ko bi ostao bez nje, morao je da vrši neku

Njenim nestankom kao da su se sve stvari oko mene ispraznile, i svi drugi osjećaji izgubili svoj skriveni izvor i svoj pravi osnov: njenim nestankom kao da je nestalo bez povratka i

Moje dvije tetke doplovile bi iz svojih odaja posljednje, kad su već svi posjedali za sto. Doplovile bi sitnim, nezamjetljivim koracima skrivenim pod njihovim dugim suknjama, slične dvama

Kao potvrda može da posluži ova mala refleksija: svi mi gotovo uvijek više ili manje stiliziramo svoje duševne patnje; svi mi znamo da njima nije strana diskriminacija

Kao potvrda može da posluži ova mala refleksija: svi mi gotovo uvijek više ili manje stiliziramo svoje duševne patnje; svi mi znamo da njima nije strana diskriminacija lijepoga i ružnoga, svi mi osjećamo da u njima latentno leži neki estetski

više ili manje stiliziramo svoje duševne patnje; svi mi znamo da njima nije strana diskriminacija lijepoga i ružnoga, svi mi osjećamo da u njima latentno leži neki estetski kvalitet, da su one podobne za estetsku preradu, pa da se od njih

punih komađa pečena mesa, još krvava pri kosti, i žvakat će seljački sporo pognuti i mučaljivi, krupne zalogaje krtine, svi zaokupljeni tim poslom.

Ili čak samo nečija bubica? Naravno, oni se ne slažu, oni ne odobravaju. Shvatljivo. To je njihovo. Oni se time brane. Svi smo mi najogorčeniji onda kad branimo jednu nevrijednost u nama.

Ima li u porodici petoro, šestoro braće i sestara, svi su odreda lijepi, strojni, uspjeli. To je serijska ljepota, ljepota u neograničenom broju primjeraka.

Kao da sam već u vrsti ljepote moje devojke to predosjećao: mirazu te ljepote pridonijeli su svi ostali u porodici; za nju je platila svoj dio i ona lelujava glava sa žućkastim kovrčama.

S jezom mislim na godine kad je mnome haralo samoljublje i neobuzdano osjećanje sebe. Sad mi se svi „važni”, i „odlučni”, i „presudni” događaji života čine šuplji i mrtvi kao prazne ličinke.

starca: „Kad je čovjek jednom naučio da misli, ma o čemu mislio, on u stvari uvijek misli na svoju vlastitu smrt. Svi su filozofi bili takvi”. I svi veliki pjesnici, nadodao bih. Smrt je u suštini jedina tema pjesnika.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Krst dadoše od prve kmetovu sinčiću, ma oko barjaka se nikako ne mogoše pogoditi. Izvirivaše svi redom na prozor da razgledaju kandidate, koji su se tu poređali, pa naposletku iziđoše napolje.

— Ono znaš, Đurica — odgovori mu sused, mladić kao i on — mi te svi stimavamo, i bogzna kako; ali znaš, brate, otac ti je bio, Bog da ga prosti, nekako 'nako...

A krstonoše svi, svaki drukčijim glasom i tonom, uzviknuše složno: — Gospodi, Gospodi, pomiluj nas! Napred iđaše krst i sa njim

Krstonoše zastaju kod zapisa, popa i Obrad otpevaju što sleduje, urežu zapis i kreću se svi dalje. Đurica opet počinje mahati zvonom i — misliti... Mislio je o onoj uvredi.

Sa takvim pojmovima o moralu Đurica je stupio u svet. On je držao, da je to pravilo, po kome se svi upravljaju. Pa zato ga je i iznenadila ona napomena o jalovicama.

Posle je opet mislio i mislio, i najzad dođe do zaključka, da je sva ova momčadija gora od njega, i da ga svi oni mrze samo s toga, što je siromah. U takvim mislima obiđe deo atar seoski i vrati se, sa krstonošama, k sudnici.

U toj istoj sobi spremani su i vaspitani za potonji rad svi najveći zlikovci, od kojih je, za poslednjih tridesetak godina, drhtala cela Šumadija.

on bi, bez svake sumnje, postao veliki vojskovođa ili veliki činovnik, jednom rečju — čovek, koji vlada masom i kome se svi potčinjavaju. On nije bio krupna i razvijena stasa; naprotiv: njegova koštunjava suvonjavost padala je odmah u oči svakome.

S toga je i imao ogroman uticaj na svu okolinu: svi su mu se potčinjavali i — bojali ga se. Uostalom, ova opšta bojazan od Vuja zavisila je i od nekih drugih uzroka.

— Nije to — reče pisar. — Ama vidim i ja da su svi različni. To su žene donosile babi za vračanje... Ene de!... — uzviknu kmet odjednom, izdvojivši iz one gomile jedan

Na licu mu se jasno mogla čitati misao: »Propao sam, našao je!...« — Hej, kmete, ovamo svi! — viknu pisar. Iziđoše svi iz kuće. — Nema tamo ništa.

Na licu mu se jasno mogla čitati misao: »Propao sam, našao je!...« — Hej, kmete, ovamo svi! — viknu pisar. Iziđoše svi iz kuće. — Nema tamo ništa. Na drugom je to mestu; sad će nam sam Đurica dohvatiti — reče on smešeći se.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

3atim ih uzme od njih, i kaže im da idu svi troje tamo na jedan breg, „pa kad ja mahnem rukom na vas, a vi onda potrčite, i koji prvi dođe do mene — taj će dobiti

Kad sutradan otidu na salaš, onda gazda uveče kaže svima pastirima: — Sad svi skupite se, pa jedite i pijte i veselite se, a ja ćy biti kod stoke svu noć. I tako gazda otide i ostane kod stoke.

Tu ti nigdje ništa nema no sami miši. Mačka i štene, kan̓ ti gladni, odmah skočiše pa počeše daviti, a miši svi pobjegoše k caru. Kad car opazi njega, zavikaće: — Aman, gospodaru, ustavi tu vojsku, a išti što god hoćeš.

— Zapovijedam da iznesete na oni svijet mene, mačku i kučku. I što bi dlan o dlan, svi se navrh jame obreše. Sada opet ukresa pa naredi Arapima te odmah donesoše babu, pa onda izvadiše onu veliku stijenu

Sada on rahat uze prsten pa dođe blizu Stambola i zanoći u jednoj kahvici. Uveče pošto svi pospu, primače prsten k vatri, a kad Arapi iskočiše, naredi im te ga odmah prenesu k sultaniji u odaju.

Baba mu ovo sve pokaže, pa mu reče: — Vidiš, ovi su svi bili u mene u najmu, pa nisu mogli kobile sačuvati. Ali se carev sin od toga ne poplaši, nego ostane kod babe da

Onda carev sin zapovedi da svi izlaze jedan po jedan i da idu kud je kome drago, a on stane na vrata. Izlazeći tako jedan za drugim, eto ti i braće

Na jednu sofru turiše jedno vedro s varenim mlekom, prineše ložice, i tu posedaše svi, pa i siromaha ponudiše da i on sa njima večera za tom sofrom. Na drugu sofru turiše četiri vedra sa varenim mlekom.

Čovek zgrabi vedro s mlekom, ispi ga, pa ga baci nasred kuće, i iziđe na vrata pcyjyći. Za onom drugom sofrom svi su se najeli, pa je i preteklo mleka.

— pa sestru uhvati za ruku i dajući je reče: — Neka ti je sretna i čestita! Kad im sestra preko praga pređe, svi u dvoru padnu po zemlji od straha. Seva, grmi, tutnji, puca, vas se dvor stane ljuljati, no to prođe, i sjutra osvane dan.

Odgovori carević: — Hoću, što gođ vi radite, to ću i ja raditi. — E vala, dobro kad je tako, sjedi! Pa svi posjedaju oko vatre, skinu onu oraniju, povade onda meso pa počnu jesti.

Otale pođu svi devet i carević deseti. — Hajde, — vele mu — ovđe ima jedan grad i u njemu car sjedi, otale se mi hranimo već ima tome

Petković, Vladislav Dis - PESME

Pokidani, rastureni svi listovi iz života: Besno ih je razbacao po prošlosti vetar muka; Još ja stojim, kržljav izraz svih bolova i strahota.

I nesta planeta i životu traga; Izumire i smrt. Više nema ljudi; Sa mene se poče da otkida snaga, Svi udovi, redom, i pogled što bludi. Minu sve što beše, htede biti ikad.

Al' smrt dođe; lak dolazak njeni Osetiše redom svi spavači, I ustaše. Nebo se promeni, Plavo nebo tad se naoblači. Svi stadoše pokriveni tamom Kod postelje, oko njenog

Al' smrt dođe; lak dolazak njeni Osetiše redom svi spavači, I ustaše. Nebo se promeni, Plavo nebo tad se naoblači. Svi stadoše pokriveni tamom Kod postelje, oko njenog gnezda, I disahu u ćutanju samom, Dok na nebu ne izađe zvezda.

I kad zvezda njima se pokaza, Videli su svi da nema više Nje, devojke: iz ovog poraza Prvu zvezdu suzom pozdraviše. Već se gubi svelo lišće s grana.

Al' nije. Ja znam svi ti dani stari, I želje, njena tuga i lepota, I nežne veze osmeha i čari Nemaju više za mene života.

PRESTANAK JAVE Dolaze dani i noći bez jave, I kao senke, bez šuma, nestaju; U snu, prolazom oko moje glave Svi događaji i stvarnost prestaju. Dolaze dani i noći bez jave.

I gle! svi grobovi ispratiše žive! Njina mrtva usta još su mogla reći: “Mi čekamo cara kraj pučine sive, Da bi mogli mirno tada u

I u onom času kada juriš nasta, Glas jedan uzviknu: 'Milun se ne diže!' Svi jurahu poljem, al' brat njegov zasta, Kroz paklenu kišu vrati se i stiže Mestu gde smo bili, i kraj brata kleče.

Dok s nožem na pušci lete svi vojnici, Grmljava vazduhom dok k'o reka teče, Koju katkad ljudski zaparaju krici — On kraj mrtvog brata vrši obred

” KRVAVI DANI ISPOD ZVEZDE SREĆE Pozvaše nas u rat svi grobovi stari, I zavetna mis'o, i božija volja, Duh velikog cara, opali oltari, Jauk sa Vardara i Kosova polja.

CVETOVI SLAVE Oni spavaju svi do jednog, redom, U plitkom grobu, neskrštenih ruku, Bez svog pokrova i pod teškom bedom, I trunu mirno kao u sanduku.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

odsustva ona je sama otišla da pomogne jednoj porodici u susedstvu, koju je takođe napala ta strahovita bolest. Svi članovi porodice, njih petoro, brzo su podlegli jedno za drugim. Ona ih je sama okupala i obukla.

Ali ne treba prevideti da su svi oni veliki eliminatori koji pomažu prirodi podupirući njen okrutan ali pravedan zakon da opstaju samo najsnažniji.

sa kojima sam se igrao, došao je do pribora za pecanje, što je izazvalo pravo uzbuđenje u selu i sledećeg jutra su svi krenuli u lov na žabe. Jedino sam ja ostao sam i napušten, pošto sam se posvađao sa tim dečakom.

Nijedna tvrđava u toku rata nije imala strožu disciplinu. Hranili su me kao kanarinca. Svi obroci su bili veoma kvalitetni i izvrsno pripremljeni ali količinski nedovoljni hiljadu posto.

“ Shodno tome dogovorena je poseta ovoga uglednog čoveka. Počeli smo da čistimo i poliramo rano ujutru. Svi smo se uredili, ja sam navukao rukavice i kada je Funke došao sa svojom pratnjom, bio je ceremonijalno dočekan.

Štaviše, svi ovi pokušaji su načinjeni tri godine nakon što su osnovni principi sistema za bežični prenos, koji se danas široko

dogme se više ne prihvataju u svome ortodoksnom značenju, ali svaki čovek je sklon da veruje u neku vrstu više sile. Svi moramo imati neki ideal koji će upravljati našim ponašanjem i koji će nas zadovoljiti ali nije važno da li je to

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Stari i mladi, ljudi i stoka, svi se usredsređuju na žetvene radove. Ali niko ne radi toliko koliko srpski vo. On je svuda najverniji i najvažniji sluga

kada sam im odgovorom na svom jeziku dokazao ne samo da ih razumem, već da očekujem da i oni razumeju srpski pozdrav. Svi su oni bili nacionalisti do srži i zapeli su iz petnih žila da i mene uvuku u svoje redove što sam ja, posle malog

Brod je isplovio popunjen putnicima jeftine klase, većinom Nemcima. dok smo plovili niz reku Elbu, svi putnici su bili na palubi i posmatrali zemlju koja nam se polako gubila iz vida.

Posle nešto više od jednog sata svi smo stajali pred ovim vratima. Iseljenički brod ”Vestfalija” pristao je u Hobokenu, a onda nas je jedan manji brod

Ovi nisu bili iskićeni zlatnim i srebrnim pletenicama, govorili s visine, već su izgledali kao i svi drugi smrtnici.

Radnici na farmi bili su svi mladi, a znatno stariji od mene. Kada me je nadzornik predstavio oslovljavajući me imenom, utvrdio sam da većina govori

On je bio obavezan da kupi četke i boju, što će posle ostati meni. Ugovorje sastavio Kristijan i u njemu su bili jasni svi uslovi pogodbe. Takoje on delovao kao moj poslovođa, što ga je neobično veselilo.

Imao sam utisak da svi vernici smatraju da g. Braun i njegova porodica pokušavaju da preobrate bezbožnog mladog stranca u dobrog baptistu.

U tome su svi oni bili bolji od mene. Međutim, u jednoj stvari, mislio sam tad, ja sam im izmicao. Oni nisu znali mnogo o poslednjim

Džimove izreke su bile kratke i pametne i nikada nisu izbledele u mojim sećanjima. Džima su svi voleli u fabrici, a njegovo lepo mišljenje o meni mnogo je popravilo moj položaj.

dva su razloga zašto sam tu i dalje ostao. Prvo, što su svi radnici svake večeri odlazili u pozorište ili na igranke, pa je tako ceo sprat pripadao meni.

”To su bili veliki umetnici”, - govorio je on, - ”a naši glumci su u odnosu na njih sitna riba. A i mi svi smo sitna riba!

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Dvoje nejačadi ostalo s njime..... Dođoh da štogod zaslužim... I Božić se primiče, hvala bogu! Svi zamukoše. Plamen je izdisao; časom bi samo oživio kad bi vetar odozgo du'nuo i uspirio ga.

—I sutra je lijepo vreme, dok sunce krvavo zalazi, — primeti neki starac. Svi pogledaše na zapad. Oveseliše se što će i sutra biti zarade.

završi mirno Zagorac i ode od nje. — Kuku meni! — uhvati se žena za glavu. Naposletku s mora zvižnu. Svi požurile na most. Parobrod pristade. Agent društva naplaćivao je prevoz i razdavao bilete putnicima.

—Odmah gospodo! — odobrovoljivši se udvaraše se uslužno agent. I treći put zvižnu. Svi nagrnuše unutra. Na palubi, pri ulazu, dočekuje putnike mornar, za to postavljen da od sumnjivih traži bilet.

—A kud je Pero? — napokon brižno upita i zagleda se u čeljad. Svi zamukoše, niko ne mrdnu. Ona pretrnu, nasluti nešto teško.

Sudac pričini se kao da je prečuo riječi mlađega brata, i proslijedi pisanjem. Valja da se svi spisi pošalju na stariju vlast, da ona riješi kome da se predadu braća crnogorskim ili turskim vlastima.

Djevojka se postidi toga pogleda, jer se mahom sjeti o čemu gospodar natuca, pa iziđe iz sobe u kuhinju. Svi su toga časa mislili na njihova negdašnjega slugu Spasoja, koji se bijaše otrag nekoliko godina iselio u Ameriku.

Objedujući, naoko su svi veseli, a na zadnju vino ih podžiga, pa bockaju mladu nevjesticu i tada se i ona smije... Na odlasku, gospodar im nudi

preporučuju im u zadnju mir i ljubav, i jednako se osmjejkuju, kao da znadu da su to stvari za koje ne treba preporuka. Svi se veselo vraćaju i preko sela bezrazložno duše se od smijeha...

Uto nekoliko čobana i težaka, što su bili raštrkani po školju, ugledavši je samu, a naslućujući nesreću, požure k njoj. Svi uprto gledaju u čamac i jedan za drugim prate uzastopce Anticu. . — Gledajte kako vjetar mota jedrom....

Svima se na lipu vidi zebnja i briga, svi su prožeti jednom mišlju: naslućuju nesreću i već je očima gledaju. — Gledaj, eno mi se sad učini, Marko ima veslo

I suton je danas raniji, čamac u njemu izgubio se, a oluja ne popušta. Već svi vide nesreću, pa se Antičinu plaču pridružiše i dvije žene iz društva.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

drugu prirodu nije ni jedino moguć ni prirodan, nego jedan između više mogućih i zasnovan na konvencijama koliko i svi drugi.

Kažem periferiju zato što je stilsko područje, doduše, u jeziku potrebno i neophodno, jer ga imaju svi prirodni jezici, ali jezik bez njega ipak može obavljati svoju osnovnu funkciju u intersubjekatskoj komunikaciji.

I na ovoj okuci književne evolucije presreće nas šala i slika o metaforičkoj stonogi. Već je pomenut Matić. Svi mi osećamo izuzetnu melodijsku snagu koju nose mnogi njegovi stihovi i svežinu koja je neponovljiva koliko i neuhvatljiva.

Ovde se odbacuju, stresaju svi lokalni, uskonacionalni, mrtvi mitovi i njihova kratkovida tumačenja. Ostaje iskonsko prožimanje zvezde na nebu i zvezde

Ako se to može nazvati službom kako ju je nekada Isidora Sekulić shvatila, tu službu prihvatam. Svi mi odveć dobro znamo da Kosovo nije ma kakav, nego početni prostor naše kulture, početni u starome, srednjovekovnom

Razume se, srazmerno razlici koja postoji između dveju kultura. Zapravo su svi opisi kulture, i sudovi koji se o njoj izriču, u krajnjoj liniji pristrasni.

Da se vratim na početak. Budući da su svi opisi kulture, i sudovi koje o njoj izričemo, u krajnjoj liniji pristrasni, razumljivo je što se i o tipično balkanskome

Ali su zato svi pomenuti činioci iz poetike istorodne u starosrpskoj, starobugarskoj i staroruskoj književnosti, odnosno u svim

Sve dok se ne dođe do onoga što svi, iz različitih književnih tradicija, lako prepoznajemo i razumemo jer nam je zajedničko.

je naš književni jezik mogao da dobije funkcionalne stilove kao što su naučni, žurnalistički i slično – za koje znaju svi moderni jezici – tek u Beogradu kao administrativnom, obrazovnom, naučnom, umetničkom, odnosno uopšte kulturnom i

I to iz proze Borisava Stankovića, o čijoj „neveštoj“ i „nepismenoj“ sintaksi nije pisao samo Dučić nego i svi kritičari redom. Drugi pasus svog eseja „Bore Stankovića vilajet“ iz 1957.

Prisustvo prikrivenog stranog teksta u narodnoj lirici ne bi trebalo da nas iznenadi. Svi se slažu da nam narodna lirika dolazi iz velike starine, i pri tome se rado pozivaju na Vukove reči da su neke lirske

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

ČEDA: Pa onda znači da on zna! PERA: Zna izvesno! Ali ipak, ja sam hteo prvi to da mu javim. Al' možda ne zna, a svi kažu da su naši pozvani da sastave novu vladu. ŽIVKA (prijatno iznenađena): Naši?

ČEDA: Ama koj' čovek? ŽIVKA: Pa ovaj... ČEDA: Pera pisar iz administrativnog odeljenja. Za njega su „naši” svi koji obrazuju kabinet. On to, izvesno, svakome tako javlja. ŽIVKA: Ali kaže čovek: Stevanović otišao u Dvor. ČEDA: Pa?

ŽIVKA: Pa gde si ga ostavio? RAKA: Ne znam! ŽIVKA: 'Ajde, tražite ga, tražite ga, zaboga, mora se naći! (Raziđu se svi po kući da traže cilinder.) XIV ČEDA, MOMAK ČEDA (momku, s kojim je ostao sam): A vi ste davno u ministarstvu?

A zašto ga zovu? ŽIVKA: Zašto? E jesi prava glupača! O bože, kako se to nijedno dete nije izmet'lo na mene. Svi su glupi na oca! (Imitira je.) „Zašto ga zovu?

ŽIVKA: A on? PERA: I on se meni javio. ŽIVKA: A ne znate zašto je otišao u Dvor? PERA: Kako ne znam: svi su naši pozvani. ŽIVKA: I mislite da bi se to moglo još danas svršiti? PERA: Kako još danas, još sad.

ANKA: Ala bi to lepo bilo! ŽIVKA: A šta mislite, hoće li on da natrči? ANKA: Pa ne znam, ali znate kako se kaže: svi su muški jednaki. ŽIVKA: Pa dabome!

” A oni oko stola svi skidaju kapu: „Zbogom gospodin-Vaso!” – „Hoćemo li se videti sutra, gospodin-Vaso?” A meni, pravo da ti kažem, milo i

ŽIVKA: Koga? VASA: Pa familiju. Da ih primiš da ti svaki kaže svoju želju i da vidimo šta može da se učini. Svi se žale kako su ti dolazili pa nećeš da ih primiš. ŽIVKA: Ama, zar ceo taj spisak da primim?

ŽIVKA: Htela sam da vas zamolim za jednu uslugu. NINKOVIĆ: Na mene možete, gospođo sa pouzdanjem računati. Že svi tu ta fe a votr dispozision!1 ŽIVKA: Kažu da vi znate sva pravila... kako da kažem...

ANKA: Bože moj, pa muško ste! ČEDA: Znam ja da sam muško, samo... ANKA: A znate već kako se kaže: muški su svi jednaki. ČEDA: Tako je, Anka, samo vi morate znati da sam ja čestit čovek.

) Hvala! MOMAK (pokloni se i odlazi). XVII ŽIVKA, zatim SVI UKUĆANI ŽIVKA (najpre se slatko i detinjasto smeje, otvori pismo, seda u fotelju da ga čita, ali se u tome trenutku

Iz raznih vrata... sa raznih strana dojure DARA, ČEDA, RAKA, ANKA i svi se skupe oko nje da je povrate od kašlja. Dara je uhvati za desnu ruku, u kojoj je cigareta, a Čeda za levu, u kojoj je

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Ili bi možda bolje bilo reći uz naličje, budući da je Paraputa živo oličenje takvoga naličja, kao i svi oni „božji ljudi” kojima je Stanković upravo sa tim rečima u naslovu posvetio zasebnu zbirku priča.

Jer gotovo svi njegovi kritičari i tumači, ili barem većina, a među njima i oni koji su u pohvalama znali jače da pritisnu perom,

45 Da su svi oni grešili u prosuđivanju, a navedeni su samo neki kritičari, malo je verovatno. I zaista, ako Stanković nešto nije

Ali tako je samo spolja, a spolja su gledali gotovo svi dosadašnji tumači. Drugačije je, međutim, kad se iznutra osmotri tekst: u njemu se kao u tekstu retko kog srpskog

Eto zato Stanković - i tu su pojavu svi zapažali - ima običaj da upotrebi i zamenicu i ime lica na koje se ona odnosi.

veću sintaksičku, zapravo logičko-gramatičku koherentnost, ali na račun gubitka većine ovde pomenutih činilaca. Svi se proučavaoci nepravoga upravnog govora slažu da se u njemu sa preuzetim tuđim iskazom čuva modalnost i ekspresivnost

Stanković posle venčanja kida sve ili gotovo sve veze između Sofke i njene kuće, i stoga zanemaruje prvič. 88 Doduše, svi pomenuti odlasci usklađeni su sa svadbenim običajima, pa je čak i u samo kompoziciono jezgro romana položen obrazac

Prizori u crkvi - svi, i potpuno - potiču iz Sofkinih napregnutih, uznemirenih čula. Zato ima tako mnogo sitnih a upečatljivih pojedinosti,

kao na basamake”; usred leta sa visokim šubarama, a čakšire su „jedva do kukova dopirale, ali „od kukova do pazuha svi u kožnim, bogatim, izreckanim i iskićenim silavima, sa jataganima, raznim kratkim puškama, noževima”; pa i ženama o

koga su se okretala i cvrčala čitava telad - sve joj se to učini kao neki logor, kao neko odmorište, gde se oni sad svi sa njom, svojim plenom, zaustavili da se odmore, pa opet nekud, daleko, neznano kud krenu se i pođu. . .

bodu krute, dlakaste haljine njihne”; što su im ruke „tvrde čvornovate”; što su „kosmatih prsiju" i uopšte jako maljavi svi, pa i Marko; što i Marko i sin mu Tomča imaju „izbačene, jake vilice”, ruke „kratke, maljave”, „zdepast vrat sa niskim

I ona je prvi put stavljena u pokret na svadbi u Markovoj kući, noću. Tada i posmatramo kako se svi ti pčinjski seljaci podno varoši - i jeste varoš i nije varoš - pred užasnutom junakinjom preobražavaju u gomilu

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Ali svako njihovo selo ima jedan dan u godini, kad se po mogućstvu svi skupljaju, koji je veći i od Uskrsa i Bajrama, i kad planinci gotovo neosetno osete da su jedno, i ako ih ova dva

Osvanuće sutra Pantelejica, pa kao u prošlim vremenima, u selu će se obaviti sve svadbe, sva vesela, svi suneti. Poređaće se oko izvora nasred sela gledanici — momci za ženidbu.

Ali ne pogodi. Hajduku ne dade družina da ga pogubi, pošto je njihov poglavica izrično naredio da se svi živi dovedu. Iza desnoga vrha Demir-Kapije, na jednom brdašcu, seđaše na ovnujskoj koži stravičan ataman.

Ti mi nekad sačuva obraz, pravo je sega i ja da ti vratim... Svi ste slobodni Zemljaci sme. Vije v tuđina da pečalite, i ja takec... Rakije da se napijeme, ama turski, a ne kaurski...

Svaka devojka sa nožem za pasom, a retko koja žena bez crne ubradače: gine se tamo često... Svi su ljudi sa oružjem i ono je oko njihovih sedišta zgomilano u prave drvljanike.

A zla im nije tvorio. Ljudi su u njemu gledali čudnu zagonetku i mnogi se pitali: da li mu je krivo što se nisu svi isturčili, te mu se ne bi ničim napominjalo da ovo što je nije od iskoni, ili se gadi na ovu raju, na ove slabikoviće,

Pa se odjednom okrenuo Kolašincima: — Ko peva od vas, bre, uz guslu? — Seno Durut! — povikaše svi u glas. Durutu ne bi milo, ali na veliko Hamzino navaljivanje uze gusle i kliknu kao vila, ozbiljno ređajući Ženidbu

Pri otškrinutim vratima, kao što to svi po selu čine dok ne legnu, Bogdana je nešto radila oko naćava, koliko da zabašuri i sebe i svoje dete da je ne

Čudni starac ne pita samo za moje zdravlje. Široko i daleko ide njegovo pitanje. Pita on jesmo li još živi svi što smo pod Turcima, je li živa Srbija, kamo pri pitanju okrenu glavu, te da li mu se vredi prekrstiti kad se doveče

Uzeli ga na oko svi. Imao je dva sina. Jednoga mu Turci pozvali u vojsku. Došao je u Gilane i plaćao i zakonski otkup i nudio mito punu

Arnautin bacio revolver u vodu, pa svi u Gilane u sud. „Ima li Turaka, ne dajte, kaurin sve pobi, eto i žene!“... Uhvatiše njegova sina.

— podiže svoj trubni glas čiča Mojsil. — Ali eto, ne žalim njih. Čim je ovde na Kosovu omrklo, ja znam da smo svi za trošak Turčinu. No star sam, dece nemam više, unučadi ne. Će ostane pusta zemlja. A nju žalim.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

“ Sad se tekem želje užurbale, Svi se ježe đavola da glede; Od rogova, repa i kopita Već unapred trzaju se, blede. Al’ gle čuda!

“ Sad još jači glasi Sa visina plavih: „Pospite se, jadni, Svi kol’ko vas ima, Pepelom po glavi.“ — — — — — — — — — I mi se posusmo Pepelom po glavi...

kako im god drago. »Starmali« 1883. NA GROBU ČOVEKA ALEKSANDRA Kad svi već suze isplakaše svoje, I one zbiljke kâ i krokodilske, I kad se tužne zastave uvlače, I okvire crne skidoše

I ko će da sudi po uspehu ljude! Svi želimo da nas po težnjama sude. A težnje su svače na vetrometini, Ponajvećma ljýdi što su na visini; Tu se razni vetri

Stajao sam spram meseca, Gledao sam Petefija Kako stoji na visini, I dive se, čude mu se Svi unuci Arpadovi. Gledao sam Petefija, Gledô sam ga spram meseca: Učini mi s’ kô da vidim Mesečara, sonanbila, Koji

IV Vidim ȁle, njine žvale I čeljusti klete, Koje svima narodima Podjednako prete. Haj, al’ svi će zajedničke Protiv takih zala; Biće borbe, opšte borbe Protiv opštih âlâ.

VII Pitaj Franka, Nemca, Angla, Kašće kao i ja: „Koji sebe ne spasava Sâm sebe ubija.“ Svi su najpre sebe spasli Pa su svetla lica. Jerbo svetu nema spasa Od — samoubica.

A Hristos je to video. Onda Hristos ’vako reče Farisej’ma baš u lice: „Svi su vaši dari mali Prema darku udovice.

U tom brodu da se skupe Svi što žive od užasa: Mirno, lepo plovili bi Po pučini bez talasa. Ali onda da se nešto Zbiju, zgrle sa svih strana

Školi je srpskoj Đorđe Sav život dao svoj; O, plači, školo srpska, I zasluge mu broj. Plačimo svi što znamo Vrednost života tog, A Đorđa neka nebom Nagradi višnji Bog. 1887.

A po travi cveće sija Što miriše kao duša, Kao duša najčistija; A u ruci srpskoj knjiga Krasnih misli i pesama, I svi kliču: „Nije umro, — Evo Ljube među nama!

ČUDNOVATO! „Pésnicom udri, brate, Udaraj makar kuda,“ Rekla mi jedna luda. „Jer gde god vidiš koga, Svi su ti na zlo brzi, Svakò te bratski mrzi.“ A ja sam ludu gledô: Čelo mu bilo bledo, Vrh njega inje sedo.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

FEMA: Oćeš li da budeš Žan? JOVAN: Džan! Sad da me pravite Ciganinom. FEMA: Ludo, ludo! To svi Francuzi imadu. JOVAN: Šta Francuzi, one poganije što žabe jedu! FEMA: To je nobl, Žan. JOVAN: Zar bi vi jeli?

MITAR: Ja znam, ali ni on ne može iz reda izilaziti. Vidiš, kad bi ti metnula zlatnu kapu, svi bi zinuli na tebe kao na čavku.

Miljković, Branko - PESME

PESME 159 ZAMORENA PESMA 161 SUNCE ISKORIŠĆENO KAO EPITAF 164 CRNA VATRA 166 SUDBINA PESNIKA 167 POEZIJU ĆE SVI PISATI 168 SMELI CVET 170 AGON 171 RUDARI 172 MORE BEZ PESNIKA 173 EPITAF 174 CVET 175 PESMA 176 SPAVAČI 177 OSTALE

Mrtva je a negde još traje dan, o laste Svi mrtvi su zajedno bio si pun mračnih nada U pustinji si što u praznoj svetlosti raste dok u dvostrukoj tišini slepe je

zaspala pod kamenom ne bunca zbog pakla iz zemlje iskopanog ko živa Ovde kamenje peva i ptica se skameni siva Ovde su svi prvi put mrtvi iza poslednjeg sunca O zašto smo tako sami i slabi i krti Dok se zemlja okreće oko svoje smrti negde

TRIPTIHON ZA EURIDIKU I Na ukletoj obali od dana dužoj, gde su slavuji svi mrtvi, gde je pre mene crveni čelik bio, gorki sam ukus tvoga odsustva osetio u ustima.

O, ispod kože mlaz krvi moje čezne noć s one strane meseca, noć višanja. Al sva su zatvorena vrata. Svi su odjeci mrtvi. Nikad tako voleli nisu. Da li ću iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva. Gorka suza u srcu.

Odajem se mrtav suncu posle mene. To je sve što je ostalo od moga glasa, taj odjek u kome su zatočeni svi dani. Je li spomenik grob? Izdvojen zvezdama stasa predeo koji ću zauvek da nastanim.

Svet pretvoren u vreme otet zlome zmaju Mirovanjem vatre i bolne nejasnosti. Grade Nema osuđenih noćas svi sanjaju U vrtovima gde raste nepovrat i paprat, i nade Nema, ali nema ni straha od zmije Pred vratima iza kojih

Veća sve biva senka moja daleko od huke gde ćuteći dok ostali su mrtvi usnuh. Joj vazduh vene umiru svi oblici! O milosti za ono što sam bio u snu. To paklena mi ljubav u nedoumici. Noć slepih šiljkova me prikova za tlo.

za ostale: ljudi su mrtvi a ne smrtni sunce će proći i kroz naše oči neizmenjeno V Uzidali vas u zid nevidljivi i svi ste bili spremni da umrete jedni u drugima i bilo je tako zdravo čudna reko spasa tražili vas zalud u mračnome

i vaše je telo neopipljivo sećanje i topla pregršt zemlje pregršt Srbije i nas refren: Usta su bila ispunjena peskom i svi su ćutali zbogom grade gde se prekida moje sećanje zdravo čudna reko spasa VI Zvezdo crvena rano oblaka maramico krvi

Tela čistijeg od izgubljenih reči gori Dan posle vremena kojeg se svi boje, Noć niz Bojanu otiče u tvoje Srce prodano nesigurnoj zori.

pokušam da izdvojim malo čistog vremena — pesmu ama ne svet onakav kakav je prazno u punom pesma koju svi znaju i da je niko ne ispeva da se niko ne izdvoji da nijedan grad ne bude prestonica drugim gradovima ne, nema

Krakov, Stanislav - KRILA

Brže stvari idu... Iza šatora se pojavilo znojavo lice pukovskoga ordonansa. — Pošta. Svi su poskakali. Iz torbice se pojavile novine i akta. Ordonans je brisao orošeno čelo. Nosio je crvenu brazdu od šlema.

Čulo se samo mumljanje između zuba: —... publika... publika... Oficiri se gotovo svi izgubili u tami. Za šatorom je neko naporno povraćao.

Otresli su crvenu prašinu sa nje. Vojnici su govorili da svi bludnici ginu od kuršuma. Mija je već pio rakije. Pomilovao je devojku, ne po kosi, — bila je puna zemlje, — nego po

U logoru čete rušile su granjem skrivene šatore, i čupali kočiće. Vojnici su pasali fišeklije i mokrili. Svi su imali neodoljivu potrebu za to. — ”...po svaku cenu...” telefon je vrištao iz puka.

Žalili se na cafard, na dosadu. Pisali su dugačka pisma, koja je retko ko primao. I svi su tražili žene. Bile su potrebne kao kinin, kao sirće za one koji boluju od skorbuta. Žena je bilo u gradu mnogo.

Nije on bežao ka prevoju, kuda su svi nagli. Izabrao je drugi slabo tučeni, ali skoro neprolazni put. Obuća mu je bila poderana, ruke krvave, kožne

Već pod omanjom glavicom naišli su na veću prikupljenu grupu. Svi behu popali kao mrtvi po oštrom kamenju u senci bodljikavog žbunja.

Treska bombi je odgovarala. Svako je osećao potrebu da ubija. Strah je bio toliko jak, da su svi postali junaci. Odjednom ispod Čegana prolomi se vatreni potop.

To su i onako bile obične vesti, a Mija je sve iz eskadrile poznavao. Svi su dobro pili. Mija se samo napregnuto smešio i ćutao. U tom se i Ivon primakla.

Pravili su zaklone na padini. Pokorni kapetan Buda podigao je glavu i rekao: — Mi svi želimo da pođemo napred... — Hm! Hm! Hm!... Oči načelnika štaba srele su pogled bolesnog pisara.

Čak su dvojica i revolvere potezali. Na kraju se izudarali pesnicama, ispsovali, i onda su svi pili konjak iz iste čuturice. Niže njih su previjali ranjenike.

Bilo je tiho i čulo se kako negde dale ko, daleko zavija usamljeni pas. Možda je i on bio priviđenje. Svi su bili zaneseni, pospani i bliski smrti. VIII U LUDIM ŠUMAMA Toga se dana događale neobične stvari.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Upitao sam je gde spava; ona mi je rekla: „Nad kujnom!“ Onda sam joj rekao da ću spavati tu kod magacina. I kad su svi otišli na spavanje, ona je došla. Tako je prvo veče bila moja.

Celim Senegalom vladali su u stvari afrički sultani, koji su se tukli između sebe, a svi zajedno sa evropskim naseljenicima.

dečak u starim putopisima ili romanima u kojima se govori kako je crnkinja postala dadilja kod guvernera, kako je u kući svi zavoleli, pa kad je došao Božić, ovako je obukli. Inače, sve su ove žene strahovito brbljive, uočljive, goropadne.

Moj prijatelj govori sa njima bambara, što je jezik sudanski, ali koji, kao Evropljani francuski, govore svi trezveniji crnci u zapadnoj Africi. Vraćamo se na brod da večeramo i da nastavimo put na jug.

Svako pleme ima svoju epopeju od po deset i više hiljada stihova, što prelazi sa oca na sina, i koje svi ratnici znaju napamet.

nije potpuno zašlo, behu obrasli travom i visokim žbunjem, ne sasvim čestim palmama u podnožju i češćim na vrhovima. Svi su se oni stapali sve više u opšte biserno i ugušeno plavilo ovdašnjih ptica, neba i dalje pučine.

Prva velika zgrada u blizini, dalje od mora, je „Grand Hotel“, za čijim su stolovima iskupljeni svi belci Konakrija, Ima ih deset–petnaest za dvadeset do trideset stolova.

Ona je inače vrlo obrazovana, tiha fina dama, doktor je medicine i njen je muž mnoge svoje godine posvetio crnima. Svi koji se umešaju u naš razgovor smatraju da bi uistinu bilo ispod svake mogućnosti jesti za istim stolom sa crnima.

Najpre najnežnije boje, zarđalo crvene, ljubičaste, sepija, i svi tonovi zelenog, stapale su se iza nekoliko nevidljivih vazdušnih velova plavila. Time počinju Obale Slonovače.

Na jednoj drugoj kući čitam: „Svi vi pažnja. Kad naćiću jednog đaka pisao na ovaj zid, osetiće težinu mog štapa. To je ludak p... divljak.

Oni su otišli u polje, i niko ne zna gde su ni kad će se vratiti; možda večeras, možda tek kroz dan-dva. Silazimo svi na reku da bih uzeo šalupu kojom sam juče došao na Komoe, i koja ima sad po dogovoru da prođe.

Šef sela je i došao da vas zagovara, kako bi šalupa imala vremena da prođe, i oni sad svi za jedno dele novac kojim ste platili onu drugu šalupu!“ Grdi me što sam za tri poklonjena jajeta dao deset franaka.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

SPASENIJA: Brata mi pazi, Ne daj krvniku da ga obrani, Ako do loma dođe s tirani... (Svi odlaze.) TREĆA SCENA Na dunavskoj obali. Janja, skeledžija, Porfirije i Radak. RADAK: Jeste, od njega.

(Izdaleka se čuje i druga puška.) To je već druga!... Čuste li prvu, vi? RADAK: Čusmo je svi! GLAVAŠ: Pa šta čekate? Radače, s Vukom brže za njima!

Hajd’ hajd’, hajd‘!... Čamac vas čeka, hajd’!... Popo, snaša-Ano, Boško, hajd’. hajd’, hajd’! (Svi odlaze.) ČETVRTI AKT PRVA SCENA Pašino predsoblje. Nekoliko Turaka, zatim Stana. PRVI TURČIN: Al’ je i bila noć!

(U sebi.) Sin joj je jošte noćas umakô Pa ko je, vraga, drži ovde još? (Glasno.) Mahnita je!... Odlaz’te svi, Da joj nameru bolje iskušam. (Turci odlaze.) STANA: Sina mi daj!

Pa bude l’ zgode da ga vežete, Vež’te ga odmah!... A ne bude li, S muselimom se lepo savetuj, Pa za njim žurno svi u poteru! Donde će baba, još s dva Turčina, Pastorku silom ukrasti... Razumeš, babo?... STANA: Mudar si, pašo!

SULEJMAN: Idite sad! A nek’ je senka našeg Proroka — Kome neka je miran pepeo — Sa vama svud! (Svi odlaze.) ČETVRTA SCENA [Koleban zove Glavaša da dođe muselimu. Glavaš se oprašta sa Spasenijom.

ĆERIM: Dok je Glavaš još ovdje bio, maćeha žene njegove sa još dva Turčina ukrali su je i nasilu je veziru odveli... Svi TURCI: Evala tvojoj mudrosti! ĆERIM: Momci će njegovi za njom u potjeru, a mi ćemo ga sama u očajanju napasti...

(Glasno.) Na noge, brzo!... Za njima sad, Dokle se vuci nisu spremili!... (Svi odlaze, Hasan ostaje naposletku.) Hajd’ id’te vi, A ja ću lepo doma ostati. ČETVRTA SCENA Pred Stanojevom kolibom.

DRUGI TURČIN: Ne dam je tebi. Od mene će je paša tražiti! TREĆI TURČIN: Dalje odavde, svi! Od moje puške pade Stanoje, Moj će mu handžar glavu rubiti!... (Spolja se čuje pucanje, larma i psovka itd.

Neka izgore besni skotovi! MNOGI GLASOVI (spolja): Neka izgore!... Neka izgore!... TURCI SVI: Ovo je buna!... PRVI TURČIN: Evo, pogledaj, Kô da iz crne zemlje izniču, Seljaci jure s goli noževi.

PRVI TURČIN: Bež’te kud koji zna! SVI TURCI: Bežite, Turci!... Bež’te... (Turci beže na sne strane, Za njima se čuju puške, a posle „Udrite! Secite!

SPASENIJA (poražena, gleda nemo u mrtvo telo): Mrtav je on!... Grozni su oni što ga ubiše! RADAK: Osvetimo ga! (Svi seljaci sa isukanim noževima viču: „Osveta!... Osveta...“) Odsad gde živa vidim Turčina, Tu će poginut!

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

zauzeli je, tu se razdelili u dve kolone, jedna bi se uputila u Kragujevac, gde su arsenali, oružnice i upravo svi izvori naše vojene spreme, a druga carigradskim drumom pošla pravo na Beograd.

— Zatim me gurnu laktom i reče mi poverljivo i polako: — Ne rugam se ja veri, već njemu. Mrzim popove. Svi su ti neka prenemagala i šereti.

— Šta tražite? — Đeneralov dogled. — Zar je već ustao đeneral? — Sasvim je gotov; svi su poustajali, sad će se nekud krenuti.

Dolazili su s tešičke, dakle s turske strane. Bili su poplašeni i zaduvani. Svi potrčasmo pred njih. — Šta je? — Zaboga, gospodine, izgibosmo, Bilo nas je petoro u patroli, išli smo do pod Tešicu i

Okrenemo se. Svi smo bili na konjima, Komarov je pisao dalje; ja stanem razgledati okolinu. Najedanput opazim južno od nas na kosi koju

jeza slušajući ova prosta, neizmajstorisana i kobna izvešća ranjenika, Ona su bolje kazivala pravo stanje stvari, no svi izveštaji što ih dobija Komarov i šalje Černjajevu. U tome ogranu sunce.

Komandantu tih bataljona Komarov reče tako jasno, da smo svi čuli: — One kolone, što se odozgo spuštaju, Turci su; rasporedite vojsku da ih dočekate, i čim vam dođu na topomet,

Sve je to bilo do 9 časova u jutru. Dakle za dva-tri časa svi su današnji planovi našega đeneralnog štaba pokvareni, cve naše namere ocyjećene; cele se noći spremalo i računalo, a

štaba pokvareni, cve naše namere ocyjećene; cele se noći spremalo i računalo, a sad su za jedan časak prekršeni svi ti računi. Iznenadna pojava turskih kolona s kose, otkuda im se niko nije nadao, rašila je sudbu ovoga dana.

Čaršija je bila većinom zatvorena; samo su još radile kavane, mehane, furundžinice i prčvarnice. Po kućama svi prozori pa i kapci pozatvarani, građani iščezli sa ulica, tek ovde onde sretneš po kakvo bledo lice, izmučeno dugim

Alah! Alah! i čekao sam svaki čas da se Turci sjure u naš šanac, da se borci dočepaju za guše i da svi koliko nas je u šancu izginemo u ovom strašnom pokolju.

Našli su ih gde spavaju po vinogradima oko Šumatovca. Svi su zarobljenici bili azijatski nizami; krupni, zdravi, lepi ljudi, sa dobrodušnim, poštenim licem.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Je l’ to Sava? Jug, Tijana, Smiljka moja?“ Svi ste zdravi, svi veseli, — A ja čujem rajske trube: Na grudi mi ljuba leti A deca mi ruke ljube.

Je l’ to Sava? Jug, Tijana, Smiljka moja?“ Svi ste zdravi, svi veseli, — A ja čujem rajske trube: Na grudi mi ljuba leti A deca mi ruke ljube.

A kum Josim zagrli me: „Stari svate, vesô budi!“ Pesme ječe, čaše zveče, Rumeniji svi u licu. De, starojko, reci i ti Ma najkraću zdravičicu!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Bilo je Hrvata, Bosanaca, Vojvođana, koji su došli iz beloga sveta, da polože svesno život za svoju zemlju. Svi ti ljudi, stupajući u dobrovoljački odred, znali su da su oni unapred žrtvovani.

Hteli bismo da smo što pre gore, u svojim zaklonima. Ovo mučno stanje iščekivanja ne dolazi od straha. Svi su oni rešeni da umru. A verujte, gospodo, nema ničeg strašnijeg od čoveka koji prezire svoj život.

A verujte, gospodo, nema ničeg strašnijeg od čoveka koji prezire svoj život. Pred takvim ljudima padaju svi ratni izumi, sva tehnika oruđa.

Zavladala je tajanstvena tišina. Naredio sam ipak najveću oprezu. Svi vojnici bili su u klečećem stavu i zurili kroz puškarnice. Osmatrao sam neprekidno i ja...

On ugasi palidrvce i, ispuštajući dim cigarete, produži: — Svi smo naslućivali da nam nešto spremaju... — Probaju vam glas — veli Mišić. — Znam ja tu njihovu taktiku.

Četnički odred odmenio je delove četvrtog i šestog puka. Je li tako? — zapita Predrag Svetislava. — Tako je. — Svi smenjeni pukovi grupisali su se desno od nas i rasporedili prema početnom delu desnog kraka one horizontalne prečage...

Toga dana došao je da mi podnese neko trebovanje na potpis. A Bugari, kao da su znali, raspale baš tad. Svi smo bili prilegli. Kuršumi su prštali nad nama. Dok ti moj Andrija kleče, i poče da se krsti.

Položaj ne poznajemo, a ne znamo ni pravac odstupanja. Ako nalete, izginućemo i mi i oni. Svesni smo toga svi, te su ljudi i bez naređenja na oprezi. Noć je bila hladna. Obukao sam šinjel i skoturio se u rovu.

“ O mome životu ovde, u rovu, u blatu, rešava se na stotinu kilometara daljine, i dovoljan je jedan mig pa da svi, bez ikakvog stvarnog povoda, izginemo. U mojoj svesti je naš komandant odreda bio veliki čovek.

— Na frontu se to i ne oseća mnogo, koliko ovde u Solunu. Kad pomisli čovek da smo svi mi, koliko nas ovde ima, bili žrtvovani, dok je ovde varijete, pun lepih ženskih... — Ništa to nije.

Malenkost! Dvadesetoga septembra hiljadu devetstvo šesnaeste godine Kajmakčalanski masiv bio je u našim rukama. Svi smo ćutali. Svetislav kao da se nečega priseti i nastavi: — A-ja!...

Ali lekar je rekao da će mu kroz petnaest dana skinuti i zavoje sa nogu. Bio je sunčan dan, te su gotovo svi lakše ranjeni i oni bolesni izišli u dvorište. Ostali smo nas dvojica sami.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

što bi naše nedovoljno znanje o njemu želelo, i više je „naslaga“ u njemu no što bismo na prvi, površan pogled slutili. Svi znamo kamo je on izbio, dokle, i kako pouzdano i radosno zahvatao — dok je mogao.

Otkako te, brate, znam, tvo:riš jednako dela dobra Ja; zločinstva nikad ne pre:činjavaš nikom; mirni o Staju; od tebe svi ljudi; be:geniše te sve živo dru Že; k'o da znaju da si ti sve:tlo ogledalo sviju dobro Ta; sablazan, dragi moj, nig:di

Odista, daleko najpretežnija većina pesnika predbrankovske epohe, a svi njeni značajniji predstavnici u ovoj Antologiji, ili su rođeni u granicama Monarhije, katkada pod strogim kasarnskim

pesnika ove epohe mogao da nepovređeno dočeka nove dane omladinskog pokreta, iako ne uvek sa stihovima u džepu. Svi pesnici predbrankovske epohe bili su doduše jedinstveni i često jedinstveno nadahnuti istorijskim nacionalizmom u

(U ovoj Antologiji istupaju kao pesnici tri vladike, tri austrijska oficira, jedan kaluđer, jedan sveštenik, a svi ostali, sem nekolicine pisaca od imena, činovnici su, najviših i sasvim neznatnih položaja; samo dvojica među njima su

i prelivne izgrađenosti, i italijanskim narodnim, koji su oni počeli u književnosti stvarati i koji su i stvorili. Svi ostali slučajevi ovakvih dvojezičkih izuzetnosti samo su igra, manje ili više inteligentna, manje ili više šašava.

među njima nije hteo ovim stvarima pridavati značaj veći no što ovakva dokolica, ili vežba, ili skrivalica, može imati. Svi pravi pisci dobro znaju da se potpuno može zavladati samo jednom jedinom jezičkom domenom, — ako se čak valjano zavlada

Ali, pogledajte sledeće Pačićeve stihove: Svi Petrarhe, Šulci, Čokonai Pjen'jam svoje ljube slaviše, Spominjaju jošt ji svoji kraji, Pamjatnike gdi njim staviše.

Morala sam već poći ja k različnim carem, gorke suze lijući mećem se u jarem. Svi se meni rugaju i hulu svi kažu: „Eto naša robinja!“ — a breme nalažu.

Morala sam već poći ja k različnim carem, gorke suze lijući mećem se u jarem. Svi se meni rugaju i hulu svi kažu: „Eto naša robinja!“ — a breme nalažu.

“ — a breme nalažu. Serpske moje granice i zemlje ridajut čto hrabri mi vitezi tud ne projezžajut. Razoreni gradovi svi pusti već stali, kule bojne srpske sve i dvorovi pali.

Vrazi moji prokleti mene prevariše, radost moju posljednju navjek zatočiše. Svi veće vrazi moji rukami pljeskajut, hulno zvižde na mene, a zlobno glas dajut: „To li ona preslavna Serbija u svjetu?

Jakšić, Đura - JELISAVETA

(Leonardo odlazi.) JELISAVETA: (gledajući za njim): Žene ste svi! — Samo što vas svemoguć nagrdi Rutavilom mrkih nausnica, Što krepkošću nazivate muškom... Ovde je moć!...

KAP. ĐURAŠKO (za sebe): A ja bih rekao Da je gospodar u njoj nestao. BOGDAN: A s njim je gospođa — Ta to svi znamo. — Ma voli li je? Je l’ vesô, hrabar. Je li pogodan? Je li pred njome muški slobodan? KAP.

Kao da nije knjigu učio — Ne zna duždeve — ne zna prevaru! RADOŠ: Jest, oče! Al’ kad za dužda padnemo svi, Šta će nam posle njini mačevi? Šta će nam puške, što li štampara?

Živeo nam dugo sa gospođom! SVI: Živeo! KNEZ ĐURĐE: Srce mi zna — Svedok je jedan bog Da sam o vama samo mislio Za triest dana moje veridbe.

A kći je njina tvoja gospođa!... VL. VAVILA: Bog da je živi! RADOŠ (za sebe): Al’ ne da bude moja gospođa!... SVI: Bog da je poživi! Živela gospođa! VL.

I kopljem bismo Turke tobdžije, I sabljama im ruke sekosmo, Kojimano su silni tirani Garave puške često grlili. SVI: Živeo dužd! Živeo knez sa kneginjom! PRVI SERDAR: I u sanu sam pušku spominjô... DRUGI SERDAR: Hajd’ sad, Turčine!

— Pa pristajete l’ na to vi!... SVI: Svi! VL. VAVILA: Hoćemo, kneže, svi! VUKSAN:: On sve: „Hoćemo!...“ Kô da j’ izgubit dece hiljadu Očitat ludom

— Pa pristajete l’ na to vi!... SVI: Svi! VL. VAVILA: Hoćemo, kneže, svi! VUKSAN:: On sve: „Hoćemo!...“ Kô da j’ izgubit dece hiljadu Očitat ludom očenaš?...

— Pa pristajete l’ na to vi!... SVI: Svi! VL. VAVILA: Hoćemo, kneže, svi! VUKSAN:: On sve: „Hoćemo!...“ Kô da j’ izgubit dece hiljadu Očitat ludom očenaš?...

VL. VAVILA: Hoćemo, kneže! VUKSAN (za sebe): Hoćemo svi — Al’ bome ti — Kad grdnim nosom kine garonja, I iz nedara stane sipati Užasne svadbe crnu jabuku, Lubarde bojne i

KNEZ ĐURĐE: Pričinja ti se, Veruj, grlice! A to su dobri ljudi, dobri svi, Šulović, Mićić, — a i Vuksan je, — A što za Orlovićem žale?... Hm!

Zmijskoga jeda to su potomci, Što će nam zemlji bistre izvore Sa smrtonosnom penom mutiti. (Svi troje odlaze.) JELISAVETA: E ču li, zlikovci kako govore, Da izdajnika starog izmole?

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

U njemu se bijaše rasplamćela divska snaga, svi mu se živci napregli. Posrće, pada, ustaje, zanosi se i jezivo osjeća kako se bori s nečim strašnim, nevidljivim, što

— Imam kravicu, uzeću je preda se, pa u čaršiju. Sjutradan iza toga sveza kravu i pođe s djetetom Svi smo ga zaustavljali da ne ide, jer se spremala velika mećava, a valjalo mu je preko planine prijeći.

Šjedi, Džibiću, šjedi, mjesto se prošjelo pod tobom! Tvoj mi je đed o glavi radio, pa otac, pa svi tvoji, ali evo im!...

Da je te bi znati, koliko je mene njegov đed, pa otac, pa svi njegovi mučili, oblagivali, panjkali i kod turskog suda, i kod ovog švapskog suda, i kod vladike, i kod ljudi!...

— Ma da, čoče, taj! Zulumćar? Zulumćari su svi oni bili, osim čestitije' i pametnije' Džinića. Boga ti, nemoj me pometati, jer...

— Bog dobro dao, oci naši du'ovni! — odazvaše se svi i poskakaše na noge. — Rakijo majko! — prošapta neko u mraku.

Budi mene miran, Asan-beže Čeko, bulešiku ti tvoju! Ginućemo, braćo, svi ćemo ginuti za ovu svetu ćabu! — Svi ćemo ginuti! — ode odjek gorom i planinom iz pet stotina grla.

Budi mene miran, Asan-beže Čeko, bulešiku ti tvoju! Ginućemo, braćo, svi ćemo ginuti za ovu svetu ćabu! — Svi ćemo ginuti! — ode odjek gorom i planinom iz pet stotina grla.

— Neka! Neću! — odgurnu Simeun osorno rukom čašu, jer je bio pao u onaj nepojmljivi, vatreni zanos kad svi živci drhću i trepere u ognjevitom oduševljenju, kad riječi živo pršte kao varnice, a slike se nižu neizmjernom lakoćom,

Je l' ona zdravo? Sudac: Da tebi ne fali što? Jesi li ti potpuno zdrav? David: I mi smo, 'vala Bogu, svi zdravo i mirno, a tebi 'vala, koji se ti raspituješ za me, i za me i za moju vamiliju. (Okreće se pisarčiću.

Znamo se, Davide, znamo. Svi ste vi jednaki. David (unosi se pisarčiću u oči): Ko?! Ko, bolan? Zar da se ja dignem u bunu?!

David: E, sad i ja znam! Dovô sam je kô udovicu. Tri puta se udavala. Ja sam je čak iz treće ruke dobio. (Svi se smiju. Sudac nešto bilježi.

Bojić, Milutin - PESME

S pozorja borci tonuše kô seni, A zemlja im je žedno mozak pila, Krvlju su tekli svi potoci njeni I dražila ih Vlast i drska Sila. I tako večno ove iste stope, Krv nova siti.

(1917) SONETI I O, stara je priča da nosimo maske I svi da smo glumci bolji ili gori I za laž da Gospod sam nam idol stvori I arenu punu magline i praske.

Srce zvuk pesme što požudno bije, Reč čas zapovest, čas poniznost sluge, Cilj si kom vode svi puti, sve pruge, Pred kim se ništi gordost ljudskog uma.

'' XXI Svu tugu svoju u te bih da skrijem I da, drukčiji no što svi me znaju, Na tvome nedru, kô u rodnom kraju, Krišom od ljudi suze svoje lijem.

Pa ipak bedni svi su gresi ovi Kad sladostrašće poji život srećom I traži zmiju iz raja izmaklu. O, sotonom me, o Bože, nazovi I

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

Ovo je velika i važna stvar, od nas zavisi spas države, te se moramo ozbiljno uzeti u pamet. Jesu li svi činovnici ovde na okupu? VIĆA: Svi su, samo je g. Žika „otišao u srez”. JEROTIJE: Eto ti sad, šta će u srez?

Jesu li svi činovnici ovde na okupu? VIĆA: Svi su, samo je g. Žika „otišao u srez”. JEROTIJE: Eto ti sad, šta će u srez?

A ostali? VIĆA: Ostali su ovde. JEROTIJE: Čim dođe gospodin Žika, neka dođu svi ovamo. Ne mogu tamo u kancelariji ni da razgovaram poverljivo.

I koliko sam ih odučavao od toga pa, badava, ne pomaže ništa. 'Ajde, gospodine Vićo, čim dođe gospodin Žika, dođite svi ovamo da se razgovorimo i posavetujemo, jer stvar je ozbiljna i važna.

Jerotije ih najpre premerava sve, pa onda počinje svečanim tonom): Gospodo, stvar je vrlo važna i ozbiljna... moramo svi... (Zaustavi mu se pogled na Žiki.) Kako je tebi, gospodin-Žiko? ŽIKA (odebljanim jezikom): Ja vršim svoju dužnost!

ŽIKA (odebljanim jezikom): Ja vršim svoju dužnost! JEROTIJE: Tako, tako i treba! Moramo svi vršiti dužnost, jer stvar je ozbiljna... Stvar je, kako da kažem... da, gospodo, mi smo se ovde sabrali...

(Opšta tišina. On ih posmatra, i pošto prošeta dva-triput razmišljajući nastavlja.) Stvar nije prosta i moramo svi ozbiljno da razmislimo kako ćemo priteći državi u pomoć.

Nije to da kažete hajduk, na primer, pa da se dignemo, svi ovako, te 'ajd' na večeru kod predsednika opštine u ovo selo.

Nego, gospodine Žiko, kad bi ti mogao nekako da se razdremaš? Ovo je trenutak kad država traži od nas da svi budemo budni. ŽIKA: Pa ja bih mogao... samo...

Otkud se javno kaže da je špijun? VIĆA: On kaže, pre, dok je krio, nije mogao ništa da dozna, a sad mu svi kazuju jedan protiv drugog. JEROTIJE (Josi). Gde je on? TASA: Evo ga čeka.

ALEKSA (poverljivo): Tu je! JEROTIJE (zaprepašćen pred strašnim faktom): Lice? ALEKSA: Onaj što ga tražimo! SVI (sem g. Žike): A-a-a?!! JEROTIJE (zbunjen): Ama... sumnjivo lice? ALEKSA: Onaj što ga tražimo!

SVI (sem g. Žike): A-a-a?!! JEROTIJE (zbunjen): Ama... sumnjivo lice? ALEKSA: Onaj što ga tražimo! (Svi se okupljaju oko njega.) JEROTIJE (imitira ga): „Onaj što ga tražimo!” „Onaj što ga tražimo!”...

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Filozofija dužnosti preneta je s vladara i na sve učesnike bitke. Nemanjina teorija vlasti je proširena - svi pripadnici vojničkog, feudalnog reda dužni su da štite veru, narod i zemlju.

To je svojevrsna pesnička enciklopedija u kojoj su obuhvaćene sve pesničke forme i svi vidovi crnogorske stvarnosti i istorije, jedna od onih izuzetnih pesničkih tvorevina u koje kao da se sleglo sveukupno

predstavnika je istoričar Slobodan Jovanović (1869-1958), koji je samo povremeno razmatrao književne teme, ali se zato svi njegovi tekstovi mogu čitati kao da su književni već i zbog same stilske veštine.

novih književnih pokreta, čiji su manifesti preplavili evropske književnosti najpre uoči rata, a onda i posle rata. Svi ti brojni pokreti, ponikli u raznim zemljama, slili su se u jednu opštu književnoistorijsku pojavu (stilsku formaciju)

Najzad, Roman o Londonu (1972) daje sliku emigranata, rasejanih lica u savremenom megalopolisu. Svi likovi, i ceo jedan narod, nalaze se u potrazi za zavičajem.

Jakšić, Đura - PESME

Plamen i dim, gori nam lice, Mrki kô vuci dođemo svi — Ali gde beste vi, kukavice, Pudljivci hudi, lažljivi psi?... 1860. PIJEM... Pijem, pijem...

Nastasijević, Momčilo - PESME

2 Raduj se, svemu si spona, pokoji u tebi svi žive. I duša tuzi što sklona; i prazninom što dani zasive — u pohode to sprema ti se ona.

U samoći to ne ostadoh sam: tajno je kroz potaje moje, znam, noga njena bila. 5 I nespokoji u pokoj svi ožive. Sa bezdan sa izvora poteku vode svete. Blage od srca srcu vesti polete.

Dođi nam, večni naš. Večni naš, Izrailj! (Ratnici:) Napali me narodi svi, U ime Jehove nosim im slom. Skupile se čele u roj, U ime Jehove nosim im slom.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Baba je bila u kući sve i sva, svi su se nje najviše bojali i poštovali je. Za ručkom, večerom čekalo se da ona prvo sedne za sofru, ona prvo počne da

I onda bi nastao onaj posle ručka kućni, tih mir. Čudan i čisto nem mir. U kome svi oni: i Mladen ispred kuće s knjigom ili tablicom, i baba u bašti, i mati mu unutra opkoljena belinom rublja, odudarajući

Ako li da uzmem? Čak ni to nju nije vređalo. Njoj je samo bilo do toga da su: njome u kući svi zadovoljni, da večito radi i da je sva srećna svakome od njih da ugodi.

Jedino što bi se primećivalo da ona zna, to je bilo za vreme ručka, kada za sofru svi sednu a otac leži. Od gorčine, bola, njoj bi čisto zalogaji u grlu zapirali.

I onda bi nastalo ono uoči nedelje, praznika, njihovo spavanje ovamo u sobi. On, otac, mati, i mlađi brat u kolevci. I svi, svršivši sve kao što treba, spavaju i odmereno rču od srećna zadovoljna sna, ne brinući se ni o čemu, ne osećajući

Sve u novom, sa svećama, cvećem i zabrađene novim, crnim šamijama. Mladen bi video kako bi se tada svi iz okolnih dućana, očevi drugovi, prijatelji, odmah dizali, izlazili ispred dućana i nemo se klanjali, pozdravljali ih

I da to ne bi bilo, zato je ona dolazila, sedela. I to istaknuto, do čekmedžeta, u vrhu, da bi je svi videli, uverili se da je ona tu, da ona nadgleda, uzima novac, a ne on, Mladen, dete, i da zato nemaju brige da će

I tako svi redom. Gotovo nijedan, posle oca, da je radio kao što treba, kao što je običaj, adet i red: da radnja, i ako otac umre,

Onda ono osećanje. Napolju mrak, dubok, gust, a Mladen u postelji i, onako osamljen u mraku, u noći, oseća kako su svi tu oko njega, u kući, ograđeni, zatvoreni, sigurni. Sve je u redu, sve je kao što treba.

Na njima izvaljeni, raskopčani, po nekoliko komšija sede. Puše. Svi piju hladnu vodu iz testija što stoje do njih. Hlade se. Mladen, kao uvek, u dućanu je.

ruku, sve iz bojazni da on, takav čovek trgovac, zbog njega ne zadrži se, ne svrši kakav svoj veliki posao, kao što su svi njegovi poslovi, i posle ne potuži se: »Ama ne mogah, dođe č̓a Marko i omete me...

Ispočetka nije pristajala, izgovarala se da mladoženju ne zna. Uzalud joj majka govorila da ga oni svi poznaju, i pomenula pored ostalih i njega. Onda ona, Jovanka, rekla: »Pa ako brat Mladen kaže, dobro, poći ću...

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Na nj »ne sme nikakva nečastiva sila« (ŽSS, 326). Naročito se od njega plaše veštice i svi koji stoje u vezi sa vračanjima i gatanjima (upor. Vuk, Posl.

Za vreme »nekrštenih dana« njega nose za pojasom »kao predohranu od svake nečastive sile« (ŽSS, 177); o Belim pokladama svi se mažu ‹njime› ili ga jedu, od veštica (ZNŽOJS, 7, 139; 23, 315); pred spavanje za preporuku (je› metnuti oko vrata

Na Bogojavlenje u vodu koja se ujutru donosi sa izvora, metne se b., pa se posle njome svi u kući zapoje (SEZ, 14, 22 id). U vodi u kojoj je potopljen b.

, 37), Đurđevu danu (іb., 49). Svi ovi kolači jesu žrtve precima, ili htoničnim demonima uopšte: Mladenci su dan zmija [= duša], i ima ih četrdeset, a to

drvo, koje se prethodno okiti. To drvo zove se »majum« (Maіbaum). U podizanju i kićenju učestvuju svi koji sa tog bunara nose vodu. »Majum« stoji tu za vreme celog maja (ZNŽOJS, 18, 77).

Kad konj zgazi na takvu d., ispadnu mu svi klinci iz potkovica (ZNŽOJS, 9, 226). Ko ima tri stvari: šipku Davidovu, travu križaticu i d.

Kada svatovi dovedu mladu u novi dom, onda ona, prvo, stupi na prag i tu bude napojena vinom, a odmah zatim svi svatovi odu domaćem bunaru; mlada i mladoženja obiđu tri puta oko njega, i onda bace u bunar (ili ostave pored bunara)

, SEZ, 19, 371), ni Velike ni Bele nedelje (v. docnije). Sejanje, i uopšte svi poslovi oko k. su isključivo ženski poslovi (SEZ 19, 283).

, nego, čim se jedna potroši, mora se druga namotati: ako prela prenoći gola, biće svi njezini one godine goli (ZNŽOJS, 7, 148). Ako žene ugledaju prvi put u proleće rodu s glave, biće te godine malo k.

Žene u Bosni na Đurđevdan kite se k. »da ih ko ne ureče« (Karadžić, 4, 1903, 168; GZM, 6, 1894, 374), takođe i svi drugi (SEZ, 14, 60 i 61; Kal. Srbobran, 1896, 190). K. se o Đurđevdanu kiti i vedrica (SEZ, 32, 109).

Bosansko-hercegovački istočnik, 10, 1896, 381 id), i to najpre se pričesti domaćin, pa onda svi muški, pa svi ženski u kući.

Bosansko-hercegovački istočnik, 10, 1896, 381 id), i to najpre se pričesti domaćin, pa onda svi muški, pa svi ženski u kući.

Ćipiko, Ivo - Pauci

Vojkan ne može a da ne nabaci koju Iliji; veli mu: — Vidiš kako ljudi ne mare za blagajnu: ovi svi idu trgovcu! Pa da, ono što je tebi uradio tvoj pop Vrane, uradio bi i drugome...

” — Ne htjede ni mene, opazi Ilija, — a negda bio bi mi dao sve što ima. Đavo bi znao, takovi su s malim svi. Za najmanju, iskopali bi ti kuću. Neće nego na svoju! — Pa upita: A što je s vašom blagajnom?

—Evo nevolje, — veli gazdi, ne mogu kukuruza ni prodati ni darivati! ... De, živi bili, vi i svi vaši, uzmite ga vi! ..... Ali da, — dosjeti se, — nemate ni vi gotovih para.

— upita pisar. —Koliko pitate? — obrati se Petar k njima. —Koliko je pravo! — odgovoriše svi troje u jedan glas. Petar sa stola uze kesu i izvadi iz nje nekoliko banaka, razmota ih i broji. Evo deset desetica!

—Pođi! — veli otac. —Pođi, dijete moje, kad svi tako hoće! — nagovara je i majka. — Sramota je odbjegnuti ovoga čovjeka. —Reci joj i ti, Rade!

a ako ti bude krivo, znaš gdje si se rodila. Cvijeta poplašeno gleda uokolo i ni na kome od kuće ne ustavi očiju. Svi je nagovaraju da se povrati: i Rade, i majka, i otac, pa kako da svima odoli? — Idem, — veli u suzama.

I trebalo je to da učini, jer se prijatelji živo zauzeše da od kazne riješen bude. Na ručak pozvati su svi okolni župnici i neki fratri iz manastira, dva kaluđera, načelnik, gazda Jovo i jedan općinski prisjednik.

Našega svečara mogu da prispodobim onome golemome hrastu, što ga svi u ovome odgojku vidimo, — i pokaza rukom na nj, — oko koga obavio se bršljan i okupili se zakržljali hrastići; duši ga

? Da, sa nekoliko varićaka kukuruza misle da će svi naši prevjeriti!... — Vi uvijek jedno, — opazi mladi kaluđer, pobojavši se da, napit, otac Dionisije ne pomuti sloge..

—Ne velim ja to, ali meni je krivo. .. —Svi ste vi jednaci... I drugi tako vele kad treba vraćati. — Jesi li zabilježio dvadeset i pet talijera, što je otac

Raskući ih nekolicinu, a sada djeca mu nastavljaju i idu za njegovim stopama! ... Što ne osude gazda—Nikolu? Svi se oni obogatiše, a čime trgovahu? Kukuruzom, brate, za gladnih godina ponajviše i... nešto sa seljačkim potrkušicama .

u otporukama, na ime Jova Kostića, čitaše se: „Vi ste jedan od naših najtačnijih pretplatnika i darovatelja, i kad bi svi domoljubi bili tako darežljive ruke za naše amanete, druge bi ptice pjevale našemu dobrome narodu ..... Hvala vam!

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Možda zato što su svi govorili o njemu da je svemoćan i da zna leka od svake bolesti. Ovaj koji je k nama došao vrlo je mlad, verujem moj

Makarije Imao sam dugu i oštru prepirku sa Prohorom. Rekao mi je da smo svi (osim njega, razume se) povilenili od sreće što je Lauševo zdravlje pošlo nabolje.

Zar pravda ovoga sveta nije u tome što smo svi mi ljudski stvorovi, krhki i privremeni, smeteni, zbunjeni i unezvereni pred licem nepoznatog i sutrašnjeg dana kojem

Da li smo, utehe radi, reci mi, da li smo svi mi, ipak, podjednako ranjivi i slabi? Da li su i tvoji miljenici otporni ili su slabi kao i ja na nepravde i na

Možda se to tako dogodilo zbog toga što su svi oni bez izuzetka poticali iz sebarskih porodica i što su bili beskrajno zahvalni vlastelinu jer ih je izvadio iz

Tokom zlopaćenja po Usori u poteri za Brzanovim pljačkašima, kroz jesenju tmoru i magluštinu, svi smo nosili, ušivene u pojase, amajlije koje nam je Janja dala na rastanku.

Ugri, Vizantinci, Bugari, Dubrovčani, svi oni nisu mogli da nadoknade odsustvo gosta koga bi ovde želeli najpre da vide — kraljevog brata, bivšeg kralja Dragutina.

Da, zagledali su me sa svih strana kao neku retku čudnu zverčicu, i verujem da su svi ti muški pogledi, o koje sam se saplitala tih dana, bili puni žudnje.

Zaustavio je na meni svoj vodnjikavi pogled. „Lepa je“, rekao je ponovo, mnogo kasnije. Prohor Svi sumnjaju da ću izdržati.

On me je odmerio jednim oštrim pogledom i okrenuo mi leđa tako da svi vide koliko me prezire. Zagomilao je kroz gužvu posmatrača pokušavajući da pobegne od mene.

Jelena Dorotej već šest nedelja ne dolazi na Kulu. Posle događaja koji se dole zbio, svi monasi u manastiru izdržavaju pokoru po episkopovoj zapovesti. Ne znam dokle će to trajati. Lauš se oporavio.

Voda je dremala, lenja i nepomična, iznad plodne vratimljske zemlje. Svi su zebli od pomisli da Morava taloži na dno poplavljenih predela šljunak, jalovu stelju iz koje ništa više neće moći da

Ilić, Vojislav J. - PESME

“ I čuvši besedu ovu, i pojmiv dubinu jada, Svi smo mu za pravo dali, i svi smo pljeskali tada. Redaktor jednoga lista, s dovoljno nervoznom minom, Promumla kroz zube

“ I čuvši besedu ovu, i pojmiv dubinu jada, Svi smo mu za pravo dali, i svi smo pljeskali tada. Redaktor jednoga lista, s dovoljno nervoznom minom, Promumla kroz zube nešto, držeći bocu sa

Il' ako se pesma i zahori stara, To je protiv Švaba i protiv Madžara. Svi čekaju samo da zatutnje zvona I topovske paljbe sa Neve i Dona. Pa dnevni žurnali... Čega nema tuna!

I sva ona grupa, što tumara sada, Raduje se nešto i nečem se nada. Svak za sebe radi, svi za sebe žive, Samo se za propast uzajamno krive. 9. Pa šta me se tiče njihovo veselje, Ili njine nade ili njine želje?

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Sibinjanin Janka, janičare Ćuprilića, Sulejmana, Avare, Herule, Istočne i Zapadne Gote, rimske legije i divlje horde. Svi su se oni ovde borili; a još dalje, u prošlosti, talasalo se ovde Panonsko more, i praćakali se, valjda baš na ovom

cilj našega putovanja, a njemu se smemo približiti tek kada nam izdišući plamen na njegovom žrtveniku dadne znak da su svi svetovnjaci ostavili ovaj sveti deo varoši.

I gornje, horizontalne ivice ocrtavaju se jasno prema zvezdanom nebu. Ja ih gledam sa velikim iznenađenjem. Svi istoričari pričaju da je Vavilonski toranj bio složen iz više kula, postavljenih jedna na drugu, a Herodot, stari

tako i bubamari koja sedi na točku preslice izgleda da se ceo svet oko nje okreće, a da miruju samo ona i taj točak i svi oni predmeti koji stoje u produženju osovine točka.

Pet minuta pre no što zvono dadne znak za polazak, sakrićemo se u celi Erehtejona; onde ćemo sačekati dok svi ljubopitljivci ne ostave grad i noć se ne spusti.

Ta je rotacija najpravilnija od svih kretanja u prirodi, i ona nam daje najsavršeniji sat po kojem se regulišu svi ostali, a to ovako. Vreme za koje se naša Zemlja obrne oko svoje ose zove se zvezdani dan.

Dvanaest vladara izređalo se posle osnivača Ptolemejske dinastije na prestolu Egipta. I oni su se svi redom zvali Ptolemeji, ali u koliko je njihov redni broj bio veći, u toliko je njihova vladalačka sposobnost bivala sve

Te njene čari bile su neodoljivije nego svi pešaci Sirije i svi konjanici Arabije! Jedne noći stvorila se ona, kao kakvim čudom, u Aleksandriskom dvoru u Cezarovoj

Te njene čari bile su neodoljivije nego svi pešaci Sirije i svi konjanici Arabije! Jedne noći stvorila se ona, kao kakvim čudom, u Aleksandriskom dvoru u Cezarovoj sobi, i zamolila ga

Možda je to bila samo vrtoglavica, izazvana tolikim počastima koje se sručiše na moju glavu. Desetog maja. Stigli su svi delegati. Kongres otpočeo svoj rad. No o ovome u idućem pismu.

po projektu Aloiziusa Liliusa, izveo rimski papa Gregor XIII - zato se taj novi kalendar, koji su postepeno usvojili svi zapadni narodi, zove Gregorijanskim.

Danas ceo kongres želi da astronomska nauka bude osnova naše reforme, ali svi strahujemo od toga da se usled toga oba hrišćanska kalendara posle njihova dovođenja na isti datum ne odvoje jedan od

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Biografski podaci pesnika zastupljenih u ovoj antologiji pokazuju kako su gotovo svi autori u jednom periodu svog života obavljali neku prosvetnu funkciju (učitelja, profesora, školskog nadzornika, pisca

Listovi i časopisi imali su veliku ulogu u razvoju srpske književnosti za decu jer su u njima sarađivali gotovo svi značajniji književnici toga doba.

veka. Osim toga, u njima su promovisani svi važniji pesnici i prozni pisci ovog perioda: Kosta Aberdar, Ljubomir Nenadović, J.

Žabe kreče u potokah osjeteći toplotu, dajut glas svoj do visoka uzimajuć ohotu. Ribe v' vodah igraju se, svi za vesnu raduju se. O zlatoje proleće!

O zlatoje proleće! Zemlja sjeme već izdava ot dobrote nebesne, pokritoje izraštava, koje biva ot vesne. Svi sadiki plod javljaju, vinogradi lozu daju. O zlatoje proleće!

GRUJIĆ Već se polja sva zelene, Topliji je sunčev sjaj, Sve su voćke odevene, Hajdmo, hajdmo dok je maj, Hajdmo svi u gaj! Tamo cveće divno cveta, Oh tamo je sada raj, Ne možemo mirovati, Hajdmo, hajdmo dok je maj, Hajdmo svi u gaj!

Tamo cveće divno cveta, Oh tamo je sada raj, Ne možemo mirovati, Hajdmo, hajdmo dok je maj, Hajdmo svi u gaj! Tamo ćemo cveće brati, Ti nas Bože pogledaj.

Tamo ćemo cveće brati, Ti nas Bože pogledaj. Mi ćemo ti hvalu dati, Hajdmo, hajdmo dok je maj, Hajdmo svi u gaj!

Slavuj će nam popevati, Dok ne bude danu kraj, Mi ćemo se naigrati, Vesel' će nas mili maj – Hajdmo svi u gaj! MATI PEVA ŽARKU JOVAN SUBOTIĆ Ustaj mali Žarko, Došla ti je kuca, Da joj dadeš rucka, Došla ti je cica Da

Prema njemu Omer-paša Razapeo šatore – Pa on šalje poslanika Da mi s'lavi pokore. Svi se grotom nasmejaše Knez Danilo najviše; Pa odgovor Omer-paši Na fišeku on piše: „Rodio se s' da krst braniš A sad

U mome seocu Zadruga je složna, Čeljad je pobožna, Sin pokoran ocu, Milo moje selo, Budi mi veselo! Svi težamo polje, Znamo još za mobu, Ne znamo za zlobu Svi smo krepke volje, Milo moje selo, Budi mi veselo!

Svi težamo polje, Znamo još za mobu, Ne znamo za zlobu Svi smo krepke volje, Milo moje selo, Budi mi veselo! U nas vera tvrda, U nas pune čaše, Gostoljublje naše Vreme ne pohrda.

Stanković, Borisav - TAŠANA

KATA (začuđeno): Pa tu sam, sinko! TAŠANA (unezvereno, ljutito): Kako tu? Svi ste vi tu. I ti tu. I otac tu, a nigde vas nema. Ostavite me tako samu, pa...

! Šta je to, kćeri? TAŠANA (okreće se od matere): Ništa. Ostavi me. Ne znaš ti. Svi vi tako. »U svojoj si kući, svoja si gazdarica«, a opet svaki na svoju stranu, svaki sebe gleda, a samo ja ovde

Nikad da tebe zateknem veselu, sve nešto tako, I vi svi na mene, kao da sam ja za sve kriva, da do mene stoji! Zar sam ja htela da tako bude, da zet, pokojnik, rano umre, ati

(Od jeda ne može mater da gleda): Ama, svi vi tako! Svi vi znate. Znate i što treba i što ne treba, a ovamo kod mene kad dođete, ništa ne znate, ništa ne vidite,

(Od jeda ne može mater da gleda): Ama, svi vi tako! Svi vi znate. Znate i što treba i što ne treba, a ovamo kod mene kad dođete, ništa ne znate, ništa ne vidite, nego se samo

TAŠANA (uzrujana, još besna): Ostavi me, ostavi me, nemoj više da me lažeš, i da me zagovaraš. Dokle ćeš i ti i svi vi misliti kako ja jednako ne mogu ništa znati, ništa videti, čuti, osetiti, i da vi zato onda možete večito da me

TAŠANA (ohrabrena): Oh, svi oni, i kad dođu, kao da su došli njega, pokojnika radi, da njega vide, da njega pohode, i kao njemu mrtvom da ugode.

Jesi čula? Svi ovde mora da su! I to da im kaže da sam ja tako kazao, da sam ja tako naredio! TAŠANA (uplašeno): Zašto, dedo?

) Ulazi Stana i iznosi malopre unetu vodu i bosiljak. MIRON (tiho Stani): Ne zaboravi na hadžije da sutra svi dođu i da me čekaju. STANA (izlazeći na prstima): Neću zaboraviti, ne, dedo!

Evo jedem ja, jedem. MIRON Ama zašto zemlju jedeš, za Boga? PARAPUTA Jedem, jedem! Zemlja sam... I ti si zemlja... I svi smo zemlja. I svi ćete biti zemlja. MIRON Jest, jest. Od zemlje smo, i bićemo zemlja.

MIRON Ama zašto zemlju jedeš, za Boga? PARAPUTA Jedem, jedem! Zemlja sam... I ti si zemlja... I svi smo zemlja. I svi ćete biti zemlja. MIRON Jest, jest. Od zemlje smo, i bićemo zemlja.

(Odlazi.) PARAPUTA (odlazeći): Zemlja sam, i ti si zemlja. Svi smo zemlja. I svi ćemo biti zemlja. DRUGI ČIN Dok je u prvom činu sve tužno, dotle je sve u drugom veselo, svetlo,

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Varošica zove njega „džepni muž”, a nju „vesela udovica”, i svi čekaju da vide ko je koga bolje prevario. Ispalo je tako da su majstor i majstorica prevarili palanku.

Šta će tebi deca dvoja — je l' tako beše? Troja su tu! izvol'te da vidite! I svi zdravi i grlati. A nije rđavo ni meni, ni mojoj majstorici. Što više dece, sve više mušterija!

odnekud iz njega, kao da je on raskršće, vode tri staze, rastu, dužaju, a po tim stazama njegova deca, mala kao što su, svi osnovci. Jedno drugo kao da ne poznaju, njega, kad ih vikne, ne čuju.

” Ima u Srećku nešto čudno. Zanimanje njegovo, to je sramota, ali niko to ne kaže, i svi ga vole. Ljudi sa mnom teraju zbog toga sprdnju, a njega niko ne dira.

Ko bi to mislio!” — govore „drugovi i prijatelji”. Kad padne veče, i svi se raziđu, onda Ristana još ima da sluša neku politiku.

Stariji ljudi su kao na dlanu videli istoriju jednog porodičnog života. Na kraju krajeva bude tako kao da su svi članovi porodice za nešto krivi, i jedno od drugog se kriju. Seka je odgovorila ocu kao iz nekog drugog sveta.

— „Ne znam šta je sad s njim, a sinovi njegovi, znaju svi, živi su, i oteli se obojica od sirotinje. Stariji je advokat u Bukureštu, bogataš, ali je uzeo prezime svoga

” A kad sud i zvanično prođe, svi dobijemo po čašicu vina, jednu i ne veliku. Gospa Nola zaista nije cicijašila, ali nije odobravala piće. — To je tačno.

Krili su novac uglavnom po kući, kako se radilo u doba malih lokalnih štedionica. Govorilo se da su Lazarići i čudni. Svi su bogataši čudni, jer iz bogatstva izrastaju egzotične biljke: ili kulturni luksuz, ili poročni luksuz, ili tvrdičluk

Zaista je krađa i prepada u ono doba bilo počesto. Vojvodina je bogata, svi vole novac i uzimaju ga kako mogu. Tačno je bilo, kod Lazarićevih, da se u obe polovine kuće iz po jedne sobe moglo

Mirno, i kao uvek. Kad je sve bilo uređeno, čulo se u palanci da je gos-Toša našao i sporazum i pravdu, da su svi zadovoljni, da gos-Toša najlepše govori o snaji i o bebi, i o svima rođacima snaje i bebe.

Jezik mu zmija, ali pamet mu valjasta, što mi kažemo. Veli: „Svi mi, i sve prostrane sermije, staćemo bez guranja na ovo malo naše palanačko groblje”... Jȁ...

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

u isto vreme u tom selu živio, znam da ni jedna boginja ne bi ostala s kojom je ne bi sravnio, i jamačno bi nokte svi deset prstiju izgrizao dok bi njenu krasotu spevao. Da bi so tim meni posao odlakšan bio, mislim da ne treba spominjati.

No nesrećom takovog u tom predelu nije bilo, jer su baš onda svi na koje je podozrenije da lažu palo proterani bili, i tako naša Roksanda morala je bez pohvale po sokaci svoju lepotu

zabavljaše se s pravilima po kojima se bez izuzetka svi romani pišu. I Robinzon Kruse na njega ne malo vpečatlenije učini.

Najveće pak upražnenije žitelja pomenute palate bilo je spavanje, i baš su se slučajno svi u ovom položeniju nahodili kad je naš vitez u najhitrijem trku s mačem u ruci pod bedem doletio.

Prišelcima se slobodno ovo generalisima (oni sopstvenog vožda nisu jošt imali) komandiranje vrlo dopadne, i svi Romanu tête à tête pođu. Ovaj pak vitez, stavivši se u pozituru Kraljevića Marka: »Šta«, poviče, »prevara?

uvaćen bio, koji noseći ga u ropstvo, najužasniju buru iskuse, lađa im se potopi baš kad su blizu nekog ostrova bili, svi se podave, samo jedan Svetomir talasom na breg izbačen bude.

i venac, prinesem, a za jedan moje komšinice poljubac ja bi se razrešio i više što učiniti negoli samo navesti ono što svi, otkad je romana postalo, navode.

Zar ji je malo bilo u tamnici, i opet su se lepo svi na laki način izbavili, tako da nijedan nije poginuo, kao na primer Ljubomir, kao što je — (ne znam kako mu je ime u

Ona ne metne ni pokrivalo na sebe, tvrdo uverena da je svi poznaju, otide nadziratelju tamnice, koji je ključeve kod sebe imao, i od njega zaište da je kod novog sužnika samu pusti.

Meni teško pada na dobrodetelj senku bacati; ali po dužnosti istoričeskoj istinu javiti moram (dobro bi bilo kad bi svi istorici ovu dužnost točno ispunjavali i ne namećali čitateljma ono verovati što nije niko ni pomislio).

povest našem gimnosofisti, predstavljajući nevernost i neblagodarnost Romanovu, i kao na nos pridevajući mu da su momci svi takovi da je svaka devojka luda koja se za njima povodi, da bi ona, kad bi vlast imala, drugu uredbu za ovakove

Čimpeprič: Smem li pitati koje su točke zakletve vaše? Ja umem tajnu hraniti. Gimnosofista: Kako gođ što ne mogu svi ljudi pod jedan šešir ući, tako ne mogu svi ni jednaki misli biti.

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

četiri crna vetra Sjedinjenom krvlju bojovnika Polje kao nijedno Nad njim nebo Pod njim nebo VEČERA NA KOSOVU POLjU Svi sede providni za stolom I vide jedan drugome zvezdu u srcu Venconosac im lomi i deli Njihovu zlatnu prošlost I oni je

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

bio neka vrsta pismenog zadatka za sve one koji su — to se već razume — počinjali kritikom svoja literarna vežbanja. Svi su oni i na sav glas tvrdili: da ja nemam ni duha ni talenta.

Kad sam mu prišao, on se osloni na mene i reče mi: — Posrćem, posrćem kroz život, jer su me svi prijatelji napustili. Ah, lakše mi je naći pute nebeske no staze života. Osećam se usamljen, povedi me, povedi me!

Možete misliti kako smo se svi u kući iznenadili kad smo sutradan, još rano izjutra, saznali da sam muško. Babica se za svoju pogrešku izvinjavala

U to doba pada i moje dobijanje prvih zuba. Oh, to vam je bila čitava komendija, tako da smo svi popucali od smeha. Ja lično nisam bio toliko pretenciozan da što pre dobijem prvi zub, ali mi je otac dosadio

Docnije smo tek saznali da je moj stariji brat, u momentu kada sam ja pošao pogači i kada su svi pogledi i sva pažnja bili upravljeni na moje podvige, — ukrao paru, iako za to nije imao opravdanih razloga, jer je on

Vi nesumnjivo poznajete svi onoga maloga tiranina koji, tek što ste došli gdegod u posetu i otpočeli vrlo prijatan razgovor sa njegovom mladom

se i vi divite; vojnik, koji se isprsava ne bi li mu spazili medalju na grudima, koju je, ni sam ne zna zašto, dobio i svi drugi i mnogi drugi, zar svi oni ne dižu nogu uvis i ne kazuju vam: „Ja imam nove pipe!

se isprsava ne bi li mu spazili medalju na grudima, koju je, ni sam ne zna zašto, dobio i svi drugi i mnogi drugi, zar svi oni ne dižu nogu uvis i ne kazuju vam: „Ja imam nove pipe!

Povodom ovih podviga roditelji moji i svi ukućani utvrdili su da sam „vrlo živo dete“, te se majka čak i prilikom poseta brižno vajkala: „Ja ne znam šta ću,

Za to ima čak i istorijskih dokaza. Svi klasični narodi koji su nosili suknje propali su i izumrli. No tragedija čovečanstva ne leži toliko u njihovoj propasti

gonilaca da siđem radi predaje ja uporno ostajao gore, — oni bi doneli pun tanjir kolača, metnuli bi ga pod orah i svi se povukli u kuću i prikrili.

daske iz šupe, brašno iz kujne, vuna iz jastuka za brkove i brade, pa onda suknje, stari kaputi, kurjuci od kose i svi drugi predmeti koje mali odmetnici poberu i donesu iz svojih kuća.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Sa ludačkim besom zakovitla šrapnel iznad naših glava i stotinama kuglica zaprašta oko nas. Svi smo se prilepili za zemlju. Jedino je ostao potpukovnik Petar i grizao donju usnu. — Ah, strašno!

Ne verujemo očima svojim. Iznad naših pešačkih rovova stajao je streljački stroj nemačkih vojnika u šlemovima. Naši su svi pešaci bili mrtvi. Iz nekih šljivika jurili su u trku prednjaci svojim topovima.

— More, ostavi — dobaci komandir. — Slušajte, gospodine kapetane. U celom svetu su svi konjanici podjednaki. Kad su u prethodnici, plašljivi su kao zečevi. Čim pukne prva puška, razbegnu se kud koji.

Gluvu tišinu prekidalo je samo brektanje konja. Komandir je jahao duž baterije, pitajući da li su svi ljudi stigli. Čujem gde neko pozadi reče da je jedan poslužilac ispao. Sigurno je to onaj koga preskočih na putu.

Prvi put od početka rata. Njihovo raspoloženje moglo bi se svesti na dvoje: ili energična ofanziva, pa ma svi izginuli, ili da ih raspuste kućama. Ovo srednje stanje, večito odstupanje bez borbe, teško se podnosilo.

Vodi u pešački rov! Ali ađutant kraljev mi u prolazu dobaci: — Skreći na koju bilo stranu, samo ne vodi tamo. Tada svi oni počeše govoriti Kralju kako je opasno ići ovako u grupi. — Nemojte vi meni objašnjavati...

Drum je zakrčen, i svi stajemo. Stoka malaksala, i jedva kreće. Put je sve gori. Blato je negde do blizu osovina. Te noći nebo je bilo

Zemlju napuštamo. Poslednje ostatke državne imovine u Kruševcu narod je razneo. — Čuo sam da su svi činovnici primili platu unapred za dva meseca i da su razrešeni dužnosti — veli potporučnik Živadin.

— Grujo, ko zastane, čovek ili životinja, ubij na mestu i bacaj u reku! — naređivao je glasno Luka da ga svi čuju. — Gospodine poručniče, ramlje mi konj — požali se jedan komordžija. — Daj ovamo jednog komandantovog konja...

MOJA, PETA BATERIJA Ulice su bile zakrčene pešadijom, artiljerijom, kolima. Svi su išli u jednom pravcu. Pristizale su trupe i sa bugarske granice. Ali niko ni za koga nije raspitivao.

Podnarednik konjušar bio je Svetozar... Onaj beli. Zovnem ga i pitam jesu li svi konji na licu. „Svi su ovde“ — odgovori mi on odrešito. Ama vidi, vidi ipak, da nije nečije ležište prazno.

Podnarednik konjušar bio je Svetozar... Onaj beli. Zovnem ga i pitam jesu li svi konji na licu. „Svi su ovde“ — odgovori mi on odrešito. Ama vidi, vidi ipak, da nije nečije ležište prazno.

Petrović, Rastko - PESME

U KAVEZU 58 PUTNIK 65 FABRIČKI DIMNjAK U PEJZAŽU I KANIBALAC ČEKAJUĆI NOVOROĐENOG 70 JEDINI SAN 76 TAJNA ROĐENjA 79 SVI SU ČANCI PRAZNI 81 NOĆ PARIZA 85 ZVERSTVA 87 DVADESET NEPRIKOSNOVENIH STIHOVA 89 PREINAČENjA 91 ZIMSKA REPERTOAR 95 OVO

JEDNA STARA ARIJA NA MODERNOM INSTRUMENTU MENI, TEBI I JOŠ NEKOM TREĆEM Aj! aj! aj! Svi koračaju danas oni ispod jesenjeg neba kao ispod prokislog surog amrela.

A ja pevam oholo: Soko leteo, soko lovio, soko pao, Slavno pao, pošto je lovio!“ Da li razumeš: najzad pao? Svi koračaju oni danas ispod jesenjeg neba kao ispod prokislog surog amrela. Aj! aj! aj!

Jedini se kraj pukovnika nađe on; Sam od jedne granate bi zakopan. Svi držahu da je mrtav i počast daše, A on malo ugruvan kući stiže već drugi dan: Napred, na juriš! Bitka dobijena.

Da li ko zna Da tužba umom srcu spi; I da kraljevi i da kraljice, Pomrećemo zauvek jednom svi, Da li ko zna: Čoveče koji umireš?

Drumovi su naši beskrajni, Gore su tako tihe, plandišta tako široka, Svih puteva za mene ljubav je preduboka, Svi vele: dođi, dođi, trpljivi ljubavniče, Zaškripala su velika kola selačka!

JEDINI SAN Bahćem se i dahćem, gle, u košmaru i svi snismo Osvajanje prostora nečim što je bez mere Savladasmo poniženje... i ubismo! i ubismo! Kao da to i mi nismo!

U jednoj maslinovoj šumi zanosa, gorčina nad Velalukom, na Korčuli. SVI SU ČANCI PRAZNI Tako zaspi, meseče, Nad toplom supom detinjstva: Iz mene će preliti tuga doveče, Kao iz čanka mladog

U ovoj noći svi su čankovi prazni nikakvo potkreplenje! Stresoh sa sebe čednost, Stresoh sa sebe poštenje; Ni jedne fiks-ideje.

No u ovoj noći svi su čankovi bez dna: gde iscediti to vrenje! U jutro su opet čankovi prazni; nikakvo osnaženje. To priticala je briga iz

U ovoj noći svi su čankovi prazni, U ovoj noći ni jedne fiks ideje, Odvratićemo glave. Budva, 23. VII 1922. NOĆ PARIZA (SA POSLEDNjEG

petnaest godina kada sam pisao u jednom listu, koji je pod naslovom Probuđena Svest izlazio rukopisno u mojoj sobi: ”Svi se planovi ne dadu ispuniti. Sve što je bilo neće biti; sve što se planira, neće se ispuniti.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

MASLAČAK U podnožju planine, nekad davno, rasla je četa suncokreta. Kakvi su to lepotani bili! Svi visoki, svi stasiti, svi uspravni! Sunce u nebu blistalo je od ponosa zbog svoje zlatne vojske.

MASLAČAK U podnožju planine, nekad davno, rasla je četa suncokreta. Kakvi su to lepotani bili! Svi visoki, svi stasiti, svi uspravni! Sunce u nebu blistalo je od ponosa zbog svoje zlatne vojske.

Kakvi su to lepotani bili! Svi visoki, svi stasiti, svi uspravni! Sunce u nebu blistalo je od ponosa zbog svoje zlatne vojske.

Ali, suncokreti nisu ni želeli da se sklanjaju. Pod vrelim okom svoga cara rasli su i jačali, verno sledeći sunčev hod svi, sem jednog nedavno rođenog mališana. Bio je to mali, tako mali suncokret da u početku niko i ne obrati pažnju na njega.

Uvek zamišljen, uvek zagledan u daljinu izbegavao je igre braće i sestara, odbijao da sledi sunčev hod. — 3ašto bi baš svi morali da rade isto? — govorio je, i umesto da sledi Sunce pratio let vilin-konjica i prolaženje vetra kroz travu.

Vide li ga ko? Ču li? Ježio se mališan pri pomisli da bi ga mogli zaustaviti, ali suncokreti su spavali, svi do jednoga! A trave? Spavale su i trave.

Jednoga dana zaplaka i odbi da i dalje ide u školu. Tamo mu se svi rugaju, ćuškaju ga i smeju mu se. — Nisam ja za školu, majko!

Gunđao je starac, gunđao, ali niko i ne obrati pažnju na njega. Svi do jednoga žurili su i zapinjali tegleći terete veće od sebe, i do zore uspelo im je da sklone mravinjak na bezbednije

Mravuljak nije ličio na ostale: bio je velik i bio je beo, dok su svi drugi bili crni, ili u najgorem slučaju smeđi. Zadrhta mravica majka. Beli mrav bio je njeno dete.

Šta da se za mravlje ratove kaže? Oj, Oj! Kako su drveni mravi mrzeli žute, žuti crne, a svi: i crni, i crveni, i žuti — njega samo zato što je beo!

— Nešto se mora učiniti! — rekli su svi uglas, ali ni čistači, ni polivači ulica nisu bili u stanju da potisnu najezdu đubreta, mada su danonoćno polivali i

— Ako se ovako nastavi — zaključili su građani i gradski oci — đubre će narasti do krovova i zatrpati nas. Svi kao jedan, uzeli su metle i lopate u šake, ali đubre je i dalje raslo, rugajući se svim njihovim naporima.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

STANA (slušajući im pesmu, briše suze). VASKA A što plačeš? STANA Pa kako da ne, Vaska?... Eto, vi svi pevate i igrate, (okreće se uplašeno oko sebe) a ja sama! Nigde nikoga kod kuće nema. Ni otac, ni brat.

A naročito on, naš brat, krasan naš brat! STANA (braneći ga): Pa nije, Vaska, samo on kod nje. Svi su tamo. VASKA Jest, svi. A što on da je?

STANA (braneći ga): Pa nije, Vaska, samo on kod nje. Svi su tamo. VASKA Jest, svi. A što on da je? E, kad on ne bi bio, onda ko bi njoj po tri para haljina krojio i ne dukatima već dublama je kitio?

A da je ona žena, hajde de. Ali ovo je devojka. I poštena. Što je pravo, pravo. Svi dušu nosimo. Ali za to... TOMA Eh, poštena: Sigurno radi njenog poštenja toliko se besni i trči oko nje.

Ali što za ove druge, starije, domaćine! Ostarelo, kleklo, pa kad se s njom nađe pobesni! Eno: Maksim, Zafir, Stanko, svi... A za onoga moga Mitku, za njega već — on se lud i rodio. TOMA More, šta sad: Maksim, Mitko! Šta ovaj, šta onaj?

ARSA A ja šta da radim? Kome da sudim? Njima ili njoj? Ako bih njih od nje silom odvukao, u zatvor ih metnuo? Ne ide. Svi su to naši, moji, tvoji. A nju? Jedanput je proterah u Tursku.

More, i tebi je ona pamet zavrtela. ARSA Ama, brate, ne mogu sve sam, razumi! Treba to svi; ne mogu ja sam. (Sa ulice još veća graja, svirka, pesma i pucnji pušaka.) Eto, čuj! Već počeli i iz pušaka.

) SALČE, GRKLjAN i OSTALI (ponizno odlaze; za njima polazi i Koštana). TOMA (Arsi, stajući pred Koštanu): Svi! Samo ona ne! ARSA (ubezeknuto): Hadžijo! TOMA (pokazujući na Koštanu): Krv će za nju!

I dokle ćeš? Lipči i crkni bre jedanput! (Vadi jatagan i okreće ga prema sebi): More, što da se pa ja ne ubijem? SVI (uplašeno): Ne, gazdo, ne! MITKA Što da ne? Kako da ne? Zašto da ne? Zar ja ne znam šta me čeka, što mi je pisano?

ARSA (zabezeknuto, ne može da se pribere): Ja ću, ja ću da te ubijem! (Bije Cigane.) Svi beže. ARSA zaustavlja Grkljana, Salče. KOŠTANA i OSTALI (odlaze).

Ona, još kad Koštan beše mala, dete... I ona onako malu uči je da igra i peva. I nauči je! Sad, eto, radi nje, svi ćemo da izginemo. (Ponova hoće da udari Salče po glavi.) Ona je kriva! Veštica, ona, gazdo... ARSA Sve ću ja sad vas.

) Ete, došli ti, da te vodiv, da se venčaš. I, će ideš, će se venčaš. Svirke će ti sviriv, pesne će da ti pojev. Svi će da ti se radujev. Mladoženja će te celiva a ti će plačeš! I prva noć plakanje, druga noć plakanje i cel vek plakanje...

Šantić, Aleksa - PESME

— ''Petar!'' — Usklikne otac — ''On je zacijelo! On vazda voli govor i sijelo — Otvorite mu!'' ... I mi svi, kô vjetar, Trči i vratâ prijevor izvuci.

Kupiću ti zlatnu grivnu, Divnu Grivnu! A svi snovi, želje moje Nek' u zlatnoj grivni stoje, Nek' ti šapću blago, ti'o: ''Zoro moja, danče mio, Slatki raju moj,

Večeri sveta, dođi! Tiho, tiše! Jer ovdje niko ne čeka te više — Svi moji mili zaspali su davno. 1904. VODENICA Staro mjesto moje!

Mi put svoj znamo, put bogočovjeka, I silni, kao planinska rijeka, Svi ćemo poći preko oštra kamâ! Sve tako dalje, tamo, do Golgote, I kad nam muške uzmete živote, Grobovi naši boriće se

nek mećave huče I zasiplju smetom puteve ratara, Ona svake dnevi odlazi kod uče, Pa uči i sriče slova iz bukvara. Svi se čudom čude u selu i zbore: ''Sirota, poluđe!

Skupila se čeljad. Svi gledaju u nju, Sa dubokim bolom skrušeni i sveli; I svi ovu bledu seljanku u gunju Suzama bi svojim utešiti hteli.

Skupila se čeljad. Svi gledaju u nju, Sa dubokim bolom skrušeni i sveli; I svi ovu bledu seljanku u gunju Suzama bi svojim utešiti hteli.

Svaki, žedan, Prima puno vedro što mu pruža ili Žena ili sestra. I svi piju, piju, I vidi se kako damari im biju Ispod znojna grla u nabrekloj žili.

Polako kraču. I Dok magla tupa Rastanjuje se, i Dok sunce lije Radosti zlatne iz crvenih kupa, Svi mašu rukom iznad brazda tije', — I prodrti im peševi rukava Lepršaju se, šume kô kad vije Vjetar u spletu

Tu su i majke. Gle, jednoj sa grudi Golotrb mali pregao se ceo, Pružio ruke za makom što rudi. Svi grabe brže tamo gdje se spleo, Nadomak stada i široke struge, Sa makovima klas zlatan i zdreo. Već su na meti.

Ja jecam, drhtim, pa i sam tako Postajem lešina jedna. Ustaju mrtvi, gluho ih doba Zove; na igru svi hrle; Mi ostajemo pod svodom groba, I tvoje ruke me grle.

''Zar, Hajnriče, ustat nećeš? Večnog dana svetlost greje; Svi su mrtvi uskrsnuli, Čas radosti večne bije.'' Ja ne mogu ustat, draga, Slep sam jošte svako doba; Od plača se

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

S druge strane, od lirskih i epskih nerazdvojni su dramski elementi. U početku oni se svi javljaju u isti mah i skoro u podjednakoj meri, a neke pesme su do kraja ostale lirsko-epsko-dramskog karaktera (na

pevač kao da govori: imali smo nekad moćnu državu, njenoj propasti najviše su doprineli velikaši izdajnici; ako sad svi složno pregnemo, ako među nama ne bude izdajnika, mi ćemo opet stvoriti svoju državu. Kako to da se razume?

A kad je Momčilo u borbi pao, njegovi svi, koliko ih je bilo preteklo, predadoše oružje. I od te vojske ne beše begunca, nego svakolika ili izgibe ili u ropstvo

zarobili i u janičare odveli, priča uglavnome ovako isto, samo dodaje da se na Kosovu s knezom Lazarom nisu borili svi podjednako, nego da su neki „gledali kroz prste“, te da je „zbog te nevere, zavisti i nesloge nevaljalih i nevernih

Tako su se do kraja XVI veka razvili svi elementi kosovske epopeje, i to lagano, i malo po malo. Pošto pričanje M. Orbinija, izdano na svet 1601.

Tako su se do kraja XVI veka razvili svi elementi kosovske epopeje, i to lagano, i malo po malo. Pošto pričanje M. Orbinija, izdano na svet 1601.

Turska vojska je kažu ove pesme nebrojena. „Svi mi da se u so prometnemo, ne bi Turkom ručka osolili“; „da iz neba plaha kiša padne, niđe ne bi na zemljicu pala, već

I svi će pričati večito o tvojoj sramoti, a za časnog čoveka sramota je gora od smrti. Voće ubojnih kola misliće da si ustukn

megdane „od istoka pake do zapada“, da kažnjava nasilnike, da oslobađa roblje, da štiti pravdu, da zastupa čovečnost. Svi koji su nasrtali na našu zemlju, svi koji su je globili i pustošili — Turci, Arapi, Latini i ostali — našli su se licem

Svi koji su nasrtali na našu zemlju, svi koji su je globili i pustošili — Turci, Arapi, Latini i ostali — našli su se licem u lice sa srditim i strašnim Markom

Dok svi svatovi piju, Marko, koji je poznat kao „teška pijanica“, ne okuša ni vino ni rakiju, trezno razmišlja o latinskim zamka

Očigledno, prema čoveku čaša i pogača. Narodni pevač — s pravom — vodi računa o toj srazmeri. Uostalom, svi junaci na svetu mnogo jedu i piju.

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

Ujaci padaju s duda Tu oko Gore Fruške Stričevi padaju s kruške Život je jedna farsa Tetke padaju s Marsa Svi znanci i svi stranci Možda su padobranci DOSADNO MI JE DOSADNO MI JE DA BUDEM KRALj Reče kralj i skoči udalj HOĆU

s duda Tu oko Gore Fruške Stričevi padaju s kruške Život je jedna farsa Tetke padaju s Marsa Svi znanci i svi stranci Možda su padobranci DOSADNO MI JE DOSADNO MI JE DA BUDEM KRALj Reče kralj i skoči udalj HOĆU DA BUDEM NEŠTO

DA PUTAR NEKOM ZEMLjOM VLADA LUDI VIŠE NE ŽIVE U BRIZI Ljudi više ne žive u brizi Ko nema u glavi ima u knjizi Svi ljudi zajedno znaju sve stvari Knjiga glavu čuva šubara je kvari U SAMOĆI U samoći Sreća nam se ruga Nema ništa

ću te prosvirati Žao mi je jadnog metka Jer si ružan kao četka PONAŠAM SE POPUT PAŠE Ponašam se poput paše Svi se samo mene plaše Dosta mi je ove slave Priznanja će da me smlave To miš reče ispred mačke Pa pobeže naglavačke

me mokro Kad pada kiša Gnjavi me ujak Gnjavi me ujna Ujak je širok Ujna je bujna Gnjavi me mama Gnjavi me tata Svi samo mene A niko brata Gnjavi me medved Jer hoće meda Gnjavi me pčela Jer mu ga ne da Gnjavi me deda Pa me baš

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Učitelj i sam pojuri prema prozoru, virnu napolje, pa se okrenu razredu i ljutito povika: — Hvatajte ga! Svi za njim! Čitav razred, kao da je jedva dočekao tu komandu, veselo jurnu napolje i prosu se niz dvorište u pravcu gusta

Kad ne daju tebi, neću ni ja ići. Kako je Stričeva kuća bila blizu njegove, Nikolica je brzo zapazio da se svi đaci, bjegunci od škole, često sastaju sa Stricem i nešto potajno dogovaraju.

— Hoćemo, ali ne ovdje — reče Jovanče. — Ja sam nešto drugo smislio. Zaklećemo se na grobu hajduka Jovančeta. Svi se dječaci naprečac uozbiljiše. Sjenka davnog hajduka prominu sjenovitim Gajem. Bljesnu njegovo srebrom okovano oružje.

— Lunja, čovječe! Ko će drugi biti nego Lunja. Jovanče se uozbilji. — E, onda smo propali, otkrila je logor. Svi potrčaše onoj bukvi i sjatiše se oko djevojčice, koja je stajala uza samo stablo i skromno i stidljivo pritiskivala

— He, a što ona tu priča — nabureno otegnu Stric. — Jest, pa mi se onda svi smiju. — Hajde, bojs (momče) silazi odozgo, nećemo se više rugati — zovnu Nik Ćulibrk. Lunju nekako vratiše natrag.

Mačak odjednom poblijedi i ustade. — Pa drekavac je tamo dolje gdje uvire potok. Tako svi kažu... — Kažu, ali... Je li ga ko vidio baš dolje? — Ih, možda njega i nema — neuvjerljivo poče Mačak.

Treperile su po Gaju zlataste sunčane pjege, mamile u igru, ali dječacima se nikud nije polazilo. Svi su već odavna na okupu, ali nema dvojice najglavnijih: voće Jovančeta i majstora Mačka.

— Au, au, pa ja se toga dosad nijesam ni sjetio! Zaista, Jovanče uopšte nije dobio batina, ni jedne zvrčke. Svi se dječaci grdno zabrinuše i sneveseliše.

— Kako bi bilo da se mi sakrijemo? — Na drveće! Svi na drveće! — veselo dočeka Stric već unaprijed srećan što će se pentrati po drveću pa ma zbog čega bilo.

Bili su kao u nekom začaranom lisnatom carstvu. Odjednom se u blizin začu neko neobično cviljenje. Svi se trgoše. — Šta je ono? — promuca Đoko. — Pa to je Žuja! — dosjeti se Nikolica. — Zove mene.

Tu već ni Jovanče nije znao pravog izlaza, pa odgovori onako otprilike: — Kada kuja spava, onda svi spavaju, niko se ne skita po šumi.

Jednom, dok je družina jela pečen krompir, Lunja zamišljeno reče: — Neko se šulja oko nas, uhodi nas. Traže logor. Svi problijediše i prestadoše jesti. Jovanče pretrnu, i oštro pogleda djevojčicu. — Otkud ti to znaš?

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

SEJAČI Slišatelju vozljubljeni, i mi sami, svi, svaki po sebi, — izlazi na sejanje sejati svoje seme! I to se razliko seje: kakva je komu njegova ćud, tako i sije.

kroštono je aspidski jad pod njinim ustnami! I na me su šaptali svi moji vrazi i na zlo su mi mislili. Zlečestu reč na me izneše.

I staro ispred novoga da iscrpivate i preručujete i u snazi se, u miru obživite svi skupa. I nećete se ni od koga bojati jer će se svi vaši zlotvori od vas posramiti i razbeći se ispred vas.

I nećete se ni od koga bojati jer će se svi vaši zlotvori od vas posramiti i razbeći se ispred vas. I vi ćete se nasporiti i uzrasti po naviše.

So toga svi neprijatelji uplašeni izpouticaće. Reka će se natrag povrnuti i Sunce će od svoga mu hoda prestajati i Mesec se zadržati

Jaganjci bleje, po zelenoj travi skaču igrajući se, — sad svi zemljani radilci raduju se, k svakom poljskom poslu se potežući hitaju uraditi i dokonati s usevom, te s pouzdanjem ploda

Tako i svi vetrovi, svaki sa svoje mu strane dušući zaustaljaju se i opet dišu! Tuštene po zemlji vode slivajući se jedne u druge,

Mučno da se može ko uspuzati na njega; rod mu je na samom vrhu. ŠTAPOVI Svi se drugi štapovi krše ako bi i od samih kedrovih drveta bili; nejma te jake štake na koju bi se starac slobodno

I pronađoše tako svi o nevesti da je pravo izrečeno. I to bijaše imenom Zorovavel, izrailjski car, što pak izvede iz ropstva vavilonskoga

« Ta njegova takva haljina proznanjivala je persijsku vladost i veru njihovu, jer toga Joviša pogani svi pozanajvišega boga držali su ga velikopočitujući.

Dokle oni provrviše odonud na ovu stranu, dotle i faraonova sva sila suludo za Izrailji goneći utrtaše i oni svi onim putem kroz more. A Mojsej sa svoji pešaci sa suha gledaše to kako oni na kočija i na konji oružato hite za njima.

« A kako to udari, voda slatka, lepa ka medovina, posukta naglo iz kamena i piše svi onu vodu dokle onde presediše s odmoranjem se od putovanja.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Tu ponekad i sam čorbadžija svrne da popije kafu. Tada obično svi iziđu, samo po jedno muško i žensko od mlađih ostanu, stoje tu kao sveća pravo i očekuju zapovesti, dvore ga.

nego i ma koju drugu pesmu, svaku pesmu u kojoj se samo spominje devojka i ljubav kad bi tada zapevali, mislili bi svi, uvek, samo na Zonu hadži Zamfirovu.

— Avlija je sva bila u cveću. Kao i svi na Istoku, i Mane i majka mu Jevdokija voleli su i negovali cveće. U kući je bilo i golubova i gugutki u korpama

Čim otvori dućan, odmah oseća da mu treba i domaćica. A i svi mu povlađuju, svi ga hvale da je dobra prilika i vele: „More, pa ima si čovek i dućan!

Čim otvori dućan, odmah oseća da mu treba i domaćica. A i svi mu povlađuju, svi ga hvale da je dobra prilika i vele: „More, pa ima si čovek i dućan!

Jer čim neko ima samo malo veće brkove, već ga zovu i same udavače „čiča“, a ako još pusti i bradu, njega svi zovu „pope“ ili „dedo“, pa ma koliko se on na to ljutio.

Dođe i tetka Dika, i tetka Kara, i strina Paraškeva, i druga strinka, Nikoleta, i tetka Ruška, koju su svi smatrali za rod, a niko nije znao da kaže kakav im je rod. Manina majka im kaže zašto ih je zvala.

Jagi!“ „Asli kako plavi zumbul i zelena kàda!... — ote se mnogima uzvik kad ih videše jedno do drugog kako igraju. I svi samo Manu i Kalinu gledaju; svi ih gledaju zadovoljno s prijateljskim osmehom na licu, kao kad se nešto milo, svoje

— ote se mnogima uzvik kad ih videše jedno do drugog kako igraju. I svi samo Manu i Kalinu gledaju; svi ih gledaju zadovoljno s prijateljskim osmehom na licu, kao kad se nešto milo, svoje gleda... Zoni nepravo.

— Pa koj gi reče za oro? Ti li? — Jok ja!... Kazaše gi niki iz ma’alu. Ta svi skočiše sas rezilenje... Vikaju: ne prilega na čorbadžijsku kerku u oro igranje po ma’ale... — E, a zašto pa igraše?

igranja Zoninog, za koje stari Zamfir zna, a još više zbog Zonine naklonosti prema Manu, o čemu Zamfir i ne sluti, jer svi kriju to od njega.

I sad su svi složno: tetka Taska slatkorečivošću, majka prokletstvom, otac strašnim pretnjama, a sve tetke, strine i ujne dugačkim