Stanković, Borisav - KOŠTANA
MITKA (mračno): Svirite mi! GRKLjAN (uplašeno): Šta, gazdo? MITKA (još mračnije): Žal, bre, da sviriš. A kako moj žal nigde — nigde dokle turski hat ide — nigde ga nema! STOJAN Košto, pesmu! Glas tvoj! Samo tvoj glas!
Ete s’g dom sam, kući! (Seda, vadi i meće ispred sebe jatagan, fes, kesu, muštiklu.) De, bre... (Grkljanu): Sviri! Da sviriš: kako nigde nikoga nemam. Ni brata, ni tatka, ni majku! Ženu? (Pokazuje na kuću.) Ene gu.
Ženu? (Pokazuje na kuću.) Ene gu. Od brašno i testo oči vu se ne vidiv. Nigde si ja nikoga nemam! De! Toj da mi sviriš, »moju pesmu« da sviriš! GRKLjAN (začuđeno): Kakvu tvoju pesmu, gazdo? MITKA Moju pesmu!
) Ene gu. Od brašno i testo oči vu se ne vidiv. Nigde si ja nikoga nemam! De! Toj da mi sviriš, »moju pesmu« da sviriš! GRKLjAN (začuđeno): Kakvu tvoju pesmu, gazdo? MITKA Moju pesmu!