Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Vidimo kako priležu. Ah, što ne možemo da dobacimo i do one haubice... Nebo se zamračilo i munje svitnuše. Teška oluja, dižući ogromne oblake prašine i povijajući drveta, spusti se nad zemljom.
Nad nama svitnuše šrapneli i prilegosmo... Pored nas istrča vojnik, ordonans. — Gde je štab pešačkog puka? — pitao je usplahireno.
Za ovim drugi, treći, četvrti... Šrapneli paraju vazduh, čuje se neko prigušeno hučanje... kao da se utiša i u daljini svitnuše šrapneli.
Pojam čovečnosti je utrnuo. U svakome kipti nezajažljiva žela za ubijanjem. Pretrnusmo... Šest crveno-žutih dimova svitnuše nam s leve strane. Gađala nas je jedna baterija sa Drena.
“ — i već nestrpljivi opališe gotovo svi u isti mah. I kao rukom bačeni, svitnuše naši šrapneli pred ustima cevi neprijateljskih topova.
Komandant pritrča reci, udari konja korbačem, njegov se belac izvi, potkovice svitnuše i konj se dočepa druge obale... Moj konj ugleda jarugu, pa diže glavu i nesigurno usitni nogama.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Potrčasmo kroz maglu, nošeni zanosom ko će prvi da zakorači u svoju zemlju. Pred našim očima svitnuše puške i natrčasmo na drugu odbrambenu liniju neprijateljsku. Bajoneti se zariše u tela. Samrtni krici zavapiše.
— Kidiši! — razdra se „Fikus“ i spusti ruku. Zviznuše korbači, zatakaraše konjske kopite po drumu, svitnuše potkovice, i cela se masa izgubi u oblaku prašine.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Komandiri gađaju precizno, kao da rukom bacaju granate. Valjda su zakukali i njihovi pešaci. Bugarski šrapneli svitnuše nad našim baterijama. Naskoro pronađoše drugu bateriju, koja je bila istaknuta kod Svetog Ilije, i ona utonu u dim.