Upotreba reči svoga u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Poslednji otpor srpski u Banatu beše na Tomaševcima. Malo se junaka skupilo da golemu silu madžarsku sa svoga ognjišta potisnu — al’ zalud borba! Brat do brata, prijatelj do prijatelja, sa ubojnim oružjem u ruci pade.

Al’ doći će dan... i svaki će narod dan svoga vaskrsa slaviti! . . . . . . . . . . . . . . . . . . Nisam mogao, dragi prijatelju, da ti pripovedam o tužnoj

kandila da se tim bolje pokaže divlji elemenat, koji u besu svome sve proždiraše što je sirotinja godinama u znoju lica svoga podizala. Gomilice naroda što bežaše, viđahu se kao senke u daljnoj daljini.

i desetinu-dvadeset ranjenika, što, s duge borbe malaksali, poslednji put iz pušaka šalju smrt neprijateljima naroda svoga. Otac je moj svaki čas dolazio da vidi šta radim i kako napredujem.

Bilo je časova kad mi je otac i iz svoga života poneku zanimljivu crticu pripovedao, ali u tome je bio štedljiviji; svaki put je radije govorio o drugovima sa

Ne stiže mu hladno gvožđe ni noge ni ruke; ne gone ga Madžari... A i on je sada sasvim miran, ne diže više glasa svoga protivu nasilja i nepravde... Lepo, mirno skrstio je bele ruke, pa čeka Strašni sud... Siromah!...

— Da, da, dragi prijatelju, — reče ona, — kao što je siromah otac moj u tome tužnom času bola svoga prorekao, tako je i bilo. Beše nekako marta meseca, praznik neki, ne mogu se sada setiti kakvi.

rane pozlediše, zatim će mu kazati da je umro, pa će ga odvesti da vidi sina, i on će ga gledati, dugo će gledati u svoga jedinca; neće uzdahnuti, neće zaplakati — nego će lepo podići ono teško gvožđe kojim su mu ruke i noge okovane, pa će

gvožđe kojim su mu ruke i noge okovane, pa će se njima udariti u svoju sedu glavu i stropoštati mrtav pored jedinca svoga...

nesrećna kob mu je sasvim razbila san; napunio je lušu, ukresao vatru, pa je zamišljeno pušio i puštao guste dimove iz svoga siromašnog čibučića...

nanovo ugašenu lulu i, udišući duboko u grudi guste dimove krdžaka, stade, čisto uzdišući, pripovedati iz života svoga pobratima: — Vidiš, učitelju, ti kaluđeri, to su zli ljudi. Ja ga ne marim nikad na putu sretnuti.

“ „To je Stana Čukurova“, rekoh mu ja, „to je kći one žene što je pokušavala da otruje svoga muža, te je zbog toga sve doskora bila na robiji“.

Obradović, Dositej - BASNE

Da od kog dpygoga to strada, ne bi joj ni po žalosti bilo, no od prijatelja i komšije svoga! Ne mogući ništa drugo, činila je to što svi slabi tvore kad im od silnih obida biva: proklinje, i pravosudnoje nebo na

A kad upazi mrežu na svojej trapezi, počne psovati svoga slugu, starca Onufrija: „Vidiš da si bez mozga, — govoreći — što će ti više mreža kad je sva riba ulovljena?

Kurjak, prvi kurjački muselim, ofavno pametozlopstvovaše na jednoga komšiju svoga, staroga lisca, zašo što ovi, najdeblje guske hvatajući, sebe samoga čašćaše bez najmanjeg kurjaku peškeša.

svim nemačkim i rosijskim vladjenijam niko se dobar, ni hristjanin ni Turčin, soldata ne boji, no gleda u njemu čuvara svoga; a u turskoj zemlji, koliko je dalje od Carigrada, toliko više bedni hristjanin pred agom i njegovim slugama, pred

koje sa čelovečeska sujeverna izmišljenija nesojedinjenije, vražbu i mrzost propovedaju i vooružavaju brata na brata svoga i poštene komšije jednog na drugoga!

Miš čuje, pritrči, vidi i pozna blagodjetelja svoga; ne otlažući vremena, počne gristi mrežu i malo pomalo pregrize jedno uže. Onda se mreža raspe, i lav se izbavi.

Avgust cesar, otpuštajući od sebe učitelja svoga Apolodorija, zaprosi ga da mu dade svoj poslednji sovjet kako će se vladati.

„To ja i hoću”, odgovori učitelj. Plutarh, za neku veliku pogrešku vesma razgnjevat na svoga slugu: „Idi mi s očiju”, reče mu — „da nisam ovako srdit, bih te zdravo izbio.

” Sam pravi, pak sam pokvari: zaludu mu muka. Čini kao pop Muždalo kad služi, pominje svoga sela poglavare, a kako iziđe iz crkve i dođe s njima u krčmu, a on ih pita: „jeste li čuli kako ja vas spominjem?

Bolje je i tuđinu moći dati negoli i od svoga izgledati i prositi. Ovo je takova istina da joj niko ne može protivosloviti.

A dok se ko vidi slabiji od svoga protivoborca, nek se s njime ne hvata za perčin. 56 Pešlovi i prepelica Neko imađaše dva petla, pak kupi i

koji nas sovjetuju, jesu li dobri, jesu li razumni, i jesu li u životu svome pokazali takova dela da ljube bližnjega svoga kako sebe. I ako su takovi, u dobrim smo rukama, uvjeravajmo se im bez sumnjenija.

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Šta je god hteo i imao zapovedati, slao je svoga buljubašu i pandure kmetu, a kmet je opet knezovsku naredbu seljacima kazivao i tako je sebi trud olakšavao.

Turčina, i globiti nije davao; zato su ga pošteni i mirni i Turci vrlo uvažavali; a osobito Srbi ljubili su ga kao svoga oca i poštovali kao najvećega od Turaka zastupnika.

Kad se na Reljinom Polju pokupe kmetovi, svaki iz svoga sela dovede, ako mu ima slepac ili bogalj ili kakav drugi sakat ili ubogi siroma, i sve i̓ pred kneza i kmetove

I tu se Hadži-Musta-paša jošt većma prevari: pošlje svoga sina dole da kupi vojsku. Kad se vezirov sin Derviš-beg poudalji, ove ti Beogradlije odu kod paše, uzmu izun da i oni

” — Idi sad pa reci „nećemo”, pred onaka četiri lava, koji su i svoga vezira pritesnili. Oni su prošenije načinili kao od strane knezova i raje, i vezira kod cara tuže, da je on bio globar

Dahije pošlju u svaku kasabu svojim muselimima zapovest tajno, i odrede im dan, da svaki muselim svoga kneza pogubi; a Fočić Memed-aga, ne mogavši se pouzdati da će moga oca i Birčanina drugi ko moći pogubiti, naumi sam

vojsku i na dahijama osvetu za oca da učini; i već mu je sada car izun i ferman dao, da može slobodno, kako bude znao, svoga oca pokajati.

Zato on je sada preko Nemačke poslao svoga bimbašu, ovoga Del-Ameta, sa carskim fermanom da on može podići Srbe i sve zulumćare i subaše u grad saterati, pa kad

” Ja odma počnem veseo i njemu predikovati, kao i onima što sam pređe kazivao: kako je Hadži-Musta-pašin sin poslao svoga bimbašu i ferman da tučemo dahije itd.

sin Hadži-Musta-paše, odma vezirom postao, i da je sve dosad u cara prosio, da mu dopusti da na dahijama oca svoga osveti, i da mu je naposletku sada car dopustio i ferman dao da, kako zna, osvetu učini; i da je Derviš-paša

mu je naposletku sada car dopustio i ferman dao da, kako zna, osvetu učini; i da je Derviš-paša Hadži-Mustapašić poslao svoga bimbašu s fermanom, da podigne Srbe, i da janičare i subaše u gradove satera; i da će skoro Derviš-paša s velikom

i topovima doći, iz gradova dahije i subaše isterati, i pašaluk od zuluma očistiti, a Derviš-paša vezirom biti namesto svoga oca, a svi znamo kako je narodu pod Hadži-Musta-pašom dobro bilo.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Puca onaj jastuk pod njim, kao da je natovaren vodenični točak. Dođe već da se svisne od tereta. Svoga ga mrtvi znoj probi... Čitav sahat borio se tako s tom nečastivom silom. Dok se čuše srećom i petli...

A ovaj kapetan jok! On dođe izjutra trezan, čist, lepo očešljan, umiven; sedne za svoj sto, pa zaište od pandura svoga čašu hladne vode i parčence šećera, što mu se odmah donese na čistom služavniku.

Đuka je vrlo dobro razumeo taj namig gospodina svoga. Kao čineći se svemu nevešt, istupi malo na stranu, pa zađe za vajat. Za njim pristaše i dva opštinara.

Oprosti se kapetan sa svima, sede u kola i ode, a Vučevčani ostaše vrlo zadovoljni što umedoše tako lelo dočekati svoga starešinu... Odatle se krenu kapetan obilaziti ostala sela.

je samo svojim prilježnim i revnosnim radom i velikim snishođenjem prema pretpostavljenim svojim doterao do toga zvanja svoga. Svuda je govorio lepe besede, pune pouke, kakvu može samo iskazati tako vredan i revnosan kapetan.

Uoči petrovskih poklada beše golemo veselje kod Srdana Mišića u R. Srdan, dosta imućan domaćin, ženi svoga jedinca, dečaka od svojih 18 — 19 godina. A i vreme je već da ga oženi.

Ta je nesreća zadesila još mnoge kuće u ovome kraju. Mnoga udovica žalila je i prežalila svoga domaćina. Posle godinu-dve dana neka se preudade; neka ode u rod i odvede svoju decu tuđem ocu.

Vuja se opet krpio pod onom lipom, ukoričavao knjige, zvonio u crkvi, pevao kašto za pevnicom i slušao svoga popa. Niko se ne seća da se ikad oženio.

Ako ne veruješ, evo ti zvaničnih novina pa se uveri! I gospodin ministar uze od svoga kolege zvanične novine (jedan kolosalan broj štampan sitnim slovima na dve stotine punih tabaka!

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Ama iako je bilo malo, bar je valjalo! Crna Bara imala je svoga kmeta i svoga popu. Kmet Jova Jurišić odavno je kmet Crnoj Bari.

Ama iako je bilo malo, bar je valjalo! Crna Bara imala je svoga kmeta i svoga popu. Kmet Jova Jurišić odavno je kmet Crnoj Bari.

Za njega su govorili: — On zna šta radi! I zaista, tako je. On nije bio čovek od nauke, ali je bio jedan od ljudi svoga doba, pun prirodne svežine i pravilnih pogleda na svaku stvar; jedan od onih što nam stvoriše narodnu mudrost, naše

A zašto? u selu je živeo subaša. Pa ko je taj subaša? Da objasnim. Neki Turci u Beogradu odmetnu se od svoga cara, ubiju pašu beogradskoga, zauzmu beogradski grad i naume zavladati Srbijom, koja se tada zvala „Beogradski

Marinko diže glavu i ispravi se tek upola; priđe minderluku i spusti na i samo jedan malen delić svoga tela. I zagleda se Turčinu u lice. A to lice beše tako blago, tako milo da ti se činilo da je svetiteljsko.

Marinko je žalio Turčina. Obojica dugo ćutahu. Turčin je puštao dimove iz svoga dugog čibuka, a pogled mu je leno išao za onim kolutima... Najedared zapita: — A kako žive pop i kmet? — Kao braća.

kao malo jagnje — Lazar već naprasitiji; Stanko je ovlaš primao i lako praštao uvrede, a Lazar jedva mogaše otrpeti i svoga roditelja. Ali su se pazili. Od milosti zvahu jedan drugog „jaranom”. Bili su najbolji momci u Crnoj Bari.

Maro!... Je li gotovo? — Jeste, tajo! — odgovori snaha. Starac se pridiže sa svoga mesta, uze voštanicu što beše prilepljena uza zid i zapali. Mara mu prinese, u zemljanoj kadionici, žara.

On je bio čovek svoga doba. Juče mleko majčino, danas ljuti ris; juče miran ratar, a danas veliki vojvoda!... U trenutku se rešavao na sve.

On bi trčao za njim dok bi duše osećao. Bio je to užasan čovek. Neka mu Turčin kaže da svoga sina sveže — on će ga vezati kao dušmana, pa da mu oči iskaču... I Lazar je išao kao ovca na klanje...

Lazar je čuo ovaj razgovor, ali beše ravnodušan. Duševni umor beše toliko jak da on nije mogao više ni pojmiti svoga položaja.

Kmet Jova uranio, umio se, molio bogu, pa, po svom davnašnjem običaju, izišao do svoga kovanluka. U kući život. Užurbali se mlađi, spremaju se na posao na koji ih je odredio sedi domaćin.

Dučić, Jovan - PESME

Usamljen večno, strašna grmen, U prvi sunčev trenut sjanja, Niz ozarenu baci strmen Crni sen svoga očajanja. A noću nebu zavihori, Kad zna da bolno sve zanemlje — I zvezdama po svu noć zbori Gorke samoće ove zemlje.

Samo čujem poklič u dnu duha svoga, Kao vest proročku, kroz noć, s brega pusta; I ja čujem blage reči večitoga Kako mi prolaze kroz srce i usta.

I ona nestaje pre vesele žetve, Uvek neuvela u svemu što vene, Bez svoga zaveta i bez svoje kletve — U lepoti reči jednom izrečene.

MAĆEDONIJA U svakoj planini imaš svoga zmaja, I vile brodarke pokraj sviju reka, Na svakom raskršću po jedan kralj čeka, I starinski napev poljima bez kraja.

Putniče, kada se opet vratiš domu, I u toploj sreći i jadu studenu, Ti prisluži svetom Marinu; i k tomu Ljubi svoga bližnjeg i njegovu ženu. KNjIGA ČETVRTA: PLAVE LEGENDE Prijatelju Ivi Ćipiku 1.

SEME On je sejao i pevao, i sejao i pevao. On je sejao crno i belo seme svoga sna. Topli proletnji vetrovi su mirisali, i blage aprilske kiše ulivale se u njegove srebrne brazde.

Prezri mudrost glupih i glupost mudraca! Nož tvog izdajnika biće uvek žedan. Kao grom ćeš naći svoga puta, I kao nit zlatna probiti kroz stenu.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

principe koji su ispisani u svakom bukvaru; a držale su ih visoko, s pouzdanjem i malo koketnim ponosom, kao vitez svoga dobroga sokola.

Oni imaju, istina, sve i svja, pa ipak oni nemaju ništa! Oni nemaju svoga bolećega, nemaju... majke! Ali onaj, onaj čovek! Ko je taj čovek? Šta me to toliko vuče njemu?

— reče kapetanica. — Ovde je nesreća, a mi... — ona pogleda u obe noge svome mužu i u pune obraščiće svoga deteta... — mi smo, hvala bogu, srećni i presrećni! Tada su odveli Blagoja i sina s poklonima na karucama u varoš.

Sjutradan do večernje oboreno sve, vezano i složeno u krstine. Pop je sve što je imao svoga zvao „crkveno” i „narodno”, a sve što je seosko „naše”.

— Gori si od te marve! — reče učitelj. Pavao se ispriječi: — Nemoj-de mi pristajati na muku, kažem ti, već gledaj svoga posla! Znam ja tebe dobro koji si ti! Učitelj začkilji očima: — A koji sam ja? — Čivutin — reče Pavao.

Sirota Ana! Ja se uhvatih rukom za grudi i htedoh da očupam parče svoga mesa Pismo sestrino bacilo me je tamo odakle se Ana ne vidi. Ja počeh da očajavam — šta da radim?

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

sinčić. Dobio sinčića, pa k’o jabuka, dete zdravo. k’o tresak! Kaže frau-Cvečkenmajerka babica da svoga veka još nije vid’la tako dete zdravo pa grlato... trinaest i po funti, kaže, teško, a dere se k’o mali bik...

Ta tebi je bar bilo još dana zapisato, a ne ja da se vučem po svetu ovako brez tebe, brez svoga najbližeg, kaz’ti, brata i prijatelja. Ta i onaj bog, bože me prosti, uzima što je bolje!

Ali se niko nije odrekao svoga potpisa; »kakva su da su — što kaz’o Nóva bistoš — moja su«. — Pa ne samo ljudi, nego i tolike žene u mestu znale su

— O, molim, molim! Svugde je dobro — reče Pera, a čisto se strese kad se seti svoga gospodstva i blagovanja u Karlovcima i tankog blagodejanja svoga.

je dobro — reče Pera, a čisto se strese kad se seti svoga gospodstva i blagovanja u Karlovcima i tankog blagodejanja svoga. — Znate kako stoji tamo: dobar pastir ne sme na sebe ni da misli, nego kud ovce, odnosno povereno mu stado, tud i on.

Moj česnjejši prijatelj, gospodin Kirilo, on je, eto na primjer, uzeo parohovu kćer, kćer predšestvenika svoga, i onda, kad je došlo vreme — lepo on doš’o na njegovo mesto.

Tu će svaka svoga videti, a sve će videti Timu, notaroševog pisara, koji u selu živi kao mali bog sa svojih trideset forinti mesečno.

Bar niko ne pamti tako štogod. Ni stari brica Jefta ne pamti da je za četrdeset godina svoga brijanja i ordiniranja u selu ikome, na primer, prao glavu i zaustavljao krv nedeljom pre podne.

(Tako je gđa Persa pred strancem oslovljavala svoga popu.) — Ama šta je bilo, Perso? — zapita pop Ćira. — Ta ništa, zaboga; naljutila se gospoja Sida što sam je dvaput

A Šaca uze zadovoljan tamburu i zapeva, onako radi svoga zadovoljstva, evo ovu pesmu: Seka-Juco, što gledite? Ala ste vi smešni! Ako mene ne ljubite, Duše mi ste grešni!

? Ej Lalo, Lalo! Kako je menika brez tebe, brez svoga kasti, druga!... Badava je tu Arsa... i puna kuća! Šta je meni taj Arsa? Šogor! Šogor, što kažu, tuđa forinta!

naći; no baš da se i znade za njega, ko bi mu došao u pohode, ko bi nad njim naričući suze prolio, kad nikoga nema od svoga?

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Ako mu ko udeli — dobro, ako ne — ništa. Leži jednako. A otkada počela ona, Naza, da mu od svoga odvaja i daje, otada još manje je prosio a još lenje, upornije ležao. I Naza mu je zaista davala.

Taja je sve jeo. Ali više od varošanke, nego od svoga i Vejkinog. tom prošenje prošlo. Groblje se ispraznilo. Svi drugi prosjaci otišli, samo oni ne.

I ne samo što ga više nije dvorila, donosila mu, davala od svoga što naprosi, već je i njegovo uzimala, jela, te je on ostajao gladan. A počela opet i da se opija.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Takova treba da ima toliko da sama od svoga novca slugu, konje i karuce držati može. E sad, kad je baron neće, kako će je gazda čovek uzeti, kad ceo njen miraz za

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

A za sve vreme razgovora ona je sa onom drhtavom i strasnom nežnošću koja muti um, stezala mišicu svoga muža i prkosno tvrdila da će biti samo ono i onako kako ona bude htela.

Snažan u rascvatu svoga zdravlja, jak srcem, seljački sini učitelj, gonjen čak jednim naslednim ubojištvom, čija ga je bujnost po nekad bunila te

šumi kao baterijski izviđač, prsa u prsa, kad je ulan njega ranio u nogu a on ulana ubio na mesto posred samoga srca iz svoga karabina koji je oteo u bugarskom ratu i bez koga nikad ne ide u izviđanje.

ropstvo i ponižavanje žene sprovodi se u celoj kući i svaki njen korak ocenjuje on po onim orijentalskim nazorima svoga oca. Niti voli zabave, ni sport, ni koncerte, ni pozorište. „Šetnja nije za domaćice“.

“ A u kupeu užasna zapara. Divna, blaga baba išla je u Vrhovnu Komandu da izmoli dozvolu za prenos tela svoga na frontu isečenog sina oficira. Zna se tačno da je ukopan u Krupnju, u samoj crkvenoj porti, iza oltara.

I tako, zadovoljavam ja tu potrebu od svoga dečaštva, a ona o tome pojma nema, i ko bi znao koja je ona sad po redu koju volim.

„Pa sam posle ja, koji nikoga svoga nemam, ili bolje, koji nikoga svoga nisam hteo da imam, osetio da imam nešto svoje, i prigrlio sam to svoje sa onom

„Pa sam posle ja, koji nikoga svoga nemam, ili bolje, koji nikoga svoga nisam hteo da imam, osetio da imam nešto svoje, i prigrlio sam to svoje sa onom poznatom sebičnošću vlasnika; i eto

— Imao je, imao, samo vi krijete od mene. Ali neka, ja cenim čoveka koji zna da čuva tajne svoga prijatelja. A vi kako, gospodine Jurišiću? — Pa tako, gađaju nas i gađamo; ubijaju nas i ubijamo.

potsticana onim bučnim uzvicima, vikom i psovkom mase gledalaca oko mosta, panično pojurila napred, vukući za sobom svoga voću što je jednom utrnulom rukom čvrsto držao podbradak ulara, a drugom se oslanjao za zemlju.

Afrika

Trgovci su često i samo forme radi uzimali kraljevsku kćer k sebi za sve vreme svoga bavljenja u plemenu. Razumljivo je dakle zašto, kad najpre uđe jedan od njinih crnih trkača da prvo izbaci muškarce iz

Za pola sata crni hrišćani bili su sasvim iznemogli od svoga majmunisanja otmenosti. Žene su najpre jele suvu ribu i hleb, vlažan i bez kvasca, što liči na prljavu slaninu, a zatim

Sve to bogatstvo pripada mladim ljudima velike Monge, koji su se pre četiri godine odvojili od svoga rodnog sela, poženili se i osnovali ovo novo naselje.

Potrebno je da me ova druga dvojica prime kao svoga saputnika tj. da me pozovu da pođem s njima. Potrebno je i da me posle neko vrati u Boake, gde je većina mojih stvari:

ogrnuti pantersku kožu i namaći na prste panterske nokte, koje drži sakrivene u šumi, pa sačekati prvoga rođaka, svoga brata Tiu, ili snahu Mone, ili sinovca Varinju, da zakolje, ili će oni na vreme kupiti od malopređašnje veštice koren

sa preziranjem prema njima pričao, da ovaj simpatični dobroćudni švajcarski mladić smatra svoga prijatelja kao sasvim propalog čoveka.

Da li me razumete? U najdivljijem kraju podići svoj dom, sâm; od svoga truda; u divljini. To je najveća ipak stvar, graditi. Ono što sam zidao dosad, ili sam prodavao ili poklanjao crncima.

Taj mladić, čije je vaspitanje bilo izuzetno negovano, koji je poznavao strane književnosti kao svoga naroda, na kome su ostali svi tragovi plemićstva, imao je sad manje osećanja za čistoću i higijenu no i najgore rođeni

Majmun se ne smeje nikada, a brine se i straši, zato što je još uvek samo životinja. Ja sam video da N. šamara svoga marmitona, da se izdire na njega i plaši ga.

Obično boj dobije bele čakšire, belu košulju i kožni pojas, i tako odeven često izgleda elegantniji od svoga gospodara, od koga se više pazi.

Najbliže selo udaljeno je od Boboa čitavih dvadeset kilometara. Osećam veliku radost da sam, pored svoga novoga prijatelja, u njegovome sportskom Renou koji daje svu snagu što mu dopušta savansko bilje.

udovica dužna da pođe za sina koga je imala sa pokojnikom, jer Bobo nasleđuje svoju mater kao i sva ostala dobra svoga oca.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

no iz toga najviše uzroka ovo navodim da se vidi kakve je naša literatura sreće, gdi sirječ spisatelji sve sile uma svoga na privatna djela obraćaju, a k sočineniju djela jednog, koje se voopšte celog naroda tiče, samo časove odohnovenija,

željkati došao, O čem nas ne samo naši, nego i kod sami Engleza spisatelji, kao Butler, koji je, pri svem klasicitetu svoga divnog sočinenija Hudibras, upravo od gladi skapati morao, dovoljno uvjeravaju. No ovo kao uzgred.

JUCA: Kakav je, takav je; bar je mlad i moja prilika. JANjA: O, lepo! Tako si počitui svoga gospodar? JUCA: Ja znam da je dužnost žene svoga muža počitovati, no mislim da i žena ima pravo kad zakteva da je muž

JANjA: O, lepo! Tako si počitui svoga gospodar? JUCA: Ja znam da je dužnost žene svoga muža počitovati, no mislim da i žena ima pravo kad zakteva da je muž ljubi. JANjA: E, to je lepo reč, to je lepo slovo!

JANjA: Ama treba i žena da sluša svoga gospodar. JUCA: Ja ne znam u čemu se vi na mene možete potužiti? JANjA: Koliko sum ti puta molio i pravio inštancija:

Kad nisi za ženu, da se nisi ni ženio, sram da ti bude! JANjA: Sramota na tebe i na tvoju rod, kako počituiš svoga gospodar. JUCA: Ja sam činila što je god bilo moguće, ali vidim da je to sve badava.

(Uhvati je za ruku, pak je istera napolje i zabravi kako jedna tako druga vrata.) Prokleto Eva, oći da prevari svoga muž! (Otvori Fala Bogu opet sanduk.) Moi krasni život! (Premeće novce, pa posle ustane i protegli se malo.

Oćimo da padnimo sviju preko nos. DIMA: Pistevo! (Maja rukom.) Kakos keros! JANjA: O, adelfe, svaku čoveku ima svoga radost, teći ja sum nestreća, sas prokletina na moja glava!

KATICA: Žalosna, da nije samo štete? JUCA (Mišiću): Ima li ovaj pasoš svoju važnost? MIŠIĆ: Ovaj nema svoga pečata, ne može dakle ni dostovjernosti imati. JUCA: E, sad, gledajte na što ga njegova tvrdoća navodi!

MIŠIĆ: Vidite kako je to zlo, kad nemate svoga kod magistrata. JANjA: Ta vi ste moj, gospodin notarius! Vi ste kazali da miluite moja Katica.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

“ Varvara, sad zadovoljna, na ruci svoga muža, vukla je za rukav Pavla: „Biježaćeš, kažeš, a od tog mi se serdce cipa! Bojim se, ubit će te!

Sve do svoga odlaska. Vikao je, da se njegovim veteranima, koji su ratovali za Mariju Tereziju, čini velika nepravda. Iako ne primaju

On je svoju decu osećao kao delove svoga tela, kao svoje ruke, ili noge. A kad bi gubio na faraonu, kao da je od dečijih usta otkidao.

Kad su popili kavu, gospoža Kumrija pogleda, ispod oka, svoga muža, mračno, kao kroz gromove i munju. Trifun je sad bio razdrljio grudi, na kojima je imao ožiljak od sablje, a prebacio

“ Đurđeva šala htela je da bude skaradna, ali njegova misao to nikad nije bila. On je poštovao ženu svoga brata i žalio je tu ženu, koja je često bila sama. Gledao je da je razveseli, makar i glupim šalama.

Teško mu je bilo, u tom moru baruština, u noći, da se oseća tako usamljen, bez ikog svoga. Ceo jedan narod želeo je to, što je i on želeo – odselitsja – ali, eto, sami smo kad opasnost smrti preti.

Zar ne vidi da se neki čudan svetac napravio? A uobrazio da je na njemu ostanulo carstvo. Iz svoga detinjstva, kaže, i on se seća, tako, da ga je otac kljukao, pričama o Akilu, i grečeskim junacima, ali on je sve to

Joan Božič, posle, imao je neke črezvičajne poslove, i u Rabu. Opet je naplaćivao neke novce svoga tasta i opet je psovao.

Uoči Pavlovih svatova, kirasiri su bili priredili, u Varadinu, igranku, u počast gospože svoga novog polkovnika, a na tu igranku morali su da odu i Isakoviči.

To, da ga jedna gospoža, u prisustvu svoga supruga, tako drsko, poziva, u postelju, bilo je veliko iznenađenje za kapetana.

Ono što je Isakoviča, tih dana, u Beču, naročito bilo sneveselilo, to je bio osećaj da je, eto, stigao blizu svoga cilja, ali da je od njega ipak daleko.

Gospožu Božič bio je zaboravio. Na celoj toj velikoj pučini vijenskih krovova, nije imao nikog svoga. A kad bi se setio priča svog poočima Vuka, koji je dolazio u Vijenu, prilikom pripreme za izbor mitropolita, Pavlu bi

Teodosije - ŽITIJA

prepodobni Domentijan, jeromonah manastira zvanoga Hilandar, a napisao Teodosije, monah istoga manastira U siromaštvu svoga znana, iz ubogog doma uma mojega nemajući ništa da iznesem na trpezu doličnu vašeg dostojanstva, punu reči anđelske

I smatrahu kao da nije od njih rođen, već da je zaista od Boga dan. Kada je došao do sedamnaeste godine uzrasta svoga, roditelji njegovi stadoše razmišljati da ga po zakonu ožene.

Predade pismo iparhu i ispriča žalost gospodina svoga. Kada je iparh pročitao pismo, veoma se ožalosti zbog toga, jer je veliku ljubav gajio prema njemu.

Truđaše se mladić, saosećaše starac, jer poduzimaše srcem mnoga klanjanja, padajući udovima sina svoga, dušom sastradaše u svenoćnom raspeću njegovu.

I tako celovavši svete crkve, cara i patrijarha odmah pođe na put. Stigavši u Svetu Goru i našavši svoga prepodobnoga oca u Gospodu živa, pokloni mu se i celiva ga, i obavesti ga o ljubavi i prijemu carevu, i reče da je sva

Jer sa takvom vatrenošću posle smrti prepodobnoga svoga oca u mestu tome požive, sav pomišlju ka Hristu plenjen, da svaki dan sećanjem na smrt umiraše, a od mnogog i neprestanog

Videvši, dakle, svoga prepodobnoga oca u takvoj neobičnoj i neizrecivoj slavi, kao što ranije kazasmo, razumede da je veliku blagodet u Boga

I kada Bog proslavi slugu svoga, ako me vi pozovete doći ću k vama. i zatvorivši svetu crkvu, dade protu ključeve i uzevši molitvu uziđe na pirg.

I kao na nebu, i na zemlji ćeš proslaviti svoga služitelja, i pošto ćeš proslaviti oca mojega — i ja ću se s njim zbog njega u tebi proslaviti i svi koji su došli danas

Ko da se ne divi tvome velikom milosrđu? Slava tebi, Bože, slava tebi!“ Prišavši svetome grobu svoga prepodobnog oca, i grleći ga celivaše, i mnoge svoje suze sa mirom njegovim rastvaraše, prinoseći srce i usne i oči, a

Staklenicu pak mira od svetih moštiju prepodobnoga svoga oca, koju nošaše, posla ljubaznome svome bratu samodršcu Stefanu, i napisavši na hartiji sve što Bog učini sa

Sa ovima svetima uzevši svete i mirotočive mošti svetoga i prepodobnoga svoga oca, pođe na put s njim u svoje otačastvo u srpsku zemlju, da kao što na istoku u Svetoj Gori postadoše očevici Božjih

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Zadruga nestaje potpuno kao i slava. Ljudi se retko sećaju svojih dalekih predaka; svako nosi ime svoga oca. Najzad će promatrač zapaziti pored nekih osobina zajedničkih svima Južnim Slovenima, neko duhovno stanje

Svaka je grupa obožavala po koga junaka. Svi Crnogorci Stare Crne Gore smatraju Miloša Obilića kao svoga duhovnog pretka, i ne samo da misle o njemu i da mu se dive, već ga i sanjaju.

Drugim rečima: otišli su u hajduke koji su se borili da osvete žalosnu sudbinu svoga naroda. Ljudi dinarskog tipa su često neobuzdane prirode i ne mogu lako da podnesu čak i sitne nepravde.

Ipak, postupno obuze neko visoko osećanje sve kosovske Srbe, obnoviše manastir i uzeše čuvati telo svoga poslednjeg cara. Posle su tobožnje Uroševe kosti „same pošle“ u manastir Jazak u Frušku goru, 1705. god.

Ali Sekula ne sluša i sve se više udaljuje. Tada nepoznati obode svoga konja, koji skoči u visinu za tri koplja i brzo stigne Sekulu.

zelenoj dinarskoj zoni, prostranijoj oblasti sa raznovrsnijim sredstvima za život mogli su znatno više povećavati broj svoga stanovništva.

Jedan plemenik je poreklom iz toga ili toga plemena, iz toga ili toga bratstva, i samo će po izuzetku reći ime svoga sela. Za vreme rata su bratstva a ne sela sačinjavala vojničke jedinice, „čete“.

Crnogorci su se morali navići na nemaštinu, na glad i na najtežu oskudicu. Ne mogući živeti od proizvoda sa svoga siromašnog zemljišta bili su prinuđeni kupovati žito u susednim oblastima, naročito u Skadru, u predelima koje su

Da Lika nije bila u Austro-Ugarskoj, bez sumnje bi po psihičkim osobinama svoga naroda postala drugom Crnom Gorom. Izvršio se unekoliko razvitak istih dinarskih osobina, sličan onome u Crnoj Gori,

Bogatstvom i lepotom svoga folklora Bosna i Hercegovina zauzimaju prvo mesto među srpskim zemljama. Hercegovački dijalekat je kod Srba usvojen kao

Moglo se predvideti da ovo stanovništvo — najtipskiji predstavnik svoga naroda — neće trpeti austrougarsku vladavinu. Kod bosanskih seljaka se sve više razvijala prava vera u Srbiju.

Čak i u vekovima posle svoga prelaska u novu veru bosanski su muhamedanci ostali najrevnosniji muhamedanci. Istakli smo da su sebe smatrali za

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

— pitaš me, prijatelju moj ! E, to ti ni ja sam ne znam tačno kazati. Lijepo sam živio kod svoga gazde, čiča-Triše, mlinara.

— Od pileće do slonovske džigerice — Puna kola lopovluka — Mirisi iz nepoznate krčme — O, baš moram da umlatim ovoga svoga kradljivca, ovoga ljenčinu, ovoga nevaljalog mačka, koga miševi već i za brkove vuku!

— Kiša od rakije — Mudri oglas i proglas Ujutru, kad se dobro razdanilo, čiča Trišo pođe niz rijeku da traži svoga mačka.

Vodič medvjeda strugnu uz prvo drvo, a neki čobanin u zabuni uzjaha njegova medvjeda umjesto svoga magareta i zaždi drumom.

Mačak Tošo i Miš prorok tek su bili malo odmakli od svoga džaka kad se s drugog kraja njive javi jedan žalostiv pseći glas: — Auuu-vauuu!

Njega treba da izaberemo za svoga vojvodu. Taj će nam pokazati kako treba da se čuvamo od mačaka. — U srećki broj tri stoji mudri savjet: „Bjegunova

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

se visoko visoko visoko Do navrh samog sebe Odatle se padne svom težinom Danima se pada duboko duboko duboko Na dno svoga ponora Ko se ne razbije u paramparčad Ko ostane čitav i čitav ustane Taj igra KLINA Jedan bude klin drugi

cveće Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno Moj ti jastreb na srce Manje te u majke groze 11 Izbrisao sam ti lice sa svoga lica Zderao ti senku sa svoje senke Izravnao bregove u tebi Ravnice ti u bregove pretvorio Zavadio ti godišnja

Nušić, Branislav - POKOJNIK

(Ostavi knjigu na sto.) PAVLE: Ne kažem da ste u najsrećniji čas došli, ali to ne menja ništa; za svoga mladog prijatelja ja imam uvek vremena i raspoloženja. (Mariji.) Idite! MARIJA (ode).

RINA (nestrpljivo, uznemireno): Govorite, govorite! ANTA: Recite mi, dakle, sećate li se vi svoga devojaštva? RINA: Kakvo je to pitanje?

RINA: Kakvo je to pitanje? ANTA: Rekao sam vam, moramo izdaleka poći: dakle, sećate li se vi svoga devojaštva? RINA: Pa da, zaboga! ANTA: Vi ste, razume se, pre no što ste postali žena, bili devojka?

RINA: Posavetovati. S kim ću se vraga posavetovati kad evo pola sata zvonim i tražim svoga muža, a njega nema u kancelariji; otišao je bog te pita kada, a još nije stigao.

SPASOJE: On to smatra kao najsrećniji izlaz iz situacije. Hvala mu lepo! ANTA: Pa on to sa svoga gledišta. SPASOJE: Sa svoga, dabome! Ali imamo i mi svoje gledište. (Novakoviću.) Čitajte, molim vas, dalje!

Hvala mu lepo! ANTA: Pa on to sa svoga gledišta. SPASOJE: Sa svoga, dabome! Ali imamo i mi svoje gledište. (Novakoviću.) Čitajte, molim vas, dalje!

PAVLE: Pa onda? SPASOJE: Onda, kad ste oslobođeni svoga prvog braka, vi ćete zaprositi moju ćerku i ja ću vam je dati. Što me gledate tako čudnovato?

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

je Bagricki govorio, ali su mi stalno na pamet padale mačke koje sam jedno popodne, otišavši da mu odnesem neku poruku svoga oca, video kako leže po njegovim nogama, grudima i svemu. Bile su debele i linjale se tako da je vazduh bio pun dlaka.

Svi moji mišići bili su napregnuti i očekivali su nešto. Ponovo prstima dodirnuh šine, a onda pređoh njima preko svoga vrata, spustih ih niz ramena i grudi do butina i kolena, osećajući svuda mlado, nestrpljivo meso.

- Isti si na svoga prokletog oca! - rekla je kad sam zatvorio vrata kuhinje za sobom i počeo da se penjem stepenicama, koje su škripale kao

Pre pola godine, dok ga još nisu našli s nožem u trbuhu, Džoja je imao običaj da zvoneći naplaćuje vožnju svoga fijakera. Starice su počinjale da se krste, a krstili su se još neki koji su zvanično tvrdili da Boga nema.

Za četiri dana školski dnevnici biće zapečaćeni, a kec iz fizike još se nije ni pomerio sa svoga mesta. Zauzeta čitanjem pisama Melanija je ispitivala blago, ali sporo.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Sednu i jedu. Sva porodica se sad oko njih vrze; došla je i gospođa Sara da isprati svoga Čamču. Devojke služe, mati naređuje.

— Pa zašto ste me zadržali u vašoj trgovini, zašto me niste dali na škole dalje? — Nesrećniče, tuđiš se od svoga dućana, a taj je sve vas od’ranio.

Najzad dođe kartara pa pokazuje karte Šimiki i Lujzi. Tako je svaka maska našla sebi svoga s kim će se titrati. To je tako čitav sat trajalo, kad najedared svi beže u kredenc; nešto strašno dolazi, ene

Kod gospodara Sofre šegrti se menjaju u dućanu; on već slabo brine za dućan, drži ga za života svoga još samo časti i spomena radi. Već nije ni pun kao nekada. Pera tera svoje. Nikad ne može da izvede svoj plan.

) — „I sada otpusti slugu svoga“ іn іnfіnіtum (lat.) — u beskraj inkasirati (ital. іncassare) — naplatiti račun u gotovom novcu inexpressible

katastarskih jutara zemlje Sibarit — stanovnik grada Sibarisa, starogrčke kolonije u Južnoj Italiji, čuvenog sa svoga bogatstva i razvratnosti; razvratnik, sladostrasnik, mekušac Sizif — po grčkoj mitologiji sin Eolov, kralj Efire

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Pred zoru, bio je sanjao o ženi i mislio je na nju i sad, posmatrajući kroz zamagljeno staklo svoga konja kome su sluge prale noge i tanke članke.

inspektor vojske određen za rat, đeneral konjice graf Serbeloni, a na kojem beše, da se podseti, ispisao prvu rečenicu svoga govora, koju je, uostalom, jedinu i pamtio. „Vi Srbi najradije birate posao vojnički, pa zato...

„Vi Srbi najradije birate posao vojnički, pa zato...“ Uznemiren što je dalji tok svoga govora potpuno zaboravio, ponavljao je ovu frazu, na nemačkom razume se, svakome, ko god mu je to jutro došao na oči.

U katolicizmu. I kakvi misle da budu oni vojnici, kad su šizmatici u očima cara svoga? Zar hoće da na sebe natovare patnju, kojoj nikad kraja biti neće, seobu duša svojih, ne samo dece svoje, promenu

moći da izbegne, a da ga već ovde, u Pečuju ne pokrste, u ljutoj tuzi svojoj pozva, u sebi, tiho, u pomoć, krsnog sveca svoga, Sv. Mratu. I sv.

Venčao ih je, usput, u Brodu, žureći poslom, u kući jednog svoga prijatelja, Grka. Slao ih je posle, o svom trošku, po Dunavu, tamo‑amo, kao i svoje dželepe.

Ni za čas mu ne pade na pamet da bi mogao poželeti ženu svoga brata. Naprotiv, brat mu se činio sretan čovek, a njegova ljubav prema toj ženi nešto neshvatljivo drugima, a njemu samome

Gospoža Dafina bila se preselila u kuću svoga devera. Trebala je tu da preživi, sa svojim ćerčicama, nekoliko meseci, pa možda i godina, dok joj se muž ne vrati iz

Žene oficira, Nemice, trgovačke kćeri, mnogo mlađe od nje, Grkinje, zatim sve žene prijatelja svoga devera i muža i sve njihove kćeri; jednu debelu Turkinju kojoj su visili očni kapci i koja beše pri zauzeću Beograda

Iznenada, sa mržnjom, mada je bio mrak, vide kraj sebe, na postelji, i ruke i zube svoga devera, i njegovu retku bradu, ču njegov smeh i obuhvati rukama uplašenim njegov tanak vrat.

bičevima i zmijama, ne bi se bila odrekla tog čoveka i njegovog čudnog osmeha“ koji nije videla nikad pre, na licu svoga očuha, ili braće, svojih Grka.

Vrisnuvši najposle prigušeno, ona pred zavesom spazi i trbuh, ogroman trbuh svoga muža, njegova usta i oči i nos, ceo njegov lik na belom čaršavu, krvav, sa preklanim grkljanom, i crni klobuk, što je

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

¹¹ U Bosni, a i u drugim krajevima, „žena koja ne rađa nalije vodu u čizmu svoga muža koji se vratio s puta, pa popije tu vodu“.

Kada žena posle porođaja ne želi da rađa za izvesno vreme, „valja da uzme gaćnik svoga muža i da ga na onoliko mesta zaveže, za koliko godina želi da ne rodi.

²¹ Utorak jeste „najnesrećniji“ dan sedmice. U pesmi „Vračanje materino“ kaže se: „Majka sina svoga sjetovala, da se čuva i da se sačuva od ujamka i od ureznika, od subote i od utornika.

Nikola Begović, pop iz Like, piše: „Srbi uopšte drže se više svoga domaćega običaja, negoli što bi se držati imali opštecrkvenoga pravila.

Ma Srbi tako neće. Istom onda kada mati ustane iz babina sasvijem, pa kada može dočekati svoga kuma, onda će dijete krstiti. Ovo potraje cijelijeh prvijeh šest nedjelja, a i poviše bogme.

„U selu žena svoga čoveka ne zove imenom, nego ga prema prilici u kojoj je, opiše tako da se zna ko je. Deci svojoj ona će reći: tata vam

i sladost našega jezika: kad bi književnici naši to poznavali, onda oni ne bi kvarili i grdili najveću dragocenost svoga naroda, svoj narodni jezik, nego bi se trudili naučiti ga iz narodnijeh pjesama.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

Za čoveka koji rukom pokazuje ohlađeni dimnjak svoga krova i travom zaraslu stazu do praga, a niko mu neće da posvedoči da je provodio tamo dane.

bez vrednosti, delo gde vrednosti ima, za uboge ismevače kraj kojih simploni sreće minu okrznuv ih samo perjanicama svoga dima.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Duboko zavučenih ruku u džepove, Bel Ami je skrivao dotrajalost svoga zimskog kaputa dobijenog na stovarištu SARE. Još uvek je govorio o svojim glumačkim planovima tamo u glavnom gradu i o

Očigledno, šarmiranje je uspelo! Pređe superiorno pogledom preko idiotske galerije svoga razreda — ko se od njih mogao pohvaliti jednom dvadesetpetogodišnjom studentkinjom koja tako vešto barata nepcima,

snalazi kako zna i ume, tamo gde su V-ići mesili zemlju i nabijali je svojim kvrgavim tabanima, podižući s mukom zidove svoga budućeg doma od blata, pleve i vetra.

Pokazuje devojci neka draga mesta koja mu mnogo znače. Prolazi sa njom još jedanput nekim tajnim stazama svoga života, čudeći se koliko to stvorenje ne zna ništa!

Janjich! Od Jan-jich, postao je tako Žan Žik. Bien! Setio bi se svoga porekla s vremena na vreme, kada bi u »Espresu« ili »Pari maču« čitao članke o sebi.

« vrisnula bi obično kakva histerična žena i to bi bio znak za početak obračuna. Sa svoga izdignutog mesta Luka Ristin je posmatrao taj uzavreli lonac na točkovima čudeći se neprestano zbog čega se ovi ljudi

Čovek se ovde oseća kao u predsoblju smrti. Pojele su po par kranjskih kobasica sa senfom. Majka se odrekla polovine svoga ručka u njenu korist: »Moraš biti snažna večeras!« kazala je. »Pazi na držanje brade!

iza kuhinje, od one tako zgrčene i uvek diskretne mlade žene u uglu kola na zadnjem sedištu, koja se čak i položajem svoga tela izvinjavala što zauzima dragocen prostor, rađa se neka nova Ruža Lazić — šerpas, smeli vodič kroz divljinu!

Sedeo je potpuno sam, okružen neprobojnim oreolom svoga mita. Po varoši se pričalo da pije samo hladnu lozovaču. Orlovskog držanja, visok i još uspravan, mada je uveliko

gradićima duboke unutrašnjosti, stekla je izvesno iskustvo s muškim nasiljem; nije ga se, naime, plašila razumnim delom svoga bića, ali postojao je jedan drugačiji, teško odrediv egzistencijalni strah; tačnije, nelagodnost pomešana s osećanjem

Matavulj, Simo - USKOK

Ne izgubiše Srblji na Kosovu što ne bjehu junaci, no što im bješe suđeno! Pa dâko se bog smiluje i na Srblje da dođu do svoga, a oni će vazda bit’ pregaoci, kad ustreba, iako je zlô sjeme među njima! — Zlô, vaistinu! — potvrdi njeguški knez.

Pred gradom knez uzjaha na svoga ostarjelog, ali još držećeg Putalja čuvenog po Katunskoj nahiji i po Primorju, koga stari ban bješe počeo jahati prve

Da oružja i mejdana, ja se nadam! Te će biti kâ i tata, ja se nadam! I osvetit’ tajka svoga, kako treba!... — Krstinja, aferim ti ga na te riječi — reče knez — ali dosta, e proglušismo kukanjem ovoga čojka, koji

pored patrijarhalnijeh običaja i našljeđene hrabrosti, njeka finoća u ponašanju, njeka prirođena učtivost, pa ono osjećanje svoga dostojanstva, ona prisebnost i duhovitost, ono skladno držanje i sklad u svakom pokretu, od čega obično ni traga nema u

Šta gubi lišiv se izvještačenijeh potreba i navika i predrasuda svoga staleža?... Koliko je godina Milici? Po svoj prilici sedamnaest-osamnaest!

Osobito mu jedan od tijeh poljubaca ostavi traga u duši. Sjeti se pričanja svoga i njihova, osobito mu ugodno bi opomenuvši se, kako on visoko poraste pred njihovijem očima, kad doznadoše da je i on

Janku se nametnu poređenje toga popa sa svjema ostalijema, koje je poznavao, počinjući od svoga domaćega patera. Kakva golema, upravo nevjerojatna razlika!

Pa to je što i umrijeti! Srce mu se stište od pomisli da više neće vidjeti svoju dragu Ludmilu, svoga zeta, njihovo dijete, koje nosi njegovo ime!

u glavu, ne znam, tek on, a kažu i guvernadur obijediše i vladiku u Rusiji da ne mari za crkvu, da je po nagovoru svoga pisara Dolćija naumio prodati Crnu Goru Francuzima, i ko ti ga zna što još!

Spremalo se veliko zlo, jer oba plemena bjehu jaka! Tada im vladika pošalje svoga momka s porukom neka se strpe samo nedjelju dana, pa poslije njeka rade šta znaju! Oni poslušaju.

“ — „Ne bih, valaj“, reče onaj, „da mi daš najboljega ovna iz svoga tora!“ — Treći se umiješa: „Ada, ja bih za pletu otišao i pitao ga: molim te, Sveti, što sad radi bog?

torbe obramice, Preturiše struke sinjgavice, Granajlije puške dohvatiše, Pa stigoše na Cetinje ravno, Pred dvorove svoga gospodara!“...

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

U Ilijadi se dete pojavljuje da bi kriknulo pred strašnim izgledom svoga oca, ratnika Hektora. Tzv. dečja književnost nastala je u osvitu moderne ere: jednom je izlazila u susret detetu kao

Zmaj (1833—1904), veoma plodan pesnik i urednik dečjih listova, koji se, moćnije no iko posle njega, obratio detinjstvu svoga naroda.

Dakle, i kad potpuno odbacuje odgovornost pred detetom kao čitaocem, dečji pisac je, prirodom svoga dara, upućen na nj; on piše i za dete.

tragičnim tonom; to je osetio i dobro obrazložio Bogdan Popović u vezi sa Zmajevim pesmama poput one Ciganin hvali svoga konja. U predgovoru Antologije veli da bi one „odskakale neskladno”, da bi „prskale kao 'žabice' među ostalim pesmama”.

Taj naziv, naime, može da znači: pesma u dečjem dobu svoga života, pesma-dete, pesma koja nije preuzela svu odgovornost za sudbinu sveta.

pesme (Pesma o pesmi, recimo), ili lirske (odeljci Đulića), ili satirične (Narod), humorističke (Ciganin hvali svoga konja), danas počnu preporučivati deci.

Na nj je bio upućen životom, roditeljskom nesrećom, sklonošću ka poučavanju, prirodom svoga dara: on je poučan i detinjast i u mnogim svojim pesmama za odrasle.

Veliki patriota, uveren u zasluženu sreću i procvat svoga roda u budućnosti, on je u detetu gledao nosioca te, bolje sutrašnjice, zalogu nastavljanja i obnavljanja, pa u njegovoj

Siroti miš koji jadikuje nad sudbinom svoga roda: Draga mi je majka na prevari pala, Najela se sira pa se otrovala.

je običaj da se, kad je reč o Branku Ćopiću (1915—1984), izdvoji ono što je pisac uradio u prvom, predratnom periodu svoga stvaranja, i što je skupljeno u tri pripovedačke zbirke: Pod Grmečom (1938), Borci i bjegunci (1939), Planinci (1940).

Opčinjen dalekim sjajem u kojem je učio da voli i da posmatra, pisac se, najpre, vraća omiljenim likovima svoga detinjstva — stricu Nidži, dedu radi, samardžiji Petraku, lopovu Savi, Petru Čobaninu, znatiželjnom Staniću, Maliganu

i hrane, ostavljaju ih besposlene i - malo-pomalo - evo vidiš, proskitalo se nečije pašče i seljaci ga kamenom gone iz svoga dvorišta.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Četrdeset hiljada familija prevede patrijarh Čarnojević pod okrilje austrijsko, narod dobije lepe privilegije; imao je svoga vojvodu, svoga patrijarha, svoje magistrate; sad nema ništa. Ko je tome uzrok? Govorite, ko je tome uzrok?

familija prevede patrijarh Čarnojević pod okrilje austrijsko, narod dobije lepe privilegije; imao je svoga vojvodu, svoga patrijarha, svoje magistrate; sad nema ništa. Ko je tome uzrok? Govorite, ko je tome uzrok? GAVRILOVIĆ: Mi ne znamo.

Idem u beli svet da ne gledam nesreću naroda; idem da ne čujem kako ubice svoga roda, ljudi nevaljali, koji su prange nosili, bez svakoga stida sebe rodoljupcima nazivaju. (Odlazi.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

i stvaranje ideja u tom delu srpskog naroda koliko ta neprekidna verska gonjenja kojima su bili izloženi od prvoga dana svoga dolaska pa, uglavnome, sve do kraja XVIII veka.

Pedesetih godina XVIII veka ta verska gonjenja bila su došla do svoga vrhunca, i tada su vojničkom silom celi srpski krajevi nagonjeni u uniju.

Srbi su prešli u Ugarsku pod vodstvom svoga patrijarha, koji im je bio kao neka vrsta i svetovnog poglavara, carske privilegije izdate su im više kao konfesiji no

Kaluđera i sveštenika je bilo mnogo, ali ni oni nisu bili na visini svoga položaja, i davali su povoda narodnom nezadovoljstvu.

Bio je možda najobrazovaniji srpski kaluđer svoga vremena, znao je ruski i poljski, i prevodio je sa tih jezika. Njegov rad pada u doba od 1716.

Rođen na periferiji srpskoga naroda, odrastao među tuđincima, među kojima je proveo najveći deo svoga života, on nije dobro vladao srpskim jezikom i vrlo slabo je srpski pisao.

Trudeći se da bude na visini svoga predmeta i da izgleda svečano učen, on je pisao razvučeno, zamršeno, mutno, često sasvim nerazumljivo.

godine da se Srbima pošlju dva ruska učitelja sa velikim brojem crkvenih stvari i knjiga. 1724. Sinod pošlje među Srbe svoga prevodioca Maksima Suvorova, koji se bio učio u Moskvi i Pragu, da organizuje školski rad kod Srba.

Novi mitropolit Vićentije Jovanović produžio je prosvetnu politiku svoga prethodnika i tražio nove učitelje iz Rusije. 1733.

17 Prilikom svog trećeg putovanja u Rusiju umro je u Petrogradu 10. marta 1766. godine. Vasilije Petrović, prilikom svoga prvog boravljenja u Rusiji, 1754, štampao je u Moskvi knjižicu: Istorія o Černoй Gorы.

1772. bude zakaluđeren u manastiru Kovilju, kome uskoro bude postavljen za arhimandrita. Ceo ostatak svoga života proveo je u manastiru, kao čuven bogoslovski pisac, pišući bogoslovske knjige i udžbenike i spremajući svoju

On je bio najučeniji srpski bogoslov svoga doba, znao je i pisao pored srpskoga i latinski, nemački i mađarski, bio je stručnjak u pitanjima pravoslavne teologije,

Milićević, Vuk - Bespuće

Gavri Đakoviću je bilo krivo što ga je ozlovoljio. I uveče on se prisiljavaše da bude veseo i razgovoran, preko svoga običaja.

sinom umro čitav život izvan nje, koja je prigrlila vrelu i krvavu uspomenu u svoje grudi, stvorila u sebi sliku svoga sina, oživila ga, sa hiljadu uspomena, zaboravljenih riječi, milošta; zavila ga svojom ljubavlju, osjećajući jednom

To je bio pogreb njegovog oca. I sad, kad doziva sebi u pamet sliku svoga oca, ona izlazi pred njega vazda živa i svježa; on gleda pred sobom toga krupnog i čvrstog čovjeka sa mrkom,

Bijahu čuli iz svoga zaseoka neku pucnjavu iznad kuća i vikanje za pomoć, zametnuli se puškama i poveli pse. Iza dugog traženja, nađoše

disanjem i nozdrvama koje se šire, i ćutanjem i očima koje nešto traže, i lomljenjem prstiju i kojim drhtajem i trzajem svoga tijela, i usnama koje su podrhtavale i upijale se jedna u drugu. I u njoj se zbivalo nešto.

Gavre Đaković se tada trgao. Svijet koji je prolazio nije gledao tu posprdnu sliku svoga življenja, nije primjećivao taj nijemi podsmjeh života, koji prolažaše polagano i neopaženo.

ni naprijed ni natrag, s prezrivim osmjehom prema sebi, sa rukama na leđima, osjećajući gorko svu bijedu i glupost svoga položaja.

je udarila vatra, ogledalo se nešto strašno i zaprepašćeno, s očima, punim suza, ubijena stidom, osjećajući poniženje svoga oca, kao da i na nju pada jedan dio njegove sramote.

Sremac, Stevan - PROZA

ili pretpostavljenom pisaru, tako da mu je to već postalo druga priroda njegova, pa je na prstima išao tako reći celoga svoga veka, svuda, i u kafani i na ulici, gde god bi samo video starijega od sebe.

Tek četvrtoga dana, a to je na badnji dan, Jovan je zaklao i ošurio prase najpre kod svoga šefa, a posle i svoje. Jova je bio čuven kao vešt da zakolje, ošuri i uopšte uredi prase, pa zato su se o njega otimali

A bila je prilična; držala se još dobro, iako se poodmakla malo od proleća života svoga. Ali što je bilo nekad lepo, ostaje ipak lepo, kao što su, što rekao neko, klasične građevine i u razvalinama lepe;

— E, pa taku mi ženu daj, priko! Ona sve to zašporovala, paru po paru, da odene svoga sokola. Ona mi skuva, namesti, opere, ušije, upegla.

A da imam, ja bi’ ti pokazao šta je sve u stanju jedan dobar prijatelj za svoga prijatelja da učini! — Ne, bez sve šale — veli Jova — imao bi’ za nešto da te zamolim.

Kazao bih: kako je stidna nevesta, rumena zora, pustila već iz bračne postelje svoga dragana — sunce; kako se tamo, u onoj kući, verni a lenji šarov diže iz pozdera; kako ne znam koja baba zeva i kašlje

Da je sreća da i u Turčinu smatrate svoga brata, a vi se tučete; komšijska deca, sinovi jednog istog napaćenog naroda — pa se tučete!

pred presto svevišnjega da dâ računa o svojim birovskim zloupotrebama u onakvom stanju u kakvom mu je kapetan celoga svoga službovanja išao po srezu, dobivajući počešće i klasu.

nije razumeo svet, pa nije nikakvo čudo što je čak i baba Stojna, grebenajući vunu, osudila metodu Maksimovu kad je od svoga unuka čula kako i šta uče u školi. »Cvetna i velika!

A što mu se cakli lice, cakli se od znoja. Od znoja, jakako! Jer on živi od svoga rada i od svojih ruku, a ne čeka dvadeset šesti, kao oni gotovani što se gospodom nazivlju.

Poštovao je profesore svoga sina iskreno, i tako je bio častan izuzetak od onih silnih i tako čestih i običnih naših očeva koji obično uvek drže

Znajući svoga sina, njegovo je načelo bilo da je sin njegov uvek kriv, i, prema tome, da profesor vazda mora imati pravo.

Radičević, Branko - PESME

Ao jada moga, Da na svetu baš nikoga Ne imadem svoga! Otac, majka u grob pade, Brat i seja draga, A drugoga ne imade Srce moje blaga.

Muči, momče, tako t' Boga, Okani se tuge, Amo brže, eto svoga, Pa još, brate, druge! 1843, 27. nov. AJDUK Kuća moja čarna gora, A postelja kamen ovi, Moja braća sve od

Usred mora gle vrletak, Onde samcit jedan cvetak, Naokolo morske pene, Nema druga, pa on vene. Tako i ja druga svoga Nemam ovde milenoga, Tako i ja tužim, venem, Pa da zavek skoro trenem.

“ Pa polete pred miloga, A on klonu s konja svoga — Ao jada iznenada! Glava njemu razbijena, Ruka desna salomljena, Kroz zavoje krvca lopi, Jadna moma ruke sklopi:

gore, otr teški znoj, Pa ostavi brgo odar svoj, Isturi se tamo na prozora, Već se beše pomolila zora, Al' iz svoga rumenoga krila Bela danka jošte ne pustila, Glednu tamo, zaboravi sanka, No seti se jučeranja danka, Seti s' čuda,

braćo, do dva, do tri cvetka, Tedo vama da opletem venca, Al' ne nađo više kraj studenca, Kraj studenca a života svoga.

Na studencu još će cveća nići, Da dopletem venac započeti, Da dopevam pojak ovaj sveti, Braćo mila, za života svoga. (1844, jan.

Oj Karlovci, lepo l' žive tude, Al' što mora biti neka bude, Ta i mene nešto dalje vuče, Evo pružam svoga raja ključe.

Odo, braćo, zbogom meni sada, Zbogom, braćo, možda za svakada! Sećajte se mene, druga svoga, Sećajte se krasna doba toga, Oh zakletve one divne, svete, Braćo mila, zaboravit nete, Nje s' sećajte uvek i

kadikada, Samo onda kad čašu uzmete, Pa veseli do dna ispijete, Tada samo, tada veseloga Setite se, braćo, druga svoga, Kaž'te samo makar u pameti: Mlogu l' s nama on osuši kleti!

Tu mi barem jošte nešto treba — I tako ti posred jada svoga Konjica se setim nekakvoga: Ime Pegaz, a kljusina jaka, Na rameni do dva krila laka, Kljuse, brate, naočito, krasno,

I već spava muška glava trudna, Ukraj njega sedi ljuba budna, Pogleduje gospodara svoga, Moli za nj'ga Boga velikoga: „Ta uzmi ga kada ti je volja, Al' ga uzmi sa krvava polja, Samo doma, jao, ne umori!

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

svojim noćima s najviše mjesečine, ti si naslutio tu apokaliptičnu neman s kosom smrti i progovopuo si o njoj kroz usta svoga junaka, Brke. Jednog dana ti si je i vidio, realnu, ovozemaljsku, ostvario se tvoj strašan san, tvoja mora.

Pa ipak ...ipak hrabro, s prijegorom, gutam ovu gorku kap svoga prvog, dječjeg, raspeća: pored mene je ovaj smjeli, nevezani, koji sve hoće i sve može, njegova je ruka na mom ramenu,

). Tamo sam svu noć bulaznio, vršo se i budio brata, svoga suložnika. Djed je grdio Petraka i „njegov benasti konjski mjesec“, mama me je umila ledenom vodom, a kad to nije

Sjećam se, kad god bih pošao da spavam zajedno s djedom (da mu grijem leđa!), starac bi se sjetio svoga mlina i raznježeno mi napomenuo: — Sad ćemo nas dvojica da spavamo, a naš će mlinčić da melje, melje, čitavu bogovetnu

On je jedino zazirao od vučjih svetaca i u njihove dane nije se nipošto laćao svoga posla. Šta bi radio, grešnik, da se zbog njegove krivice čopor šumskih razbojnika okomi na konje?

Nije baš sigurno da nije zgodio i u boljševike, koji su upljeskali svoga cara i u crkve konje uveli. Gonetalo se tako i naklapalo, ispitivani ljudi po selu i tražen slikar bradonja, koji se

Napopastili me tamo kao konjske muve: te zašto si bacio američkog poglavicu, a srebrom uokvirio toga svoga, kako li ti se samo zove, te je li kralju mjesto tamo, sramota je i reći gdje, te pripoznaješ li ti svoju vjeru

Strašili oni mene, i tukli, bogami, ali ja se ne odrekoh svoga Rade, svog brata i pravog svetitelja. A pravo da ti kažem, gadna ona bihaćka „Kula“, gradio je, kažu, nekakav Matija

godinica, dok je moj djed Rade momkovao u Lici, imao ti je on tamo nerazdvojnog druga i prijatelja Danu Desnicu, svoga voljenog „kamarata“.

I baš među takvima našao je moj djed svoga kamarata, Danu Desnicu. Kako je do toga došlo, to ni on sam ne bi znao kazati.

vadila ispod jastuka plavo i crveno cvijeće, „Vida“ i „Vidu“, koje je sinoć tamo stavila ne bi li u snu vidjela svoga suđenog.

— othukivao je uzbunjeni Dane Desnica, zakrećući oči od svoga kamarata. Toga istog proljeća odseli se iz njihova kraja desetak življih porodica u Bosnu, pod planinu Grmeč.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

i udarao ga po očima zasenjivajući ih, a prašina koja se dizaše od njegovih raspasanih pojaseva i odvezanih opanaka, svoga ga obuzimaše i lepljaše se po njegovom, krvlju i znojem, umrljanom licu.

I svi su se čudili kako mi izlazimo na kraj. Govorili su da ona ima čitave bisage para, koje je uzela od mog pradede, svoga svekra, kad je ovaj umirao. Čak su me neki i zapitkivali: da li viđam kod nje starinske velike, zlatne pare?

U tom dođe sa rada tvoja mati. Ulazi ona tiho, ponizno, sa prekrštenim rukama, noseći pod pazuhom ostatak od svoga ručka. — ’Bro veče!

oh!... — grcaše ti. — A zar nam je zlo mislila i govorila: „Nikolo, sinko, nemoj bre čedo tako! Vi ste sami, nikoga svoga nemate, a evo Gospod vam dade ovo pilence, ovoga crva... pa nemoj sinko!“... A on samo udri, psuj, viči. Mene već što..

Odjednom ona ču bât ljudskih koraka koji joj se približavahu, i posle razabra glas svoga muža. — Eto, na! — govoraše on nekome. — Pogle, brate moj: cele godine suša, ni kapke vode da padne...

se, pa ga samo peckaju i diraju, a on samo mulja, viče i trčkara čas ka trešnjama gde je rakija, čas na put da obiđe svoga konja, koji čekajući na tovar pase suhu travu po jendeku. — A, gospodinče, — predusrete me. — Kamo čiča-Marku rakije?

Tetka svekrvi ne može da odreče, zameri se, već saže glavu. Kleknu do svoga brata čiča-Tome, nasloni se na njegovo koleno i gledajući stidljivo u svoj kut, čupkajući bošču, zapeva milo, drhtavo,

Znala je i koji je taj. Odskora je otvorio bakalnicu. Prvo je bio sluga, pa, pošto se oženio sluškinjom svoga gazde i ovaj mu kao miraz dao nešto novaca, on posle za sebe otvorio dućan.

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

predaje; a što je najgore, pod imenom vere i zakona, prevaćajući i tolmačeći zakon svoj po zlobi i po (s)trasti srca svoga. Kad će nestati mrženje i vražba na zemlji!

Kad će srce naše doći u svoju prirodnu dobrotu, da u lice svakog sebi podobnog človeka pozna, brata svoga! Nit’ misleći niti pitajući koje je vere i zakona? One, u kojej ga je Bog izvolio da se rodi kao i ti u tvojoj.

blagorodni(h) boljara moldavski(h) za vospitanije i nauku nji(h)ove dece: ne ima sad mladić u Jašu koji ne zna, osim svoga jezika, jelinski i francuski, mnogi — latinski i talijanski.

Kostić, Laza - PESME

Već u meni duša susta., a srce mi silno bije, u glavu mi krvca lije, al' mi vila lice mije hladom svoga krila meka, i još neka blaga reka, neka struja iz daleka: sveti miris pamtiveka.

put, čisto ga gledam de od milina rastvori grudi sjajne, de izli na tebe ljubavni blagoslov, najplemenitije pleme raja svoga, čedo ljubavi, anđela strasti: vino; čisto ga gledam de ti se hvali rajem, de ti ga nudi, taj oduzeti poklon bogovske

— Sva se plemena stekoše sveta, te ti u nakit umetne kose umenja svoga sklopove nose, ko čele s cveta: Talije blage hvalisav sine, što mu pod rukom i kamen zbori, što šarnu rumen otima

Zar što mu ne daš, pletkušo stara, da srca svoga uzore sveže slobodnom rukom u kamen reže, il' platnom šapa? — Ne ume Srbin kama da krnji, al' jedan kamen urezan

bosiočkim iz davnine mučeničke: već mi disak zagušuju jučeranjim zadasima životova razilaza, te besamrt vida svoga spomenima začinjući samrtničke ništavosti, istu sudbu kô da kažu užasnutom posmatraču.

Odnes' mu i ti pozdrava nam glas, u pozdravima dišuć svaki čas, slavuja željna miris-đulijo, Romea svoga verna Jylio, ti mučenico svete ljubavi! Ta svetiteljke nema milije od tebe, Vilo našeg Vilije!

Kad vidim da mu godi pripovest upotrebim trenutak ugodan: Pa kad smo se već tako sastali, pozajmi mi od znanja svoga što! pozajmi mi od — gost me prekine. „Opet pozajmi! more, dokle ćeš? u Prehodnice novci su mi svi!

mladu, ukradoše i njemu jedinu nadu, jedinu milost kob mu uze preka, i odreče se milosti svake i svakog leka za svoga veka. — Nije ni znao zar da sam živa? u bogu, mnio, duša mi počiva, zato i sebe predade bogu.

u ruku dala, u suhu ruku sedoga kala, kale je vodi; kô pastir janje, nejako janje, kad vodi na klanje; pokazujuć vrata svoga gospodara, unutra je pušta, vrata zatvara. „Ti li si ćerko?” iguman zagrmi, „što kod paše misli nas da ocrni?

Bratija ćuti i bula je nema, okovi joj ćute na rukama dvema, nema je bula, al' u srcu strepi, poznaje ćudi svoga gospodara, kako se strašno onome sveti njega što dira, njega što vara!

Pa kako je voli babo! Jedan osmeh svoga smilja ne bi dao za svu zemlju od Indusa pa do Nila. Od Indusa pa do Nila nema takog krasnog lika, do u jednog

Usami se, ne zna šta će, kosu mrsi, ruho kida, zamršaje srca svoga u lavirint sulud zida. Oštrim dletom bola svoga u bled kamen reže lica, svako lice ista lepa Valadila od Misira.

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

I zato prva knjiga srpskih narodnih pripovedaka, ona od 1821, i nosi s punim pravom ime svoga autora: „napisao V. S.“ Od nejasne predstave o vrednosti narodnih priča u početku rada, preko dobro primenjenih saveta

A sledeća generacija, Vukova, koja je nastavila i proširila rad svoga učitelja kroz časopise i posebne zbirke, nije nikako mogla naći načina kako da izmeni niski pijedestal na kojem je ovaj

Baš-Čelika uhvatio, nego o stani kod mene, ja ću ti isprositi drugu đevojku, i ne boj se, ja te opet milujem kao sina svoga.

Ali carev sin nije htio nikako slušati, nego uzme novaca za puta, uzjaše svoga konja pa pođe u svijet tražiti Baš-Čelika.

— Bolje tebe našao, zete! — odgovori njemu carević, pa odmah sednu večerati. Poslije večere pita car šuru svoga kud je pošao, a ovaj mu odgovori da traži Baš-Čelika, i sve mu redom priča. A car ga stane sjetovati.

Onda tri cara stanu svoga mrtva šura gledati i zaključe da mu život povrate, pa onda zapitaju najbrža tri zmaja koji može najbrže s Jordana vode

A on sa svojom braćom i mladom otide kući svome ocu, i onde je živeo i carovao do svoga veka. U LAŽI SU KRATKE NOGE Bio jedan car pa imao tri sina, i tako je bio star, da već nije čuo ni video.

Putujući tako stanu se dogovarati dva starija brata, kako bi uzeli vodu od svoga najmlađega brata da se ocu umile kao da su je oni našli, i dogovore se ovako: da podmite njegove momke da izliju vodu u

Ona i njega šakom po obrazu, i odmah mu iskoče dva zuba, pa mu onda reče: — Znaš li što je? Ovako ćeš pozdraviti svoga oca: Ako mi ne pošalje onoga čoveka koji je odneo vodu od mene, sve ću mu carstvo razoriti; nego stani da ti dam po

Te onda sedne i prepočne lice svoga sina na svilenu maramu, pa onda reče carevome sinu: — Evo, kako je ovo dete, onaki je i onaj čovek.

Ona to sve prizna, pa se zagrle i poljube. Posle otidu u grad pa se venčaju, i otac još za života svoga preda mu carstvo, a druga dva starija sina otera, i tako najmlađi sin ostane car u obadva carstva.

pa se digne sa svojim sestrama u svoje carstvo, i sretno dođu k materi, pa mu mati preda carstvo, te je carovao do svoga veka.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

MAKSIM: Šta, šta? Može biti u pozorištu, ali u svetu toga čuda nema. KUM: Zašto; ako žena svoga muža miluje. MAKSIM: O, puca im srce. Zato se svaka ubila, kad joj je muž umro. NIKOLA: Kao i mi za ženama.

MAKSIM: Pa šta je radila ta vaša Grezilda? KUM: Najpre je žrtvovala rođeno dete za ljubov svoga muža; zatim se na zahtevanje njegovo rastavila od njega i stradala kao niko njen; najposle se sama žrtvovala za njega.

SVETOZAR: Zaista, tetice Sofija, vi niste ni najmanje nakićeni. SOFIJA: Ja mislim da kićenje za ženu, koja ima svoga muža, nije ni najmanje nužno. SVETOZAR: Ali bar danas.

Jer kako se zna, da svaka flota mora imati svoga admirala, to će naravno morati izići da 37 admirala nema, i da sam ja utamanio te ljude.

VELIMIR: Zašto ne? Gdi sam ja sedio bilo je ljudi koje nisam ni poznavao. STANIJA: Pa ko ti čisti sobu, kad nemaš svoga? LjUBA: Devojka. STANIJA (Ljubi): Što ti znaš, kad nesi tamo bila. VELIMIR: Devojka, devojka.

Mora Bog da vas kara. LjUBA: Zato što žena nije ropkinja. STANIJA: I ropkinja poznaje svoga gospodara, a vi nemate ni Boga ni starijega. LjUBA: Kad žena oće na bal, muž lepo mora, baš da mu se i neće.

A nama je dosta svakom po dukat. MARKO: Nije nego jošt štogod. On je svoga magarca video, pa neče da ga primi. Mi više nismo krivi. Kupite magare! JAKOV: Kupite magare! Jeftino dajemo.

MILOŠ: Ti otoič nisi hoteo magarca za tvoga priznati, je l’? SELjAK: Jeste. MILOŠ: Ko se jedanput svoga prava odreče, on nema više prava na to. Je li istina? SELjAK: Jeste.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

PERSIDA (O, bože, bože!) SULTANA: Šta mumlaš, nemaš svoga posla? Sestro Luciferova, ti ćeš mene u grob oterati. Šta si stala kao proštac nasred sobe? PERSIDA (pođe).

SULTANA: Pripoveda se da je oficir neki pri komandiranju vojske, opazivši iznenada svoga bivšeg učitelja, koji je strogo s njime postupao, klobuk s glave pred njim skino. Ovo neka se i sa mnom zbude!

Lalić, Ivan V. - PISMO

ti temelj Ruševnog doma — a mnogo godina je tome; Sada ti, poodrasle, čuvarimo nad krovom i krvarimo u junu mirisom svoga zlata, Šuštimo kada daždi il kad nas vetar češlja, A ti si kriv: zbog tebe širimo korenje ovde u gradsku jalovinu, u

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Moj matori ćuti i puši. Guta knedle, šta će, siroma, a Tika samo vadi li, vadi slike svoga sina, još iz vremena dok je bio beba, i to beba slikana kako krajnje originalno leži na jarećoj kožici sa svim onim

K., ali vidi, vidi, stara Anči ćuti i sve nešto kao misli, ukoliko uopšte ume da misli! I šta sad? Ne traži pomoć od svoga svemogućeg tatice koji već sebe vidi u ulozi spasioca. Ne zarezuje ga! Ne bori se s njim!

za staru, slavnu Skadarliju u kojoj je čovek nekada mogao da se oseća kao u svojoj kući i, više od toga, kao u kući svoga prijatelja. Nekako nam se nije više ni jelo, pa izgiljasmo na lažnu tursku kaldrmu zalivenu betonom!

Ali što jes, jes, zvezde su bile prave i upravo su kao sumanute padale na „Tri šešira“. Setih se svoga matorog i iznenada mi postade jasno zašto više ne sedi uveče po kafančugama, nego pijucka sam samcat u našoj kuhinji.

Ćutim i sećam se svoga ljubičastog nakita i toga kako smo nekad trčali preko trave. Samo što ne počnem da cmizdrim, na časnu reč!

— bubnuh s neba pa u rebra. — Osamdeset i dva kvadrata. Zašto? — A znate li možda napamet broj svoga računa u banci? — 608-620-301-71500-44419 ... A zašto? — Koji je broj taksi-stanice kod „Balkana?“ — 324-100!

šta je kazala Ana te večeri oko desetke, protežući se od jastuka, na severu, do Čarlija pored nogu, na krajnjem jugu svoga kreveta? Čuj, Čarli, ne ostavljaj me nikad samu dok tranđa svira!

Ako je činjenica da čovek prespava tačno polovinu svoga života, kaže, a da je drugu polovinu budan, onda su oba ova fenomena ravnopravna, zar nije tako?

Naklopimo se, dakle, na nju kao ribe parane, a posle prelazimo na „ružicu“, čak i bakuta, koja ne pije ništa drugo sem svoga obaveznog nitroglicerina kad je uvati srce.

toliko je obijao pragove različitih opština, pisao molbe, kumio, bogoradio i, uopšte — svašta; da je najbolje godine svoga života stucao na tu gajbu od dvadeset i tri kvadratna metra.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

JELICA: Ja ću moga taticu namoliti da me za vas dâ, kao što je Culima svoga oca namolila. Samo mu nemojte kazivati da ćemo gore polaziti, jer on za te stvari slabo mari, pa nam neće dopustiti.

Nisam raspitala da l’ je to baš u modi. ALEKSA: To je ljubov licemjerna; nego u Madridu što sam vidio da žena svoga muža uvek poljubiti mora, kad sedaju ručati ili večerati, to je lep običaj.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

“ Uzalud Mačka doziva drug, daleko bješe zeleni lug. Stari se Mačak za lovom vije, Pijetlića svoga ni čuo nije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

U zemlji Vrapca Crvenoga na cvjetnu granu slavuj pao i punim glasom od srca svoga, pjesmicu ovu zapjevao. Žarko i Žuća, pjesmica kaže, Crvenog Vrapca po svijetu traže.

“ Od svrake Brlje dočuo Žuća kako se Žderko ruga, pa brzo trči da savet traži kod Toše, svoga druga. Mozgaju mudro čitavi dan, spremaju lukav ratnički plan.

Putuje na jug. Po vrelom danu pričaće priče orangutanu. Zadaje tvrdu, pretvrdu veru misliti neće na svoga Peru. SKREĆE SE PAŽNjA Voćke mi krasno cvetaju, eto, krušaka biće čitavo leto. Đacima javljam da imam pseto.

Uz mnogo znoja i drugog troška svak jesen meri iz svoga ćoška. Ko je u pravu, idi pa pitaj! Tu su zadaci, evo pa čitaj. KONj: Prokleta jesen! Šta ima gore?

Tu su mnoge otkrivene tajne, kretalo se u dalji beskrajne. Tamo prve ispreo sam bajke o ljudima svoga rodnog kraja, zatreptaše u čudesnom sjaju ostavljene staze zavičaja.

I otada, vječno u oblaku, oko mene svilena prašina, kroz bespuća opčarano sanjam o svirali svoga kumašina. Gdje li si je lukavo sakrio, kume Đuro, nagnuta delijo?

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— Jedva osam barki. Druga sela na jezeru love više. — Vaše selo je vrlo lepo. Vidite stalno jezero sa svoga praga. — Vidimo uvek jezero. Ponekad pobesni. — Noćas će biti mirno? — Možda i ne. Izgleda da će tramontana.

Ili da ih sastavljajući iznenada prste, zarobim kao insekte. Osećam se ogroman, jer sam središte svoga posmatranja i svoje misli, a sve to drugo, iako život kao i ja, ostaje sićušno oko mene do u beskraj.

I ko zna da nije on sam to ime tražio od svoga druga! Sve je to, čim se utopilo u san, nestalo potpuno sa ovoga predela.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Ona je molila Boga, Da joj bar mesto kaže, na kome okonča Pavle, Te jednom da vidi jošte umrlog jedinca svoga. Bogu se dosade molbe, ogrne svoj topli ćurak, I zovne Svetoga Petra. Petar mu istinu kaže, Zašto ta žena plače.

Stradao je, trpeo je, Podnosio smrtne muke, I gledao, s krsta svoga, Izdajnike, Brankoviće, Gde, ko Juda, peru ruke. I kada je izdahnuo, Nagrada mu sindžir beše; No ako mu oduzeše Carsku

Pet stoleća već se bori Mračno ropstvo i sloboda; Al' već danas Srbin slavi Vaskrsenje svoga roda — I ako mu nisu ovde U Kruševcu kod oltara, Iskupljene braća divna, Koje goni sudba kivna; Vrla braća sa

Dok jedared, crni jade; Od tiranske puške pade. A zastupnik večnog Boga Kad poslednji začu krik, Sa svetlošću lica svoga Obasja mu bledi lik — I onda se s njime vrati, Gde ga brižna čeka mati.

Bog je tako ispunio Sirotinje slatki nad, Sin je njezin srećan bio, Jer je majka srećna sad. Ona grli sina svoga, I oboje slave Boga.

Otvr'te mi, časni oci, manastirska teška vrata, I primite carskog sina k'o najmlađeg svoga brata...” Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu I s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.

I nad lepom glavom, u dubini mraka, Sjajan kolut sija od najlepšeg zraka. IX BRODAR Bez krmila svoga, bez pravca i puta, Brod zanesen juri, tumara i luta.

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

se u ovome dabome slučaju mogu primeniti prirodni zakoni, a po prirodnim zakonima familija ima prava da čuva imovinu svoga preminulog člana. VIŠE NjIH: Tako je!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

priroda im sve daje, od ljudi ništa ne traže. Od njih su se već i otuđili... Van domašaja svoga pogleda, oni kao da ne znaju ni za ljude, ni za zemlju. — A ako neprijatelj dođe i pokupi vam stado? — reče neko.

se rastrže u neprekidnoj borbi, u kojoj očvrsne, ogrubi, dok je žena vezana više za kuću, decu, koju smatra kao deo svoga tela. — Ti bi bolje uradila da ga spremaš za put — prekide je moj otac.

Zatekao sam moga „sobnog“ kolegu, podnarednika rezervistu, vođu odeljenja, inače ekonoma svoga dobra, Traila iz Vratne.

Mladu, lepu, crnomanjastu od sedamnaest godina. Nja! — onda udari konja mamuzom i u galopu odjuri do svoga voda. A kada ga vidim idući put da je zaostao, ja mu izdaleka viknem kako sam zamislio dobro.

Voleo je samoću. Ostali vojnici sakupljali su se u male grupe i pričali doživljaje iz svoga sela. Pričalo se tada otvoreno, govorilo o intimnim porodičnim odnosima, kao da se ti ljudi nikada više neće vratiti

— Nema ništa... samo konopci. — Pih, slavu im njinu, zato su i propali! Krsta ljutito ošinu svoga dešnjaka. Onda se priseti, i okrete se: — Ponesi i te konopce, makar štogod.

— Ja slavu mu, kolišni je, a naleće kao da je pobesneo! — veli podnarednik Živojin uzjahujući svoga konja. Žurili smo sada da stignemo ostale. Naiđosmo na poljanu, gde se put rasipa u mnogo izlokanih stazica.

Malo posle opet zastanu, slušaju i sve im se čini da poznaju glas... Sa one strane neko je bolno dozivao svoga druga ili brata, ali najčešće pominju svoju majku. Ili proklinju nas, što smo ih ostavili.

Vidimo dvojicu, sigurno su lakše ranjeni, kako razapinju šatorsko krilo o točkove topa, i onda prenose nekoga svoga druga. Čuje se jauk... Jednome previjaju glavu...

— Radomire, pali! — zagrme svojim glasom potporučnik Aleksandar. A Radomir, nišandžija prvog topa, diže se sa svoga sedišta. Htede nešto da kaže... proguta pljuvačku, zatrepta očima. Kao da pribira snagu, uzdiže ramena, onda pozdravi.

samrtnika I posle mnogo vremena, u besanim noćima, gledali su oni onaj bolan pogled, mlitavo telo i opuštenu glavu svoga druga. U sličnome položaju nalazili su se oni u ravnici. Svi su bili osuđeni na smrt.

Ali svima pred očima lebdi ona opuštena glava i sve ih hrabri nada da će svaki pre ubiti svoga protivnika i time spasti sebe. Prvi napad je odbijen.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

»Nismo te, vele, ni zvali«... »Pa on bar da je drukčiji!«... da je onakav, kako je ona zamišljala svoga neženjena kolegu, ne bi joj teško padale ostale nezgode.

U hodniku i dvorištu puno ljudi i žena i svako drži za ruku po jednog mališana. Predsednik prvo upisa svoga sina i jednog sinovca, jedan odbornik upisa svoje dete i zatim čiča Stojan stade da poziva jednog po jednog roditelja

Gojko prevalio svoje velike sanjive oči, pa ne može da se načudi, a Ljubica oštro odgovori : — Školski odbor ima svoga delovođu, a vi u školi nemate nikakva posla. — Molim oprostite... Ja, znate, ’nako... stade mucati preneražen ćato.

I sve to što se pruža pred očima naših do šljaka obasjalo je rumeno sunce poslednjim zracima svoga zalaska, prsnula je vatrena svetlost po tom nedoglednom prostranstvu i obojila ga čudnim, raznim bojama, te sve

obrte se gost Gojku, koji se još lupaše dlanovima po kolenu od silna smeha. — Naša, bratiću, odgovori Stojan za svoga gospodina. Naša... školska... a to ti je kâ da rečeš moja, gospodinova i gospođina. Nas smo troje tu... kao...

Znam da ćemo kod njega naći čitavu biblioteku. Tako idući k selu pretresahu polako dobre strane svoga novog druga i prijatelja.

svaki njen uzdah odnosi sobom po jedan deo njegova teškog bola, a na duši mu ostavlja tiho, prijateljsko saučešće u tuzi svoga druga, i još nekakvo osećanje, veoma prijatno i drago, od koga mu i srce življe kuca, ali se on stara da ga zasad uguši,

osu prekore što su je ovako ostavili, ni da joj pišu, ni da je obiđu, a ona čami ovde u tuđini, sama bez igde ikoga svoga.

on začudi i zapita kako i šta je, a ti opet: što me ubi i osramoti, Gospodaru, zašto onogaj ti tako jednoga tako reći svoga činovnika i podajnika, a?...

i opet se prosu pljusak grdnje, dok se u tom nastupu ne upletoše njene ruke u kosu svoga muža... Pisar se odbrani, a ona kidisa na Ljubicu... Začu se samo jauk Ljubičin od bola, pa onda njen histeričan vrisak...

Beše jaka pomrčina, ne vidi se ništa, ali on polako, pipajući oko plotova i spotičući se, dođe do svoga stana, koji beše osvetljen.

— Ne verujte !... Vi ste stradali zbog dobroga srca svoga... — Čekajte!... prekide je Gojko odjednom. Hoću da vam ispričam, baš ću vama da ispričam, a nikad živom čoveku nisam

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Pa dozivlje svoga slugu, vjerna Nikolu: “O Nikola, vjerna slugo, je l’ mi kakav grad, Je l’ mi bolji, je l’ mi ljepši nego Carigrad?

Oblak se vije po vedrom nebu, I lepi Ranko po belom dvoru, Oproštaj ište od svoje majke, Od svoje majke, od svoga oca: “Oprosti meni, mila majčice!

do kolena, S mladoženjom, vojno le! ravno rasla. 65. Mi igramo i pjevamo Oko skrinje nevjestine; Neve zove rabra svoga, Da joj skrinju srebrom pospe.

Mi igramo i pjevamo Oko skrinje nevjestine; Neve zove baba svoga, Da joj skrinju srebrom pospe. Mi igramo i pjevamo Oko skrinje nevjestine; Neve zove majku svoju, Da joj skrinju

te mlada brala, Ali sada nemam kada, Ja se mlada na put spremam, Tuđe dvore dvorovati, Tuđa baba babom zvati, A svoga ću spominjati; Tuđu majku majkom zvati, A svoju ću spominjati; Tuđeg brata bratom zvati, A svoga ću spominjati; Tuđu

babom zvati, A svoga ću spominjati; Tuđu majku majkom zvati, A svoju ću spominjati; Tuđeg brata bratom zvati, A svoga ću spominjati; Tuđu seku sekom zvati, A svoju ću spominjati. 78.

Bela Marama, briga golema: Da tuđu majku majkom pozove, A svoju majku da zaboravi; Da tuđa brata bratom pozove, A svoga brata da zaboravi. 86. O narandžo, vojko plemenita! Tanka li si, visoko li rasteš!

Kad ja vidim svoga draga oči, Ev’ umrijeh, evo duša skoči. Kad mu vidim ruku u mišici, Pane meni muka na zličici. Kad ja vidim svog

stoje groši i dukati; A u jutru kafa u fildžanu, Ne bi li me u kafi popio, Ne bi li mu na srdašce pala, Da ja vidim svoga nevjernika. 115. Tužna jadna, da sam voda ladna!

je zlaćenim prstenom, Utočila po kondira jeda, Ono drugo vinom dotočila, Pa ga dala svom bratu rođenom, Te je svoga brata otrovala; Pa otide momku neženjenu: “Ljubi mene, momče neženjeno, Ja sam moga brata otrovala.

“ Al’ govori momče neženjeno: “Id’ odatle, jedna otrovnice! Kad si svoga brata otrovala, Otrovaćeš i mene junaka.“ 224. Sunce zađe za Neven, za goru, Junaci se iz mora izvoze.

Prva je popila tanan vaćov s glave, Druga je popila zlatan prsten s ruke, Treća je popila svoga gospodara. Prva je popila, pak je govorila: “Imam seju mladu i prelju i tkalju, Otkaće mi vaćov i tanji i lepši.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

GINA: Ajde, uzmi je, to ti i priliči! Uzmi Dropčevu žilu, Dropčeva sliko i priliko! Ajde, udaraj majku svoga sina, udaraj! Odbrani onu uspaljenicu belosvetsku! JELISAVETA: Nemoj da ti ja siđem tamo dole!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

U trećoj plove na pučini samo olupine broda. Danas mi se čini da bi to bilo dosta. Do smrti svoga oca, do petog razreda gimnazije, bio sam osrednji đak. Onda se reših da ubuduće budem među prvima, Bio sam među prvima.

Međutim, svet na Rijeci upoznao sam, naročito, u društvu svoga druga na Akademiji, Zubranića, sina jednog pekara. Taj Zubranić, čist Hrvat sa ostrva Krka, iz Baške, bio se toliko

Te džepne marame bile su, tada, u Novom Sadu velika moda. Sem toga, poneo sam bio, iz stana svoga brata – koji je, mobilisan, već bio otišao – i njegov revolver.

Husarskog oficira. Kad bih se vratio uveče iz kancelarije, zatekao bih je, često, kako sedi pred slikom na zidu, svoga sina, ili kako stoji na prozoru i gleda prema stanici, kuda je vojska bila otišla. Ona je prema meni bila dobra.

Vratila se u varoš gde se rodila, i gde je odrasla, uz maćehu, a sad opet ostaje bez igde ikog svoga. Kad sam ja daleko, kaže, život za nju nema smisla.

Kod Jesenjeg salona mogu spomenuti i našeg skulptora Deškovića, koji je, ovih dana, odnet u ludnicu. Izlagao je svoga Kraljevića Marka, i on mu je došao glave. On je loš đak Meštrovićev.

renesansa sahranjena u muzeje i niko je ne obnavlja, mada svi o njoj govore, Francuzi svake godine obnove po jednog svoga. Ima u tome jedne očajne mudrosti starog naroda.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Dugo je Magdalena čuvala te ruže kao najveće blago, kao jedinu uspomenu na svoga Spasitelja. I, začudo, ruže nisu venule, behu žive i sveže kao uzbrane.

I on posla velikog anđela svoga Gavrila da Mu donese jednu grudvu zemlje. Zemlja se plačući molila anđelu da je ne dira. Anđeo se sažali i vrati se.

Dok je Agaton, češkajući se po glavi i vajkajući se, gledao u razbijene crepove svoga krčaga, čuje za sobom smeh. Osvrne se i vide jednog starca bele brade. Starac je mahao glavom i dobrodušno se smejao.

Ljudi, podanici njegovi, mnogo su se bojali svoga cara. On je ubijao koga je hteo i ostavljao u životu koga je hteo. Niko mu se nije smeo protiViti, I narod je drhtao od

On beše čovek proždrljiv, gramziv i sebičan. Njegova je vlast, koju je oteo od svoga prethodnika a njega ubio, bila ogromna. I on je tu vlast upotrebio na to da se što više nagrabi blaga.

Globio je narod velikim porezima, pljačkao bogate pokrajine svoga velikog carstva i dovlačio blago sa svih strana, gomilao ga u svojim dvorovima i nikad nije mogao da se blaga nasiti.

HRISTOS NA PUTU Obilazeći gradove i sela Na rabotu je pošo svoga dela. Put ga povede toga lepog dana Kroz mlada polja suncem obasjana.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Elem, pisac te čudne priče, odnosno putnih beležaka, ovako počinje: „Pedeset godina svoga života proveo sam samo u putovanju po svetu.

stupiš na nju, idi i voli je, a znaj da su velika dela namenjena toj viteškoj zemlji i našem narodu; idi i, na ponos oca svoga, na dobro upotrebi slobodu, a ne zaboravi da je tu zemlju orosila i moja krv, krv oca tvoga, kao što je vekovima rosila

umudri me, poslušaj molitvu siročeta koje se potuca po širokom svetu tražeći domovinu svoju, tražeći postojbinu oca svoga!...“ — Vetrić i dale piri s plavih planina koje se vide tamo u daljini, a nebo ćuti.

Ljudi poskidali kape, a u svakoj grupi je po jedan kome iz džepa strči napisan rodoljubivi govor. I na balkonu svoga doma pojavi se sedi državnik, a gromoglasno: „Živeo!“ prolomi vazduh, i odjeknu celim gradom.

Gospodin ministar ih je izvoleo ljubazno i svesrdno primiti, a tom prilikom je g. šef u ime sviju činovnika svoga nadleštva izgovorio dirljiv govor u tom smislu, a gospodin ministar je zahvalio svima na toj retkoj pažnji i iskrenom

društva kad je narod zbila imao, pored ostale nevolje, još i tu dosadnu dužnost da misli i brine koga će izabrati za svoga predstavnika.

” — Tako prolazi svaki onaj koji ne sluša svoga starijega i svoju vladu. — Vrlo dobro! — reče načelnik. — Ja znam, molim, gospodine, čemu nas uči ova priča!

” Ali glasno ne reče ništa, već s nekim čuđenjem na licu gledaše svoga druga. — Šta se krstiš? Pitam te jesi li ti čitao tu knjigu pesama, ili nisi. Šta je tu kao čudno?

Naučnik se borio, borio, pa se umorio. Savlada društvo i njega, savlada ga radi ugleda svoga, a naučnik se izgubi nekud. Niko o njemu ne ču ništa više. — Žalim ga, grešnika! — sažaljevaju ga.

istakla kao kandidata za predsednika nekog Kolba, ako se dobro sećam imena; druga grupa nekog Talba, treća, opet, svoga kandidata. Napravio se grdan metež; svaka grupa želi da proturi svoga čoveka.

Napravio se grdan metež; svaka grupa želi da proturi svoga čoveka. — Ja mislim da od Kolba nemamo boljeg čoveka za predsednika tako važna zbora, — govori jedan iz prve grupe —

Jedva ga pustiše zbog starosti, a inače bi ga kamenjem zasuli. Svi se zakleše i zaveriše da će sutra osvetlati obraz svoga narodnog imena i da će se junački držati. Zbor se rasturi u najboljem redu.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Zbog svoga ličnog tvrdičluka postao je tvrdica i u državnim izdacima, pa čak i onde, gde nije smeo tvrdičiti. Odredi mu se, na

Ona hoće da živi, hoće da nađe odziv u misli na svaki otkucaj svoga vatrenog srca, hoće, bez sumnje, more ljubavi... A ja?...

On poznaje tu pojavu. Seća je se iz svoga detinjstva, ali nije mislio da se može u ovim njegovim godinama javiti.. »Kako li bi bilo da padnem kao proštac pred

Videh da direktor nije ravnodušan prema nežnoj polovini svoga potčinjenog nastavnika. Počeh da razgledam ovu genijalnu tvorevinu našeg slavnog savremenika.

Međutim svi smo znali, da od rođenja svoga on nije znao za pravu nevolju... Ali mene je najviše zanimalo i padalo mi u oči ono, istina vrlo retko, no čudnovato

Uzdržavala se, naprezala je svu snagu da ne pomuti blaženi san svoga jedinčeta, ali bol beše jači od njenih slabačkih živaca...

sudbina, pa se još upornije, još nervoznije predaje pustoj misli, razmatrajući u pameti sve slučajeve i događaje svoga paćeničkog teškog života.

»Jest, to su oni !«... Život se još javlja, da bi što jače izneo na videlo svoga protivnika, crnu smrt. Mrak je pokrio celo dvorište ; u manastiru je zavladala mrtva tišina, samo što vetar još jače

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

SPIRINICA: Ne zavisi, ali ako bude Jevrem poslanik, a on neka gleda! Bolje mu je valjda da metne svoga za predsednika opštine nego tuđina. SPIRA: Pa jeste, al' ima za to vremena. SPIRINICA: A što ne bi' kazala Pavki?

JEVREM: A ti ćeš biti izabran? IVKOVIĆ: Ja se nadam! JEVREM: Siguran poslanik! Piše depeše protiv svoga tasta. (Baci mu zgužvane novine kroz vrata.) Na ovo pa da se zakitiš!

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

I pre toga uvek mu je čudno bilo kad je u kom selu tako video kako to svet onako po starinski dočekuje i ispraća svoga, na primer, kapetana. On prema njima kao otac, a oni opet prema njemu kao deca.

Jok! — reče Sreten odlučno, kao vitez koji jednim mahom svoga mača prepolovi svoga protivnika. — Jok! U kamarile ja ne idem! Moja noga neće tamo kročiti!

Jok! — reče Sreten odlučno, kao vitez koji jednim mahom svoga mača prepolovi svoga protivnika. — Jok! U kamarile ja ne idem! Moja noga neće tamo kročiti! Ja ostajem uz narod; naši se putevi dele!

je bio sasvim odan, verujući u autoritet Sretin, kao ono što se priča za Pitagorine učenike da su verovali u autoritet svoga učitelja. »On je kazao!« beše najjači dokaz i onih u Grčkoj u staro vreme i našega Maksima danas što je iz Sirogojna.

Interesovao se jako za svoga učitelja, pa kad ga vide onakva, a on ga zapita šta mu je, da mu nije zlo. — Ako je nazeb, gospodine, da te istrljam

Eto sad jadan zeljov plaća svojim leđima sve one diferencije u političkim pogledima svoga gose i njegova komšije. Šta je to naopako! Pa i sama živina seoska, i ona je propatila i osetila tu probuđenu svest.

A bio je krasan petao. Čiča Milisav ga je pre dve godine odnekud dobio i pazio ga ne drukče nego kao svoga sina. A imao je koga i da pazi. Beše to ponosit, gospostvena hoda, petao.

je tako mogao odmah da poleti na njemu u varoš u telegrafsku stanicu, pošto ni za živu glavu ne htede poveriti i dati svoga konjića Mići »Oficiru« u ruke, mada su ga svi molili i navaljivali na nj. »More, ne znam ja Miću!

— zapita Sreta polako Peru ćatu. — To može, al’ taj izdatak neće priznati kontrola; moraće gospodin predsednik iz svoga džepa da podmiri, a u to gospodin predsednik izvesno neće hteti da zagrize.

Vidi i sam da je taksa bestraga paprena, pa popusti. Odustane i on od šiljanja depeše i odbornik Vujica sveza opet svoga Micka za plot. Ali Sreta ne da ipak da sasvim propadne stvar. Tako lepa depeša, pa da propadne!

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Problem savesti kod Sartra: kod je tu u grlu kost! Savest je u Sartra, a kod Žan-Pola svratio gost. Istoričar svoga vremena: opet ogrešenje! Treba svoja, pošto vreme ne predstavlja živo stvorenje. Kad ima najmanje sumnje: o, koza i ovaca!

svim tim bogatašima Milionerima i njinim pajtašima, Koji drhte, danju i noću, kao Kir-Janja Nad neizvesnom sudbinom svoga imanja! Više volim sirotinjsku terapiju: Siromašni, kad se najedu i napiju Mesa i vina i ribe (bez raznih sosova!

” UVREDE MAGDE KALABE „Ovako sa stvorenjima treba oholim! Ja tlačitelja svoga tlačim! Pedeset dinara! Izvolte! Molim! Dođe vreme da se slabiji igra s jačim. Svaki je dinar zauvar.

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Do svoga putovanja u vode Feroerskih Ostrva 1904 g. Šmit nije naročito mislio o jegulji, koja za danske ribare ima mnogo manju važn

po njoj krstario, hvatao jeguljine larve i proveravao Šmitovo tvrđenje da se tu odista nalazi ono o čemu je on celoga svoga veka sanjao, a to je da je to plodište jegulja.

Kad je 1933. godine umro, bio je ožaljen kao jedan od najvećih prirodnjaka svoga vremena. Šmitovi radovi su doveli do mogućnosti da se rekonstruiše roman jeguljinog života koji je pre njega bio

Tu je, kod svoga izlaska iz Zaliva, struja široka 50−80 kilometara, duboka oko 650 metara, i dostiže brzinu od 8−10 kilometara na sat.

koja se duž obala Maroka i Mauretanije vraća u severnu ekvatorijalnu struju iz koje i polazi, i time završuje ciklus svoga toka.

Ona tada dobije i zube i počinje se hraniti loveći. Od jeguljice je postala prava jegulja, poznata u toj fazi svoga razvića pod imenom »žute jegulje«, koja će tu, u mestu, provesti svoju mladost i koja posle izvršene metamorfoze ima

godine sa svoga puta po okeanu, učinio u francuskom časopisu »La Nature« od te godine. On je jednu mladu jegulju zatvorio oko polovine

se, po svoj prilici i završava romantični život jegulje posle svih čudnovatih faza kroz koje je ona do tada prošla od svoga rođenja na tome istom mestu, gde se taj život i počinje i završava.

O intenzivnosti i istrajnosti njenog rada može se imati približna ideja kad se sazna da je od svoga polaska iz Engleske, 21. decembra 1872, godine, pa do svoga povratka 25. maja 1876.

decembra 1872, godine, pa do svoga povratka 25. maja 1876. godine, brod »Challenger« prešao 130 hiljada kilometara (što čini više od trostrukog puta oko

Upoznati sa organskim životom i životnim prilikama u dubinama okeana, u kojima će se jegulja naći pri kraju svoga dugog svadbenog putovanja, vratimo se romanu jegulje, i to onoj njegovoj fazi koja nastaje od trenutka kad je jegulja u

Ovoga proleća 1939 god. pronalazač namerava da pomoću svoga aparata snimi dno Tirenskog Mora i da dobije fotografije u bojama scena i prizora u tim dubinama.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Da jednoga bi prijatelja, glavom sina Zana rbičića, svoga doma već ne ćah gledati, nego kosti tamo ostaviti. A on me je bratski dočekao, vodio me svuda po Mletkama.

VOJVODA DRAŠKO Nema toga ko s' ne boji čega, da ničega ano svoga hlada. Oni straha drugoga nemahu do od žbirah i do od špijunah; od njih svako u Mletke drktaše.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

I tek za hadži-Trifuna, od koga se oni počeli i hadžijama zvati, znalo se da je on prvi imao smelosti da, posle svoga hadžiluka, sve to bogatstvo, koje do tada ležalo skriveno i nagomilano po podrumima, ambarima i štalama, iznese,

trgujući po najvećim gradovima i mešajući se sa najviđenijim ljudima, mogao, usled toga poznanstva a najviše zbog svoga bogatstva, ne samo zaptije, kajmakame, nego i same paše da menja i u „surgun“ da šalje.

I baš u tom upinjanju da se od svih izdvoje, izgleda da su nalazili svu draž svoga života. A da bi u tome što više uspeli, gledali su da se u svima sitnicama od ostaloga sveta razlikuju.

U to vreme došao neki nov učitelj, Nikolča, čuven sa svoga pevanja i nesravnjenog glasa. U njega se ona tu, u crkvi, slušajući njegovo pevanje, naposletku i zagledala.

| Svoga rođenog dedu i babu jedva kao kroza san pamti. Babin lik uvek joj je malo jasniji. Večito je sedela dole u sobi i to uv

A najviše bi, mećući je na minderluk, klečeći ispred nje, uzeo njene ručice da obvija oko svoga vrata, svoju glavu da meće u njen skut i da je gleda nekim tako širokim, čudnim i dubokim pogledom.

I već je | tada, kako se šaputalo, pored svoga gotovog novca, imao svoju kuću, a od njih, svojih gazda, od četir i više godina nepodignut ajluk.

A na prvom mestu se isticalo jedno veliko parče pite, koje se i belinom svoga brašna i množinom jaja i sira odlikovalo. — Evo, na, Sofke! — poče je Magda nuditi njim, pokazujući glavom.

Svi išarani starinskim šarama i starim zlatom. I ma da su bili već počađaveli, ali, usled svoga njihanja, pokreta pri svakom ulazu, otvaranju i zatvaranju vrata, činili su da po sobi uvek biva hlada.

Konj alat, duga repa čak do kopita, duga vrata i lepe četvrtaste glave, sa pametnim očima, odmoran, osećajući na sebi svoga gazdu, kako na njemu slobodno i stegnuto sedi, sitno, veselo je grabio i promicao. Već je blizu zora. Mrak se gubio.

Našto | sada sebe pravdati! Znala je! Kako da nije znala?! Jer, kada je znala da nikada neće biti žena svoga izabranika, onoga o kome celog života snevala, koga u snovima i mislima ljubila i grlila, a znala je da će se ipak

ga u ruku, i zatim, izmaknuvši se, ostade stojeći, jasno, pribrano gledajući u sve, osobito u njega, svekra, novoga svoga „tatu“.

Pandurović, Sima - PESME

Večeras, kada sam kraj stola Pisao bole jadnog srca svoga, Radostan bejah sred teškoga bola Što, s tebe, dušu moraše mi grozno.

PUT Prvi sneg je pao tog jesenjeg jutra, I nebo još bilo puno bledih zvezda, Kad smo iz svoga svijenoga gnezda Pošli u život od danas do sutra. Sami, u kutu teškog, crnog vlaka.

tamnici, s okovima, Pobeđen, miran naspram vreména što se gase, Kojima služih verno i svima sokovima Života svoga.

milovani povetarcem čednim, Snivali dugo svaku noć duboku; I bili srećni zbog ljubavi svoje, Ponosni trajno zbog svoga rođenja; Niti je ikad mislilo nas dvoje Da štogod ljubav ruši ili menja.

je duša sred ponoćna mira, Dok bezbrojnih zvezda trnu zraci sani, Duša krupnog, starog haldejskog pastira Što kraj svoga stada sniva na poljani.

Ja mrzim naše jednoliko vreme Bezbojno, sivo, i u njemu duše Skomračne, sitne, pakosne i néme, Što se u ropstvu svoga straha guše.

U toj borbi što se komeša i menja, uz krvave zublje što nas zori vode, Podeliću sudbu svoga pokolenja, Prokrčiti puta pobedi Slobode; Il’ s otrovnom mržnjom, kraj slomljena mača, Srušiti se gordo, bez jauka,

Danas, kada se zajedno sećamo Časova prošlih, i lepih i ružnih, Putanja naših, i vedrih i tužnih, Kraj ognjišta svoga, mi utešno znamo Da u svetu jedan prijatelj postoji Nepromenljiv: dom naš, i u njemu svoji. JOŠ MALO...

A s večeri, kad se senke noći snaže, I pre pada svoga — hrast je mrtav bio. ZA STOLOM Odviše smo bili radosni i tužni, Odveć smelih misli gajili i brali Sve plodove

naša srca zagrljajem mira Mračnoga i teškog leže na dnu groba, Strasti su povele orgije svog pira I nas, jadnu decu svoga sramnog doba.

I da mladost naša dolazi sa dna Zaborava našeg, svoga vlažnog groba, I da će nam doći, u zlokobno doba, Za osvetu svog osramoćenog sna.

u miru Zajedno, u dobrom naručju Izide, U sunčanom, svetom i večnom Misiru — Sve dok duše naše, kad opet dolète, Svoga zemnog blaga ponovo se sete.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Kao odabraniji kućić i koljenović, on ođaše pred ostalijema. Ni ostali ne izgledahu sokolastiji od svoga vođe. Vidjelo se lijepo: „E im se mrijeti neće, al’ jest nešto što ih naprijed kreće.

Konte, na to, opruži lijevu ruku, stisnuvši balčak od svoga mača; desnu podiže, onako kao što čine propovjednici. Svi očekuju kad će izlećeti prva riječ.

“ U mrak su bili na kućnem pragu. Serdar uvede svoga gosta i posadi ga ukraj ognja. Bijaše to momak od dvadeset godina, visok, tanak, bjeloputast; smeđa naustica tek ga se

Riječka i Crmnička, otpraviše Gospodaru svaka po jednoga izabranoga sina svoga. Praćen glasovima zvonâ, duhovnicima u odorama, dvadesetinom glavara i svojijem perjanicima, starac Vladika izađe iz

kako i Crnogorke idu u drva na dva puškometa daljine, a kamoli neće oni, vojnici, da pregaze to malo nameta, da vide svoga Gospodara o novome ljetu! Đakon ih prekide svijeh, pa graknu: „Nemoj Gospodaru!... A što!

“ E, možete zamisliti bi li smijeha. Gospodar isti osmjehnu se i ljubazno pogleda svoga veseloga đakona. Vladika sad zače pitati svakoga redom za njegovo brastvo, za čeljad u kući, za djecu naosob, o

Bjehu dvojica drugova Imbrovijeh, što doskočiše gorom, ispod mergina. Oba sad dotrčaše da prihvate glavu svoga druga da se vlasi ne pofale, i da uzmu Jankovu. Ali sad plotun njih rašćera, ne pogibe nijedan, no se jedan lako rani.

juče bili: Rekao nam je svima da se danas na istome mjestu nađemo, da će nam donijeti oraha i pokazati druge vještine svoga hrta. Pa što me briga! Ako su svi kukavice, ja nijesam!“ to rekav, potrča put kapije. „Jan, Jan!“ vrisnu curica.

“ zapovjedi grof. „Dobro došli!“ ponovi tica. Nagledaše se i načudiše idući dalje po kući. „Ama vi nemate nikoga svoga, čiko!“ zapita djevojčica. Pavle, tužno nasmijavši se, povede ih niz druge stepenice, što svodiše niz naličje dvora.

Siromah Jan nađe se nenadno gdje nikad ne bi poželio. Zamijeniti neograničeni prostor svoga zavičaja sa tjeskobom vaspitališta, slobodu sa gvozednim zaptom, strikovo milo lice i predavanje sa ćosim učiteljima,

Osjećao se „kao slamka među vihorove“, ali je sretan bio, jer je šljedio nagonu srca svoga... Kad se Jan osvijestio, nađe se na kolima. Prvo što mu k uhu doprije, bi jauk ranjenika i njemačke riječi.

Tako je isto govorio i ostaloj čeljadi iz svoga brastva, koja se vrzijahu na izmjenu po kući mu i bijahu u zabuni radi njega.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Lepo je data njegova borbena ličnost: obezoružan i obespravljen rob, oružjem svoga duha suprotstavlja se svojim bezobzirnim gospodarima — gotovanima i porobljivačima, jačim ali glupljim od njega.

Blago činu dobrome a obrazu svijetlome! Bog ti pridržao dosadašnje prijatelje, a druge primakao! Vazda imâ, svoga stimâ! Dao bog da se omrazili kô so i hljeb! — (tj. da se tako slažemo). Dobar mi došao, i s anđelom došao!

— Zlo dobrodošlo, ako si samo došlo. — Zlo dođe na konju, a ode na pužu. — Gde zlo zamrkne, tu i osvane. — Svak se svoga zla boji. — Ne pozna se zlo, nego kad dođe. — Što za zlom dođe, s vragom pođe.

— Svaka baka pod svoj kotao puše. — Bašta je prvi ambar. — Ako je i koliba, naša je. — Svak’ je od svoga mala gospodar. — Teško onom ko u svojoj kući služi tuđa gospodara. — Tuđa kora zube lomi.

— U svoje voće kad ko hoće. — S tuđeg hata nasred blata. — Svoje čuvaj, a tuđe ne diraj. — Ni tuđega uzmi, ni svoga gubi. — Tko tuđe nosi, svoga želi. — Tko tuđe želi, ni svoje ne uživa.

— S tuđeg hata nasred blata. — Svoje čuvaj, a tuđe ne diraj. — Ni tuđega uzmi, ni svoga gubi. — Tko tuđe nosi, svoga želi. — Tko tuđe želi, ni svoje ne uživa. — Bolje je svoje i malo tecivo, no golemo tuđe darivo.

— Poštuj starije, i tebe će mlađi. — Poštuj ako hoćeš da si poštovan. O SVOJTI — Svak’ od svoga. — Svak’ je sebi prvi brat.

— Rđavoj majci deca pastorci. — Brat brata nad jamu vodi, ali u jamu ne meće. — Tko ne ljubi svoga brata, onog tuđa biju vrata. — Brat bratu najdublje oči vadi.

— Ko hoće časno, ne može (neće) lasno. — Ko druge sramoti, sebe ne časti. — Ko se od svoga obraza ne stidi, tojage se ne boji. — Ko se ne stidi svoga obraza, ne stidi se ni tuđega.

— Ko druge sramoti, sebe ne časti. — Ko se od svoga obraza ne stidi, tojage se ne boji. — Ko se ne stidi svoga obraza, ne stidi se ni tuđega. — Gde nema straha, nema ni stida. — Izgubio stid, izgubio vid.

Teško svakom onome junaku Što ne sluša svoga starijega! Teško svuda svome bez svojega. Teško tome ko pameti nema, Samur kapi na ćelavoj glavi, Mor-dolami na

Volim brati po gorici cveće, Neg’ ljubiti što mi srce neće. Vuk na vuka ni u toru neće, A kamol’ bi brat na brata svoga. Vuk ne vije što je mesa gladan, Nego vije da družinu svije. Gde je dobra starešina — Vesela je sva družina.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Svi ostali ljekari kao posramljeni raziđu se kud koji, a ovoga zagrle car i carica, kao svoga sina, pa ga uvedu u riznicu, te ga preobuku i dadu za njega svoju jedinu kćer, i pokloni mu car pola carstva svoga!

kao svoga sina, pa ga uvedu u riznicu, te ga preobuku i dadu za njega svoju jedinu kćer, i pokloni mu car pola carstva svoga! Poslije nekoga vremena otide onaj isti đavo, te uđe u kćer drugoga većeg cara, koji je bio komšija s ovim.

to odgovore onome caru, a on pošlje drugu knjigu, i kaže, da će dignuti vojsku i zametnuti krajinu, ako mu car ne pošlje svoga ljekara. Kad ovom caru dođe takovi glas, onda kaže svom zetu, da drukčije biti ne može, nego da treba ići.

se odmah stanu dogovarati kako bi se unj popeli, i poslije dugoga promišljavanja i dogovora, dogovore se da jedan od njih svoga konja zakolje, i od kože konjske da okroje oputu, pa pritvrdivši jedan kraj od nje za strijelu, da puste odozdo strijelu

Mlađa dva brata reku najstarijemu da on svoga konja zakolje, ali on ne šćedne, pa ni srednji ne šćedne, onda najmlađi zakolje svoga, od kože njegove okroji oputu, jedan

dva brata reku najstarijemu da on svoga konja zakolje, ali on ne šćedne, pa ni srednji ne šćedne, onda najmlađi zakolje svoga, od kože njegove okroji oputu, jedan kraj od nje veže za strijelu, pak je pusti iz luka u čardak.

presijeku oputu da on ne bi mogao sići, pa onda nađu u polju jedno čobanče kod ovaca, i preobuku ga i mjesto brata svoga ocu povedu, a sestri svojoj i đevojkama oštro zaprijete da nikome ne kazuju šta su oni učinili.

u koji se najstariji brat vjenčavao, on uzjaše na vranca, pa baš kad su svatovi iz crkve izlazili doleti među njih, te svoga brata, mladoženju, udari malo buzdovanom u leđa da se odmah s konja premetnuo, pa onda odleti opet natrag u čardak.

Imao je svoga ovčara, govedara, konjušara, svinjara, mnogu imovinu i veliko bogatstvo. Jednom licem na Božić reče on svojoj ženi:

Onda carica usedne na ovoga konja, i tako otidu sretno u njezino carstvo i onde ostanu carujući do svoga veka. 5. STOJŠA I MLADEN.

pa se digne sa svojim sestrama u svoje carstvo, i sretno dođu k materi, pa mu mati preda carstvo, te je carovao do svoga veka. 6. ĐAVO I NjEGOV ŠEGRT. Bio jedan čovek pa imao jedinca sina.

” Onda se gospodar od galije seti svoga za novčić kupljenoga mačka, pa reče domaćinu: „Ja imam u galiji zverku koja bi to sve zatrla za dva tri dana.

Sveti Sava - SABRANA DELA

27) Bojeći se ovog odgovora, a želeći čuti onaj prekrasni glas: „Dođite, blagosloveni Oca moga, uđite u radost Gospoda svoga“, (Mt. 25, 34) ponizimo se ovde da se tamo uznesemo, (ІІ Kor.

Mi volimo njega, jer on najpre zavoli nas. Ako neko kaže: volim Boga, a brata svoga mrzi, laž je. Jer ko ne voli brata svoga koga vidi, kako može voleti Boga koga ne vidi?

Mi volimo njega, jer on najpre zavoli nas. Ako neko kaže: volim Boga, a brata svoga mrzi, laž je. Jer ko ne voli brata svoga koga vidi, kako može voleti Boga koga ne vidi? I ovu zapovest imamo od njega, da koji voli Boga, da voli i brata svoga.

I ovu zapovest imamo od njega, da koji voli Boga, da voli i brata svoga. I svaki koji veruje da je Isus Hristos Sin Božiji, od Boga je rođen.

19, 29; 10, 38) carstvo svoga otačastva ostavivši i sve što je na zemlji, i izbegavši iz sveta koji porobljava dušu, u ovu dođe pustinju meseca

zapovesti Gospodnjoj, da ne čuva sakriven nijedan pokret duše, nego otvoreno da iznosi igumanu svome sve sakriveno srca svoga.“ Ovako čineći, braćo, izbavljamo se ne samo svojih grehova, nego ćemo i ubuduće biti tvrđi.

slavu zbog mnoge njegove i neiskazane dobrote, neka usavrši sve vas i utvrdi u svetoj svojoj volji, zbog jedinca Sina svoga Gospoda i Boga i Spasa našeg Isusa Hrista i Presvetog i životvornog Duha, kome pripada svaka slava, čast i klanjanje i

A mene sada otpustite, vladara svoga s mirom, da vide oči moje spasenje, koje je spremio pred licem svih, svetlost za otkriće narodima i u slavu (Lk.

“ I sâm venčavši ga i blagoslovi ga izvanredno, kao što blagoslovi Isaak Jakova, sina svoga, svakim blagoslovom, (І Mojs.

A ti, opet, vladajući ne vređaj brata svoga, već imaj ga u počasti. ,Jer ko ne ljubi brata svoga, Boga ne ljubi. Bog je ljubav.

A ti, opet, vladajući ne vređaj brata svoga, već imaj ga u počasti. ,Jer ko ne ljubi brata svoga, Boga ne ljubi. Bog je ljubav. Zato ko ljubi Boga, i brata svoga neka ljubi'. (І Jn.

,Jer ko ne ljubi brata svoga, Boga ne ljubi. Bog je ljubav. Zato ko ljubi Boga, i brata svoga neka ljubi'. (І Jn. 4, 20) Jer o ovom sav zakon apostoli naučiše, mučenici venčani biše i proroci visiše. (Mt.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Zamalo da me uapse! MILE (prišao šanku): Sreća njegova što neću da pravim ekcese po kafanama, inače bi video svoga boga! IKONIJA: Znam, strašno si opasan! MILE: Neodgovoran elemenat! Znam ja takve, što se pokrivaju sargijama!

TANASKO: Pocepaćete se tako, goskapetane! MANOJLO: Čovek i jeste čovek prvo na osnovu svoga stradanja! TANASKO: Samo se džabe potresate i secate! Oćemo li kretati, ili nećemo? MANOJLO: Ajde, diži se!

Stanković, Borisav - JOVČA

) Prijatelji! Svirka i pesma, prvo pojačane otvaranjem vrata, prekinu se. JOVČA (sam se uplaši od strašne šupljine svoga glasa; povlači se u mrak, zavlači pesnicu u usta i zagrize, do krvi. Bol od ujeda ga osvesti.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Sad, ako ko živ može, nek’ upotrebi svu silu uma svoga za poznati kakova pakosna upornost i kakova crna neblagodarnost rađala se u meni iz istočnika mnime svetinje.

Smatra i vidi u njima dva bogodana istočnika života, koliko svoga, toliko svega čelovečeskoga roda. Lepa je i blagorodna dobrodetelj. blagodarnost!

ˋ Blažen i blagopolučan oni bogat koji sirote mladiće roda svoga, kad vidi da imadu dar i sklonjenije k nauci, na nauku daje, govoreći im: ˋIdite, deco moja, učite se; bog vam črez

,toliko i u drugim carstvam, koji, videći da su ovi dobri starci sasvim izišli iz svoji[h] predela i počeli protiv svoga zvanija i dužnosti živiti, hoteli su ih na bolji put metnuti; no, na[h]odili su se š njima u nevolji.

Koliko li je bogougodna kratka molitva vernoga soldata koji ide za otečestvo svoje i za cara svoga krv svoju proliti!

Ali, pravo vele, kad se čovek pokaluđeri, odreče se svoga roda. Siroma[h] arhimandrit našao se bio u bedi s Malenicom ne znajući šta će mu odgovoriti, ni kako će ga s vrata

Svemoguć je jedan vladetelj u svom narodu kad narod savršeno pozna dobro namerenije svoga vla-detelja. Stari običaji naroda imadu silu vere i zako-na i kako ko počne u nji[h]ove običaje dirati, čini Mu se da mu

manje monaha; no što i[h] bude, biće na polzu opštestvu, na osnovanije bratije svoje i zaslužiće čest i ljubav naroda svoga.

Mlad čovek, blagodaran bogu i roditeljem, lasno će i radosno primiti na njivu srca svoga semena najkrasniji[h] i najblagorodniji[h] dobrodetelji.

i učenikom; privikavajte i[h] izrana da osećaju, da poznaju i da čuvstvuju premudrost, blagost i bogate dare tvorca svoga u stvorenju. Ovu samu knjigu, bez nikakve druge, Melhisedek čitajući, sveštenikom višnjeg boga postao je.

Običavajte, dakle, mlada srca da čuvstvuju, u najmanjem listku, travici i cvetku tvorca svoga da poznaju, u življenju i dviženju mravka i mušice opštega životodavca boga da upažaju.

i črez To veliko je i besmertno ime, pače sviju zemljedržaca, koji su pre njega na svetu bili, zadobio; slavu naroda svoga do sami[h] zvezda uzvisio i svojim blagopolučnim i visokomogućim naslednikom, koji budu po njegovim bogoupravljajemim

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Bakonji bi žao, pomislivši da voda mrvi zemlju, onu lijepu crnicu što se nakosila kao da bježi od svoga neprijatelja. Na njenoj okrajici skrkle se vrbe, a od njih ništa dalje ne vidi do opet zelene česti i vrhu njih gvozdeni

, opet je više to tražio od đaka, no marljivost u nauci. Evo kako je Bakonja provodio vrijeme prve godine svoga đakovanja.

Pošto bi odzvonio budionicu, obuću stricu i doneo mu vode, odastajao jutrenju pospremio stričeve ćelije, onda bi čekao svoga „vra“ (tako ukratko zvaše fra-Brnu) da se vrati sa doručka.

Kad se, nakon petnaest godina, vrnu doma, oženi se jednom slabunjavom, a već zrelom curom, koja imađaše nješto svoga. U vojsci nauči crevljarski zanat, pa je u gradu prolazio lijepo.

Žena Lovriću umrije poslije četiri godine, a eto vidjesmo kako sin svrši u dvadeset prvoj godini svoga jadnoga vijeka.

Smijući se njegovu pretjeranu strahu, svaki se pomalo oslobodi svoga straha. Čim bi svršio dnevni posao u konjušnici, spopao bi Bukara ili Boban, ili Trtak, prosto, ko ga prije ugrabi.

Malo prije večere dovede fra-Tetka u kujinu svoga sinovca i predade ga njegovim drugovima. Bakonja ga srčano zagrli. Bješe to krasan dječko, zdrav kao jabuka, milokrvna

— Pomoz bog! — nazivlju jedan za drugim, pak stadoše oko svoga glavara. Trojica ih samo zaređaše da ljube ruke fratrima vičući: „Valjen Isus!“ — Bog vam pomogâ!

Bićemo prijatelji, ali me ti moraš štovati kâ svoga starijega. Zapamti još ovo: čuja si da me zovu Bakonja, ali me ti ne smiš tako zvati. Ja sam dijak Jerković!

pa bi fratri ručali ćutke i brzo kao da će na vojsku, pa bi svaki otišao u svoju ćeliju, samo bi Srdarina uzjahao na svoga novoga vranca, pa pošao sa Škeljom preko vode...

Već je godina otkad ga Butre poslužuje. On u svome srcu nije razdvajao svoga učitelja Bakonju od strica. Bakonja mu bješe ideal.

Bakonja se oslobodi, te im sta potiho pričati smiješne stvari iz svoga manastira, naročito iz onoga vremena kad se javljala Škorančina pudalina.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Nešto se u meni prenu, ko od treska: Bude se šakali iz moje pustinje I gone me, ludo, preko svoga peska. UMORNA PESMA Gde nesta strah pred svetom tu i pesma presta. I gle: stojim sada — drvo, sa obranim plodom.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Razmekšalo se i pogospodilo; zelen kaput nosi. Usne mu se podrugljivo skupiše. — Zašto nećeš za dobro svoga sina? — mala, zabrađena, srdito mu prinese lice pod bradu. — Ovako će da se zatre...

„Moj pokojni otac je samo sa čobanima drugovao. Pričalo se da im je često od svoga brašna i pogače mesio. Sa mnom je razgovarao tek kad sam odrastao. I od nas se, dece svoje, stideo.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Kada je i kako sazidala kućerak? Odakle je? Ima li ikoga svoga? Je li zaista gluvonema? To ni najradoznaliji nisu mogli da dokuče.

Zlatousti postaje samo onaj ko nađe Srebrnu ružu. Pričao mu je o tome ded koji je to čuo od svoga pradeda. Postoji takva ruža, a onaj ko je nađe, otkriva reč od koje procveta kamen, nestanu bol i tuga, na divljoj reci

Ko zna koliko je tonuo: trenutak, dva, čitavu večnost? A kada ga je voda izbacila, uzalud je tražio telo svoga sina. Svuda oko njega bile su samo krhotine, a nadohvat ruke stene rodnog ostrva.

Šta je mogao drugo osim da, nosa priljubljenog uz staklo svoga kaveza u nebu, sluša oblake koji su mu donosili priče sa sve četiri strane sveta?

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Kao da je svaki Srbin imao svoga Turčina: u razgovoru sa Turcima, pregovarači su predlagali jednoga; u razgovoru sa Srbima, vojvoda Luka Lazarević,

Možda je to baš rekao i onaj što je ličio na pobratima Petra, samo se Stojan Čupić toga ne ceća. Turci odvežu svoga zarobljenika i povedu ga u Bosnu. Srbi ostanu da igraju kolo i pevaju poskočice.

trezven, zaprepastio je svoje drugove kad im je jednom rekao, u šali, da se konstruisanjem bavi po nagovoru svoga dede. Taj deda mu se ponekad javlja u snu i traži od njega da bude naučnik a ne vojnik.

za Prvi ustanak to bila bitka na Mišaru, vojvoda Jovan Dobrača je izišao slavan koliko sa svoje hrabrosti toliko i sa svoga požrtvovanja. Ali, izišao je i to mu je bila treća omaška.

Bio je, naprosto, onaj biblijski plamteći grm, nesvestan svoga plama. Ovoga puta, Karadžić je jedva dočekao kraj pevanju. U hitnji je zahvalio Višnjiću, u hitnji ga je poljubio.

Ako ih nekim slučajem ima, Vuk bi odmah došao. Dalje je guslar Mušickom trebalo da ispriča sve čega ce ceća iz svoga života a Mušicki, molio je Karadžić, neka to zabeleži i pošalje Vuku.

Riga je na to i računao. Osvajanje svoga kneza bio je odavno predvideo, ali nije bio spreman da ga započne. Znao je da mu je knez naklonjen, ali je znao i da

to zadovoljstvo u času kad oseti da je drugog ščepao za neku duboku srž i da je gotovo, da ga sad privlači u prostor svoga postojanja. Oduvek je to umeo, ali, od pre nekog vremena, umeće se pretvaralo u strast, sve luđu.

Kad je Ljubica pošla za njega, Miloš je bio sluga kod svoga brata a njegov je pogled umeo da bude ne samo ljubazan nego, ponekad, čak i smeran.

Leto je, traje 1819. godina, meseci su prošli kako je utekla iz svoga doma. U jarko avgustovsko podne okuplja se, u manastiru Kaleniću, silan svet. Slavi se praznik, Velika Gospojina.

će Knez, brzo, dovesti u pitanje sve što je stvorio a Kneginjini sinovi naći će se u prilici da otplaćuju opake dugove svoga oca. Možda i životima, ako narod pobesni. A nezadovoljstva, Kneginja to zna a i Vučić je obavešten, ima mnogo.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Malena sam... i zvezda je mala, Što se tamo gore zasijala; Lako j' zvezdi, ima svoga sjaja, A ja imam samo uzdisaja. Da sam zvezda, kao što sam mala, Na srpskom bih nebu zasijala, Izišle bi Srpkinjice

pogledam milu Srbadiju, Tad se dižem više zvezda sviju, Više zvezda, do Boga miloga; Pa ga molim, a rad Srpstva svoga, Da ga čuva, vesela mu majka, Srpstvo j' meni majka i babajka! J.

Jeste, jeste - boj se ljuti zače, Markov topuz iz mora iskače, Srbin diže mača plamenoga Na Turčina, na dušmana svoga.

suncu dere kroz oblak, Sumornog čela mračnim borama O vekovečnosti priča dalekoj, Pokazujući nemom mimikom Obraza svoga brazde duboke.

Kad vidim da mu godi pripovest, Upotrebim trenutak ugodan: „Pa kad smo se već tako sastali, Pozajmi mi od znanja svoga što! Pozajmi mi od“... - Gost me prekine: „Opet pozajmi more, dokle ćeš? U Prehodnice novci su mi svi!“ ...

Na krilu odmora svoga Romula večni grad spokojno, tiho je drem'o; A kvirit stoji mlad, I s čudne statue te, sanjive ne svodi oči, I gleda

Neke mi pale tu na srce svelo, Pa kril'ma trepte i šušte k'o svila; A jedna lako, vrhom svoga krila, S cvrkutom toplim dodirnu mi čelo. K'o da bi htjela zbrisati sjen tuge... I slušaj! Redom zapjevaše one! ...

Ona je molila Boga Da joj bar mesto kaže na kome okonča Pavle, Te jednom da vidi jošte umrlog jedinca svoga. Bogu se dosade molbe, ogrne svoj topli ćurak, I zovne Svetoga Petra. Petar mu istinu kaže, Zašto ta žena plače.

Ostajte ovdje!... Sunce tuđeg neba Neće vas grijat' k'o što ovo grije; Grki su tamo zalogaji hleba Gdje svoga nema i gdje brata nije. Od svoje majke, ko će naći bolju?!

Ostajte ovdje!... Sunce tuđeg neba Neće vas grijat' k'o što ovo grije, Grki su tamo zalogaji hljeba Gdje svoga nema i gdje brata nije... A. Šantić CXX VEČE NA ŠKOLjU Pučina plava Spava, Prohladni pada mrak.

imale boju zimskog limunovog granja ili plitkog mora, postale mutne; kada je u svojim venama osetio zimu koja nema svoga proleća, Usud ga je vratio ponovo u Joniju. Sve je tamo bilo kao i pre.

znam kako obara, U agoniji duha koji ludi; „Sva dela ljudskih duhova i ruku Znam da su samo reč u knjizi tajni: Ali, iz svoga gnezda dok se vuku Po plavom nebu oblačići sjajni, „I dokle šušte bajke tamnih šuma, Zar mutnim okom mladunac ne

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

pletući, bisernom ih rosom nasipljući pri igranju svjetlokosih zv'jezdah, - da dičnija na jutro izide pred očima svoga vladaoca - na sva moja žarka ljubopitstva smijehom mi odgovara njenim.

tjelesine bez sveštene volje stvoritelja, po prostoru lećet nebesnome, tražit prvo, blaženo žilište, tražit sudbu svoga padenija?

Zar se smiješ vragom zlijem nazvat oca svoga i oca mirovah, koji te je iz jednog atoma u vječnoga pretvorio duha, okrunio krunom arhangelskom, da uživaš

se žestokošću srde Noelopan, Razec i Askela, i ostali mnogi prvijenci, što imenom stidnoga izdajstva čest pomrači svoga legiona.

Nemilosno vjerne sluge neba hulitelje svoga tvorca gone, zlo ćeraju s svijetloga dana u kipeće bezdne tartarove, na nebesnu dognaše granicu.

Stup veliki mračni sačiniše Satanini soputnici grdni od vječnoga svoga padenija s sjajnog neba do propasti ada, te u strašnom vidu dubijaše.

su hoda sveštenoga bogohulni srušeni oltari; voskresenjem smrt si porazio, nebo tvojom hvalom odjekuje, zemlja slavi svoga spasitelja!

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

U tome delu crta Viland žitelje Abdere, najizrazitije palančane stare Grčke, koji svoga sugrađanina Demokrita, najvećeg prirodnjaka i mislioca svoga doba, proglasiše za budalu i pozvaše Hipokrata, slavnoga

žitelje Abdere, najizrazitije palančane stare Grčke, koji svoga sugrađanina Demokrita, najvećeg prirodnjaka i mislioca svoga doba, proglasiše za budalu i pozvaše Hipokrata, slavnoga lekara, da tu duševnu neuravnoteženost Demokritovu ispita i

Sastanak, razgovor i razmena misli tih najvećih naučnika svoga doba nesumnjivo je izvanredno značajan i zanimljiv događaj.

To mi nije bilo nepoznato jer sam se još od svoga doktorata interesovao i za istoriju egzaktnih i prirodnih nauka. Sva važnija dela o tome nalazila se u mojoj

Pa i kasnije, kada se neprijatelj povukao iz Beograda, nisu se prilike popravile, jer poslednjeg dana svoga boravka u Beogradu spališe Nemci bogatu biblioteku Matematičkog Seminara Univerziteta koja me snabdevala svom

već napisano poglavlje o Demokritu, tako da se, bez zadržavanja, mogoh uputiti u staru Atenu kada je bila duhovni centar svoga doba, a onde živeli Platon i Aristoteles.

Godine 1934. bio sam u Atini, popeo se na njenu Akropolu i onde doživeo jedan od najjačih utisaka svoga života. Zato mi nije bilo teško da se uživim u onaj trenutak kada se mladi Aristoteles našao pred Partenonom i

od svetske istorije time što su u njoj, mesto naslednih vladara, glavnu ulogu igrali oni ljudi koji su snagom svoga duha došli na vladalački položaj. Vredelo je upoznati se izbliže sa njima!

Onda sam bio izbačen iz normalnog koloseka svoga života i poziva, a sve vreme proveo u svojoj sobi, da ne bih gledao podjarmljenu varoš i zemlju.

mogao živo i pregledno predočiti i stanje francuske nauke u doba srednje trećine devetnaestog veka i u daljim poglavljima svoga spisa upoznati svoga čitaoca sa svim znamenitim francuskim i italijanskim naučnicima toga doba.

predočiti i stanje francuske nauke u doba srednje trećine devetnaestog veka i u daljim poglavljima svoga spisa upoznati svoga čitaoca sa svim znamenitim francuskim i italijanskim naučnicima toga doba.

Istim načinom sam jednim jedinim poglavljem svoga spisa ocrtao i stanje nemačke nauke polovinom devetnaestog veka jer sam njene najznačajnije pretstavnike zatekao

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

što nas je pronašla i mene pa se umiri, dok se žena junački naprezala da revnosno izdrži ogromnu slonovsku težinu tela svoga muža. Bez svake volje za razgovor, moj uvređeni drug i ja pokušasmo da spavamo.

škrgutala je zubima i krvožedno gledala u ženu, koja se posle ovih reči popuštanja bila povukla iza širokih leđa svoga muža, pa joj je dobacivala razne uvrede na francuskom jeziku (kao „rita“, „kamila“, i dr.

sa ovo m pričom; ali on ipak ima neke veze jer se desio u mome kupeu na putu za Vujanovac, gde sam pošao u goste kod svoga pobratima, i gde ću ponova sresti krezubog studenta. Zato sam ga izneo.

I već je zamišljam u dobu bajne devojke kako udubljena predano razmišlja o iskustvu svoga napaćenog oca. Oh, koliko žalim što je nisam mogao pratiti u njenom razvijanju, u jednom tako slatkom uzrastu kad se

A sad sam se uspeo na veličanstveni plato sa koga razdragan, ponovo oživeo posmatram rađanje svoga novog sunca, cilj života. To novo, to milo sunce, taj cilj, To je Boba.

“ U jednom trenutku uzbudljive svečane tišine jedan puša u naručju svoga oca kliknu: „3ivio srpska vojska, i prozori se zatresoše od manitog odobravanja tapšanjem.

— Nikom ne dopuštam da me prekida. Tada mršavi praktikant poskoči sa svoga mesta, potraži olovku i beležnik i sede do studenta: — Monѕіeur, cher monѕіeur, — reče afektirajući — permettez!

Šta, vraga? Ako ne bude crk'o, kao što on govoraše za svoga kuma i njemu neće biti rđavo. Jer zabadava se nije govorilo: kako je na frontu imao veze sa nekom Engleskinjom koja ga

I punu godinu dana brinuo se o njemu očinski kad ga, po navršenoj sedmoj godini, upisa u osnovnu školu kao svoga rođenog sina. Ali Sekula školu nije mario, jer je mucao, i deca mu se gadno podsmevala, i napretka nikakvog nije bilo.

na kome je pobedio, i ostao na toj novoj dužnosti sve dokle je opštinski budžet imao mogućnosti da odvojeno plaća svoga dobošara, lice koje će lupanjem prikupiti građanstvo, i drugo, isto tako važno lice koje će, iza poslednjeg udara

Onda ubica pade šaka policiji, koja se raspita i saznade o njegovom bekstvu iz vojske. I stavljen pod redovni vojni sud svoga puka, on osta u zatvoru sve dok topovi na frontu ne oglasiše početak novog krvavljenja.

Daleko od svoga puka, koji se nalazio na drugom pravcu vojnih operacija, on se javi jednom od pukova na koji prvo beše naišao, gde

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

u bjelini pronosi nekakvu činiju; seljak s torbom o ramenu eno razgovara s vratarom, možda mu preporučuje nekoga svoga — vratar je najviši do koga njegova preporuka može da dopre.

doživio, ne po dobru i zlu koje sam u njima našao, ne po tome koliko sam u njima opržio ili uprskao perje i koliko sam svoga živoga mesa u njima ostavio: pamtim ih ili pod zrakama sunca ili u sjeni oblaka; valjda po tome kakve sam ih prvi put

Mi prema samima sebi, pored golog, neposredno egoističnog osjećanja svoga ja, gajimo i izvrsni zaštitničko-materinski osjećaj. Nešto kao misao na odlutalog.

Moj djed je vjerovatno uvidio na mom ocu i na mlađem mu bratu, mom stricu, pogrešnost svoga koraka ka oplemenjenju soja, pa je pohitao da to ispravi.

A ko je još stilizirao morsku bolest ili istinsku zubobolju? Ko je još u njima učestvovao ma i trunkom svoga bića drukčije nego isključivo i potpuno kao go čovjek, kao zgoljna gruda mesa koja pati?

unaprijed ugodu koja će se, kroz borbu ciklona i anticiklona, najzad izleći, i već kao da ćutim na otvrdloj kori svoga debla i na osjetljivom liku svojih mladih grana kako ih s jedne strane zahlađuje prvi slabašni pirak hladne struje što

šćućurenim podno golog masiva, i s čitavom zemaljskom kuglom, i čitav ljudski rod, s ognjicama svojih žudnja, s ponorima svoga bola i s buktinjama svojih radosti, i naše „beskrajno veliko“ , „bezgranično” — priviđali su mi se kao sićušni atom

ogromnog zvijera; koji, sa sebi sličnim bićima, u nekom višem, svome svijetu, sa vrućicama svojih žudnji i s ponorima svoga bola i s buktinjama svojih radosti, i sa svojim „beskrajno velikim” i „bezgraničnim” — i opet nije nego atom nokta

Ima tako ljudi koji tek dodirom svojih ruku uvode stvari u krug svoga svijeta. Gledao sam domaćice na tržnici kad izbiraju rajčice ili kajsije. — Pošto su ove?... A ove?... A ove ovdje? ..

Čak i krasotica iz kakvog divljačkog plemena, koja nije nikad sagledala svoga lica u ogledalu jezera, ima to držanje, tu nesvijesnu samosvijest, taj instinktivni ponos na svoje biće, to nejasno

I to nazivaju vladavinom svoga uma. Ima mnogo i takvih ljudi koji su gluhi i slijepi za velika djela poezije, za velika djela umjetnosti.

A taj jaz on se potrudio da prevlada kako je znao i umio; da ga zatrpa hekatombama svoga mesa, da ga premosti mostovima svojih duga: „napučio je svoju grud slijepim nadama da ne vidi svom bitku kraja”.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

«... Ne znaš ti, moj Đuro, ni sam koliko vrediš. Čiču pitaj... Posle takva dočeka Vujo bi uveo svoga prijatelja u sobu, gde ih je čekala spremljena čutura vina, pečena jagnjetina i dobra kajgana na kajmaku.

Pisar izvadi iz svoga kaputa jedan nov peškir i uporedi ga s onima što kmet donese. — Nije to — reče pisar. — Ama vidim i ja da su svi

Istoga dana Vujo dozva jednoga svoga poverenika, dade mu nekakav nalog, pa se uputi u varoš. Na varoškom trgu nađe Simu kovača, svoga glavnog agenta iz

Na varoškom trgu nađe Simu kovača, svoga glavnog agenta iz varoši, progovori sa njim dve reči, pa ode u pivnicu kod »Evrope«. — A, evo nam trećega!

Vranac osećajući valjda nevolju svoga gazde, obrte se, pa i on zaždi za njim, i jedva ga stiže na trećoj zavojici. — Stoj !... Pucaj !...

Dođe mu da udari sebe u glavu, pa bi hteo i u grudi, a hteo bi i da otkine parče svoga tela, da bi takvim bolom ugušio onaj stid od sebe sama...

Dete trči pravo ocu, vrišteći iz svega glasa. Đorđe, ugledavši svoga ljubimca u krvi i za njim zamahnut nož, jurnu kao ris na Sremca i sjuri mu nož u grudi.

Istoga trenutka grmnu puška kod velikih vratnica, i hajduci ugledaše svoga stražara kako preskoči vrljike i pobeže kroz kukuruz.

Jednoga jutra, kad Đurica i Radovan izlažahu iz svoga noćišta, Vujo ih zadrža. — Što vi, more, ne idete danju zajedno, kao pravi hajduci, nego se zavlačite svaki u svoje

Ali se Marko već beše odlučio. Izjutra zorom otide Marko do svoga suseda Petra. — Da mi daš, Pero, onaj tvoj garabilj, ako je opravan. — Što će ti, more; da nećeš i ti u hajduke?

— Palite sveće, more; hoćemo da polomimo vratove po mraku! — viknu Radovan i trže se sam od svoga glasa, koji udari o svodove, pa zabruja otud, kao da je pun hram ljudi.

Posle svoga neobična venčanja Đurica pade u veliku brigu zbog opasnosti, koje se gomilahu oko njega. Marko Radonjić ne mogade otrpeti

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Pomor se širio od zapada prema istoku i ostavljao za sobom čitavu pustoš. Jednog dana dozove otac svoga sina Petra i reče mu: — Petre, vidiš li ti kako svet ovde umire?

Čim je prekoračio brazdu, odmah se seti na svoga oca, pa poviče: — Idem da vidim šta mi radi otac. Devojka ga počne moliti da ne ide, ali Petar ne htede slušati,

Imao je svoga ovčara, govedara, konjušara, svinjara, mnogu imovinu i veliko bogatstvo. Jednom, licem na Božić, reče on svojoj ženi: —

Onda carica usedne na ovoga konja, i tako otidu sretno u njezino carstvo i onde ostanu carujući do svoga veka. ČARDAK NI NA NEBU NI NA ZEMLjI Bio jedan car, pa imao tri sina i jednu kćer, koju je u kafezu hranio i čuvao

se odmah stanu dogovarati kako bi se u nj pepeli, i poslije dugoga promišljavanja i dogovora, dogovore se da jedan od njih svoga konja zakolje, i od kože konjske da okroje oputu, pa pritvrdivši jedan kraj od nje za strijelu, da puste odozdo strijelu

Mlađa dva brata reku najstarijemu da on svoga konja zakolje, ali on ne šćedne, pa ni srednji ne šćedne; onda najmlađi zakolje svoga, od kože njegove okroji oputu, jedan

dva brata reku najstarijemu da on svoga konja zakolje, ali on ne šćedne, pa ni srednji ne šćedne; onda najmlađi zakolje svoga, od kože njegove okroji oputu, jedan kraj od nje veže za strijelu, pak je pusti iz luka u čardak.

presijeku oputu da on ne bi mogao sići, pa onda nađu u polju jedno čobanče kod ovaca i preobuku ga i mjesto brata svoga ocu povedu, a sestri svojoj i đevojkama oštro zaprijete da nikome ne kazuju šta su oni učinili.

koji se najstariji brat vjenčavao, on uzjaše na vranca, pa, baš kad su svatovi iz crkve izlazili, doleti među njih, te svoga brata, mladoženju, udari malo buzovanom u leđa, da se odmah s konja premetnuo, pa onda odleti opet natrag u čardak.

A on sa svojom braćom i mladom otide kući svome ocu, i onde je živeo i carovao do svoga veka. ALA Bio tako jedan čovek ubiti siromah, pa imao neku livadu na jednom bregu, koja od pamtiveka nije rabotana.

To izreče, pa ga nestane. Ona je posle nosila ono dete pune tri godine, i naposletku joj dotuži, pa naumi tražiti svoga muža. I tako načini gvozdene opanke i gvozden štap, pa pođe u svet.

I pošlje svoga slugu k ženi da je pita hoće li prodati te stvari. Ona odgovori: — Neću prodavati, nego da me pusti carica da prenoćim

Petković, Vladislav Dis - PESME

Otvarahu oči pune sjaja, Pune misli što dan jedan žive, Pune sreće svoga zavičaja, Pune želja, da se svemu dive. Otvarahu oči, crnu kosu, Što skrivaše i grudi i telo: Kao svetlost lepota se

Tako je došlo sad i ovo doba, Gde katkad čujem graktanje gavrana: I tada gledam izgled svoga groba, 'Ladan ostatak snage mojih dana. I kako diše ravnodušna zloba.

Sve se to desilo sa brzinom reka U ime morala ove otadžbine: Kao da je narod celog svoga veka Spremao se za to da slobodno gine. Kao izmišljeni da su bili ljudi Sa žrtava svojih i svojih podviga!

ratar sad da pušku skine, I ovenčan slavom istorijskog hoda Da se vrati u dom, on i danas gine Za odbranu zemlje i čast svoga roda.

Osećam često, u satima mučnim, Jezivu sablast kako propast plete Za narod što je iz svoga stradanja Podig'o presto otadžbine svete, Oltar slobode i nebo nadanja. Jeziva sablast propast njemu plete.

Il to prošlost moja — moje duše zraci — Bez pokrova svoga paradno prolazi, K'o s proleća vode, k'o crni oblaci? Možda me to zovu moje nade drage, I moj duh ostavlja ovaj plač

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Ako govorim o sebi, ja sam već osetio punu meru ovog divnog zadovoljstva koje je bilo toliko da sam u mnogim godinama svoga života osećao taj neprekidni zanos.

A kada postignem takav stepen usavršenosti svoga izuma da ne vidim nigde nikakav nedostatak, onda mu dajem konkretan oblik, konačni proizvod moga uma.

Bio sam veoma zainteresovan za elektricitet pod velikim uticajem svoga profesora fizike, umnog čoveka, koji je često demonstrirao osnovne zakone na aparatima koje je sam izumeo.

U znak priznanja za moju efikasnu pomoć, organizator poduhvata gospodin Puškaš (Puskas), posle završetka svoga posla u Budimpešti, ponudio mi je mesto u Parizu, koje sam rado prihvatio.

Ja sam učio desetine jezika, proučavao književnost i umetnost, a najbolje godine svoga života proveo sam po bibliotekama, čitajući sve što bi mi došlo do ruke, od Njutnovih (Newton) Principa do romana Pola

od Njutnovih (Newton) Principa do romana Pola de Koka (Raul de Kosk) i osetio sam da sam uludo protraćio najveći deo svoga života. Međutim, ubrzo sam shvatio da je to bilo najbolje što sam mogao da uradim.

Oni nisu hteli da napuste standardne oblike svojih mašina, pa sam svoje napore morao da usredsredim na prilagođenje svoga motora ovim uslovima.

Moj projekat je usporen zbog zakona prirode. Svet nije bio spreman za njega. Bio je isuviše ispred svoga vremena ali će na kraju ti isti zakoni preovladati i pretvoriti ga u trijumfalni uspeh. VI.

Usuđujem se da ovu teoriju objasnim sa svoga stanovišta - u telu se verovatno, malo-pomalo nagomilava određena količina nekog otrova i ja tonem u gotovo letargično

Došavši sebi, shvatio sam užasnut da više nisam u stanju da zamislim prizore iz svoga života, osim onih iz detinjstva, onih prvih kojih sam bio svestan.

On može u mašti da vidi sliku svoga dragog prijatelja, pod uslovima za njega vrlo čudnim, pošto ga je samo malo ranije sreo na ulici ili video negde njegovu

Ali, samo jednom u toku svoga života doživeo sam nešto što je za mene trenutno ostavilo utisak natprirodnog. Bilo je to u vreme majčine smrti.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

I danas, kada se setim svoga detinjstva u Idvoru, osećam da je glavni smisao duhovnog života na selu održavanje i negovanje starih tradicija.

Kao dečak ja sam bio na mnogima od njih u kući svoga oca. Stariji ljudi bi posedali oko tople peći na klupi napravljenoj od istog materijala kao i sama peć, obično od mekih

To su bile misli koje su me tešile te sam se tako umiren rastao od svoga kožuha. Konačno sam stigao u Hamburg spreman da se ukrcam, ali bez novaca kojim bih kupio strunjaču i ćebe za moj

Rodio se u Hobokenu i razumevao je donjonemački dijalekt svoga oca, ali je uvek odgovarao engleski i onda kada bi mu se otac ili mornari, koji su navraćali u hotel obraćali na

dana ručao sam sa pekarevom porodicom, kako je bilo predviđeno ugovorom, a posle ručka, čim su se kola vratila sa svoga svakodnevnog krstarenja, počeo sam posao i nisam ga prekidao do večere.

A od srpskog mladića, koji u sv. Savi vidi prosvetitelja, a u narodnim pesmama svoga naroda traži tumačenja Svetog pisma, ne može se očekivati da ga zagreje ovakva vera kakvu je ispovedao g. Braun.

do prvih saznanja o zvuku i svetlosti došao sam na pašnjacima svoga rodnog mesta. Prve pojmove o toploti stekao sam u ložionici u Kortland ulici, a i na predavanjima Kuper unije.

Po njemu, ni on ni Fred nisu znali ni umeli da kontrolišu tok svoga života. Džimove mudrosti o uzdržavanju u životu imale su na mene jak uticaj.

Tvornica u Kortland ulici bila je u neku ruku koledž a Džim njen katiheta. Ona je imala i svoga profesora o kome bi trebalo progovoriti koju reč. Na poslednjem spratu Tvornica je imala i nekoliko soba.

u Kasl Gardenu, kada sam se iskrcao, navodi me na misao da tradicije nisu mnogo značile u Kasl Gardenu U vreme svoga šegrtovanja kao ”žutokljunac”, glavna stvar koju sam shvatio bila je da postoje velike američke tradicije i da su

učitelj bio je za njih apostol klasične kulture koja ih je mnogo interesovala, delimično i zbog toga što su obožavali svoga učitelja. Posle nekoliko privatnih časova on me je pozvao da se pridružim njegovim učenicima latinskog i grčkog jezika.

Uživao je veoma u njima, a u isto vreme počeo je razmišljati kako da poboljša uspeh svoga sina. Sa svojom porodicom imao je nameru da leto 1882.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

i celu noć sluša i lepo razbire kako živina u pojati veselo trve i žvaće suvu travu. Sutra, na domaku svoga sela, Cveta se umiri i radovaše se što se vraća kući. Mali Marko zaojka čim su prema selu zaokrenuli.

—Kazuj.... — mucaše Cveta. Rana na nozi dala mu se na zlo... Nije bolovao nego nedjelju dana... Pazila sam ga kao svoga. Da mu bog prosti! —A ljekar? Šta uradi on? — pitajući gušila se u suzama Cveta. .

A i kući će brzo; odmoriće se i nauživati svojih navika: svoga krša i večernjih sjednika, gdje se uz dobru vatru u pričanju lijepo osjeća kako zimska noć brzo odmiče.

majka, udovica po drugi put, udade se za Crnogorca Petra, poodavno nastanjena u gradu, i sobom povede i nju, još malenu. Svoga oca ne bjaše upamtila, pa Petra upoznade kao svoga rođenoga, a i on je primi kao svoje dijete.

Svoga oca ne bjaše upamtila, pa Petra upoznade kao svoga rođenoga, a i on je primi kao svoje dijete. S majkom i s njime proživljela je prvo djetinjstvo.

Uvijek u sutonu, između visokih kuća gdje nigda sunce ne sije, nije se odmicala od svoga siromašnoga susjedstva, kao da se boji svjetlosti i uglednijega svijeta.

A nije bila ničemu uzročna. Svom djetinjom voljom i dušom prionu uza svoga poočima, svoga hranitelja i jedinu svoju utjehu. Ali on se ne odazva njenoj djetinjoj ljubavi.

A nije bila ničemu uzročna. Svom djetinjom voljom i dušom prionu uza svoga poočima, svoga hranitelja i jedinu svoju utjehu. Ali on se ne odazva njenoj djetinjoj ljubavi.

Najednom, prvo nego će da zaokrene u do, okrete se prama gradu; može biti da joj ga je bilo milo, ili se sjeti svoga poočima, ili svoje mrtve majke, tek, ne rekavši nikome ni riječi, nagne nanovo natrag nizbrdicom.

Umrlo joj dijete u putu, a ona ide dalje, da u tuđemu svijetu potraži svoga čovjeka. Žao joj djeteta i muči je misao što će on reći, — može je zamrziti i pomisliti da ga u putu nije pazila.

Devojka, gledajući ih, sjeti se svoga grada i krčmara u njegovim tijesnim ulicama, iz kojih se čula divlja pjesma pijanica, a u koje je ona s nekim strahom

A kad iznebuha jednoga dana dođe onaj mornar iz Levanta, što joj bjaše miliji od drugih, zaboravi na se i na svoga čovjeka: nudi ga mlijekom i sirom, i poji ga vinom, i pusti se s njim u razgovor.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

primera: kad je američki poljoprivredni stručnjak upitao nekog egipatskog seljaka koliki prinos te godine očekuje sa svoga imanja, seljak se ozbiljno uvredio zato što je već samo postavljanje takvoga pitanja za njega bio znak da ga Amerikanac

koja deli književne od neknjiževnih tekstova, i odnos prema tradicionalnom i novom, i razlikovanje originala i prevoda, svoga sopstvenog i tuđeg, sve je to pre suprotno nego što bi bilo slično. Kao da je cela lestvica vrednosti preokrenuta.

I ne samo pomeranja, nego i bez daljeg njegovoga razvijanja. Opšte je poznato da je Dučić iz svoga ukupnog dela uklonio prvu, mostarsku knjigu pesama iz 1901.

Prva rečenica, dakle ona od koje i započinje čitanje, glasi: „Četvrte godine svoga vezirovanja posrnu veliki vezir Jusuf, i kao žrtva jedne opasne intrige pade iznenada u nemilost“.

rečima, vezir Jusuf, neimar Italijan, Selim Ciganin i pisac hronograma prisutni su u priči svaki sa po jednim delom svoga zamislivog realnog života (od rođenja do smrti); nejednakim delom, jer im je i uloga nejednaka.

pisac koji je više no bilo ko drugi u našoj književnosti zaokupljen čovekovim nastojanjem da po meri svoga uma dovede u red svet u kome živi.

njeno značenje, svesne i nesvesne sadržaje, sve do izlaska u područje nepojmljivoga), onako kako ih on vidi polazeći od svoga neposrednog pesničkog iskustva, ali i od pesničkog programa: „Kasanje. Kasanje je reč.

Takva pesma nema svoga pravog kraja, jer joj kraj nije programiran u polaznome načelu njene organizacije. Nije slučajno što ovakve Matićeve

momente, čak bi se idući od stiha do stiha i od strofe do strofe moglo da pokaže kako je ritmičko talasanje dovedeno do svoga klimaksa u trećoj strofi i na početku četvrte, gde je primenjen postupak tzv. kadenciranja.

potura razvezujući neke čvorove jezičkoga, književnoga i kulturnoga pamćenja, mi nužno tražimo i nalazimo svoj lik i lik svoga vremena. Ova poezija, u krajnjoj liniji, upravo tome i teži. Veliki je deo moderne umetnosti krenuo tim putem.

dovoljno iscrpnome izboru Kritika pesničkog iskustva79, koji je sam autor sačinio kao poslednju svoju knjigu i neku vrstu svoga zaveštanja.

do obrasca, odakle u njima ona ekstaza, onaj unutarnji zamah koji pleni kao poruka koja ne nosi samo misao ili osećanje svoga pošiljaoca, nego je u nju stalo celo ljudsko biće koje vam je šalje.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

VASA: E, to ne može! Pre svega, naredila mi je Živka da ti saopštim da ona od ovoga trenutka tebe ne smatra za svoga zeta; s tobom ne želi više ni da razgovara kao sa zetom i, ako imaš što s njom, možeš doći samo kao stranac, podneti

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Pripovedač gleda unutra, introspekcijski, a kreće se unazad duž svoga pamćenja, i kroz pomalo zamagljenu koprenu uspomena, što Stankovićevom tekstu i daje onu toliko puta već isticanu

kod njega i valja najpre razumeti kao opis prostora gde najčešće zatičemo njegove likove, gde oni provode pretežan deo svoga književnog života. Kad god, recimo, gazda Mladen iz istoimenog romana nije u svom dućanu, uglavnom je kod kuće.

pomalo namešteno prisna i pomalo usiljeno srdačna, pa na mahove, kao zaboravivši se, pušta na volju čulnoj navali iz svoga raskošnog tela, što Marka erotski opija, obezumljude; ali, s druge strane, ona je i duboko užasnuta kad oseti Markovu

163 S druge strane, „on” nema čak ni svoga ličnog imena, nego se opet upotrebljava čist upućivač - zamenica. Izbegavanje ličnog imena jedan je od oblika

U reci je voda „zamrtvljena, a sva mračna, mili i preko brvna, jaza, kao pri kraju svoga korita, valja se i nestaje u kao neki ponor”.

telo (da slobodno „drži ruku” i da „slobodno kroči”) može se porediti s Aničinim grčevitim skrivanjem i potiskivanjem svoga tela. Gotovo koliko i ulozi Sofkinog tela, mi smo naročitu pažnju posvetili njenome opažanju prostora.

većinu Stankovićevih likova, primetićemo da uz poneki izuzetak svakome od njih, a ne samo Sofki, dan venčanja - svoga ili voljene osobe - oštro razdvaja život na dve polovine: što se očekivalo, o čemu se sanjalo, od toga ostaje samo jedan

dveju poslednjih rečenica otkriva nevidljivu razliku između prvih dveju identičnih: oba je puta Vuk Isakovič poterao svoga konja kroz prazninu (kao što je i dva puta ugledao beskrajni krug sa zvezdom), ali je jednom kroz prazninu otišao iz

Ponekad ti opisi daleko sežu duž teksta. Tako, na primer, kada se preselila u kuću svoga devera, gospoža Dafina odmah je izabrala mesto pored prozora, da se tu sita isplače posle muževljevog odlaska na vojnu:

tome, pogrešiti - ili bar nećemo odveć pogrešiti - kad kažemo da je Crnjanski isti tip rečenice položio u osnovicu i svoga stiha i svoje proze. Ili još tačnije: on je ritmički raščlanjenu rečenicu iz stiha preneo u prozu.

i misli, on vidi, shvata i misli očima datog jezika, u njegovim unutarnjim formama, i ne postoji ništa što bi za potrebe svoga izraza iziskivalo pomoć drugoga, tuđeg jezika.

Ako, naime, autor pripoveda roman, očekujemo da će to činiti na jezičkom standardu (na „pravilnom” književnom jeziku) svoga vremena.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Sinovac čuvenoga Lazara Ćaje, svoga oca je sahranio u pravoslavnom groblju, a muslimanstvo prigrljavao utoliko ukoliko mu je rasla mržnja na one, nešto

Ne vala se više zanositi i premišljati. Zato je i došao u Brod da se malo odmori i Suneti svoga sina. Bi!... I sam je Turčin već... Gočevi biju.

Toj pogani potur i torbeš!... Takec!... Nastade tajac i pometnja. Prizrenci počeše da mere što bi valjalo: braniti svoga zemljaka ili udvorično odobravati ovom strašnom čoveku.

A posle, kad je utolio zinulu halu za pićem, prisetio se svoga novoga položaja i ispijao čaše na iskap, onako turski, u jednom gutljaju. — Zaželio sam se rakije. Bogdana.

na ledini ispred opaspaljene vodenice kako mu vera propisuje, pokrili mu lice šarenim rupcem, koji beše neko odvio sa svoga ćulava. Tu poštu učinili pokojniku domaćini Arnauti, jer im je poginuo, može se reći, na pragu, u njihovu mlinu.

Ali u isto vreme pop spazi dosle nezapamćeno čudo: niko mu od gostiju ne prihvati pozdrav, niti se pokrenu iz svoga položaja.

se sasvim ušeprtljao i zbunio: hoće da sačuva zakone gostoprimstva, hoće da zadovolji arnautske goste, a dobro zna ćud svoga popa-pobratima. Vidi da je ovome duša došla u podgrlac, da ništa ne vidi, no hoće da izazivlje bilo i puška da pukne.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Tiho plovi brodić mali po pučini I nada se vedroj noći, mesečini. I brodari sećaju se doma svoga I u njemu roda svoga milenoga. Sad će u snu slatke pesme da zabruje, Jer se brodić zavičaju približuje.

Tiho plovi brodić mali po pučini I nada se vedroj noći, mesečini. I brodari sećaju se doma svoga I u njemu roda svoga milenoga. Sad će u snu slatke pesme da zabruje, Jer se brodić zavičaju približuje. Laku nojcu vama, nama!

»Javor« 1892. U GROZNICI... Razmaštô mi čudan sanak Oganj, stud. Iz pepela svoga Kosturi se dižu — Strašni sud.

Gledao sam Petefija, Gledô sam ga spram meseca: Učini mi s’ kô da vidim Mesečara, sonanbila, Koji bole srca svoga Mesečini poverava, Na jedared jedna misô Proleti mi kao žunja: Boži, beži — jer ti znadeš Opasno je sonanbil’ma

Evo dvesta forinata — Više nemam. Kuckao sam po kamenu Celog svoga trudnog veka... Tika-taka, tika-taka — Neka, neka. Uvek pognut, ja ne viđah Kako gore sunce sija.

Teške suze sirotinjske Bole me u duši. Čovečanstvo da bi streslo Ige srama svoga — Eto to je staro geslo Starovoljstva moga.

Ja se bojim samo Boga I ukora svoga, A za drugo... a za drugo „Kâ za dora moga“. Da, bojim se još nečega, Omladino mila, Ja se bojim još nečega —

Ja se bojim našeg duha, Lako stranputnoga. Mi smo brzi, katkad brži Od razuma svoga. Zavede nas, zanese nas Naše srce živo; Biva u nas i svetinja Da se shvati krivo.

Zimom ide muka mnoga, Nema svako krova svoga. Bogataši rujna lika, Sećajte se beskućnika! Kupuju se čizme zimske I po ledu da se gazi, Kupuju se tople bunde

Rodio se Hristos, ali ne za rđe Kojima se spava, kad je doba rada, Što od srca svoga, od Boga im dana, Nadri-filosofski pravi nakarada.

Gleda one puste pute, Na kim nema traga: Na te j’ pute ispratila Svoga vojna draga. Još ga nema, ne vraća se, A nju brige vuku, — Ovo j’ mesto njojzi sveto: Tu joj stisnô ruku.

Susretaj ga s nadom i sa dobrom voljom, Čvrsto drži krmu svoga malog čuna; Ne bude li Maja što ti srce žudi, — Može biti Juna.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

FEMA: Zna vam ta šta je šapov, ili kapov; ona se drži svoga paorluka, što je od oca primila, kao pijan plota. EVICA iziđe napolje. FEMA: Eto, vidite, sad da ne svisnem od jeda.

Miljković, Branko - PESME

glas i vreme Cvet veći od noći prazni talas bez uspomene Zvezde koje se nad glavom mojom pale Kojima zamenih vid i ime svoga pravca Lađo puna zaborava i vetra bez pramca Nekoga sveta teške sene pale.

To pitome doline postaše provalije U ovoj pesmi u kojoj nemam mira. Srce puno mraka anđela svoga bira Da bdi nad gorkim morem i nameru mi krije.

XIII KRAJ PUTOVANjA O sve što prođe večnost jedna biva. Sen koja beše drvo traje. Budi Ispod svoga imena koje budi Ruka sa cvetovima krv što sebe okiva.

čuva noć zelengore njihove su smrti najdivnija sazvežđa na jugu neba zemlja miriše na mrtve zelengoro čujem te ušima svoga srca i njih tu niko nije umro ko je umro zvezdo moje krvi i njihove zelengore VIII Za one koji su iskoristili

moje krvi i njihove zelengore VIII Za one koji su iskoristili smelo mogućnost umiranja za one koji su prekoračili preko svoga leša za njihovu smrt tako potrebnu protiv smrti za one koji su sada jedno jer svet je podeljen ljudskom kožom na dva dela

hvala joj što me ne sprečava da otputujem u sebe ko u nepoznato, gde ako ne nađem sebe i smisao što spasava naći ću svoga dvojnika n njegovo zlato. Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim. Reč smrt!

Nisam prvi koji se plašim da ne oslepim zabrinut za dubinu svoga oka kad gledam u jezero ili u prostor. A ništa nije teže nego gledati čitavu večnost sa nekog zida.

NIZVODNO Dok lutam predelima svoga sklopljenog oka gde ni jedan cvet nije uzaludan niti izmišljen ona mi ispere glas i smiri ga, pesma bez reči pošao sam

Krakov, Stanislav - KRILA

Ona je klimala čupavom bradicom, i rugala se. U šatoru se čulo pljuskanje vode. To je posilni polivao komandanta. Kraj svoga žutog sandučeta poručnik Luka je probao pojas za spasavanje, koji je pri iskrcavanju, sigurno za uspomenu, neopaženo

Zario je prste u ivice ta, kao da ga je hteo ustaviti. Uronio je u pleća svoga vođe, koji je nešto žurno polugama. Kombinezon pilotov bio je vljen debelom kožom, te ga pogled nij probiti.

Gore, pod samim grebenom, išao je duž svoga pobedničkog stroja suvonjavi major. Duško je išao za njime radostan i veseo. Krv mu se zaskorušila na razdrtom licu.

bloku neke zapovesti, što mu major kazivaše, potom kad to završi on stade nervoznim rukama rezati ime na braniku svoga svega izgruvanog šlema. Vreme očekivanja i nervoze. Mračilo se. Sunce je već davno iščezlo.

Nagnuta bolničarka počela je da raseca zavoj. Tada se setio svoga golog tela, koje je bilo prljavo i žuto, i hteo se rukom zakloniti... — Čemu? kao da se nasmešile ženske oči.

Rus je neumorno pio vodenom čašom konjaka sa tri zvezde, nudio svoga ćutljivoga gosta, i opijao se dalekim sećanjima. Odjednom je prestao da govori o jurišima i prepadima, i počeo da

Duško je jahao dugo to jutro. Noge mu se uledile, iako su uzengije bile obmotane slamom. Svoga putovođu na mazgi jedva je video u magli i vejavici. Sneg je utirao trag prošle komore sa hranom.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Trgovci su često i samo forme radi uzimali kraljevsku kćer k sebi za sve vreme svoga bavljenja u plemenu. Razumljivo je dakle zašto, kad najpre uđe jedan od njinih crnih trkača da prvo izbaci muškarce iz

Za pola sata crni hrišćani bili su sasvim iznemogli od svoga majmunisanja otmenosti. Žene su najpre jele suvu ribu i hleb, vlažan i bez kvasca, što liči na prljavu slaninu, a zatim

Sve to bogatstvo pripada mladim ljudima velike Monge, koji su se pre četiri godine odvojili od svoga rodnog sela, poženili se i osnovali ovo novo naselje.

Potrebno je da me ova druga dvojica prime kao svoga saputnika tj. da me pozovu da pođem s njima. Potrebno je i da me posle neko vrati u Boake, gde je većina mojih stvari:

ogrnuti pantersku kožu i namaći na prste panterske nokte, koje drži sakrivene u šumi, pa sačekati prvoga rođaka, svoga brata Tiu, ili snahu Mone, ili sinovca Varinju, da zakolje, ili će oni na vreme kupiti od malopređašnje veštice koren

sa preziranjem prema njima pričao, da ovaj simpatični dobroćudni švajcarski mladić smatra svoga prijatelja kao sasvim propalog čoveka.

Da li me razumete? U najdivljijem kraju podići svoj dom, sâm; od svoga truda; u divljini. To je najveća ipak stvar, graditi. Ono što sam zidao dosad, ili sam prodavao ili poklanjao crncima.

Taj mladić, čije je vaspitanje bilo izuzetno negovano, koji je poznavao strane književnosti kao svoga naroda, na kome su ostali svi tragovi plemićstva, imao je sad manje osećanja za čistoću i higijenu no i najgore rođeni

Majmun se ne smeje nikada, a brine se i straši, zato što je još uvek samo životinja. Ja sam video da N. šamara svoga marmitona, da se izdire na njega i plaši ga.

Obično boj dobije bele čakšire, belu košulju i kožni pojas, i tako odeven često izgleda elegantniji od svoga gospodara, od koga se više pazi.

Najbliže selo udaljeno je od Boboa čitavih dvadeset kilometara. Osećam veliku radost da sam, pored svoga novoga prijatelja, u njegovome sportskom Renou koji daje svu snagu što mu dopušta savansko bilje.

udovica dužna da pođe za sina koga je imala sa pokojnikom, jer Bobo nasleđuje svoju mater kao i sva ostala dobra svoga oca.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

Srbin! Osvetnik! Iznosiću ti strašne uvrede: Zločinstva grozna i nečuvena, Sa kojima su Turci slavili Gospodstva svoga groznu svečanost... A sad, oprosti... glad!... GLAVAŠ: „Nahrani gladnog I dušu vrati telu nemoćnom!

lipa mirisnih Sa mudrim okom izvor tražio, Sad čovek onde, strahom prisiljen, Prikriva nejač, obučavajuć Da glasa svoga piskom tananim Nauče lajat, il’ kao sova Kroz ponoć nemu glasno kreštati, Kako ih Turci ne bi poznali...

I ceo narod srpskim imenom! Sramota večna! Večna poruga! Il’ ubij sebe, ili izbriši Sa čela svoga ime dedovo!... (Počivka.) A šta bi s Hadžijom?... Znaš li što?... RADAK: Umakao je srećno, Stanoje. Al’ braća tužna!

GLAVAŠ: Ni korak dalje! Bar ćerci ne dam starog vojvode Da lica svoga ružom mirisnom Okadi dvore gadnog tirana. Il’ da mu glasa tankom pesmicom Skraćuje čase duga vremena, Vojvode

uske mazgale Pokazaše mi roba skrušenog: U tomrukama noge sklještene, A suve ruke beše skrstio Na tvrde kosti svoga kolena; Glava klonula... Tek kad me vide, Umorno diže mutne zenice, Posle ih spusti...

kô haramija Što se prikrada dvoru nečijem, Zastajkujući dahom divijim, Priziva tajno tamu ponoćnu I čeka trenut svoga napada...

Junak bješe, dina mi!... Ja nožem zamahujem a on svoga Hrista priziva!... TREĆI TURČIN: Pa kakve pomoći i od vjere i od junaštva?...

Kakva je huka po mom konaku? Gde se i muva zukom strašljivim Tek jedva čuje... tu sad robovi Šenlukom svoga bezobrazluka Vezira bude iz rahatluka! TREĆI TURČIN (zbunjeno): Ev’, ova žena dođe, te napravi čitavu bruku...

klasju bogatom — Ali u stanju nije stvoriti Ni ljusku jednu graha divijeg, To li ukrasit njivu plodovi Što jezgra svoga hranom pitomom Sultana lenog trošan želudac I prosijaka gladne utrobe Jednakom brigom večno neguju!...

A još da više njemu naliči, Na ramenu mu glavu postavi, Ako ćeš roblje da se zaklinje Golemom snagom svoga tirana, A ne da viče strašnom porugom: „Goluždravče je jednog vrapčeta Od silnog paše mnogo moćnije!...

PRVI TURČIN: Silan, pa se još više sili! DRUGI TURČIN: Oko tebe, muselime, i kojekako. ’Ma pašu ne cijeni koliko svoga dorata! HASAN: Pa onda vele: „Pokorna raja!...“ Pokorna nekom! Al’ nije svugde, i nije sva!...

lako gari krovine, Što ga vetrovi mora plamenog Po gustom dimu zaošijaju, I prašine se gore podižu, Postanka svoga plodnu utrobu U tvome nedru traže pakosnom... Jest, tu je pakô... Tu su grehovi! U tvome nedru, majko nesrećna!...

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Da potpomognu njegovo kretanje, Turci pustiše sa svoga desnog krila do Morave dosta jaku konjicu, za kojom se kroz kukuruze provlačio dosta dugačak pešački streljački lanac, a

U kafani ce nađoh s kapetanom J. Velimirovićem. On mi kaza o smrti svoga brata, i pošto mi je prvo pročitao, dade mi da odnesem đeneralu jedno pismo.

Mir pokojničkom pepelu, a prokletstvo vlasti koja, radi održanja svoga nepravednog gospodstva nad tuđim pokorenim narodima, potrže mirne stanovnike iz dalekih pokrajina i šalje ih na

Znate li kakvi ocećaji spopadaju čoveka kad se vraća s groblja, na kome je sa pokojnikom zakopao i parče srca svoga? Tako sam se otprilike ocećao i ja. Smrt je danas tako mnogo igrala oko mene, da mi je i sad bila prisutna.

Ko ne priznaje pravo buntu taj mora osuditi ovaj naš rat kao nepravedan i napadački. Turska sa svoga gledišta ima pravo što nas smatra kao buntovnike i napadače.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

“ Tako i ja svoje pesme, Osećaje srca svoga, Pevam za te, pevam za se, — A možda i za drugoga. LXVIІI Ta želela si sina, Eto ga imaš sada.

Mahom dođe mom pogledu, Pa ne mogu razaznati Koje li je moja ljuba, Koje li je moja mati! Tražim sliku oca svoga, — Jest, ona je, — al’ je nova — Propletena j’ slikom mojih Prijatelja i drugova.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Svaki bi želeo da se bar u poslednjem času nađe pored nekog druga ili prijatelja. U mraku sam nazreo pored sebe svoga posilnoga, te mi beše nešto lakše. Komandanti su otišli nekud. Kad su se vratili, naredili su da krenemo.

Iz razgovora sa njim doznali smo da je rezervni oficir, student prava. Za ovu njihovu pogibiju optuživao je svoga komandira. Oni su čuli da se nešto odigrava u našim rovovima. Njihov komandir mislio je da su naši napuštali rovove.

— Zvao ga čovek, pa kvit. Šta vam je naredio? — Naredio mi da sa vojnicima svoga voda uklonim onu žicu po svaku cenu, da nam ne bi sutra pravila smetnje.

Bugari okretoše leđa. Vatra poče da malaksava i za trenutak se utiša. — Hajde! — doviknuo sam vojnicima svoga voda. Nečujno, kao mačke, vukli su se vojnici preko onog kamenjara. U podnožju brda sakupili smo se. Zvezdana noć...

— Pazi ga... a! — „Fikus“ se klati i gleda svoga vodnog oficira podnadulim očima. — Još si živ? Zar te poz-pozadina nije još ubila? — On prilazi Brani i ljubi ga.

— Ko, je l’ ja? — odgovara Pera i podražava svoga posilnoga, za koga je pričao da uvek isplazi jezik kad završi rečenicu.

— povikaše. — Ja sam artiljerac — pravdao se klateći se. — Brana će kao pešak lakše skočiti. „Fikus“ je savetovao svoga vodnog oficira: — Bolje ti je da junački pogineš, nego da odstupiš... i obrukaš naciju. — Ko, je l’ ja? — zinu Brana.

„Fikus“ ih vraća. Na uskom prostoru konji se teško kreću, i onda sudaraju i propinju. Fjodor udari korbačem svoga konja, koji nalete na vranu kobilu te ova zapade zadnjim nogama pokraj puta, odakle se jedva izvuče.

Dok sam se ja spremao, komandant je naredio da mi se pripremi suva hrana. Iz svoga sanduka izvadio je četiri kutije konzerviranog mleka. Nije zaboravio čak ni hinine, ni aspirine.

Ovako se više ne može. Dakle, i njima je teško, mislio sam. Osetio sam neko zadovoljstvo zbog svoga straha... U blizini našoj učestaše puščani pucnji. Kuršumi su fijukali.

Iako je komandir davao utisak duševnoga čoveka, govorio je o smrti svoga druga nekako hladno, kao i da nije reč o živu čoveku, s kim je jeo i pio, a koji je sada mrtav.

U jednom skoku. Glavno je, ne smeju da zinu. Komandir je govorio oštro, gestikulirajući. Vojnici su gledali svoga komandira i nesvesno se podavali njegovim sugestivnim pokretima. Dragan je bio hladan i pribran.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

razmaci među njima zjape čamotinjom sirotinjstva, onaj koji je otvorio novu epohu srpskog pesništva i mladićkom čari svoga vedroga genija obasjao njenu turobnu sivinu, rodno se prekasno.

jedno stoleće pre njega; kao da bi bilo moguće zamisliti Branka koji bi u staro karlovačko vino poezije iz vremena svoga đakovanja nasuo nepenta, pa odjednom zaboravio sve ove stihove i sve što se u ovoj knjizi poezije davnoga vremena koje

To je imalo nekoliko krupnih, trajnih i odlučujućih posledica. Ta poezija se razvijala, pre svega, bez čvrstoga svoga kulturnoga središta i svega onoga što sa tim pojmom nužno zajedno ide; sred trajne neorganizovanosti srodnih napora i

plamen pobune, svirjepstvujuće u priležećim k Serbiji oblastima, proniknuo i u nju, i ne imajući s načala iz Otečestva svoga izvjestija kakvog mu takvog, i potom, polučivši ga, vosklicava: Veni, vetre mili, I na zlatnih krili Ti dovej mi

Iz toga svoga svečanog, ili paradnog, stava i držanja ova poezija se nerado micala. Duh spokojne artističke nadmoći Mušickoga, sa

Neposredno pred Brankovu pojavu, usred krupnih slovenskih maštanja, jasno je bilo da takvi pesnici, u procepu između svoga austrijskoga dinastijaštva i u njih doduše duboko usađene, ali nekako platonski apstraktne i prema živim problemima

osećanju žive vekovne austrijske snage, u svome respektu prema trajnosti i netaknutosti te tvorevine, uslovljenošću svoga nimalo bezbednoga položaja u čvrsto građenom društvenom sklopu još feudalne a silne cesarevine, nisu bili nacionalni

Jer većeg prokletstva za pesnika nema no što se desilo njima: ostali su bez svoga jezika, bez glavnoga, zapravo bez jedinoga instrumenta pesnikova. Mnogi od njih su zato odista letači podsečenih krila.

Pesmica je, mora se verovati, ozbiljna, i bez sumnje određeno hoće jedno: da istakne vrline svoga čoveka. Ali eto kako ipak, odjednom, sve u njoj pođe nekako naopako, i biće da klizne u komiku na iznenađenje i samoga

nas, i izrazile se u melomaniji strasnoj i dugotrajnoj; čak je i Lukijan Mušicki, godine 1817, uzdahnuo, sasvim u duhu svoga doba: „Ej, da znam u gitaru udarati!“ A u vezi sa gornjim, veoma je bitno dodati i sledeće.

Ljubica o ljubvi neće ni da čuje, Milosnike svoje neprestano psuje, Blagosilja samo svoga gospodara, Nit se s drugim rada ona razgovara. — Pak će opet, veruj, ovog leta biti Da će se i ona dati namoliti.

Pre bi dosad voda gromovi sevala, Slavujevim glasom sova propevala, Pre bi sunce zraka lišilo se svoga Dosad nego Ana obljubila koga. Pak će opet, veruj, ovog leta biti Da će se i ona dati namoliti.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

Eno, bio sam sa mladićima, Sa kojima se Zeta ponosi, A dođe ona tvoja budala — Pas stari — sâm kô što se, U času svoga ludog zanosa, S podsmehom nekim vešto krstio.... JELISAVETA: Vujo? KAP. ĐURAŠKO: Jest on.

STANIŠA: Otrovnu paru krvi azijske, U svionome krilu Selminom, S mirisnim đulsom svoga harema, U izdisanju meša poganik... Ali šta Mehmed?

JELISAVETA: Meni? STANIŠA: Jest tebi! Da poznaš, snajko, svoga devera! (Pruža joj đerdan alemov i još druge neke skupocene darove; — pruža joj i ruku da ga poljubi, a Jelisaveta

Zaboraviću bega Ivana! Zaboraviću svezu prirode Što nas kô braću veže rođenu... STANIŠA: Zar nisi već? Nedela svoga crnim prljama Nisi l’ okaljô knjigu povesti, Gde pradedova naših imena, Kô mučenike vere Hristove, U besmrtija sjajne

divijeg Ošinut krila oštrim peretom, Il’ konji brzi ikad pod nama, Tražeć prvenstva svojoj brzini, U brzom trku svoga besnila Kopitama se tvrdim pobiti?... A danas braća... KNEZ ĐURĐE: Mi nismo braća, — podla nevero!

KNEZ ĐURĐE: A savest? JELISAVETA: Čupaj iz srca! Osvetu sadi — a hladnom mržnjom Zalivaj koren svoga rasada; Krvav će cvetak iz njeg’ iznići... KNEZ ĐURĐE: A bratstvo? JELISAVETA: Zar ti je brat? KNEZ ĐURĐE: Nije!

Mudrost ne zna — promisao ćuti... Jedno vidiš okom srca svoga, Na temenu bedne sadašnjosti, Sinji teret ropstva i progonstva. Vidiš Bosnu!... Pak i opet...

parne svetove I baciv plamen svoje mrzosti, Prirodu puni duhom paklenim; Sunca poleću, zvezde preziru Opredeljenja svoga putove I po beskrajnoj pusti lutajuć, S buntovnici se biju repati, Dok kao ona sitna đinđuvčad U bezgraničnom

KNEZ ĐURĐE: Sed’ oče! I o crkvi sam svetoj mislio. VL. VAVILA: Mudar o svemu — A hristijanin Spasenja svoga svetu hraminu U duši svojoj nosi večito.

Nesiti šakal vrele Azije, Evrope polu skokom prejuriv, Prestolje zlatno silnih kraljeva Omastiv krvlju svoga besnila — Sad more muti bojom mača svog. VL.

(Gunđajući izlazi.) JELISAVETA: I ti si gospodar? A ovamo ti idu robovi Da ti namera prave putove Neverstva svoga oštrim noktima Kao krtice zlobno podriju. KNEZ ĐURĐE: Pričinja ti se, Veruj, grlice!

Od kurjaka te ište lisica... ŠULOVIĆ: Moli, gospođo! Kaži slobodno, Glasića svoga slašću medenom Zasladi gorke zbilje opore, Koje na sebi nosi istina; Poslušaće te, kaži sve: Da nije prava imô

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

mi krupne i goleme riječi koje dušmani ne razumiju, a narod razumije, da se isplačem i izjadikujem nad crnim udesom svoga Naroda i 3emlje svoje.

— Relja, Relja, ne priliči ti ovo ruvo više! — govorio je sam sebi i brzo ga je svlačio. Nešto svoga blaga što je bilo u svijetu, na maslu i na izvoru prignao je kući, da zametne i rasplodi, ali mu se nije dalo.

misliti krsno ime, krsna slava ― „praznik u spomen onoga svetitelja kojega pojedine porodice u Srba slave kao svoga zaštitnika“ kršnjak ― „onaj koji slavi krsno ime, svečar; krsno ime; krsni kolač“ ktitor ― osnivač neke zadužbine;

Bojić, Milutin - PESME

Zar i ti morade rasvetljena biti? Aj, u nedra tvoja mračna i beskrajna Sav bol svoga ništa najslađe je skriti. O, Gospode, daj mi one ljude vere Kojom David negda verovaše u Te! Gospod ćuti.

Samo beli bezdan pahuljice veje. (1915) KROZ PUSTINjU Lutasmo pustinjom odmerenim hodom Bez ognjišta svoga, ogoljena raja, Ali sumnja našim ne zastre se svodom. Ne tražismo Bog da siđe sa Sinaja.

I nevesta naša, Slava Pobednika, Sa vencima rajskim svežim i opojnim Čeka dragog svoga krvavoga lika, Čeka ga sa stegom i trubama bojnim. O, neradžin cvete, slučajem ne zovi To znamenje vidno.

Ponoć je. Zadnja zvezda dogoreva. XI Sever je pleo granama opelo, Pobožno zima spuštala se s gora, Iz svoga sivo-plavetnoga dvora; I jablanju se grčila imela.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

Ovo nije ništa! (Vići.) Ima li još? VIĆA: Ima! (Čita.) „Ja te volim, dušo, Žarom srca svoga, Ti si meni zvezda Srca mlađanoga!” KAPETAN: Svirajte mi, tamburaši, jedan, dva! Je l' tako, gospodin-Žiko?

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Soluna, braća Konstantin (docnije u kaluđerstvu Ćirilo) i Metodije, koji su odlično poznavali slovenski govor okoline svoga grada, preveli su, po naredbi vizantijskog cara Mihajla, najvažnije hrišćanske verske knjige na slovenski.

veku prihvatili, doduše postepeno, u etapama, Karadžićev ijekavski govor kao temelj svoga književnog jezika, iako je tim idiomom govorio veoma mali deo Hrvata.

dvojice njegovih sinova i biografa, Save i Stefana, koji su, svaki na svoj način, nastojali da uspostave svetački kult svoga oca kao idejnog stuba srpske narodne i državne zajednice.

Stoga je Sava bio slobodan u izboru žanra kojim će svoga junaka opisati, dok će Stefan svoj spis Život svetog Simeona (1216) ostvariti po svim propisima hagiografskog žanra,

Tome liku dodao je i nove. Vrhunac državničkog delovanja svoga oca video je u uspostavljanju "prave vere" u srpskoj zemlji, čime je pomerio istorijski značaj Nemanjine verske politike -

se pred srpskom vojskom u ratnim pohodima, sveti Simeon štiti svoju državu, koju je i za života branio, ali i svoga izabranika, sina Stefana, podržavajući ga tako u borbama oko prestola.

ličnom duhovnom podvigu, jer je ideal čoveka i vladara sada viđen u Aleksandru Makedonskom, s kojim on poredi svoga junaka. Srpski vladar nije više brižan otac Nemanja, nego moćan vladar jedne države na pragu carstva.

U istom pravcu nastavio je da piše i Danilov anonimni Učenik. On je opisao život svoga učitelja (posle 1337), ali je u njemu obradio samo duhovni život i crkvenu karijeru Danilovu, a bogatu državničku

Nova dinastija stvara svoga svetog pretka. A on je nov tip junaka, on je vladar s jednim podvigom, jednom bitkom. Ta je bitka izgubljena, ali knez

i neustrašiv borac za hrišćansku kulturu, čovek velike moralne snage, koju crpi iz privrženosti svome tlu i istoriji svoga naroda. Time, a ne nebeskom zaštitom, on je junak novoga vremena.

Pevač prvo pušta mladu ženu da odmah u njoj pozna, po burmi, ruku odrasla čoveka, Damjana, svoga muža, da bi majci ostavio duge mučne trenutke prisećanja (Okretala, prevrtala s njome,/ Pak je ruci tijo besjedila:/

Pred njom ne može da odoli. Kada se pojavi "Hajkuna đevojka", on prestaje a se pravi mrtav, zaboravlja jedinu mogućnost svoga izbavljenja - da "mrtav", iznesen iz tamnice, može pobeći. Humorom se rasterećuje scena.

Jakšić, Đura - PESME

] Iznemoglo telo survalo se dole Pored neke puste razvaline gole. Tvrdinja je bila nekad ovo stara, Čuvala je verno svoga gospodara, A danaske šta je razvalina ova?... Postala je gnezdo surijeh orlova!...

Smrt mi grozna, nemilosna, Sa pesnicom koštunjavom, Zlokobnicom oka svoga, Umiruća časom preti... Čekaj, sele! Još ne želim ja umreti!

suncu, dere kroz oblak, Sumornog čela mračnim borama O vekovečnosti priča dalekoj, Pokazujući nemom mimikom Obraza svoga brazde duboke.

Pred njima je borac stari, Uzor sveca i čoveka, Što idejom svoga veka I vekova gospodari. Čelo mu je bez oblaka, Mudro oko puno plama, Gleda decu crnog mraka, Gleda četu

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Ali, kad je video kako Mladen s dana na dan sve bolji i bolji biva, kao što treba, kao davajući mu dokaza svoga zadovoljstva što tako dobrim putem ide, uvek na Mladenove pozdrave sam glasno bi mu se javljao.

I zaista, č̓a Mihailo tada bi se radosno, ponosno okretao, i kao da je pred svojim dućanom, počeo da zove koga svoga druga koji je, takođe star, nemajući šta da radi, izišao u čaršiju da do ručka provede vreme.

Čuo kako se on vlada, kako dobro stoji. I valjda sećajući se pokojnog dede, svoga druga, pozvao Mladena i upitao ga da li hoće »čirakom« da ga učini.

nj, plačući, reče joj da ona sama, nasamo, u četiri oka, kaže mu, traži, da dopusti, upravo on i isprosi njenu zaovu za svoga brata. I Mladen je to znao.

Selo je blizu. Odmah iza doline. Kad je muž gledaričin vide, pozna, on od iznenađenja, radosti, pobeže. Posla svoga brata iz obližnje avlije, s kojim se odskora odelio, otkad mu žena postala gledarica i počela naglo da se bogati — da

je onako kako je njoj dolikovalo, bilo potrebno i kako je ona zasluživala i trebalo da bude sahranjena od njega, svoga unuka, tada već gazda-Mladena, i od svih njih koje je toliko godina ona čuvala, držala, ne davala da pogreše, izgube

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

koji je ponikao iz grančice koju je carica Milica pobola u zemlju na dan rođenja svoga sina Lazara (Milićević, Kneževina Srbija, 767). Naročito je interesantan b. kralja Milutina.

Kažu za dobrog čoveka«, GEM, 5, 127; uz ovo upor. Vuk, Pjesme, 1, 173, 8), onako isto kao što u pesmi aginica budi svoga agu b. (Sofrić, 45). O b. se pričaju i razne etinološke skaske i legende. Novi b.

žile ispira se mesto obolelo od crvenog vetra (SEZ, 40, 233). U jednoj skasci pop prokleo svoga ubicu »da ga mravi mrtva iznašaju na b.«, i to se i desilo (ZNŽOJS, 10, 242). BROĆ Färberröthe (rubіa tіnctorum).

daj da u snu vidim svoga suđenika«. Potom metnu venac na glavu i kažu: »Zeleni venče, ti ćeš se osušiti ako ne dovedeš mog suđenika da te

I iz ovoga se vidi da je Čajkanović imao na umu nemačko izdanje svoga rečnika. VENjA Wacholder (іunіperuѕ communіѕ). Venja, smreka, smrekovina, kleka, borovica, pupoljica. Upor. P.

Bolesnik, pošto bi se umio i pio vode, ostavio bi na šiblju ili vrbi končić sa svoga odela, i bežao kući bez obzira, »jer ako se osvrne, i groznica će se s njim vratiti« (Tih. R.

Rohde, Der grіech. Roman3, 49 id. Upor. takođe I motiv iz narodnih pripovedaka da se devojka na svoga izabranika baca jabukom, npr. BV, 10, 1895, 172; Vuk, Pjesme, 1, 394).

Lan, ćeten. L. se često upotrebljuje pri vračanjima. Uoči Đurđevdana pomeša se laneno seme sa pepelom i posipa oko svoga tora, kao utuk protiv onih koji hoće da stoci oduzmu mleko (»kad ovo prebrojio, tad mojoj stoci učinio«, SEZ, 17, 579).

haljina ne valja šiti«, mada navodi stihove iz narodne pesme u kojima se zabrana tiče samo muškarca: »Majka sina svoga svjetovala Da se čuva i da se učuva Od ujamka i od ureznika, Da ga tanka puška ne ubije«.

bio razlog što su Pitagora i orfičari zabranjivali jedenje pasulja: ,Ako jedeš pasulj, isto je kao da si pojeo glavu svoga oca̒« (SKG, 11, 1924, 40). Na vezu sa kultom predaka ukazuje i to što se kod našeg naroda p.

prijatelj težakov — predskazuje sreću, i njoj orač i sejač ostavljaju od svoga jela, govoreći: »Ovo tici težačici, Koja tica boga moli Da težaku žito rodi« (GZM, n. s. 26, 52; SEZ, 70, 542).

od tabuiranih biljaka ne sme uzeti i čak ni poželeti: ako trudna žena poželi takvu hranu i uz to dotakne rukom deo svoga tela, »dijete će dobiti na istom dijelu tijela znamen ili znak koji će imati isti oblik kakav je imala i ta hrana«

Ćipiko, Ivo - Pauci

— Pa, oslobodivši se, veli: — De, dobri gospodaru, povrati mi ih da ne skapavaju od gladi! Gazda pogleda na svoga nadstojnika Vasu, omalena čovjeka izbočitih jabučica, po kojima se vide isprekrštane plave krvne žilice. — Možete!

Sjutra Ilija i Vojkan gone svaki svoga pauša pred sobom put varoši. Nisu uzjahali, jer je studeno, saganak bure na mahove brije sa snijegom ojajenih planina,

Vojkan se povrati u čaršiju. Ide od trgovca do trgovca, nudi kukuruz, ali s reda odbiju ga, vele: imamo svoga. Kad ne mogaše s trgovcima se pomoći, ulazi iz krčme u krčmu, naruči po litre vina i piju— pazari.

Živine! Naglo, ne rekavši ni „zbogom”, iziđe iz kuće, i, istrgnuvši iz Ilijinih ruku svoga vranca, zajaši i odjuri trkom. Domalo prispije i Rade, sjede uz vatru i veli: — Ne bi đavo popa Vrana stigao!

A Ilija je kamatar: da nije imao svoga računa, ne bi se bio tako istrošio. Pa i komšije vele koga su onoga dana vidjeli u kuću unići i iz nje izići!

—Svjedoci nisu sigurni, — opazi gazda. — Nego čuj! Stavimo da Niko, kao što po svoj prilici i nije, ostavio svoga imanja nikome. Komu bi po zakonu pripalo?

—A kud ti je čovjek? — upita je. —Pošao je u varoš. —Mora da je budala. —Nije, već gleda svoga posla. —Iziđimo, nešto ću te pitati! — I za sobom povuče vrata od kolibe. Uporedo upute se planinom.

Poslije nekoliko dana posla gazda svoga nadstojnika Vasu neka selom pronese glas da bi gazda kupljeni dio pokojnoga Nike prodao, da ispita što će ljudi na to,

Uto majka se diže da vidi što je, a i otac javi se sa svoga ležaja. Pitaju je što joj bješe, a Cvijeta, mjesto da odgovori, zajeca i najposlije udari u ljuti plač.

Rade je pita rašta opet odbjegnu svoga čovjeka. — Ne pitaj, braco, — odgovara Cvijeta. — Otkad sam s njime i u kući mu, i na sunce sam zamrzila...

Putem razgovaraju o dobroj godini; već žanje se i Petar Vojkanu nudi, kad svoje ovrše, za vršidbu svoga konja. Putem sunce žeže.

— Najposlije, od mađarskih sudova bila su osuđena dva učitelja na nekoliko mjeseci zatvora radi svoga domoljublja — očito radi svoga domoljublja, — naglasi uzrujan gazda pa ne mogu da shvatim kako se to može braniti?...

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Gledao nas je izbezumljeno dok se oslobađao svoga mučeništva. Mi nismo izdržali, dakle, takođe nismo izdržali: grohot je rasparao manastirsku tišinu.

Zašto si neke od ljudi učinio dostojnim svoga imena, a druge pustio da ih okuži zlo? Da li smo, utehe radi, reci mi, da li smo svi mi, ipak, podjednako ranjivi i

Sad znam da je on, u stvari, tražio izlaz iz svoga mučnog položaja, pa pošto ga nije nikako nalazio dugim besplodnim umovanjem, pokušao je da ga nađe u tamnom vilajetu, u

otresitih i bistrih ljudi prekaljenih u dugim ratovima, rešetanim kroz sva sita i spremnih na sve da bi udovoljili želji svoga gospodara.

U celoj ovoj priči ostalo je nešto nejasno, bar za mene. Naime, kako to da su Lauševi ljudi, saznavši za svu tu bruku svoga gospodara i učestvujući u skidanju čini na ovaj ili na onaj način, zadržali prema njemu pređašnje poštovanje, da ne kažem

U toj mržnji ide dotle da govori kako je sama kriva što je još uvek devica. Kaže: ne podstiče dovoljno svoga muža. Ledena gospa − tako je zove. Ledena devica. Zabundala se jer joj je hladno.

Ledena gospa − tako je zove. Ledena devica. Zabundala se jer joj je hladno. Uveče, kad hoće da legne kraj svoga čoveka, umesto da se skine kao sve druge žene, obuče još jednu od svojih haljinetina.

Ja znam da me ti čuješ i da čekaš šta ću ti kazati. Prohora svoga raba želiš da saslušaš, hoćeš da saznaš ima li šta da ti kaže, on najneuspeliji i najbedniji u tvome ljudskom stadu.

Zar ne nađe za svoga raba ništa lepše među tvojim stvorenjima, nego ovu ljigavu rugobu koja mi se, znaš, celog života gadila?

Zašto me i ti ismejavaš, Gospode? Zar nije dosta što si na mene natutkao ljude, nego mi i žabe šalješ, samo Prohora, svoga vernog psa Prohora, da poniziš. Obećavaš li to meni, Gospode: izdržim li i ovo iskušenje, otvoriće se dveri toga raja?

zbog snage, a možda zbog toga što im se ime Jakos učinilo preterano stranim da bi tako zvali čoveka koga su voleli kao svoga, pa su ga prosto skratili.

nametljivo, a onda su to mišljenje širili kao svoje njegovi sledbenici, sva ona silna bulumenta prišipetlji koji nisu imali svoga mozga nego su se služili Kirčinim, govorili su to kao uzgred, slično kao i njihov učitelj, kao kad bi kazali: vatra je

Ilić, Vojislav J. - PESME

Na krilu odmora svoga Romula večni grad spokojno, tiho je dremô, A kvirit stoji mlad, I s čudne statue te sanjive ne svodi oči, I gleda bajni

Tu, dignuv ruku svoju spram zračnog pogleda svoga, Heruvim s pažnjom sledi vremena burni hod, I tihom, rajskom pesmom on slavi ljubav i boga, I pesmom svojom snaži

Tu mutan, mračni pogled sumorno gorom luta, Prošlosti traži sled, Al' sve je tako tužno... i s travnog svoga puta Tuđinac hitam bled. Gle, na tom surom stablu njezino drago ime Još vreme štedi zar?

Car je slušô pesme ove, pa u gnevu i u žaru, On zatvori svoga sina u visoku kulu staru. Od to doba bacajući suzni pogled sa visine Carski sin je s mračne kule željno gledô u doline.

Gde sada zamišljen stojim, Od ranog detinjstva svoga ja sam, u duši svojoj, Bludio po istom kraju, po cvetnim poljima tvojim.

3. Pa i ovaj spomen, gde zamišljen stojim, Jeste nemi svedok o viteškoj sili... Međe carstva svoga grobnicama svojim Mi smo beležili. 4.

Otvor'te mi, časni oci, manastirska teška vrata, I primite carskog sina kô najmlađeg svoga brata ...“ Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu I s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.

Ona je molila boga, Da joj bar mesto kaže, na kome okonča Pavle, Te jednom da vidi jošte umrlog jedinca svoga. Bogu se dosade molbe, ogrne svoj topli ćurak, I zovne svetoga Petra. Petar mu istinu kaže, Zašto ta žena plače.

Bez celi i puta, Od postanka svoga pa do svoga kraja, Vi, večito hladni, putujete mirno Bez celi, bez bola i bez zavičaja.

Bez celi i puta, Od postanka svoga pa do svoga kraja, Vi, večito hladni, putujete mirno Bez celi, bez bola i bez zavičaja.

1890 POSTANAK LjUBIČICE Junona, dojeći sina na svome oblaku plavom, Oseti nad glavom svojom glas svoga ljubljenog muža I pogled obrati gore. Visoko nad njenom glavom Šarena duga se pruža. I Ares s osmehom stoji.

A Himen sa svoga trona Blagoslov nisposla štedri na mesto gde pade ona. I nežna kô njeno lice Izniče stabljika tanka u mladoj proletnjoj

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Svaki od tih bogova zaustavio se kod svoga najmilijeg stvora. Sa platforme sa koje posmatramo sve ove prizore, diže se uvis prizmatična četvorougaona kula.

A kad se ružoprsta zora pojavi i ja se probudih, sagledah sa svoga ležišta pozlaćeni rub nekog brega. To što sam video, bio je vrhunac Olimpa, stan bogova.

Tu je lađu dao sagraditi Hiero II gospodar Sirakuze, i poklonio je, u znak svoga prijateljstva, Ptolemeju Filadelfu, vladaru Egipta.

ceni i ponešto razumeva, pa je shvatio i odobrio moju želju da posetim slavnu aleksandrisku školu, a sa sobom povedem i svoga, mladog pratioca sa rumenim usnama.

Posle kratkog razmišljanja, odabrao je on, sa svoga pisaćeg stola od rastovine, veštački izvajanog i pokrivenog belom mramornom pločom, iz gomile papirosovih truba, dva

stava prve knjige Euklidove.“ On prestade da govori, osećao je da se približio, na dohvat ruke, rešenju svoga velikoga problema, a grlo mu se osušilo od uzbuđenja pri toj pomisli. On morade ponovo sesti.

odeven u dugački crni redengot, preko kojega se spustila skoro isto toliko dugačka bela brada, dočekao me je kao svoga davnašnjega poznanika. Tako smo, bez uvoda i objašnjavanja, mogli preći na samu stvar.

Polazeći u Rim, Kleopatra je sa sobom povela svoga sinčića, jedno slatko dete koje se rodilo ubrzo iza odlaska Cezarovog iz Aleksandrije.

Poslednje godine svoga života upotrebio je Cezar da uredi rimsku državu koja je od građanskih ratova mnogo stradala. I kalendar je bio sasvim

Tako Vam, draga moja prijateljice, duh naučnika liči, po raznolikosti svoga hoda, na nekakvu životinju, a da je ta životinja srodna lovačkom psu, to dokazuje neophodnost njenog njuha.

rečima izjavi on tada da odbija da tu rulju prizna za legalnog predstavnika svoje pastve i da neće pred njom odreći se svoga položaja, pa ma šta bilo.

Bio je negde na putu, ali se kući vratio samo njegov konj Mrkuša, bez svoga gospodara. Ukućani sluteći zlo, pođoše tragom konja, koji se raspoznavao u snegu.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Stoga se „celinom svoga izraza i shvatanja“ Orfelin „obraća svetu detinjstva“ te svojim osobenostima pesma pripada dečjoj književnosti.

kaputa kao njegove vrline, neodoljivo podseća na Ciganinovo obraćanje „gospodaru starom“ iz Zmajeve pesme „Ciganin hvali svoga konja“.

neko vreme, a lav se uhvati U lovačku mrežu i poče urlati; Od lavove rike ječala sva gora, Miš pozna po glasu svoga dobrotvora; I potrča odmah, u pomoć mu dođe, Pa od zamke uže započe da glođe.

Stanković, Borisav - TAŠANA

Treba! Otkada ja mislim da treba sve da ti kažem. Ne boj se ti mene, i ne gledaj u meni svoga nekadašnjega Stanka, tvoga druga, tvoga komšiju, koji je tebe tobože voleo i zbog tebe u svet otumarao.

« I kad izašao, toliko ih napao, a naročito hadži-Ristu. »Zar ste, veli, zato mene, kao svoga zemljaka tražili da baš ja budem sveštenik, što ste mislili da ja, kao sin nekog vašeg čivčije, neću smeti da udaram na

MIRON (kao braneći se): A, to nije ništa. Sem nje drugog svoga nemam; pa bar nju da pomognem, usrećim. TAŠANA (razdragano): Ako, ako, dedo. Ona je to i zaslužila.

TAŠANA (upada, više kao sebi, idući po sobi): Da, da, baš zato što sam znala da nisi ničiji, da nemaš nikoga svoga, zato sam te onoliko žalila, onoliko kao nešto svoje, kao brata imala.

I da pokojnik ostade u životu, ostala bi mi sestra. A ti si prema meni toliko dobra, toliko mila bila. Nisi me od svoga muža odvajala, već si me, kao brata, zajedno s njime čuvala, dvorila i negovala. Žalila si me kao svoga rođenog.

Nisi me od svoga muža odvajala, već si me, kao brata, zajedno s njime čuvala, dvorila i negovala. Žalila si me kao svoga rođenog. A to što si me žalila, to me je i ubilo. Misliš ti, nisam ja bežao od tebe? Koliko puta sam odlazio.

Plot, oko nje, sav se naherio. Gore, zasađeno njeno cveće, paprike i crni luk. Sve će to da se stropošta u reku. Zovem svoga baštovana da taj plot podigne i utvrdi, a on veli: »Ao, be, kuda se je čulo i videlo da beg čivčijama njive i bašte

TAŠANA (gnevno): Tako: nečija, tuđa. Tako. Kao devojka: Tašana, lepa kći gazda-Mladena. Kao udata, čak ni žena svoga muža, nego Tašana, snaja hadžiStevana. Kada sam bila grljena i ljubljena, opet ne kao Tašana nego kao venčana žena.

I sada kuda? U manastir? Ne! Tamo su svi od mene mlađi, i oni me ne mogu primiti za mlađeg od sebe, za slugu svoga. Kuda? Ah, znam: na groblje ću! Tamo mrtve da opevam i sebe, kao već mrtvoga, sahranim.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Stariji je advokat u Bukureštu, bogataš, ali je uzeo prezime svoga dobrotvora, čijom se ćerkom oženio. A mlađi i nema prezimena.

koji kriju i tim više uživaju svoja uživanja; da Boško ima veštinu da u zgodan čas okrene zgodnu stranu svoje prirode i svoga govora. Milica se dosta obolestila posle porođaja. Tištala je i nju ružna devojčica.

Nola Lazarićka, što dalje, sve je više bila Nola Perčinova. Uzela je u administraciju sve veliko i raznovrsno imanje svoga muža, zemlje, ljude, žene, decu, stoku, novac, kupce i prodavce, posrednike, advokate.

Tako je presekla muža svoga kada se, po dobroti, po dokolici, a i po gordosti, počeo malo rano zanositi planovima o mirazu Juličinom, o udadbi i

— Svršilo se sve dogovaranje gos-Tošino kao obično, on je glasao sa svojom ženom protiv svoga predloga, i čestitao joj.

Kad stane kraj fikusa, i ona je biljka koja se boji da bude pomaknuta sa svoga mesta. Naravno da je sve to znala palanka. Palanka sve zna, i što je bilo, i što će tek biti. „Udaće se za oficira.

Sama je, kaže, već je i stara i bolesna, pa ne može više bez svoga deteta... Nano, ja znam sve, dobro, ali mati mi je, i meni je žao nje— Ti, Nano, kupiš sav svet, pa bi, ja znam,

I on već mladić, ali sasvim drugoga i svoga kova. Neugledan, kržljav kakav je uvek bio. I duševan i umiljat kakav je uvek bio. I jednostavan, kao gospa Nola.

Nekako se smanjila gospa Nola; manje pravo se drži; smežurala se i povila kao matoro drvo kad preseneti. Nije volela svoga zeta nikako.

Sutradan, rano izjutra, došao je gost. Gospa Nola je bila radosno uzbuđena. Čovek. Nije videla svoga pitomca više od dve godine dana. On je odbijao da dođe, da ne bi uzalud trošio.

žilava, srebroljubiva, ona ti na dlaku pokazuje da ded nije ozbiljno primio hrišćanstvo, i da ona nije ozbiljno uzela svoga muža Srbina. Ona čuva krv otaca, a zato se nije bojala od udadbe za Srbina, i zato je rodila pravog Jevrejina.

Jevrej i smrt vija po belom svetu! Siroti Jevreji! To je mučan, divan i veliki svet!” I Branko se od svoga uspeha malo zaneo. U srcu toplina, i sve nekako široko. Pri hodu, nešto ga diže. Sve mu je milo i lepo, sve hoće.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

govori, psuje u svojoj kući bolje nego i jedan lađar, i sve one poroke u većoj meri pokazuje nego što je kod soseda svoga primečavao.

Naš Roman sad tek nađe element svoga života. »Ovamo, deco,« — rekne on svojim sodrušcima — »sad će se igrati!« So tim im iskaže myѕterіum svoji aljina,

— Ko želi unuke dočekati, s osobitim prilježanijem goji sina svoga, svaka tri meseca daje ga meriti, i ako se iščisli da mu je sinovno krmče s nekoliko funti teže nego što je pređe

On naumi tvrdo u ropstvo se predati, gdi će sina svoga gospodara u školu voditi, otkuda će potom pobeći, opet uvaćen, i u tuđu zemlju prodan biti, iz koje će najlakše

Toliko godina u pustinji bez ljudi, i potom stra od divjaka! — On zapita svoga poočima gde su ostrovi na kojima divjaci žive, da on k njima otide, pak da vidi bi l’ ga smeli zaklati i izesti.

Tko će njegovo položenije opisati? On sožaljivaše svoga ljubimca Velimira da nije kao junak nego kao žena hodio, i u svom entuzijazmu zaključi i njega i Burjama u jednom

Ovaj mu blagoslov dade, i Roman, poljubivši ga u ruku, sedne na konja i kao munja iz mesta svoga roždenija iziđe. »Je l’ poneo Roman što novaca na put? Ima li u torbi leba, sira, pečenja i malo vina?

Zbilja, Roman nas čeka u Egiptu, ajdete brže, dok nije oladio, pak ćemo ga posle teže naći nego devojka od 200 poklada svoga suđenika. — O, pogledajte, pogledajte, frajlice, kako je krasan, kako je lep sad Roman, sasvim u romantičeskom vidu.

— On legne na desno uvo i junački pored svoga oružija zarče. Može biti da će gdikom nepravo biti što smo Romanu u prisustviju nas sviju otpočivati dopustili; no

gdikom nepravo biti što smo Romanu u prisustviju nas sviju otpočivati dopustili; no kad pomisle koliko ljudi celog veka svoga prespavaju, kad pomisle koliko ji je na svetu koji danju spavaju, a noću leventaju, kad uzmu najposle na rasuždenije da

Kom delu vino i jelo nije oskudevalo. Pošto svoj posao svrše, predadu svoga roba načalniku s dodatkom da ga, kao roba, na kakov oće posao osudi, no ovaj, iz vrođene mu skromnosti bez sumnje, njima

Ova je misao ne malo snesveseli, budući da ne bi želila oca svoga tako ostaviti, no najposle s tim se uteši da ona nije prva koja tako radi, niti će u ovom prizreniju poslednja na svetu

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

kos i začinje pesmu KOSOVA PESMA Ja kos Crnorizac među pticama Sklapam i rasklapam krila Činodejstvujem nasred svoga polja Pretvaram u kljunu Kap rose i zrno zemlje u pesmu Ti boju sutra budi lep Što će reći pravedan Ti zelena carice

Dunave BEOGRAD Bela si kost među oblacima Ničeš iz svoje lomače Iz preorane humke Iz razvejanog praha Ničeš iz svoga nestanka Sunce te čuva U zlatnom svome ćivotu Visoko nad lavežom vekova I nosi te na venčanje Četvrte rajske reke Sa

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Eto, to me je, uglavnom, rukovodilo kada sam seo da pišem ovu knjigu. Opis svoga života otpočeo sam sa rođenjem, nalazeći da je to najprirodniji početak.

Čitao sam tako, na primer, pismo jednog velikog čoveka, akademika, koji je od svoga kirajdžije tražio neplaćenu kiriju.

Ja ne znam po kome sam redu vožnje ja trebao da stignem sedam dana pre, ali znam da sam u tom zadocnjenju celoga svoga života ja video jednu tragediju.

Sve je to u božjoj ruci!“ Prota je sa svoje strane potvrdio to, navodeći kao primer svoga mezimca: „Nema mu više od tri i po godine, a tako psuje boga kao da je svršio potkivačku školu.

u borbi sa mnom, kao svojim protivnikom, uvek služili jednim, u njih omiljenim ali vrlo nečasnim sredstvom, a to je: da svoga protivnika, bilo na časovima bilo na ispitu, uvek pitaju ono što ovaj ne zna.

No jedan je ipak doveo u nepriliku i same profesore. Tri godine svoga školovanja on je uporno ćutao. Bilo je profesora koji su bili radoznali da mu čuju glas, bilo ih je koji su izašli iz

Sećam se lepo toga svoga prvoga uspeha u životu. Kada sam to jutro polazio na ispit, majka mi je opet obukla nove haljine sa štirkanom kragnom

Zamislite oduševljeni narod koji ovako pozdravlja svoga krala: „Živelo Njegovo Veličanstvo Uzprtezen I i Njeno Veličanstvo Uzprtezenovica!

Iz Šabačke rodom je nahije Iz pitoma sela Svileuve, Otac Todor, majka Jevrosima Rodiše ga, diku roda svoga, U hiljadu i sedam stotina Sedamdeset četvrtoj godini. — Tako je, Živko!

je opredeljen da bude profesor, on od malena već zaboravlja da ponese knjige u školu, uzima u rasejanosti tuđ nov mesto svoga staroga šešira i rđavo uči predmet koji će docnije u životu predavati.

Šta će, kako će, nego 'ajd' da pozove svoga komšiju habena. Veli mu: „Učini mi toliko, komšija haben, pomozi mi da okopamo vinograd!

odeljenje, šaptao je stalno prazu: Quіntіle Vare, redde mіhі legіoneѕ, dok jedan vladika Hristovu reč „Ljubi bližnjega svoga!“ izgovarao je na latinskom jeziku ovako prevedenu: Proximuѕ ѕum egomet mіhі!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Svejedno koji. Drhtao sam i od svoga rođenoga daha. Najednom pretrnuh. Kao da čujem neke glasove desno. Prikupio sam dizgine. Konj se pomerio. Zaustavih ga.

Tačno u devet došao je sedi Kralj u pratnji ađutanta i svoga ličnog lekara. — Vaše Veličanstvo — raportirao je komandant — stanje puka je ratno. Puk se nalazi na položajima.

— Nemojte vi meni objašnjavati... znam valjda da se u rov ne ide sa konjima. — I Kralj zaustavi svoga konja da bi sjahao. Prišao je i stari kraljev lekar. — Veličanstvo, nemojte se izlagati... — Zar i ti?...

Doneše tada i ručak za Kralja. Kralj naredi da dođe i lekar, ali njega nigde ne beše. Vojnici rekoše da je on poveo svoga konja i otišao. Onda komandant naredi poručniku Luki da pojaše i odmah dovede lekara.

— ljuti se jedan komandant bataljona. — idem sada gde je meni volja, a on neka me traži! — misli svakako na svoga komandanta puka. Ulicom odjekuje topot konja i čuje se neka vika, da bi se napravio prolaz.

Oficiri su se sakupljali i, kako koji naiđe, pita ima li čega novog. Dođe i potporučnik Sredoje, „ekonom svoga dobra“. — Pomaže bog, ljudi... Šta se dokonalo?

— progovori neko. Ostali su ćutali. Svi su oni imali osećane potištenosti, kao da idu da prisustvuju pogubljenu nekog svoga najmilijeg. A tek vojnici!...

Stigosmo i grupu vojnika, koji su na improvizovanim nosilima od šatorskih krila nosili svoga druga. Kažu, pao je i slomio nogu. Nose ga do prvoga sela, gde će ga ostaviti. Nekako zarana stigosmo u jedno selo.

Sustigosmo i jednu grupu vojnika, koji su u šatorskom krilu nosili svoga druga. Usta su u njega ispucana od silne vatre, a pogled bezizrazno zuri u daljinu iz utonulih očnih duplja.

Rado bismo sišli... Ali naš je pravac preko onih besputnih krševa. Nije se moglo više jahati. Svaki je vodio svoga konja. Morali smo zastati da vidimo kuda ćemo.

Vojnici su pokušavali da ga dignu, ali glava negova nemoćno pade. Dragiša izvuče svu slamu iz svoga šatora, da bi konja malo okrepio. Bilo je dockan.

Približavao se kraj. Životinja je grizla zemlju... Dragiša se zaplaka. Nije mogao više da posmatra samrtne muke svoga vernog druga, i ode da luta besciljno, po varoši i logorima. Doneli su najzad odnekud i hleb.

Petrović, Rastko - PESME

šumo, goro, zagrlim li te jutros breza mirisnih Bi stid me veka o kome priču usnih: Da otac je hladno pogubio svoga sina, Pa u senci ga zakopao velikog moga mlina, A da lav mladunca svoga zakla; Sa parom šume dišem i paru jednog

o kome priču usnih: Da otac je hladno pogubio svoga sina, Pa u senci ga zakopao velikog moga mlina, A da lav mladunca svoga zakla; Sa parom šume dišem i paru jednog pakla Gustog.

Od rođenja je crtao dragane u smrt, Tako umirući ceri se nad albumom; Mornaru moj, sav taj vrt Mladićstva svoga ne poredi sa snom: Strašan jedan krik razbudi tvoj pad!

behu pune mirisa nekakvih šuma I sanjao sam divlje snove pune krvavih strasti I preskočio sam davno granice svoga uma Njegovoj željah samo izbeći vreloj vlasti O kako me je blažilo ipak blaženo njeno mleko Ja spavah tako čvrsto kraj

sami spomen vreli pobedničkog zraka; O kako mi je bolno bilo u duši onih dana, Kada bih, i čelom, svaku stopu poznao svoga stana!

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Jedva je poslednjim pogledom uspela da obuhvati sjaj svoga malog sunca, a već joj se u ispražnjenu ljušturu uvuče slani morski vetar.

Ali, suncokreti nisu ni želeli da se sklanjaju. Pod vrelim okom svoga cara rasli su i jačali, verno sledeći sunčev hod svi, sem jednog nedavno rođenog mališana.

Divota! Dečak se naže i napi vode, pa od dosade poče da u izvor baca grumičke zemlje. Kad, iznenada, kraj samog svoga uha začu uzdah. Ko bi to mogao biti? Osvrte se Vedran levo, osvrte desno: nigde nikog! Ali, uzdah sve čujniji.

— Šta da radim? — pitala je i drvo, i potok, i zvezdu, i žabu. — Gde da nađem sreću svoga sina? — ponavljala je, bez prestanka, dok ne dodija Istočnom vetru njena jadikovka, pa reče: — Svoju sreću tvoj sin

— reče strogo Sunčeva majka. — Bolje se vrati odakle si i došla. Preteška je cena koju bi trebalo da platiš za sreću svoga sina. Sagnute glave žena je razmišljala, zatim reče: — Platiću je! — Onda znaj da više nikada nećeš biti s njim.

Po smehu koji je odande dopirao shvati da je Sunčeva majka nije prevarila, i zadrhta: želela je da vidi svoga sina, mora ga videti, mora, mora. A kada je došao i taj trenutak, žena sopstvenim očima nije mogla da poveruje.

— Ne treba meni tvoje carstvo! I, imam ja svoga princa... — zagrli Princeza dečaka, a tigar sleže ramenima. Na ljubav nikoga ne možeš naterati, ničim je ne možeš

Je li čudo što mu ime i granice susedne carevine pređe? Ču o njemu i mlada majka koja se sa Smrću otimala o život svoga sina. »Kada bi mu uspelo da Smrt prevari!« pomisli majka. »Da mi jedinca sina spase!

Poče majka da uhodi svoga sina. Pronađe jednu staricu da stražari kraj njega... Kako potamne dečakovo lice, ugasi se njegov smeh: Micko je sve

Carica je mogla ponovo spokojno da šeta hodnicima svoga dvorca i ulicama grada, a slikari su dolazili i njen carski osmeh prenosili na platno.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

) Na! KOŠTANA (odbijajući): A ne, ne! Neću to od tebe! Neću od tebe novaca! (Sa svoga vrata odvezuje nizu od dukata i daje mu.) Evo ja... ja ću tebi da dam. STOJAN (grcajući): Usta mi daj! (Privlači je.

— povede svatove, dođe ovamo i vodi nju, tu, Koštanu, i tamo, u Banji, venča je za svoga sina Asana... Jesi čuo? POLICAJA (ponizno): Jesam, gazdo! SALČE (kriči od straha): Ne to, gazdo! Ne to, gazdo!

Šantić, Aleksa - PESME

Neke mi pale tu na srce svelo, Pa kril'ma trepte i šušte kô svila; A jedna lako, vrhom svoga krila, S cvrkutom toplim dodirnu mi čelo, Kô da bi htjela zbrisati sjen tuge... I slušaj! Redom zapjevaše one!...

! Kao laki vjetar što oblake goni, Nosio si dugo svoga gospodara Jutrom i večerom kad se sunce kloni... Svud sam brao đule i grozde behara, Mojoj sreći nigdje ravne bilo

I Bog mu pomaže i njime se stara, A naš crni seljak crna hljeba želi. Na ubogom polju svoga zavičaja On ne pjeva pjesmu veselja i žetve... Samo šum žalosni robinje Neretve Hladan vjetar nosi preko pusta kraja.

1907. MOJA OTADžBINA Ne plačem samo s bolom svoga srca Rad' zemlje ove uboge i gole; Mene sve rane moga roda bole, I moja duša s njim pati i grca.

One su mi dale svoga srca deo, I zagrljaj njihov i poljubac vreo Veliki i sjajni ordeni su moji. 1924. SOCIJALNE PESME O KLASJE MOJE...

smokve i granate Ispe se u valu, sva sjajna i draga; Smijući se, ozgo, s jedne grane na te Rujni grimiz izli iz svoga krčaga. A ti u ljuljajci pa se njišeš ti'o, Kô na međi jedan mak crven i mio.

Ostajte ovdje!... Sunce tuđeg neba Neće vas grijat KO što ovo grije; Grki su tamo zalogaji hleba Gdje svoga nema i gdje brata nije. OD svoje majke ko će naći bolju?!

Ostajte ovdje! ... Sunce tuđeg neba Neće vas grijat ko što ovo grije, — Grki su tamo zalogaji hljeba Gdje svoga nema i gdje brata nije... 1896.

Sjeća se mladosti, — bašte mirisave, I đogata svoga, i uskih sokaka, Gdje su cure lake iz svih mušebaka Na nj bacale ruže i zumbule plave...

38 Slike pokojnih dana Iz svoga ustaju groba, I pokažu mi u tvojoj Blizini življeno doba. Snatreći obdan sam lutô Po ulicama svijem; U čudu svet

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Ali između druge i treće etape postoji vrlo veliki vremenski razmak. Naša epska poezija, koja je krajnju tačku svoga razvitka dostigla u ciklusima, nalazi se na granici između druge i treće etape.

i ovo jedinstvo predstavlja stanje u kome je individua, još nesposobna za refleksiju, sva utonula u duhovnu sredinu svoga naroda, kao subjekt samo organ pomoću koga se izražava lirizam nacionalnog života.

je samo formalna razlika: i u jednom i u drugom slučaju pred nama je individua koja je sva utonula u duhovnu sredinu svoga naroda. No to ne znači da u narodnoj poeziji, u narodnoj književnosti uopšte, nema ničeg subjektivnog.

nedelima da traži izlaz u očajničkoj borbi, raja je u samoj činjenici da je nekad postojala moćna država videla jemstvo svoga uspeha ili bar opravdanje svojih napora.

gušu i davila, nemoćan prema prirodi, narod je naprezao sve svoje fizičke i duhovne snage da se održi i ispunjavao tamu svoga života jarkim fantastičnim slikama žuđene pobede.

U zajednici sa Đurđem Balšićem pripremio je pohod protiv njega i sa svojom vojskom je došao do Skadra, ali se na poziv svoga brata Uglješe povratio natrag kako bi pripremio pohod protiv Turaka“.

boljega i još prida stotinu dukata i suviše ralo i volove, a on sve to odbija izgovarajući se da ne može da umiri ni svoga „lošijeg“ konja, da dukate ne zna ni na kantar meriti ni brojem brojiti, da ne zna šta bi sa ralom i volovima jer mu

On je takav kad sam, idući od jedne te do druge zobnice, nabavlja zob za svoga konja. On je takav kad razgovara s carem, kad s kopljem naopako okrenutim polazi na megdan kraljevom zatočniku, kad ne

kao lakše oružane, prema lakše oružanim neprijateljima, na koje će strelama udariti; na levo krilo metne Jovana Asena, svoga šuraka, s Grcima oklopnicima, koji se bore izbliza; a po sredini smisli da pođe sam s odabranim Grcima i Turcima.

On već zna za izdajnika; naziva ga Dragosavo Probiscio (Dragoslav Probić ili Probiš), i govori da se od svoga gospodara kneza Lazara odmetnuo i oružje okrenuo protiv svoje braće hrišćana.

On već zna za izdajnika; naziva ga Dragosavo Probiscio (Dragoslav Probić ili Probiš), i govori da se od svoga gospodara kneza Lazara odmetnuo i oružje okrenuo protiv svoje braće hrišćana.

Pole je pokriveno mrtvim junacima. U tu tišinu verenica i majka unose nemir svoga srca i mere njime veličinu gubitka. Tako rade i stara Gandhari i njenih sto snaha na jednom sličnom razbojištu u Staroj

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

puter Dok vozite skuter Zubi mi ne trnu Volim kafu belu Pio bih i crnu Tako u načelu Svaka kafa Čeka svoga lafa JEDANPUT U PARIZU Jedanput u Parizu Na Monmartru Il blizu Videh lepu markizu BONJOUR MADAME Prošli put u

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Kad se obruč konačno zatvorio, knez Valjuško gromko se prodera: — Juriiiš! Drži svaki svoga! Šarolika vojska očeva, matera, tetaka, strina, stričeva, djedova i raznih drugih rođaka jurnu s tutnjem, drekom i

“On je, ruku vezanih sprijeda, koračao sam, bez svoga para, a za desnu ruku bila mu je vezana Jovančetova kapa koju je ovaj na proboju izgubio.

Namrgođeni, pod oružjem, iz onih jedinica koje su se borile protiv neprijatelja, oni su se sad probijali put svoga zavičaja riješeni da ne idu u ropstvo.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

SRCU Lisice svoje jame za boravak svoj imadu i ptice gnjezda im svoja; a ja, odkako bih sin čovečiji, nejmam ni toliko svoga mesta gde bih isto svoju glavu od zla vremena zaslonio. Sažali se na njega o, čoveče, dobrokućanine dvorski!

Izbavi moju dušu od nepravednih usta i od tuđina poštedi svoga raba da bi neporočan ostao; i pritočnik muž skorojezičan, skoro pada u zlo i smrt i život u jeziku stoji!

sva zemlja kolebati i stresati se, nebesa u trubu, kano platno, saviti se, i sve nebesne angelske sile krenuti se sa svoga im mesta i podići se hitnjom obilazeći im s velikom vikom po svoj zemlji, povlačeći ljude pred Hrista na sud.

Skupiti ujedno k sebi hoćeš sve jezičnike, razliki narod... Blago Rahili među ostalim majkama, krošto ona prodaje svoga sina prekrasnoga Josifa nije videla! ... O, svetle sve nebesne sile, siđite dole, te sa mnom se suzno procvelite!

MOLITVA PROTIV KRVAVIH VODA Beda na vodi, beda od haramija, bede od svoga roda, beda od jezika, beda u gradu, beda u pustinji, beda na moru, beda od lukave braće i među laživim društvom.

Moli, presveta devo, sina svoga, kojino je rad nas svoju krv izlio na krstu, da bi radi istočenja njegove krvi, stala u nas ta krv vojištanska i

So toga svi neprijatelji uplašeni izpouticaće. Reka će se natrag povrnuti i Sunce će od svoga mu hoda prestajati i Mesec se zadržati, stene jerihonske same popadati, te osvem puščanih hitaca, osovi i stršeni će

A zemlja, te zemlja: cipom jednako stoji; Sunce je svu sjajući optiče i pak do svoga mu hatara dotiče na meru izlaznu, udilj tako, jednim okretom!

Rekne što bezdni i zapusti je. Vide ga u telu na zemlji more i od straha mu probeže. A Jordan zaustavi se od izvora svoga i poteklo mu vrati se natrag, da nije duboka i golema voda dokle se u njemu krsti.

ka neka svirala, duduk li — valja joj svirac da je drži i svojom majstorijom razliko i lepo svira š njome glasovito, te svoga gospodina da veseli. Duhnu na lice mu dihanje života i bist človek v dušu živu...

I tome se svaki o sebi doviše da upišu na papiru kano ceduljicu od svoga im razuma što je ponajsnažnije i najjače ovoga vilajeta.

vezir Avhaces kad bijaše nadbio Kolhove, sreza sebi gornju na sebe haljinu čisto belu ka sneg i izveze po njojzi prvo svoga poganskoga boga lice i snošenje mu, a izokola kraljeve i paše.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

bi tada zažalio na sudbinu svoju i na uređenje u svetu: što je to bog ostavio da čovek baš mora raditi i u znoju lica svoga zarađivati hleb kad, eto, od leventovanja lepšeg i lakšeg zanata nema!...

I tako Jevda ostade udovica i posveti se sva negovanju i vaspitanju sina svoga, koji je bio sušta slika i prilika svoga oca. Ona je lebdela nad njim; svaka najmanja potreba bila je odmah ispunjena.

I tako Jevda ostade udovica i posveti se sva negovanju i vaspitanju sina svoga, koji je bio sušta slika i prilika svoga oca. Ona je lebdela nad njim; svaka najmanja potreba bila je odmah ispunjena.

Ispriča im šta ju je nagnalo da ubrza stvar; ispriča im o novinama i o onom rezilaku, i kaže im da ozbiljno hoće svoga Mana da ženi. Pita ih šta one misle.

Redovno se tada morala zakleti u svoje oči i u život svoga muža Sotiraća — koga se ona, uzgred budi rečeno, vrlo malo bojala — da neće ni usta otvoriti!

I kakvo čudo onda što je pan Franćišek ostavio pivo i posvetio sve ostale dane svoga života samo župskom vinu, rezonujući da na taj način dobija i u novcu i u vremenu: pivo je skuplje, a vino jevtinije,

Vaska se obeća da će pre pristati da je ubiju nego da kaže to, a zaklela se i u oči Gmitraća, grnčara, verenika svoga!... Zasvirala se „Jelka tamničarka“, lepa igra, uz koju se i peva, upravo uz koju se pesmu igra.

majku braće Graha, da je decu svoju smatrala za najlepši i najskupoceniji svoj adiđar, tako je isto i Persida smatrala svoga Manulaća kao najlepši i najmiliji adiđar svoj, i zato se nije nigda i nikuda makla bez njega.

Bre, bre, bre, bre! — čudi se Jordan i jednako se šeta uzduž i popreko po sobi, poglêda svoga sinčića, vrti glavom i jednako pušta uzvike: Bre, bre, bre, bre!

Kako bi to bilo da pas vodi kolo?!... Priseća se da li je ikada video da pas vodi kolo. Ako iko, on se baš svoga veka dosta naigrao i bio kolovođa, ali da je pas kadgod vodio kolo, toga se ne seća!

Bio je radostan unapred što će na licu mesta prvi on naići na obilan materijal, i pre od svoga protivnika, direktora lista „Vinik“, doneti tu senzacionalnu vest.

ne može pokliznuti i vrdnuti sa staze vrlina ni sam crni đavo, a kamoli jedna čedna i bezazlena devojčica u pupoljku svoga mlađana žića!... Ugovoriše da sutra pre podne cela rodbina ide u amam, gde i tako nisu odavno bili.