Jakšić, Đura - PROZA
Tek nisam čula kako se on u svoji laki opanci k meni prikrao... Ne reče mi ni reči, samo me gleda. Ja tako blaga pogleda, u onakim sjajnim očima, nikada
Obradović, Dositej - BASNE
se s silnijim od tebe, a navlastito ne primaj nikoga sebi za prijatelja |pre nego dobro saznaš kako je s prežnji svoji živio prijatelji.
Premudro nas uči P i t a g o r, u zlatni svoji stihovi, česa se valja bojati i česa ne: „Πρήσσε δε ταύθ ά σε μη βλάψει λόγισαι δε προ έργου, δειλά μεν εκπρήξας ϕόβου
Ko će se u one ljude pouzdati koji živu s srodni svoji u mrzosti, vraždi i neslogi? Koji se između sebe ne ljube i ne počituju, ludo se uzdaju da ćedu ih drugi ili ljubiti ili
rampa rura bobus exercet suis: Blažen onaj koji daleko od meteža, na podobije prvog roda ljudi, oca svoga njive s svoji ore volovi.” Da je iko drugi na|svetu ovo rekao, ne bi mu se tako verovalo kako visokoslatkopojuštemu Horaciju.
Ako će se kako čovek, za kakova nibud nesrećna opstojateljstva, sa svoji prijatelji zavaditi i razdvojiti, ništa manje neka nikada ne smeće ispred očiju vremena ljubovi i prijateljstva.
A kad ovi postane kraljem, počnu ga sovjetovati neki da se osveti nad svoji zlotvori. Onda on rekne ove večne pameti dostojne reči: „Što vi mislite, ljudi?
Naravoučenije Ovo se događa onima koji sa svoji zmijski jezici nauku i prosveštenije naroda zloslove, klevetajući i posmejavajući im se misle da njima vrede, ni|ti
” Ali mal' ne zaboravismo našu basnu. No topola mi je kriva, i na ovi me razgovor navukla s svoji milioni koje s korom svojom hrani; no ovo| će svak naći u višerečenoj knjižici kad se prevede, a mi sad hajdemo k basni.
Beda onde dobrim gdi sva vlast zlim u šake | dođe! Ko boga poznaje i ljubi, on to s svoji dobri deli zasvedočava i iskrenom ljuboviju k svim dobrim i poštenim ljudma, od kojih ni na koji način on ne želi da se
” Ovakova blažena srca i u isti zlotvori svoji ako što dobro vide i poznadu, to počituju i pohvaljuju, zašto iz istočnika dobrodjetelji ništa nečisto ne može izvirati.
| 145 Bik, tele i pastir Bik, prolazeći sa ustremljenijem kroz niska štalska vrata sa svoji silni rogovi, prebije gornji prag.
Princ Fenelon, kambrejski arhiepiskop, u svoji prekrasni razgovori, sastavio je jedan među Odisejom, itakijskim carem, i Grilom, njegovim oficirom.
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Pričala mi je moja baba i to: da je slušala, da naši stari, kad su se iz svoji’ krajeva ovamo krenuli, da su učinili zavet, da se onde stane i nasele, gde čuju vola da bez odmora najviše puta
,A gde su vaše žene i deca?’ pitao je dalje, i ja odgovorim, da naše žene i deca sede kod svoji’ kuća. — ,A kad Turci’, počne car malo uzvišenijim glasom, ,smeste i osiguraju tamo svoje žene i decu, pak onda uzjašu
po oku meda ili naplate pošto je med bio; na kazan 2 groša; najedio matoro krme 6 para — i koji je spa’ija blizu svoji’ sela, doteraju mu po koja kola drva, i to je bio sav danak spa’ijama.
” Pitam je li dobio moje pismo; kaže, da nije, no kaza kako su razbijeni. Ja mu kaza da sam ugovorio da Mus-aga sa svoji̓ 300 subaša sutra polazi. Obraduje se on.
Sutra rano odemo na Klenak, i Mus-aga pređe iz grada, sa svoji̓ blizu 300 momaka, te ga graničari otpratiše niza Savu do Zemuna, pak u Beograd (i ovo će biti oko 20.
” a nijedan ne daje pare. No ja, kad sam otišao do kuće da se spremim, poneo sam dvesta pedeset dukata svoji̓ sopstveni̓; ali to je malo za veliki put.
(No ja znam da je i Jovo imao novaca svoji̓, pak nije hoteo ni pozivati ni trošiti; no valjda je mislio, da su u mene opštinski novci, i da mi je dao g.
— Sad ako i jesmo u monastirskim ćelijama, opet nismo isposnici, ako se i iz svoji̓ kesa ̓ranimo kao i u Voljavči. Među tim vremenom ubiju smederevski Turci kneza Ćušu Vulićevića.
On uze oko stotine svoji̓ momaka i ode. Tek prošlo četiri — više li manje li — sati, dotrča meni u Valjevo momak: „Muštuluk, neli, Hadži-beg
Tu nam u Beljin dođe Miloš Stojićević Pocerac (do to doba nije bio znatan), od svoji̓ Poceraca poutek̓o. Sad Karađorđe obu opanke i pušku na rame, pa peške, i mi, nas oko sto pedeset, za njime, premda se
Oni odma sve vojske prikuče blizu Užica, i po velikom boju oko svega Užica poprave meterize, tako i Turci oko svoji̓ kuća busije po̓vataju, i brane se iz pušaka i sa grada topovima.
Ja odem u Kupinovo i u Ašanji obiđem svoju rodbinu, koja je kod svoji̓ ljudi već nameštena, i odem u Fenek. Kad ja tamo, al̓ njega i proče oterali u Golubince; te i ja tamo.
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
'A'de, 'a'de! Ovamo, dečinje be, taj kantar! — Ama malo je, ćir-Trpko, bogami! — Hm, malo! Što malo? Ni jesme svoji ljudi. 'A'de, 'a'de! — zaokupi ćir Trpko, i Tiosav opet spusti torbu. Dođe jedno Cincarče s kantarom.
Svi se uputiše u Zarožje. Zarožani im iziđoše podaleko na susret. — Dobro nam došli. — Srećno vesele. — Ta mi smo svoji! — Kako si, Ćebo? — Dobro došao, kume!... Diže se vesela graja međ njima. Zapraštaše puške od šenluka.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Sve koješta! Makar nije im’o druga posla. Et’ tako! Pop Vasa ga šilje i, što kažu, otkida od svoji’ usta da mu sin študira, pa da vremenom bude od njega čovek, a on — izmišljava sve koješta.
’Ajde, gucni malo! — veli Pera Tocilov, i pruža mu pun bokal vina. — Ta... svoji smo, — veli mu Nića, pa jednom rukom diže bokal, a drugom kapu s glave. — A, pa, spas’ bog, gazda Petre!
Ej, da ste me nešto onda poznavali, snaja, i da smo bili svoji k’o danas... — ... a kad ga k’o češe po leđi — nastavlja birtašica i ne slušajući ga — a on je onda malo učtiviji, pa
Bába kaže da kočijašim: »da se izrana naučim, kaže mi on, kako je od svoji’ ruku i o svom komadu živiti!« A nisam joj ni kaz’o da ću joj kupiti maramu: pa da vi’š njene radosti kad prekosutra
Popović, Jovan Sterija - TVRDICA
Ako se devojka, koja je trefer načinila, momku, ili momak devojki ne bi dopao, taki na ovaj slučaj dobiva devojka svoji pet hiljada fornata. Momku ostaje drugi pet, pak se mogu oboje po volji usrećiti.
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
Više se kreću i izgleda da ih je mnogo više nego pre rata. Otvoreniji su i slobodniji, osetili su se svoji; nose oružje i jašu konje.
Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI
ŠERBULIĆ: Fala vam lepo... SMRDIĆ: Bogme i ja se ne bi odvažio. LEPRŠIĆ: Odrođeni sinovi praotaca svoji, ja ću ga podići! SMRDIĆ: Vi i možete, zašto ste učili prava, pa se umete i odgovoriti. LEPRŠIĆ.
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
sedamdesetih godina, ali u naknadu za to moderni srpski pisci su osobeniji, originalniji, određeniji, i većma svoji. NACIONALNI OPTIMIZAM Realistički period završio se u srpskoj književnosti jakim nastupom opštega pesimizma.
Radičević, Branko - PESME
Belo grlo štono grli, Belo lice štono ljubi, Sve su možda, sve potrli, A sa svoji strašni zubi. Ali možda zdrav on oda, Možda drugu sada voda, Suze moje, teške suze, Dragi drugu možda uze!
zaodi, Bela dana sobom ne odvodi, Da pogledim sva mestanca redom Još jedanput mlađanim pogledom, Čase mloge deno svoji leta Kâ u raju veselo prošeta.
Oj mačkovi, skotine nesite, Jeste divne, jeste plemenite, Vi miševa svoji ne bi jeli, Krv i mozak samo piti teli, Lepo li bi znali kako valja Od čoveka praviti bogalja: „S knjigom svani, s
I napolje Uroš glednu, Te pećinu manu lednu, De je danak predanio, Od zlotvora svoji s' skrio, Glednu danku na visini, Poslednji se njemu čini; Pa ka zemlji spusti oči, Onda jednom stazom kroči, Pored
Vinovni su već obrani Evo svuda brezi, Evo zime da sarani Sve sa svoji snezi. On je stekô dragu, koja mu umre. Ala jadan čupa kose, Gruva svoje grudi, Vetri zapev njegov nose — Skoro
gospodskoga, To ja vidim i iz oka tvoga; Još kada te tu pogledim mlada, Spomenem se doba od nekada, Spomenem se svoji mladi dana, De imado jednoga prijana, Kao junak beše nam on dika, A istoga kao ti oblika.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Pa pripazi i mene, lopova i grešnika, pogledaj i na moju stranu, svoji smo nekad bili dok si po zemlji hodio. Zaštiti raba božijega od žandarske ruke, od lugarske pucaljke, ubrani me pred
— Cakan, ih, čudna mi kupusa! — Jest, a da tebi nadjenu ovako jedno ime? — E, čekaj sad, i ja tebi nešto da kažem, svoji smo! — poče Miloš tvrdim glasom i poizmače se korak-dva od Džakana.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Igraju lesu, ali nevešto, kruto, nešto od stida što im se mlada, tek nabubrena tela pokazuju, ma da su tu svi svoji, a nešto i od velike pažnje, kojom prate igru njihove „snaške“.
Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU
| Francuzi i Italijanci nisu se bojali da će latinski jezik propasti, ako oni počnu na svoji jezici pisati; kako i nije propao.
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
Snao, on je džandrljiv, a sa džandrljivim čovekom ne možeš drugojače, nego pustiti ga neka bombardira, ali ne izlaziti iz svoji šančeva. SOFIJA: Žao mi je samo što se ljuti, kad ja svašta činim.
MAKSIM: Društvo daje često povoda da se čovek kaje. SVETOZAR: Ja mislim, kad je kod svoji. MAKSIM: Najbolje je čuvati svoju kuću. SVETOZAR: Pa baš nećemo imati sreću? SOFIJA: Ta doći ćemo mi, doći ćemo.
MAKSIM: Da te stisnem za gušu, pa da ti kažem šta mi je. Kakav te bal snašao, goropadnico, kakav bal? SOFIJA: Kod svoji ljudi. MAKSIM: Neću ni kod koga, razumeš li? SOFIJA: Bar tu nećeš trošiti.
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
maznuti taj portabl-spomenik neukusa, a posle maltretira svet sa receptima o sređenom životu, u kome se obavezno nose svoji sendviči na plažu, a fotelje umotavaju u navlake od plastike da bi se što manje trošile!
Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA
JELICA: Je li mlada? ALEKSA: Ona je žena od svoji dvadeset i pet godina, no inače vrlo lepa, i dobre naravi. Tja! Mislila je nešto, ali nije moglo biti. JELICA: U čemu?
Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
tamo na parastosu što si plakala, bilo je sveta, pa je i red da neko u ime familije plače; ali zašto ovde, kad smo svi svoji! GINA (još od ulaska svaki čas krije oči maramom i plače): Ne mogu da se uzdržim.
Toliko valjda mogu da ti uđem u sobu i da mi uđeš u sobu. SIMKA: Svoji smo i dođi mi kad sam ja u sobi, a nemoj mi se zavlačiti kad ja nisam tu.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Ispijaju iz njenih ruku najveće bokale na iskap. Sada su svi svoji. Svi su jednaki i onda mogu, kako oni znaju, da se vesele...
Pandurović, Sima - PESME
i tužnih, Kraj ognjišta svoga, mi utešno znamo Da u svetu jedan prijatelj postoji Nepromenljiv: dom naš, i u njemu svoji. JOŠ MALO...
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
DOSITEJA NjIM ISTIM SPISAT I IZDAT PREDISLOVIJE Slatka je stvar, i puna bezlobne zabave i utešenija, spominjati se svoji[h] prošasti[h] vremena, od samoga nezlobivoga detinjstva i vesele mladosti do mužeskog vozrasta i zrele starosti.
I kako prve vospitateljnice i nastaviteljnice čada svoji[h], prosveštene budući, same će polagati prvo osnovanijenji[h] ovog dobrog vospitanija, napajajući i[h] razumom i
polagati prvo osnovanijenji[h] ovog dobrog vospitanija, napajajući i[h] razumom i dobrodeteljiju zajedno s mlekom prsiju svoji[h].
Što dete čuje, to uči i prima, kako god i svoji[h] roditelja jezik; što vidi da se pred njim svaki dan čini, tome mora naviknuti; tako prisvojava običaje, tako narave,
No tebi kažem da je prava svetinja da mlađi starijega sluša, da se deca svoji[h] roditelja ne od|riču, kako ni roditelji svoje dece, i da človek pravedno i pošteno u svojej kući o svom trudu i muci
Ako li se nađe koji od mnogi[h] da ima kakovo drugo sklonjenije, dobro je i potrebno da od svoji[h] stariji[h] i prijatelja savet ište, i da čeka svoji[h] dvadeset i pet ili trideset godina, da je kadar poznati ono
da ima kakovo drugo sklonjenije, dobro je i potrebno da od svoji[h] stariji[h] i prijatelja savet ište, i da čeka svoji[h] dvadeset i pet ili trideset godina, da je kadar poznati ono što misli izabrati.
„Ha, to ti je moje mesto!” — viknuo sam — „a blažena turska zemlja gdi ima taki[h] pustinja koje ljudi sa svoji gresi ne skvrne; tu ti se čovek lasno može posvetiti! Valjada je bog tu zemlju blagoslovio, te samo u njoj ima pustinja.
Ne starajući se ni za kog živa, ne valja nikom živu da je na tegotu. Trudom svoji[h] ruku valja da se [h]rani; a [h]rane mu samo toliko valja koliko da je jedva živ, jerbo je njemu potreba za osušiti sve
su se mudri cari, koliko u Carigradu ,toliko i u drugim carstvam, koji, videći da su ovi dobri starci sasvim izišli iz svoji[h] predela i počeli protiv svoga zvanija i dužnosti živiti, hoteli su ih na bolji put metnuti; no, na[h]odili su se š
Dokle će srodni naši u staroj prostoti ležati i iz svoje prostote i nerazumija takovim ureždenijam načalni[h] svoji[h], koja na samu nji[h]ovu veliku polzu bivaju, protivstajati i vozmuštavati se?
Vidićete tu od osamdeset godina starce koji idu uz goru pod oružjem pevajući.” Raziđu se ovi po gradu za svoji posli.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
“ — Zato što su prikovođani poveli krave, šjor!... — „A zašta su i poveli?“ — Zato što nisu imali svoji, šjor!... Drugovi se malko smijahu, a Bakonja, blijed, prostrijelja ih očima i stade da ih grdi: — I vi ste sluge
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Ovdje vas svako poznaje i voli, A tamo niko poznati vas neće; Boli su svoji i krševi goli No cv'jetna polja kud se tuđin kreće.
- Mi svi sad znamo: hoćemo slobode, I da smo svoji u rođenoj kući; I pre no što nam mač srca probode O volju našu on će krto pući! Mi verujemo!
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
(Z) „Zna kako će sad nastati ono veselje puno, milo, utoliko punije, veselije što se zna da je tu, u kući. Svi su svoji tu, u kući, zagrađeni, odvojeni, slobodni. [. . . ] Žensko se slobodno kreće.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
A trbuhu? Šta ću njemu? I on ima prava svoji’ — Postom nek’ se ne pretanji, Mrsom nek’ se ne pregoji. Želucu vam želim snage, Nek’ savlada, neka svari Što mu
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Stefanovića iz Sombora koja, u Dragoljubu za 1845, u celini glasi: SRPKINjA SRBLjINU Srpski sine, Srb sivi sokole! Svoji svojstva sebi srca srpska. Svetska svetu slava svetom sjaje, Srb Srbljinu sa srpstvom srbuje.
pogledajte sledeće Pačićeve stihove: Svi Petrarhe, Šulci, Čokonai Pjen'jam svoje ljube slaviše, Spominjaju jošt ji svoji kraji, Pamjatnike gdi njim staviše.
Nad vama štit moj! Mnogo čovek Tajnih vragova u sebi nosi. Na strane s’ tuži, nesrećnim ali ga Sve čine svoji. Najpre pobedi te, Lako ćeš strane, bili javni Ili u mraku, pobedit moći. Nad samim sobom najteža pobeda!
Dobri sini moji Nivočto že stali. A oružja svoji S pleščmi inim dali Sosci zmijev s’ sušče, Smert sebje vlekušče, Ah, na žalost moju!
Gdje sut bližnji moji? I sestra ostavi! V pomošč sili svoji Mnje ona ne javi. Ah, Serbije bjedna, Pomošči lišena Ot drugih i sosjed!
On se rodio oko polovine 13. veka u Frajburgu i bio kaluđer franciškan, koji je zbog svoji hemičeski vježestva u tavnicu došao i tu svoga zatočenija vreme upotrebio na ovo izobrjetenije.
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
“ — Onda sam imô jednu kravu, dabru, debelu kravu. Od usta sam svoji' otkidô, pa sam njoj davô. Kažem vam, dobra, debela krava, ali zijanćarasta da Bog zakloni!
Ilić, Vojislav J. - PESME
I hrabri sinovi tvoji, Uz gromke udare lira i Rige i Bajrona, Spletoše bezbrojne vence međ vence pobeda svoji'. Gde, u susret dana bela, Uzdišući Filomela Čeka da se javi s neba Kolesnica zračnog Feba; Gde pastir, okićen vencem,
Što smetova osta, To tiho kopne između vrleti. U čistom zraku nijaju se ždrali; Laste doleću sa zimnica svoji' I beo lelek na pustoj obali Na jednoj nozi zamišljeno stoji.
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
jada, Od zeleni grana Dobio sam nada, Cveće mi je dalo Nežna osećaja, Mirni povetarac Suza – uzdisaja; Kad me svoji zraci Prvi put celiva, Sunce mi je ognja Poklonilo živa, A tičice male Pesama mi dale.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Eno, preko puta, Srbija i Beograd, slobodni i svoji, pa kako da se Srbi s druge strane reke zovu drukčije nego Srbi. Grci, poslednji Grci, imućni, ili i bogati, nadmeni —
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
Tek što sunce veličestveno zarnu svoju glavu iz nedra Aurore dignuvši, velikoljepni svoji zraci sve poverhnosti zemne predmete ozari, i životvornu silu na cveće i useve, i na pestrenovidne livade, kojih rosa
»Ovamo, deco,« — rekne on svojim sodrušcima — »sad će se igrati!« So tim im iskaže myѕterіum svoji aljina, načini i njima take iste, popravi im sablje, i celo se mesto uzbuni kad ji počne komandirati.
Mlogi ljudi, koji u tisuću slučajeva isto kao majmuni postupaju, radovali bi se videći sorevnovatelje postupaka svoji, ali Roman, koji je, kao što je rečeno, poetičesko voobraženije imao, osobito snom zbunjen, pomisli da su to oni isti
Najbolje je delo ostaviti na nekoliko dana. Obično spisatelji, pod izgovorom mnenija o svoji deli dobiti, običestvuju pre vremena faliti se i sočinenija svoja, dok su jošt u rukopisu, pročitavati, tako da
i više godina u skitanju i leventanju, bez učenja i bez radnje proveo, pri nastupanju brižni beznovčani godina, od bivši svoji prijatelja ostavljen, svake mogućne pomoći lišen, tavnim glasom vopija: kuda?
goviše godina u skitanju i leventanju, bez učenja i bez radnje proveo, pri nastupanju brižni beznovčani godina, od bivši svoji prijatelja ostavljen, svake mogućne pomoći lišen, tavnim glasom vopija: kuda?
Tog su mnenija i mesečne žene. Ali muževi u mesecu imaju leka da tajne svoji žena i preko njiove volje dokuče. »Molim, g. sočinitelj, bi li se mogao taj lek dokučiti?« »Šta će ti lek?
On pogledi sa svom snagom svoji očiju i ima šta viditi: jedna prekrasna devojka, kakva jošt iz Ledinog jajeta izišla nije, na jednom jelenu u najbržem
Mladoženja. Ona mi se vrlo dopada, ne samo što je lepa nego i razumna; ja se nadam da će me srećnim učiniti (sa svoji 15.000). Prvodadžija. Pravo! Dakle šta treba tu oklevati? Što će biti jesenas, neka bude večeras.
On je bio čovek od svoji 30—35 godina, u kom se znaci mužestva u punoj meri viđahu. Njegov je vozrast upravo četiri stope iznosio, od koji jedna
Šantić, Aleksa - PESME
Na me čeka... Gleda, i časove broji Kad ću proći... A ja, kad bih blizu bio, Slao bih joj pozdrav kuburlija svoji'...
1907. SVIJETLI PUT Noć. Mirišu smreke i kadulje svježe. Mir. Ne pjeva slavuj sa noćišta svoji', Samo hučna voda kroz ždrijelo reže, Dok crn krupan jelen nad ponorom stoji.
Ovdje vas svako poznaje i voli, A tamo niko poznati vas neće; Bolji su svoji i krševi goli No cvjetna polja kud se tuđin kreće.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Kad je Đorđe izbrojio Turke, čašu popi, a pušku potpraši, uze dosta praha i olova, pa iziđe svojemu oboru među svoji dvanaest čobana; a kad dođe, čobane izbudi, i ovako čobanima reče: „Braćo moja, dvanaest čobana, ustanite, obor
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
Otvoren je grob njino grlo; sa svoji jezici lagahu, sudi im za to, bože! kroštono je aspidski jad pod njinim ustnami! I na me su šaptali svi moji vrazi i
prosu i zlo nam dođe na našu glavu, te popusti ljude, naše zlobnike na nas, da nas gaze i satiru, i jezičaska Luna sa svoji rogovi izbode nas kroz to, zašto nismo pravo kteli činiti drug drugu, i polako pak polako svoj zakon, nedelje, velike
Na prošeciji na svoji rameni nosili su ga velika gospoda, a ne prosti ljudi, nego paše i seraskeri. Zato taj poglaviti pred vojskom
A Mojsej sa svoji pešaci sa suha gledaše to kako oni na kočija i na konji oružato hite za njima. A kad biše nasred mora, tadar pak Mojsej
Te tako noćom u veliki san tajem dođe k madijamskom taboru polako da se što nedočukne, te opkoli sa svoji hajduci sav tabor.
među sobom besedeći caru se gorko za svojim bratom zažali i vrlo poče plakati onde u njegovom domu kod njega i sa svi svoji boljari. I posla Bog svoga angela, te mu uze dušu i odnese tamo na onaj svet meću gospodnje dvorove i selišta tamošnja.
Ta to i jest ponajbolje od svega, ama Savi sami komadi ne dolaze, ako se ne podiže tražiti ih! Sa svoji dušmani vala i boriti se, te eškile se biti...
Sa svojom snagom i s telesnom se silom dičeći hvale. S mnogi svoji vojištani s konjma i s milkovi, s mnogom municijom i s pusatli oružjem, a ne na božiju silu da se uzdaju bojeći ga se...
A o koji božiji putovi, ništa odviše štono će ih Bog pitati za to, ne znaju upraljati š njima. Sa svoji seli, s gradovi, s miljkovi, o zemljanom rađenju, o hrani i odevanju se gospodskomu imadu svakad i vrlo postaranje.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Beše tu i ono Zone Zamfirovo; ama ono si, kako čorbadžijsko, beše sa svoji; ne banjaše se ni pa zboreše sas oveja. A ove — ama znaš kako mi čes’ davaju, kako mi lackaju! „Strinke, strinke, mori!
Mlađi odavaše čes’ na stareji svoji. Kad si tatko sedi, sin mu stoji; kad si tatko praji cigaru, sin si već čeka sas mašice i žar; kad si tatko zbori, sin