Jakšić, Đura - PROZA
Naše je selo ostalo na miru, nije nijedna kuća oborena, nijedan krov spaljen. Naše je selo sa Nemcima izmešano — a Nemci su naši
Naše je selo ostalo na miru, nije nijedna kuća oborena, nijedan krov spaljen. Naše je selo sa Nemcima izmešano — a Nemci su naši pitome naravi, blaga razuma...
Prođeš kroz selo, nigde psa da na te zalaje, niko te ne pita otkuda si i kuda ćeš... Svaki vidi da si patnik, pa veli: idi s mirom i
1874. JEDNA NOĆ PRIPOVETKA IZ KALUĐERSKOG ŽIVOTA Oko pet sati popodne stigao sam u Krivi Vir; to je selo u podnožju same Čestobrodice i Rtnja...
Vratim se natrag i vidim još poizdalje gde se i Stana sa svojom majkom vraća u selo... Zamišljeno sam gledao za njima, posle osedlam i ja konja, pa se uputim mome nesrećnome pobratimu.
Prosto: nestane ga. Pitaju ljudi: „Gde je?“ „Šta je?“... Ali sve badava!... Čoveka nema, pa nema! Čeljad zakuka, selo govori o tome dva-tri dana, pa opet ućuti, a vlast šta će?...
Sudi onima što su u životu, a i šta će vlast sa mrtvacima?... Veštica, vampira i drekavaca beše u ono vreme puno selo, ne sme čovek da zamrkne!...
da više voli njega nego i svoga Zola; jer biva da joj drekavac po dve-tri noći ne dođe — otumara, bogzna, u drugo neko selo, onda je Stojna povazda žalostiva, niti gleda svekra ni svekrve, a Zola samo što ne uguši...
Pa kakva vajda?... Ja mu velim: „Milisave, ne idi onoj veštici, ta znaš šta o njima celo selo govori!“... Pa misliš da me je poslušao?...
Kad bi, a on treći put pohara majstora; ali u ovaj mah nije se vraćao u selo — znao je da će ga onde naći — nego ode u Raču, gde je imao druga koji je s njime zajedno učio papudžiluk.
Hajduk, kome se neće ravan naći!...“ Đoša se vratio u selo da — ništa ne radi... Odlazio je u varoš trezan; a vraćao se pijan. S kime je on tamo pio? Šta je radio?
Sutradan je celo selo govorilo kako je Nikolina kuća izgorela, kako je Stojna prva osetila da gori, kako bi se svi pogušili da ne beše onog
Obradović, Dositej - BASNE
” Bogata si sina ostavio kad si ga razumna i dobra ostavio. 62 Dva miša Miš građanin pođe na selo posetiti drugoga miša, svoga prijatelja.
i pođe u šumu da se obesi, pak traži i traži i u celoj šumi ne nađe kako bi hoteo drvo; a kad ogladni, a on se vrati u selo: „dajte, čeljadi," — viče — „što užinati! Mal' ne umre' od gladi! Proklete šume!
Kolika zla strada od kojih bi sasvim svobodan mogao biti da je dovoljno pametan i pravedan? Ruga se komšija komšiji, selo selu, vilajet vilajetu, i svi narodi jedan drugomu. A zašto? Za slepo samoljubije.
U jednom selu sudija i sveštenik, blagonaravni i razumni budući, sve selo na dobro nastavljaju, urazumljavaju, k trudoljubiju i k pravednom životu privode.
Kad je pravedno i razumno starati se da su nam avlija, dom i postelja, selo, grad i predrago otečestvo u miloj, prijatnoj čistoti i poretku, da u njima mirno i zadovoljno preživimo, i da ih lepe i
Eno ti moje selo za onom glavicom što nam baš sprama nosa stoji i za onom hrastovom šumom što se preko nje promolila.
Ja sam ti pop Mauk, a moje se selo zove Oton. Eto sam ti doneo u bisaga dva varićaka čiste pšenice kako zlato, oku masla i jedan sirac; prostićeš, ovo je
Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
Ode i zvonar u podzemno selo. Ode i vrač, i vinar žedan vina. Ode i kotlokrp, zabacivši čelo sa ostacima krune od inja.
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Takav aga uzme nekoliko momaka, dođe u selo koje mu se dopadne, sazove seljake i kaže im : „Rajo, ja sam carev sin i aga, dajte, prodajte mi se da ste moji, ja ću
Ja dobro pamtim kad su natovarili sve na kola, zaokupili stoku, pa smo se onda svi krenuli i dođemo u selo Skelu prema Kupinovu, i tu u kačari Jovana Zazića naložimo vatru i malo se stanimo; pak posle preko Save pređemo u
knežine u tuđoj knežini knezovati, „a kad baš hoćete za kneza Joku iz Rabasa, onda eto vam uzmite zajedno s njime i selo Rabas od moje knežine, a i tako je na međi; to selo neka bude odsad pod vašom knežinom”.
za kneza Joku iz Rabasa, onda eto vam uzmite zajedno s njime i selo Rabas od moje knežine, a i tako je na međi; to selo neka bude odsad pod vašom knežinom”. — I tako Podgorci budu zadovoljni. Dok 1792.
Vasilja [Pavlovića] iz Bajevca i Koju iz Tulara, i svakoga vojnika kaže, i ja mu u tefter upišem ime i prezime i selo iz koga je; i odoše buljubaše svaki svoje upisnike spremiti, na prvo pozivanje, da budu gotovi.
Ja sam prvi kroz rupu u grad ušao, pak sada, da smedu, uzeli bi od mene i ovo selo (Urovce) i sebi prisvojili; no i u mene je jošte oštar kremen. Ja ti kažem: ovo dugo njima biti neće.
Kad se Turci valjevci i druge kasablije skupe na selo (eglenu, razgovor), ode i on među nji̓, sedne i rekne im: „Ako Bog da, sutra ili prekosutra, kako pređemo Drinu, odma
godine. Jedanput ode moj otac četvrtom da̓iji u Beograd, Mula-Jusufu, koji je naše selo Brankovinu držao. On ga lepo primi, ali mu kafedžija u kafi otrov dade.
Turci Šapčani dočuju za skupljenu vojsku na visu (koja se bila razišla), pođu na valjevsku nahiju, i dođu u Beljin, selo šabačke nahije. Moj stric Jakov sa vojskom ode pred nji̓, i 23.
Ja sa ono četiri kumpanije krenem se preko Varne i dođem na Novo Selo kod Drine, dozovem i onu sa Simina Brda vojsku, dobro se izvestim daje Mus-aga, koga smo u aprilu mesecu iz Šapca u
(Živković vozaše dva muzikanta u čamcu te mu sviraju.) Pored Poreča prođemo noćom. Sad dođemo u ono selo, gde uzimaju dumendžije, koji su kroz Đerdap vešti lađe spustiti.
Onda čuvši da svi ustaju, potera sve, i koji nije hteo, njemu Turčina obesi na vrati ili zakolje. No (onda) bojeći se selo globe, svi su ustali (ustanu)”.
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Barem da ima kome ostaviti — ni pô jada, ali sâm kao panj; nigde nikog do onog dugačkog i suludastog sinovca, što sve selo tera sprdnju s njime... Pa hajde što grabi — neka ga đavo nosi — nek grabi! Niko se nije od arama spomogao.
Nego hoćete onako, ruke radi, da date svome starešini što vam je prvi put došao u selo... Ama, on će sam misliti da ga mitite, pa ne valja. — Jok!
Ljudi koji ne vole da zapinju grbinom oko teškog poljskog rada, nego radije ošljare oko mehane i klancaju čak u treće selo za tuđ račun. Oni često pomažu gazda-Milunu i na sudu, kad tera kakvu parnicu.
Naposletku, gotovo pred podne, ustadoše. Vidak ode svojoj kući da načini neke procene, a Milun nekud u selo da prikupi neki loj i vunu.
Ide Tiosav naviše, i sam se jedi što ga je Cincarin tako prevario. Kad već zađe u selo — sustiže ga Vitomir, njegov prvi komšija. — A zar se vrati, Tiosave? — upita ga.
— Može biti i da zna; ali dok on krene poteru, oni mogu ovud jade pograditi, samo dok se spuste u selo. — Noćas li, reče, videše se? — Noćas! — potvrdi Vitomir, pa ode najlak naviše, a nešto se smetni.
— E vi'š ti sad belaja! — učini Tiosav uzdržavajući se da se ne nasmeje. — Bogami, eto ih noćas u selo. — A zašto ja kurdišem ovija pusat? — reče ćir Trpko i tu učini »hm, hm!
Škola je navrh sela. Nego, da bi se bole shvatilo koliko je pop Vujica voleo učitelja Grujicu — treba znati da je selo otišlo nekako u dužinu za čitavo po sata... Ele, škola je navrh sela, a popova kuća nasred sela.
Dunu već i hladan vetar; učesta sevanje i grmljavina; oblak se nadnese gotovo nad samo selo, poče prokapljivati pogdekoja krupna kap.
« veli sluzi. Đače odgovori. Revizor zadovoljan upita drugog: »U kojoj je časti sveta ovo vaše selo?« pa odmah izviri u kujnu: »Nek se samo dobro istišti!« Đače odgovori i to.
Bilo je već neko doba noći kad stigoše pred meoničku mehanu. Sava i Nikola uzeše svoje zavežljaje pa odoše naviše u selo.
« Odmah ti, bolan, graknu selo, te ko budak, ko motiku, ko pijuk, iskopaše ga i odneše, te ukopaše čak negde kraj Graca pod obalu i, hvala bogu, više
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Zamori se pogled putnikov gledeći jedno isto: njivu, pašnjak, njivu, pašnjak, i ništa više. Ili uđe u selo. Tu vidi kućicu do kućice; uz kuću staje, iza staja bunar, iza bunara voće...
Na severozapadnoj strani Mačve, baš u samom ključu gde se Drina u Savu uleva, leži Crna Bara. To je staro selo. Priča veli da se negda zvalo „Jordan“.
Uostalom, to ime gotovo i dolikuje. Selo je sa sviju strana opkoljeno, a sredinom promrežano samim barama; i ako se i za što može reći „ovo bog čuva”, može se
Danas je to selo veliko i ušoreno. Ima u njemu preko tri stotine poreskih glava; ali u ono doba jedva da beše pedeset kuća.
I kad pogledaš: svi u selu, počev od kmeta do čobanina, znaju zakon!... Živeli su složno. To ne beše selo ni opština, to je bila jedna kuća. Ako je veselje, veselje je sviju njix: ako je žalost, i ona je opšta.
A on, zaista, beše rđav čovek, čovek koji je u kavzi živ, U nesreći ljudskoj — srećan. Jednoga dana uputi se u selo, koje mu ne beše daleko. Išao je zamišljen stazom; suve grančice puckahu mu pod nogama, a opalo lišće šuštaše.
Beše zaboravio da je kraj njega bio Marinko... Mislio je da se sve selo diglo za njim u poteru... Nije imao kuraži da se osvrne; bojao se stići će ga, osvrtajem će izdangubiti!...
Dok se sad zavade, neće im se ni čukun-unuci pomiriti!... Ha-ha-haha!... I selo će se njih radi pozavađati!... Pravo veli Marinko, ondaj će mi Crnobarci doći da ih mirim!...
Onda se okrete kmetu: — Jesi zvao selo? — Nisam. – Zovi!... Kmet izide te naredi Simi da sazove selo, pa se vrati u sobu. — Šta mislimo sad?
Onda se okrete kmetu: — Jesi zvao selo? — Nisam. – Zovi!... Kmet izide te naredi Simi da sazove selo, pa se vrati u sobu. — Šta mislimo sad? — zapita on popa. — Još ne znam... Hajdmo sudnici, pa ćemo se razgovarati.
Skoro poslednji dođe Aleksa Aleksić. Ljudi ga pogledahu ćuteći. Sve je selo znalo za jučerašnji događaj. Međutim, on još ništa čuo nije: ni mu je kazao Stanko, niti se s kim sastajao.
Svi vi dobro znate i moju decu!... Znaš ih najbolje ti, Ivo, stari kardo moj!... Ta u tvojoj su kući odrasla!... Sve selo zna da su to dobri radini!... Nisu lenštine, kao onaj što na moj dom pljuje!... Hajdete, braćo!...
Dučić, Jovan - PESME
24 POEZIJA 26 ZIMSKI PASTEL 27 PODNE 28 RIMSKI SONET 30 SAMOĆA 31 JADRANSKI SONETI 32 PORED VODE 33 KRAJ MORA 34 SELO 35 LETO 36 SLUŠANjE 37 DUBROVAČKI REQUІEM 38 DALMACIJA 39 NOĆNI STIHOVI 40 JUTRENjI
Dok on mirno gleda na more, i čeka Da galije stare vidi iz daleka, Što odoše nekad pre mnogo vekova. SELO Iz Trstenog Vitorog se mesec zapleo u granju Starih kestenova; noć svetla i plava.
NEDELjA Već zora srebri humke riđe; Pođoše najzad nebom smelo Sva bela stada jutra; siđe I Nedelja u nemo selo. U crkvi mirno drža sveću; Na raskršću, u hučnom dolu, Dodola ta je, sva u cveću, Igrala tu u svakom kolu.
Oko njega su se okupila deca, psi i kokoši. Seoska luda bio je pri tome dočeku, i potrčao u selo da javi dolazak proroka.
Prvi je odatle pobegao luda, otrčavši u selo, najkraćom stazom, jureći jedno kuče. Ceo narod se brzo krenuo za budalom.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
— Tako! — kažem ja. — Da nije bolestan Mitar? — Nije — kažem ja. — Otišao, valjda, nekud? — U selo — rekoh ja, pa pobegoh u avliju. Eto ti zatim dva takozvana „devera”, tj.
Na čelu mu se vidi belega od rane koju je dobio u Hajduk-Veljkovu šancu. Osim njegove čeljadije, i celo ga selo zove đedom. Žena mu je davno u zbegu umrla.
— Jes', bogami! Na Novu godinu 1881. ŠKOLSKA IKONA I Naše selo imalo je crkvu, a crkva je imala popa. Pop je, opet, imao crkvu, selo i popadiju.
Na Novu godinu 1881. ŠKOLSKA IKONA I Naše selo imalo je crkvu, a crkva je imala popa. Pop je, opet, imao crkvu, selo i popadiju. To jest: pop je služio crkvu, upravljao selom i živio s popadijom. Pop je bio sve i sva!
Ona je služila crkvi i selu, dakle popu. — Poslije ću vam i o njoj pričati. Cijelo je selo bilo popov spahiluk. Zapovijedao je kmetu, a kmet selu.
Kod kuće je živio skromno i po starinski. Popadija ga ljubi u ruku kad pođe u selo ili kad se vrati kući. Sva im je posluga bio Mićo crkvenjak, koji se takođe računao u nešto što pripada crkvi i selu,
On kleče na travu i uze se moliti bogu. Još nije pošteno ni svanulo, a već sve selo zna da se u popa našlo žensko dijete. Veseli ljudi i žene, izoblačili se i došli crkvi. Ljube popa u ruku i čestitaju.
kao varoška djeca, jer ovo, vi vidite i tako, mislim nije rođeno da kopa i ore, a to bi bilo i sramota za ovoliko selo; a vašoj kući čast i poštenje! — tu učitelj skide kapu i pokloni se kum-Ninku.
— veli pop — učio u moga oca koji je popovao u stara vremena, pa kad ga ubiše Turci, ja ostah siroče i pobjegoh u ovo selo, gdje me poslije vlast zapopi. — A onako nijesi, da rečeš, kakijeh škola učio? — Nijesam nikakijeh.
ali pop veli da ne može nikako ostaviti sela, „a zbog mene jednog, veli, ne vrijedi da premještaš konzistorije u selo!” Vladika se dobrodušno i lako nasmija. I c Marom je mnogo štošta govorio. — Koji je ono svetac?
— Oče vladiko, starija je tvoja i pametnija od moje. Samo još da vidim šta će selo reći. A u selu ko smije reći što protiv vladičine volje i riječi? Nijesu se dugo prepirali.
Tako ona veseli popa i selo. Išla je s popom i vladici. Bila u školi. Pa poslije opet je s djevojčicama na igri ili na radu.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Koje je to selo, nećemo vam kazati, da ne bi selo, ni krivo ni dužno, potrzali i izlagali ga podsmehu, pošto ono nije ni najmanje krivo
Koje je to selo, nećemo vam kazati, da ne bi selo, ni krivo ni dužno, potrzali i izlagali ga podsmehu, pošto ono nije ni najmanje krivo za sve ovo što će se u ovoj
A posle, ako ćemo šta, ono i nije selo, nego varošica. Ta kolik je samo onaj Veliki sokak s kraja na kraj, pa koliko tek malih sokaka ima, a svi su široki!
Pa i gospodin popa bi ustajući rekao dobru za pokojnika: »Bogme, — veli on, — selo ga neće još dugo drugog takovog imati; to ja samo kažem: Proku nećemo lako naknaditi.
Izmenili se telesno oba popa i obe popadije. Kad su pre dvadeset i više godina došli u selo, kao svršeni klirici, bili su obojica suvi i mršavi kao bogoslovsko blagodejanje, a sad obojica debeli kao narodni
A to je bilo ovako. Banuo jedared iznenada Gospodin Vladika u selo, a baš je bila nedelja. On pravo u crkvu na jutrenje, kad ali još nema pope, a zvonilo već.
jednog dana izbijati, pa ne zna šta je dosta; stane ga lupa k’o majstora u kovačnici, lupa k’o na larmu, kao da sve selo gori. — Šta je, stari? — veli mu pop Ćira. — Post’o si razgovoran nešto noćas, a? Razbio mu se valjda san, pa izbija!
Inače nikakvih drugih novosti nema već poodavno. Zasada je najnovija stvar koja je zanimala selo bila ta što kroz koji dan dolazi novi učitelj na mesto starog.
Za pola sahata znalo je celo selo da je onaj putnik — što se onako pobožno krstio kad je zvonilo i kad je prošao pored Velikog krsta, kako primetiše
Mogu misliti da vam je teško bilo rastati se i doći amo. Nisu ovo Karlovci; nema ovde gospodstva i blagovanja. Selo je ovo, mladi gospodine, selo. Biće vam prilično teško dok se ne naviknete, a naročito ako ste samac.
Nisu ovo Karlovci; nema ovde gospodstva i blagovanja. Selo je ovo, mladi gospodine, selo. Biće vam prilično teško dok se ne naviknete, a naročito ako ste samac.
Bar kod mene nije taj običaj. Vi’š ti to njega!... Nego manimo se toga sad, pa kako bi bilo da vas provedem malo kroz selo do škole... — O, molim, molim...
Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
Jer oko groblja i u varoši nije imao gde da spava. I kao svake zime tako i sad hteo da ide u kakvo selo i da tamo u slami po štalama leži, prezimi, ali ga ona nije puštala.
ali sav, onako gô, u košulji, naježen od zime i, kao u inat, samo je još više ležao i po nekoga raspitivao za kakvo selo. Zato Naza zaboravila i na stid i na sve i počela svako jutro da odilazi popu kući i čeka ga na kapiji.
Dolazili bi njegovi iz sela. Nekad molbom, nekad silom, vezanog, odvodili ga natrag ili u selo, kod kuće, ili u manastir na molitvu i iscelenje. A tamo su ih vezanih u dugačkim košuljama bili, tukli.
Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
Gosti odu. Čekmedžijiću dugo čekati, pa treći dan sedne na kola i ode u selo Ž. da se sam sa popom razgovara. Kada dođe u selo Ž., a Savkin tata lepo ga primi kao gosta, časti ga.
Čekmedžijiću dugo čekati, pa treći dan sedne na kola i ode u selo Ž. da se sam sa popom razgovara. Kada dođe u selo Ž., a Savkin tata lepo ga primi kao gosta, časti ga. Dođe večera, opet ga časti, ali ništa ne spominje.
Bio je ujak Ljubin, a žene još nema. Gavra načini plan sa Ljubom da idu u selo J. Tamo je mlada udovica, jedva joj je dvaest godina, a prilična, ima sermije oko devet hiljada forinti.
— Kola sa arnjevima već su u pripravnosti, i posle jednog sata već su prosioci na putu. Kada stignu u selo J., traže bircauz. U bircauzu nema kvartira, nego ako hoće da budu u jednoj sobi sa paorima.
Ljubinog kuma otac tutor je te devojke. Ljuba se nije dugo mislio. Kola s arnjevima već su gotova. Sa čika-Gavrom ide u selo P., najpre kumovom ocu, pa onda devojci.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
otkriše mu vešto maskirane cevi, a malo zatim još dve levo od puta kojim se sa one suprotne strane ulazilo u selo.
I sva je sreća što je bio raspust i rat te se nije moralo ići u selo, inače se onaj život ne bi mogao ni snositi. Uvenula bi kao svaki cvet što je otkinut i ne bi ni znala zašto je živela.
Afrika
U jednom udubljenju između šume i iznenadne crne stene u vodi, urođeničko selo dugih tamnih slemena od stabala sasvim niskih nad zemljom.
Zbijeno i izdubljeno ovo selo izgleda kao kakav zaspali krokodil koji bi glavom bio nad talasima i telom iza stene. Iz šume nad selom, gde se ne
prolazeći pored jednoga crnačkog sela, što su crnci iz okoline Tabua pristali da rade na brodu jedino ako njihovo selo bude tako pozdravljeno. Time su se oni oprostili od porodica.
Dečaci i devojčice imaju jedino crveni đerdan po tamnoj koži oko bedara. Lagano, u razgovoru, ulazimo u urođeničko selo. To je čudno selo podignuto na žutom pesku plaže.
Lagano, u razgovoru, ulazimo u urođeničko selo. To je čudno selo podignuto na žutom pesku plaže. Sve rase, počevši od Apolonovaca, koji su ime dobili po lepoti svojih mladića pa do
Idemo autokarom u Benževilj, sedište guvernera. Automobil prolazi najpre kroz selo u kom smo bili veče ranije, zatim ga šalupom prevoze preko laguna obraslog gustim „poto–potoom“, neprohodnom
Vraćaju se u svoje selo sa božićne mise u Basamu, radi koje su celu prošlu noć proveli u pirozi silazeći niz Komoe. Oni su stavili ne celu
Fotografišem najpre jedno selo od pruća na koljima, u udubljenju između šume i vode, zatim jedan kut Raja: jedan sasvim nagi par koji se kupa.
Posle ovako poznog ručka treba produžiti dalji put pirogom niz brzak. Šef Alepa šalje u selo mladića da skupi pagajere koji će upravljati pirogom. Posle pola sata čekanja dođe, onom stazom preda mnom, prvi mladić.
Seljani, što me prihvatiše i povedoše svojim domovima, rekoše mi da je njihovo selo Mali Pariz. Obradova me ta ideja. Nisu li nam za vreme povlačenja stanovnici Andrijevice sa ponosom pričali kako je
Sami za sebe kažu: „Bogati smo!“ Piroga nastavlja brzakom do Monge. Selo mnogo veće, zgrade trošnije, starije, ulepljene zemljom što se sasušuje i otpada. Kraj sela nešto što treba da je groblje.
Od nje, u crnačko selo u pratnji Sambe. Mislim da smo dugo pešačili do prvih domova. Selo fantomski zaspalo pod mesečinom.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Bio je ostavio zatvorene sve salone Komande i nastanio se u dve odaje ispod krova. Odatle je mogao da vidi čak i selo, koje je, pre, bilo turska Mahala, a sad bilo naseljeno njegovim Rascijanima.
On je bio jako naklonjen tim svojim vojnicima. A selo Mahala, gde su se bile smestile njihove porodice, i nije imalo izgled pravog sela.
I dok su se ljudi u Mahali pokrivali gunjevima i ponjavama, selo je bilo pokriveno, noću, guberom od belog, mirisnog cveća. Kao nekim vezom od nebesnog behara.
A što se tiče Mahale, on, Engelshofen, neće ići da vidi selo koje se uređuje po lenjiru, ni šorove što se ispravljaju prema koncu.
Ulevo, u daljini, nazirale su se palisade, i šumica bagrenja, i u njoj selo Mahala. Sunce je bilo odskočilo i na travi zablista rosa. Na nebu nije bilo ni jednog jedinog oblačka.
Derao se: „Temišvaru, ni selo, ni grade, većem jedan, ukraj vode, smrade.” II NESREĆA IH JE TOG PROLEĆA, U TEMIŠVARU, STIGLA NEOČEKIVANO...
Kola su tada već bila zašla u neko selo i dizala su prašinu, u koju se mešao, sa svih strana, miris lipa – koje su te godine bile procvale rano.
A u tefter zapisao: Selo Ribarica. Pisala rišćanica: trubu sira i čabar platna! Sunce je u Vijeni već bilo zašlo, tog dana, kad je Isakovič
Đeneral Davidov, jedan od najelegantnijih, austrijskih, konjanika, dolazio je u svoje selo, u Banatu, da letuje, mesto da se u carskoj banji, Išlu, kupa, ali, kad bi odlazio od svoje majke, seljanke, praštao bi
Da je njemu dato, samo jedno slobodno kozačko selo, i komanda, on, Petar Isakovič, nudi im opkladu, kleo bi se, da bi do Azova jahao. Ne može njega niko učiti, šta je rat.
Trifun je, nedaleko Petrovog naselja, dobio – kako reče – biće nekih trista lanaca, pet vodenica i čitavo selo ruskih paora, među koje je naseljavao svoje seratlije, koji su sa njim bili došli, a stvorili čitavu trgovinu po kućama,
Piše i dominum Mitrovitz. I selo Laćarak. I regnum Sclavoniae. I duct Syrmium. A na rosijskim kartama piše, sa suzama: Sombor, Mošorin, Čanad, Nadlak,
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
i Petrovdanu; takve su prirodne i naivne svetkovine koje se vezuju za planine i vrhove, na koje jedanput godišnje iziđe selo ili cela oblast; takvi su običaji dodola i prporuša.
Susedna su sela bila često izložena takvim pljačkama, tako da su pitali, kako pesma kaže: „Ko bi znao selo nerobljeno, nerobljeno ni skoro paljeno, đe bismo mi šićar šićarili?
Vredno je istaći da se je deo starog stanovništva Boke Kotorske iselio u predeo severno od Trogira, npr. u selo Ubli.
I to je preduzimljiv čovek: doveo je dobru pijaću vodu u selo i počeo uređivati zaparloženo sredselo; pošto je radio u američkim rudnicima traži i skuplja rude i veruje da je u
Pobožni su: svako selo ima bar po jednu crkvu, koja se dobro posećuje. Vole da iznalaze ruševine starih crkava: ograđuju ih ili stavljaju
Mijaci su vrlo odani pravoslavlju. Svako selo ima po jednu crkvu koju seljaci brižljivo pohađaju; neka sela imaju i po dve crkve.
Galičani imaju predanje da su njihovo selo osnovali aromunski pastiri koji su došli sa reke Galika kod Soluna. U Rosoku su najstariji stanovnici „Vlasi“, koji su
Kao što smo videli, u Lazaropolju ima veliki rod Drakuli, poreklom iz Rosoke, koji se u ovo selo doselio pre 120 godina. Gotovo svi su crnomanjasti, skoro garavi. U Galičniku ima porodica Cincarević.
Najviše ih je otišlo dalje, u okolinu Bitolja i Prilepa. Tako je čisto mijačko veliko selo Smiljevo, nedaleko od Gopeša kod Bitolja. Njegovo stanovništvo je iz pomenutih napuštenih sela i još iz sela Rosoke.
Dolina je vrlo naseljena i ima veliki broj sela (Laplje Selo, Gračanica, Badovce, Novo Selo, Mramor, Slivova, Dragovac, Labljan).
Dolina je vrlo naseljena i ima veliki broj sela (Laplje Selo, Gračanica, Badovce, Novo Selo, Mramor, Slivova, Dragovac, Labljan).
Sa kosovskim stanovništvom su i dva sela iznad Gračanice, Badovci i Novo Selo. To su mala zemljoradnička sela, zbijenog tipa, sa malim kućama od ćerpiča, pokrivenim slamom ili ćeramidom.
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
Putuju i danju i noću. Kad dođu u kakovo selo, čardu, stanu, pa kočijašima daju što doneti, a oni, svačim snabdeveni, imaju sve bolje nego što mogu u čardi dobiti.
Sad su spaseni. Dva kočijaša su lako ranjena. Birtaš odmah pošalje u prvo selo po lekara i da stvar prijavi. Bežeći, lopovi su naišli na jednu pandursku patrolu na konjima, budu vezani i pohvatani,
Gospodar Sofra misli se. — Pa ko bi me ovde na čardi namalao? — Nemajte brige, selo nije daleko, onde je baš sad jedan moler, mala crkvu, pa će vas baš sasvim dobro namalati. — Pa hajd’ nek’ bude.
— Pa hajd’ nek’ bude. Birtaš odmah sedne na konja, te upravo u selo po molera. Našao ga baš u crkvi gde mala. Kada je moler čuo kakvog muža ima malati, obreče da će odmah sutradan doći,
Kuda ćemo sad? — Šta si me budio? Znaš ’de smo, samo tim putem treba dalje ići, pa ćemo doći u drugo selo, pa onda opet u treće, i tu ćemo opet stati i konje raniti.
Poduže je trajalo, dok su do prvog sela došli. Kad u prvo selo stignu, seoski kerovi laju i putnike probude. — Čamčo, kakvo je ovo selo?
Kad u prvo selo stignu, seoski kerovi laju i putnike probude. — Čamčo, kakvo je ovo selo? — Nemoj ni pitati, samo, Savo, istim putem dalje, pa kad dođemo u drugo selo, a ti ćeš me probuditi.
— Čamčo, kakvo je ovo selo? — Nemoj ni pitati, samo, Savo, istim putem dalje, pa kad dođemo u drugo selo, a ti ćeš me probuditi. Čamča opet zaspi, a gospodar Sofra i Krečar tek dremaju. Dođu u drugo selo.
Čamča opet zaspi, a gospodar Sofra i Krečar tek dremaju. Dođu u drugo selo. Tu probude Čamču; i vreme je: konje treba ’raniti. Posle toga odavde se krenu dalje.
Posle toga odavde se krenu dalje. Putovali su tako još dva dana i dođu u selo V. Malo selo, no u njemu veliki spahijski dvorac, tu sedi bogati grof. B. Otsednu u jednoj čivutskoj mehani.
Posle toga odavde se krenu dalje. Putovali su tako još dva dana i dođu u selo V. Malo selo, no u njemu veliki spahijski dvorac, tu sedi bogati grof. B. Otsednu u jednoj čivutskoj mehani.
A vino im taman za to. Posle večere počnu ozbiljan razgovor. — Čamčo, kakvo je ovo selo? — To je selo jednog bogatog grofa. Tu ćemo „auspruh” prodati. — Kada? — Sutra.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
TAKO DA JE MOGAO DA SE VRATI I DA SE POJAVI, PRI ULAZU U SELO, NA DRUMU, NA ISTOM MESTU, GDE SE RASCVETAN JAVLjAO, U PROLEĆU, PRVI BAGREM 118 X BESKRAJNI, PLAVI KRUG.
Zapalivši male vatrice, ubrzo su podelili logor, kao neko dugo selo, pravom putanjom koja je išla unakrst, obeležena buktanjem plamenova svake vatre, zadimljene mokrim, mladim travama.
Nisu više išli na igranke u tvrđavu, niti je više onako često jahao sa njom. Čitavo jedno selo beše naselio, pod gradom Varadinom, sa ocem, i celo proleće hodao je bos, po blatu do kolena, vodeći svoje nove ljude u
Tada obično nestane puta, u mraku što je sve više lebdeo prema vrhovima koji su još dugo bili osvetljeni. Selo, u koje bi mogao sići, nazirao je uskoro, u dolini, samo kao zbrku kamena u nekom isušenom koritu potoka.
tamo‑amo, rešen da primi svaku zalutalu ovcu i da pokaže ljubazno lice svakome ko god se miri, pa ma to bilo i obično selo, ili neka varoš.
oko ženinog novca, bolesno dete, krastavo po celom telu, otužnu ženu koju više nije mogao da savlada, najposle celo to selo, u blatu, pod Varadinom, što je počelo da nabija kuće od zemlje.
TAKO DA JE MOGAO DA SE VRATI I DA SE POJAVI, PRI ULAZU U SELO, NA DRUMU, NA ISTOM MESTU, GDE SE RASCVETAN JAVLjAO, U PROLEĆU, PRVI BAGREM Sve do jeseni, po slavonskim selima, nije
Nasred puta, pri ulazu u selo, nađoše udavljeno dete, za koje se nije doznalo čije je. Kad je kiša malo prestala i kad počeše lepi jesenji dani, nad
Grom je trebao da udari u selo, pa da ga spali. Žena Arkadijeva, sluge Isakovičeve, po imenu Stana, naročito se beše pročula.
Smiriće se i celo selo. Posle tolikih neprospavanih noći, moći će opet da spava. Ispravi se zato i, u punoj noći; opali po kocu, koliko je
Plačući, vrišteći, iznemogla, izludela, vide tad, pred sobom, beo, širok put, koji se spuštao u selo, ali do kojeg nije mogla da dopre.
Len, len, toliko da je spavao pri hodu, Arkadije je, te noći, zbilja, ulazio u selo, na drugom kraju, govoreći, kroz nos, pokatkad, ponešto, svojoj krmači, koju je bio poterao još od Pečuja.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
Za trudnicu je opasno i svako kretanje izvan kuće, odlazak u selo, na sabore, slave, svadbe, prela i sela, jer gde ima više ljudi postoji mogućnost da naiđe na osobu s „urokljivim“
⁶³. Rođenje blizanaca smatra se za rđav znak. To nije dobro ni za porodicu u kojoj je rođeno, a ni za selo. Veruje se da je bolje da odmah jedno od njih umre i da time odnese sa sobom svu nesreću, tako da ono koje ostane ne
² Osnovne jedinice patrijarhalne društvene organizacije bile su porodične zadruge i plemena (bratstva). Selo se delilo po zaseocima koji su nastajali udruživanjem pripadnika istog roda ili bratstva, dakle, po krvnom srodstvu.
Jedan drevni način kažnjavanja u Hercegovini zove se „lišbeni udžet“. Njime prestupnika i njegovu porodicu selo potpuno izoluje i odbacuje.
godine: „Dvije glave ženske (vrede) za jednu. kokošku.“²⁶ Kada Crnogorac kazuje strancu koliko ima stanovnika njegovo selo ili pleme, on žene i ne broji, nego samo muške glave, pa veli: „Ima nas trista pušaka.
nazivaju „puškama“ i u kojoj je izrazito razvijen kult predaka, nema važnijeg događaja za porodicu, pa ni za čitavo selo ili pleme, od rođenja muškog potomka — naslednika. Kada se rodi sin, nastaje veliko veselje.
To su: 1) mesto stanovanja (selo i grad), 2) stručna sprema (NSS, SSS i VSS), 3) pol i 4) uzrast (starost) ispitanika (mlađi — 20 do 40 godina i
Pamučina, J., „Narodni običaji i pripovedke“. Srbsko-Dalmatinski magazin, Zadar 1867. Pantelić, N., „Selo, srodstvo, porodica“, GEM, 28—29, Beograd 1965—1966. Pantić, M.
Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE
U kom selu prenoće car i carica, carski stanovi i konji, neka se jazom opkopa to selo i ta kuća neka ih sebarska ne skrnavi stopa, neka tu prenoći čovek mali tek kad ponovo odu na jug ždrali i na med
Gde u selo dođe da mu se pokloni vera, da mu se kao gostu ukazuju časti, da mu se s puta skloni trn i kamen, da se preda nj ne
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
Odvodili su u nebo Mariju Tereziju. Kuća je ranije pripadala nekom nemačkom birošu, koga je u ovo rumunsko selo dovela Marija Terezija. Pa je vlasnik kuće dao da se na tavanici naslika kako ona odlazi ravno u nebo. Da se zahvali.
Sve u svemu, do svoje zemlje Mitar je putovao dvadeset i dva dana i isto toliko noći. Selo je bilo đavolje, rumunsko. U najvećoj kući živeo je »nakav đavolji rumunski grof, ali ga nijesmo dirali!
« A tetka iziđe iz kuće na dvorište, gleda me kako stojim usred đubreta i mirišem, pa se krsti i desnom i levom. Selo je njeno u ravnici. Hiljadu dvesta duša, sami starci. Deca im dolaze za parastos.
Izađoše napolje Babići; dva inžinjera i jedan zubar, poskidaše kapute i zavrnuše rukave, pa za klisom! Gazimo tako kroz selo, a iz kuća izlazeli izlaze gradski gosti; trgovci, jedan barmen, pa neki penzionisani oficiri, advokati i profesori —
kuća izlazeli izlaze gradski gosti; trgovci, jedan barmen, pa neki penzionisani oficiri, advokati i profesori — ostade selo za nama: već koračamo kroz atar, a klis leti sve više i više.
– Đe su? dovikuju se naše krezube starice preko plotova. – Igraju klisa... — odvikuje im selo dok trčimo kroz polja, ponovo rame uz rame kao nekad, oznojeni, zadihani i zaigrani, odsutni za sve drugo sem za mali
Zar Pol Gogen nije izabrao Tahiti, Rembo daleku Abisiniju, Hemingvej ribarsko selo na Kubi, Lorens Darel — Krf, a Robert Grejvs — Majorku?
Matavulj, Simo - USKOK
— Jest. Oženio se baš onda kad sam ja ležao od rane. Našli su mu vrlo bogatu djevojku. — A vaše je cijelo selo? — pita Krcun. — Nije, ali je veći dio. — Je li koliko vaše imanje? — pita žena. — Biće koliko sve naše polje?
— Eto tuna — reče dijete pokazujući rukom na glavice s lijeve strane polja. — Tu odmah iza granice je Dobrsko selo. — Kakve granice? — Tu je granica između Katunske i naše nahije!
Željni smo te svi, svi od najmanjeg djeteta do starog Mrguda!... Pop je otišao časkom u selo. Bože moj, koliko se o tebi govorilo! I nagađali smo da li ćeš doći na svadbu.
Najzad zapita on: — A kako bi bilo da ja sjutra siđem u selo da se sastanem sa Gojačom? Jesu li se vratili, znaš li? — Ne znam, ne vjerujem!
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
On je video sveta, isprobao i ovo i ono, argatovao, ratovao i vratio se u pusto bosansko selo da se u njemu nikad ne smiri, na radost i trajnu zahvalnost dece, u kojima je i raspaljivao i utoljavao žeđ za onim što
Detinjstvo je pesnik, a zavičaj, to jest selo, građa koja se poetski preobličava i osmišljava. Prvi nauk pesnik je dobio od prirode: njene kružne kretnje, poleti i
nagnjile, kad na starim stablima nabubre teške sluzave gljive (Hodalice) laki tutanj proticanja godišnjih doba, dok kroz selo umorno prolazi devetstoosamnaesta, odmiče sporo kroz šuštav sazreo kukuruz, jadna i sama, ( Četiri cara) sve su to
Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI
LEPRŠIĆ: I ja sam kazao. Da vidite kako je psovao što su spalili Debeljaču. ZELENIĆKA: Debeljaču, madžarsko selo! O, Bože, kad ćeš nas madžarona oprostiti! 6. ŽUTILOV, PREĐAŠNjI ŽUTILOV: Novine, preko novina!
ZELENIĆKA: Ništa, samo ako je mnogo Madžara palo. ŽUTILOV: Palo i je, te se broja ne zna. Zato od jeda i žalosti svo selo spale. LEPRŠIĆ: Varvari! ZELENIĆKA: Ništa zato; platiće se sve to iz dobara buntovnika.
ZELENIĆKA: Izdajstvo! ŽUTILOV: Kažu, no ko će to znati? Sad se Madžari vrate u selo, i ne samo što ga popale, nego i sve što su našli, malo i veliko, potuku. LEPRŠIĆ: O, varvarskog naroda!
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Svršivši osnovnu školu u mestu rođenja, stupi u službu jednog seoskog gazde da čuva svinje. Napustivši selo, otisne se u svet. U Segedinu i Budimu je svršio gimnaziju, u Pešti je slušao filozofske nauke, u Beču prava.
Zato se idealizuje narodni život, selo, zadruga, narodna poezija, narodna filozofija, ustaje se protiv »više klase«, ističe se ideal: biti što bliži narodu,
Iz to malo škole izneo je znanje da može čitati i pisati, vratio se u selo, do ustanka sedeo doma, i bio u svojoj okolini najpismeniji čovek i pisar.
On je banatsko selo znao i osećao mnogo bolje no srbijansko selo, koje je onako ružičasto slikao, imao je duboko osećanje socijalne pravde i
On je banatsko selo znao i osećao mnogo bolje no srbijansko selo, koje je onako ružičasto slikao, imao je duboko osećanje socijalne pravde i istinsku ljubav prema masi narodnoj, i svome
istorijska »priča o oslobođenju šest okruga« Jurmusa i Fatima ili turska sila sama sebe jede (1879), pedagoška priča Selo Zloselica i učitelj Milivoje (1880), zbirka Letnje večeri (1880), Deset para (1881), Međudnevica (1885), veća pripovetka
Posle Jovana Subotića, a pre Jovana Grčića Milenka, on je opevao selo sa nežnošću, sa toplotom, često u svežim i gotovo realističnim slikama.
I bez ikakve afektacije, prostodušno i neposredno, »fruškogorski slavuj« je pevao cveće, tice, selo, Frušku goru. Ton je srdačan, i te pesme imaju izvesnu intimnu poeziju.
On nalazi svoj put, i počinje slikati sremsko selo onako kao što je Veselinović u to doba slikao mačvansko selo. U tom pravcu štampao je dve sveske pripovedaka Na sélu i
On nalazi svoj put, i počinje slikati sremsko selo onako kao što je Veselinović u to doba slikao mačvansko selo. U tom pravcu štampao je dve sveske pripovedaka Na sélu i prélu (Novi Sad, 1886, 1888).
Seljačko dete, sačuvavši seljačku dušu, pun ljubavi za selo i za seljaka, on uzima u zaštitu seljake od zakonite hajdučije i bezdušne eksploatacije malih i velikih »gazda«.
I on će sa naročitom ljubavlju uzeti da opisuje srbijansko selo, pokazujući isto toliko simpatije za seljake koliko nije krio antipatije za varoške birokrate i zelenaše.
Milićević, Vuk - Bespuće
Sprovod se lijeno vukao kroz selo, zastajući da se odmore ljudi koji nose lijes; povijala se pohabana crkvena litija na vjetru i zanosila nosača; sitno i
Jedno momče iz komšiluka odjašilo je bilo po doktora u drugo selo. Doktor dođe tek oko podne. Stari odleža u postelji neka četiri mjeseca i pridiže se, omršavio, posijedio, mrkiji i
I kad se potrese polje i selo od jedne eksplozije dinamita, koja dolažaše s brda, njemu se stvoriše pred očima gomile radnika, Panek nad njima, crven
vodom, a brdski potoci, noseći lišće, zemlju i kamenje iz planine, valjahu se niz vodojaže i slijevahu se s hukom u Unu. Selo se smirilo i rijetko ko se pomaljaše iz kuća, pokriven crnim aljincem po glavi ili zaštićen kakvim starinskim, crvenim
Jednog jedinog dana, selo malo oživi i uzburka se, kad se na nekoliko dugačkih i tidesnih kola, pokrivenih asurama, s pijanim kočijašima,
i tidesnih kola, pokrivenih asurama, s pijanim kočijašima, vratiše neki radnici iz tuđine i uz pjesmu poletiše kroz selo, zbijeni i stiješnjeni da su im noge visile iz kola; a glave im se pomaljale, s iskrivljenim licima od pjesme koju
Sremac, Stevan - PROZA
Kad pođemo povijarcem, onda vidimo u prisoju selo Maksimovo. Ovo nisam baš morao kazati, ali mi se nešto dopale reči: povijarac i prisoje, pa mi zgodno došlo da ih
Pokazivao bi im dalje: šta je selo, dvorište, kuća, vajat, njiva, vinograd i zabran, i pošto ih je preslišao na licu mesta, vraćao ih je natrag site i
I deca ulaze zadovoljno u selo, sve dva po dva, pevajući onu pesmu koja ne znam kako se počinje, ali znam da se peva kako udavača neće za mnoge da
Odelo je nosio kao i ostali seljaci. Kad je došao u selo, došao je u jednom pepeljastom kaputu, na struk, sa užasnim peševima; bio je to pravi rabinerski kaput.
Radičević, Branko - PESME
Igrasmo se tako bez prestanka, Bez prestanka dok trajalo danka, Pa kad beše sunce veće selo I dan lice posakrio belo, Mi u čamac — pa sve pevajući Otidosmo utruđeni kući. Divna truda, oh velike slasti!
Bliže Turci, bliže jalakanje, A sve češće puške popucuju, Uzbuni se selo ispod kule, A zaječa sa tanane kule, Sa nje kuka sinja kukavica Ta starica Fatimina majka, Ona gleda jadna za
što se iz sna trže, Spavaj, dremaj, kad i ona drema; A ti, sunce, ne sjaj mojoj muci, Veće sedaj — moje j' sunce selo; Beži, danče, u crno s' obuci, Crna zemlja njeno krije telo...
I tama beše i već beše kasno, Al' eto mesec ukaza se jasno, I prosu bledo to svoje videlo Na brdo, dolu, i u njojzi selo.
reke maticu on seče, Na drugo ništa on sad ne misli, Na ono samo što se juče zbilo, Baš juče, kad je sunce bilo selo I tavna mrake noć raširila. Na ono misli što je juče bilo.
vide jade pred sobome: Dim se digâ ka nebu vedrome Sa svi strana sa ravne zelene, Ta šumama divno okićene; Onde selo, tu gori palanka, — Ala, brate, žalosna uranka!
(17. IV 1848) IZ ZAOSTAVŠTINE LIRSKE PESME UBICA BEZ DA ZNA „Sjajno sunce već je selo, Dalje ići nije telo, Za goru je ono zašlo, Tu je krevet sebi našlo, I ja meni moj Na obali toj.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
svak samo gleda kako će ga šakom za vrat, a jedan je samo benasti Rade Ćopić, pa udario u školanje da mu se sprda selo.
Ja svetitelj, je li? Bolan, čoče, ja sam stotinu puta poželeo da manem i kuću, i čeljad, i svoje selo, pa da zaždijem kroz bijeli svijet, stranputicama mog veselog Nidže. — A nama se rugaš, a! — veselo dočeka samardžija.
pravi hajduk, s prsima u srebru, i glasno popijevao, nagoneći suze na oči svakom ženskom čeljadetu: Veselte se, selo i seljani, evo mene gone serežani . . .
Prolunjali smo te jeseni uzduž i poprijeko kroz čitavo naše selo. Već se znalo, čim se iza okuke pojavi široki Drmogaća, evo ga, iza njegovih leđa, ukazujem se i ja kao ždrebence iza
Negdje iza mene u ovome svijetu je selo Hašani, kuća mog ujaka i moje godine između sedme i dvanaeste, dani djetinjstva, stariji i mudriji od Kolumba, Tesle i
Kasnije, oko ferija, vraćajući se iz gimnazije u selo, otkrio sam na tavanu pune sanduke „Srpskog književnog glasnika“ i tako se uzbudljivi svijet literature neosjetno spleo
kalajdžija najprije kroz ona sela bliže varoši, pa čim napuni kola, on se vrati u „Otpad“, preda robu i opet u selo.
Iako vidi da je već „pročitan“, seljačak okreće na devetu stranu: — Evo, brate, ja taman pošo u selo, kad ono zapuca. Oho, velim ja, evo drugova. — Hm, drugova? — sumnjičavo će tetak Aćim. A kud si to ponio tu torbu, a?
Evo, ovo je sve za naše selo. Ima tu i novina i radio-vijesti ... Komandir ne priznaje pred starinom da je nepismen, već uzima jedno po jedno
Otkad je ustanak počeo, a Đuro se „svrstao u redove“, uvijek su iz njegove jedinice stizala u selo nekakva „žalobitna“ pjesnička pisma, koja su svakom živom suze na oči mamila: i onome kom su upućena, i „štiocu“ koji
Milorad je stigao prvi i radosno objavljuje: — Evo ga! Drug Vasilije Barilovac, selo Gornje Kalinje ... Starina strugnu dugim kožuhom i rastuženo grgutnu: — Jes vidio, Dušane: Vasilije, i to još drug!
Kako mene lijepo počituje moj unuk. I antresu mi zna: selo Gornje Kalinje, veli. O, žalosti moja, i sela se sjetio. Starac poče da šmrkuće.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
— Kola, Dimitrijo! — reče popa kad ga ovaj začuđeno pogleda. — Zar ne znaš da Toda treba da ide u selo? — Hajd, spremi! A Dimitrija se zgrnuo pa ništa ne razume. Odjednom se okrenu i brzo otrča Todi.
Posle oca silom nagnali da se iz sela presele u varoš (kao da im je selo bilo malo, tesno) i ovamo, u varoši, opet produžili su taj posao.
Oca, koji se, pošto je ostavio selo, bio povukao sasvim, nisu ni za šta pitali. Ostavljali ga samog. Samo su majci najviše dosađivali.
znaš, brate... prva radost, pa sam ti... „Oj Moravo, moje selo ravno“ — zapeva tako prostrano da se Anici učini da on sad prvi put zato tako prostrano, radosno, peva, što su se nje
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Kad tako dođe marama u ono selo gde je carev sin u kneza služio, najpre je donesu knezu. Kad knez razvije maramu i stane gledati lice na njoj, — čiti
— Tebe varaju. Posadi ti onamo vinograd, pa ćeš da bereš grožđe, lepše od sviju nas. Seljak posluša selo. Razore livadu, posadi lozu, a posle tri godine vinograd stane toliko da rađa da već nije imao gde da si zbere berbu.
Oreže i okopa vinograd, pa ga opet radbotaše kao i pre. Vinograd ponese divan rod. Sve se selo čudilo rodu. Kad je bilo po Svetom Iliji na deset dana, a nebo se nad vinogradom strašno naoblači.
Anđeo prekrsti štapom, a to mesto vode poteče vino: tu se burad opravljaju, tu se vino sipa, ljudi rade, selo čitavo. Onda ga anđeo onde ostavi i reče mu: — Eto ti što si želeo, sad živi. Pa uzme onu dvojicu i pođe s njima dalje.
jedne sir sire, jedne maslo tope; tu se načini i kozara, jedni seku, jedni mere, jedni novce primaju, ljudi rade, selo čitavo. Onda mu reče anđeo: — Eto ti što si želeo.
Idući tako, posle dugoga vremena jedno veče dođe u drugo selo, pa se zamoli u jednoj kući da ga prime na konak. Oni ga prime i upitaju ga kuda ide, a on im kaže sve po redu što je
Kad voda to čuje, a ona se razlije preko obale pa za njim, a on beži, te jedva uteče. Kad dođe u ono selo k onome čoveku što mu se goveda nisu dala, on ga jedva dočeka: — Šta je, brate, zaboga! Jesi li pitao Usuda?
Posle toga domaćin mu pokloni petoro goveda, a on mu zahvali i pođe dalje. Kad dođe u ono selo k onome domaćinu što je imao nesitu čeljad, domaćin ga jedva dočeka: — Kako je, brate, zaboga! Šta veli Usud?
A da se nisi što naljutio, Ćoso? — Pa i nisam, Ugursuze. Sutradan pošalju oni njega u selo da potraži neku stvar koju nisu imali, ali samo zato da dobiju vremena da se dogovore kako će ga skinuti s vrata.
vala, pope, evo otpade od vas jedan valjatan junak i odabra našu tursku vjeru i, turske mi vjere, takoga junaka u naše selo danas nema, niti je od kad ja znam bilo.
GRADILI VODENICU, A VODE NIJE Nekakvo selo ne imalo brašnenog mlina, nego u drugo daleko selo nosili da svoje žito melju.
GRADILI VODENICU, A VODE NIJE Nekakvo selo ne imalo brašnenog mlina, nego u drugo daleko selo nosili da svoje žito melju.
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
Sule tvrdi da je otkrio izvor tonik-votera u šumi iznad Lazarevca i da taj izvor seljaci zovu Tonikova greda, a da se selo zove Tonikova korita.
Osim onih koji su srećom gluvonemi, celo naše muzikalno selo nagrnulo u grad i sad logoruju u Makedonskoj ulici ispred Radio-Beograda, čekajući trenutak da se portiru pridrema pa
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
Pšenično žito puzi uz kvaku; pavši u sito, uplaši svraku. uz žamor raži, selo se ceri lajući laži. Tek zrno zobi, Dok beže zveri, u snu se zdrobi.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
U planini, nedaleko, vidim, braćo, svijetlo neko; koliba je ili selo tu će biti što za jelo.“ Svi viknuše: „Dolje slazi, prema svijetlu naprijed gazi!
ZIMA Eh, što se magla zgusnuti ume, zavila polja, reku i šume, zbrisala klanac, pokrila selo, čitavom svetu obukla belo. Kroz maglu samo, putnik zanesen, berući lišće, prolazi jesen.
Čelične kule! Majstora veštih rad. Armijo naša poklon ti šalje kolektiv, složan, mlad! Vagoni ovi za neko selo trista plugova vuku, drugi u Zagreb sa žitom jure, treći — u Banjaluku.
Pozdrav ti šalje, najlepših želja pun Dedica Jovan, ratar, selo Slavujev Žbun. BAKINO PISMO Unuko moja, dete sunčanog lika, deda je srećan zbog tvojih krasnih slika, rukom ih
Ej, godine, nemjerljive, skupe! Zbogom, mala, iz Bosanske Krupe! DRUGAR VJERNI Frkću konji, zbogom selo drago, krećem na put rastužena lica, a s brežuljka, sa pašnjaka znanog, gleda za mnom drugar čobanica.
OBALI UNE Uno modra, biseru Bihaća, kraj tebe sam novo gnijezdo svio, u košnici đačkog internata, kad sam svoje selo ostavio. Pokraj tebe, u sutone rane, mislio sam na moje Hašane.
Sam i sjetan, lutao bih gradom i kraj Une zaplakao kradom. Pred oči ti rodno selo dođe, brat i sestra, zabrinuta majka, a odnekle, iz podvodne ravni, oglasi se vrbova svirajka.
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
— To sam i mislio. Možda ću tamo naći za večeru i spavanje. — Ja vam savetujem da ostanete do sutra ovde. Selo je malo i siromašno ali ćete sa gostionicom biti zadovoljni.
Međutim ta je de huespedes za dvadeset kuća i, kao i celo selo, nema čak ni osvetljena. — Za jednu noć će mi to čak činiti zadovoljstvo.
— Dobro veče. — Dobro veče, gospodine. — Lepo vaše selo. — Da, lepo. Siroto. Prošle zime celo je jezero bilo zamrznuto. — Znači, nije se mogla loviti riba?
— Oni žive stalno ovde? — Ima samo nekoliko godina da se vraćaju svakoga leta na jezero. Samo svrate u naše selo. Imaju motor i tada dolaze sa gostima. — Kako se zovete? — Ivona. — To nije domaće ime. — Nije.
Oni žive dole. — Koliko ima ribara? — Jedva osam barki. Druga sela na jezeru love više. — Vaše selo je vrlo lepo. Vidite stalno jezero sa svoga praga. — Vidimo uvek jezero. Ponekad pobesni. — Noćas će biti mirno?
Žena je imala suknje mokre skoro do kolena. Mehaničar im priđe: — Vraćate se u selo? Ovde je jedan mladi gospodin koji bi tamo takođe. Možete li ga uzeti? — Zašto ne? Nek dođe!
— Onda ću ja u pet doći po vas. — Dođite u pet po mene. Ono je zamak? Izgleda ogroman. Ne vidim ribarske kuće. — Selo je sa druge strane ostrva. Vidite samo toranj crkvice koja je navrh ostrva. — Kome pripada ova šuma?
Slobodno zagazim za njom jednom nogom do članaka. — Ovuda je krčma. Selo je duž jezera, ali su mu njegove kuće samo leđima okrenute.
— Zaista je sve tako lepo udešeno. Njegova ekselencija, pokojni senator, utrošila je nekoliko miliona. — Sreća je za selo da je jedan napušteni manastir pretvoren u zamak. Sada mogu ponešto zaraditi i van ribolova. — Kako ne!
— Doviđenja. Kažete trideset litara? — O, vrlo često i više. — Doviđenja. Prolazim opet kroz selo. S jedne i s druge strane, žene i ludi gledaju me ljubopitljivo. Kažem svakome: dobro veče! I svako mi tako otpozdravlja.
To nije da sam se bojao za svoj dućan, da će ga zatvoriti, selo ne može bez ijedne kafane, već sam rekao što sam osećao nešto.
Na vrhu jednog brda u dubini, koje je celo još u magli, sija samo pod prvim sunčanim zracima selo Mont Palankinos. To je Brdo Buva, i devojka (Ostrvce) koja je služila kod mojih prijatelja bila je iz tog sela.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom, Mutno je nebo svo. Frkće okiso konjic i žurno u selo grabi, I već pred sobom vidim ubogi i stari dom: Na pragu starica stoji i mokru živinu vabi, I s repom kosmatim svojim
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
Tako smo se i vratili u selo ruku praznih i gladni. Rugali nam se kmetovi, ljube nas neverne napustile i blago sobom ponele, ni u manastir nas
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
U prolazu kroz selo narod je iznosio vodu, voće, davao je hleb, što je sve posluga rado prihvatala i delila sa vozarima, koji nisu mogli
Držeći se za štit topa, išao je tako, bludeći pogledom negde u daljinu, I mislio na ženu i svoje selo. A uveče, kada završe poslove, legao bi Petar na slamu, podmetao ruke ispod glave i ćutao. Voleo je samoću.
Čak mi se i Tanasije žali: — Mršava posla, gospodine naredniče... Po tri sata maršujemo, dok naiđemo na selo. Stigli smo u Lazarevac. Opet je nastalo ravnanje šatora, topova, zatezanje konjušnica.
Tako razgovarajući stigosmo u selo Veliki Bošnjak. Podne je davno prevalilo. Selo je bilo gotovo pusto. Ispred jednoga hrasta opazismo samo nekog starca
Tako razgovarajući stigosmo u selo Veliki Bošnjak. Podne je davno prevalilo. Selo je bilo gotovo pusto. Ispred jednoga hrasta opazismo samo nekog starca povijenog do zemlje.
Siđosmo jedva tako u jedan potok. Tu napojismo konje. Onda opet uzbrdo, dok ne stigosmo u jedno selo, čini mi se rekoše da se zove Sikot. Dugo smo tu čekali.
Naiđosmo na jedno ušoreno selo i na raskršću se sakupili seljaci, starci i žene. Tu zastadosmo. Pričaju seljaci da se vodi velika bitka oko Šapca, i da
Sa mučnim i tmurnim raspoloženjem stigosmo opet u selo Veliki Bošnjak. Tu smo doznali da su naši zauzeli Šabac. — Taman mi pristignemo, a neprijatelj pobegne — trlja zadovoljno
Sunce pripeklo, znoj kipti sa ljudi i stoke. Kad prolazimo kroza selo, ljudi ne mogu da se napiju vode. Bilo je to nekad kad su seljaci iznosili vino i vodu.
A kad izlaze, odlome čitavu granu jabuke, koliko tek da se „zakite“. Sunce je već zalazilo kada smo naišli na selo Glušce, i usred sela dat je zastanak. Starci i žene se okupili oko topova, po kojima leži s prsta debela prašina.
— Njega vide i u našem selu... Odvojeni od svojih kuća, gledaju grčevito u tu jedinu vezu, i zamišljaju svoje selo obasjano mesečevim sjajem... Mostovi tren je prošao. Kretosmo i mi lagano. Opet zastadosmo pred jednim selom.
Opet zastadosmo pred jednim selom. Bunovni seljaci, onako u košuljama, gledaju preko plotova. Rekoše nam da se selo zove Uzeće. Tada baš, negde desno i u daljini, odjeknuše potmulo pucnji topova. Pevci zakukurikaše. Bila je ponoć...
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
u neke prljave, zatvorene boje, pantalone i kaput, sa crnim širokim prugama ozgo na niže, stajaše on posmatrajući selo, koje se, okićeno voćnjacima, pružilo po drugoj kosi, a svojom širinom dopire do livada.
Putnik se još jedared obazre na selo, pa onda baci na zemlju neku vunenu struku sa svojih leđa i sede na nju. Tek tada opazi čobane, koji ga pažljivo
Sad pravo iz škole« pomisli on i podiže napred svoje velike sanjive oči. Beše već ušao u selo, pa gledaše da ne izgubi iz vida školu, koja se, sa svojim visokim dimnjakom, izdizaše malo u stranu od seoskog puta..
— Ama čekaj, gospodine, stade kmet izvijati slatko i rečito. Grehota je da ona globi naše selo, kad mi i ’nako nismo tražili dva učitelja. Kako nam je dosad mogao jedan otaljavati !...
Znate već šta može misliti zdravo i veselo šesnaestogodišnje devojče. I selo joj je u tim snovima izgledalo drukčije, svetlije, i ljudi su bili meki, dobri, poslušni...
Kako u novom stanu? — Dobro jutro želim. The... kad nije bolje... — Vidi se da mi nismo za selo: treba sa njima biti drukčiji.
— Nosi ti, Vuksane, za to peškeš tvom sinovcu, starom kmetu, reče jedan odbornik. On je to zapeo da prosveti naše selo, te nam natovario na vrat dva učitelja.
svrnuše u jedno sokače i malo zatim nađoše se pod jednim humom, što se ponosno izdigao nad kosom, po kojoj se pružilo selo. Nabraše zrelih, sočnih, nabreklih od jedrine šljiva, pa se ispeše na hum.
Nabraše zrelih, sočnih, nabreklih od jedrine šljiva, pa se ispeše na hum. Pogled sa huma na selo i okolinu beše čaroban, zanosan.
Oni se krenuše kroza selo. Putom se vodio govor samo o radu u školi. Velimir obeća da će doći k njima sa celom svojom školom, pa će tako
A iz sela se nosi, sve lakše i lakše, nejasno, tiho brujanje. Dolazi noć... Kad već uđoše u selo. Gojko se ponudi da otprati Ljubicu do njena stana. — Neka, molim vas, nemojte...
Gojko se nasmeši zadovoljno, pobedonosno. Raspusti decu, pa se i sam uputi kroz selo, pravo ka brezovačkoj školi. Od skorog vremena on se o svemu savetovaše sa Veljom, jer uvide da ovaj ne samo pametno
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
Mila majčice, bela crkvice, “Oprosti meni, i blagosov’ me; Ja ću da idem u tuđe selo, U tuđe selo, za tuđu seju, Za tuđu seju, za moju ljubu.“ 57.
Mila majčice, bela crkvice, “Oprosti meni, i blagosov’ me; Ja ću da idem u tuđe selo, U tuđe selo, za tuđu seju, Za tuđu seju, za moju ljubu.“ 57.
70. Gorom idu Petrovi svatovi, Gorom idu, gora jektijaše; Poljem idu, polje zvečijaše; Selom idu, selo strah imaše Od ljepote gospode svatova. 71.
88. Ovo je vino crveno, Popijmo ga veselo, Nek ne čuje sve selo, Da smo zdravo i veselo. 89. Pade listak naranče Usred čaše junačke.
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Imali smo i posetu američkog cirkusa Barnuma. Moj otac je, godinu dana pre toga, bio otišao na selo, u Ilanču. Dotle me je čekao, pred pozorištem, i kad sneg pada.
Iznad njih, u zelenilu, vidi se selo. Život je tu strašan. Da bi se dobilo malo zemlje, treba mesecima vaditi kamen iz zemlje, koja je crvena i puna kamenja,
O njemu su stvarali jednu idealnu, i idealiziranu, sliku. Naivnu. Ja sam selo upoznao u detinjstvu. U gostima kod strica, zelenaša, u Ilanči, na golubarniku.
Zatim sam upoznao Ilanču, malo više, kad se moj otac, nasledivši brata, povukao na selo. Ja sam tada bio u petom razredu i onda sam, svake godine, provodio nekoliko dana na selu.
A pokazali su mi i selo. Kosta Putnik bio je tada uzeo sedamdesetu, ali se pri unošenju džakova, utrkivao sa sinovima.
Njegovi sinovi, Miloš i Ranko, vrlo lepi muškarci, isto su tako skinuli sa mojih očiju veo. Upoznao sam selo. Ne kao što ga varoška deca znaju, nego kao da sam se u Ilanči rodio. Upoznao sam i neke strane u seoskom Dekameronu.
Jedem je prstima, kao glistu (comme il faut). Talijanska artiljerija grmi, ali ne tuče selo, puca idilično. Posle večere, vraćam se u praznu kuću. Sva je u mesečini i cveću.
Pored puta selo se tek budilo, magarci su rikali, a babe su raznosile teške tovare na leđima kao da smo negde u zemlji Don Kihota.
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
Seljak je molio Boga da mu pričuva kravu dok se on ne vrati, pa ode nekim poslom natrag u selo. „Eto!“ — mislio je đavo — „ovaj moli Boga da Mu sačuva kravu, i sad, ako krava ostane na miru, on će za to da
se da se ne ponovi s njima to čudo što ih je maločas snašlo, a krava rikaše tako žalostivo i glasno da se čulo čak u selo. Seljak pozna glas svoje krave pa brže-bolje dotrča da vidi šta je.
Kad vide da mu se krava zaglibila, reče: — No, tu mora da je sam đavo umešao svoje prste — i ode u selo da nađe ljude da izvuku kravu. — E, eto — reče đavo — jesam li ja kazao?... Opet ja kriv!... A ko je terao da igra?...
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
Ministar se zadovoljno osmehnu, pa produži: — Razgranao sam činovništvo u svojoj struci tako da svako selo ima privredno nadleštvo od pet činovnika, od kojih je najstariji upravnik ekonomije i privrede sela toga i toga.
Posle malog ćutanja, produži ministar: — Posle toga, ja sam udesio da svako selo ima dobro uređenu čitaonicu, koja mora biti snabdevena dobrim knjigama za ratarstvo, šumarstvo, stočarstvo, pčelarstvo
Uhvatili se za ruke i idu ulicom. Sinoć onaj dečko otišao nekud kroza selo, a ovaj sam ostao. — Ostavi, brate, te sitnice i ludorije da ne gubimo vremena.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Čuje se već gromoviti avaz drekavca... Po brdima jure vampiri i trče u selo... Na livadi, pod osojem, već se uhvatilo kolo vila, a po raskrsnicama se već šunjaju vukodlaci...
Đokić je kicoš, lep mladić i veliki hvališa. Bio je u vojsci kaplar, pa sad celo selo zna, kako mu je jednom komandir dao da vrati četu s Vračara u grad, pa je »Terazijama« prošao general, i Đokić celu
Istina, tu ga sve rezile za njegov rad po selima, ali mi, brate, velimo: zašto je vlast, nego da selo zna za nju; — nama i ne treba... kod nas, Bogu hvala, sve ide mirno i po zakonu.
BOGOMOLjAC Naše selo računalo se kao najpoštenije mesto u okrugu. Kad naiđeš u njega iz drugih sela, izgleda ti kao da si, posle teška i
Tamo probavi celu zimu, pa čim se sneg stane topiti, on već stiže u selo. Raspitivali smo ga često šta radi tako dugo u manastirima, ali on nam po ceo dan priča o manastirima kako su
koju stranu da se krene, pa, najzad, obrte Spasoju leđa i, polagano pazeći da ne izgazi pšenicu, iziđe iz njive i ode u selo. Iđaše pognute glave i nevesela lica. Najedared sinu mu u glavi: to je ono! Počinje se...
i videti momka i ostalo. U prvu nedelju posle toga on dođe, odvedu ga kući Petrovićevoj, gazda Petrović ode u selo, čeljad se raziđu i ostane sam momak, koji ga stane uvoditi u svoje odaje i pokazivati mu svoje dobro.
ljut, a kako ne bi: dosad si bio kapetanov tast i uživao poštovanje sviju varošana, a gle sad po najvećem mrazu hajd’ u selo! Četiri sata pešice pa ili dobiti što il’ ne dobiti; ili ručati tamo, il’ skapavati gladan ceo dan.
Prvi trgovci i jedan pisar izašli su u prvo selo da pričekaju kapetana. U sreskoj kući žurno se sprema, jutros dođoše jedna kola sa stvarima novog kapetana.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
ali što je baš nužno da vam odmah morim pamćenje imenima i da vam poimence kažem u kom selu! I posle, zar je jedno selo u našoj dragoj Srbiji u dlaku iste te sreće i sudbine bilo kao i ovo o kome je reč!
Možete, vala, uzeti koje god hoćete selo — i niste pogrešili. Sva su skoro te iste sudbine, i to zlo opšte je zlo, i zato se samo nametalo kao hitno za predmet
Skoro je premešten. I mi ćemo odatle, baš od njegova dolaska, i početi našu pripovetku. Čim je stigao u selo, skinuo stvari s kola i ušao u školsku zgradu, odmah je imao puno uzroka da se ljuti.
Ko si ti! — Je l’ ja? — Ti, ti, da! — Ja sam vamulus u ovoj školi odvajkada. Je l’ ti reko’, gospodine, čim dođe u selo?! — More, ti si jedna birokračina, vidim ja. Pismen si ti, vidim ja, nego priznaj!
»E, što vam sad, vele, dolazi jedna, da prostiš, nesreća, jedna napast i gurema, jedan kijamet u selo — vele oni za tebe — mani se, vele! Oće da kukate crnoga Marinka!« — E, to ti je, vala!
Nekim čudnim udesom pala je pre, biće boga mi tako desetak godina, u ovo selo, kao jesenjim vetrom ponet i bačen uveo listak. Od to doba jednako je tu u selu.
U poslednjoj okružnoj varoši (iz koje će doći amo u drumsku mehanu u selo) zadesi je dupla nesreća; zaljubio se u nju najpre sin okružnog načelnika, mladi telegrafista, a posle i tata mu, sam
Eto, posle takih zbitija i čudestvija došla je pre desetak godina amo u ovo selo, gde se već uveliko obikla. Ne možeš da poznaš onu staru Gizelu. A imala je više imena nego kakva španska princeza.
U Srbiji samo promenila je nekih deset-jedanaest. Gizelom se zvala pre nego što će doći u selo. To joj je poslednje ime iz poslednjeg vremena njenog burnog i šarenog života.
A sem toga govora još je nešto zadržala od starih svojih navika što je bunilo pomalo i selo a i gazda-Đorđa. Volela je da se mlati sa kučićima povazdan.
A gazda je i bio docnije. Ali, boga mi, prvu godinu-dve, daleko je to bilo još od gazde, jer kad je došao u selo, ne bi mu, vala, niko za sav espap dao više od dvadeset i pet, reci i trideset, groša.
A vele da si jedan od prvih ljudi ovde. — Pa jeste, gospodin, daskalo, učitelju, tako se računa u selo. Predsednik Milisav, i posle nas trajica-četvorica ljudi. — Eh, šta posle — reče Sreta, pa iskapi čašicu. — Što posle?!
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
” „Priroda je moja takva, vesela, A brdska mi čamotinja presela, I gađenjem ispunilo selo me: Ja bih htela Beogradu belome!
Smrzli mi se prsti, ukočio vrat, I, neosetno, prođe veče. U ponoć, Mesec obasjava selo. Zec se, u šumi, podvlači pod kamen. Navlačim ćebe na nos, na čelo; Odjednom: plamen! Plamen! Plamen!
Četvrtak — četvrti U mestu se vrti. U petak moj tetak Prodô sav imetak. U subotu zacelo Ići ćemo na selo. Nedelja je najbelja, Bela kao kudelja.
Leto je pomalo neodgovorno, dok jaka zima donosi Mraz, a s njim usmerenost i ozbiljnost. U leto se posećuje selo u kojem je rođen Don Kihot, I jednim okom, na plaži, čita se Moma Kapor.
Taj ćuv nas podseti, neveselo, Na detinjstvo, na rodno selo. Hukne: njiva se naroguši, I blesnu stare zvezde u duši.
Kad selo, reka, brdo i grad Prilegnu — svako u svoj hlad; Tad vetar duva, al se ne čuje: Grana se s granom poprečuje; I
smelo, Gvožđe se kuje dok je vruće, Sa reči treba odmah na delo: Prodajem kuću, sve oko kuće, Briga me šta će reći selo! Svaki nas posed u grob vuče! Bogatstvo je grožđe kiselo!
” Petar Sundečić, selo Meljak, Štedljev je, mada po duši nije loš. „Može li za tri banke”, pita Pera-seljak. „Jevtinije od pet ni za groš!
Dogodilo se da prvi razred niže gimnazije završim na Banovom Brdu, i da se onda vratim u selo; zatim sam, tri godine, svakodnevno pešačio po četrnaest kilometara, do škole u Ljigu, i natrag.
To je i naslov moje druge zbirke za decu. Oko 1970. počnem se, redovno, vraćati u selo. Tada sam se, konačno, opredelio za vegetarijansku ishranu.
Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE
Posle rata njihovo selo nije više na granici države, pa je, bar onde gde su oni radili, prestala potreba kriumčarenja.
Rakić, Milan - PESME
Spavaj, Truni, dobra dušo, u pokrovu belom. STAROST I U večernjoj magli pred nama se pruža Pusto crno polje, i ubogo selo; Nepomično na njivama žito zrelo; Zrakom struji miris divljih belih ruža...
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Iz nedra im ispadaju stvari što su nakupovali i poneli svojima u selo. Gaze sve ispred sebe, naročito Cigane, i Ciganke.
I kad bi sve to svršio, uredio, ne pojavljujući se, i ne kazujući se ni materi ni Sofki, gotovo u crni mrak ode u svoje selo.
Ne siđe, ne pojavi se, kao da odbolova. I tek sutra siđe. Magdu odmah, tobož nekim poslom, gotovo otera u selo. Sofka je pak znala da je to učinila samo iz straha, znajući da se Magda neće moći uzdržati, i da će po komšiluku
I to je sad teranje Magdino u selo za Sofku bio već jedan dokaz kako je zaista otac kuću prodao. I zbog toga došao da joj javi.
Znalo se samo da je ispod crkve, da vodi na drum, i da pored tekije i preko vinograda izlazi na granicu. Njihovo selo bilo tamo u Turskoj, odmah iza manastira Svetog Oca. Kuće sve od kamena, čak i krovovi od kamenih ploča.
A njihova kuća najveća, u sredini sela, gotovo kao neka kula, pošto je i celo selo proizišlo iz te njihove kuće. Govorilo se da je sama njihova kuća čitav sprat u manastiru podigla, česme popravljala i
Jer su na daleko bili čuveni, naročito pretci Markovi, kao „kačaci“. Turčin, koji bi zapao međ njih, u njihov atar, selo, više se ne bi video živ.
brastva Markova, još neogarena, detinja lica, kao da je ispod zemlje išao tako neopažen prošao sva arnautska sela, našao selo i kuću u koju su bili odveli Jusufčića.
Sve se kao nečem nadala. A izgledalo je da se najviše nadala da će se opet vratiti u selo, ma da je bila sama uverena da je to nemogućno. I zato nikako se nije mogla da „povaroši“, da se pomiri i uživi u kuću.
I da joj nije bilo još toga Arse, ko zna šta bi bilo od nje, onako same. On joj je bio sve, i selo i varoš. On je išao po varoši, po čaršiji, i onda sve njoj ovamo do sitnica pričao.
On posle proševine prestao da ide od kuće u han i selo. Sigurno sada kuću i sve žurno sprema za svadbu. I onda celog dana ovamo šalje darove i slatkiše za nju.
Jer dovoljno je bilo reći: „Ovo je gazde-Markov stric, deda ili rod“, pa da svaki, ma ko bio, komšije, celo selo, čak i druga sela, budu prema njemu drugačiji, uzdržljiviji, mirniji.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Na putu sretoše nekog starog seljaka, koga sve selo zvaše „striko pečeni“, valjda što je zbilja nalikovao pečenu jarcu.
koljeno, a rukom zakloni usta, pa započe: „Do’dila je k meni Stamena Mirkova, taman danas oko podne, kad ti ono pođe u selo. Ja, bogme, bjeh u najvećem poslu, kao što znaš.
Otidite vas dvojica ti Mrgude i ti Rade, u selo, pa donesite motike i lopate. A, bogme, možete se najaviti i popu, ako ga je tu!“ Ljudi se počeše dizati.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
Rugalice odraslih su mnogo dubljeg zahvata no one dečje. Ruga se čovek čoveku, selo selu, pokrajina pokrajini, bratstvo bratstvu, pleme plemenu, narod narodu, porodica porodici, a i da ne govorimo o
— Greh je grehu zametak. — Jedan greh rađa sto greha. — Jedna šteta sto grehova. — Grijeh jednoga sve selo plaća. — Grijeh najmanji zlo je najveće. — Dvared greši ko se grehom hvali. — Čiji gresi, toga i kajanje.
— Tko malo može, valja da puno trpi. — Jača su dvojica, nego sam Radojica. — Jače selo od svatova. — Teži je hatar od sile. — Čija vlada, tog i pravda. — Gde je sila, tu nije razlog.
— Što đavo ne zna, pita ženu. B) STIHOVANE 1) ŠTA JE LAKO (LASNO) Lako ti je bez tojage proći Kroza selo u kom pasa nema. Lako ti je trošit’ bogatome I jačemu bit’ se s nejačijem.
— Ovako je rekla popadija kad je vidjela da drugi jedu bez njena popa poskurice u oltaru. Selo Ribarica, pisala Rišćanica, trubu sira i čabar sukna. — Pripovijedaju da se našlo u tefteru nekakvog kaluđera.
Kud je, snašo, u to selo put poslije ručka? — Zapitao nakakav putnik mlade pred kućom, đe je bio stao da se napije vode ili da zapali lulu, a
Jela te bolest!“ Šatra patra, — vilajetska zatra. — Uzjahao Turčin jarca, pa pošo u narod da globi. Došav u prvo selo, upita: „Na što jašem?“ — „Na jarca“ — odgovoriše mu. — „Kakav jarac, kad je ovo hat?
“ — „Na jarca“ — odgovoriše mu. — „Kakav jarac, kad je ovo hat? Hiljadu groša plaća globu to selo“. U drugom selu odgovoriše mu da jaše na hatu, al’ opet platiše hiljadu groša globe, jer Turčin reče da nije hat no
— To je, aga, šatra patra, — vilajetska zatra! — „Bunca baba“ — reče Turčin — i ode u drugo selo. O NAŠIM LjUDIMA Ako sahat laže, sunce ne laže. — Kazao je nekakov (čovek) te je bio ogladnio.
I to će proći. — Sve će proći i najveće zlo kao i najveće dobro. Nekakav putnik dođe u jedno selo u kome je gospodar imao veliki prekrasan dvor, pa kod dvora jednoga svog roba uhvatio u jaram te orao na njemu.
Kad se putnik poslije dugoga vremena vrati natrag, i došavši opet u ono selo dozna od seljaka da je car, čuvši kako je gospodar svoga roba mučio, gospodara pogubio, a njegov dvor i ostalo sve imanje
— Oni te nije među nas ni dolazio. 4 Pitao silan Turčin raju kad je došao na konak: — Dolaze li vam vukovi u selo? — I danas je došao jedan. 5 Pitao Primorac raju: — Kad vam je najgori aga? — Kad osiromašimo. — A kad je najbolji?
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
34. Zakla vola bivola, izudi ga na udiće, svaki ud vola dade. 35. Zakla vola bika, sve selo svika, a kad oće da slavi, nema šta da stavi. 36. Zalolota lota sa visoka plota, daleko se čuje u neznanu zemlju. 37.
124. Tica bez zuba, a svijet izjede. 125. Tica šargizda sve selo nagizda, a sebe ne može. 126. Trči trči trčuljak, visi visi visuljak; Boga moli trčuljak, da otpadne visuljak. 127.
crven ti sam ja. 146. Crna kera za sobom belo crevo vuče. 147. Crn bika sve selo svika. 148. Crno maleno vazdan cara vara. 149. Crno maleno kuću čuva. 150. Crno maleno na putu živa mesa čeka. 151.
Pošto dijete malo poodraste, žena se nekako ukrade i uteče u selo kući svojoj. Međed je jednako koješta donosio i dijete hranio, kao mu prije i mater.
Posle toga ostanu u njezinu dvoru još tri dana u veselju, pa onda pođu k ocu njegovome, i udese te noću dođu u njegovo selo. Kad dođu pred kuću, čuju viku i vide da je veselje: žene se ona dva brata; onda on poviče ispred kuće: „O domaćine!
Idući tako posle dugoga vremena jedno veče dođe u drugo selo, pa se zamoli u jednoj kući da ga prime na konak. Oni ga prime i upitaju ga kuda ide, a on im kaže sve po redu što je
” Kad voda to čuje, a ona se razlije preko obale, pa za njim, a on beži, te jedva uteče. Kad dođe u ono selo k onome čoveku što mu se goveda nisu dala, on ga jedva dočeka: „Šta je, brate, za Boga! Jesi li pitao Usuda?
Posle toga domaćin mu pokloni petoro goveda, a on mu zahvali i pođe dalje. Kad dođe u ono selo k onome domaćinu što je imao nesitu čeljad, domaćin ga jedva dočeka: „Kako je, brate, za Boga! šta veli Usud?
” Anđeo prekrsti štapom, a to mesto vode poteče vino: tu se burad opravljaju, tu se vino sipa, ljudi rade, selo čitavo. Onda ga anđeo onde ostavi i reče mu: „Eto ti što si | želeo, sad živi.” Pa uzme onu dvojicu i pođe s njima dalje.
jedne sir sire, jedne maslo tope; tu se načini i kozara, jedni seku, jedni mere, jedni novce primaju, ljudi rade, selo čitavo. Onda mu reče anđeo: „Eto ti što si želeo.
Za tim prešavši preko ćuprije dođe u jedno selo, i prolazeći krozanj čuje sa sviju strana pevanku i veselje, pa se začudi gde sve selo peva.
preko ćuprije dođe u jedno selo, i prolazeći krozanj čuje sa sviju strana pevanku i veselje, pa se začudi gde sve selo peva. i veseli se, te zapita jednoga: „Kako je to, brate, u vas sve veselo?
Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
CMILjA: Iz Kremana, kod Užica. Ikonijina zemljakinja. STAVRA: Kako da ne znam Kremna, lepo selo! Vido sam iz voza, kad sam išo za Višegrad. Čini mi se ima i neka strugara. CMILjA: Ima.
Stanković, Borisav - JOVČA
Leti, ako se ode u selo, na čivluk, i tamo jednako sa njima sam. I kad se kupaju u reci, hladu, one — kao da nisam živ, nisam muško — neće da
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Suze prolivajući, načnem govoriti: „Ostaj mi zbogom, o predrago selo, mesto roždenija roditeljnice moje!” Padnem licem na zemlju, ljubim zemlju i s toplim suzama kvasim.
” Padnem licem na zemlju, ljubim zemlju i s toplim suzama kvasim. Nikad u mom životu nisam tako plakao. Gledajući selo u kom se majka | moja rodila i rasla; po kom se u detinjstvu svom igrala, mladost provodila i s roditeljem mojim
Ovi dan predveče dođemo u jedno selo kod Tise. Nađemo jednog starog sveštenika gdi nešto u svojoj avliji teše. Pitamo ga kako bi[smo] mogli u Srem preći.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Jesenas smo ti kazali sve potanko. Kazâ ti je i Čagalj, i Šunda, i Kljako, i Rora, i ja, a kašće ti i sve selo, jer je sve selo na čudu e njim! Vidiš kako sad plače uz mater, kako se pripodobija! Siroma!
Kazâ ti je i Čagalj, i Šunda, i Kljako, i Rora, i ja, a kašće ti i sve selo, jer je sve selo na čudu e njim! Vidiš kako sad plače uz mater, kako se pripodobija! Siroma! A džigerice bi ti izvadija za krajcaru.
Kušmeljić, pored sve trke, ne dade odušiti sluzi no ga pitaše za ovo i za ono: koje je ono selo, kuda vodi put, otkuda teče rijeka itd.
Svi sačekaše dokle on prepliva, dok se obuče i otide u selo. — Bliži prekovođani, kako već vidjesmo, pošli bjehu za Srdarom i Bakonjom niz vodu.
Ja ću spavati ovdinak do noći. Bakonja se preveze s vrancem, pa kasom zaokoli selo u kome nije bio poslije pohare. Kad stiže ka jednoj stazi koja iz prijeka vođaše ka kraju sela, vranac htjede da svrne
Svi se ljubazno pozdraviše s njim, pa jedan zapita: da se Srdar nije razbolio, pa poručio što u selo? A na to se Bakonja zacrvenje i pođe dalje.
Bakonja vidje sebe u mantijama, na dobru konju, koji pod njim podigrava kroz njeko lijepo selo. Ispred kuća kud on prolazi ustaju žene da mu se klanjaju. Muški su na raboti, po polju.
Kad bi naišao na kakvo selo, onda bi se ukočio i pritegao vođice, dižući prašinu i divljenje, a kad ugleda Zvrljevo, onda obode pomamnoga „bilca“, pa
Bakonja tu ne vidje ništa „veliko“. Pod golijetnijem brdima bješe kao tkanica dubrave. Pod njom selo. Od sela ka cesti rasprostrla se tratina, a na njoj obična kuća na jedan pod, pak, niže, zgrade za štale.
Još se vidi da nije u duši ponosit, kad on i drugima kaže da mu je Krkota rođak. Poslije podne Bakonja projaha kroza selo, te se pred svakim dvorištem ustavi i porazgovara, ne gledajući u oči mlade ženske, iako su ga njihve oči pile.
Jednoga radnoga dana uveče dođe iz varošice (ne one kojoj je pripadalo Zvrljevo, nego one kojoj je pripadalo selo K.) jedan debeljko lacmanin i s njim jedan fakin noseći veliku kotaricu. Fakin odmah otide, a debeljko ostade.
riječi o tom, a kako se Čagljina dosjeti tome, a bješe mu potreba od njekih dvadeset i pet talijera, to on progluši selo pričajući o čestitosti Kušmelja i Osinjače i njihovu velikom imanju.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Kolona rabadžija uđe u selo; pod koševima ćute psi; rabadžije stadoše da se dovikuju; neko započe pesmu, pa umuče; njen tmoni odjek zasu sneg,
drugoga čitavog Badnjeg dana; razgovor bi počinjali posle večere, njih dvojica sami, i slušali jedan drugoga sve dok selo ne bukne pucnjavom i vrevom petlova.
— Vidim. Vozi polako do groblja, a onda kroz selo brz kas! Kočijaš klimnu glavom i opomenu konje da pođu. Njega ovde neće sahraniti. Nikad. I ako sasvim propadne. Umrla.
Šta se to promenilo, šta se to dogodilo za nekoliko godina otkako nije dolazio u selo? — Levo! Levo! Zapamtiće ovo Badnje veče i ovaj Božić, poslednji u Prerovu, sutra će se vratiti, rano, večeras se mora
ivici kreveta i zamišljeno gleda u plameno i kockasto oko niske peći, i ne čuje to jedino prerovsko pseto noćas kad je selo zadavljeno snegom, ubijeno pomračinom što se izmešala sa oblacima, jer je Milunka čula njihovu svađu i sve joj ispričala.
Đorđe nije kod kuće. Zvono ječi, jauče, stravom uzbune plaši noć; veliko sivo oko neba nadnelo se nad selo, nad zvonaru, viri na Tolu, on vidi i još brže i snažnije trza konopac, da zvono smrska nebu zenicu pa da nikom ne
Samo će stara kuća ostati da se u njenom odžaku legu kukuvije i po čitavu noć smrću plaše selo. Sitnu kaldrmu prekrila lišjakinja, plotovi pogoreli, jasenovi posečeni.
— Ti si se uplašio? — mršti se Aćim. Čađević ćuti i gura ruku u duvankesu. — Hajdemo da zovemo selo — ustaje, preko kožuha navlači gunj, uzima štap, Čađević izlazi za njim. — Stani malo!
Posedaju i ćute. Reka ide i odnosi: nekad zvezde, a nekad oblake. U zoru, jedna po jedna ustane i odlazi u selo. Luka ne izlazi iz vodenice dok i poslednja ne utone u gustu šumu topola.
— Ali ga je selo i mrtvog osudilo da dna dana visi na brestu. Onom kod sudnice. Onde gde je tvoj otac, kad je kmetovao pod knezom
istrčavaju na zaleđen sneg, uzaludno pokušavaju da zadrže natuštene i ljute muškarce, koji hitro, kao da Turci ulaze u selo, uskaču u čakšire i, s ogrnutim gunjevima i nezapetljanim kaiševima oko nogu, dovikujući se, žure ka opštini.
Pominjaće ga i poštovati više i od Adama Bogosavljevića. U očima mu se, ispod nakostrešenih, kratkih obrva, celo selo zbilo u gomilu oko šupljeg bresta za koji su Turci nekada skele vezivali, jer tada je brest bio na obali Morave, pa
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Nakon smrti roditelja susedi su ga doveli i ostavili na pločniku, rekavši: — Prosi, i ne vraćaj se u selo! Kako je i mogao da se vrati? Put do sela nije znao, a i svoje kuće se sećao tek kao gnezda na vrhu brda.
A kada prođoše ta tri dana, evo malih svirača! Skupi se celo ribarsko selo. Veselju nikad kraja, ali i uhode su putovale, prerušene. — Ako je tačno da je njihova svirka lek, mi ih moramo naći!
ZLATNI TANjIR Od prvog jutarnjeg zraka do mrkle noći, kao bakarno zvono, odjekivalo je selo od sitnih udaraca rezbarskog dleta. Izdaleka, ono je i ličilo na zvono okačeno između neba i zemlje.
Kao što zime predaju polja proleću, otac j e sinu, a ded unuku predavao veštinu pretvaranja drveta u čipku, ali se selo od silnog rada ne zaima. Samo je sve veći broj seljaka hodao pogureno od duge povijenosti nad poslom.
One koji nisu umeli da rezbare, čitavo selo preziralo je ili žalilo je li čudo što je dečak iz kuće pod liticom sa stidom skrivao desnu šaku na kojoj nije bilo
Što je, rastući, sve manje odlazio u selo? Sve više bežao od vršnjaka? Njegova kuća bila je izdvojena od ostalih. Retko je ko u nu i zalazio.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom; Mutno je nebo svo. Frkće okis'o konjic i žurno u selo grabi, I već pred sobom vidi ubog i stari dom.
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Morade napustiti i Kraljevsku Instituciju i povući se, godine 1858, na selo u okolini Londona, gde mu je kraljica darovala kuću za stanovanje.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Tada se setih da sad nailazi mestašce gde se moj pobratim venčao i bi mi žao što bar nije dan da ponova vidim selo i jasno oživim stare, tako prijatne uspomene.
rekla nam da smo divni, da će nas voleti kao što nas voli Nikola, pa nam je, posle, kad se kola krenuše putem u selo, pričala o tome kako je sinoć vešto i lako umakla iz kuće.
o... oj Moravo moje selo ravno, kad si ravno što si vodoplavno, ili Sunce jarko ne sijaš jednako... Samo što je ta sreća malo trajala, jer je
I te noći svaki bataljon dade po jednu patrolu, i patrole, bez milosti, pretresoše celo selo, svaku kuću, svaki kutić, ambare, vajate, tavane i kučnice, ali Sekulu Resimića nigde ne pronađoše.
Tako sjašem ja, povedem umorno kljuse, pa pođem lagano kroz selo da izberem zgodnu kućicu. Pa sam zadugo zverao i merkao levo i desno, ali nikako da se odlučim.
I izgovarajući reč tri stavio je tri prsta svoje ruke pred lice. A sutradan, po njegovom naređenju, na zakusku je došlo selo, pošto je učitelj bio razumeo da će mu major Tasa, ako sutra ne bude poslušan, prirediti tri parastosa...
neizbežna odluka o izboru najboljeg i najlekovitijeg vazduha pala na Lipolist, ono zaista zdravo, bogato i živopisno selo u Mačvi, Ilija Vasić, pre nego što se pokori, postavi, jedan svoj uslov.
romanu i onda sanćim nalazi, pa vuče plajvazom liniju i čita: — Evo, veli, jedva nađo’, strana leva, numera desna: selo Vranjska, snaša lanjska; vrca, vrca, vrcara: tri groša i para.
Kad je bolje svanulo odred dobi naređenje za pokret u obližnje selo Ipsos, određeno za njegov bivak, gde stiže posle jednoga časa lakog i prijatnog pešačenja, a po divnome putu između
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
— Župnik u Zeleniku. Liječi svoje parohijane i kopuni pijetlove za gozbe liječničkim ekipama koje naiđu u selo. To je sve što je ostalo od njegove kirurgije.
— Kod nas je drukčija stvar. Ja sam s ovim zadovoljan: ja sam i želio uprav ovo. Selo, priroda, slobodni zrak, kretanje na otvorenu, to meni odgovara.
Pripalio cigaru, umotao se u bundu i povikao: „Tjeraj!“ Pred samim ulazom u selo upale se rakete i sve ode u jedan vatromet.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Đurica zinu od čuda i stade na mestu kao ukopan. — Zar ti prvi — produži kmet — otkako je naše selo zakopano, da okrvaviš i okaljaš našu svetu slavu! Đurica poče dolaziti k sebi. — Jok ja, onogaj... video je sav narod.
Tada ga poznade celo selo, te se o njemu još dugo govorilo... II Prođoše dve godine posle ovih krstonoša. Đurica postade najkršniji momak, ali
I on se sam čudio naravi svoje kćeri. Jedared naiđoše na selo kurjaci. Svaki, ko imađaše stoke, morade noćivati u oboru i toru, da bi sačuvao svoj mal od nezvanih krvožednih
Malo zatim prođe kroz selo glas: da se pokojni Jovica povampirio, pa svaku noć dolazi na kmetova vrata i lupa. Stanka je i Jovicu čekala dve
Jedna kućica sa danom oranja oko nje i jedna njiva u planini — beše mu sve nasleđe od oca. Sestru je udao u drugo selo, a majka Mu se dovijaše od svake ruke, da ne bude sinu na teretu.
— viknu kmet i izgura je iz vajata, ali ona produži i dalje naricati i prizivati za svedoke celo selo i sve svetitelje.
— Kad? — Zorom. — Je li sigurno? — Tako veli. — Dobro je — odgovori Vujo, pa se diže i ode pravo u selo. Na putu, iz jedne jaružice, iziđe pred njega onaj poverenik. — Nađe li ga? — zapita Vujo. — Nađoh; veli da može.
Đurica tek sad opazi, da tuda voli seoska putanja, koja prelazi preko potoka, i spaja selo sa potesom. Saže se pod jedan trn i stade da čeka.
Još korak dva, i evo ga na čistoj kosi, sa koje mu se otvara pogled na selo i na sve, što mu je sad tako drago i tako poznato.
Ovoga dana Đorđe posla Miletu u drugo selo, da obiđe neke šljivare, koje je zakupio za zeleno, i da posvršava neke druge poslove, a Miloš je, kao obično, imao da
pa pogledahu gde bi se mogao još koji napad izvršiti. Radovan se više i ne vrati u selo, nu produži s Đuricom pravi hajdučki život.
Kad se naže sunce nisko nad zahodom, devojke pokupiše rubine i raziđoše se u selo raznim putovima. Stanka iđaše donekle sa Jelicom, pa se od potoka, što protiče ispod Radonjića kuća, odvoji i pođe sama.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Onda Petar pohita da vidi šta je od njegovog sela. On je znao gde mu je selo, no tu sada sela ne beše, nego se samo poznavalo mesto gde je nekada bilo.
— Tebe varaju. Posadi ti onamo vinograd, pa ćeš da bereš grožđe lepše od sviju nas. Seljak posluša selo. Razore livadu, posadi lozu, a posle tri godine vinograd stane toliko da rađa da već nije imao gde da si zbere berbu.
Oreže i okopa vinograd, pa ga opet rabotaše kao i pre. Vinograd ponese divan rod. Sve se selo čudilo rodu. Kad je bilo po Svetom Iliji na deset dana, a nebo se nad vinogradom strašno naoblači.
preko ćuprije, dođe u jedno salo, i prolazeći kroza nj čuje sa sviju strana pevanku i veselje, pa se začudi gde sve selo peva i veseli se, te zapita jednoga: — Kako je to brate, u vas sve veselo?
Idući tako, dođe u drugo selo i, prolazeći kroza nj, vidi gde je u njemu sve žalosno i plačno, pa reče jednome: — Ja prođoh kroz jedno selo, i videh
u drugo selo i, prolazeći kroza nj, vidi gde je u njemu sve žalosno i plačno, pa reče jednome: — Ja prođoh kroz jedno selo, i videh sve veselo, a zašto je u vas sve tako žalosno?
Na to zet reče: — Onaka je večna muka na onome svetu. Šta si još video? Šura nastavi dalje: — Video sam selo sve veselo.
Zet na to: — Ono su dve jetrve. Šta si još video? Šura odgovori: — Video sam drugo selo i u njemu sve neveselo. Starac mu reče: — Onde nema nikakve pravde i nikakve sloge, niti znadu za boga.
Idući tako, posle dugoga vremena, jedno veče dođe u drugo selo, pa se zamoli u jednoj kući da ga prime na konak. Oni ga prime i upitaju ga kuda ide, a on im kaže sve po redu što je
Kad voda to čuje, a ona se razlije preko obale, pa za njim, a on beži, te jedva uteče. Kad dođe u ono selo k onome čoveku što mu se goveda nisu dala, on ga jedva dočeka: — Šta je, brate, zaboga! Jesi li pitao usuda?
Posle toga domaćin mu pokloni petoro goveda, a on mu zahvali i pođe dalje. Kad dođe u ono selo k onome domaćinu što je imao nesitu čeljad, domaćin ga jedva dočeka: — Kako je, brate, zaboga! Šta veli usud?
Putem susretne medvjeda, kojega upita: — Dokle ćeš ti to, striče? — Idem u ono selo, što se eno tamo vidi, jer su me pozvali da im kolo vodim. — Mogu li i ja s tobom? — upita ga lisica.
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austro-ugarskoj, a sada je važan deo Kraljevine
U našem selu mi smo se sami brinuli o svojoj školi i crkvi, a svako selo je biralo svoju sopstvenu upravu. Na čelu sela bio je knez, ili starešina, obično neki naočit seljak.
moja izvinjenja oni su mi ispričali kako je seljak Giga, koji je čitav život proveo u Idvoru, jednoga dana otišao u drugo selo na seoski vašar.
moja izvinjenja oni su mi ispričali kako je seljak Giga, koji je čitav život proveo u Idvoru, jednoga dana otišao u drugo selo na seoski vašar.
stranac u mestu i kada se razglasilo da sam Amerikanac koji je došao u Pornik da uči francuski osvojio sam čitavo selo. Uzeo sam seoskog učitelja da mi daje časove francuskog jezika.
Na putu smo prošli kroz veliko selo Ečku koje je bilo nastanjeno raznim nacijama: nemačkom, rumunskom i srpskom. Upadljiva je bila razlika u izgledu kuća,
Povukao se u svoje selo, Glenleir, u Škotskoj, i bio pet godina slobodan da se posveti studijama i razmišljanju. To je za njega bila najveća
godine posle završetka studija na Kolumbija koledžu i kada sam prvi put ponovo posetio moje rodno selo. Tom prilikom pesnik je kazao ono što ću sada ponoviti, a što sam već jednom napisao u ovoj knjizi: “Recite majci da
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Stoga se curica lako obikla na novom domu, pa sve ređe dolažaše s gospodarem u selo. A selo je daleko dvije ure hoda od mora, iza visokoga brda, ispod krševa, u zaklonici od sjevera, otkud se s protivne
Stoga se curica lako obikla na novom domu, pa sve ređe dolažaše s gospodarem u selo. A selo je daleko dvije ure hoda od mora, iza visokoga brda, ispod krševa, u zaklonici od sjevera, otkud se s protivne strane
Tih dana čisto je ginula za slobodom po pustome školju. A kad bi gospodar povratio se u selo, hitro bi od kuće pobjegla, ginući od čežnje da koga nađe.
Naredi ga lijepo kao muško, i pođe u selo. Uz šum zatresenih borovih grana penje se uzbrdicom, a oko nje sve diše i žive prostotom i prelijeva se u svjetlosti
Pa se uputiše jedno za drugim uskom škrapavom stazom, žureći da čim prvo u selo stignu. Putem ne sretaju čeljadi, a i uokolo sve je mirno, samo što iz daljine u odmacima, do njih dopire zveka motika
da dočeka Marka, jer on pogdjekad cijeloga dana izbiva iz kuće: ide loviti ribe po pustim ratima, pa što ulovi nosi u selo na prodaju. Nju samo u prijekoj potrebi sobom vodi; očito želi da se ne miče od kuće, misli: to i jeste za poštenu ženu!
Dogovoriše se da kod mrca ostanu udvoje, da ga čuvaju, a drugi da se povrate i pođu u selo da jave vlastima što se dogodilo. Antica malo po malo razabire se, kao da su joj svićanje i sunce donijeli mir.
U nastajnu nedjelju, pred zahod sunca, litija suče se iz crkve. Cijelo selo sakupilo se da što dostojnije isprati kip staroga sveca. Žižica i Bukalo dogovorno podigoše domaćine.
Mlado i staro osvitkom dana rasulo se po polju i docima. Prije no pup izbije, harno je uskopati. Selo je pusto, mirno, i da nije pod murvom plješivi „Poponcij” i stara Mare, zaželeo bi se živa stvora.
Kad sam sam, i radim i bogu se molim!” . I sada se spustio mir na njegovo biće i duša, upokojena, zaboravlja na selo, kao utapa se u toplini i vedrini dana; regbi da je i ona dio toga dana kada se zdravo i besposleno predaje slatkoj
A on se nada nj nadnio, kao da razumije vječiti šum i kao da je oduvijeke tu, na toj hridi. I ne misli već ni na selo ni na sebe. Lijeno čuvstvo prijegora i nehaja upokojuje se i stapa u harmoniji svjetlosti i šuma.
poče da u gradu kupuje ženski sitnež: konca, igala, naranača i drugih kućnih sitnarija, i to nošaše na leđima u svoje selo da preprodaje. Time ona bješe sina odgojila i na nauke ga dala.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
odozgo pada, u narednom opisu sav pejzaž - u dinamizovanoj percepciji - kao živ kreće nadole, prema selu u dolini: „Selo [. . . ] nazirao je [. . . ] u dolini [. . . ].
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Ali svako njihovo selo ima jedan dan u godini, kad se po mogućstvu svi skupljaju, koji je veći i od Uskrsa i Bajrama, i kad planinci gotovo
Pantelije u Brodu. Odjekuju gočevi, a užurbalo se selo. Došli su pečalbari iz tuđine da prosvetkuju po starom običaju. Na prekor svih hodža i ulema, Brođani su ga održali.
No najveću novost učini dolazak u selo Sulj-kapetana, staroga ratnika i goranskoga viteza lutalice. OD Sereza do Vasjata, n od Debra do Ćustendila spominjano
Prvi je on čovek sad u Gori, u Brodu, mora i njegovo dete u poslednjoj svečanoj povorci kroz selo biti kao knez. U zlatu i na hatu kao valijin sin. Inače zašto se poturčio i zašto da dete sad čini pravim Turčinom?
Što da mislim gore-dolu?... Idi vo selo. Će go nađeš čorbadžija Spaso od grad. Dadi mu to. „Ti se pozdravil — da mu rečeš — aga mi Sulejman Lekovac so zdravo
Ti da si zdravo!... Novi Turčin nikako nije dolazio svojoj kući u selo. Turci su ga neprestano držali u gradu, gostili i darivali, hrabrili i utvrđivali u novoj veri.
Napolju nastala tiha i topla letnja noć, a selo se već smirilo od žurbe i žagora. Dok njeno dete iskraj ognja iznenadno i izbezumljeno ne vrisnu — Turčin!..
poslao nekoga božjaka, kakvi se vazda lako nalaze oko hanova, kovačnica i mlinova, da javi Kasalima za žalosni slučaj. Selo je tu gore, sad će oni stići. Izjaviće im žaljenje, predaće im leš.
— Nijesam to dosle znao... A šta je tebi Srbija učinila, pobratime? — Svašta!.. Jednom su prošle kroz selo nekakve komite, svratile kod mene, zaklale mi četiri guske — nikad ih ne mogu zaboraviti!
Tako i mnogi Arnautin. Dobro selo, plodna zemlja, puni tori i obori, ali mu nešto nije draga šajkača. Učini mu se da je tamo na istoku bolje i da mu je
Slušao je od hodža da je to drevno i sveto mesto tursko. Odredili mu neko selo kraj grada i dali zemlje. Pomogli i da se nešto kuće podigne. U selu džamija, hodža, drži se vera, klanja se.
Šta ćeš to, hanuma?“ — „Idem u to i to selo na žetvu, na mobu. Vidiš kako je divna mesečina, ječam stigao, pozvale me drugarice udate i neudate.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
), Gospod Bog. svȅt, savet. sentimentalan (fr.), pun osećanja. skvrno, rđavo, ružno. soare (fr.), večernja zabava, selo. soboljski, od sibirske kune. sonanbil (fr.), mesečar. stokratno (crkv.-slov.), po sto puta. taki, odmah.
Krakov, Stanislav - KRILA
Zemlja se zapuši od eksplozivnih zrna. Nije ništa razumeo. — Šta je? Šta je? Niz selo su bežali vojnici bez ranaca i šlemova. — Bugari. Bugari... — Stoj... stanite...
Zažareni vazduh je treperio kao u groznici. U klancu je pucnjava prestala da za koji čas nanovo otpočne. Do noći je selo bilo povraćeno. Na svima kućama su bile bele krpe koje od jutra nisu skidane.
Potom je tužno gledao zelene vrhove borova. Komandant puka naredio je da se oficir, koji je vršio prepad na selo, optuži za upropašćene rance i pogubljenu ratnu spremu. Poginule su sahranili u jednome potoku.
Kada je nastala noć vojnici se zbog vatre morali povući iz sela. Selo je samo pljačkašima pripadalo. Svu noć su straže preko reke slušale viku i jauke. Potom bi se čuo koji pucanj puške.
I uvek su ljudi nekud odlazili. I umirali. Prljavi seljak je terao putem mršavo magare. Prošli su kroz selo, na gazu su ispljuskali kola vodom, i sada su išli neravnim kamenitim putem. Jedna je guma pukla, i kola su stala.
Petrović, Rastko - AFRIKA
U jednom udubljenju između šume i iznenadne crne stene u vodi, urođeničko selo dugih tamnih slemena od stabala sasvim niskih nad zemljom.
Zbijeno i izdubljeno ovo selo izgleda kao kakav zaspali krokodil koji bi glavom bio nad talasima i telom iza stene. Iz šume nad selom, gde se ne
prolazeći pored jednoga crnačkog sela, što su crnci iz okoline Tabua pristali da rade na brodu jedino ako njihovo selo bude tako pozdravljeno. Time su se oni oprostili od porodica.
Dečaci i devojčice imaju jedino crveni đerdan po tamnoj koži oko bedara. Lagano, u razgovoru, ulazimo u urođeničko selo. To je čudno selo podignuto na žutom pesku plaže.
Lagano, u razgovoru, ulazimo u urođeničko selo. To je čudno selo podignuto na žutom pesku plaže. Sve rase, počevši od Apolonovaca, koji su ime dobili po lepoti svojih mladića pa do
Idemo autokarom u Benževilj, sedište guvernera. Automobil prolazi najpre kroz selo u kom smo bili veče ranije, zatim ga šalupom prevoze preko laguna obraslog gustim „poto–potoom“, neprohodnom
Vraćaju se u svoje selo sa božićne mise u Basamu, radi koje su celu prošlu noć proveli u pirozi silazeći niz Komoe. Oni su stavili ne celu
Fotografišem najpre jedno selo od pruća na koljima, u udubljenju između šume i vode, zatim jedan kut Raja: jedan sasvim nagi par koji se kupa.
Posle ovako poznog ručka treba produžiti dalji put pirogom niz brzak. Šef Alepa šalje u selo mladića da skupi pagajere koji će upravljati pirogom. Posle pola sata čekanja dođe, onom stazom preda mnom, prvi mladić.
Seljani, što me prihvatiše i povedoše svojim domovima, rekoše mi da je njihovo selo Mali Pariz. Obradova me ta ideja. Nisu li nam za vreme povlačenja stanovnici Andrijevice sa ponosom pričali kako je
Sami za sebe kažu: „Bogati smo!“ Piroga nastavlja brzakom do Monge. Selo mnogo veće, zgrade trošnije, starije, ulepljene zemljom što se sasušuje i otpada. Kraj sela nešto što treba da je groblje.
Od nje, u crnačko selo u pratnji Sambe. Mislim da smo dugo pešačili do prvih domova. Selo fantomski zaspalo pod mesečinom.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
I tako Knjaževac padne Turcima u ruke i oni ga odmah spale. Od Niša, pa preko Gramade (selo i klanac na srpskoj granici blizu izvora malog Timoka) vodi dobar put u Knjaževac.
Kad ga čuješ u crkvi kako iznemaže, mislio bi taj će se sutra posvetiti, a kad izađe u selo, on se svađa i grdi s ljudima kao ciganka, kaišari, panjka seljake kod kapetana. E nema nigde našega popa Jove.
Okrenem se i ugledam iza mene jednoga moga poznanika iz Cerja (selo u niškom pašaluku). — Otkud ti ovde, deda Stojane? — Izgoreše ne prokleti Turci, bog gi ubio. — Zar upališe Cerje?
Jedni zašli, gospodine, te pale celo i seku što ufate, a drugi se nanizali oko sela kao čavke, pa koj navre da bega iz selo, oni ga, ete, fanu (uhvate) i jala glava dol. Da beše den, tesmo da se branimo, ama noć, pa svet SI spi.
Da beše den, tesmo da se branimo, ama noć, pa svet SI spi. A kad Turci staše da frljaju puške (pucaju) a selo da se čuri (gori, dimi), narod si ripnu da bega, ama sve beše sanjivo, brljivo, pudljivo, dečica nabrala stra' pa plaču,
na opredeljena mesta; vojska iz Aleksinca preći će preko obadva mosta na levu obalu Morave i ići će drumom pravo u selo Žitkovac.
Družina pozdravi đenerala pa onda ode uz selo. Svitalo je, pukovnik Komarov usede na konja i pozva me da idem s njim. VIІІ Žitkovac, 9 avgusta u ponedeljak, 1876 god.
Pošto se jutros s pukovnikom Komarovom odvojismo od đenerala, i u pratnji deset konjanika pođemo drumom uz selo, stanemo nailaziti na odeljenja vojske. Što dalje uz drum, to sve gušća i veća odeljenja.
Komandant sa svojom pratnjom izgubi se u kukuruzima, a mi pođemo napred. Prođemo kroz selo Mrsolj. Ono je još gorelo. Nekoliko kuća kraj druma mogosmo videti izbliza.
Kad se sva naša vojska povuče od Tešice, onda se i vi polako povlačite Žitkovcu, dok ne dođete u zgodan položaj pred selo. Uostalom za dalje ćete dobiti naredbu. Činite vašu dužnost.
Eto Turci u selo, da nas ne čuju. Ćuti... Pa pošto je tako malo poležao, on viknu: — Bu, du, ete Turci, vatra, beži....
a ako se nađu neki među vojske, ili drugi, koji biše zloupotrebili živote i imanje na edno tako pod zaštitom prijeto selo, ili na nekoliko ljuđi, onda da se zloupotrebitele strogo kazne.
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
“ Ne znam, draga, onaj sanak, Sećati se nemam kad, Ne znam, jane, onaj danak, Samo ljubit’ znam ja sad. LV Selo je sunce jarko, A noć se spušta tijo, Oh, blago onom, ko se Uz drago svoje svio.
Eto vam ga moje pesme! Eto vam ga mog veselja! XLIV Moje nebo, jer je mutno; Moje sunce, — jer je selo; Moje cveće, gde god koje, — Jer je tako neveselo.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
! Treba jurišati! Srpska mi truba trubeše od tova selo Drenova Razleže se pesma kroz rovove. Moj dobrovoljac Krsta ne mogade više, već skoči sa bombom u ruci i viknu: —
— Gru-u! Zastao sam prestravljen i pogledao u nebo. Čujem zvuke pesme: Oj Moravo, oj Moravo, moje selo ravno... Navreše mi suze. Požurio sam.
A i mene su ujeli za prst — komandir mi pokaza ožiljak na velikome prstu leve ruke. — I on prati vojnike u selo da mu nađu mačku. Kad je on otišao, ostavio mi je nju u nasleđe. Ona je sada moj drug.
Naređuju iz štaba divizijske artiljerije da noćas u jedan čas siđeš u selo Donji Požar... Tu će biti peta timočka baterija. — Moja peta baterija! — gotovo sam uskliknuo.
— pita Ćirić. — Svratio sam danas u diviziju — komandir se okrete Ćiriću: — onda kada smo prolazili kroz selo. Tamo sam našao jednoga svoga druga sa Više škole vojne akademije...
Niti se pitaju oni koji su drhtali kod tih belih kamenova. Da bi ublažio ovaj razgovor, zapitao sam za jedno selo koje se nalazilo ispred nas. — Skočivir... Tu, pored sela, teče Crna reka.
Crna reka bila je mutna i prljava. Možda su je zbog toga i nazvali „crna“. A na njenoj desnoj obali, nalazilo se selo. Pred jednom zidanom česmom šofer zaustavlja kola da bi nalio vode u hladnjak motora.
— Jok... Naš vođa pogleda nas značajno, pa će reći: — Svaka stopa zemlje ovde natopljena je krvlju. Selo je bilo sravnjeno sa zemljom. Posle sedamnaest godina, što predstavlja četvrtinu čovečjeg veka, o tome se ne zna ništa.
Pred nama je bilo neko naselje. Vođa nam objasni da je to selo stočara, koji napasaju stoku na padinama Kajmakčalana.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Mila Zagorica s mestima krasnima ostade pusta, Skrovito selo Žabare u koritu livade tučne, S brzom Jasenicom, kićenom valjaonicama mnogim, Đorđe gde slatka detinjstva mu zabavne
Pa se skupe male družbe Da se malo oporave, Pokojnim’ za pokoj duše, Živim’ za povoljno zdravlje. Oko jedne sofre selo Momče mlado golobrado, A do njega Cvet-devojče. Drugi jedu, oni glede To na ovo, to na ono, Ponajviše jedno drugo.
A kad su se doma našli, Nakonče su snaši dali, Žitom mladence posuli, Pa se selo za trpezu, Da se počne gostovanje Od tri cela bela dana I tri noći izmeđice.
A kad bilo pola noći, Kum namigne na vojvodu A vojvoda na mladence, Odvede ji do vajata, Pa zabravi ovom vrata. Selo Momče golobrado, A do njega Cvet-devojče, Oboje se zagrlili I nagnuli da s’ poljube.
Svako selo militarsko na svojem hataru moralo je straže obderžavati. I budući kuga iz Turske prenešena, i tamo pokraj Save straže
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Samo se gdje-gdje bjelaska nov krov. Selo spava mirno, slatko, kao jedro, zdravo i osorno planinče kada ga mati podoji i uljulja.
— Lijepo! Slatke Duše ono je grob... On se podiže na koljena i pruži ruku između dva vrhunca, kroz koje se bjelasalo selo dole pod planinom. — Eno, ono tamo na kraj sela u 'noj dolini, više koje kô u sumaglici trepere dvije jasike...
Digoše ga. On se preseli u 'nu dolinu. Od starije' brvana podiže mu selo nešto kolibice, jer nije ćio da se potuca po tuđije' kuća'. Imô je samo jednu jedinu kravicu. To mu je bio sav mâl.
A bio je i poslušan. Dok ko umre, odmah po starog Miju, da mrtvaca okupa i da kod njeg' prešjedi, dok se ne ukopa. Selo ga je volilo i štimalo. Samo pop i knez nijesu ga nikako mogli gledati.
Svađe je našao zatvorena vrata. U zimu, neđe pred Časne Verige, vrati se s djetetom u selo. Đe si bio — niđe. Šta si radio — ništa. — Šta ćeš sad, Mijo? — pitaju ga ljudi. — U Beč, uprav u Beč!...
Išô bi' i na drugu stranu, ali se nema kud. — A trošak? — upita neko. — Ja mlim, ljudi, trebalo bi da se selo poreže, pa da mu skuca štogođ troška? Sevap je! — reko' ja.
Deset uze pop sebi za opijelo, a petn'est odnese knez sudu i sasu u carsku kasu. — A ko mu podiže biljeg? — Selo je podiglo biljeg svojoj Slatkoj Duši. MRAČAJSKI PROTO Kad me baš toliko moliš, eto, hajdemo, pa šta nam Bog dadne!
— viknu Simeun i sjâ s ata. — Nije, Simeune, 'vođe kaluđer. Malo prije protrka tamo u selo — odgovara Bradara i drhće. — Meni je svejedno.
Sudac: Ama, šta je tebi, budalo?! Oklen si? Kako se zoveš? David: Ja se zovem, slavni sude, David Štrbac, selo Melina, kotar Banja Luka, okružlje Banja Luka, a zemlja, mislim, glavati gospodine, da će biti Bosna.
Tako ga svijet zove, a tako mu i slavni sud pozovke pisati, ako ga danas ne osudite na vješala. Selo mu se zove Melina, kotar Banja Luka, okružlje Banja Luka, a zemlja, mislim, glavati gospodine, da će i njemu biti Bosna.
Doktor (ljutito): No, kako se bude zvala? David: Ja se bude zvala, 'ajd kad 'oćeš tako. Bog te ubio, David Štrbac, selo Melina, kotar Banja Luka, okružlje Banja Luka, zemlja Bosna, kućna mi je lumera 47.
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
Nije to da kažete hajduk, na primer, pa da se dignemo, svi ovako, te 'ajd' na večeru kod predsednika opštine u ovo selo.
Sutradan ostavimo gospodina Žiku da se ispava, a mi 'ajd' na ručak u drugo selo, kod drugog predsednika opštine, pa se vratimo i pošaljemo depešu u Beograd: „Energičnom poterom ovosreske vlasti,
Jakšić, Đura - PESME
— Veliko Selo i Ždrelo mesta su u istom okružju. — Mlava je reka koja iznad Žagubice u okružju požarevačkom izvire i kod Kostoca u
Nastasijević, Momčilo - PESME
Šta vredi pop što moli, pa krstača, pa ime, neće se vojnik vratiti u selo, neće poljubiti koju voli. Otkini zumbul s grudi, pogni glavu. Negde zàpeva truba.
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
On, kao svakad, sa galamom, sa sviračima, pesmom, pucnjavom ide, i to ne kući, već u obližnje selo gde su čivčije oca mu, da tamo sa čočecima, Cigankama produži dalje.
Ode na kolima. Obučena u stajaće odelo, zabrađena, sa svećama, bosiljkom. Ode kazujući da će u crkvu toga sela. Selo je blizu. Odmah iza doline. Kad je muž gledaričin vide, pozna, on od iznenađenja, radosti, pobeže.
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
, 3702. Upor. letonski običaj da se put kroz selo i polje kojim će se kretati mrtvački sprovod posipa otrovnim tisovim granjem, »da bi se duhu otežao povratak«, ARW, 17,
Ali ima dokumenata po kojima izgleda da je g. doista imao božansko poštovanje i mogao biti fetiš. Selo Grab u Hercegovini nazvano je po jednom velikom g.
Mnogo je stariji običaj, o kome ima jasnih tragova u Bosni, da početak setve zakazuje »težak-baša«, koga bi selo biralo među najdostojnijim domaćinima, i to sve vere jednog zajedničkog (SEZ, 32, 373 id).
To je težak-baša, koga je selo zajednički biralo, s obzirom na njegovu čestitost i pobožnost, a bez obzira kojoj od tri vere (istočno-pravoslavna,
Žena kad noću pođe s detetom pa selo, poneće sobom malo tisovog drveta (GZM 6, 369); deci ga meću oko vrata, a devojkama u kosu protiv uroka (іbіdem;
U oblasti Zaglavku (istočna Srbija) »svako selo ima po nekoliko zapisa (v. članak ‹Zapis›), i to su mahom gorostasni hrastovi sa usečenim krstovima u njihovim deblima.
grančica i prska (lustrira) celo ‹selo› (ZNŽOJS, 12, 300). Tej od hrastove kore ili žira upotrebljuje se protiv srdobolje (SEZ, 13, 348; GZM, 4, 160), kora za
u livade i »stalno pjevajući naberu mnogo ivančica i spletu od njih veći broj vijenaca«, koje potom, kad se vrate u selo, bacaju na kuće.
VII) mladići su pripremali lile od trešnjeve kore i sa zapaljenim lilama išli kroz selo unakrst, zvoneći zvonima, a neki su stavljali i maske od tikve na glavu.
Verovalo se da će krave bolje voditi ako ih udare lilom. Kada lilari obiđu selo (ili zaselak), na raskršću bace sve lile na gomilu i zapale veliku vatru, igraju, preskaču preko vatre i preteruju
Uz to, ove biljke »i nema svađe, jer je sa vilovske strane; nego je najviše u Lici imade, da se i selo od nje zove Bujadnice«. U Bukovici se za nju zna samo »kod Gračaca u Krivoj Drazi«.
kad se na ognjište naloži badnjak, stavi se na njega kašika pasulja — kao njegova »večera« (GEM, 22—23, 1960, 151, Petrovo selo); pre večere svako od ukućana pojede malo belog luka i pasulja (GEM, 27, 1974, 409, u Jadru i drugde); »za večeru
Ćipiko, Ivo - Pauci
I u tome spušta se suton i selo zakrili božićna noć. Radi tek sada izbijaju pred oči meke i jezive uspomene iz djetinje dobi; i život i navade
Ako učiniš dobar posao, daću više, i do pedeset talijera... Je li pošteno? Sjutradan pošao je Petar u drugo selo da pohodi starce: djeda i babu; istoga dana pošao je i sestri.
— Poći ćeš u selo, — naređuje gospodar rastežući besjede, — pa ćeš protelaliti da se prodaju tri dijela zemalja pokojnoga Nike Smiljanića..
Sjeća se, kao da je danas bilo, kako se selo, a ponajviše onaj čoporak oko crkve, uzvrpoljio da biskupa lijepo pričeka.
I željahu neki prosena sjerčana kruha kao mane božje... Sve se selo skupilo da biskupa pričeka i na dogledu gradskih kola stade praska prangija i pušaka.
Čeka... I premišlja o koječemu, dođe mu misao te mu se učini da su biskupovi dvorovi tako veliki da bi u njih sve selo stati moglo: i čeljad, i blago, i pića... i još bi ostalo dokona mjesta. . — Što mu služi tolika kućetina?
Odvjetnik izvrši svoju prema Petrovoj želji, pa usred poljskih poslova dođe u selo rubač, s navaljenom na glavi carskom kapom do ušiju, i uze sobom jednoga rondara.
Uto bane Ilija i Petar; neki klapac kaza im da je rubač u Vojkana. —Moja je krava, — veli Ilija, — zna sve selo... Imaš li kartu od suda?... Pa, razgledavši kravu, veli: —Nema na njoj nikakve biljege... —Nema, ali ima svjedoka...
Dok je živ, gospodar je da radi što hoće. Pod zimu dođe rubač u selo i otjera Petrova vola za Ilijine parbene troškove. Petar ne htjede da ga otkupi, dok nije vo imao da pođe na dražbu.
Ilija pred suton stoke u selo zakriljen litičastom, golom planinom koja na dogledu živoga, razgovorljivoga mora od pamtivjeka nepomično stoji i ćuti...
iz varoši donio; i, namirivši konja, kaza ženi da ulije u sklenicu litru cijele varenike, stavi je u torbu i pođe niz selo.
— Dođi na selo, otvoriću ti dućan, pa da trguješ! — reče joj ozbiljno. ... — Došla bih gdje god hoćete, odgovori ona, ali pod jednim
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Nekog mladića, novajliju među strelcima, zahvatila je panika kad je video kako njegovo rodno selo nestaje u požaru. Naredio sam da ga odmah odvedu i zatvore da ne bi unosio nemir i strah među ostale.
Taj rasejani momak sigurno nije ni primetio požar u Brežini, a biće najpre da tada selo nije ni gorelo. Ni rat, ni Brzan, ni Jelenina ljutnja, ništa se njega nije ticalo.
Ilić, Vojislav J. - PESME
Sa krikom uzleće gavran i krŷži nad mojom glavom, Mutno je nebo svo. Frkće okisô konjic I žurno u selo grabi, I već pred sobom vidim ubog i stari dom: Na pragu starica stoji i mokru živinu vabi, I s repom kosmatim svojim
za pakost opet, i san je čudnovat snio: Kô odozdo, od mirnih polja vihor se nenadan diže, Strašno prašinu uzvi i onda u selo stiže, I ova bujica plaha, u mutnom vrtlogu svome, Ponese kmeticu prvo, i posle pronese s njome Šubaru opštinskog ćate,
On nije duvao mnogo, nit mnogo vremena prođe, A krupna seoska marva na zbornu poljanu pođe, I selo u časak prenu. Zvuci se od svuda hore, Istok se u purpur osu i sunce odskoči gore. I dan ogreja sjajni.
I, eto, u ovoj šumi, što mirno graniči selo, I baš ovoga jutra, čudo se desilo celo. A to je ovako bilo. Kô svakad činio što je, Kravar okrete glavu i oči obrati
Nabrzo i sâmi Amor na posô svojski se dade, Te larma paklena luče. „Otvori jedanput, more!“ Kmet se očajno derô, kô selo da negde gore. Najposle ispade neko, komotan, iz vajata. Buktinja zasvetli jasno, a pred njim - opštinski ćata.
Jer, najzad, i nije lepo, pristojnost uopšte ne da Da jedno nevino dete komotnu klisarku gleda, Te Amor u selo ode. Štujući odaje tuđe, Kmet se ne reši odmah da u dom klisarev uđe.
I ceo događaj ovaj svrši se, najposle, time: Klisarka sastanak poljski zakaza doveče s njime. Čim Amor u selo stiže, nasmejan i dobre volje, Istera svinju i prasce i pođe na ravno polje.
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
POPOVIĆ (ČIKA STEVA), VOLIM 46 STEVAN POPOVIĆ (ČIKA STEVA), MRAV 47 STEVAN POPOVIĆ (ČIKA STEVA), MOJE SELO 48 STEVAN POPOVIĆ (ČIKA STEVA), RANO RANI 50 STEVAN POPOVIĆ (ČIKA STEVA), KOVAČU 52 JOVAN GRČIĆ MILENKO, NESTAŠNI
Ta radnja je mravu mila Pa ma kako teška bila, Lenjo dete nek se stidi Kada vredna mrava vidi! MOJE SELO STEVAN POPOVIĆ (ČIKA STEVA) Za gorom je selo, Srbinstvo je tamo, Srpski zbori samo; To mi omilelo, Milo moje
MOJE SELO STEVAN POPOVIĆ (ČIKA STEVA) Za gorom je selo, Srbinstvo je tamo, Srpski zbori samo; To mi omilelo, Milo moje selo, Budi mi veselo!
SELO STEVAN POPOVIĆ (ČIKA STEVA) Za gorom je selo, Srbinstvo je tamo, Srpski zbori samo; To mi omilelo, Milo moje selo, Budi mi veselo!
Red je po obori, Čisto sve u kući, Misliš gledajući Gospodski su dvori, Milo moje selo, Budi mi veselo! U mome seocu Zadruga je složna, Čeljad je pobožna, Sin pokoran ocu, Milo moje selo, Budi mi veselo!
U mome seocu Zadruga je složna, Čeljad je pobožna, Sin pokoran ocu, Milo moje selo, Budi mi veselo! Svi težamo polje, Znamo još za mobu, Ne znamo za zlobu Svi smo krepke volje, Milo moje selo, Budi mi
Svi težamo polje, Znamo još za mobu, Ne znamo za zlobu Svi smo krepke volje, Milo moje selo, Budi mi veselo! U nas vera tvrda, U nas pune čaše, Gostoljublje naše Vreme ne pohrda. Milo moje selo, Budi mi veselo!
U nas vera tvrda, U nas pune čaše, Gostoljublje naše Vreme ne pohrda. Milo moje selo, Budi mi veselo! Nema siromaka, A kad je za selo, Selo skoči celo, Sloga naša jaka. Milo moje selo, Budi mi veselo!
Milo moje selo, Budi mi veselo! Nema siromaka, A kad je za selo, Selo skoči celo, Sloga naša jaka. Milo moje selo, Budi mi veselo!
Milo moje selo, Budi mi veselo! Nema siromaka, A kad je za selo, Selo skoči celo, Sloga naša jaka. Milo moje selo, Budi mi veselo!
Milo moje selo, Budi mi veselo! Nema siromaka, A kad je za selo, Selo skoči celo, Sloga naša jaka. Milo moje selo, Budi mi veselo! Sa sviju krajeva Čuje se pevanka Grla krupna,tanka; Neće zlo ko peva. Milo moje selo, Budi mi veselo!
Milo moje selo, Budi mi veselo! Sa sviju krajeva Čuje se pevanka Grla krupna,tanka; Neće zlo ko peva. Milo moje selo, Budi mi veselo! Dobri Bog će dati, Ќ'o što moje selo, Bit' će Srpstvo celo!
Stanković, Borisav - TAŠANA
« I sad ti pravo kući i ispavaj se. Pesma i igra: Memete, more, Memete, Tri sela vikav na tebe, Četvrto selo Kulino: Koliko li im obljubi Sve mlade žene nerotke A i ubave devojke! Memete, more, Memete, Dokle će vikav na tebe?
Otkada je već sa njim, i sa njim će i u grob. Pa ako hoće da on ne umre na ulici, od gladi, onda eno joj selo i čivluci, i što ga tamo ne da, da ga čivčije čuvaju i hrane?
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Gospa Nola se vozi na njive, u kukuruz, u mlin, na salaš, u neko selo. Usput darne svojom grubom cipeletinom kočijaša u leđa, da stane, da nekoga prime i povezu.
Prošao je kroz celu varošicu noseći zembilj, i u njemu vazdan travaka po koje je išao u obližnje nemačko selo s jednim drugom. — To je melem za glavu, Neno. Evo jedan gotov za previjanje, a naučili su me u selu kako se sprema.
Na nečije pitanje: odakle je rodom i poreklom, smeši se tužno, i ne može da se seti kako se zvalo selo gde su mu nekada živeli roditelji. Završuje priču naš mladi autor svojom refleksijom.
Vukao se Branko po kući kao smlaćen. I onda rešio da otputuje na selo rođacima svoje matere. Pavle to nije odobravao, Ali Branko je ostajao pri svom.
Pocrneo nekako, dobio prvu jaku boru na čelu. Razgovor sa seljanima dobro mu je činio. Selo je hrabrije od grada da živi i da umre, da se bori i da rezignira. Selo je čovečnije od grada.
Razgovor sa seljanima dobro mu je činio. Selo je hrabrije od grada da živi i da umre, da se bori i da rezignira. Selo je čovečnije od grada. Branko se krhao, i rešio da se skrha.
Nije uopšte došlo do toga. Svi su oni ostali vezani za svoje selo imanjem, tradicijom, jednom isključivom i strasnom ljubavlju za život na selu, za beskrajnu slobodu koju imaju veliki
na selu, za beskrajnu slobodu koju imaju veliki posednici na selu, za šarene i lude ćefove gazda koje samo njihovo selo hoće da trpi, i još se njima i ponosi.
pop-Tima ne otputuje na onaj svet” — Kad pop-Tima otperja — govorio je inadžija Vlaović — prenećemo sve naše opet na selo, u naše groblje. Bogami će nam trebati pola groblja seoskog!
da je pop-Tima otperjao; ali su polako otperjali i svi Vlaovići, i nisu stigli da prevuku svoje mrtve u svoje rodno selo. Ima tako Vlaovića na dva groblja, ali ih nema više u životu.
Sve se među Vlaovićima svršilo ipak viteški. Otac je obećao da selo i palanačka ulica nikad neće saznati kud se upravo denuo Lastić.
Jednoga dana je morao da projaše kroz varošicu, i da ostane u njoj nekoliko sati. A kad se vratio na selo, uzeo je pero i napisao na listu hartije ovo: „Zapisnik s jednog ljudskog zbora... Svi bili prisutni...
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
kojega je otac znoj mlogo ljudi u svoj sanduk iscedio, želeći putešestvijem sebe oblagoobraziti, dođe slučajno u isto selo gdi je Roksanda prebivala.
Naš Šandor (to je ime putniku koga je kum Aleksom krstio), kako dođe u selo, metne svilen prusluk na sebe, ugladi kosu, uzme bič u ruku i zviždući pođe sokakom, na svaki prozor zavirivajući tko
Na primer, kako je Svetomir iz detinstva nesrećom sudbine od oca, koji je neko selo pod sobom imao, odlučen bio; kako se potom, jošt dok je đakom bio, u Ljudmilu, koja je čudo lepote cele okoline bila,
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
lepo i tako je, ali zamislite jednoga profesora fizike koji, pun ideala da populariše nauku u što šire krugove, siđe u selo i zateče tamo, recimo nedeljom po podne, kolo koje se vije oko svirale.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Artiljerija zaošijava sa svih strana. Naletesmo na neke pešake. Jurili smo putićem jedan za drugim, i uletesmo u selo, u koje su zamicale i baterije... Kao da čujemo vrisak žena i dece. U prolazu vidimo pobijenu zapregu, mrtve vozare.
Uostalom, prošli smo onu šumicu, sad nema više čega da se plašimo. A evo ga i selo. Dobih volju da se razgovaram sa komandirom. — Gospodine kapet... Pred nas iskoči neka prilika. Reč mi zastade u grlu.
Mogu nam još zaći iza leđa. Ali dok smo stigli u to prokleto selo Krupac, naši opet povratili izgubljene položaje, i onda narede meni da opet iziđem na onaj vis... Ah, sad se setih.
Ali šta će sa nama biti, to niko od nas ne zna — odgovara jetko potporučnik Živadin. Pred veče stigosmo u neko selo ispred Mitrovice. Noć je bila hladna. Kroz puškarnice svojih kula gledali su nas zlurado Arnauti.
Vetar uskovitla vatru i mi se podigosmo, okrećući joj leđa. Tek tada videsmo kako vojnici zamiču u selo, među arnautske kule. Kapetan Radoslav prati jednoga podnarednika da ih vrati. — Drenica je ovo...
Prosto po navici i slepom poverenju u starešine svoje. Ali misli su njihove čvrsto spojene za selo, okolinu, i nikako ne dosežu izvan granica domovine. A otadžbinu su sada izgubili, sa njom i ognjište svoje.
Onda oblim ćuvicima. Ali još uvek smo na velikoj visini, jer su nam oblaci gotovo nad glavom. Pokraj puta beše jedno selo. Odžaci na kućama puše se i dim se leno proteže pravo u visinu. A u kućama je sigurno toplo, ugodno, i miriše jelo...
Kažu, pao je i slomio nogu. Nose ga do prvoga sela, gde će ga ostaviti. Nekako zarana stigosmo u jedno selo. Vojnici se razmestili po šupama, a mi odabrasmo neke crnogorske kuće. Rekoše nam da ovde ima i crnogorske vojske.
Pred nama se ukaza ravnica, kratka, ali vrlo ugodna, zasađena nekom kulturom i retkim drvećem. A na kraju ravnice je selo, prilepljeno uz breg kao ptičje gnezdo. Vođa nam reče da će u ovoj ravnici biti naš bivak.
Stajao sam i netremice gledao za njima. Ali se nijedna od njih ne okrete i tako zamakoše u selo... Pristizao je lagano i puk.
Uveče se vratio sa dva džaka kupusa. Priča nam Kosta da je lutajući naišao na jedno arnautsko selo gde je video kupus. Nije hteo da pljačka.
Zaustavismo se pred jednim selom. Trebalo je sada nabaviti hranu za konje. Sa naoružanim vojnicima odosmo u selo. Arnauti se slegoše oko nas, gledajući neprestano u naše puške.
Petrović, Rastko - PESME
polje belo Tamo gde je druga četvrt mesečeva, Zasmejati se tamo oholo I koraknuti na četiri strane; Ljubavno diše moje selo, Lavež se pasa s bostana razleva, Ko zlato kovano plašće golo. Odakle zora će da svane? Odakle zora će da svane?
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
« Prebaci on vreću preko leđa i krete ka planini, ali se pred sam ulazak u selo zaustavi, misleći: »Što da ne isprobam jedno od novih lica?
— Ko je gladan neka jede! — reče. — Ko žedan — neka pije! Trgovac časti... — jeo je i pio Varalica, pilo čitavo selo, a kada je jutro osvanulo nestali Varalica, najlepša devojka i najvatreniji konj iz sela.
— To je onaj što razgovara sa pticama! — šaputali bi kada bi starac došao u selo. A dolazio je, tačniji od zvezde, uvek u isto vreme da odzvoni večernje i jutrenje, ne tražeći nikakve nadoknade za
je još pre mnogo godina postavio — bio je da seljaci ne ubijaju ptice kako za njegova života, tako i posle njegove smrti. Selo je taj uslov prihvatilo, smejući se: ko još mari za ptice? Neće ih tamaniti, neka mu bude!
Je li čudo što selo poverova da između starca i zvona postoji nekakva tajna veza? Na sva pitanja radoznalaca starac je odgovarao ćutanjem,
Ali, dešavalo se da zvono u nevreme zazvoni. Seljaci bi tada žurno ostavljali motike i kose, pa ili trčali u selo da gase požar, ili skidali kape, šapućući: — Bog da mu dušu prosti!
A onda svanu i jutro u kojem zvono ostade nemo. Kao kamen je tišina pritiskala selo, a nelagodnost rasla. »Uspavao se starac!
Uzalud se trudili da ga uguše: ječalo je kao ukleto, a zvonjava je i iz zemlje i iz neba izvirala i obrušavala se na selo. Uzalud su dani leteli! Već je i zemlja zelenu košuljicu oblačila, a oblaci mirisali na proleće: zvono je brujalo.
Spomenu neko starca koji je razgovarao sa pticama, seti se selo pogodbe s njim, odbaci puške i poče unositi stvari u kuće. Kako je slatka bila tišina!
Stanković, Borisav - KOŠTANA
Iz kućice izlazi Koštana. KOŠTANA Oh! (S mukom pridržava se za vrata.) Zar ja tamo? Za Asana, u selo, u Banju? Tamo? I ja nje gova, Asanova? (Besno.) Zar on moj muž? On? Oh! (Grize ruke. Povodi se.
sve je gotovo! I srce, i oči, i snaga, sve za Asana, za selo, Banju! (Prkosno klonulo.) Tamo ću ja! (Kida se rukama.) Oh, tamo i oči da iskopam, kožu da oparim, snagu da osušim.
Nemoj! Bolna sam! Ne smem! Ne mogu! (Krši ruke.) Oh, šta ja mogu? (Zlovoljno): Ja, Ciganka! U Banju, u selo, tamo je moje! Tamo, na mokru zemlju, na goli kamen da sedim, da se sušim, da ginem, venem!... A kod tebe!
Šantić, Aleksa - PESME
Noseći snoplje preko niske brvi Na drugu stranu potoka, u selo, Seljanka hodi, mlada, puna krvi; Lice joj mramor, mjesečina čelo. Gdje li je rasla ta ruža što gori?
Hladno je, hladno... Otadžbino, gdje si? Prelazim klance, putanje p međe, Prebirem gore i polja i selo, Ne bih li samo ugledao neđe Tvoj lik i tvoje osvećeno čelo... No tebe nema... Umrla si nama... A narod?...
u tebi mi neće, moje rodno selo, Pogladiti niko rukom mračno čelo, Niti li će čuti vapaj bijedan... Ja znam, ništa više za me nemaš tamo, Ali
Skoro će žetva... Jedro zrnje zrije... U suncu trepti moje rodno selo. No mutni oblak pritiska mi čelo, I u dno duše grom pada i bije.
S tornjem, u pristranku, malo selo ćuti. Tiho. Svrh stene se krug meseca žuti. 1908. POD JEDRIMA Jedra crvene. Sjaj večernji pao, I more pljuska po
se stoka pa umorno dašće; A tamo, u strani, osamljeno hrašće Gdje prostire sjenku, uz rapave škrke Pribilo se selo pa ubogo ćuti. Staze prazne. Samo, prahom ogrnuti, Niz drum s kljusadima odmiču čergaši.
Popale sjenke, a kao srma Planinski potok teče iz grma. Preda mnom doli maleno selo Pod tankim dimom u san se svelo. Pred njim rijeka poljem krivuda, I zrelo klasje njiha se svuda.
I dok ponoć plava Trepti, i pod božjom rukom selo spava, Žeteoce čudne, koštane i sure, Ja vidim gde s neba niz lestvice slaze, S kosama na vratu šoboćući gaze...
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Takvo selo činilo je potpunu suprotnost gradu i naročito posle čitlučenja koje je obuhvatilo sve seljake hrišćane bilo je jedinstv
pobro, pribojavam, pribojavam Zmajognjanin-Vuka iz prostrane Srijem-zemlje ravne, iz onoga sela Kupinova; daleko je selo Kupinovo, a prostrana Srijem-zemlja ravna, tu se Vuče ni desiti neće”.
Glas dopade u selo Zaljuti, milu babu Perović-Batrića. Tad zakuka sinja kukavica usred zime, kad joj roka nije, u Zaljuti, selu malenome; to
Brzo dobre konje posjednite, pak trčite u selo Topolu, ne bi l’ Crnog pogubili Đorđa: ako li nam sad uteče Đorđe, neka znate, dobra biti neće!
“ Kad to čuše dvanaest delija, odmah dobre konje posjedoše, i pred njima Uzun kavedžija, otidoše u selo Topolu u subotu uoči neđelje.
Tu ih Đorđe opkoli sa društvom, pa on viknu u selo Sibnicu, Sibničani svi mu dolećeše: tu se sasta stotina junaka; namah Srblji hana zapališe, i trojica Turak’
srbinjske isjekoše Turci; pa Iliju kneza uvatiše, i Vilipa, popa dobrićkoga, bijele im povezaše ruke; a sav Dobrić selo porobiše, porobiše, vatrom popališe, zarobiše trista robinjica, — plijen gone, a robinje vode.
konake roblje naredio, pa im daje ručak i večeru; sluge Ivan posla na sve strane po svoj svojoj zemlji Semberiji, a na selo svako poručuje: „Od svakoga dvora bijeloga neka ovđe dođe starješina; koja žena jeste udovica, u svojemu dvoru
okov na rukama belći — zacelo Beljac — polje u Banatu bember — berberin berićet — letina, plod Berkasovo — selo u Sremu bešika — kolevka beškot — dvopek, vrsta boljeg hleba (ovaj se hleb smatrao kao gospodski, jer je narod jeo
Brdima, u dolini Zete blago bez hesapa — nebrojeno blago blagosoviti — blagosloviti bogaz — tesan prolaz Bogatić — selo u Mačvi, sada varošica (u srezu mačvanskom) božiti — nazivati boga božji ugodnici — sveci Bojičić Alija — turski
— (znači i:) deo u razboju za tkanje, nalik na češalj, kroz koji se provlači osnova i kojim se sabija potka Bregovo — selo u severoistočnoj Srbiji, na levoj obali Timoka brez — bez breška — puška pravljena u italijanskom gradu Breѕcіa
— vreme brijetkinja sablja — britka sablja brki — brci brod — ono mesto na vodi gde se prelazi preko nje Brodac — selo u Bosni, u srezu bijeljinskom (Ava sela: donji i Gornji Brodac) Brčko — mesto na desnoj obali Save (niže Gradiške)
Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE
činio često Prošeta do jedne vode Gnjurnu se i tako ode ZAMISLITE ZEMLjU SRBIJU Zamislite zemlju Srbiju U Srbiji selo Slovac U Slovcu živi Vukola Najveći lovac Kad Vukola krene da lovi Povede i svoje kerove Ljuta panika hvata
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
— Hajdemo ... Uz put ćemo se dogovoriti koga ćemo primiti u našu četu. II Početkom te školske godine u selo Lipovo stigao je novi učitelj, zloćudni stariji čovjek, koga su, po kazni, zbog pijanstva, premjestili u selo iz
godine u selo Lipovo stigao je novi učitelj, zloćudni stariji čovjek, koga su, po kazni, zbog pijanstva, premjestili u selo iz obližnje varošice.
— kažu i šta su ručale, i šta su vidjele, i šta su čule. Za pola sata sve bi selo saznalo za našu Tepsiju. — Tako je, bogami. — Djevojčice meni trebaju za nešto drugo.
Zbog toga je čitavo selo, pa i đaci u školi, dječaka zvalo Nik. Nik je nosio plave pantalone prekrojene od očeva radničkog kombinezona i
Njegov otac uzalud se protiv toga bunio. Jednom je bio i prodao kuju čak u drugo selo, ali se dječak od tuge odmah razbolio, legao u krevet i smrknuto izjavio da će da umre bez svoje vjerne pratilice.
A kad su najzad sva imena bila pročitana i zapamćena, Lijan zabaci na leđa kožni torbak, minu krčmu i uputi se kroza selo na svojim krivim hodaljkama. — Hajdemote nožice lagane, kraj krčmice, kraj moje dragane!
Vi mislite da su vam djeca u školi, a oni — šiii! — perjaju kroz selo. — Ma zar i moj Nikolica? — začudi se Nikoličina mater. — Dok je Žuju negdje sakrio, vidim ja da nešto nije u redu.
Čitavo selo digne onda viku na poljara da slabo čuva seosko dobro, a poljar — kud će, šta će! — pa po djeci. Vija ih štapom oko
Knez je počastio poljara šljivovicom i poslao ga u selo da sazove sve staratelje odbjeglih dječaka. Starac je veselo pojurio da izvršava povjereni zadatak, ali kad je vidio
Knez je žurio da tuži Nikoletinu i poljara, a seljaci su išli da traže Lanin povratak u selo. Žandarmi su stigli, strogi i naoružani, ali prekasno: Nikoletina je već bio odmaglio s nekim ćumurdžijama čak na
Preko njih je osvajač htio da porobljeni narod natjera u strah i pokornost. Prva grupa ustaša dojurila je u selo Lipovo iznenada.
— Zbilja, momčići moji, kako bi bilo da vi pripazite kad će u selo naići ustaše ili ovi novi žandari, oružnici, pa da javite narodu.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
LOVAC ULOVLjEN Neki mirski pop bijaše izišao od svoga sela, te iđaše u drugo selo. I na tom putu mu se zdesi te sukobi mnogu divljad: srne, košute, jelene, pak viknu k njima izglasa te im reče: »Vežem
Osta on ležeći mu kraj puta krmečući; ne može se nikud ni maknuti. Sotim putem u svoje nurijsko mu selo prolazeći, neki pop vide ga gde se onde nevoljan valja sav izranjen. Glednu na njega, ne znade što da mu čini.
« Koji li ste pored birova eškuti, lepo, opravno promatrajte za varoš, selo li je, da je sve činovno i cigurno u miru i u ljubavi drug s drugom pošteno živući i držeći se u jedinstvu, učeći ih,
Raduj se blagodetna nepremenago božastva dostojnoe vmestilište! Raduj se obradovana, nevmestimago jestestva selo, prostrana polato careva! Raduj se obradovana, tamnim sijanje!
roždšija, raduj blagodatna neizmenago božastva dostojnoe vmestilšte, raduj se blagodatna nevmestimago jestestva selo prostranoe, raduj se obradovana, oblistanje omračenim, raduj se obradovana, obvadovevšemu miru neskvrnoe
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
— odobrava čorbadži-Tasko. — Batisa ni se sve, snajke-Jevdo! Sve ni batisaše: i varoš, i čaršiju, i selo, i crkvu, i kuću, i stari adet, i stari čes’, i staro živuvanje — sve ni, bre brate, batisaše jabandžije!...
Iz koje si selo, dete? — zastade Zamfir i zapita jednu seljančicu. — Iz Vrtište. — Tatko — koj ti beše? — Stojanča... Topal-Stojanča.
— Šta iskate? — pita ih Mane. — Ja neću da pazarim, sal prajim drustvo... iz jedno smo selo, i komšije... Ona iska da kupi ništo... sag prvi put kupuje, pa se sramuje...