Radičević, Branko - PESME
Zvezda jasna svaka tu je seka, Al' šta j' zvezda, kad se sunce čeka!? Oh putanjo, zemljo meni sveta, Kojom ona sinoćke prošeta, Zar si mi se baš uzalud, mila, Tako lepo danas okitila, Zar ti nesi to prosula cveće Da po njemu moje
Kostić, Laza - PESME
SINOĆ (Odlomak) Sinoć, Diko, željo živa, sinoćke te očekiva'! Silnih želja poletelo jato da s visine izgleduje zlato, o nebo se želje prikovale, mesto zvezda na mene su
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
— Šta sam mogâ učiniti? Jeto sinoć uvatija ga oganj i kašljâ je i znojija se, kâ i svaku veče! A to ste znali svi. Baš sinoćke bi mu lakše i razgovarali smo se i smijali. Još reče da će jutroske na matutin, ako vitar ujenja.
— A, trbu te bolija! — reče blaže Balegan. — A moj sinko, zašta ideš onoliko? Zašta si ija onoliku ribu, sinoćke? Ajde brže naredi što triba — reče, davši mu ključ od crkve.
A šta mi najviše potvrđuje sujmu da su i sluge u dogovoru s lupežima, to je što su sinoćke nagonili Bukara da pije. Bojali su se da bi Bukar mogâ ustajati po noći!
Zdrav uranija! — Otkuda ti u ovo doba? — pita fratar naduvajući obraze. Ja pošâ još sinoćke. Kâ, velju, lipa ladovita noć, a po danu vrućina... — dobro, dobro, pa zašta si došâ, a?
— Nisam — odgovori Bakonja otvarajući prozore. — Nisam pušija, nego sam sinoćke, sidija kod fra-Dume, pa je on pušija, a meni se upija dim u odiću... Ako zapovidate, voda je tu! — Tako!
Proguta je puščano zrno, pa se spetljalo u crivima, nije moglo izići. Izdanuja je sinoćke posli Zdrave Marije, a danaske, poslin podne, zakopasmo ga. — Ma kakvo zrno? Zašta je guta zrno?
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Kalfa Kote zvižduće nešto, a šegrt Pote se zaneo u posao, pa se u jedan mah zaboravi, pa zapeva, onako kao za sebe: Sinoćke te, lele, vido’, Zone, gde se premenjuvaš... Kalfa Kote ostavi rad pa ga samo pogleda.
šapuće te stihove; kad ujutru ustane i potraži papuče, opet mu se ti isti stihovi otmu s usana, i on pevuši tu pesmu: „Sinoćke te, lele, vido’, Zone...“ Svaki ju je znao i pevušio, i ženjeni i neženjeni, i mladi čapkuni i stari dilberi pevuše je.
Ona je ta na koju je svaki mislio kad je zapevao onu pesmu „Sinoćke te, lele, vido’, Zone“. More, pa ne samo tu pesmu, nego i ma koju drugu pesmu, svaku pesmu u kojoj se samo spominje
udubio se u posao, misliš i na ručak će zaboraviti pri tako silnom poslu, pa se zaboravi tek i zapeva tiho i polako: Sinoćke te, lele, vido’, Zone, gde se premenjuvaš.